За разлику од најпознатијих кошаркаша Хрватске којима су најчешће родитељи Срби,

међу фудбалерима има занимљивих прича које нас воде дубље у историју. Дражен и Аца
Петровић, Стојко Вранковић, Аријан Комазец, Дарио Шарић, Марко и Петар Поповић,
само су неки од кошаркаша Хрватске до чијег српског порекла није потребно ићи даље
од оца. С друге стране, примери фудбалера Ловрена и Бобана, Дејана Ловрена и
Звонимира Бобана, откривају нам трагику нашег простора. Кренућемо од Звонимира
Бобана, главног играча и капитена Хрватске која је 1998. године освојила бронзану
медаљу на Светском првенству у фудбалу. Пре тога, са младом репрезентацијом
Југославије освојио је светско првенство у Чилеу 1987. Од њега је изграђен хрватски
националистички мит зато што је 1990. године на чувеном мечу између Динама и Црвене
Звезде у Загребу, напао једног милиционера који су на самом терену покушавали да
спрече стампедо навијача загребачког тима на фудбалере Црвене Звезде. Сукоб на
загребачком Максимиру сматра се почетком рата у бившој Југославији, а Звонимир
Бобан симболом Хрватске. Међутим, касније ће се показати да Бобан заправо није
толико загрижен националиста како се приказивало. За време своје каријере у Милану
током ратних година биће саиграч и пријатељ Дејана Савићевића који је у то време
имао изразито просрпске ставове и био близак Аркану. Познато је сведочанство Ивице
Осима селектора бивше Југославије о томе како му је Аркан претио због ошег третмана
који је Савићевиће имао у репрезентацији.

Но вратимо се Звонимиру Бобану и породици Бобан. Бобани су веома стара српска

породица из Требиња, које је у средњем веку било један од 3 најважнија српска
државна центра. Бобани се помињу још у најстаријим списима, конкретно Дабижив Бобан
1370. Бобани, то је заправо читава област западно од требињске шуме и у овом
подручју археолози су пронашли огроман број старих црквишта и стећака у оквиру
српских цркви. На гробовима и остацима црквишта се јасно може видети јединство
српских претхришћанских и хришћанских симбола. Крст са осмокраком розетом, јеленски
погребни прикази и погребно коло само су неки од приказа који се налазе на остацима
српских цркава и гробова у Бобовишту, селу које се налази на граници требињских
Бобана и бобанске шуме. Иронија судбине је хтела да током протеклог рата у
Херцеговини, на челу хрватске аутономне Херцег-Босне буде Мате Бобан који је
оснивач и заповедник оружане формације Хрватско веће одбране. Звонимир Бобан је
рођен у Имотском само 12 километара од родног места Мате Бобана. Суштински и један
и други припадају херцеговачкој породици Бобан. Западна Херцеговина као епицентар
покатоличених Срба, претворених у Хрвате, постала је центар усташтва у Другом
светском рату. Српски Бобани ће у последњем рату деведесетих постати симбол
јуначког отпора локалних мештана. Бобанска чета 1992. године бранила је прилазе
Требињу и то од регуларних формација војске Републике Хрватске, будући да се
недалеко одатле налазила граница према Дубровнику. На екрану можете видети
постављене спомен плоче Бобанској чети 23-ојици српских јунака који су одбранили
Бобане.
Преци Звонимира и Мате Бобана исељавали су се током турске окупације на просторе
Лике, Далмације и суседног Мостара. Породица Бобан је једна од најраније
покатоличених српских породица у западној Херцеговини будући да се њени
представници могу наћи као католици већ у 17. веку.

Дејан Ловрен је такође потомак познате и велике српске породице чија је крсна слава
Ђурђевдан. Ловрен је одбрамбени играч хрватске репрезентације познат по својој
прослави бронзане медаље уз усташке песме и поздраве. Низ медија је пренео вест да
је Ловрен отеран из руског клуба Зенит због нацистичких усташких поздрава и песама.
Иначе, пре овог испада Ловрен је био познат као спортиста који је отворено подржао
Новака Ђоковића када је имао проблеме у Аустралији Дејан је рођен у Зеници 1989.у
католичкој хрватској породици, очито несвестан свог српског порекла, као и огроман
број покатоличених Срба, претворених у Хрвате. Ловрени су се јако дуго одржали као
Срби. Налазимо их на попису српске митрополије дабро-босанске 1882. године у селу
Ребровац покрај Бањалуке где пише да славе Ђурђевдан. Слава је одувек код Срба била
маркер за препознавање родова па тако на списку парохије ливањске који је приредио
парох Жељко Ђурица налазимо низ чланова ове породице која такође слави Ђурђевдан.
По подацима парохије Ловрени су дошли у Ливно из Гламоча. Подсетимо, Гламоч, Ливно
и Дувно су центри три главна крашка поља гвозденодопског племена Далмата, који су
име и добили по старијем облику имена града Длмна, односно Дувна. Пропагандом
страних сила, пре свега у другој половини 19. и на почетку 20. века дошло се до
стања у коме је Гламоч 1991. насељавало 79% Срба а суседно Ливно исте године 72%
Хрвата. На Ливањском пољу извршени су једни од највећих усташких злочина над Србима
који су инспирисали Ивана Горана Ковачића да напише пессму Јама. Највећи злочини
били су јама у Равном Долцу дубока 46 метара у којој је страдало око 1600 људи, као
и јама Бикуша у Челебићу. Тада је значајно промењена етничка структура Ливањског
поља. У Ливањском пољу, преци Дејана Ловрена живели су у селима Застиње, Врбица,
Бастаси, Сајковић и Нуглашица. Сви су славили Ђурђевдан а треба напоменути да су
неки приликом селидбе променили презимена па је тако један део Ловрена узео презиме
Рамић, део презиме Козар, део Бобушић док је један мањи број узео краћи облик
презимена Ловро, што је и име прародоначелника ове породице. Ако је Дејан Ловрен
заинтересован, преко информација српских православних парохија лако може пронаћи
своје директне претке али нема никакве сумње да је његова слава Ђурђевдан, јер су
је задржале и они делови породице који су мењали презимена.

Један од најпознатијих хрватских рукометаша Домагој Дувњак рођен је у Ђакову у

Славонији, а пореклом је из околине Ливна. Међутим, дубље порекло води ка суседном
Дувну и Купресу где се налази седиште ове мнобројне породице. Нису сви Дувњаци
чланови исте породице али већина јесте, док неки носе надимак по Дувну одакле
потичу. Изворна слава већине Дувњака је Мратиндан једна од најзагонетнијих српских
слава јер њен носилац нема хришћанско порекло. Свети Мрата снег за врата позната је
српска изрека која се везују за празник слављен 24.новембра. Иако је било покушаја
да се име Мрате веже за светог Мартина, СПЦ је коначно одустала 2013. када је име
Светог Мрате избрисала из црквеног календара. Срби католици из Дубровника у свом
календару из 1897. у црквеном календару записали су Братиндан уместо Мратиндан што
говори да су прастари народни празници остали у живом сећању чак и међу Србима
католицима а Дубровник је блиско суседство Дувњака. Дувњаци су католичени од 17.
века али је огроман део сачувао српски идентитет јако дуго. У НДХ пописан је 51
Србин са презименом Дувњак. Према доступним подацима, Дувњаци у Ливну су потомци
једног Дувњака из суседног Купреса, тачније Доњег Малована, који је се призетио у
ливањском селу Губер. Занимљиво је да се призетио у породици Арнаут која се раније
презивала Михаљица. Породица Арнаут, Михаљица славила је Ђурђевдан па је и придошли
зет Дувњак предак Домагоја Дувњака преузео славу огњишта на које је дошао, према
прастарим српским обичајима. Изузетно необично звучи податак да су Михаљице
преузеле презиме Арнаут по неком потурченом Србину на чијем су имању радили. Турска
владавина очито није била проблем за очување српског идентитета али ће се све
изменити када католичке силе Аустрија и Млетачка република преузму доминацију на
овом простору. Срби ће, а са њима и значајан број Дувњака бити покатоличени да би у
следећем кораку били претворени у Хрвате.