ОВО СУ ОКВИРНО ПИТАЊА А ОНДА БИХ ЈА ВАШЕ ОДГОВОРЕ

ПРОШАРАО ПРИЛОЗИМА ИЗ ЗБОРНИКА.

1.У јавној сфери преовлађује став да је Румунија историјски савезник

Србије. То је земља са којом,.према званичној историји, никада нисмо
ратовали. Румунија такође није признала Косово. Да ли је Румунија
заиста историјски савезник Србије или је у питању мит и крупан
историјски фалсификат?

Да, у нашем јавном мњењу преовладава став да је Румунија држава са којом ми нисмо
никад ратовали и да је она наш историјски савезник. Наравно ово је само делимично
тачно. Тачно је да званично нисмо ратовали и да Румунија није признала Косово (јер
румунски Мађари из Трансилваније такође желе да се одвоје. Разлог непризнавања није
дакле пдоршка Србији и Србима, већ себи), али о савезништву не може бити речи. На
територији данашње Румуније догодио се један од највећих етноцида Срба и Словена.
Толики да румунски професор, а наш међуратни академик Илија Барбулеску говори о две
историје Румуније – словенско-српској (до 1856.) и актуелној - румунској.
До формирања Румуније 1856. године постојале су тзв. Дунавске кнежевине (Влашка и
Молдавија), док је Трансилванија (српски назив Ердељ) била у саставу Мађарске (Аустро-
Угарске). У Дунавским кнежевинама писало се ћирилицом, говорило се српски, односно
црквенословенски. Власт и народ су били српског и словенског порекла. Подсетио бих да
смо и сеобе у Русију увек ишли преко Влашке и Молдавије и да колоне исељеника никад
нису нападане. Напротив? Шта то говори? да се радило о истом народу. Милош
Обреновић је и сам купио имање у Влашкој где је населио на хиљаде Срба из Србије.
Србија не потражује ово имање, а и не пита где су Срби.

2. Како и када је настао појам и назив Румун и шта он заправо значи? 

Свјатослав Мазур из Молдавије указује на праву природу Румуније, она је, наиме,
трајни римокатолички и западни политички мисионар. Сама реч «Румунија» у преводу
значи «држава римских војника», а «Румун» - римски војник. Другим речима не ради
се о етничком појму, већ сталешком. Румунија није дакле држава румунског народа (који
као етникум није постојао), већ држава војника, мисионара који шире власт сталежа.
Румунија је створена на рушевинама Римске империје, тј. на идеологији ове државе, што
значи да у својој природи носи све задатке и одлике свог прародитеља.
Ове «цивилизације» је могуће лако препознати по римској симболици, по орлу који у
канџама држи симбол света и оружје. Овај симбол је у темељ своје империје уградио и
Наполеон Бонапарта, а исти тај симбол су обновили Бенито Мусолини и Адолф Хитлер.
Европа XIX века је управо овако разумела Румунију називајући је „другом Италијом“,
„Италијом која је верније од нас сачувала римско име“.
Империје, да подсетимо, уједињује исти квалитет – жеља да владају над целим
светом, освајање и пљачкање туђих територија, присвајање туђих вредности, културе и
уметности, што није избегла ни Румунија. То је држава која има сталне тежње да се шири
и асимилује нове народе, о чему сведоче и мапе ове државе, јер се јасно види како су јој
придаване нове територије и народи.

3.Ко су Ардељани?

То су припадници «Школе Ардељана», деца наших поунијаћених свештеника и

верника која су образована у језуитским колеџима беча и Париза. Да подсетими да је
Балкан као и целокупна територија православних, од нестанка Римске империје и поделе
хришћанства 1054. године, постао мисионарска зона Римске цркве, што је и данас, без
обзира на потписане договоре и одбацивање анатеме. Претпоставке за формирање
Румуније и Румуна створене су 1700. године после потписивања црквене уније у
ердељском Београду (данас се овај град зове Алба Јулија), од стране српског
митрополита и свештенства. Ова унија се код нас уопште не проучава, што је зачуђујуће.
Из уније није само потекла идеологија новог романизовнаог и латинизованог румунског
идентитета, него је под том заставом извршен етноцид целокупног словенског
стнаовништва на територијама Ердеља (Трансилваније), Влашке и Молдавије. Овај, до
тада невиђени социјални инжењеринг, нажалост је остао недовољно проучен, поуке нису
изведене и пројекат даље румунизације наставља да делује и уништава, пре свега Србе,
али и Бугаре, Малорусе (Украјинце) и Молдавце.
Директна романизација становника на данашњем подручју Румуније је кроз народно
образовање почела најпре на територији Ердеља, под контролом Хабзбурга. Најпре је
почео рад на унији православне јерархије са Римокатоличком црквом, а потом кроз опште
школовање омладине у римокатоличким образовним институцијама (углавном у Бечу)
поунијаћеног становништва, да би се после свега кренуло и на «разбијање српско
румунске црквене заједнице и стварање самосталне румунске митрополије у
Трансилванији са румунским митрополитом на челу».
У модерно доба, гркокатолички учитељи су Ердељом ширили идеје румунског
национализма, а по ослобођењу Влашке и Молдавије од Османлија, ови учитељи су исти
рад проширили и на те кнежевине. Идеје румунског национализма су ширили у сарадњи
са образованим људима који су, што је веома упечатљиво, већином били страног порекла,
а све уз директну подршку Римокатоличке цркве (посебно језуита), Хабсбуршке
монархије, а касније Француске и Краљевине Сардиније и још касније Италије. Сфере
утицаја на народну свест су нарочито биле: просвета, школство, штампа и књижевност.
Најпре је језуита Ладислав Барњаи, у име Римокатоличке цркве, повео преговоре о
унији с Римом већ са митрополитом ердељског Београда (Алба Јулије) Теофилом
Серемијем (митрополитом од 1692. до. 1697. године) који је био потпуно решен да
напусти јединство Православне цркве.1 Митрополит Теофил је у том циљу сазвао сабор
Митрополије 1697. године да би прихватио унију са Римом. Након његове смрти, нови
кандидат за митрополита Атанасије Ангел је морао, приликом рукоположења у
Цариграду, да се закуне да неће прихватити унију са Римом. Атанасије Ангел је био син
1
Овидију Печикан, Историја Румунâ, стр. 354. чињеницу да су у Ердељу већином живели Срби и
Словени сасвим погрешно тумачи доминацијом српске јерархије која је овде дошла са Арсенијем III
Чарнојевићем, а њихов напредак и компактност приписује „жестокој и верној служби Хабзбурзима“.
православног свештеника из Бобјајне (данас у области Хундедоара). Међутим, чим је
приспео у ердељски Београд, показало се да не мари за заклетву. Услови за спровођење
уније остварени су када су јерарси на територији хабзбуршког царства званично
прихватили унију са Римом на новом Сабору у ердељском Београду 1698. године на
челу с Атанасијем Ангелом (?-1713 г), a затим је 1700. године унију са Римом на
Сабору прихватила и сва остала православна ердељска јерархија. Сви сачувани
документи овог Сабора су на словенском језику (Румуни данас ову чињеницу
прикривају именујући словенски језик фразом „стари румунски језик“). У тој
јерархији, Атанасије Ангел је био једини епископ, сви остали су били свештеници. Након
приступања унији са Римокатоличком црквом, припадници поунијаћеног народа признати
су за посебну политичку нацију под именом Власи, а њихова гркокатоличка митрополија
у хабзбуршком поретку је стекла виши ранг: именована је Архиепископијом Алба Јулије и
Фагараша. Истине ради, све ово време трајала је борба православних «Влаха» за
напуштање уније у Ердељу и источном Банату коју су покренули Висарион Сарај и
Софроније Поповић.
Но, када је примас Гркокатоличке цркве постао је Јоан Боб (1783-1830), највећи од
свих дотадашњих румунских националиста међу ердељским Власима, чије је животно
дело било Supplex Libellus Valachorum Transsilvaniae на коме је радио од 1790. до 1792.
године, он је извршио коначно латинизовање влашког националног питања у Ердељу, а
романизација народа је потпуно постигнута.
Ердељски гркокатолици, који су били мисаионари румунизма у Влашкој и
Молдавији, су припадали покрету «Школа Ардељана» (организованом од стране језуита)
и много су утицали да се изради политичка петиција романизованих Влаха Трансилваније
(Supplex Libellus Valachorum Transsilvaniae) 1791. године, која је захтевала уједињење
влашке, трансилванијске и молдавске нације на идеолошким основама револуционарне
Француске. Ради се о младима, деци поунијаћених српских свештнеика и верника које су
језуити образовали у Бечу (већином) и дееимично Француској, Нека врста ватиканских
јањичара. То је био први пут да се појавио политички захтев уједињења народа који данас
представља румунску политичку нацију. Припадници „Школе Ардељана“ су постали
стварни творци румунског језика, правописа, граматике и румунског национализма.
Главни представници покрета „Школа Ардељеана“ били су: Самуил Мику (1745-
1806), образовани гркокатолик и епископ Фагараша, похађао римокатолички Collegium
Pazmanianum у Бечу, много је радио на унији православних с Римом. Написао је дело De
ortu progressu conversione valachorum episcopia item archiepiscopus et metropolis eorum. У
њему је у облику научне теорије образложио став да становници Влашке, Трансилваније и
Молдавије потичу од Римљана античке римске провинције Дакије и доста је изучавао
романски говор становништва северно од Дунава да би поменутој теорији дао филолошке
аргументе. Након Микуа, ту имамо и Јона Будаи Делеануа (1760-1763) који је био пети и
најопуларнији припадник «Школе Ардељана». Отац му је био Соломон Будаи,
гркокатолички свештеник. Видимо, дакле, да у стварању «Румуна» и Румуније главну реч
на терену имају унијати, док је мозак био у Бечу и Ватикану.

4.Колико и зашто су они битни за пројекат стварања румунске нације?

 Од изузетног занчаја, јер су припадници „Школе Ардељана“ постали, како рекох,
стварни творци румунског језика, правописа, граматике и румунског национализма.
Религија, вера, и данас има тај потенцијал да мења идентитет народа и то се користи.
Данас му се даје православни наратив, јер експанзија румунизма се прво изводи преко
неканонског ширења Румунске православне цркве (код нас у Источној Србији, у Украјини
у Буковини, Одеској области, Молдавији (цела територија).

5. ЈЕЗИК: Први услов за стварање нације јесте језик. Како, када и на

којим основама је настао румунски језик? У каквом су односу влашки и
румунски језик? Да ли је румунски настао од влашког или обрнуто?

Тачно. Све до краја 17. века на територије данашње Румуније говрило се српско-
словенским језиком, а до 1860. у употреби је била ћирилица, док се у цркви користио
црквенословенски. Хоћемо да кажемо да су и пре формирања прве Румуније на територије
Влашке и Молдавије деловали мисионари «Школе Ардељана», који су тежили да истисну
ћирилицу – симбол православља и словенства (то су започели 1820.). Први «Речник
румунског језика» саставили су револуционар и филолог Аугуст Требониу Лауриан и Јоан
Масим, који је од сународника дочекан са поругама. Интересантно је да је садржавао 50
посто српских и словенских речи, које су у другим издањима замењиване као
«нерумунске». Као румунске изимане су речи из latinskog, француског, a по формриању
Италије и италијанског језика. Касније су овај метод преузели и тзв. Хрвати.
Влашки је старији од румунског и она је настао код романизованог становништва
балканског полуострва. Да је тако говори и чињеница да су се филолози и други прво
бавили влашким језиком (румунски још није постојао).
Интересантно да се овим питањем учешћа српског у влашком језику, између
остлаих, код нас бавио Јован Стерија Поповић.

6. ТЕРИТОРИЈА: на којим и чијим територијама је створена Румунија? 

-Румунија је једина дрзава у Европи чија се територија непрестано
повећава. Зашто је то тако? Да ли је Румунија миљеница судбине или је
у питању нечији пројекат? Ако је пројекат, појасните нам чији је и са
којим циљем.
 
Румунија је створена на територијама које су насељавали Словени, понајвише Срби,
Словаци, Руси и Бугари. Ове територије су канонски припадале Српској православној
цркви (јер је већина становништва било српско). Међутим, после Наполоеновог похода на
Русију и пораза који је доживео, те уласка руске војске у Париз (Наполеон је да додамо,
ради смиривања Срба помогао Турцима да угуше Први српски устанак пославши своју
чувену артиљерију која је и разбила српски шанац на Равњу, а где је командовао МИлош
Обреновић) натерао је западне политичаре да реосмисле своју политику. Тада су дошли
до закључка да су руске очи, уши, а поприлично и мозак, метафорично речено, били Срби.
Од тада престаје западна подршка Србима јер су дефинисани као „мали Руси“.
Први потез је било раздвајање Срба и Руса (а потом уништење првих). План је
осмислио тадашњи премијер Краљвства Сардиније, гроф Кавур. Он је дословно написао
да се Румунија формира да би се раздвојили Срби од Руса. Самим тим је јансо и чије су
биле Влашка и Молдавија и сва потоња подршка ширењу Румуније, по правили на штету
Срба и Руса.
Овај процес траје и данас. Румуниј је напала Влахе у Србији у Источној Србији које
представља као Румуне. Такође на теритрији Тимока покушава да изгради нацију
Тимочани (коју је Србија „окупирала“). Наравно треба знати да званична Румунија
(тачније они који се иза ње крију) жели да у потпуности романизује Балкан (укључујући и
Хрвате и Албанце, те је тако Тесла Истро-Румун). Присвајају не само Влахе, него и
Цинцаре, а псоебан куриозитет представља чињеница да су Италија и Румунија 1941.
форирали на територији Грчке другу румунску државу „Пиндско књажевство“, које су
грчки партизнаи уништили крајем 1943.
Циљ је дакле, да поновимо, романизација целокуног становништва Балкана које би
имало другачији систем вредности и које би императивно било антируски и
антислвоенски усперено, како је то Румунија која је ти лидер. Подсетимо да је учествовала
у нападу на СССР, а да сада то оправдава да је то било неопходно јер је наводно псотојала
«Стаљинова совјетска тоталитарна империја, коју је требало уништити». Одлуку Јона
Антонескуа да се придружи нападу на СССР данашњи идеолози румунизма оправдавају
флоскулом да се Румунија „придружила општијој политичкој визији европске крајње
деснице“. Док Русе и руску политику у континуитету тумачи у оквиру клишеизиране
флоскуле «руска претња».

7.Према подацима који се могу наћи у вашим научним зборницима,

Румунија је рекордер у броју прелетања са једне на другу зараћену
страну. Код Срба се за овакво понашање уврежио појам Бугарска
политика. Бугарска политика је заправо тактика да увек будеш на
страни јачег. Изгледа ипак да су Румуни у тој тактици превазишли
Бугаре. Можете ли да нам кажете колико су пута Румуни променили
страну уочи и током Првог светског рата, као и приликом других
кључних историјских догађаја? 

Румуни често мењају стране. Од формирања прве Румуније (додајмо да је то

поселдица и пораза Русије у трогодишњем Кримском рату који је завршен 1856., а у коме
су против Русије ратовале све оновремене европске силе плус Османска империја, док су
главни пропагандисти против Русије били Маркс и Енглес, који су то радили из Лондона).
Румуни су мењали стране искључиво по критеријуму територијалног проширења (ко
да више територија) и учешћа у антисловенским ратовима. Мењали су страну у току
Првог и Другог светског рата, али и после распада СССР-а. На територије Румуније данас
је смештен протвракетни систем НАТО и САД који је усмерен против Русије.
8.Да ли Румунија данас има територијалне претензије према Србији?
Уколико има како се те претензије испољавају и који механизми се
користе?
Да, има територијалне претензије, као што их је одувек имала. Крајем Првог
светског рата Румунија је формирала Лигу за ослобађање Румуна испод српског јарма у
Србији и Македонији. Румунија је између два рата деловала и на међународној арени
против Срба, те је на том таласу и 1941. испољила пртензије. Румунија од Немаца тражила
да у оквиру «преуређења Балкана» добије осим целог Баната и територије око Тимока и
Вардара.
Када захтев није услишен Румунија кативира агентуру и покреће снажни
иредентизам. Подсетимо да се 1941. једнна веча војна јединица предала Румунима
(«православној браћи»). Ови су им обећали да они који се изајсне као «Румуни» остају и
после неког времена биће враћени у Србију, док су остале предали Немцима. «Румунија»
се изајснило око 4.000 припадника југословенске војске. Они су премештени у логор са
добром храном, добрим хигијенским условима, али су морали да слушају предавања из
румнизације и о томе да ће североисточна Србија бити део Велике Румуније. После тога
су враћени у Србију са новим документима у којима је писало да се пуштају као Румуни.
Са собом су носили румунске букваре, књиге, слике румунског краља, Антоенскуа итд.
Главну румунски агент је био свештеник Српске рпавославне цркве Ђорђе Сувајкић.

9.ЦРКВА: Једно од кључних питања у односима Срба и румуна свакако

је питање цркве. Мало Срба зна да је већи део данашње Румуније,
практично до скоро, био под јуриздикцијом СПЦ. 
-Како и када је дошло до формирања РПЦ?
-Када је РПЦ добила пуну аутокефалност?
-Како и када је замењен богослужбени српско-словенски језик у
румунским црквама?
-Ко је зидао цркве и манастире по Румунији, колико је српских цркава и
манастира тамо и треба ли СПЦ или држава Србија да се боре за
власништво над том имовином?

Можда и најважнија чињеница – Влашка, Молдавија, Ердељ (Трансилванија) и Закарпатје

били су у саставу од формирања Српске цркве у њеном саставу. Последње смо предали
Закарпатје (добровољно Руској православној цркви, јер наша Црква није могла да обавља
духовну мисију). Остало нам је одузето силом и формирана је тзв. Румунска правослвна
црква, коју ниједна аутокефална црква није признала до женидбе престолонаследника
Алкесандра Карађорђевића «румунском» принцезом (румунски краљеви су били Немци,
зато наводници - Marie von Hohenzollern-Sigmaringen).
Румунска православна црква добила је „томос“ о аутокефалности од Васељенске
патријаршије (Фанара) 1885. године (који су, узгред речено, купили језуити), чиме је
грубо нарушено црквено право. Српска православна црква (тада су је представљале
Карловачка митрополија, помесна аутокефална црква (1848-1920), и Београдска
митрополија, помесна аутокефална црква (1879-1920) је прекинула односе са
расколничком црквом, али после неког времена, тачније женидбе Алаксандра
Крађорђевића, политика је допринела да се „реалност“ прихвати.
Све претходно изнето резултирало је признањем тзв. „Румунске православне цркве“
од стране осталих православних црквених организација, пошто Српска православна црква
није имала никакве примедбе на отимање њене имовине на тлу тадашње Краљевине
Румуније, тј. на брисање српске културне баштине и румунизацију Срба у овој нама
суседној држави. Одлуком Светог синода тзв. „Румунске православне цркве“ од 4.
фебруара 1925. године, Румунска црква је била уздигнута на ранг патријаршије. Овакво
стање је било канонски признато »томосом« Васељенске патријаршије од 30. јула 1925.
године.
Свечано увођење митрополита-примаса Мирон-Елие Кристеа (1868-1939) у
достојанство патријарха (период: 1925-1939) све Румуније, намесника Кесарије
Кападокијске, митрополита унгро-влашког, архиепископа букурештанског, изведено
је тек 1. новембра 1925. године.
Женидба престолонаследника за Србе и српску држау имала је још једну негативну
политичку последицу осим признавања тзв. Румунске православне цркве – предају
Источног Баната Румунији, где је у том моменту било 60 посто српског становништва.
Данас у целој Румунији има 19.000 Срба.
По формриању прве «мале» Румуније од Влашке и дела Молдавије започет је процес
формирања румунског народа: прво је осмишљена народна ношња, затим су мењана
имена и презимена (Поповићи су постајали Попеску, Бранковићи – Бранковјани итд.),
онда је укинута ћирилица, извршена анционализација црквене манастирске имовине,
формирана тзв. Румунска црква и на крају језик (који је имао у првој редакцији 50 посто
српско-словенских речи). У библиотекама постоји тај речник и било би га добро поново
обајвити.
Треба рећи да су сви средњовеквни манастири и цркве на територије данашње
Румуније дело Срба и да су они били и ктотори манастирима у Србији (на пример небо
манастира Милешеве је стигло из Молдавије). Најважније манастире су изградили
Бранковићи (које су румуни преименовали у Бранквјане).

10.Једна од највећих табу тема српско-румунских односа је БАРАГАН.

Објасните гледаоцима канала Србија Глобал и јавности Србије шта је
БАРАГАН.
Бараган (степа, низија тешка за живот људи) је својеврсни румунски Гулаг, а у који
су депортовани Срби са границе са Србијом, као и из Банта, а који су проглашени опасним
по националну безбедност. У њихова насеља дражава је населила Румуне. Голгота се
десила 50-их година прошлог века. Ко је преживео Бараган, а тамо су послати најбољу и
насвеснији Срби (свог идентитета), више ниакда није хтео јавно да се изјасни да припада
свом народу. Тако су Срби остали без своје елите, а граница је етнички очишћена од Срба.