РЕЦЕНЗИЈЕ

Радмила Ћапин -

За Платона предуслов једног језика јесте митска (религијска)

позадина. Књига пред нама Српски поглед на свет иде путем доказа да
се у српском језику оваплотила Божја Реч.
Хармонија ума и Речи коначно се пробија кроз мрак и безумље
званичне, дуго већ неговане и наметнуте, морално политички подобне
критичке историографије, којој није циљ откривање истине него
политичка коректност. Та коректност види Србе као варваре који су
пре око 15 векова, такорећи из неке недођије, упали на територију
Балкана у земље класичне културе где су рушили, пљачкали, убијали,
отимали… дивље племе које изгледа да је једва неким језиком
мумлало и које је имало срећу да буде сусед Грка као носиоца
напредне европске мисли од којих и језик преузима. Кажу да учење
грчког језика нама омогућава да потпуније сазнамо нашу прошлост и
да боље разумемо савремену просвећеност. Невероватно. Да ли су нам
зато сукцесивно пљачкали манастире, крали архивску грађу,
бомбардовали библиотеке, шта су то тражили и уништавали у
меморији дивљег племена? Српска историја не почиње у средњем
веку, она сеже дубоко у праисторију када су вера, знање и језик Срба
узрастали. Све је у складу и сачувано је у том језику, народној
поезији, митовима, предању, обичајима.
Александар Шаргић логично, без натегнутих етимолошких
слалома, скида слојеве и наносе времена и разних тумача да би
пришао што ближе почетку, култу предака из Лепенског вира и даље
преко неолита и металних доба до данашњих слава, бадњака,
положајника и многих других упорно чуваних обреда као и знања
склоњених у поезију, ма колико се нека муза смејала. Срби су
монотеисти, никада нису имали пантеон богова, верују у Творца,
живог Бога Оца који се зове Вид, а живе у отаџбини – земљи отаца и
домовини где им је дом и огњиште. Он је Бог који ствара и рађа, који
све зна и све види (Богу који све зна и све види, Псалам 1-24), као
видар (травар) вида ране и лечи, он је створитељ и спаситељ који
обједињује култ земље, култ сунца, култ мртвих, култ предака и култ
хероја-полубогова. Дубоко везани за Оца, Срби и данас тешко
прихватају Сина и Нови завет. За нас је судбински важан Видовдан,
Завет и небеско царство. Из видовданског моралног кода оних који
верују у Вида - видаси, витхаси - је настала реч витез.
Поставља се питање постојања Богиње Мајке. На неколико
жртвеника из римског периода са територије највероватније племена
Колапј(љ)ана, откривених у близини једног топлог извора у старом
термалном лечилишту у долини реке Глине у Топуском, исписана је
посвета домаћим божанствима латинизираног имена Vidaso et Thanae,
што значи Виду и Дани. За сада, не можемо да претпоставимо када је
и како Дана узнесена на небо па је постала Звезда Даница о којој пева
наш народни певач. Бројни су налази који још нису протумачени до
краја, Богиња из Благотина код Трстеника, Црвенокоса богиња из
Доње Брањевине код Оџака, затим жртвеници, фигурине,
просопоморфне посуде и поклопци винчанске културе на којима
доминирају очи – мистичне очи, букраниони, бутмирска пластика…
Када би неко из будућности посматрао данашње хришћанство
помислио би да је многобожачка вера, јер се помиње Тројица, Мајка
божја, Богородица, Госпојина, небеска хијерархија, свеци,
меученици...
Тема и обим грађе коју аутор обрађује заслужује ангажовање
интердисциплинарног тима. Многи обичаји које су Срби сачували их
издвајају од осталих народа. Можемо обратити пажњу нпр. на један
детаљ који је доказ у низу са осталим да аутор књиге оштроумно
закључује. У вези са сугласничким минимумом ПТ и његовим
изведеницама он помиње пчелу. Пчела је врло важна у култу мртвих.
Она се појављује на илирској територији на златној масци-портрету
којом је било обложено лице покојника у кнежевском гробу из 6 - 5.
в.п.н.е. у Требеништу код Охридског језера. Такође, из истог периода
у кнежевском гробу у Атеници код Чачка нађени су златни привесци у
облику пчеле, затим и привесци у облику пчеле из римског периода
нађени у остави из Нове Божурне код Прокупља. У средњовековној
књижевности јавља се у апокрифима (Народно житије св. Јована
Рилског, Апокриф о гостољубљу Аврамовом). Пчела је света и
благословена, представља царство небеско, симбол је богатства,
плодности и чедности, власти, али и материнства, мудрости... Такође
има и хтонску симболику, она представља душу умрлог. Код Срба
постоји право богатство посебних назива за многобројне рођачке везе
и степене потомства тј. предака. Назив беле пчеле или бела пчела се
користи за дете чукунунука што је најдаљи потомак, а најстарији
предак је бели орао. Од белог орла до беле пчеле је петнаест колена и
време од око 350 година. Пчеларски израз (а одатле и родбински) беле
пчеле у смислу потомци којим се означава рој од паројка и има своју
симболику посведочен је једино у српском језику.
Много је детаља који се наново морају претресати са стране
археологије, етнологије, лингвистике (нарочито би истинска
етимологија и глотохронологија српског, грчког и латинског језика
дала интересантне нове увиде и процесе настајања језика), историје,
антропологије и поредити са резултатима генетичких истраживања.
Морам да поменем да су теорију о промишљено распоређеном
заштитном ланцу градинских насеља око Цера које су осим живота
штитиле и рудно богатство ове планине при крају Винчанске културе,
поставили В. Трбуховић и М. Васиљевић, а ја сам само у свом
дипломском раду промовисала то виђење у време када се сматрало да
је сва цивилизација, па и проналазак метала, дошла са Истока.

Радмила Ћапин
дипломирани археолог
У Херцег-Новом, новембра 2020.
Ђорђе Ћапин –

Сви који имају формално факултетско образовање историчара,

археолога или етнолога,током стицања знања суочавали су се са доста
нелогичних и неодрживих научних догми, које су се морале
прихватити здраво за готово. Неки би догму прихватили, напамет
набубали и даље емитовали, док би код других здрав разум,научна
акрибија и формална логика палили лампице за узбуну, чак и кад нису
потпуно свјесни шта уствари смрди. Људски мозак се најчешће брани
од наметнутих "истина" које нису истине тако што све што је нетачно
и нелогично, али обавезно, смјешта у неку врсту виртуелне меморије
и не записује их на хард диск. Такво знање траје док се не заврши
семинарски или положи испит и на крају се брише из меморије.
Тек ми је књига Александра Шаргића потпуно разбистрила
недоумице зашто нисам запамтио нити икада користио било коју
чињеницу из мора литературе које сам онако успут прочитао о старој
српској и словенској религији - зато што су чињенице, од којих су
многе тачне, уклопљене у погрешан, наметнут и неодржив систем.
Археолог било ког нивоа знања и искуства не може дати свеобухватан
суд о овој књизи, јер се бави толиким бројем научних дисциплина, да
то превазилази једну струку. По мом мишљењу, највећа вриједност
Шаргићеве књиге је у томе што је чињенице ставио у нов, одржив и
логичан систем, без насилног гурања старе српске и словенске
религије у оквире грчког или римског пантеона.
У српском погледу на свијет не постоје копије грчких и
римских богова. Тај поглед је потпуно другачији и много
комплекснији. Избрисани континуитет од праисторије до данашњих
дана, који се није смио помињати у оквирима политички коректне
науке, поново излази на сцену у једном логичном и тешко оборивом
систему какав поставља ова књига. Није случајност да праисторијски
идоли, римски тетрарси на порфирној скулптури у Венецији и
данашњи Црногорци, Херцеговци, Бокељи, Конављани или Личани
носе у основи једну исту капу са ситним варијацијама. Данашњи
археолози више не бацају и не маргинализују грубу огњишну
керамику са калцитом, што су неријетко радиле старије генерације,
одушевљавајући се луксузним импортом. Terra sigillata је мода
ограниченог трајања, као и свака друга, а груби огњишни лонац је
традиција и континуитет од праисторије до данас. Ова књига ће многе
научити да мисле својом главом, а код неких других изазвати
нелагоду. Добро је и корисно и једно и друго.

Ђорђе Ћапин
дипломирани археолог
У Херцег-Новом, новембра 2020.
 Радован Дамјановић – Белешка читаоца

Александар Шаргић је представник новог поколења

истраживача праве српске повести. Истините науке нема без смелости,
а ова књига пред вама је заиста смела. Укрштајући дисциплине као
што су етнологија, палеолингвистика, археологија, историја... и најзад,
најновија грана медицине која се бави, рећи ћу кратко, пореклом и
заједничким претком, аутор нам је подарио нове углове сагледавања
стварности.

Управо то трагање за широм сликом доводи до осветљавања

детаља који изоштравају слику и дају јој дубину. А то је заправо оно
што „мејнстрим наука“ нема. Та „наука“ је одавно изгубљена у
лавиринту такозване уске специјализације и од дрвета не види шуму.
Самим тим није ни наука јер, нити даје одговоре, нити пак поставља
питања.

Сигуран сам да оваквим смелим истраживачима припада

будућност у којој ће српска азбука надвладати абцчеду, коју је још пре
двеста година Павле Соларић назвао гадним скјаветом.

Радован Дамјановић
дипломирани историчар
 Јована Јосиповић – Поглед изнутра

Структура књиге је осмишљена тако да читалац постепено

добија прецизне и комплексне увиде у то како су наши преци
посматрали свет. У том подухвату аутор успева да посложи закључке
најзначајнијих етнолога и истраживача домаће традиције – у
аутентични поредак произашао из природног развоја праисторијских
периода. Знање и схватање света бива уобличено у календар који
сажима прелазак из мезолита у неолит, из ловачко-сакупљачке и
сточарске заједнице на земљорадничку. Кроз постепену
деконструкцију у слојевима (етнолошким, археолошким, теолошким,
етимолошким...), пред читаоцем се заправо реконструише и помаља
јасан и свеобухватан ПОГЛЕД на живот људи Старе Европе. У том
погледу откривамо дубоко јединство и неодвојивост божанског од
земаљског, стран данашњем уситњеном цивилизацијском погледу који
барата специфичним знањима али не и спознајом, па и календар губи
везу са појавама које су га створиле: ритмом Сунца, Месеца и
вегетацијских циклуса.
Упркос томе, у обичајима, језику, миту, древним артефактима,
али и у низу специфичности српског православља – уочени су и у
књизи изнети преживели трагови древне културе у којој се коло неба
огледало у колу земаљских радњи, директно из космичког време се
претакало у календарско. Откривајући континуитет митског памћења,
умногоме сачуваног у нашем данашњем календару, ова књига нас
позива на одговорност пред наслеђеном баштином која је чувала
начело реда и живе органске мудрости у сваком сегменту живота,
самим тим што је свето било уткано у световно.

Јована Јосиповић
мастер филолог