Знаменита фамилија Парезана из лепеничког Брзана

Живојин Андрејић

Порекло фамилије Парезана1 из Брзана у Лепеници, од које је најпознатији

Димитрије Парезан, чувени капетан и војвода Првог српског устанка, преношено је са
колено на колено а записао ју је Тоша Радивојевић истражујући насеља и порекло
становништва Лепенице:
„Истовремено су кренули од Новог Пазара Парезановићи, који су овамо дошли
на 40. година после оснивачких родова. Они су се прво настанили у засеоку
Парезанима /по коме су добили своје презиме Парезановићи или Парезани/ близу
Ивањице. Овај заселак није забележен ни у једном попису становништва и ни у једном
речнику места наше Краљевине, али је унесен у Генералну Карту Краљевине Србије
између села Комадине и Куманице.2 Одатле су се спустили у гружанску Забојницу, где
су живели неко време у великој задрузи, у којој је било дванест ожењених брата.
Најстаријег од њих, Арона, који је био кнез вилајетски, убили су Турци зато што је био
одлучан заштитник српских сељака. Тешко рањен, Арон се једва довукао до куће где
закле своју браћу, да 'крв за крв врну', па издахну. Браћа га послушаше и ускоро убише
бега у Крагујевцу, по чијем је наређењу убијен Арон. Одмах затим, бојећи се
јаничарске освете, побегоше из Забојнице њих једанест на једанест страна. Отуда их
данас има не само у Лепеници /Брзан, Мало Крчмаре и Крагујевац/ него још у Ужицу,
Забојници, Гунцатима /Гружа/, Жабарима /Јасеница/, Братљеву и у Парезанима“.
(Радивојевић, 1930, стр. 44)
И Парезановић у Забојници и Суморовцу постали су значајна фамилија. У
Забојници је био кнез Прока Парезан, а у Суморовцу кнез Митар Парезановић.
Парезановићи данас живе и у селу Куманици и Коматинама код Ивањице. Од
Парезановића су пореклом и Кнежевићи из Ракљева код Ивањице. Традиција
Кнежевићи говори да воде порекло од неког кнеза Парезана и на основу његове титуле
су и добили ново презиме.
У Малим Крчмарина је једна кућа Парезановића. Иван Ј. Парезановић је дошао у
кућу Стеване Марковић, 1871. године. Иван се родио 1847. а умро 1899. године. Имали
су синове Милована /+/ и Радомира /1885-1970/. Радомир је имао синове Саву /1908-
1981/, Андреју /1930- / и Радосава /1913-1980/. (Обрадовић, 2013, стр. 256-266)
Терзија Велимир Парезановић је у првој четвртини ХХ века дошао у Рачу и
засновао своју занатску радњу. Постао је председник општине Рача, 1923. године.
Велимир је имао три сина из три брака: Душана, Милета и Рајка. Рајко Парезановић је
остао у Рачи и има сина Предрага а овај сина Велимира.
Чини се да је родоначелник ове разгранате фамиле извесни Парезан о коме се
ништа незна као што се не зна и где је његов матични животни простор. Није
искључено да је и он, попут Оташевића 3 са којима су се населили у Забојници,
пореклом од “разуреног” српског племена Клименте, са севера данашње Албаније.
1
Име Парезан је изгледа туђиц у српском језику. Реч “пареза” /од грчког paresis “попуштање -
попустљивост, слабост, одузетост, полуодузетост, одузетост ногу”/; “парезија” /од грчког parresia
“простодушност, искреност”/ или од грчког “пареки” у значењу “придошлице, туђинци”. (Вујаклија,
2006, стр. 648)
2
Радивојевић је регистровао заселак Парезани између села Куманице и Комадине код Ивањице на
Генералној карти Краљевине Србије, 1:200.000, Географског одељења Ђенералштаба, Београд 1894.
Парезани су данас заселак села Куманице и налазе се крај реке Моравице и пута Сјеница – Ивањица, код
школе. (Vojna karta – Sjenica 1-2 /Bratljevo/ /529-3-4 Ivanjica/, 1: 25.000, Vojnogeografski institut, Beograd
1970.
3
Оташевићи потичу од Оташа, који је имао брата Премташа и оца Према. Ова имена су карактеристична
и за Клименте.

1
 Брзан се под овим именом појављује тек од средине XVIII века. Село је пре тога
постојало под именом Грабовац. Под тим именом је уписано у попису из 1528. године,
1718. и 1740. године. (Sarinay, Budak, Bayir, Izgoer, 2009, стр. 20-58; Пантелић, 1948,
стр. 23-25; Тричковић, 1968, стр. 80-95) Имајући у виду да се село помиње као
Грабовац и 1740. године може се закљућити да су се нови становници из околине
Косовске Митровице доселили и донели ново име око 1745. године, а да су Парезани
дошли у Брзан из Забојнице у Гружи око 1785. године. У Брзану је и пре Првог српског
устанка постојала једна од најстаријих школа у Шумадији. (Петровић, 1962, сте. 23)
Цариградски друм је од Баточине ка Јагодини ишао северно од Брзана, преко
Кијева, а од Багрдана се одвајао крак пута према Брзану и Лапову. У Брзану пут
пролази „поред турског конака за одмор“ а у селу има само 26 хришћанских кућа, 1784.
године. У то време Баточина има само 10 кућа. (Пантелић, 1936, стр. 88) У време
Аустро-турског рата, 1788. године, тзв. Кочиној крајини, српски устаници су успели
неколико пута да потуку Турке код Баградана и Баточине. Један број Лепеничана се
нашао у одредима Максима Михајловића који су боравили око Раче и Баточине. У
Кочиним српским фрајкорима учествују Ђорђе Марковић из Баточине, Михаило
Петковић из Кијева, Стојан Ивановић из Раче, Марко Савин из Лапова a из Брзана
највише: Јован Глигоријевић, Тодор Гавриловић, Дмитар Марковић, Радиша
Милошевић и Василије Савин. (Пантелић, 1930, стр. 142) По свему судећи Парезани су
још увек незнатна брзанска фамилија. Од Дмитра Марковића би могли бити потоњи
брзански Дмитровићи.
За Парезане у гружанским Гунцатима забележено је да су од њих Чекановићи:
„Прадеда им се доселио из Парезановића /ужички/. Парезановићи из Забојнице /и
Суморовца/ су фамилија са овима, а пошто су они од Сјенице значи да су ужички
Парезани од Сјенице, па се доцније од њих ови одвојили“. (Драгић, 1921, стр. 255) А за
Парезановиће у Забојници се тврди да су: „Браћа Јаков и Бабић дошли од Сјенице.
Пошто је Јаков ушао жени у кућу он је примио и њену славу св. Николу... а Бабићеви
Митров-дан. По свој прилици су иста фамилија са Парезанима у Суморовцу“. (Исто,
стр. 264) А за Парезану у Суморовцу се каже: „Парезановићи дошли од Сјенице /пето
колено до сада/. Парезановићи у Брзану /Лепеница/ су им фамилија. Славе Митров-
дан“. (Исто, стр. 329) Приметно је да Парезани у Забојници немају памћење традиције о
убиству Арона и освети која је натерала њиводе рођаке да се одсела. Као што ће се
видети касније ову традицију о Парезанима у Брзану нису у XIX веку регистровали ни
Ненадовић ни Милићевић.
О времену досељавања Парезана у Забојницу а потом у Брзан могло би се доћи
на основу података које је о настанку села Брзана у време досељавања његових
оснивача, такође, забележио Радивојевић:
„Стари људи причали су ми, да им је име селу дао најстарији род брзански
/Љутићи/, који је досељем из села Брзанаца од Косовске Митровице... Брзан спада, по
времену оснивања, у најстарија насеља, јер је основан крајем XVII или почетком XVIII
века. Основала су га четири рода: Љутићи, Андрејићи, Кошани и Маринковићи. Сви су
ови родови кренули с Косова, с патријархом Арсенијем III, због зулума турских,
нарочито пак стога, што су Турци гонили српски живаљ на турчење, обећавајући
сваком потурчењаку ослобађање од свију данака, намета и кулука. Први су дошли
Љутићи, а одмах за њима Андрејићи, Кошани и Маринковићи нешто доцније, јер су се
Кошани задржали кратко време у Драгачеву. Маринковићи су сишли најпре у
златиборско село Бурађе, одакле су побегли због зулума неког Кугли-бега...
Истовремено су се кренули од Новог Пазара Парезановићи...“. (Исто, стр. 43-44)
Дакле, најстарији брзански родови су дошли из косовског села Брзан/а/ца у
Брзан, 1690. године. Брзанце је поткопаоничко село које се налази код Лепосавића,
источно од Сочанице. Из овог села су, „у нурији попа Матије“, приложници манастира

2
Девича у Дреници, 1770-1782. године. (Задужбине Косова, 1987, стр. 403-404) Терзићи
из Брзанца, досељеници у Косовску Митровицу, поисламљени су почетком XIX века. У
то време је поисламљен и род Преказа из Дренице, који је старином са Копаоника.
(Урошевић, 2009, стр. 271-272)
У исто време су кренули и Парезани ка Ивањици, а потом у Гружу. То је време
када је Аустро-угарска уз помоћ српске милиције на челу са Станишом Марковићем
Млатишумом, у рату 1716-1718. године, протерала Турке и формирала тзв. Краљевину
Србију. Краљевина Србија је после следећег, овог пута, губитничког рата нестала, 1739.
године. Зато изгледа мало вероватна хронологија убиства кнеза Арона Парезана и
осветничко убиство крагујевачког бега јер око 1730. године Турци не владају
Шумадијом. Пре ће бити да су се нова досељавања догодила нешто после 1740. године
када су Турци поново успоставили власт. То значи да су се Парезани одселили из
Забојнице око 1786. године у време нове побуне Срба под Кочом капетаном (Кочина
крајина) и када је дошло до одмазде над становништвом које је покушао да заштити
кнез Арон.4 Традиција брзанских Парезана није запамтила име ниједног од браће који
су напустили Забојницу.
Све до Првог српског устанка нема помена о Парезанима из Брзана. Изједном се
на историјској позорници Србије појављује лепенички капетан Димитрије Парезан а
потом и његов млађи брат Ђорђе. Гаја Пантелић Воденичаревић у својим казивањима о
Првом српском устанку набраја 13. војвода Карађорђевих а међу њима Димитрија
Парезана из Брзана. (Пантелић, 1980, стр. 145) Петар Јокић међу онима „коју су се за
слободу отечества тукли“ из Лепенице, Крагујевачке нахије, прво помиње: Кнеза
Ђуку /Филиповића/ из Јагњила, оборкнеза над Лепеницом и његовог капетана
Димитрија Парезана из Брзана. (Јокић, 1980, стр. 219, 262; Јокић, 2003, стр. 67) Анта
Протић у опису напада и заузимања Новог Пазара, 1809. године, каже да је са
лепеничанима ударио „капетан Димитрије Парезан управ од Карађорђевог шатора низ
брдо... Капетан Димитрије Парезан рањен буде“. Протић приповеда да је /6. августа/
1813. године на Делиграду, пред пропаст Првог српског устанка, „изгинуло више од
2.000 душа. Овде је погинуо капетан Димитрије Парезан... и млоге друге старешине
које ја не могу овде све поредом описати“. (Протић, 1980, стр. 290-291, 307)
У делом сачуваном Карађорђевом Деловодном протоколу, од 21. маја 1812. до 5.
августа 1813. године, налазе се 10. записа о упућеним документима капетану
Димитрију Парезану. Војводи ресавском Милији Здравковићу је упућена наредба, 17.
јула 1812. године, да пошаље капетана Димитрија Парезана у Ћуприју да преузме ђулад
за топове, фишеке барута, картеч, фитиље и остало. Димитрију је упућена уредба да се
народу недељом у свим црквама саопшти да је прописана такса за мајсторе и
надничаре. Карађорђе је наредио Димитрију, 13. априла 1813. године да одмах скупи
сву војску, уписану и неуписану, и да што пре са њом дође у Тополу. Народба од 12.
маја односила се на хватање или ликвидацију побуњених војвода, Павла Цукића и
Петра Молера. Капетану Димитрију је наређено, 27. маја 1813. године, да сакупи своју
војску и да егзерцира а потом да је распусти а све своје тобџије пошаље на обуку у
Тополу. Већ 2. јуна 1813. године капетану Димитрију је наређено да вежба војску а када
је распусти да нареди да буде спремна, са храном и топовским воловима. Када су са
војском отишли у Делиград, у одсудну битку за одбрану Србије, кнез Ђука и капетан
Димитрије су добили наредбу да одмах, без одлагања, пошаљу празне сандуке за
муницију, пуне пренесу код себе, разделе муницију војсци, да се ниједна пушка не
испали узалуд, да се чувају од било које турске преваре јер ће прво да ударе на страже.
(Недељковић, Станковић, 1988, бр. 727, 1264, 1313, 1408, 1447, 1499, 1531, 1544, 1689,

4
Своједобно је Радивојевић проценио да су се Парезани из Брзана и М. Крчмара доселили од 1737. до
1787. године. (Радивојевић, 1911, стр. 216, 222)

3
1698) У битци на Делиграду са многим српским јунацима је погинуо и капетан
Димитрије Парезан.
Селедећи тврдњу Гаје Пантелића, Ненадовић за капетана Димитрија Парезана из
Брзана каже да је био војвода другог реда, да је погинуо на Делиграду 1813. године и
ништа више. (Ненадовић, 1884, стр. XXVIII) Иако се стално помиње као капетан,
постоје тврдње да је Димитрије постао војвода 1806. године.
Чланови Совјета, команданти, војводе и кнезови су положили заклетву Вожду
Карађорђу, његовом законитом потомству и српском народу, 10/22. јануара 1811.
године. Међу њима је и Петар Оташевић. (Савић, II, 1988, стр. 859) После пропасти
Устанка Червенски из Земуна, 2. децембра 1813. године, шаље Сигенталу списак
српских старешина које су представљале највишу власт, заповеднике и војводе. Из
Крагујевачког среза су: Милош Маринковић, војвода; Петар Оташевић, кнез; Милисав
Јовановић, капетан; Димитрије Парезан, капетан, мртав и Ђука /Филиповић/ кнез.
(Савић, III, 1988, стр. 1332)
На основу приповедања и извора, Милићевић је /1888./ сачинио кратку
биографију Парезан Димитрија, у којој су за овај рад важни следећи делови:
„... родио се у селу Брзану, у најији крагујевачкој, а старина му је у селу
Комадинама, у Старом Влаху. Парезан је, у почетку рата 1804, био прост војник, под
командом лепеничког кнеза Ђуке из Јагњила. – Доцније, пошто се је одликовао у
бојевима, постао је капетан. Године 1809, у боју на Новом Пазару, Парезан се јако
одликовао, и допао рана, али се је одмах извидао... Године 1813, налазећи се на
Делиграду, и ту бијући се с Турцима, Парезан је, за једну ноћ, начинио шанац на
Мозгову. На тај шанац, у зору, на Преображење /6. августа 1813/, ударе Турци
страшном силом. Срби су се бранили јуначки, али бројна сила надвали: Турци шанац
освоје, а док су га освојили, пало је Срба близу 2000 људи... У том боју славно су пали
командант Димитрије Парезан; млади капетан из Смедерева Коста Томић-Љотић, и
многи други. Главу Парезанову Турци су одсекли од мртва тела, и однели, а тело су му
исекли све на комадиће тако да он није ни- где ни сарањен, него му је леш тако
разбацан које куде. /На дан пре те крваве битке, Парезан узме свога хата, и своје
најскупоценије капетанско одело, па то преда млађем брату рекавши: - Брате! Води
овога коња, и носи ово одело кући! Ја дуго не ћу живети. Ноћас сам, у сну, гледао своју
главу на тањиру. Можда ћу је још данас изгубити, него ти измичи брже! Тако је и
било/. Димитрије Парезан био је човек висока раста, и врло личан на очи“. (Милићевић,
1888/1979, стр. 513-514)
Јован Мишковић каже да у борби на „Делишанцу5 1813.“, поред осталих
учествује „и јунак Парезан из Сабанте... на Мозгову сместио био Новачић, и с њиме
делија Парезан“ а то је била „најопаснија тачка, изван осталих положаја“ и ту „погину
војвода Новачић и јунак Парезан“. (Мишковић, 1872, стр. 60-61) Мишковићу је неко
приповедао да је Парезан /Димитрије/ из Сабанте /код Крагујевца/.
Иако Милићевић тврди да су браћа Парезани рођени у Брзану нема података
било које врсте како су се звали њихови отац и мајка, дали је Димитрије био ожењен и
дали је имао деце. Нема прецизних података које године су рођени или у којој години
живота су умрли. Из анализе других података долази се до сазнања да браћа Димитрије
и Ђорђе нису били рођени у Брзану, као ни њихов отац а ни стричеви.
На крштењу сина Јована Керте из Жабара у присуству жабарског попа
Филипа /Обрадовића/6 кум је био Карађорђе а гости његове комшије Јован, Живан,

5
„Ја свуда употребљавам реч 'Делишанац', место данас употребљене 'Делиград', једно, што је и човек
који је мени ово причао, све тако говорио, а и због тога, што држим да је орви назив правилнији од
последњег, поћем ту и нема никаквог града, већ су пољски опкопи, дакле 'шанчеви'“.
6
Поп Филип Обрадовић је живео у селу Влакчи са Мајком Даницом и три брата: Јованом /некадашњим
оборкнезом/, Иваном и Мирком. Имао је три ћерке. (Радосављевић, 1997, стр. 194)

4
Величко и Илија. (Пантелић, 1980, стр. 90-91) Карађорђеве везе са Жабарем сежу до
његове мајке Марице и неког њеног брата. Пантелић тврди да је Марицу удао за Петра,
Карађорђевог оца, Ђурађ из Жабара „њен брат, ал' не рођени. Она је имала рођеног
брата у Маслошеву“. (Исто, стр. 141) Пантелић тврди и да је Маричин брат Ђурађ из
Жабара отац Милутина Ђорђевића, (Исто, стр. 77) потоњег кнеза Лепенице. Јокић,
напротив, тврди да је Ђурађ из Жабара био побратим а не брат Карађорђеве мајке
Марице. (Јокић, 1980, стр. 152) Сматра се да је капетан Димитрије Парезан уговорио
женидбу брата Ђорђа са Анђелијом, ћерком Јована из Жабара, 1809. године.
(Марковић, 2000, стр. 80, 96) Јован и његова кћи су били из рода Жарића који је био
пореклом од Сјенице: „Од Жарића је била остала нека Анђелија и код ње је дошао
Ђорђе Парезан... у Горович је дошао пред Устанак“. (Дробњаковић, 1923, стр. 299)
Према овом предању Ђорђе се оженио са Анђелијом 1802-1803. године, а његови
потомци су данашњи Прокићи.
Нема сумње, Димитрије је као устаник под командом лепеничког кнеза Ђуке
Филиповића из Јагњила7 и Младена Миловановића из Ботуња учествовао у борбама за
освајање Крагујевца и Баточине, 23. марта 1804. године, а потом у битци за Јагодину.
Треба претпоставити да се већ у овим борбама Димитрије истакао јунаштвом које је
морало бити запажено. Турци су напустили Баточину а српка војска их је сустигла и
потукла у селу Кијеву, које је први сусед села Брзана. Јанићије Ђурић и Петар Јокић су
као учесници ову битку описали у својим сећањима али не наводе појединце који су се
у њој истакли:
„Карађорђе, собравши све војске за које је и поручио, крене се 8-га марта к
Јагодини. У путу – стоји нека варошица Мала Баточина – разумео је да је Кучук-Алија
послао 250 Арнаута-војника јабански у Баточину да увате анове и пут београдски да
осигура, кад пође Београду да му је слободније на конаку первом. /Карађорђе/ окрену
војску своју право Баточини да оне Арнауте истера, но Арнаути затворе се у неке
тверде анове и у џамију, нису се дали истерати. Одма остави част војске око Баточине
да бију оне Арнауте затворене док се не предаду, а сам са осталом војском пође к
Јагодини... и добру бусију /намести/ на Багрдан, оданде на Баточину... Кучук-Алија
одма одреди 500 атлија добри и пред њима поглаваром пошље некога даију Тосун-агу
да иде да се ноћу прокраде друмом од Јагодине до Багрдана и до Баточине да ослободи
Арнауте њиове, у Баточини... Турци прођоше кроз Липар Багрдану и Баточини друмом
бе/з/ пушке и без боја... а Карађорђе брже боље подигне сву војску и поита к Баточини.
А и Турци већ стигли у Баточину, нападну изненада, нечајно и неожидајемо. ... ударе
Турци на нашу војску ослабљену, растерају Србе и ослободе Арнауте Турке...
Заноћише там у Баточини до ујутру, по њи зло јутро им сване. Карађорђе дође с
војском до Баточине тајно... Останове се Турци и сете се да је пешак србски отишао на
бусију, оставе онај друм, а узму распутицу другу која иде на К/иј/ево и пођу. Карађорђе
напусти се с војском на леђа Турцима, и Турци, бежећи без душе, остану сви њиови
пешаци Арнаути до кијевска потока, 250 изгину, а тако и неколико коњика турски
погине. И самом њиовом поглавици Тосун-аги спотакне се ат у кијевском потоку, са ата
спадне; доведу му сеизи одма другога и с тим се спасе, а ата му уватимо и Карађорђу
поклони се. И тако само неколико атлија утече у Јагодину са Тосун-агом, а остало до 4
стоти/не/ Турака падне мертви...“. (Ђурић, 1980, стр. 62-64)
„Карађорђе онда рече: 'Турци нас разбише, но нека, ово је први пут; него ајдемо
ми у Баточину, и тамо има Турака, не би л' вратили жао за срамоту.' Ми по заповести
одма готови за њим те у Баточину. Овде нас Турци дочекаше. Овај дан од подне до
сутра ујутру бисмо се непрестано. Но Турци се позавлачише у анове, па им се никако
7
Нахија Лепеница је била у то време врло велика и простирала се од села Ловца и Бунара код Јагодине,
на југу, па до села Загорице и Маскара код Младеновца, на северу, од Велике Мораве, на истоку, до
планина Венчац и Рудник, на западу.

5
досадити не може... Оста онда војска обсадителна, а он са Станојем и узе нас око 200-
300 људи те у Штипље... док ето дође један човек од Баточине. Каже онде Карађорђу да
су се Турци јуче проведени шпијунима ударили, једно 600 коњаника, те разбили ону
нашу обсадну војску, доста наши погубили, а остало се разбегло по шумама. Карађорђе
тек повика: 'Бржте за мном'. Ми за њим што се може брже те у сам мрак у Баточину.
Брже Карађорђе заповеди да се виче и пуца да чују они разбегли и да се скупе. Мало
час скупи се око 2.000 људи. Он онда одреди да кнез Ђука из Јагњила доле на друму у
Роготама, а он ће у вр' вароши бити. У том свану, Карађорђе нас све упаради у једној
ливади, а сам стаде пред нас. Па нам каже: 'Немојте нипошто да се усудите пре пуцати
док моја пушка не пукне. При том будите одважни и неустрашиви. Турака је овде мање
него нас. Они се боре за господство, а ми за слободу нашу, за наше жене, децу и наше
куће.' Он то говори и ода. Турци најпре пођоше управо књему. Док се тек смимитлаше,
те управ измеђ' наши бусија. 'Шта је ово', рече Кара- ђорђе, 'Турци не хтеше на бусије
него кроз луг измеђ' бусија. Него ајте да иј претечемо.' Ми за њим потрчасмо. Док
препуцаше пушке из оне мале бусије, а ми одовуд пристигосмо. Те се ту у Кијеву
ударисмо и победу одржасмо. Од оно коњаника Турака погибе око 30-40, а пешак не
изиђе ни један да каже како је било. Овде добијемо доста оружја, барута, олова,
кремења и аљина и добро се обогатимо: а најмилије нам је било што смо им заиста, као
што је рекао Карађорђе, жао за срамоту вратили. Одавде иј терасмо до Багрдана...
Сутра дан разговори се Карађорђе са својим поглавицама, па заповеди Младену
/Миловановићу/ да иде у Липар /код Баточине/ да чувају бусије да не би Турци
продрли... Трећи дан стиже писмо од њега /Карађорђа/ Младену да скупи војску, па да
гледа кад се Карађорђе помоли на Ђурђево брдо онда он и Милан /Обреновић/ да ударе
са своје стране на Јагодину... окренуше се свом силом на Карађорђа и он се мораде
повући... Овде смо на велику жалост скоро 2.000 људи изгубили. Овде прснемо куд
који“. (Јокић, 1980, стр. 190-192)
Из народне песме дознајемо још неке детаље о победи Срба код Баточине. Турци
су се затворили у баточинским хановима. У запаљеним хановима је изгорело 30
рањених Турака. Када је турска главнина напустила Баточину у бегу је убијено 130
Турака међу којима су Хусеин Ганић и Јусуф-ага Климентић. (Десница, 1978, стр. 280)
Према сећањима Љуб. Радичевића устаници су у Кијеву задобили „9 барјака турских и
275 дугих пушака“ и три панцира. (Вукићевић, 1912, стр. 66)
Лепенички обор кнез Ђука Филиповић и Младен Миловановић из Ботуња су
знали све знатније људе. Тако је Младен Миловановић из лепеничког Ботуња
одговорио Карађорђу у вези подизања Устанка: „Оћу и ја послушати Ђорђа и с њим у
то пристати. Поздрави га, ја ћу му веран биити. По вилајету доста браће знам и оће ме
послушати“. (Пантелић, 1980, стр. 96) Нема сумње, тамо где је лепеничка војска под
кнезом и војводом Ђуком Филиповићем водила борбе тамо је био и лепенички капетан
Димитрије Парезан (Милићевић, 1980, стр. 735) са својим братом Ђорђем: Крагујевац,
Баточина, Јагодина, Параћин, Мишар, ослобођење Смедерева, Београда, Делиград,
Сјеница, Нови Пазар...
Из Брзана је био и устанички буљукбаша Марко Маринковић. Када је народ у
време Ђакове буне, 1825. године, тражио да се смене лепенички кнез Ђорђе Парезан,
јасенички Милутин Савић из Гараша и буљукбаша Марко Маринковић Кнез Милош је
сменио прву двојицу а Марка није. Кнез је Марку дозволио да користи велику шуму
жировницу код Јагодине, да жири своје свиње. Обезбеђивао је и скеле на Морави, а
бавио се и трговином. (Митровић, 1976, стр. 55; Марковић, 2000, стр. 217)

Милићевић је написао и краћу биографију Ђорђа Парезана:

6
„...родио се у Брзану. Доцније се одселио у село Горович, код Жабара. Ђорђа Парезана,
као кнеза лепеничког, први пут виђамо године 1815 у Багрдану, где је сузбио Павла
Цукића кад је овај, незадовољан што је Кнез Милош с Марашлијом углавио мир, хтео је
да уђе у Лепеницу те да људе узбуни на продужење рата с Турцима. После тога,
Парезан се јавља и у Београду као кнез, а у последње време /од 14 фебруара 1839/ као
члан Савета. Умро је 11 јуна 1840, у селу Горовичу, код своје куће, и укопан је с леве
стране цркве жабарске, која је сад затворена. Кад је Ђорђе умро, син његов Маринко
дао је хата попу Марку Јаковљевићу, те је за 40 дана свако јутро служио у цркви
службу, и чинио на гробу покојникову помен по реду црквеном!“. (Милићевић,
1888/1979, стр. 514) Милићевић је у биографији капетана Димитрија Парезана
забележио у напомени да је Ђорђе Парезан са њим био у шанцу Мозгово на Делиграду,
1813. године. Слутећи слом Устанка и скору смрт Димитрије је дао брату Ђорђу свог
коња и одпустио да иде у Брзан и тако се спасе.
Вук Караџић је записао да су Карађорђеви у селу Жабарима ухватили Пауну,
жену Павла Станојевића која је била оптужена да је била вештица. Пошто није
признала да је вештигарила мучили су је тако што су је пекли између две ватре а пошто
се ни тада није одала спалили су је. (Караџић, 1987, стр. 276) Запамћено је предање да
је Ђорђе Парезан оптужио неку бабу из Јунковца код Горовича и Жабара оптужио да је
вештица и наредио да се жива испече. (Петровић, 215, стр. 219) Карађорђевом личном
особљу – момцима из Жабара су припадали Урош Новковић, Лаза Вилиповић и
Вићентије Вилиповић. (Ненадовић, 1884, стр. ХХХI) Постоји могућност да је и Ђорђе
Парезан један од Карађорђевих момака у време Првог српског устанка који је
учествовао у хватању Пауне Станојевић у Жабарима.
Турски муселим Шахин је у Крагујевац позвао нахијске кнезове на састанак. На
тај позов се одазвао само Стеван Дудак, кнез крагујевачке вароши. Нешто касније
одазвао се лепенички кнез Ђука Филиповић који је са собом повео Ђорђа Парезана.
Њих је крагујевачки муселим Шахин-бег задржао као таоце. Јован Димитријевић
Добрача је побунио Гружане, Петар Топаловић је побунио Лепеничане а Милутин
Савић Гарашанин Јасеничане и потом су кренули на Крагујевац. Турци су из града
извршили напад али су потучени код Дреновца и враћени у крагујевачки шанац а
устаници су попалили варош. Ђорђе Парезан се одмах укључио у Други српски устанак
и потом је, пошто је кнез Ђука био тешко рањен, као командант Лепеничана упућен на
Баточину у чијем шанцу се утврдило 500 Турака. Пошто је ослобођен Крагујевац кнез
Милош се са свом војском упутио на Баточину. Видећи велику устаничку војску Турце
су се предали без борбе. (Митровић, 1933, стр. 12)
Један део Лепеничана под командом Ђорђа Парезана је упућен у Багрдан и на
Липару је предузео утврђивање положаја. Турци су извршили снажан напад али су са
Липара морали да се врате у Јагодну. (Јовановић, 2009, стр. 189) У боју на Липару се
највише истакао буљубаша Марко Маринковић из Брзана и капетан Радован Радошвић
из Жабара. (Милутиновић-Сарајлија, 1888, стр. 304)
Када је Павле Цукић покушао да осујети мир са Турцима кренуо је са својим
бећарима и Циганима ка Лепеници. У Багрдану је наишао на Ђорђа Парезана и његове
устанике. Ђорђе је одбио његове захтеве: „За тебе таквог господара имаде нас ев овде
довољно, и кажемо ти да из овијех стопа одлазиш одкуд си дошао; је ако те народ још
чује и прискочи, нећеш ни ти баш исти кускуне изнијети, а то ли којег твог Циганина
одатле извести! Еда ли мислиш Цукићу, ми незнамо шта ти хоћеш са тим и другим
твојим дружтвом! Немира и бунтовања и рата, Цукићу, нећемо више ми, доста га је и
одвеће било сиротињи овој! А тко тога жели и воли, у кућу га имао, пак се о себи
забавио! И ако ми не вјерујеш, да ово сав Шумадије народ мисли овако, а ти причекај
овди, док ти зовнем ове оближње само, пак ћеш одмах виђети куда ћеш како ђенути се
и проћи“. (Јовановић, 2009, стр. 207)

7
 Марашли Али-паша је по закључењу мира затражио од Кнеза Милоша,
средином октобра 1815. године, да га из Ћуприје са његовом војском Срби пропусте за
Београд. Милош је послао поруку Ђорђу Парезану да се помери са Липара и да
припреми конак за Марашлију у Баточини. (Исто, стр. 213)
Изгледа да је нешто пре смрти кнеза Ђуке Филиповића, 1818 године, за
лепеничког кнеза проглашен Ђорђе Парезан. После убиства Карађорђа у Радовањском
Лугу, 13. / 26. јула 1817. године, Кнез Милош се обратио Ђорђу Парезану да га извести
каква је реакција народа. Ђорђе га извештава из Блазнаве, 17. јула: „Господару, тај глас
се до данас није био ни чуо у нашу кнежину, а и од сада хоћемо да такове ријечи
сматрати, но како ми се догађа, да те жалости неће се ни од кога наћи. Ја сам се овде
састао са господаром Јованом и имали смо разговор за то и за свашта друго, што би за
општу ползу могло служити, и за то, Господару, немојте ни мислити да ће какова
пореченија у народу о томе имати“. (Гавриловић, I, 1967, стр. 361)
Кнежина Лепеница је, 1818. године, обухватала 48 села, од Ловца и Бунара код
Јагодине до Јагњила код Младеновца. Брзан је имао 136 домова са 322 пореске главе,
Баточина 51 дом, Рача 96 а Жабари 103. (Петровић, 1899) Кнез Ђорђе Парезан је за
контролу тако велике кнежине, 1819. године, имао четири пандура а потом шест.
(Марковић, 1954, стр. 45)
Парезан се јавља Кнезу Милошу писмом из Загорице, 8. априла 1819. године, у
вези са спахијама Брзана: „Чесно вас поздрављам и вами обзнањујем заради Али
Спахију Брзанског како је дошао к мене и показује његову погрешку која му јесте се
сада случила у његовом Вилајету то ће му некаки Турци његову кућу да га сојдушу и
убију у томе кад се видли при неволи његов син тојесте овај Спахија потргне /кубуру/ и
убије једног од оних Турака и тако после подигну се и утекну с децом у Ћуприју оставе
све што су имали и кад је то било најпре гаћали су Али Спахију да убију пак онда
његов син убије једног кога вами сада препоручујем на Вашу милост“. (Исто, стр. 51)
У писму из 1820. године помињу се старији људи Јана, Илија и Новак из Раче,
који су учествовали као сведоци у спору између Смедеревске и Крагујевачке нахије око
предела Златарић у Доњој Рачи. Учешће у спору су узели Вујица Вулићевић, главни
кнез смедеревски, Петар Топаловић, гружански кнез и Ђорђе Парезан, лепенички кнез.
Златарић је остао у саставу Лепеничке кнежине Крагујевачке нахије. (Крстић, 1973)
Кнез Ђорђе и Петар Савић су били обавезни да покривају трошак крагујевачког
муселима Ахмет Аге: на име масла, меда и кирије. (Исто, стр. 102) Ђорђе Парезан се
обратио Кнезу Милошу у вези свог сина Маринка, 11. марта 1822. године, „особито вас
молим изведите ми мог Маринка на саламет, нека се умеша у добро“. Кнез Милош је
одмах послао писмо да Маринка пошаље код њега у Конак, у Крагујевац. (Исто, стр.
174) Парезан је као кнез прикупљао порез од народа и потом слао у Крагујевац: „Ето
шаљем по мом писару Ранку, које ћете изволети примити 43040 гроша, врло мало је
нешто заостало, али ћу то скорим временом се старати и скорим временом послати“.
(Исто, стр. 299-300)
Парезан се Кнезу Милошу јавио извештајем из Баточине, 12. јануара 1822.
године, у вези пратње коју је дао првом и другом харему покојног везира Марашли Али
паше. Харем је превожен са шест кочија и петнест волујских кола. „Последњи арем и
атови ноћили су у Паланки, пак у Рачи и изруче у Баточину а они су хтели ноћити у
Багрдану али смо их пропратили у Јагодину“. (Исто, стр. 167; Андрејић, 1988, стр. 92)
Ђорђе Парезан је известио Кнеза Милоша, 13. јула 1822. године, о злочину неке
Брзанке. Нека зла свекрва је уморила глађу своје унуче. Ово дете је родила „Ивана из
Жабара што је отишла у Брзан за попова сина именом Радоја“. Произилази да је ова
свекрва, заправо, супруга брзанског свештеника. Податак из овог извештаја упућује на
још важнију чињеницу. Брзан је имао свештеника бар неколико година пре 1822. а то
значи и цркву. Постоји запис брзанског учитеља Илије Лазаревића да је у Брзану после

8
1813. године подигнута нека кућа кровињара која је служила за цркву, школу и
судницу. Брзанци су саградили 1822-1825. године цркву брвнару покривену шиндром.
(Митровић, 1976, стр. 113)
Мештани Баточине: Јован Петровић, Петар Дмитровић и Младен Вучковић су се
жалили на баточинске Цинцаре Кнезу Милошу, 11. новембра 1823. године, питајући
пре тога „благодарног Оберкнеза Георгија Парезана“. (Исто, стр. 273-274) Ђорђе
Парезан се обратио Кнезу Милошу за одобрење сече дрвећа Николи Крчагџији из
Жабара. На исти захтев из Раче, од стране Спасоја Јањића, Милисава Перића и Стојана
Радосављевића, Ђорђе Парезан моли за допуштење сече јер су сиромашни и шаље их
Кнезу у Крагујевац „ако ваша милост буде, можете им дати“. (Исто, стр. 280)
Пошто су у Баточини и Багрдану још увек живели Турци кнез Ђорђе је имао
задатак да са њима сарађује и преко њих прикупља вести о догађајима и војсци у
Турској. Тако обавештава Кнеза Милоша из Баточине да је преко неког Сене дознао да
је Мустафа-паша сакупио око 12.000 војника и кренуо на Грке: „Сена ми каже и још
други Арнаутин из Ђаковице, да више нема војске Сашко Драколи него само 12000
људи... јављамо вам Шта смо чули“. Ђорђе јавља из Брзана и Баточине и да је у
Влашкој буна, да је Хусеин-паша стигао у Ниш са пет до шест хиљада људи, да су
Турци извршили ноћни покољ хришћана у Цариграду и обесили о врата цркве
патријарха Гргорија, да су прошле три кумборџије за Београд који су причали да се
потопила лађа са 900 војника у Галати /Цариград/. (Исто, стр. 259)
Кнез Ђорђе је морао да се брине о хватању и кажњавању хајдука. Известио је
Кнеза Милоша да „су она три хајдука о којима му је јуче писао из Трнаве, синоћ
ухваћена а јутрос у зору обешена“. Из Баточине је, 5. маја 1821. године, обавестио
Кнеза о петорици хајдука на које је упозорен: „Ми смо онај час отишли друмом и из
друма ударимо преко села и ухватимо траг куда су прошли оздо из Смедеревске преко
наше кнежине и убили у Саранову два прасета код једног свињца, и ударили подно
Светлића, и прешли преко реке Раче и отишли на Кленовац ка Лужницама и никоме
нису штету направили. Има их шест друга, и по четири с пушкама и два без пушака и
отишли су, мени се чини, тамо на Гружу. Никога нисмо могли познати одакле су, а ја се
бојим да је један из Трнаве“. (Исто, стр. 144) Ђорђе је ухватио неког Бећира из Сепаца,
који је некада хајдуковао у дружини харамбаше Станоја Главаша и који је тражио
закопан новац по Баничини, а потом га спровео у Крагујевац. (Исто, стр. 190)
Кнез Ђорђе Парезан је имао кућу недалеко од кнежевог двора у Крагујевцу коју
је продао Кнезу Милошу, 1821. године. У Протоколу се каже да је „Купљен конак
овдашњи кнезова народни од кнеза Ђорђа Парезана, а одбијено му од пореза 3000
гроша“. (Исто, стр. 402, 21) У ову кућу је смештен Суд општи народни српски. У истом
плацу је направљена нова зграда суда, 1834. године.
Кнезу Милошу се Микаило Јанковић, дедовином Милић, жалио на понашање
Ђорђа Парезана и Марка Маринковић из Брзана: „Чине нам зулум у нашој кући и на
нашој сиротињи... за име Бога Господару милостиви ви сте нам данас и отац и мајка и
кидај зулум са твоје деце и сиротиње, зашто су они нама јаничари у нашој кући, на
нашој деци с женама, зашто ми ово ни под каквим судом нисмо трпели, ни видели,
Господару за Бога и за српски закон што је у вашој вољи и веру да немамо од
паксијана... Господару у нашој држави живети се не може у резилуку него молимо те
подави нас и покољи да нас нема боље него да овакав резилук трпимо“. (Исто, стр. 291)
Под воћством Милоја Поповића Ђака је у Азањи и Селевцу, 1825. године,
отпочела буна протих кнезова са захтевом „да се укину зулуми што кнезови чине“.
Кнез Милош је послао кнезове Петра Вулићевића и Милосава Лаповца а потом и брата
Јована Обреновића. Послат је извештај: „Како ови бунтовници нису ишли да се бију,
тако Јован са својима без икакве сметње дође у Азању, међ њих. Кад се тако људи
измешају и бунтовници кажу Јасеничанима и Лепеничанима да они нису устали да

9
Милоша убију или да га збаце, него само да укину зулум, особито што им кнезови
чине: Онда и Лепеничани и Јасеничани пристану са њима и стану викати оно што и
они. Крагујевачка ужасне жалбе пред њима и Гружански и Парезанова среза...“.
(Ђорђевић, 1953) Извршили су смену кнеза Петра Вулићевића и на његово место
поставили Милоја Поповића Ђака а Лепеничани су отишли кућама са намером да
изаберу новог кнеза. Упали су у Парезанову кућу у Жабарима и опљачкали је.
Мелентије Павловић је, 20. јанура 1825. године, обавестио Кнеза Милоша о поступцима
побуњеника: “Конак Парезана Кнеза... напунили јесу, њега поарали, марву му побили,
коње му сасвим отвели; он се с женом, децом и свим своима у подрум затворио, да би
живот свој спасти могао; но незнам хоћел га и моћи сачувати. Кнеза пак Милутина
меану такођер поарали, и све что су наћи могли, отнели...”. Два дана касније, Сима
Паштрмац је обавестио Милоша да је о томе примио усмену поруку Маринка, сина
Ђорђа Парезана. (Марковић, 1954, стр. 331, 336)
Милош је одмах упутио писмо Лепеничанима да смењује Парезана и поставља
новог кнеза, Милутина Ђорђевића из Жабара, братанца Карађорђеве мајке Марице.
Међутим, Милоје Поповић са новим кнезом Милутином Ђорђевићем и Јасеничанима
креће ка Тополи. На њих је кренуо Тома Вучић Перишић са својим Гружанима. Милоје
Поповић буде ухваћен и одведен у Паланку /неки кажу у Баточину/ где је стигао и Кнез
Милош који је одржао говор: „Овај је браћо, онај који је крив што сам вас ја по оваквом
рђавом времену од ваших кућа затруднио, сад ако ћете му ви опростити, опростите му,
ако ли нећете а ви чините с њим што вам је драго“. А Вук каже: „Онда сви повикаше да
се убије, оборе из пушака те убију и њега и коња му. Тако се сврши Ђакова буна.
Милош, потом, све оне кнезове на које је народ викао позбацује и постави друге...“.
(Караџић, 1947, стр. 418)
Кнез Милош је 16. јануара 1825. године наредио Празану да се одмах врати у
Крагујевац, а следећег дана је наредио да писмо, које му упућује у вези са његовим
ставовима о Ђаковој буни, свуда чита народу по кнежини. Већ 19. јануара кнез Милош
је разрешио Ђорђа и за кнеза поставио Милутина Ђорђевића из Жабара. Кнез наређује
Ђорђу: „Избачен будући с кнежевства да иде кући, и не мешајући се у никакове
вилајетске послове“. (Крестић, Петровић, 1973, стр. 211, 222) Вук Караџић каже да је
бивши лепенички кнез Ђорђе Парезан после смене постављен за члана Магистрата и
Великог суда. (Караџић, 1828, стр. 193) Године 1826. Ђорђе Парезан је постављен за
кнеза Београда о чему сведочи Јоаким Вујић: „Зато после подне отидосмо у Београдски
Магистрат, пак господи кнезовима, то јест г. Милосаву Здравковичу и г. Георгију
Парезану, представимо и наше пасапорте укажемо“. (Вујић, 1999, стр. 12)
На основу Сретењског устава основан је Државни савет, 1835. године, чији је
председник био Јеврем Обреновић, кнежев брат. Кнез Милош је за чланове Савета -
Совјета поставио, 15. фебруара 1839. године, следеће прваке: Тому Вучића Перишића,
Матију Ненадовића, Милутина Гарашанина, Лазу Теодоровића, Стојана Симића,
Милета Радојковића, Милосава Здравковића, Вулета Глигоријевића, Ранка
Мајсторовића, Станка Јуришића, Петра Туцаковића, Илију Поповића, Цветка Рајовића,
Ђорђа Парезана, Стевана Стојановића Ћосу, Анта Протића, Јанићија Ђурића и Теодора
Хербеза. (Стојанчевић, 1981, стр. 133-134; Петровић, 2015, стр. 218)
Почетком 1837. године кнез Милош је организовао саветовање главних
личности у земљи ради успешног наоружавања војске, „Главно саветовање“ у
Крагујевцу. Међу њима су била и шест саветника: С. Тенка, И. Поповић Ј. Ђурић, Ђ.
Парезан, Т. Хербез и М. Грујовић. (Љушић, 1986, стр. 256) На свечаности посвећеној
додели Султановог одликовања кнезу Милошу у Крагујевцу, 14. октобра 1837. године,
певало је Певачко друштво чији су први чланови били: Лазар Теодоровић, Ђорђе
Протић, Милисав Здравковић, Рајко Мајсторовић, Јанићије Ђурић, Ђорђе Парезан и
Илија Поповић. Новине сербске су забележиле да је Певачки хор заједно са

10
Књажевско-сербском бандом оставио леп утисак. (Радовановић, 1996, стр. 207-208;
Поповић, Вулетић, Илић, 2019, стр. 192) На овај начин дознајемо да је кнез Ђорђе
Парезан, као и неки други кнезови и државни чиновници, имао талента за певање.
После изградње цркве брвнаре у Брзану, 1825. године, (Ђорђевић, 1926, стр. 84-
85) Јања Молер је осликао иконе за иконостас, 1829. године. Свих седам престоних
икона су платили и даривали знаменити појединци. Престону икону Христа цара
даривао је лепенички кнез Милутин Георгијевић /Ђорђевић/ из Жабара а Богородицу са
Христом Марко Радосављевић из Брзана.
Пуковник и каваљер Милутин Ђурђевић је био члан Спасовске скупштине 1837. а на
дужности лепеничког кнеза и капетана Лепеничке нахије, односно среза, остао до 1839.
године, када је постављен за начелника крагујевачког округа. Постао је члан Државног
савета, 1840-1842. године. Добио је султанов орден Нишан ифтихар. 8 Нишан ифтикар
се додељивао у две групе, као велики и мали знак, свештеницима, високим државним
чиновницима, војводама и кнежевима Србије. Орден Милутина Ђурђевића је био мали
знак.
Као присталица кнеза Михајла Обреновића протеран је из Савета, 1842. године.
Ухапшен је и заточен у Гургусовачкој кули /Књажевац/, 1844. Аменстиран је и као
пензионер умро код своје куће у Горовичу - Жабарима, 1850. године. (Поповић, 2005,
стр. 97, 121, 147; Обрадовић, 2007, стр. 634-635; Поповић, Вулетић, Илић, 2019, стр. 34,
45, 69-72) Сахрањен је уз северни зид цркве у Горовичу. Милутин је имао четири сина:
Драгутина, Веселина, Јакова и Јанка, који су усвојили по имену оца презиме
Милутиновић а потом Жабарац. Веселин Милутиновић Жабарац је сахрањен северно
од улаза у горовичку цркву а на невеликом споменику са крстом, који му подиже зет
Матеја и ћерка, стоји запис да је „заклан 29. августа 1891. г. у 70 год/ини/: живота
свог“. Значи, Веселин је рођен 1821. године. Пред спомеником је велика надгробна
плоча са натписом: „Веселину Милутиновићу“.
Према једном извору, Ђорђе Парезан је рођен 1762. године што би значило да је
био Карађорђев исписник. Према другом податку рођен је 1775. године. (Петровић,
2015, стр. 201) Према традицији породица из Горовича Ђорђе је пред Устанак дошао
жени Анђелији у кућу, у кућу старинске жабарске породице Жарић. Потомци Ђорђа
Парезана у Жабарима су касније променили презиме у Прокић. Према овој традицији
Парезани су у Стари Влах дошли из Херцеговине а потом у Брзан. (Дробњаковић, 1923,
стр. 299) Збуњује податак да је његов старији брат капетан Димитије уговарао Ђорђеву
женидбу са ћерком Јована из Жабара, 1809. године. Ово упућује на то да је њихов отац
већ умро или је погинуо у борбама до 1809. године. Извори тврде контрадикторно да су
Ђорђе и Анђелија имали сина Марка, који је рођен 1791. године, и Маринка, рођеног
1799. године. Парезан је имао и сина Јована који је имао сина Стевана. Стеван се родио
1822. године а преминуо 1834. године и сахрањен у цркви у Горовичу. (Петровић, 2015,
стр. 201) Произилази да се Ђорђе оженио доста пре Првог српског устанка, око 1790.
године. Дакле, најпре ће бити да се Ђорђе родио 1775. године, да је смењен у 50.
години живота и да је умро у Горовичу када је имао 65. година. Парезан се венчао са
Анђелијом у цркви у Горовичу, где је децу и унучиће крстио, а ту је са некима од њих и
сахрањен, 12. јула 1840. године. Породица Ђорђа Парезана је, почетком 1842. године,
8
Милош Обреновић је добио одликовање са портретом падишаха, 1837. године. Кнез Милош је на свом
свечаном портрету приказан са овим турским одликовањем али и са орденом Нишан имтијаз – Орден
достојанства 1. степена. Зна се да је pуковника Атанасија Вукићевића добио турски орден (Страњаковић,
1832, стр. 13-15; Вукићевић, Ђурић, 2021, стр. 243) За „верност отаџбини у служби добио је од цара
Турскога орден кавалирски“ председник суда Таковског округа у Брусници, Теодор Петровић који је био
пореклом из Загорице, где је и сахрањен. (Стевановић, 2018, стр. 31) Кнез Александар Карађорђевић је
имао три турска ордена са којима је портретисан: Маршалски знак, Портрет падишаха и Нишан имтијаз –
Орден достојанства 1. степена. Са овим високим турским одликовањима на својим портретима је
приказани и кнез Михајло Обреновић.

11
молила Митрополита да јој се дозволи да у левој певници начини гробницу за њега.
Митрополит је ову молбу прихватио. (Ђокић, Думић, 2012, стр. 30) Постоји податак да
је Ђорђу био кум Гавра из Вишевца. (Марковић Ж., 2000, стр. 194)
Ђорђе Парезан се са Анђелијом из Жабара венчао у цркви Преображења
Господњег, 1809. године. Ова црква је обновљена 1808-1811. године. (Петровић, 2015,
стр. 159) Велику улогу у њеном обнављању имају Ђорђе Парезан и његов таст као и
браћа Станковић: Радосав и Радоје из Јунковца тако да су постали нови ктитори. Као
такви добили су право да се чланови њихове породице сахрањују поред а и у наосу
цркве.9
Средњи син Ђорђа Парезана, Маринко Парезановић је био у време кнеза
Михајла Обреновића чиновник а потом начелник Лепеничког среза. Пошто је узео
учешће у Јасеничкој буни, почетком 1844. године, смењен је, ухапшен, окован, осуђен
на смрт и послат у Гургусовачку кулу. Због дрила у овом затвору је умро /1846/.
(Поповић, 2005, стр. 134)
Имајући у виду да је Ђорђе као млађи брат рођен 1775. године може се реално
претпоставити да је старији Димитрије рође око 1770. године. Према томе, Димитрије
је погинуо на Делиграду 1813. у 44. години живота. По свему судећи, иако о томе нема
помена у изворницима и традицији, Димитрије се могао оженити до 1795. године, а
потом је могао имати више деце. Његова супруга је, што је уобичајено, била млађа од
њега неколико година тако да је у време његове смрти имала око 40. година. Супруга и
његова деца су наставила да живе у Брзану. Остало је непознато име оца и мајке
Димитрија и Ђорђа, као и то да ли су имали рођене стричеве и тетке. Може се
претпоставити да им је отац рођен око 1755. године а деда око 1735. То би значило да је
отац рођен пре досељавања у Брзан, око 1785. године. Отац Димитрија и Ђорђа
Парезана би могао бити један од дванаесторице браће Парезана из Забојнице.

У Тефтеру арачких прихода Лепеничког среза, 1828-1830. године,10 у Брзану су

уписани следећи из фамилије Парезана:
Риста Парезан /60. година/ /значи, рођен је 1769./, син Пантелија /27. година/
/рођен 1802./ и син Илија /16. година/ /рођен 1813./;
Милић Парезан /65. година/ /рођен 1764./, син Антоније /30. година/ /рођен
1799./ и син Радован /3, рођен 1826./;
Гаврило Парезан /48, рођен 1781./, син Милисав /22, рођен 1807./, син Стеван
/14, рођен 1815./ и син Јован /-, рођен 1829-1830/.
У Тефтеру арачких прихода Лепеничке капетаније, 1832-1833. године,11 у
Брзану су уписани Парезани:
Панта Парезановић /35, рођен 1798/ и син Радован /3, рођен 1829./;
Илија Парезановић /23, рођен 1809./;
Недељко Парезан /74, рођен 1758./, син Димитрије /27, рођен 1805/ и син
Милан /3, рођен 1829/;

9
У горовичкој цркви су сахрањени: Стеван, унук Ђорђа Парезана од сина Јована, брат Радосава и Радоја,
Милисав Станковић (умро на Великдан - Васкрс, 4. априла 1781. године) и кнез Ђорђе Парезан. Стеван
Парезан је одмах сахрањен у наосу горовичке цркве, 1834. године. Кнез Ђорђе Парезан је сахрањен уз
јужни зид цркве, 1840. а потом је на молбу породице одобрено да се премести у наос. И Милисав
Станковић је био сахрањен ван цркве, 1781. а потом је сахрањен у дозиданој припрати, 1809-1811.
године. Том приликом је његов надгробни камен са натписом: „1781. камен Милисава Станковича...
1781. лето како погибе на Великдан Милисав Станкович“, узидан у улазни портал горовичке цркве где и
данас стоји.
10
ДАС, Главно казначејство, Збирка тефтера, књ. 624.
11
ДАС, Главно казначејство, Збирка тефтера, књ. 600.

12
 Ђурђе Парезан /35, рођен 1798/, син Јовица /8, рођен 1823/ и син Милован /3,
рођен 1829/;
Гаврило Парезан /64, рођен 1768/, син Милисав /30, рођен 1802/, син Стефан /22,
рођен 1810/, син Јован /13, рођен 1819/ и син Петар /- , рођен о. 1832-1833/
У Тефтеру спахијских прихода, 1831. и 1832. године,12 уписани су: Милисав и
Ђурђе Парезан.
Врло је занимљиво да у Тефтеру пореских глава Лепеничког среза, 1836. године,
међу 192. обвезника села Брзана нема ни једног Парезана.13
На основу података из Тефтера пореза види се да су најстарији Парезани: Недељко
Парезан, рођен 1758. године; Милић Парезан 1764. године; Гаврило 1768, Риста 1769,
капетан Димитрије Парезан 1770, кнез Ђорђе Парезан 1775, други Риста 1775, други
Гаврило 1781, Пантелија 1798. и Ђурђе 1798. У Првом српском устанку су под
капетаном Димитријем могли учествовати: Недељко, Милић, Гаврило, Риста, други
Риста и други Гаврило.
Према породичној традицији једна грана Парезановића из Брзана је
реконструисана делимично а започиње са Ристом и Саром, око 1785. године. Следи
њихови потомци: Панта /1807. године/, Риста /1839/, Љубомир /1867/, Милутин /1887/,
Љубодраг /1908/, Пуниша /1931/ и Љубомир Парезановић /1952/. (Марковић Ж. 2000,
стр. 212) Риста и Сара су имали и сина Илију /*око 1810/ који је имао Грују и Михаила.
Од Грује је син Велимир који се одселио у Рачу. 14 Панта Парезановић се налази ван
пописа у књизи умрлих /1837-1870/, на почетној страни, у тефтеру давања дрва за попа
цркве у Брзану.
У Брзану су се од Парезановића одвојиле фамилије под новим презименима:
Пантићи, Ристићи и Милановићи. (Лепојевић, 2000, стр. 81)
У попису становништа Србије из 1863. године помиње се у Брзану 4. куће
Парезановића (Митровић, 1976, стр. 70, 72, 76):
- Јовица /40. година – рођен 1823./, супруга Ката /30, рођена 1833/, син
Гвозден /5, рођен 1857/ и кћери: Ката /15/, Стојка /12/, Славка /9/ и Ружица /6/.
- Никодије /25. година, рођен 1838/, супруга Јелена /27, рођена 1836/, отац
Стеван /58, рођен 1805/, сестра Ката /18/ и син Гвозден /1/.
- Антоније /10. година, рођен 1853/, син покојног Милована Парезана; брат
Светозар /7/, сестре: Пелагија /12/, Марица /5/ и Максимија /3/.
- Груја /32. године, рођен 1831/, супруга Стојана /24, рођена 1839/, кћер Живка
/1/, брат Мијаило /22/ и снаха Станица /20/.
Јовица је имао брата Милована а они су били синови Ђурђа Парезана. У овом
попису Јовица Парезановић је уписан са супругом Катом, а у књизи венчаних цркве у
Брзану стоји да се венчао 1839. године са Станијом, ћерком Милића Горданића. Јовица
у време прве женидбе има 16. година. У књизи умрлих брзанске цркве стоји да је
његова жена Станија умрла 1862. године. (ИАШК К. 486, бр. 14; ИАШК К. 486, бр. 17)
То подразумева да он није могао бити син Димитрија Парезана али би могао бити унук,
уколико је Димитрије имао деце. Јовица се по други пут оженио са Катом, 1863. године.
Изгледа да је Јовицин син Гвозден умро 1864. године. Такође, види се да је Милован
Парезан/овић/, отац Светозара и малолетног Антонија, умро 1860. године. (Исто)
Груја из пописа, заправо Грујица, у црквеној књизи венчаних, ступио је у брак,
1854. године, са Синђелијом из Бадњевца, а у књизи умрлих се види да је и она умрла,
1860. године. Грујица – Груја се по други пут оженио 1861. године са Стојаном

12
ДАС, Главно казначејство, Збирка тефтера, књ. 36, 9.
13
ДАС, Главно казначејство, Збирка тефтера, књ. 466.
14
Данашњи Парезановићи имају родослов потомака Ристе и Саре, њихових синова Панте и Илије, све до
најновијег времена. Родослов нам је ставио на располагање Драган и његов син Иван Парезановић.

13
Стефановић из Доброводице, како је уписано у књизи венчаних. Грујин брат Мијаило
се венчао, 1863. године, са Станицом Луковић из Брзана. (Исто)
Никодијев отац Стеван се у Тефтеру арача помиње са браћом Милисавом,
Јованом и Петром. Њихов отац је Гаврило. Никодије је имао сина Гвоздена, Вула,
Аћима и кћер Живку. Вулетови потомци данас живе у брзанском засеоку Солило.
У првој књизи венчаних су од старијих Парезановића уписани: Мина
Парезановић и Стоја /1848/; Радивое, нечитко име супруге /1849/; Милија Парезановић
и Милка Савић из Домуз Потока /1851/ и Никодије и Елена Зебичанин из Брзана /1858).
(Исто) Радивоје Парезановић је умро 1862. године. У књизи умрлих су од старијих
Парезановића уписани: Јован Парезановић /+1862/ и Гвозден /+1864/.

Најзад, уколико су нови становници из околине Косовске Митровице доселили и

донели ново име села око 1745. године, а Парезани дошли у Брзан око 1785. године,
може се претпоставити да су браћа Парезани: Недељко, Милић, Гаврило, Риста и отац
Димитрија и Ђорђа Парезана рођени у Забојници, као и два непозната брата, очеви
Гаврила и Ђурђа. Дакле, они су се иселили из Забојнице после убиства најстарије брата
Арона и освете над Турчином, крагујевачким бегом. Према традицији Парезана из
Забојнице знамо за још два Аронова брата а то су Јаков и Бабић. Један од браће је био у
Суморовцу а још један се одселио у Гунцате.
Отац Димитрија и Ђорђа Парезана је највероватније рођен око 1750. године и
његов исписник и савременик је Недељко. Занимљиво је да Недељко има старијег сина
Димитрија који је, највероватније, добио име по свом деди, оцу Недељковом. Може се
претпоставити да је Недељко рођени стриц капетана Димитрија и кнеза Ђорђа
Парезана, а идући за истом логиком може се претпоставити да се и њихов деда звао
Димитрије и да је рођен око 1730. године. Остаје и даље непознато ко је и како се звао
отац капетана Димитирија и кнеза Ђорђа. Али, намеће се претпоставка да је од
крагујевачких Турака пострадали Парезан Арон, гружански кнез, отац Димитрија и
Ђорђа Парезана. То подразумева да је са четворицом Аронове браће, својим деверима:
Недељком, Милићем, Гаврилом и Ристом, његова супруга са својим малолетним
синовима, Димитријем и Ђорђем, дошла у Брзан, око 1785. године. Дакле, Арон је
рођен око 1750. године а убијен око 1784. године и сахрањен у Забојници.
И даље постоји недоумица о брачном стању капетана Димитрија и у складу са
тим дали је имао потомство. Капетан Димитрије је могао бити ожењен око 1790. године
у Брзану и ако је са супругом могао имати деце она су се могла рађати у периоду од
1792. па све до 1814. године. Међутим, не постоји ни један јасан податак, као ни
памћење међу Парезановићима, да неко несумњиво потиче од капетана Димитрија по
мушкој или женској линији.

Резиме

Парезани и Оташевићи су се доселили у Забојницу у Гружи од Новог Пазара и

Пештерске висоравни, 1720-1739. године. Око 1745. године, у напуштено лепеничко
село Грабовац, дошли су досељеници из околине Косовске Митровице и засновали село
под именом Брзан. У Забојници је поред Оташевића живела велика задруга
дванаесторице браће Парезана на чијем челу је био гружански кнез Арон. У време
Кочине крајине, 1785. године, крагујевачки бег је смртно ранио Арона и заузврат су га
браћа осветила и потом се већи део њих одселио у Брзан. Претпостављамо да се њихов

14
отац звао Димитрије а да су се браћа родила у Забојници. Пошто се отац војводе
Димитрија и кнеза Ђорђа Парезана не помиње сматрамо да је погинуо или умро пре
досељавања у Брзан и да је у питању знаменити кнез Арон. На основу увида у архивске
изворе долазимо до сазнања да су у Брзану живели са Ароновом супугом и синовима и
рођена браћа: Недељко, Милић, Риста и двојица неименованих; у Забојници Јаков и
Бабић, а у Суморовцу, Гунцатима и другде још четворица, чија су имена, такође, остала
непозната.
У Првом српском устанку су се као значајне Карађорђеве старешине уздигли
Димитрије Парезан из Брзана и кнез Петар Оташевић из Забонице. У време Другог
српског устанка и ће се уздићи Димитријев брат Ђорђе, који се због женидбе одселио,
1809. године, у село Жабаре код Тополе. Димитрије Парезан је рођен 1770. у Забојници,
постао капетан 1805. године, војвода 1809. а погинуо на Делиграду, 1813. године.
Ђорђе је рођен 1775. у Забојници, постао је лепенички кнез 1816. године, смењен је
1825. године, именован за члана Магистрата и Великог суда и кнеза Београда, 1826.
године, за члана Државног савета 1839. а потом је, 1840. године, умро и сахрањен код
цркве у Горовичу (Жабари) код Тополе. Незна се да ли је Димитрије имао децу, а његов
брат Ђорђе је имао два или три сина.

Извори:

- Државни архив Србије (ДАС), Главно казначејство, Збирка тефтера, књ. 624.
- ДАС, Главно казначејство, Збирка тефтера, књ. 600.
- ДАС, Главно казначејство, Збирка тефтера, књ. 36, 9.
- ДАС, Главно казначејство, Збирка тефтера, књ. 466.
- Историјски архив Шумадије Крагујевац /ИАШК/, Матичне књиге крштених и умрлих
манастира Драче (1843-1848), К. 486, бр. 1.
- ИАШК, Збирка црквених матичних књига (1837-1946) цркве Св. пророка Илије у
Брзану, К. 486, бр. 14, бр. 17.
- Ђорђевић Т. (1926). Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владавине кнеза
Милоша (1815-1839), Београд.
- Крестић В., Петровић Н. (1973). Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824-1825,
Београд.
- Митровић Ј. (1976). Баточина и околина у прошлости, Баточина.
- Мишковић Ј. (1872). Грађа за етнографију и историју Србије. У: Панчевац – Календар
за народ за преступну 1872, Панчево.
- Недељковић М., Станковић М. (1988). Деловодни протокол Карађорђа Петровића,
Крагујевац – Топола.
- Пантелић Д. (1930). Кочина крајина – списак, Београд.
- Пантелић Д. (1948). Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира. У:
Споменик САНУ, XCVI, Београд 1948, стр. 23-25
- Савић Б. В. (1988). Карађорђе – Документи II, 1810-1812, Горњи Милановац.
- Савић Б. В. (1988). Карађорђе – Документи III, 1813-1817, Горњи Милановац.
- Sarinay Y., Budak М., Bayir О, Izgoer Z. А., Semendire livasi icmal tahrir defteri (937 /
1530), Ankara 2009.
- Tričković R. (1968). Organizacija uprave u beogradskom pašaluku posle Beogradskog mira
1739. godine, /Magistarski rad, Biblioteka odeljenja za istoriju Fi- lozofskog fakulteta/,
Beograd.

Литература:
- * * * (1987). Задужбине Косова, Призрен – Београд

15
- Андрејић Ж. (1988). Баточина са околином, Баточина.
- Андрејић Ж. (2017). О Србима турским спахијама и спахијама Шумадије из рода
Млатишуме у XVII веку. У: Тополски записи 6, Топола.
- Вујаклија М. (2006). Лексикон страних речи и израза, Београд.
- Вујић Ј. (1999). Путешествије по Србији, Горњи Милановац.
- Вукићевић М. (1912). Карађорђе, II, Београд.
- Гавриловић М. (1967). Милош Обреновић, I, Београд.
- Десница Г. (1978). Историја Србије у делима књижевних великана, Београд.
- Драгић М. (1921). Гружа – антропогеографска испитивања, Београд.
- Дробњаковић Б. (1923). Јасеница - антропогеографска истраживања, Београд.
- Ђокић Н., Думић О. (2012). Нови извори за историју цркве у Горовичу. У: Каленић,
бр. 1 (199), Крагујевац.
- Ђорђевић М. (1953). Ђакова буна, Београд.
- Ђурић Ј. (1989). Копија историје сербске. У: Казивања о Српском устанку 1804,
Београд.
- Јовановић Д. (2009). Јагодинска, Ћупријска и Параћинска нахија у Првом и Другом
српском устанку, Јагодина.
- Јокић П. (1980). Причања. У: Казивања о српском устанку 1804, Београд.
- Јокић П. (2003). Казивање. У: Казивања савременика, Аранђеловац.
- Јокић П. (1989). Причања. У: Казивања о Српском устанку 1804, Београд.
- Караџић С. В. (1828). Милош Обреновић, кнез Србије, Будим.
- Караџић С. В. (1947). Први и Други српски устанак, Београд.
- Караџић С. В. (1987). Историјски списи, Београд.
- Костић М. (1938). Станиша Марковић-Млатишума оберкапетан крагујевачки. У:
Гласник Скопског научног друштва XIX, Скопље.
- Лепојевић М. (2000). Брзан у Србији, Лапово.
- Љушић Р. (1986). Кнежевина Србија (1830-1839), Београд.
- Марковић Ж. (2000). Запис о Брзану, Брзан.
- Марковић Р. (1954). Крагујевачка нахија 1815-1839, Београд.
- Милићевић Ђ. М. (1888/1979). Поменик знаменитих људи у српског народа новијег
доба, Београд.
- Милутиновић-Сарајлија С. (1888). Историја Сербије од почетка 1813. до конца 1815,
Београд.
- Милутиновић Црногорац Ђ. (2003). Казивање. У: Казивања савременика,
Аранђеловац.
- Митровић Ј. (1933). Крагујевац до 1839. године, Београд.
- Митровић Ј. (1976). Баточина и околина у прошлости, Баточина.
- Недељковић М. (1996). Записи из Шумадије, Крагујевац.
- Ненадовић К. (1884). Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа, II, Беч.
- Обрадовић Д. (2007). Ђурђевић Милутин. У: Српски биографски речник 3, Нови Сад.
- Обрадовић Д. (2013). Велико и Мало Крчмаре, Рача.
- Пантелић Д. (1936). Војно-географски опис Србије 1783-84. У: Споменик LXXXII, књ.
64, Београд.
- Пантелић Воденичаревић Г. (1980). Казивање. У: Казивања о Српском устанку 1804,
Београд.
- Петровић Д. (1962). Крагујевачки округ средином XIX века, Крагујевац.
- Петровић И. (2015). Црква деспота Стефана у Горовичу, Топола.
- Петровић М. (1899). Финансије и установе обновљене Србије, II, Београд.
- Поповић Р. (2005). Мемоар Ђорђа Протића из 1854. гоидне. У: Мешовита грађа
XXIV, Београд.
- Поповић Р., Вулетић А., Илић П. (2019). Престони Крагујевац, Крагујевац.

16
- Протић А. (1980). Повестница. У: Казивања о Српском устанку 1804, Београд.
- Радивојевић Т. (1930). Насеља у Лепеници, Београд.
- Радивојевић Т. (1911). Лепеница – антропогеографска истраживања, Београд.
- Радовановић Б. (1996). Стари Крагујевац, Крагујевац.
. Радовановић Б. (2017). Историја Крагујевца, Крагујевац.
- Радосављевић Н. (1997). Свештенство ужичковаљевске митрополије, Ваљево.
- Стевановић Ч. (2018). Кнез Теодор Петровић из села Загорице. У: Тополски записи
VII, Топола.
- Стојанчевић В. (1981). Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII
века до 1839. У: Историја српског народа V-1, Београд.
- Урошевић А. (2009). О Косову, Београд.

Прилози (15. фотоса, два цртежа и родослов)

17