02 Slaven Radovanovic - Креманска Ружа, Роман (II Проширено Издање), „Сфаирос", Београд, 1988- (I „Милић Ракић", Ваљево,1982)

12/16/22, 11:05 AM [Projekat Rastko] Slaven Radovanovic: Kremanska ruza
Интернет издање Штампано издање
ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ УРЕДНИК

Технологије, издаваштво и агенција Милан Младеновић
Јанус
УРЕДНИК ИЗДАЊА

2001
Београд, октобар Милан Милинковић
РЕЦЕНЗЕНТИ
Никола Милошевић и Станиша

Нешић
ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛЕКТУРА И КОРЕКТУРА
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Светлана Милосављевић

ОПРЕМА
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО Стјепан Мимица

КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА
УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
MASCOT, Београд
ТИРАЖ
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И
3000 примерака
ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
ШТАМПА

Printelectric, Београд
КОРЕКТУРА

Вигњевић
Саша Шекарић и Драгана друго проширено издање
Сфаирос, Београд, 1988.
Садржај
Халдејски бунар
Кажа о анадолијском куплерају
Кажа о Накелу Розефири из Јурфе
Кажа о Фархијевој свадби
Кажа о власнику једрењака без сенке
Кажа о златном кључу
Белешка о писцу

Халдејски Бунар
"Гилгамеш му рече: Ур-Шанаби, ова биљка чувена је; помоћу ње човек стиче свој
животни дах. Име јој је: Старац се у младост враћа".
(из епа о Гилгамешу, XI Плоча)
Звао сам се Месроп Хранд[1] - а сад сам овде сам и не знам што сам сам? Овде, као
да сам на дну некадашњег мора, исписујем судбину мог новог, Другог Имена. На дну
сам бунара, у влажном гробишту, међу брдима у страћари која као да нема сенку.
На почетку свега о мени - морам те добронамерне читаоче запитати: Да ли ћеш

поверовати у околности које су ме догнале довде? И у моје Слово самоће из Списа
https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/sradovanovic/sradovanovic-kremanska_c.html 1/106
који је мој, чији су редови болни и толико загонетни? Одговорићу ти онако како су
мени говорила два необична јахача која су видела оно што ja нисам видео, која су
чула оно што ја нисам чуо. Само, питам се, да ли ћеш ми поверовати? Како чеш
веровати ономе који треба и сам да поверује?
Има ли веће снаге од смрти? И веће загонетке од онога што ће бити после наше
смрти? Мени рекоше: "Четири пута си био, имао си четири живота и треба да их се
сетиш, златног Ланца карике да повежеш и Ружа ће ти процветати. Тиме ћеш стећи
своју Историју". Ја сам човек који је доведен у таму и који би да из ње изађе. Имам
Спис који треба да се претвори у уже за Рађање у Дан. Спис ће добити свој смисао
ако његове Каже (делове) распоредим тако да се на крају појави Ружа. Та Ружа, с
правилним распоредом Кажа, биће срце истине о четири живота које је водио човек
по имену Теофило Кумбараџи! Једино сада, у самотноме часу, тај Теофило
Кумбараџи не може ничега да се сети из тих живота! Нашао се у свом четвртом
животу овде у мраку бележећи своја Слова том Спису, који је својевремено
тајанствено допловио једрењаком без сенке у Куфу.[2]
Ја сам човек који је (тако су ми рекли) пролазио кроз смрти јашући своја четири
коња из Сидона! У Халдеји сам пролазио кроз четири огледала као што обичан
смртник шета на све четири стране ове земље! Потом плових обaлама Талијским у
једрењаку који није имао сенку! - Но, ево ме сада где дрхтурим над својом
загонетком, питајући се: хоће ли се овај Спис претворити у Ружу? Као да сам под
нечијом невидљивом руком: несхватљиво мије мирење с ништавилом, слепоћа и
страх пред смрћу - и ја морам да трагам. Морам!
Све у овом Спису морам тако толковати да се на крају појави Ружа, једини мој
смисао овде. Моје уже које ће ми, као да је бачено одозго, помоћи да изађем из овог
Халдејског Бунара. Дно је ово света и тмица и хлад гроба и влага - али ваљало би
бити храбар, треба, као Кумбараџи, бити двапут лав. Тражити светило и бити на два
места одједном: овде у дну самоће и у свему што је исписано у големом Спису крај
мене на столу. Морам наћи свој пут кроз мрачну суму без краја, извор назван
животом Теофила Кумбараџиа и тајном Вертабидовог прстена. Бдим над Списом.
Ако то нешто значи - постао је мој још од онога јутра кад сам напустио кућу-Хранд,
био је мој у пловидби морем, за дугог пута у волујским колима по друмовима
Румелије и Влашке, све до Фисона (ваљда је ово овде област Фисона?). Одавно га
извадих из сламе с кола, одавно и ја сиђох с тих кола у пратњи Сева и Ђермака. Сада
је то књига моје самоће и чами у својим питањима исто као и мој живот овде. Како
да је најбољи начин протумачим? Шта ако у њој никада не нађем истину о свом
пореклу? (зашто нема открића у њој, било каквог трага светлости толико сам недеља
над њом?)
"Други пут ћеш се родити тамо, у бунару, али кад Спис процвета" - рекоше ми чим
ступих на праг ове проклете кућерине међу брдима.
Било је часака кад сам осећао како нешто отиче, чини ми се кроз око, из мене и
разлива се около. Оних момената кад једем за столом или се окренем да видим ватру
у огњишту или се сагнем да с утабане земље подигнем тестију с водом - и тад
осетим као да нешто промакне, прхне, нешто светло и тираво као лелујава сен. И ја
ту снагу невидљиву, која ми се тако исказује, питам ја ту сенку: како је тамо с оне
стране светлог зида, из којих је даљина, иза ког је неба? Ничим је не нудим што
представља овај свет јер њој земља не треба. Па кажем гласно, за себе: "У овом
времену ја сам усамљени гост. Један од ретких који није заспао. А година је
заборављена и незадрживо долази јесен".
2.
Ево, од мене су тражили да будем на ватри у келији коју су изабрали, украј
непознате брзе реке високо у планини. Али, питам се, чему свако сећање, кад су ми
очи свикле на вечерње дуге и тешке магле, а ухо на бук реке и крик птице на
небесима? Где води сећање ако и даље остајем на дну? Да ли ме неко, док се ја
присећам, води за руку кроз тмину? Заваравам ли се ја или нешто назирем? Знам,
кад бунарџија заврши свој посао: бунар не постаје место уживања јер мајстор жели
да изађе на светлост дана. Тако бих желео да изађем напоље одавде! Сви које сам
познавао где сте сада? Научили сте ме: Енки[3] је добио Тилмун ал' на Тилмуну
ничег нема. Нема ни времена па како онда било шта да се одвија? Питам се, како ћу
ја ову своју кулу издржати, место самотно и бунар испуњен мраком? Могу ли бити
снажан као онај хохами из Толеда коме су руже испадале преко усана док је причао
Карнери о Чистој Светлости? Овде као да сам најмлађи и најомраженији брат кога су
старија браћа оставила на дну бунара одневши уже, пошто им је поверовао и
спустио се на дно по благо. Може ли овај Спис, у овчијем повезу, бити уже па да се
успнем из бунара у Дан?
Једнога дана међу данима, једне ноћи међу ноћима: ухватих себе, бележећи своје
Слово, како посумњах у то да цео Спис говори о Теофилу Кумбараџиу. Множина ми
догађаја изгледаху безумно:
У мрачном делу Цариграда до самих зидина, у близини Хана мртвих, на месту за

које се причало да је омамљујуће и пуно утвара - за спарне августовске ноћи (писало
је у извештају цариградског муселима) године 1777, ноћна градска стража је
пронашла тело искасапљеног човека с пробијеном чеоном кости изнад десног ока,
бачено поред огромне раскомадане змије. Е, тај човек (боље рећи тај леш) по овом
Спису устаје из мрвих и живи као власник халдејског циркуса и зове се Анкел
Аривафи Розефира. Потом је у Толеду као зналац хебрејике и арамејског - ту му је
име Исак Бен Фархи и ствара запис "Свадба у великој Швајцарској Ципели", у коме
открива будућу судбину Европе. У даљем животопису Кумбараџиа, док читам, имам
осећај као да сам у животињском крзну а не при светлости ума! После Цариграда,
Халдеје, Толеда - Кумбараџиа ће гонити, овога пута као Базолиа а он ће им измицати
као чудесни власник једрењака без сенке. Биће међу онима који га гоне, појавиће се
скривен својим временом, а сусрет с њим (невероватан и сличан сну) испричаће
Соломон Леви Меркадић, царски службеник у име Вијене франгистанске, у име Беча
европскога како говоре на Истоку. "Ја тражим Ружу. Враћаћу се све док се Она не
појави." Стоји забележено у "Кажи о Цариградском Случају из 1777."
***
Лице Списа изгледа овако: оно има своје Каже, свака говори о једном новом животу
Кумбараџиа. Само наоко ти животи изгледају неповезани и одигравају се на
међусобно удаљеним странама света. Времена догађаја имају и немају свој узајамни
ток, сличе олујама које су древни морепловци ухватили и затворили у велику ружу
ветрова. Ту су и догађаји који тек треба да се догоде - они су препуштени
будућности света. Исто тако, Спис има своју опсену: изгледа као да га је стварало
више лица којима је стало да, по сваку цену, расветле нечију важну судбину:
одједном и тако нагло (по њима) као да није само о Кумбараџиу реч!? Зашто је то
тако? Чему то скривање иза имена Теофила Кумбараџиа, Сидонског рибара? Да се
каже како је Све као Једно и Једно као Све? А једно ако је само једно, па макар и
најдубље, ништа је, вејка, прах и мртвило?
Ја нисам сигуран, јер да сам сигуран не бих био овде - нека све то провери онај коме
ово допадне руку и погледа.
Имам осећај као да треба својим животом да уђем у овај Спис и тиме постанем улов
у свеопштој мрежи! Где су писари ових Кажа да ми виде чело знојно и морну
десницу која перо једва придржава, дрешећи чворове на великој мрежи догађаја, пун
неизвесности пред сутрашњим даном?
Ко је у Кажама главни лик пошто се Теофило Кумбараџи стално мења? Видим у

Кажама два су лика стално присутна: Тобија, грнчар од обала Антиохије светлог
лика као у анђела и Гонзаго сатански мрак и скот и банкар, тама и мржња - и они се
боре за оно што је између њих, а што личи на тело и дух човечанства!
Поступићу као мудар писар који зна: сам Срце онога што и створи остаје и личи на
Ружу, јер је рука што је исписала трошна и отићи ће у прах и ништа.
Да ли неко зна како изгледа Једно Велико Света? Можда зна Чамајев; видех га и
слушах у малој рибарској луци на прилазу Светој Гори, док сам с пратњом ишао
овамо к Бунару. Познавао је Сева и Ђермака, кад смо га срели причао нам је о три
лица велике Јединице Васељене. Има ли трагова тога што је Чамајев причао у мојој
Књизи Самоће? Ако пронађем те трагове, бледе од најблеђих, хоће ли ми преобраћај
Сидонца (прикривен у мом лику) бити схватљивији?
Чије ме то очи гледају из мрака, као из неког другог времена, ко то хоће да ми каже
како постоји и друга врста тишине? Ко то жели да ми каже како је највећа јава сан?
Сва та питања видим у овоме што радим и због чега сам овде. Као да неко исписује
жеље и намере преко мог пера и деснице. Чији ја то налог извршавам? Каква ми се
то сенка прикрада иза леда онда кад помислим да сам пред решењем своје тајне?
Докле ћу Спис да листам изнова и изнова - од његовог изора до увира, све у трагању
за смислом? Он је моја мутна непросветљена судбина! Мој проклети Спис с дна овог
гроба.
Рекли су ми: има једна биљка с којом се све може, Креманска Ружа јој је име. Њу
морам наћи за свој Халдејски Бунар!
3. Промена
Од неког свог животног почетка и с неким редоследом ствари и догађаја треба да
кренем и да дођем до овога овде како бих решио тајну. Мада, искрено речено, нисам
сигуран у то, али човек мора од нечег да почне.
После толико година мислио сам да знам ко сам и одакле сам, но људи из куће-
Хранд бацише ме у збуњујуће живота. Промена је била нагла - дадоше ми овај
Сидончев Спис и бурмунтију у којој је писало моје ново, друго име!? Испало је да се
више не зовем Месроп Хранд, нити је сигурно да сам Грегоријанац и како сад
схватам: то нису ни остали који остадоше на Куфи. На пут сам кренуо као Месроп
Кумбараџи. Рекли су ми да сам некада био Теофило Кумбараџи рибар из Сидона, и
да ћу то опет бити кад се појави Креманска Ружа.
И поред свог знања о Вештини Врха - не могу да докучим шта би све то значило око
мог новог имена?
Господе, само да нађем неку нит у свему овоме! Срце моје мајке које немам, коју не
знам, коју сам изгубио - ја, њен син а старији од ње, као Висина (коју малопре
споменух) и која се не види из Тел-ел-Кедаха северно од Генезаретског језера или
Амарне како је још зову. Само, Господе, да дођем до свог знака као сви ти
тајанствени посетиоци куће-Хранд. Просто речено, као ти необични посетиоци који
су постављали тела, руке и шаке у положаје после којих су дуго до касно у ноћ
причали размењујући искуства са све четири стране света.
Одлажем перо јер сам немоћан: све је заогрнуто тајном. Рашчиња се, плови и лелуја
све видљиво око мене. Сумрак с планине продире унутра и све је мрачније а слаба
светлост из огњишта баца светлу нит, танку и једину, као што је моја нада да ћу све
ово што ми се десило, једног дана међу данима, решити. Понекад, као што то чиним
сада, улажем напор да мислим на нешто и о нечему. Авај! сем фијука ветра с
планине и одсјаја полеглог плама у зеницама - ничега другог нема, ни најмање мисли
да искрсне! Ипак, предосећам, биће онако како је знао да каже стари учитељ из
Шпаније, из Толеда града светлости изнад ког је Господ зауставио сунце: "Не
постоји Ништа, Нигде и Нико јер чим кажеш то - то је већ Нешто!"
Бележим само за своју слабу сенку на трошном ћерпичном зиду иза мене, за сенку
повијених ми леда која је слична некадашњој сенци зналца из Толеда усред мржње и
зла. Као да је све оно прошло у моме животу била само опсена, варка, одбегла и
далека слика нечијег живота, сан неког туђинца који се обистинио у мојој јави и у
моме телу?
Кућа-Хранд
Време долази свему - па да поменем живот међу Храндовима и оно што знам о
њиховој кући. На почетку, ако је могуће објаснио бих (пре свега самоме себи) ко су
били њихови гости и зашто су сусрети с њима били праћени малим собним
позориштима? Шта су то Носачи Будућих Времена: да ли су то обични људи? Можда
је Шаен-Хранд нашао своју браћу - или ја присуствовах тајанственим скуповима
људи који су тражили љубав међу световима, оно велико и толико светло а што је
Човечанство изгубило пре Потопа?
Све у свему, ти Храндови били су, на неки начин, занимљиви људи. Нарочито
Халмерија ћутљива као риба, за коју сам био убеђен да ми је била мајка. У Шаен
Дер-Хранд који једне ноћи у својој кући уби човека из трговачке куће Ваде. Убијени
се звао Сонаси Анахидор и пре него што се од смртне ране срушио тврдио је да је
Грегоријанац. У кући-Хранд су устврдили (пре него што је дошао код њих) да је
припадао Невидљивој Цркви. Долазио је, причали су, из шума Додоне где су змије
расле уместо грана, а птице имале дечије главе. Анахидор је хтео да злоупотреби
заумне текстове у циљу црног обвладавања материјом и васцелим сировим и грубим
каменом. Уместо да добије те заумне текстове - што их је Шаен назвао својим
"СПИСИМА ИЗ КУФЕ" - странац је добио нож у леда; нож који је те ноћи сијао
љубичастом светлошћу. Непознати је у глуво доба ноћи допловио у Куфу на лађи
чији је био једини путник. Био је прегрнут црном морнарском пелерином и да на
глави није носио црни шешир широког обода личио би на алжирског гусара. У
тренутку кад се сручио поред врата нож је испуштао зуј из његових леђа; имао је
дршку украшену амнетистом купљеним у Тифлису. Амнетист је мењао боју у
зависности од астролошког знака у који улази, од месеца до месеца, његов власник.
Докучио сам, неким гласом који ми је дошао у сну и који је личио на Дихранов, да у
смрти власника амнетист на ножу добија црну или белу боју, зависно до тога какав је
живот водио онај који га је носио - а морао је да га носи на ножу. Шаенов нож (ево
где га помињем као у тајнопису, дрхтавом руком као о живом створу), с дршком од
корњачине кости и тим амнетистом летео би кроз ваздух тамо овамо, док би из
зидова допирао глас опомене: "Прво слово из речи моћ промени блиским и добићеш
ноћ, суштину моћи! У истом стању су и они који раде против Господара Васионе. Ту
измакни два слова и открићеш их!"
Те ноћи, Шаен је стајао изнад леша у чизмама од самуровине и с огртачем од

камиље длаке купљеним у Ерзеруму, док је из зидова допирао страшан глас: "Још
један зелени гуштер мање! Ала је горко срце мржње!" - Потом су ћутећи пришли
Астик и Дихран одвлачећи леш, а Халмеријариба отирала је мокром крпом трагове
убиства. И тада уистину чух Шаена да рече оно о чему ми је Дихран причао: полако
је скидао огртач од камиловине, помињући спору, као корњача, али праведну освету
зеленој потковици која чува фес у Константинопољу. - Тако је дршка ножа од
корњачине кости добила свој крвави смисао, а тајном ми је остала смрт Анахидора
из Додоне и потреба Храндових да одају почаст Шаеновом огртачу од камиловине?
Недељама касније, кад хтедох тај догађај гласно да поновим бејах прекинут, а оно
што изрекох назваше мојим ружним сном!? Ништа више није јасно (помислио сам
тада) ономе који пристаје да схвата. Разумни човек треба речима све мање да верује
и све више да не верује.
Кад помислим на подношљивост живота у кући из Куфе, у тој мојој Одаји Рођења, ја
подразумевам бледи лик чудесно доброг Дихрана са својом ноћном навиком да пише
дуга писма мени непознатим људима свуда по свету и вилинске осмехе ћутљиве
Халмерије-рибе која је била сестра Сирарпе Меликијан стогодишње старице која се
поштапала штапом који је ноћу светлео.
Пре него што би почео са својим ноћним писмима, као да су била тајна тако је
изгледало, Дихран би ме дуго миловао по глави и причао о краљевству Урарта: о
његовом принцу који је имао тар из кога би увек док је пролазио поред воде језера
Вана испадале руже. О том краљевству Урарта које се цело преселило на Небо пред
хордама које су упале у њега - Дихран је знао о њему боље да прича него Мојсије
Херенски. Небеска Краљица у белом, у знаку звезде Алдебаран, кад се све
супротности помире - у кругу који значи почетак и крај Свега - завладаће у
свеопштој хармонији Васељене: све ће се знати, неће више бити смрти, завладаће
љубав, нестаће мржње и поделе. Тако ми причаше Дихран, човек за кога нисам знао
у каквим је родбинским везама с осталима из куће-Хранд? Дрхтао сам док ме је
опомињао да случајно не отворим једну малу собу у поткровљу где живи некакав
старац по имену Асајан. Старац је у тој соби само телом (причаше Дихран), док му
дух лута пространствима. Кад се врати (једном када се вратио) исприча да ће Манда-
де-Хајје[4] спасти душе које су закопане у тами а које мисле да се налазе у животу.
Говорио је о томе како је Назарећанин био привидно човек; анђели су га носили од
Господа, као Чисту Светлост, кроз огромна пространства и како су се приближавали
земљи материја се све више и више лепила за Њега, тако да је на крају свог
космичког пута а на почетку свог земаљског живота добио облик Маријиног плода.
Све што се десило с Њим догодило се одавно у будућности, ми смо то сазнали у
садашњости, а кроз Свето Писмо забележено је у прошлости. Сидон, Ефес и Рим
содомски су и многогрешни градови - треба се чувати броја и учења које има знак
трију шестица.
Питам се, овде у бунару - да ли је постојао тај Асајан или је то ипак био Вертабид са
својим прстеном? Имао је прстен, тај Вертабид, у коме се све огледало - и оно што
човек види и оно што не види. Сваком у кући могао је да скреше у брк, што је и
чинио: "Шта чекате? Ја сам се ослободио крзна! А ви ? Мислите на своје кесе,
кесароши једни!"
Више се плаших помена тог невидљивог старца Асајана него унакаженог лица
Астиковог. Уредни, мрки пописивач и бележник трговачких послова куће-Хранд с
централом у Алепу, познавао је на стотине начина да се заради. Говорили су да му је
дата спознаја неких врста робе која тек треба да се појави међу човечанством. Биће
то роба, рекоше ми, која неће моћи да иструли, мењаће само облик и човек ће газити
по њој као по ђубришту које је неуништиво. Астик је знао цене седам хиљада роба
на светским берзама. Све је подређивао заради Астик Худијан, рођен негде на западу
света. Та га је страст за послом одвела у један халдејски циркус где је намеравао да
обрне заумно знање мутавог роба из Европе. Но, власник циркуса имаше дресираног
мајмуна из Мисирије који како га виде заскочи и раскида му месо с лица. Да власник
не беше у близини Астик би тешко остао жив, звер беше обучена у људске хаљине,
што је Вертабид користио да му се подсмехне: "Да ниси пожелео с њим да склопиш
трговачке послове?" Худијан је посрамљен брзо навлачио страшну маску од људске
коже, добављену из Бенгала, како би сакрио дубоке ожиљке. Једва да је био висок
четити лакта а јео је за шесторо људи. Дихран ми је шапутао да у Астиковим
цревима пребива демон материје ког ваља нахранити. А Сирарпа Меликијан је
ваздан молила Господа за две ствари: да је узме на онај свет јер не може више да
гледа земљу и да Астику повеће црева и да за свагде му угаси жељу за храном. И
дође време да се испуни Шаенова тврдња: да је Худијану догађај с мисирским
мајмуном предочио грозну смрт због трговине, а у ортаклуку с неким Јеврејином из
Солунске колоније - жив је одран негде у Каравлашкој ил' Карабогданској. (Од тада,
у кући- Хранд, постоји страшан часовник на коме су казаљке заустављене и он се
називље: Пре и После - Мајмуна из Мисирије.) По њему се, у своме тајнопису,
управљао чудесни Дихран у множини својих бележака.
Ако су сви у кући-Хранд мрзели Астика Худијана зашто су га трпели у својој

близини? "Због чеда Агарјанских, због чеда прождерских и обртничких који раде на
омрази душе" - чујем глас Георга Вертабида, дубоко из мог понора који се назива
сећање. И како сазнадох: Астик Худијан беше преко потребан кући-Хранд - водио је
њену трговину и све силе земаљске поштоваху је (и њу и целу Куфу) и не сањајући
да је та трговина само њен плашт.
Неразумна и непресушна мржња беше Астикова према Дихрану. "Ти ћеш бити мој
гробар а ја ти ништа не могу" сиктао је као змија на Дихрана за време обеда.
"Доста!" - вриснула би Сирарпа, ударајући о под штапом који светли. "Не
дозвољавам такве речи за време харисе!"
Некако пред свој нестанак с Куфе, Астик је исписао своје бројке преко Дихранових
тајнописа. "Шта ће ти ово невидљиво што ће бити видљиво иза овог времена. Сад је
важнији мој посао" - каза анђеоском Дихрану и запалаца рачвастим језиком.
"Ипак је мој важнији, несрећниче. Само ти нећеш то да признаш" - одговори му

блажени Дихран.
А ја се нагнух с трокраким свећњаком над његов тајнопис (каква срећа те се

удостојих тога!) па спазих како проклети рачуни бледе у својој сотијској немоћи, а
Дихранов запис пером не губи од своје свежине!? И, гле! - писало је следеће:
Требало би предухитрити огромног човека са главом међу звездама и ногама дубоко

под земљом, заљубљеног у своје знање. Чиме тог надутог киклопа опоменути? Биће
то повешћу о једној лепој Девојци, званој Источница која је залутала у мрачној и
влажној мочвари међу акрепе и змије. Дом ће њен, после њеног одласка, бити
растурен а њене сестре разјурене по беспућима. А кад се сестре нађоше у оној
мочвари где бејаше Најстарија - а то беше црвена мочвара, црвен ветар около и
пакленско биље. Сестре ће бити спасене онде кад један храбар женик запуца те
пронађе ону најстарију Сестру па с њом хоп! из оне мочваре напоље! После ће се
окрунити и оженити с њоме!
Одмах испод тог записа гушчијим пером, беше ова реченица:
Мислим да је крај Сонаси Анахидора једна од тих цена.
А испод те, следећи редови:
Несагледиве су духовне борбе које измичу људском оку и које постају видљиве тек у
границама човековог времена и простора - онда кад добију облик земље, а и тада су
приступачне само одабраним. Ко буде знао да исприча Истину о пет живих царстава,
четири вида бића, и о Недостижном које крије у себи смисао свега - тај ће победити
и Доле и Горе!
Где год да си Дихране, блажен био блажен и остао, нека ти сила многооког Анђела
Окстара отклони сваку погибао!
4. Прва појава господина Гонзага

Приметио сам да нешто припремају у кући-Хранд а што се тицало моје даље
судбине. То да треба да кренем на дуг и неизвестан пут, да ми се промени име и каже
како више не припадам кући-Хранд - то заиста нисам, очекивао! И желим сада, док
пишем и сређујем Спис у мрклини, свега подробно да се сетим!
Непознати гости су обедовали. Унутра, поред њих били су Шаен, Сирарпа и Дихран.
Халмерија-риба је послуживала. Ћутећи су јела два црна намрштена госта. Рекли су
да се зову Сев и Ђермак, црни и бели, како кажу Јермени. Ништа нису говорили ни
пре ни после јела, само су ме пажљиво посматрали. Кад обед завршише, поклонише
се Халмерији и рекоше јој да је, у кући-Хранд, она најбоља. А потом изађоше
напоље. "Ходочасници на света места из светих места, као да су твоја судбина" -
дошапну ми Дихран, посматрајући ме својим топлим зеницама.
Одмах (некако после изласка странаца), ваљда је био дан, дан или ноћ? Врата се
шкрипаво отворише, она велика на гостињској соби. Унутра улажаше незвани гост,
лагано као змија, сав у црном. Смешкао се, а мени се од његовог смешка ледила крв
у жилама. Никад до тада не видох тог, нити сличног госта у нашој кући. Капци му
беху отекли, као да годинама није спавао, а зенице подливене крвљу. Глатка и
бљештава црна коса беше му зализана уназад, толико јако да му је затезала још више
кожу око његових косих очију. Имао је беле крупне зубе и дебеле усне на којима је
лебдео онај страшан смешак. С његовог бледог дугуљастог лица, испод повијеног
носа, висила је брада с уврнутим округластим задебљањем на врху. Бледило његовог
лица и прстију просто је исијавало из његових црних хаљина. Одмах је, још с врата,
рекао гласом као да звони: "Господине Шаен, даћу вам две хиљаде бечких дуката за
спис о Стрицу и Синовцу!" - То ме је згромило; нисам знао о чему је реч, а глас
незнанца био је тако дрзак, као да се с хајриком познаје хиљаду година. "Не
продајем, Млечанине" - одговори му мирно хајрик.
"Три хиљаде, господине! Дуго сам путовао". "Не продајем!" - понови нервозно
Шаен.
"Можда је цена мала?" - упита странац, гласом који је подрхтавао.
"Цена ме не интересује. То није за продају. Исто одговорих и Анахидору" - процеди

мукло кроз зубе Шаен Дер-Хранд.
"А он?" - упита гост у црном. "Колико тражиш за њега?" - и показа белим прстом,
као смрт, на мене. "Прича се, тамо одакле ја долазим, да овде међу вама постоји
човек који се стално рађа пратећи свој спис о будућности Света. Да то није овај
дечак који је био дечак?"
"Само је Назарећанин устао. Али ви у то више не верујете" - каза Дихран гласом

смиреним и тихим.
"Да, само питам" - на то ће суво црни гост.
"Немој ни да питаш. Сит сам вас". - Шаенов глас је изгледао као да није био његов;
личило је то на лавље мумлање.
"Ово мора да је неки неспоразум? Долазим испред Циришких Патуљака у вези оне
нагодбе с вама, Шаене!" За вас ништа немам, Гонзаго! Не радим више с вама!
Послао сам ту поруку по Анахидору!" рикну као лав Шаен Дер-Хранд. Завладао је
тајац. Страх сам осећао као огромну стену наваљену на груди, нисам могао да дођем
до даха. Унутра се нагло пробила сенка, као да је прошла кроз зидове, стамнило се.
Нешто се пресудно дешавало - нисам знао шта? Гледали су се с мржњом у очима,
можда су некада имали неких заједничких рачуна? Шаен је с рамена стресао огртач
од камиље длаке, остао је у тифлијској антерији, ослоњен шакама о сто, спреман
сваког тренутка да скочи на оног у црном.
"Шаене, могли бисмо друкчије? Речено ми је да понудим пет стотина дуката за

десетак реченица које се односе на судбину Европе" - изрече црни гост ово,
посматрајући га укочено. Глас му беше миран, монотон као да није чуо
малопређашње одбијање хајриково. Изгледао је ђаволски упоран, стајао је поред
врата без иједног покрета. Хајрику се појави грч на лицу, зенице му се сузише.
Потом му угледах криву канију искићену белим бисерима и дршку ножа с кога је
љубичасти амнетист све јаче и јаче исијавао, отварајући се као људско око после
дубоког сна. Али, о Господе! паде ноћи Паде ноћ у нашој гостинској соби! У кући
која је увек била светла! У Куфи, на Истоку, поред толиког плавог мора! "Не довлачи
мрак! Склони мрак, сотоно" - вриснула је Сирарпа и подигла свој штап, сјајан,
испуњен дугиним бојама. А нож, с великим љубичастим оком, летео је кроз мрак
тражећи свој циљ. Почело је да заудара на лешину и ђубриште. Никада не осетих
толики смрад одједном!
"Како да се без знања Стрица и Синовца вратим тамо где ни ратови људски не могу
да уђу! Како да се вратим међу управљаче Сировог Камена!" - вриштао је глас,
личећи на шкрипу цигли у зидовима који се руше. Онда су зидови собе стали да
прскају!?
"Затварај круг одавде до Гетхема! Пасији синови!" - Нешто ме снажно и изненада

шчепа и повуче, као да сам упао у водени вртлог - вриснуо сам. "Дечак!" - повика
Дихран, притрчавши ми.
"Дошао је у свом првом облику. Ухватили смо семе ђавоље пред улазом у кућу" -
каза стари Вертабид, стојећи на прагу у отвореним вратима собе.
За трен - опет све беше по старом: соба је била светла, Сирарпин штап као увек од
дрвета, а на раменима Шаеновим беше огртач од камиље длаке.
Сви изађосмо из собе за Вертабидом. Ја напољу видех: сви се поредали у кругу око
Сева и Ђермака који се додириваху врховима прстију, док им се на лицима огледаше
напор а по слепоочницама набрекле жиле куцавице. У магличастом простору између
њихових руку, као у великом светљикавом кругу, топио се мали наказни губави
патуљак!? Висином не беше већи од лакта! Исто обучен, сав у црном, као онај гост.
Бивао је све мањи и мањи тај патуљак из циришке штале. "Зна се како је нестао
Сонаси Анахидор! Зна се, Шаене!" - закрешта патуљак, гласом као испод црне
земље, па се истопи. Све што је остало иза њега беше смрад, као после борбе с
Млечанином.
Ујутру, док се будих, залебде анђеоски лик Дихранов понад мене. Тихо ми рече уз
блажени смешак: "Месропе, да ли си видео Асмаела Гонзага? Можда чеш га опет
видети, само тад неће овако изгледати. Запамти шта сам ти рекао. Можда неће бити
овакав, али наум ће му бити увек исти. Не заборави, видео си слугу ђавољег."
"Какав смрад. Да ли је проветрена кућа?" - упитах га, још нерасањен, мамурне и

отежале главе.
"Како да не! Сан ти је био толико ружан да је све заударало" - каза и помилова ме по
коси.
"Дихране, ја нисам сањао!"
"Ружан сан, ангеле у људском облику, да и није личио на сан. Тако ружан сан.
Одмори се. Путоваћеш" - рече добри Дихран, па изађе из собе.
Где си сада Дихране, овде поред мене у мрклини, ако ниси у Костанци заузет
пословима? Испричао бих д како сам опет видео Гонзага, али овог пута се звао
Каракон! Ко би могао да каже како је он мој ружан сан? Где си добри Дихране, да ми
опет испричаш како се само на осмоугаоне куполе манастира, које граде јерменски
мајстори, спуштају анђели на дан Господњег Ускрснућа! Где си? Да ти видим светли
лик, да ти чујем глас!
Елем, причу да наставим - овако се даље одвијало са мном у Куфи, пред мој полазак.
Сутрадан (после оног с Гонзагом у облику патуљка) устадох сав ломан у костима.
Одмах поведох разговор о Млечанину. Причао сам о свему што сам осећао
посматрајући како се грозни патуљак топи. Сви ћутаху. Лакше би ми било да су
нешто рекли или то, као Дихран, назвали ружним сном. Овако, учини ме се да пред
њима бунцам. Би ми тешко, хватала ме мука од погледа Сева и Ђермака.
Све се брзо, муњевито одиграло. У томе су главни били Сев и Ђермак. Они ме
изведоше пред кућу. Небеса беху ужарена и плава. А море дубоко и безмерно у
својим даљинама.
"Прекривамо те ћилимом из времена Еденског Врта. По њему је исписан у облику

шара језик од пре растурања Вавилона". - Рекоше ми то, Црни и Бели, као да
певушише речи, тихо као успаванку. Задремао сам. Потом осетих омамљујуће
мирисе. Постадох самоме себи невероватно лаган. Нагло се подигох у вис! Потом
чух и разабрах да певуше стару јерменску тужбалицу. Говорила је о томе како се
народи смењују на Позорници света: пењу се на њу и нестају с ње. Убрзо јој
докучих скривени смисао који је лежао у химни неуништивом животу. Чудесна
химна опевала је човечанство, историју његову коју не исписује пристрасна рука
писарева већ Небо. Судбина свих народа забележена је тим језиком тужбалице с
ћилима из Еденског Врта: и оних који тек треба да се појаве, и оних који су се
појавили, и оних пред угаснућем. Судбина звери, биљака и минерала, говорила је и
опевала тужбалица, лежи у вечитом мраку. По њеним речима - смрт сам схватио као
нужно космичко сито у коме, после просејавања свега живог, земља тражи земљу, а
небески астрали дух човечји! У висинама, видевши оне (у смрти) који вероваху само
у земљу - захвати ме бескрајна туга: Господе, помислих, само да не одем сав у
земљу!
Нешто изненада пуче. У мојим ушима као да се насла сва вода овога света? Затим
осетих тло под ногама, па врелину ћилима. Одвише ме. Још дан беше светао и
блистав. У даљини видех како трепери смоквин лист. Неко од њих рече: "Треба
сачекати ноћ и радити с ватром".
"Не", - одрече Сев - "ово је довољно. Могли би да запловимо".
"Значи, спреман је за одлазак у тишину Света" - тихо ће Шаен.
"Нек' понесе Спис" - додаде Дихран.
"Да би дошао до Руже" - гласну се Сирарпа Меликијан, сестра Халмеријина. А

Халмерија-риба вилински се смешила.
Вертабидов Прстен
Изненада, однекуд искрсну Георг Вертабид који најпре беше житељ града Кафе у
Тартарији а потом Вијене у Франгистану. Приде ми и подиже свој суви квргави прст
с црним прстеном, великим као дукат и црним као ноћ, да се у њему огледам. Кад се
у њ загледах а оно прстен побеле као млеко, затим поче да жути. Полако сам назирао
људску прилику у њему, док ми стари Вертабид говораше: "Ово је некада био прстен
светог Ањамена. Умершег неумершег. С провиђењем је ископан с дна Бунара где
куца Срце Света. У месту где постоје планине које људима говоре и где се рај од
пакла одваја. Одсликава све оно иза ума, после смрти, или догађаје с краја и почетка
света. У њему ако хоћеш, можеш видети пределе Тамног Вилајета. Можеш разумети
како изгледа Све и како изгледа Ништа. Једино што у њему не можеш сагледати! -
узвикну старина, а ја претрнух - то су мали људи и мале ствари којих је пун овај
свет! Зато овај прстен не показујем хордама глуперди, ждерачима и отимачима туђег!
Синко мој, шта ти видиш у њему?" Поново се загледах у прстен и видех: тамноликог
човека оштрих црта лица, брадатог и увијеног у белу грчку тунику. Имао је уочљив,
беличаст ожиљак изнад обрве десног ока. И рекох то што видех.
Јесте, то је Теофило Кумбараџи. Човек с четири имена кроз своје животе. Знали смо
га. Увек га место чека на Атосу" - проговорише дал лица изнад мојих рамена (једно
бледе а друго тамније) а то беху лица Сева и Ђермака.
"Е, ако је тако, наћи ћеш га. Путуј, путуј синко мој, па нађи писара Двоструке Куће
Живота! Он је упола човек а упола соко, синко мој! А бићеш сигуран да си га нашао
кад се име власника овог прстена изокрене. Запамти, кад се име власника искаже" -
закликта Георг Вертабид и одскакута негде кроз светли дан.
Бошча с најнужнијом преобуком о рамену, бурмутија с мојим новим именом, пратња

двојице људи који ношаху уза се огледало за мене (кад ми га преду, ткао ми је речено
у полазу, то ће бити знак да је крај путовању и да ме остављају самог) потом Спис
међу мојим рубинама - све то беше знак да одречени Хранд напушта Куфу, место
сјајно и светло, своје рајско насеље где је и најнужније личило на сан!
Спуштасмо се према Куфиној малој рибарској луци на чијем се дну, гледано одозго,
беласао једрењак бео као крило галебово. Окренух се, пожелех да још једном видим
кућу. Имадох утисак да се одувек одатле могла видети али ништа не видех сем
плавог неба. Доле, над једрењаком у луци, лебделе су три птице раширених и
укочених крила.
Куда отплови једрењак из Куфе?

Сад кад боље поразмислим о целом путу овамо морао сам сићи овамо на дно овог
проклетог Бунара, где се упињем из петних жила не би ли дошао до неког прстена
сличног оном Вертабидовом. Нада ме још увек не напушта јер је и његов прстен
нађен на дну неког бунара сличног моме. Казах и написах - морао сам доспети на
ово дно јер сам напустио кућу која је била у врху, високо у стењу, као изнад сваког
зла, међу светлим небесима. Уочи поласка на пловидбу, онај прилазак луци Куфе
није био ништа друго до ли мој први степеник к дну.
Ја и моја пратња (али и судбина, Дихран беше у праву) пролазисмо кроз страшне
пределе и данима пловљасмо оним једрењаком и пловљасмо. За тамних ноћи
искакале су из мора рибе светлих очију као жар. Пред гладу и болешћу жвакао сам
некакве траве. Од ветрова и удара воде бејах скрит у нечему што је личило на
бродску кабину. Беше то кошарица исплетена од сувог шимшировог прућа, изнутра
обложена босиоком. Кроз страшне буре пролазисмо, испод црних ниских олујних
небеса, искиданих једара у облику крста - али једрењак остајаше горе, на води,
поврх валова! Данима никог не виђах на палуби осим Сева и Ђермака. Једрењак као
да немаше своје посаде? Путовасмо ли годинама? у сваком случају месеци ми
протекоше на води, у једрењаковој кошарици.
Кад год напуштасмо неко место, један од њих двојице би рекао: "Ово није то место.
Морамо даље, на запад". - Убијаше ме та реченица кад год би је поновили, падала ми
је на мозак као врело гвожђе, или ми се чинило да сам, док је слушам, на коцу.
Са сува улазисмо у неке од лука Антиохије или Киликије. "Тамо нас чека наш
једрењак" - рекли би ми. И стварно! опет би улазили у њега, преко једне једине даске
која представљаше мост. Како је једрењак доспео ту док ми стизасмо сувим? Ко
њиме управљаше и како за нашег одсуства с њега? То не знадох. О томе питах. Нису
ми давали одговоре. Уствари, и јесам, добијао сам некакве одговоре, но чудне
упуловачене, неодређене: "Зар не видиш? Зар не схваташ?" - одговарали би ми. Мени
је такав одговор више личио на питање на које нисам знао да одговорим.
Велика бела лука на Кападокијској обали, или јужној Антиохији, Тир ли то беше ил'
Сидон? - не знам? Ту се искрцасмо једнога дана, пред сумрак. Дуго смо ишли уским
лучким улицама те левантинске луке, као да смо залутали. Распусне жене хватаху за
руке и рамена Сева и Ђермака. Они се отимаху, мрмљајући тихо молитве. Тако нас
је, у брзом кораку, затекла ноћ. Но тада, с доласком ноћи, као да све живо измиле на
улице. Кљасти просјаци, жене полураспаднутих тела, продавци игара на срећу,
бедни трговци шарених птица ослепљених и доучених људском гласу, гутача ватре и
ножева, факири са змијама у устима, чаробњаци који су вадили голубове из фесова,
одбегли робови који су се на "мим" за три пијастре подавали одмах ту уза зид,
трбухозборци с једним оком, продавци ћетеновог семена за мушкост, халве и врелих
чајева који доносе губу, продавци малолетног робља, мајке које услед глади и порока
нуде децу, окужени просјаци с прапорцима око врата све се то слило у једну врелу,
страшно загушљиву житку масу која као да се лепила за ноздрве и очи и кроз коју се
ваљало пробити до циља.
У зло доба, једва некако стадоше испред једне уске капије. Нису лупали. Гурнуше
врата која не беху забрављена. И ми уђосмо. Унутра, у авлији, беше зора, као да је
свануло изненада тако ми се учило. Не обратих пажњу на то: што из мрака, испред
капије, закорачих унутра у зору јер бејах уморан. Сев и Ђермак беху дуго на
бдењима у једном крилу велике куће. Рекоше ми да ни случајно не извирујем из
авлије, са страним да не општим, јер нас неко прати још од Куфе. "Ко?" - упитах
зачуђен. Нису ми одговорили. Били су мајстори у томе да заинтересују човека за
нешто а да му не дају одговор. Ту у тој кући, једно часа међу данима, сватих да кад
сам падао у сан и будио се увек је била зора, увек румени прасак зоре! Упитах њих
двојицу, али уместо одговора, рекоше ми: "Путујемо. Направићемо губавца од тебе.
тако ће нас грех на путу до једрењака мимоићи. Оно место је далеко одавде. Морамо
даље, на запад." - Ставише ми кукуљицу на главу и везаше кајиш с прапорцима око
врата. "А ми ћемо бити просјаци. Просићемо на теби. Нем си, не говори!" -
дорекоше, и ми изађосмо из те необичне авлије.
Испред нас, људи се склањаху у ћошкове, понеко би бацио новчић. Поред тезги - на
пијаци до самог дока где се љушкао наш једрењак - Ђермак истресе из силава све
испрошено међу суве краставе ноге старог убожника. И ми се, преко даске, попесмо
на једрењак. "Били смо у Никеји. Кад се умориш од живота и грозне судбине тад је
пожелиш и треба је видети" - то ми рекоше а да их не питах. "Мора да је била некада
много лепша?" - упитах после краћег ћутања. "Како да не" - одговорише. "У оним
временима кад су је анђели изабрали да јој се Име чује међу светом".
Опет пловљасмо и пловљасмо. Колико дана, колико ноћи - не знам? Једнога јутра, с
првим сванућем, упловљавали смо у огромну луку. Никада до тада не видех толику
луку. "Солун. Наша последња пловидба. Више нећемо бити на водама" - рекли су.
Погледах с тугом на једрењак: просто нисам могао да верујем да више нећу видети
тај наш стари једрењак? Мали и неугледан, несхватљиво издржљив међу бурама и
пасијим временима, сада се тужно љушкао међу мноштвом бродовља и рибарских
чамаца. Викнух подстакнут оним што видех. Толике ладе, једрењаци, све то мало и
велико бродовље унаоколо, с околним кућама које се огледаху у мирној води луке
под сунцем - све то имаше сенку! Само наш једрењак, само он није имао сенку!?
Чврсто ме ухватише за рамена, говорећи ми пригушено кроз зубе: "Мали, зар
мислиш да би с једрењаком који има сенку допловили преко оволиких мора? Све од
Куфе? Како не схваташ? Зар мислиш да би без њега лако видео Солун?" - То
рекавши, одвукоше ме у први сокак; а одатле, врло брзо, избисмо пред ниску крчму у
коју се улазило низ три дрвена басамка.
Крчма беше пуна пијаних морнара, чађаве таванице с које је висила паучина.
Гурајући се, прођосмо уздуж кроз њу и уђосмо у малу просторију сву црну од дима с
отвореним огњиштем, поред кога је седео човек сав обрастао маљама око појаса
прегрнут масном кецељом. Посуда с великом прженом рибом која се пушила и бокал
с вином беху пред њим на огромном пању. Затекосмо га између два залогаја.
"Помози бог Николас!"
"Бог вам на помоћи! Којим добром, Севе и Ђермаче?"
"Доводимо терет за Рађање у Дан. Има ли места код тебе?" - Упита Сев.
"Вечерас дајем последњу представу. Код мене нема места. Али ћу вам рећи.
Покушајте на Северну капију кроз Румелију. Само, редовно пријављујте Терет,
најбоље као приученог трговчића који продаје туђе ексере. Причувајте се у Костуру,
у тој касаби од седам писара Арбанашког племића само су тројица хришћани из
Елбасана. Нека вам је Господ на помоћи, то није Терет за мене. Бејах доста у
пустињама и на корењу" - каза онај необични домаћин, па се дохвати оне рибе и
вина.
"Гладан сам" - рекох, видевши сласт крчмаровог залогаја. На то домаћин уста и

понуди нас јелом. Пре него што постави столице око пања, рече им: "На прилику, као
да је моја слика из ране младости. И мене сте тако водили. Треба га оставити у оним
пределима где се свет заноси мишљу како једном рибом да прехрани тело, док душу
заборавља".
"Ваљда ће на дну издржати ватру?" - беше одговор, и питање Сева.
"А твоји послови с циркусом? Како иду?" - упита Ђермак.
"Све је добро. Простота је задовољена месином и вином, а представљање Обрнутог

Неба, иза паравана, прихватају одабрани. Једино, прошле године, у пешчаној олуји
између Карахисара и Коније, побеже ми један грбавко. Онај који је код Анкела био
чувар дресираног мајмуна".
"Да ли је знао нешто?"
"Кога ја то држим а да не зна? Доста тога је сазнао. Дочух да је некакав цариник из

Илирика овде у Солуну оставио причу из свог живота. У њој се помиње некакав
грбавко из Хана Мртвих, требало би да видим да ли је мој."
"Да ли ћеш чути причу? Могу да је сакрију од тебе."
"Сазнаћу, зна је добри старац, преписивач Хагаде, Хајим Бехар Модрехај.

Некадашњи рабин при синагоги Шалом."
"Ко ли је грбавка наговорио да те тајно напусти?"
"Ко би други него Млечанин, онај из породице Гонзаго. А ову - рече и показа на мене
- сенку Сидонског Власника над четири коња, чувајте добро све до места за Рађање у
Дан."
5. Поново Бунар
Раме моје! Еј, ти раме сенке власника над четири коња из Сидона! Хоћеш ли
издржати ово сподобно бреме: мој живот овде док не стекне смисао, свој порођај у
Дан!? Треће око у овој тмини је Спис, танушно уже, као паукова нит, и моја нада да
се успужем уз њега горе у светлост.
Господе, кад бих поново пронашао Куфу! Где ли је онај стари једрењак? (Базолиев
брод без сенке), па да запловим њиме - пронашао би моју Куфу блиставу и светлу
као горје Ливанско!
Током дугих ноћи у овој самштини снови ме кидаше и бацаше у муке. Смењиваху се
жестином невремена, онако како само могу земља и небо да буду када се отворе с
даждом. Будио сам се цептећи, сав у зноју, увијен у три губера поред зажареног
огњишта, пиљећи у сиви дувар и слушајући хук леденог ветра напољу. Зимња
времена беху у леденој пустињи, у планини покрај реке; а снови под сотијском
руком, црном и рутавом, тешки као слеђена земља. Дуго времена не могох да решим
значење ноћних мора. Једног јутра устадох решен да мучен снове бележим. Ко зна,
помислих, можда ће ми се током бележења отворити њихово значење?
Још за првих месеци, по мом доласку овде, некако у позну јесен сањао сам: као ја
гледам и видим како из зидова, врата, крај огњишта лебде два крваво црвена ока боје
распаљеног жара. Лебде у мрклини и посматрају шта ја то радим овде? А ја знам да
ништа не радим, нити могу шта да урадим јер сам у ноћи у којој се ништа не види,
нити чује, и ничег нема осим звери. И тако, увек с тим очима почињали би, из ноћи у
ноћ, моји снови.
После тих очију - ја сам ужасно гладан. Као будим се да нешто поједем. Кад ли на
мом столу комад црног хлеба? Мирише, тако мирише да ја лудим од задовољства
што ћу га појести! Устајем из кревета лагано, врло пажљиво му се приближавам као
живом створу који хоће да умакне испред мојих шака. Морам да га зграбим, иначе ће
пред мојим прстима нестати! Кад ли! да га скопам, а оно комад хлеба се претворио у
страшног длакавог огромног паука, који лагано мили по столу и с њега, по нити прст
дебелој, нестаје у буџаку иза огњишта!? Крикнем од страха - и утом се пробудим.
Размишљао сам шта ли то треба да значи? Овде сам, у неком сам вилајету који дели
два света. Иако сам у дивљини посећују ме људи, додуше ретко, али ме посећују.
Видим, то су по свом изгледу некакви трговци из даљина, но знају Храндове, Сева и
Ђермака. С времена на време обскрбљују ме храном и новцем, оставе ми понешто од
своје робе да им продам. Гранични парлаториј је ту преко реке и брда, нешто као
омања ђумрукана, бивши контумак из времена куге они не могу да пренесу сву робу
те оставе мени да продам. Можеш продати, веле ми, наиђу граничари, страже у
служби, путници намерници, гуслари луталице певачи своје изгубљене среће, па
продаји пошто било, нек ти се нађе у скудном времену. А ја знам да они знају оно
што и ја: деси се, сврати човек притеран невременом, људска дуса која личи на
залуталу овцу у дивљини, али то је толико ретко, у години дана једва једном. А кад
се намерник појави на вратима, глас ми његов изгледа стран и необичан као да
долази с другог света. А тај који је дошао види одмах да има посла с пустињаком.
Елем, сан је требао да значи нешто, само шта? Понављао се из ноћи у ноћ увек исти.
Ипак, било је промена, мале беху промене. Паук није увек милео и само милео, било
је: окрене се, Господе! па ме погледа, а очи му огромне као да су људске! Но, хвала
Свевишњем! сан се једне ноћи измени. Ја кренух к оном хлебу кад се зачу глас:
"Што се толико мучиш, Месропе? Насушни комад хлеба није за твоја црева већ за
твоју душу. Спис треба са стоји на асталу а не комади јела. Ако не размишљаш о
њему на прави начин бићеш у страшној мрежи огромног паука који се назива
време!" - Тргнем се, скочим из кревета, подигнем књигу у овчијем повезу и ставим је
на сто.
Постоји ли Куфа!
Од тада не склањам Спис испред себе, увек сам над њим: сређујем га, читам и
дописујем. И ево, записах још један сан, још један међу сновима, само да се овај
више не поврати - и не повратио се!
Биће то још за првих ноћи када ме је изненада и тајно напустио Каракон,

седамнаести слуга ђавољи, с муром свога газде на пет земаља северно од Цариграда,
и како то већ раније записах - ништа не доби од мене. Заводио ме причом о запису
блага закопаног на Калуђерским Водама јужно одавде и о томе како нас двојица
треба да одемо тамо и да га откопамо.
"Запис си добио од хоџице, будући да си био сплавар у тешким временима, а старину

си предао муселиму који га је бацио у кулу међу робље. С Куфе су те протерали
гнусобо!" - изрекох му, пун једа на његово опако дело.
Ал' Каракон беше упоран. Молио ме и цвилио да избацим из Списа све о Базолиу,
онај помен на Сидонског власника четири коња и о Кумбаџиу који се обнавља у
времену.
Називао је све то из Кажа заосталим, назадним и болесним стањем људи којима ће,
нека од државних полиција, дохакати кад-тад. "Ако је уопште све то истина!" -
додаде. "Зар верујеш у те глупости? Куфа? Па то је чиста лаж!
Она никада није постојала! Само оно што видиш, чујеш и можеш да опипаш, то
постоји!"
"Значи, као звер да будем?" - рекох, нашто он оћута смркнута лица. Тако се ноћима
борих с тим Караконом, наумом и дететом пакла, у мрак да оде и из њега да не изађе.
А кад, једне ноћи, гласно приметих (позивајући се на Светлост) да личи на жабу
лицем својим, да је длакав до очију и да су му зенице мутне и крваве - њега, тајно у
цик зоре, нестаде.
Рођен сам у Куфи, у кући-Хранд, на високом брду пуном светлости - а мракоња ми

рече: "Нема Куфе, она је лаж." - По томе судим да је моја судбина и све што се
дешава самном овде важно, те морам испливати из ове тмице.
Створење из мог новог сна беше налик човеку с псећом главом и људским трупом на
кокошијим ногама! Појављивао се (у сну) кроз широм отворена врата. Иза његових
леђа вукла се црвенкаста румена магла, сливала се и пушила свуда около. Прилазио
је огњишту, ту се гурио и цвилео од зиме. На свако моје одбијање злога плакао је
крваво црвеним сузама. У мени је нешто говорило да тај наказни уљез, овде у мојој
изби, пролива највеће лажне сузе које су моје очи икада виделе. Његови захтеви беху
слични Караконовим.
Тражио је од мене да изађем одавде, да оставим неразумљиве и заумне Каже јер је,
вели, било и већих писара од мене, Писара фараонских кућа и ризница који су
одавно у праху и ништавилу и чему онда њихова мудрост? По том чудујуду из пакла
требао сам се одати трговини или некој другој законитој хајдучији и да се обогатим.
Давао је своју, до пола псећу а од пола само налик људској руци, шапу до рамена да
бих успео у служби као учитељ: "Па се ожениш ћерком меког капетана а сељаци ти
доносе капом и шаком. Сви се клањају кад се појавиш. Еј! знаш ли шта значи
учитељ, њих на прсте можеш избројати! А не такав, овде у самоћи. Види какав си!
Као у Франгистану, човече! Народ се од цркве одметнуо! Какав је тамо напредак!
Свако село има воз, а кад ће овде доћи у Коџиној Србији? Читај кад ти је дато! У том
Спису лепо пише: сокоћала[5] ће завладати светом и њихови мрки, надути као жабе,
научењаци! Па ће ударити између себе - ко је бољи? ко је најбољи? а људи ће горети,
појавиће се велика, као две планије и већа, печурка над жутим народом у којој ће све
сагорети!" говори ми то чудо редове, као да их чита, из Списа којег сам само ја сво
ово време држао узасе!? Имам гадан осећај да би ме негде одвео, у некакав ужасан
предео, чим бих изашао за њим напоље.
После ми стане причати о свеопштој пропасти. Та пропаст се односи (као да се

односи) на неку прелепу жену, Богородицу или анђела, или на Кум, али исто тако на
све људе које сам видео, упознао и заволео, на све! И више од тога! Сватам да он
мисли на пропаст лепоте и Истине!
"Неће доћи до такве пропасти!" - викнем, осећајући како ми се грло цепа а крв удара
у главу.
"Хоће!" - подврисне он, а нешто хучи као да му глас долази из земље. "Неће!
Победиће Чиста Светлост! Мракоњо!" - урлам ја, и осећам као да сам на ивици
отвореног гроба који чека на мене.
"Хоће! Нестаће човека! Све ће изгорети! Доћи ће мајстори за просипање људске

крви! Тећи ће у једном дану више него у стотину бојева некада!" - договара он и
скамуче, па на врата излета као фурија.
У том се ја будим, отварам очи и помислим: "Још један овакав сан и ја ћу умрети не
дочекавши јутро".
Једне ноћи, усред његове гадне приче, појавило се лице Шаена Дер-Хранда!? "Не
очајавај, Месропе! Реци му - проговорило је то сјајно лице из Куфе - да ти не би дао
мали, смрдљиви, неопрани прст из његовог опанка за петанест лаката дужине
њихових књига и сотијских ученија и за сва њихова варачења под небесима! За све
њихове бољитке, лажи и сокоћала! За све то што људе води к ратовима, нестанку
воде и шума! Све то њихово не би мењао, реци му слободно, за прах Креманског
опанка у коме је сахрањено Милошево стопало, јер је Милошев опанак више знао од
шеснаест њихових књига!" - А ја стадох да понављам Шаенове речи а суза ми сузу
стиже. Плачем, али не због тих речи, нити од страха пред псоликим који се увија од
болова, колико због чудовишног осећања, узнесености у тим речима, радости која се
мироточиво излива на мене! Боже, то осећање! Понављам те речи и топло ми! Тако
сам радостан! Док ме сузе гуше ја грцам и понављам те Шаенове речи у којима,
осећам то као несагледиву и неописиву радост, лежи моје избављене од наказе
предамном! А псолики урла од болова, као да је шибан усијаним жарачем. И грмну,
пуче нешто, дим и зелени пламен сукнуше у вис. Зид се проломи и кроз огромну
рупу неста оне наказе на кокошијим ногама.
Будим се ја из грозног сна: а оно ветар хучи по овој мојој оџаклији на крају света, на
дну мог Бунара, нагонећи унутра суварке и лишће, а мали плам у огњишту само што
не утихне. Трескају врата на ветру и шкрипи заклоп, шибају унутра млазеви кише а
громови се проламају кроз ветар и тамну ноћ. Скочих и намакнух резу на заклопу,
али се најежих: па ја сам врата затворио, сећам се навукао сам засун пре него што
сам легао!? Какав ли је, одакле ли је дувао тај ветар кад ми је забрављена врата
отворио? упитах се. Утом ми поглед паде на ватру - треба је подложити, гаси се,
помислих, и коракнух према огњишту. Кад тамо!?
За столом, изнад Списа, седи повинут млад човек, сав сјајан и блистав! Као снег
беле одежде на њему а бљеште му жуте косе пале по раменима! Он подиже своје
красно лице према мени и проговори: "Како иде с овим, Месропе?" - упита ме, и
показује светлим прозрачним прстом на Спис. "Не бој се. То је био Гонзаго. Издржао
си и њега, а он се мора вратити тамо одакле је изашао" изрече и нестаде га!
То са мојим сновима беше негде крајем позне јесени, уочи моје прве зиме овде.
Немам, и чему, а и ко би био сведок мојим сновима? Питам вас: чему сведоци од
трошне и пропадљиве глине? Хвала анђелу који ми је придржавао десну руку док
ово исписах срећно и до краја!
У дубини пешчане врелине Мисира постоји гробница која има одају на чијем зиду
пише: "Опис Амон-Ра ћеш завршити лако, иако си човек, само ако знаш Имена."
И говорили су а ја сам памтио: "Умре ли човек овде, шта је то што га не напушта?

Име, Име нема краја, нити има крај свет који човек осваја његовом помоћу!"
Ањамене, власниче Вертабидовог прстена само да ми се искажеш! твоја светлост

осветлиће ми пут кроз мрачну шуму овога Списа! Ањамене, Име твоје право како
гласи? Упутивши ме овамо мени дадоше друго!
Овим затварам своју причу ХАЛДЕЈСКОГ БУНАРА - и отварам по низу (за који
мислим да је онај прави) Каже из овог Списа.
Свака јасна страна у Кажама наизменично се мења с тамном, коју опет треба
посматрати у отицању и под другим знаком. Јер приказивање света (који се налази) у
Спису није ништа друго до ли приказивање Тајни: где свака њена страна има сасвим
друго решење од оног које је оку приметно и где је сваки Човек (као Кумбараџи)
приказ борбе светлих и тамних сила!
И ево, као што рекох, ја Каже поредах у овај низ. А у СПИСУ (врли читаоче овога)
писало је следеће:
Кажа о анадолијском куплерају

Беше то једне облачне и спарне ноћи каснога лета 1777. г. У глуво доба ноћи, висока
људска прилика застаде поред једне постраните капије у цариградском лучком
предграђу Бујункдере. Прилика постоја за тренутак, осврну се око себе, па подиже
песницу и удари кратко али јако два пута о дрво капије, поред звекира у облику
лавље главе. Потом спусти шаку и трећи пут на дрво; изгледало је као да оклева, али
је то могао бити знак за неког тамо, унутра. Прилика у мраку имаше на себи белу
грчку тунику, која се није повезивала око паса већ изнутра придржавала руком. А на
глави фес тамније боје са знаком пијавице са стране - оним знаком мржње којим су
Турци обележавали све Грке и иноверце. Висока прилика се поново обазре око себе.
У даљини, на истој страни дока Бујункдереа, у тамној и спарној ноћи, у којој је
заударало, видела се слаба светлост. Изгледала је као далеки одсјај из последње
лучке крчме. Чинило се као да је заклањао лице пред слабим ветром који је доносио
смрад, непознати прислони ухо на капију. Ускоро зачу, тамо изнутра, руштање
шљунка под нечијим ногама, као да је неколицина корачала брзо по шљунковитој
стази. И одшкрину се капиџик. Зашкрипаше шарке и тешка брава на капији - те се
она отвори тек толико да он проде. Као да му је сенка остала напољу, у тами пред
капијом, јер се реза муњевито навуче иза његових леда.
Унутра, непознати се нађе пред три жене танке у струковима са заровима преко
лица. Ишле су испред њега, пажљиво их је следио као да гази по њиховим траговима
стопала. Не изненади га јака бљесковитост месечине што се просипаше свуда по
авлији, иако је до малопре био у тами и смраду; нити пак плавкаста вода која се
извијаше и пршташе из водоскока што се уздизаху из седам малих језераца
мермером озиданих, по којима пловљаху бешумно, у сваком, по седам белих
лабудова с дечијим главама. Зидови који окружаваху ту чудесну авлију беху високи,
као да се уздизаху из земље право у месечином обасјана небеса. Иђаше тако касни
гост необичним и чудним пределом по белом шљунку посутом по стази која се ту и
тамо губила међу малим чемпресима, и размишљаше само о томе: како је ова стаза
дуга и да није овако лепа тешко да би је поднео, као и о томе да ли ће у великој
светлој кући, на крају стазе, затећи оне због којих је ушао овде?
И, као што свему доде крај, тако би и са овом стазом. Завршавала се сва поплочана
црним мермером изнад кога се укосо, и са хармонијом, уздизаше седам широких
степеника у седам дугиних боја. Беху то степенице трема озиданог на прилику, и по
подобију, разјапљених чељусти некаквог звера свог од црног мермера. Но, гледано
из даљине те разјапљен чељусти држаше, на оном горњем и последњем седмом
степенику, витак и сјајан стуб као што бооз држи свод у синагоги, али у
приближавању тај држач раља зверињских исказа се као људска прилика, но у
примицању све више и више откриваше се као крилати створ сав од белог мермера, с
једном уздигнутом руком у којој беше мач док у другој држаше теразије. Створ
бејаше толико бљештав, као да сва месечина исијаваше из њега, и страшан у свом
покрету тела и мача с којим држаше отворену чељуст чудовишта. Видевши такав
призор свака би се проста душа уплашила, али гост, који одмереним кораком
праћаше оне три жене са заровима, не обраћаше пажњу на њ. То је могло само да
говори о две ствари: ил' је гост, у овом пределу као с месеца спуштеног на земљу,
био храбар човек, или познаваше све то па изгледаше као неко ко је већ једном био
ту?
А кад прођоше трем, нађоше се у уском предворју зидова исликаних призорима

необичне садржине. При дну зида, негде у висини колена људских, као у
заклопљеном и угробљеном Нојевом Ковчегу пловиле су слике на којима се
истицаху нага људска тела и распусност сваке врсте, множина многих кола која
избацују ватру и дим из себе, од које шуме и живи створови изгледаху као људски
костури, а та кола иђаху као сама од себе, без икаквих запрега. Ту се беху виделе
огромне куће са бескрајње сијајућим и изређаним пенџерима, као хиљаде саћа у
огромним кошницама, у чијим одајама са зидова светљаху кутије сјајем полумртвог
ока, у које људи беху загледани, као некада у чудо пред Аладиновом лампом. Али те
светлеће кутије нису биле ни принети Аладиновој лампи из које је човек могао да
научи о Свему. Из необичних кутија излажаху речи о томе: како потрошити, продати,
зарадити и прождрати. А људи око кутија седаху огромни, као киклопи са снагом
патуљака, тешких тела на стотине ока, са зубима која нису њихова рођењем и са још
једним очима преко својих напола угашених. Тако пловљаше тај необични, као
живи, мртвачки брод на чијем поклопцу чучаху некакве сподобе у облику црних
сенки с укрућеним змијама као штаповима, по свему необични сплавари упола пси
упола људи или као жабе, акрепи некакви. Оно што је највише могло да чуди била је
чињеница: да је сва та посада, или робље, на томе броду мртвих била жива! Мамили
су у своје ласцивне игре, у своје пороке и задовољства, осећао се задах људског
зноја из те големе поворке уклетих!
Ни то не зачуди нити уплаши странца који мирно стајаше, загледан изнад брода
мртвих у горњи део зида где је куљала, преливала се и мешала светлост бљештаво
бела и љубичаста. А кроз њу би, као да је пробија, избијала светлица отварајући,
својим бљештавим резом, простор који се продужавао у вис, све у недоглед. Онда би
се наново боје у свом куљању сјуриле у тај, на изглед, празан простор, куљајући
једне преко других као кристална пена морских таласа. Бескрајна топлина зрачаше
из тих боја и њихове игре светлости - и оне деловаху као живе, ту под руком, као иза
четвороструког огледала. Потом, с појавом једног бљеска сличног муњи, по средини
тог призора указа се уже са осам чворова. Уже бејаше као од злата, сијаше јачом
светлошћу од тог племенитог метала и оно беше у дубини тих светлих простора који
су пенили. Потом се, дуж његове висине, појавише речи на Арамејском и Грчком:
"Ово је вертикала, Лествица, уже за Рађање у Дан. Ко се успне уз Њега заслужује
Светлост."
Истог момента, онај Ковчег Мртвих стаде да гори и претвори се у буктињу на којој
избише речи: "А овоје Тартар. Дно. И лаж."
Странац који, не погледавши доле, стајаше прикованог погледа за оно сјајно уже,
рече дубоким уздрхталим гласом: "О! Чувари, Двоструке Куће живота за коју време
не представља ништа! Вас тројица једне једине Истине спуштене на земљу! Њено
лице! Ја који од ваше капије спознах свему овде Име, дајем свој голи љуски живот за
оно Узе у Дан! Како могу и чиме да га заслужим?"
Тад три жене, танких струкова као девојачких, поскидаше зарове с лица. Но то не
беху три жене, већ то беху три красна младића: коса плавих, црних и смеђих, танких
струкова обвијених појасима испуњеним бисерима и драгим камењем, с канијам
сребром окованим из којих се видаху балчаци златом позлаћени.
И први од њих рече: "Овде је све живо. Нико не спава. А он зна". А други каза: "О!
Михаел с мачем га је пропустио!"
А трећи проговори: "Странче! Шта да им кажем, ко то лупа у дубини ноћног мира?

По овој ноћи у којој преовлађује месец?"
Тад странац скиде свој фес и три пута га згази ногом, рекавши: "Онај који неће да
буде само један роб, већ Све и у Свему! Онај који ће начети реп великој Старој Змији
коју су старе књиге назвале Уробурос!"
Онај што га је трећи запитао удаљи се кроз врата ушавши у неку просторију са
стране. Не постаја дуго, кад ли поврати се рекавши: "Уђи, јер си од оних који знају
пут".
Закорачивши унутра, странац се нађе у потпуном мраку. Насумце је ишао дуж

мрачног ходника, али му не паде на памет да скреће. Идући право кроз мрак, схвати
да мора ићи дуго, али беше уверен да ће циљ свога доласка овде срећно окончати. И
стварно, ваљда то бејаше крај ходника или то беху нова врата у ходнику који се
настављаше? Беше узбуђен појавом тих врата испод којих је шибао млаз светлости.
Пришавши стаде гурати врата. Ма колико му се чинило да је врата затекао
одшкринута - она се под његовом руком не померише. Уложи сву снагу својих
мишића и тешка врата зашкрипаше. Од страховитог сјаја подиже длан да заштити
очи. Убрзо сјај ослаби и странац виде да се нашао у соби свој у кристалима. Одаја
беше дубока и широка, а на њеној средини седео је старац дуге беле браде до колена.
Старина беше седела некако по страни од малог стола свог исклесаног од биљура, с
прибором за писање којег сачињаваху: црно, зелено и бело перо гушчије, провидни
суд испуњен течношћу љубичастог сјаја и комад белог пергамента сјајан као снежни
врхови горе Арарат. У соби беше још неког поред старца заваљеног у столици
опточеној златом и сребром, високог наслона обложеног кадифом.
"Реци ми, реци," - проговори старац, "Како се ја зовем?"
"Ти си, Анен-Анох, патријарх Екуменије и Новог Цариграда! Онај светли лик који
ми је рекао, једне ноћи у сну, да кренем као плаћени аскер у верски рат којег су
Турци водили с неком својом сектом у доњим областима Фисона. Кад бејах у утроби
ратне лађе ти се појави исти такав, с два мала дечака, рекавши: "Ову ћу ти децу дати
кад будеш пао у свој пети живот а због она четири!" - и неста те с оном децом. Оно
што ми остави поред узглавља, док бејах у сну, похраних прво у телу свом. Исекох
се по стомаку и у гадну рану, обавијену травама, ставих нађене знакове, потом
заших. Сву рану распарах чим с војном стигох на одређено место: те потражих онај
напуштени качар у планини на осам сахати хода изнад Тарабића кућа, украј два
извора, испод темеља мале дрвене цркве направљене без иједног ексера. Кад се
вратих у Сидон: затекох старог оца ал' онемелог и, на моје велико чудо јер сам
рибар, шталу с четити крилата коња. Имена коња откри ми после толико година,
изненада на самрти, мој наново проговоривши отац!? Нисам крив што моја истина
личи на сан!"
"Добро" - рече старац, и подигавши руку забаци браду за десно раме. "Видим, знаш
ме. А зашто сам патријарх новог Цариграда кад је ово најцрња ноћ?"
"Зато што ти знаш шта је било, шта је сада, и шта ће бити с Цариградом."
"И то је тачно, сине. Како си допловио овамо?"
"Бавећи се оним коњима који свет прелећу као птице, много научих, па пожелех да
нађем твог непријатеља ког називају Уробурос и да му начнем реп." - Странац једва
да заврши реченицу, а оно зачу се тресак. И земља се затресе под његовим ногама.
"Ни врата пакленска неће ти наудити!" - повика старац, а онај се тутањ смири.
"Добро, настави са својом причом" - додаде уморним гласом.
"Но, још онда док стављах знамење под темеље шумске црквице, знадох: како ја, као
обичан смртник, тебе да нађем? То питање би све до пре двадесет јутара кад се на
вратима моје рибарске колибе појавише два странца у дугим хаљинама које су
повезивали по морнарски. Рекоше ми да су из даља и да се зову Сев и Ђермак.
Рекоше ми како знају за моју велику жељу и, како имам правог знања, понудише се
да ме поведу к теби. Замолих да ми испричају оно што беше само у мојој души и у
оном сну, како бих био сигуран да нисам под опсеном. Будући да живим у тешким
временима, помислих: није ли оно нова Агарјанска опачина? Они ми потанко
исприповедаше оно што је мој живот у истини, а не оно што се види. Схватих да
они, ако већ нису у дослуху с тобом, назиру знање Енохијанског језика којим ме,
кажу, служе анђели. Али кад ми на обали показаше слаби и накривљени једрењак на
коме смо требали пловити од Сидона довде - ја посумњах у њих. Као да видеше моје
мисли, рекоше, Улази, Грче, немамо стрпљења! Изгледаш као последњи кесарош!
Погледај, чему ти служе очи? Овај једрењак нема сенке! И чему ти служи ухо? Зар
нас ниси чуо, чека те Анен-Анох' - И ја покорно уђох на једрењак који немадоше
сенку.
Током пловидбе, за дана ћутаху од мене а ноћу, док бејах у сну, приповедаху ми на
који начин да уђем овде и шта ћу све видети у овој скритој авлији Бујункдереа".
Човече из Сидона, шта би с том пратњом? Личила је на твоју судбину?" "О, часна
старино! Неста је! Двадесете вечери од напуштања Сидона мени се, противно мом
духу и телу, приспава. Рекох пратњи како у даљини назирем Цариград ал' ми се
приспавало, те их замолих да ме пробуде. "Пази, као лопов ће се прикрасти и обраће
ти виноград док будеш у сну" - одговорише ми они двосмислено. Из сна ме трзе
тресак. Прамац једрењака беше ударио о док таквом жестином да умало не поломих
руке. Беше мркла ноћ, околно бродовље изгледаше као големе мртве насукане рибе.
Од пратње ни трага ни гласа!? Потеци овамо, потеци онамо - на једвите јаде бацих у
мраку сидро и једрењак се некако смири. Кад престаде да се љуља, преко даске
полако сиђох на док."
"Избеже ли сваком шпијунлуку на путу до капије?"
"Нисам приметио никог ко личи на човека а да га занима моја појава. Мада знам,
Цариград је пун ухода сваке врсте."
"Сине, цела Мореја врви од млетачких доушника! Али, доушници су пси и нису
најопаснији. Знај, не можеш ми помоћи, а Змијин реп си начео својим знањем. Не
брини за мене, све долази у своје време. Видиш ли ово црно перо као из гаврановог
крила?"
"Да, видим" - одговори човек из Сидона.
"Тим пером пишем сва ова времена, све до Хетерије. А зеленим ћу писати заједно са
зеленим гуштерима с острва Бензален. Тада само онај који нема треће око неће у
зеленом перу препознати зелену потковицу око Цариграда и у њој фес! О јада! Свет
ће бити под опсеном велике блуднице с чашом жучи и зеленим пером и Звери с
четири рога! Они ће непрестано комадати светло Тело обвијено Ужетом у Дан! Благо
оним временима, сине, под белим пером! Женику цару и невести спашеној! И овом
Месту, граду који ће бити свачији и ничији!" - то изрекавши, старац се заплака.
"О, предобра, часна старино!" - узвикну Сидонац. "Молим те, испиши животопис
једном седмоструком Екуменцу из Сидона тим трима перима, која испуњавају
времена до светлости Новог Цариграда! Ја морам наћи Уробурос, за коју чух да је
стигла у Цариград и да се крије, као најразблуднија курва, у куплерају на точковима
што је довучен чак из Анадолије. У коме има јаретине из Коније, хиоског вина и где
се гадно изнурују тела грчких робињица! Кажу, како тамо влада вечита ноћ. Ко уђе у
тај куплерај не може да изађе? Али старино, ја се не бојим! Хтео бих да ти дам део
животописа."
"Не треба ми! Врати то у силав! Молбу ћу ти услишити јер све твоје праведно
познајем. И чувај то за појасом, јер то има очи! Може у Ружу или змију да се
претвори! Зависи од руку које га држе!" "У чијим ће рукама процветати, светли
лику? Тако сам нестрпљив!"
Али страшан тресак заглуши његово питање. Неста свог оног сјаја око њега!?
Појавише се бедни оронули зидови са наказним сенкама које стадоше да се кезе.
Човек из Сидона виде да стоји посред некакве страћаре? Старац беше до пола го,
осмуђених коса и браде седаше на дрвеној столици преко које беше пребачено ћебе
од кострети. Тело му беше пуно убоја и рана. Покрај њега стајаху, с рукама наопако
везаним, два човека крвавих и одраних леђа, које бичеваху, и усијаним кљештима
чупаху, две наге црне људескаре с великим минђушама у огромним ушима, гојних
вратова и стомака на којима се кожа сјактила мокра од зноја.
"То је моја пратња! Сев и Ђермак!?" - повика у чуду човек из Сидона и устукну пред
грозним призором. Потом, као да се прибра, истрже из рукава нож с дршком на
чијем је врху сијао љубичасти амнетист. " О Сидонац!" узвику болно старац.
"Храбри људи су као деца! Толико ствари познајеш, а не знаш где ти је пратња? Шта
је све храбри човече, снашло твоју судбину? Издржи, у судару си с пакленским
силама! "
Разлеже се страшно церекање: нит људско нит бештијско. И показа се, све до
старчевог појаса дебела, као две људске руке, змијурина слузаве крљушти; главе
налик човечијој с великом петловом крестом по средини. "Видиш, сине, жели да ме
удави. До паса мог јој је дато. Потом ће падати све ниже и ниже, док у огњу не
сагори. Чим си ушао унутра видео си суштину мог Места, то се реткима открива! А
ово сад што видиш трајаће све до Женика и звезде Алдебаран. Чувај то своје за
појасом, у њему се открива будућност" - рече старац исцрпљеним гласом.
"Ти си тај, Теофило Кумбараџи Сидона! Зар да се бојим људског створа!?" - повика
страсна звер из старчевог крила. "Ако си толико храбар, као што тврди Анен Анох, а
ти ми дођи у Карапанџево, у онај део луке где је смештен анадолски куплерај, да ме
тамо убијеш! Чекаћу те! Тамо сам, онде одакле допире она слаба светлост док си
пред капијом чекао да удес овамо! Ако ли ме победиш спасићеш своје усуде, Сева и
Ђермака, и дочекаћеш да ти се то у појасу претвори у Ружу!" - изрече страшним
гласом змијињи цар, великих уста, црвених као гротло ужарене пећи.
"Безумнице! Остави с миром ово свето место!" повика човек по имену Теофило
Кумбараџи и крену с ножем на Змију.
"Не прилази јој" - завапи старац, прикованог тела за столицу.
У тај мах створи се некакав страшан ветар. Нешто тешко и јако тресну Кумбараџиа
посред груди. Он полете уназад изгубивши свест. Док је падао потиљком к земљи,
причини му се да је толико лаган и да никада неће додирнути тло.
7.
Дошавши себи осети болове у глави и леђима - сети се свега! Потом виде да лежи у
каљужи и чу тихо запљускивање и шум мора. Схвати да је још на доку и да је око
њега ноћ; ваљда она иста ноћ у којој му се све то догодило?
Да то не беше сан?, и одакле овде?, где је онај једрењак?, беху мисли које
прострујаше кроза њ потпуно га отрезнивши. Покуша да устане. И, мада болови не
уминуше, придиже се некако. Онда зачу нечије кораке, осврну се и уплашено
потражи нож у рукаву. Прилика му приђе. Беше то висок, коштуњав старац, великих
коса и браде као срезане бритвом, у хаљетку који се навлачио преко главе, без
рукава, са једноструким каишевима и сандалама. У руци је држао мали сасуд с уљем
и фитиљом. Прилика упали фитиљ - и труњава светлост се лагано разастре около,
лелејава као пустињски песак. Док је видло прштало око руке непознатог, Кумбараџи
напипа још једном дршку ножа, проговоривши уздрхталим гласом: "Ко си ти? Шта
тражиш?"
"А ко си ти и шта тражиш овде, кад провераваш да л' је нож узате?" - Сидонац
уздрхта као дете и осети како му се грашке зноја сливају низ чело. "Ја сам, Теофило
Кумбараџи, рибар из Сидона. А ко си ти?"
"Ја сам, синко, Тобија грнчар, по грчким и антиохијским обалама стални гост. Један
од ретких међу људима који не спава. И овде сам да ти кажем да ми ниси све рекао о
себи." - Кумбараџи осети олакшање. Питање одакле и откуда баш овде?, поново га
опседну. "Као да сам био негде" - рече шапатом, некако више за себе.
"Где?" - упита га онај, што рече да се зове Тобија грнчар. Он оћута, а човек с видлом
у руци, настави: "Стајах с дечацима поред свог грнчарског витла и видех да се по
ноћи приближава некакав једрењак. Помислих, чим се приближи доку посада ће
избацити ленгер, но једрењак удари жестином о док да се прамац накренуо и с
палубе слети човек и ударивши главом о тле остаде да лежи. Мора да је био у сну и
једини на једрењаку, јер се после удара једрило окрете и настави да плови низ струју
залива. Ја приђох и угледах те где лежиш".
Ја" - упита неодлучно Кумбараџи. Нашто се Тобија добродушно насмеја. "Добро

човече, тај једрењак, где је!?" - узвикну нервозно Сидонац. "Ено га тамо, нестаје у
тами пучине. Нема људске душе на њему" одговори му Тобија, показавши у том
правцу. И стварно, у даљини, на изласку из залива према пучини, видео се како
лагано нестаје, као да га гута тама. Да ли од испарења или вреле ноћне измаглице,
лебдело је око једрењака слично слабашном диму и комешало се над малом крмом,
на којој се видела мала колиба од прућа па се чинило, у мрачној даљини, као да на
крми неко чучи. "Дођавола!" узвикну Сидонац. "Па то је једрењак на коме сам
допловио из Сидона!"
"Знам" - одговори кошчати старац. "Шта знаш? - упита љутито, али осети стид. И би
га стид.
"Па то, да си из Сидона, рекао си. А видех где слете с тог једрењака. Чини се, био си
у сну. Ниси требао да спаваш на прамцу. Могао си погинути."
"Човече! С њега сам се искрцао! Тачно је, био сам у сну, али и на једном месту" - код
тих речи нагло застаде, онај је негде грабио журним кораком. Кумбараџи је ишао за
њим насумице.
"Где идемо?" - упита. Није добио одговор, а било му је свеједно - некуда је морао
ићи. Незнанац му је деловао поуздано. Грчки је говорио добро, а по нагласку као да
био Ефешанин. Имао је поверење у њега мада није знао, и био сигуран, одакле оно
долази. "Зашто си угасио видло?" упита га после извесног времена. "Цариград је пут
бесних паса. Знаш ли како изгледа човек кад налети на кучницу пуну бесних паса? Ја
то знам, моје скитање дуго траје, све до Халдеје."
"Познајеш градове Истока и обале Хелеспонта?" запита га Кумбараџи, једва

назирући његова леђа.
Да. Боље рећи, многи градови знају за Тобију грнчара. Ефес, Тир, све до Куфе. Цела
Никодимијска обала заједно с Киликијом и Антиохијом. А и у твом Сидону сам
познат. Зна ме добро и овај град."
"Никада нисам чуо за тебе. Чудно, познат си а ноћу идеш као лопов и скитница?" -
Онај заста. Лице му беше бледо, али му глас није изражавао љутњу; "У ноћи, синко,
многи не виде не виде ништа, а ретки све. И благо тима који виде, због њих лутам
ноћу као лопов и скитница."
"Имаш ли пријатеља?" - упита га, тек да нешто каже.
"Скоро у сваком граду. Познају ме, само им је тешко кад их напуштам. Ободре се
чим се повратим међу њих са знањем о грнчарији. Ако желиш могу бити и с тобом
пријатељ."
"Хоћу" - одговори, и испуни се неком чудном топлином.
"Знао сам. И теби је тешко. Овде сам због тебе."
"Због мене?"
"Да. Нашао сам те. Зар то није довољно?"
"Јесте" - каза, и поново га обузе она топлина. "Мора да многе твоје пријатеље тишти
голема мука" додаде.
"Голема. Све теже налазе земљу за своју грнчарију. Увек, кад им се вратим, морам да
их подсетим на облик судова. Јер наказни судови ничему не вреде. Последњи и
најгори крвопилац татарски не би их купио."
"Мора да су скупоцени и дивни судови?"
"Синко, ни светлост биљура није им равна. Невидљиви су, а кад се покажу пред
лицем човечијим постају вреднији од злата."
"Невидљиви, кажеш?"
"Да. Најлепши су у Новгороду и Кијеву. Њих чува жена сва у белом, бљештавог
лика. Њена деца ће их правити, од глине, кад Новгород спопадне тмица."
"Значи, у тами их је тешко правити?"
Тешко, ал' ће бити најдивнији. Онај који их буде мрзео биће смешан пред њима." -
Хтеде још да га пита, кад ли стигоше пред нешто што личаше на капију. Стајаху у
мраку, испред разваљене, труле и нахерене капије. С ње је висио, само о једном
ексеру, звекир. Сидонац приде звекиру лицем својим па устукну. "Гле! звекир од
бронзе!? Ту сам био!" - узвикну у чуду.
"Тише" - шапну Тобија. "Неко ће нас чути."
"Ту сам био, пре него што сретох тебе" - каза узбуђеним гласом.
"Ниси. То је био сан, или од удара о тло. Причинило ти се."
"Није".
"Јесте. Него, ено их тамо, моји дечаци. Већ раде иако је далеко зора." - Мало даље,
од капије, под настрешицом од коља и танког платна, седам малих дечака злаћаних
косица у белим хаљиницама заливаху велики грумен глине из судова белих као
лабудова крила. Тобија им приде и окачи своје видло испод настрешице. Видло му
беше мало, не веће од кандила, с фитиљем који је могао да да сјај једног упаљеног
жишка. Али кад га он упали све плану таквом светлошћу поставши јасно као дан.
"Тобија! Видеће нас!"
"Не, синко. Ово је светлост коју ретки виде а ти нам неће замерити на њој. Срца ће
им бити радосна и кликнуће срећни: "Ево је! Ко нам каже да се угасила?" Него,
приђи слободно."
"Тобија," - рече прилазећи, "био сам унутра, у тој чудној авлији, у кући пуној
светлости која се претвори у страћару!"
"Ниси. Беше то санак на једрењаку који нема сенку. Уморен путовањем, заспао си.
Ниси дочекао крај пловидбе, а требао си."
"Ето, и ти знаш!"
"Шта?"
"О једрењаку без сенке!" "Нисам једини који зна о том једрењаку. Какве он има везе
са светлом авлијом и кућом која мења изглед?"
"Има!"
"Сине, ти си онај који је заспао а који то није смео." На те речи, Кумбараџи очајно
махну главом и поглед му се прикова за нешто у даљини. "Чуј ме Тобија, видиш ли
тамо ону слабу светлост у даљини? Тамо у дубини дуж дока?"
"Видим!" "Е, тамо ћу отићи."
"Да ти ниси Сидонски власник четири коња која прелећу смрт и која носе имена
четири стране овог света? Чух да такав постоји!"
"Јесам."
"Не чини лудост! Анадолијски куплерај ће пасти кад тад у прах и пепео као свака
сила телесна!"
"Морам. Анен-Анох је на грозним мукама и моји усуди Сев и Ђермак, једина моја
добра у овом свеопштем смраду и мраку."
"Та жена је ђаво. Зову је великом старом Змијом. Уробурос је она. Први и највећи
закон видљивог. Млечанин Гонзаго је власник куплераја. Створење у људском
обличју коме одговара да ко год уђе у ноћ тог куплераја из ње не изађе. Само се у
једном преварио: Анадолијски Куплерај надживеће његову Венецију и човека који
хоће да буде Бог на земљи!"
"Тобија, како изгледа Куплерај?"
"Велика је то мрачна Кула на два боја. Први бој је у мраку и над подрумом је. На
његовом улазу дочекаће те крвопилац Ђелмаш. Грчки потур, незајажљив и
подмитљив, ружан као сам ђаво. Други бој је осветљен и он је мамац. У њему
пребива Анадолка опсена над опсенама, суштина страсти и полног уживања. Људе
дави у облику страсне змије. Не зна се ко је јачи: газда Куплераја или она? Шта још
да ти кажем? Како још да ти помогнем?"
"Ко је тај Млечанин Гонзаго, шта тражи у Цариграду?"
"Дошао је кад и она крсташка багра која опљачка Цариград и покраде с хиподрома
оне коње од бронзе па их пребаци бродовљем у Венецију. Сад је власник Куплераја и
жели ову смрдљиву ноћ у Цариграду. А Ђелмаш му је понајбољи слуга, слуга који
вреба прилику како да убије свога господара. Гонзага мрзи и опсењујућа курва јер јој
се чини да би могла сама да влада Куплерајом."
"Не плашим их се! Нека ми море избаци оглодан костур на сидонску обалу ако ми
рука задрхти!"
"Чувај се, синко мој. Не чини лудост."
"Ако погинем, моји коњи пронеће ме кроз смрт јер верујем у њих! И увек ћу
долазити, све док мој Спис не процвета у Ружу! Тако ми је речено."
"Добро", - каза Тобија мирним гласом, "ево ти један суд, нека ти буде цена уласка
унутра." - Суд од глине, нешто као омања ћаса, паде пред Сидончеве ноге и разби се.
Он се брзо саже, дохвати комад, хтеде рећи да је штета што се разбила - кад ли у
његовим рукама засија комад злата. "Злато!?" - повика, и стаде да скупља комаде
ћасе. "До Куплераја ћеш доћи, само се држи правца из ког долази она чкиљава
светлост" - чуо је глас изнад себе, а кад подиже главу - а оно, нигде никог!? Само он,
сам, у мраку пред неком старом капијом на којој је висио звекир од бронзе. Он се
загледа у мрачну даљину у којој је треперила она слаба светлост.
Ако је све ово било сан, онда је она светлост јава помисли, те крену према њој.
Ветар се појача и смрад поста неподношљив.
8.
Анадолијски Куплерај показа му се мрачнијим и страшнијим него што је очекивао.
Врата на њему беху одшкринута, као да су мамила унутра. Улазило се преко каменог
прага, одмах с улице.
Кумбараџи гурну ногом врата која треснуше негде у мраку унутрашњег зида и увуче
десну шаку у рукав тоге, напипа дршку ножа и стеже је. У првим тренима, његове
несвикнуте очи затекоше дубоки мрак. Онда се зачуше нечији кораци. Потом
Сидонац угледа високо горе, у врху дрвеног степеништа, прилику људску с бакљом у
руци. Искретала је лице, испод обасјане подигнуте руке покушавајући да види ко је
то тамо доле ушао. Разлеже се грохотан смех налик штектању лисице и грактања
вепра. И она прилика стаде да се спушта одзго према њему. Корачала је тешко. Даске
су одзвањале под њом, шкрипећи потмуло, а крупна прилика кезећи се проговори:
"Уђи птичице, уђи. И ти би да натакнеш Анадолку? Уђи, одавно овде никог није
било с таквом намером. Имаш ли добар јарак,[6] она не воли слабе" - изговори,
церећи се грохотом. Као да беше помало хром у једну ногу, вукао ју је силазећи, што
је правило највећу буку по степеништу. На трећем степенику од Кумбараџиа застаде
и подиже још више бакљу у вис. Беше то крупна људескара. Растом не беше већи од
Сидонца, али зато масивнији, задригао у месини као руднички бик, сраслог врата, с
лобањом свом рошавом, без иједне власи и лица пуног богињавих трагова. Преко
његових голих прса, белих као у детета с којих је висило сало у каишима, беше
пребачен црвени кафтан. На себи је имао црне чакшире и дрвене нануле на отеклим
босим ногама.
"Јеси ли ти овде куплер?"
"Јесам" - одговори наказа и отвори своја уста пуна црних крњака од зуба у грохотан
смех.
"Поштено плаћам, у злату" - каза опет мирним гласом Теофило.
Поштено, златом! Хоћеш да јој позлатиш ону ствар!?" - заурла наказа, па се поново
насмеја.
"Ако нећеш, могу и да одем?" "Не! Пишљиви мали Грче! Откуд теби злато баћ, а?"
Покрао сам џамију у коју долазе само цариградски потури."
Наказа рикну као лав, заљуљавши се у месту. Замахнуо је буктињом: "Лопужо!

Ослепећу те, па ћу ти се крви напити! Да видиш колико горе има чаброва с грчком
крвљу! Где ти је фес с пијавицом, сад ћу звати градску стражу!"
"На фес с пијавицом сам се попишао, а стража ће ме ухватити и присвојити сво моје
злато. Зар га ти нећеш?"
"Имаш право. Злато и да ти се крви напијем" - замумла, а очи му усјактише. "Дај

нож! Осећам да ти је у рукаву" - отегну Делмаш.
"Знаш ли ко сам ја? Даћу ти оно за чиме твој газда луди." Људескара се поново
исцери: "Зар ти? Пишљиви Грче! Зар ти имаш нешто вредно а не вредиш боба?
"Могли би да се нагодимо. Ја сам човек из Сидона, власник над она четири коња која
пролазе кроз смрт." "Ћелава људескара избуљи очи у чуду: "Дај!"
Теофило Кумбараџи трже свитак из појаса. "Крени напред, а ја ћу за тобом. Па кад се

испнемо, добићеш га."
А кад изађоше горе, виде Сидонац да је као на неком чардаку свом у изукрштаним
гредама пуним паучине. Уз дувар беху поредани чаброви пуни усирене крви, а у
некима су кости и коса људска. Из једног отвора на таваници пробијала се светлост у
снопу.
"Како се стиже до ње?" - упита Ђелмаша. Овај подиже дрвене мердевине и прислони
их на онај отвор. "Горе" - рече му, "а сад ми дај свитак." - Кумбараџи спусти Спис на
што пун мрва и оглоданих костију. "Склони се од мердевина до прођем." - Нашто
ћелава наказа само замумла и мирно приде столу.
Сидонац није стигао да се попење м до половине мердевина, кад се зачу урлик.

Наказа је урлала од страха и ужаса држећи свитак који се претвара у змију! Тачно
између очију ујела га је и телесина се сручи, а змија отпуза кроз рупу на патосу.
Беше половином свога тела у некаквој сјајној соби искићеној чипкама, с неколико
дивана у свили и свој застртој бахреинским теписима. У једноме кревету кружног
облика, свом у драперијама, лежала је жена неисказне лепоте.
"Само реткима успева да стигну довде. Одакле си странче?" - запита га жена мазним
гласом.
"Из Сидона сам. И рибар" - одговори он.
"Аха! све ми је јасно! Ти си тај Кумбараџи! Оној свињи доле дао си свој Спис.
Почели су и јаничари да долазе до свега пре мене иако сам из Анадолије! Такви ће
упропастити овај Куплерај, и онакви као што је Млечанин" каза разгневљена. Њене
речи и глас чињаху му се као пљусак бисера. "И хоће" - одговори он, додавши:
"Имам злата за тебе. Хоћеш ли?"
"Дај, тог блата нестаје овде." Кумбараџи извади комаде златне ћасе из силава.
"Па то је злато Тобије грнчара од седам азијских градова! Спусти га и лези овде са
мном" - каза и поче да шири своја бедра. Као занет стаде да јој прилази. Све ближе и
ближе том сјајном белом телу на коме су се истицале загасите брадавице, чврсте и
велике, и белина с унутрашње стране њених бутина. Прилазио је као омамљен тим
погледом који га је упијао у себе, мутећи се пун страсти. Онда она, танким
прозрачним прстима, стаде да шири свој отвор. "Ходи, приђи" - рече му једва чујним
гласом, и ухвати га нежно врховима прстију за отврдли уд.
Леже, паде преко ње без даха. Ипак, делом замућене свести осети како укршта своје
ноге око његових леђа и како те ноге постају невероватно хладне. Покуша да се
окрене не би ли видео - шта је то хладно у њеним ногама? Не окрећи се" - стењала је
у заносу, стављајући му језик у ухо. "Сисај ми брадавице. Сав си мој." - Сваку јој је
жељу испуњавао, предавши се уживању на њој. Ништа не помути ту његову страст -
ни онај тренутак кад је лепота њене коже стала да влажи, да се круни и осипа,
постајући рапава и хладна као смрт.
9.
Две прилике у црном, с црним кукуљицама, стајаху с крвавим секирама у рукама
поред бљештаво плавог кревета кружног облика. На кревету лежаху искасапљена
тела човека и змијурине гадних крљушти с које се пушила још топла крв и цедила
смрдљива текућина.
Трећа прилика је завиривала по просторији, гурајући сваки предмет са свог места

сјајним црним штапом беле дршке. Није носила кукуљицу. Био је то човек
четрдесетих година. На себи је имао уске јахаће хлаче припијене уз бутине, широку
пелерину преко рамена и црн шешир великог обода.
"Господине, Гонзаго" викну једна кукуљица. "Грк има ожиљак преко стомака!" - Онај
што је шеткао по соби, подиже своје лице на коме се истицаху косе црне очи, дебела
доња усна и бледа боја лица на коме је био упечатљив крупан повинут нос. "Рекао
сам ти да ме ословљаваш само са лорде! Ожиљак је стар! Све је одавно извађено
испод њега. Завите то и баците на градско ђубриште. Само брзо, док је још ноћ!"
Две кукуљице послушно замоташе искасапљена тела човека и змије) па их понесоше

између себе.
10. Прво Слово Писарево

Однекуд пошавши - почех од живота рибара из Сидона. Видим, и он је био на
Једрењаку без сенке!? А Сев и Ђермак (које знам као своју личну пратњу) ево где
беху усуди рибареви, али које својом жртвом рибар из Сидона искупи. Да није било
те жртве да ли би се они (Сев и Ђермак као моја судбина) нашли у мом путу ка
сећању? А Сидончев нож, као да је онај исти, оштрина коју је држао Шаен Дер-
Хранд. Нож са љубичастим амнетистом, као оком, на врху. Видим, лик Млечанина
Гонзага и овде израња: у овој Кажи је у Куплерају са својим слугама.
Откуд Гонзаго у Цариграду спарне ноћи 1777. године Господње? Ако је веровао
Тобији: дошао је са Латинима још 1204. године Господње, када крсташи освајају и
пљачкају Цариград. Али, када се десила та пљачка бронзаних коња са
Константиновог хиподрома а када гине Теофило Кумбараџи!? Ипак, зар ја скоро не
видех тог Гонзага на Куфи? Ако ли смо и ја и рибар из Сидона то сањали - откуда то
у два сна један исти Гонзаго!?
Драги читаоче, пази да не погрешиш у нечему читајући овај Спис! Ко овде тражи
прост след и обични проток ствари кроз ову причу (можда некакав историјски случај
или догађај!? - вара себе у огромном Кругу ове приче о Сидонцу! И нека све овде
остави како му се овај Спис не би претворио у Змију неразумевања, мржње и
погрде!
Овом првом Кажом о Сидонцу прича о пет живота Теофила Кумбараџиа неће се
завршити!
И на крају свог Слова да забележим: Остављам бројеве (током целог Списа) у истом
низу, нек се настављају после ХАЛДЕЈСКОГ БУНАРА и ове Каже о Сидонцу. Нека
буде као што је написао о Бројевима зналац заумног из Толеда: творац "Каже о
Свадби", Исак бен Фалири, један од могућих сенки Сидонца - "У Бројеве од један до
десет можеш ставити цео видљиви свет. Сви остали бројеви (и кад су мањи и кад су
већи) само су привид велике кабалистичке збирке бројева која се назива Десетицом
Космоса." У мом случају је исто! Или барем изгледа? Нека се настави моја Потрага и
кроз Бројеве! Ја сам тек на Почетку и осећам - долази друга врло пресудна Кажа о
необичном циркусу Анкела из Јурте.
Кажа о Анкелу Розефири из Јурфе

Ја сам Анкел, по градовима халдејским називан Грк, Аривафи Розефира. Родом сам
из Цариграда. У овој Кажи о себи назваћу се Анкелом из Јурфе. Напољу, изван моје
исцепане и ветром раздрте шатре, бесни олуја и крај мог живота приближава се.
Моја циркуска трупа одавно се расула.
Мардак Николас Раам (који беше власник овог циркуса пре мене и чији бејах
најбољи ученик), говорио ми је: "Спензона мораш чувати. Не само због тога што
доноси зараду овом циркусу, него што и опомиње људе. Спензон је твоја најбоља
играчка. Лутак која ће оживети на северу света уз помоћ даха чаробњака који живе у
снегу и леду. - А, ево, никога и ништа нисам сачувао.
Мардаку је, за његова живота, побегао само један грбавко. Један од спореднијих
чланова трупе, наказа која је (у предњем делу циркуса), испред великог паравана
забављала децу и доконе: кревељењем и опонашањем дресираног мајмуна обученог
у људске хаљине. Истину о томе грбавку сазнадох од свог учитеља у Солуну; где смо
се нашли гонећи ту сподобу која је замењивала дресираног мајмуна из Мирсирије.
Једном приликом, Николас Раам дочује да се по наговору некаквог црњака са
западних страна, у својим кревељењима грбавко руга Назарећанину, називајући му
мајку, попут гадних јеретика, обичном женом. Онда му приде Мардак Николас Раам,
рекавши: "Е, кад је тако, несрећниче, онда је Назарећанин обичан човек, а будући да
човек не може веровати у човека, тако све мудрости веле, ти мораш бити мајмун.
Буди мајмун, ионако ће доћи Горилски син међу народе света који ће рећи: човек је
мајмун.' - Тако је тај грбавко замењивао дресираног мајмуна из Мисира који је
угинуо, услед оштрог ваздуха, у Халдеји.
Али, за моју причу је ово најважније: као што већ једном напоменух - код мене се
цео циркус расуо. Нешто судбином, помало стицајем околности, али у многоме је
сам крив за то. Све је настало од оног момента кад сам почео да схватам да ја, Анкел
Аривафи Розефира, нисам ја - већ неко други, и да ћу се опет појавити? Ово личи на
суфијску јерес, а ја сам Грегоријански Никејац. Па шта је онда у питању? Да све у
мом животу буде још црње: после смрти Мардака Николаса Раама појавио се човек,
под мојом шатром, именом Млечанин Гонзаго, који је захтевао да му продам, по
добре паре, Раамову заоставштину; некакве записе учитеља које не сматрах
пресудним за опстанак циркуса у мој Спис. Његова упорност да доде, по сваку цену,
до заоставштине Раама и мог Списа - навела ме је на крајњи опрез. Убрзо доживех
да ми тај скот прети потпуним уништењем. Мислим да су сви разбојнички напади на
мој циркус његово дело.
Вратио бих се на свој крај. Још имам времена да га забележим. Ставио сам га на
почетак ове Каже, али то је као да сам га ставио и на крај који је одавно написан.
Себе (и свој живот) не сматрам важним, нисам од оних који умиру с том заблудом
усамљени међу звездама. Али ако је, и најмање, истина оно што осећам: онда се све
ово, што се назива мојим животом по друмовима Халдеје и Антиохије, одавно
одиграло уписано међу звездама - а све оно што сада намеравам написати као мој
живот у Раамовом циркусу, било је записано - и испало је да се мени само
причињава како ја то сада бележим!? Ако је тако, питам се: како то временом нисам
схватио живећи својом вештином, која се састојала у умножавању једног истог лика,
на којој су ми халдејски вешци одавали признање. Мардак Николас Раам је ту
вештину називао краљевском Вештином Врха, Луксором иза седам пешчаних мора,
По њему, имађах нешто од делова божанских клипота, оних варница које су искакале
испод чекића александријског Хермеса док је обликовао нокте на ногама Хирама
Абифа, великог Мајстора Пирамиде. На моју жалост, чини ми се да је учитељ
претеривао - и поред таквог знања требало је да сачекам разбојнике, овде на
усамљеном друму, да бих све то о свом животу коначно схватио.
Тек што напустих Јурфти где обавих своју последњу представу. Волео бих да сам
одувек био само Анкел из Јурфе, па макар и просјак у њој. У Јурфи сам одрастао, а
већ написах да сам цариграђанин родом. И свему моме је близу крај. Ово је трећи
напад друмских разбојника. Више никога нема у моме циркусу који је врвео од
живота - остајем сам. Као са Сребрних планина, низ Тарус, да долазе пустињски
вукови - тако изгледају разбојници, у даљини, спуштајући се низ стрме обронке. Сву
запрегу сам пустио и отерао у пустињу шакалима. А кад се разбојници толико
приближе запалићу овај јадни остатак циркуса, потом ћу ући у своје четвороструко
Огледало. После мене ништа неће добити та гамад.
Сад сам негде на путу између Јурфе и Аинтаба, около је непрегледна пустиња - и
овде ћу, по свој прилици, за овај свет умрети, осећам то. Разбојници се споро крећу
кроз олују, али само што нису стигли пред шатру. Назирем им тела на грбавим
животињама; клате се, уздижу и спуштају као у малим чамцима по узбурканом мору.
Личе ми на сенке. Примићу ми се сенке. Кад па разбојници и отимачи разних боја
нису били сенке? На крају, ипак остајем с оним с чим сам живео: с људима који су
ми увек личили на сенке. Они који ме познаваху говараху ми у Битијасу да се чувам
отворених и далеких друмова. Царевина је трула, у њој постоје крајеви које нико
никада није видео, где ни мензоли не стижу, говорили су ми, и више се ништа не зна
с царством шта ће бити кад цар умре а нема наследника. А ја им одговарах: зар се
неко од вас плаши сенки? Тако одговарах у Еривану и у Табризу - свуда по Халдеји,
по градовима и варошима с оне стране Сиријских планина. Ево где и сенке могу
човеку да дођу главе. Можда бих им и овога пута умакао и надмудрио их, но уморан
сам - сва та вишегодишња бежанија с циркусом пред Гонзагом и његовима нема
смисла. На реду је моја жртва за спас невиних душа. Пре него што ме напустио,
Тобија грнчар ми рече: "Кад год одбијеш Гонзага, увек по нека невина душа
настрада." - Ускоро дочух да Млечанин иза мојих леђа пали сиротињске домове.
Привуче сјај сунца у велико огледало и упери га у кров од сламе. Кад избије пожар
буни народ говорећи: "То је због Грка, Аривафи Розефире! Он доноси вечни пламен
проклетства са својим огледалима! Он је грчке вере! Шта ће вам она овде!" Због
тога, поједине вароши годинама избегавам. Умножише се иза мојих леда погорелци
и за све бејах ја крив. Онда се он повезао са разбојничким гнездима - без станка и
престанка сачекивали су ми циркус, али сам ја вештином узмицао пред чедима ада.
И сада бих (с том вештином) учинио невидљивим овај бедни остатак циркуса, али
уморан сам и доста ми је свега. То не значи да сам се предао том скоту у црној
пелерини. Једноставно осетих једног тренутка у данима између дана: да сам неко
други.
12.
Хан Мртвих у Цариграду, не беше ништа друго до свратиште последњих. Налазио се
скоро изван градских зидина, то нахерено ругло о коме ми је причао Хормузд Рисам;
човек који се издавао за мога (или ми је био?) оца. Једина близина нечег што је
имало везе с градом било је његово ђубриште, преко чијих гомила се улазило у ту
руину од хана. Које била моја мајка? То не знам. Хормузд никада није говорио о њој.
Каква би жена зачела дете у Хану Мртвих па га потом напустила?, ваљало би
претпоставити. Ипак, и у овом предсмртном часу осећам како ме нагриза сумња: да
ли сам телом својим био син тог Хормузда Рисама? Беше то, колико се ја сећам, благ
и праведан човек. То моје тражење оца од крви и меса почело је нарочито од онда
кад почех да осећам оног другог у себи.
Рећи како сам рођен сав у ожиљцима по телу, међу којима се издвајаше ожиљак
преко стомака, као замлад још у мајчиној утроби, у облику чудне шаре и онај изнад
обрве десног ока, а на очевом не видети ни једног, ни колико загребати ноктом -
сумња је која би заголицала сваког. О другој физичкој сличности, која би морала да
се испољи временом, нећу ни да говорим. С мојим нареченим оцем, Хормуздом
Рисамом, ни у чему не бејах сличан, до ли у једноме: желео сам да радим и живим
као он, али то ништа није говорило јер сам касније пожелео да водим живот какав је
водио Мардак Николас Раам - Мајстор Огледала, зналац од ког сам научио како се
човек може провући кроз огледала.
О жени (која је и мајка) увек говорити и писати као о Еви док се под Јабуком спаја с
Луцифером у заносу греха и шта се све из тога изродило? Зашто оба пола нису на
једноме телу? - беху питања која Хормузд Рисам често самоме себи постављаше.
(Сад, кад знам о чему говори Раамов Запис о Хираму Абифу и цела његова, злата
вредна, заоставштина мени намењена, у облику Списа повезаног љубичастом траком
- постајем свестан да је мој наречени отац Хормузд преко питања о мојој мајци или
Еви, размишљао о нечему другом!)
Био је то помало чудан човек, тај Хормузд Рисам. Сећам га се вавек обвијеног димом
свеће и повинутог над књигама. И последњи грош је давао за тајне проказане књиге
над којима је плакао. Говорио је да у књигама против тирана лежи права и истинска
победа човека над злом и над смрћу. Поседовао је све написано о Синбадовим
Путовањима. Поред њега, то је било прво што сам научио, изучих туцање праха
барутног и његово мешање с разним бојама и уљима. Хормузд вољаше мастила
љубичасте боје. Знао је да каже како у љубичастој боји пребива дух племенитог и
узвишеног, али и хладна природа којој је потребна усамљеност. Недокучиво знање
које су поседовали халдејски мудраци Хормузд Рисам је видео у љубичастој боји. Ту
направих, код њега, своје прве калеме за писање.
Сећам га се кад подигне своје уморне очи, па ми каже: "Анкеле, Анкеле, да пише
може свако. Иду времена кад ће сав људски род писати. Ал' да створиш спис из кога
ће изнићи Ружа, е то је Краљевска Вештина! Мој Анкеле, да ли се она уопште ствара
пером и мастилом или је потребно још нешто треће?"
Тако једне ноћи, у једној од својих прича Хормузду Рисаму пуче перо, а беше управо
застао у писању. Није потрајало дуго а ми се убрзо растадосмо. Не имадох више од
девет година. Мене је чекала Јурфа а да то нисам знао. Срећом по мене (а можда и
несрећом?) ја савладах до краја писање: и више од арапског, јер Хормузд беше човек
који је имао браћу на свим странама света; научих јелински, арамејски, а и хебрејика
ми не беше страна.
13.
Да ли сам рођен у првим ноћима загушљивог септембра 1777. године Господње, у
Хану Мртвих, како мије причао Хормузд Рисам из далеког Мукајара - или се моје
рођење десило девет година касније у духовној вези с Мардаком Николасом Раамом
из Фаре? Никад ми то неће бити јасно - и то је било оно што је годинама
подгрејавало осећање у мени како сам ја ипак неко други.
У сваком случају, једног касног лета, с изразом на лицу као да ћемо се опет срести,
Хормузд Рисам ме предаде црном странцу, темељнога стаса, полуоткривених
рутавих груди, лица у осмеху пуном јаких белих зуба.
Странац рече да се зове Мардак Николас Раам и да од његова три имена изаберем
оно које ми се највише свиђа, да је непоправљив Никејац и да долази по мене чак из
Фаре. У некаквој постранитој капији, у кући чудних просторија, негде у близини
дока Бујункдереа - тај Мардак Николас Раам прими од Хормузда и оно што
припадаше мени, а које никада до тада нисам имао прилике да видим? У једна врата
куће, заједно са мном, ушла су четири коња, на једном се налазило чекмеџе
позлаћених ивица. На друга, мања врата, изашли смо ја и тај Мардак Николас Раам,
који је носио некаква четири огледала и оно чекмеџе злаћаних ивица. Хормузда
Рисама нигде на беше? Унутра, у тој кући, од једних до других врата бејаше некакав
дуг мрачан ходник. Можда се Хормузд у њему изгубио? Мада није личио на човека
који би се тако лако изгубио. Ако сам ја, тада с девет година, прошао кроз тај
ходник, зашто би се он изгубио у њему?
Видевши како се осврћем, Мардак Николас Раам ми рече: "Мали, понеси ова два
огледала. И у животу гледај само напред ако хоћеш поново да видиш добре људе као
што је био Хормузд. Ова огледала сад су твоја. Њих је лакше чувати него коње. У
циркусу стално могу бити уз нас а да то не буде сумњиво. С коњима који не вуку, и
који се час виде а час не виде, било би сумњиво. Кад научиш вештину с огледалима
бићеш одједном на све четири стране света и у још четири његова међупорстора! А
сад, пожуримо у луку чека нас једрењак!
Испричах (и написах) како су почела та два моја рођења, одавно пре четрдесет
година. Али све под мишљу: можда се ја тек сада рађам године 1817, усамљен на
путу између Аинтаба и Јурфе, у сенци смрти коју доносе разбојници на камилама?
То ме не би изненадило - јер ја, још увек, осећам другог у себи.
Код ових речи могао бих, чекајући мирно прст судбине, завршити мој Почетак
ставивши га на свој Крај. Живот који назвах: "Лутање неког другог Аривафи
Розефире".
Тај живот другог бих описао, уколико ми дозволите, као живот неког другог лица
које се мене ништа не тиче и с којим немам ништа заједничко! И где се ја (описујући
то лице) налазим између њега и света који је иза мојих леда. У коме ја нећу, док
говорим и пишем у име тог другог живота, да имам само једно око и да стојим у
сотијској заблуди како све могу сам као Бог; јер знам да сам прах, од глине ће ми
бити стан, и јешћу прашину док не стигну црви! Зато одавно стадох, с пером, између
њих двоје: између лика Анкела Аривафи Розефире с једне стране, а са друге света по
чијим се друмовима потуцах, свог живота који је био само једна тачка међу звездама
и свега онога што је прошло. А с тог мог места на коме стајах, с пером, све овоје
изгледало овако:
14.
А кад се попеше, уз једну даску, на мали једрењак с огледалима у рукама која су
пљескала под сунцем у залазу, зачуше глас који доде из мале кућице на крми: "Ко
иде?"
"Терет за рађање у Дан" - одговори Раам. "Шта носи?"
"Четири огледала, уместо четири Сидонска коња и Спис с љубичастом траком, који
код Хормузда Рисама доби змијску кошуљицу."
"Докле Терет жели да плови?" "До Толеда, али пут за Толедо води преко Куфе."
"То о путу Терета знамо, а да ли Терет зна на чему плови?"
"Ова кућа нема сенке и личи на подневну светлост" одговори на крају Мардак
Николас Раам. Две прилике брзо изађоше из мале кућице од прућа шимшировог на
крми и стадоше пред њих. Једна беше у белим хаљинама а друга у црним. Свечано
поздравише Раама и он њих. А онда стадоше да милују дечака, да га подижу у вис,
између себе, да га окрећу на све четири стране. Дечак беше блед од страха и чврсто
држаше она два огледала под пазухом, што му их даде Раам при поласку у луку.
Једрењак се љушкао на слабом ветру док је око њега падала топла вечер. "Како се
зовеш?" - упита га човек у белим хаљинама. Услед страха дечак ћуташе.
"Реци им како се зовеш" - проговори Раам.
Анкел Аривафи Розефира" - одговори дечак једва чујним гласом.
Хоћеш ли бити храбар као некад?" - опет га запита онај у белом.
Дечак збуњено слеже раменима.
Зна неколико писама" - каза Мардак Николас Раам.
Тим боље. То је један важан вид храбрости" - додаде човек у црним хаљинама. "И
требало би да буде напретка."
"Добро је што сте коње заменили. О њима се прича свуда по Истоку. Гонзаго не
мирује, литре злата даје на потере" - огласи се онај у белом. "Морали смо. За њих
треба пространа и слободна штала, а нас чека циркус. Свако од нас овде има свој
начин да дође до подвига на једном од тих коња, али ми не знамо време јахања?" -
рече Мардак Николас Раам, па се добродушно насмеја.
"Чуј Раам, зна се и време. Онај који буде јахао дојахаће у времену у тај град у
Франгистану, а град ће бити на две велике реке. Пази, рећи ће многи, толико и
толико је прошло од првог пада Константинопоља, а ово је из праха!" - каза онај у
белом.
"Доћи ће у једној боји. Онда ће је променити, а кад се објави узеће трећу" - каза онај
у црном.
"Зар не стоји објава многих, али то ће бити вукови у јагњећим кожама?" - упита
Раам.
"Раам говориш као пипач" - рећи ће онај у белом. "И грбавиш Раам" - рећи ће онај у
црном.
"А зар не може, промислом Господњим, јагње обући кожу вука да га не препознају?"
- опет ће онај у белом. А Мардак Николас Раам се заплака.
После тог разговора - исплови једрењак у тихо сумрачје летње вечери 1784. године
Господње из цариградске луке на тамну пучину. Како ће тај мали једрењак, та љуска
орахова, то причињење копна издржати пловећи оволиким водама? Хоће ли те силне
воде бити за њих шумни плићаци радости или светско море смрти?, питаху се немо
двојица путника, с огледалима, којима циљ овога путовања беше Куфа.
Пловљаше тако и пловљаше необична посада састављена од двојице ћутљиваца и

два путника, од којих један беше Терет у Дан. Изјутра, четвртога дана на мору, каза
Раам дечаку: "Ушао си као Терет у Дан на овај једрењак који нема сенку и на коме се
све зна. Кад стигнемо на Куфу казаће ти како те знају и да си већ био тамо, а ти се не
бој."
На Куфи; шта је то дечак, Анкел Аривафи Розефира, запамтио из тих сусрета а што
се годинама повлачило кроз његов живот? Висок крупан човек у антерији и сјајних
чизама, који је рекао да се зове Шаен Дер-Хранд, рекао је: "Као да га знам, као да ће
опет бити, јер је речено да је био а то се не заборавља." - После је затражио да се
отвори оно чекмеџе злаћаних ивица. Отворише га и из њега извадише чекмеџе
сребрних ивица, па су и ово отворили и из њега извадили мали прост дрвени
ковчежић, толики да у њега стане Спис повезан овчијом кожом, савијен у трубу и
обмотан љубичастом траком. "Ту је и оштрина с љубичастим оком" - каза неко од
окупљених око ковчежића. Шаен подиже предмет који је лежао на дну испод оног
Списа. Био је то нож са љубичастим амнетистом у врху дршке од корњачине кости.
"Добро" - рече он, гласом дубоким из ког је извирало задовољство што све то види.
"Све је ту" - додаде. После су вечерали харису и рибу пржену на маслиновом уљу.
Раам није узимао хлеб. А по вечери, причали су до дубоко у ноћ. Пре него што је
отишао на починак, дечак је чуо да су помињали неког старца Мирона који беше
умро. Имао је обичај да призива ласте из висина и да разговара с њима. Шетао је по
стењу Куфе обасјан сунцем и искићен птицама. Беше некада ту, у тој кући-Хранд, и
неки Тихон Романини. Он је отишао као капетан брода, на сиње море које се граници
с Тамним Вилајетом. Њему су медведи с Куфе јели из руку. Кад нагазе тешким
шапама на трње животиње дођу да им Тихон вади. Загреје он мелем и восак, чупа им
трње и превија, а животиње га гледају и плачу од захвалности, после долазе као да га
обиђу. Стану издалека и посматрају га, ако су гладне приђу а он им да из руке.
Вољаше тај Тихон да прича о Никеји. Увек је плакао док је причао о њој. После
његовог одласка с Куфе, по кући је дуго лебдела његова сенка. Држала је малу
Никеју на своме длану, плачући људским гласом као Тихон. - То је причала старица,
звала се Сирарпа, имала је штап који је те ноћи светлео.
Пре него што ће се с дечаком спустити низ вијугави пут доле до мале луке, Раам је
рекао: "Он сада мора да иде за Толедо."
Не, већ за Јурфу. По халдејским и грегоријанским просторима" - одговори му Шаен

Дер-Хранд.
"Али, он је Грк?"
"Исто је. Армен или Грк. Било која од ових кућа овде, све је то исто. То је због реда.
Ред догађаја мора до постоји."
"Зато што је то исто, Једно је као Све и Све је као једно?" - упита Раам.
"Да, баш тако."
***
Већ му је двадесет година и стално је на путу између Фаре и Јурфе. Те своје

двадесете године стиче прво знање о Огледалу. Суштину тог знања немогуће је
објаснити; оно што је објашњиво изгледа као легенда, а кажу да има легенди већих
од саме Истине. У Раамовом Огледалу све је обратно - и није обратно. Ко га савлада
отвара му се она страна која је увек иза човекових леда, прикривена и невидљива. Та
страна може да буде испред очију: толики људи гледају напред а не виде ништа, за
њих је видљива страна иза леђа, оно у што су се већ уверили. Мајстор већег знања
зна: ону страну изнад свог темена и ону испод стопала својих. Све му се оне
отварају, као ружини пупољци. Врхунац Вештине је мењати стране да би се даље
видело. Онај ко савлада мењање страна у Огледалу Света може да ишчезне; оставши
у месту увек мења само време у коме борави његово тело. Врхунац вештине, за коју
је Арикел само чуо а коју до краја живота није покушавао, гласио је: провлачење
кроз два и више Огледала погубно је и доноси смрт. Онај ко погреши, а покуша,
распада се у времену. И да се поново нађе у животу мали су изгледи.
Причају да је у Ларси (Сенкерех звала се Ларса док тече ова прича о Огледалима из
Каже о Анкелу) - живео некакав старац од деведесет година по имену Ибн ал
Муктар. Припадао је секти Рифаи, а живео је под отвореним небом Ларсе с
петогодишњим дечаком, змијама и својим старим зимзаром. Кажу да је зимзар био
толико стар да је требало десет година у набрајању његових ранијих власника, а они
доживљаваху старост ништа мању од Ибн ал Муктарове. Причали су како је стари
Рифаи научио петогодишњег дечака да пролази кроз више Огледала с кобром око
врата!? Тврдили су како је то могуће јер дете припада анђеоској ведрини још не
захваћено поквареношћу света... То су причали. Нико никада није видео старца из
Ларсе на делу с Огледалима.
Но треба се вратити основном току ове Каже:
Мардак Николас Раам је пред смрт, тортуром црвеноглаваца,[7] и безвлашћем - бежао

у прошлост. Не би се могло рећи да је то било из простог кукавичлука, у жељи за
прикривањем. Зналац из Фаре је тако и умро. Побегао је у свој простор среће. Негде
у далеку прошлост.
Анкел је а Јурфи, једнога дана, затекао Раамову последњу поруку. Мајстор је

исписао:
"Анкеле, отићи ћу дубоко у прошло време да ме ни најбољи пси трагачи неће стићи,
нити најгори сејмени првог везира Басре! Видећу своју Ниниву уместо овог прљавог,
пуног лоја и говнарског Кујунџика! С тог места ћу потонути, надам се, у рај!"
Порука је, као што се да видети, била врло кратка. Испуњена бодрином. Анкел
Аривафи Розефира није много туговао за учитељем. Добро је познавао учитеља, знао
је шта је мајстора чинило бескрајно срећним. Та срећа је била Нинива, Ур или Урук
халдејски са својим пет метара високим принцом који је пре четири хиљаде година
тражио лек против смрти. То, а не власништво над овим циркусом размишљао је
ученик над мајсторовом поруком.
Уз своју последњу поруку - Мардак Раам је оставио и кратак Запис о Хираму Абифу.
Анкел Аривафи Розефира, тада још увек младић, то жедно прочита и у једном даху.
Запис мајсторов беше састављен арамејским писменима:
Овоје прича о створу (само налик људском), који се појавио пре сваког покушаја да
се време измери. Све је овде лаж и све је истина! Правио сам овај Запис уз помоћ
Огледала. (Признајем, погрешио сам: рад на Огледалима Куфа ми никада неће
опростити.)
Бејах у капији Огледала и лутах просторијама. Ја, бедни смртник и циркузан,

Мардак Николас Раам.
И ево шта сазнадох:
Одмах, на почетку треба реци, мој Анкеле, да се нађох у два Вртлога јаких струја,
алија из њих срећно испливах.
Тврдим да ће ти се онај старији Вртлог, кроз живот који водиш, открити кад-тад. Из
везе Луцифера и Еве родило се двосполно биће које је било у стању да контролише
видљиви свет твари и његове облике. - И запамти: савршенство свих видљивих
облика материје уобличено је у простом банкарском чеку! Ако људи то за сад не
раде, радиће. Све остало су приче. Истини за вољу те приче имају задатак да својом
простом површином олакшају пут ка суштини онима који је траже. Дакле, оне су
само знак.
О млађем Вртлогу ћу у само напоменути, колико да видиш како то изгледа кад има
облик приче:
У изводу из талмудске легенде (из такозване Палеје, збирке старозаветних књига),

која гласи: "Хагада о Асмодеју" - помиње се пут с далеког Истока према западу
једног од архисатана. У том путу он, с мање ил' више препрека, стиже и у Византију.
Док беше летео над Јудејом Соломон пожеле да га ухвати. Па, како му је то пошло за
руком, он паде у искушење да се, у свему, измери с њим. Али ту се превари.
Скинувши свој прстен с руке, Соломон ослободи свих ланаца ропства Асмодеја. У
Соломоновом прстену лежало је сво знање света добијено од анђела Чисте
Светлости на дар. То знање се обликовало у материји преко малог и великог
Соломоновог Кључа, којег је краљ Јудеје добио од Хирама Абифа великог Мајстора
Пирамиде.
Онда узе Соломона, као некакву трунку, на свој длан грозни Асмодеј у многим
књигама назван ђаво, па му рече: "Буди ми слуга јер си једна обична ништарија, као
и сви остали!"
Мој Анкеле, ја верујем у тебе - поруку ове приче нећу остави јер се она оставља
само слепцима. У једном треба да будеш сигуран и да то знаш: добро је што они,
који су све ово измислили, више ни сами у то не верују. Чуда више нема, тврде они,
можда снови које људски разум може да објасни - а све приче су смешне. Да, драги
мој Анкеле, тако стоји с њима.
А шта да ти кажем о њиховом разуму којег упиру над несагледивим силама

Васељене? Гробља су им све већа, мој Анкеле!
У чему се састојала вештина циркуса Мардака Николаса Раама коју је пренео на

ученика? У сваком случају беше то кумирски посао, а по оном како ју је Раам
износио пред свет испада да је та вештина била у уској вези са знањем Огледала.
Треба бити, говорио је Мардак Раам, у пролазу између Неба које се види и оног Неба
којег тек треба видети. Смрт је само капија између два Неба. По мајстору, једнога
дана човечанство ће доживети на земљи то друго Небо: Огледаће се људски род на
површинама великих вода на чијем дну ће лежати сво оружје овога света. И
преварантима, који су водили људски род у силне ратове, неће више бити места.
Никао више неће желети да слуша њихове лажи. Човек ће веровати у себе, а они ће
умирати од туге и мржње што не могу да владају над њим.
Спензон - или прича о Земаљском Паклу на Западу

Овај догађај са Спензоном у Раамовом циркусу почео је одавно. У једном сну,
Мардак Николас Раам чу глас који му рече: "Иди тад и тад у Александрету. И тад, у
то и то време изађи на трг робља. А на тргу у том и том његовом делу, видећеш само
једног роба у војничким подераним хаљинама и телала који га хвали продајући, али
нико неће купити тог роба теби намењеног. Тако уради два пута у два јутра, а онда
трећег дана изјутра, у то и то време, приђи телалу. Немој случајно да питаш чији је
роб! Или што је у тако јадном стању а његова цена толика! Одмах плати колико
телал тражи, извади дукат и заврши пазар овим речима: "Ево с моје стране, јер овај
роб више вреди." Па се одмах окрени и без иједне речи поведи роба са собом! Ако
телал буде упоран у томе да те допрати до конака, а ти му реци: "Не можеш ти никад
стићи тамо где ја станујем." Онда ћеш чути и видети промену на оном телалу и све
ће ти бити јасно. Роб је висок, у лицу и коси бео као овца, пун пега. Ратни је
заробљеник из Франгистана и војни капелан лутеранац."
Раам је тих дана (и те ноћи) био прилично удаљен од Александрете - беше негде на
обалама Лаодикијским, с друге стране мора. Међутим, он беше један од оних људи
који поштују своје снове, као још један живот који им је поклоњен. Видео је да ће
стићи на време у Александрету (у наречено време добијено у сну), па макар кренуо с
краја Инда који је сав зелен.
Телал је био Араб из пустиње у лицу црн као ноћ. Био је најгласнији на тргу робља,
продајући високог, сувог, изгладнелог и подераног роба. Купци обилазаху то место
јер роб као да имађаше лудило: грчаше лице пуно црвених пега и подизаше руку
укосо према западу. Говорио је оштро и искидано. Једино што беше разумљиво, на
турском, био је захтев за малим вештачким брковима. Раам поступи по оном савету
добијеном у сну. Телал га је, после куповине, пратио упорно. Онда се Раам окрете и
рече му о оном месту које није за њега. Овоме се лице искриви од беса и зенице му
закрвавише. "Гонзаго је требало да буде купац!" - повика онај телал лудачким
гласом.
Раам схвати, после неколико дана, роб је предсказивао некакав страшан рат међу
народима света. Био је упоран док није сазнао име робу: звао се Спензон.
Да ли је Мардак Раам изоставио неке важне појединости из свог сна, причајући га

Анкелу, не зна се.
Ученик је затекао циркус подељен параваном на два дела. Напред су се кревељили

кловнови с дресираним мајмуном из Мисирије, забављајући децу и доконе поред
пањева с јагњећим печењем. Док у другом делу, иза паравана, али не сваке вечери,
беху необични и ретки гости Мардака Николаса Раама. Гости беху, закључујући по
њиховом говору, с разних и далеких страна.
У представи за њих - главни беху: Спензон и поред добре хране код Раама у циркусу
некако још сувљи и страшнији, покрета као да је месечар, као да стално беше у
полусну. Био је у стању да сатима буљи уједну тачку својим хладним плавим
зеницама. Носио је плетени кофер. Раам је и Анкелу Розефири нашао улогу у тој
представи. У тој, представи за Праведнике, Розефира је ступао патуљастог тела,
огромне главе, белоцрних ципела и са шеширом из Вијене! Ни помена од оне
људине у грчким хаљинама с ожиљком изнад десног ока! Да ли је овакав излазио
после мајсторовог провлачења кроз Огледало?, тешко је рећи, мада свуда око њих
беху Огледала.
(Ово место о Спензону у Кажи о Анкелу - говори о оним данима који одавно
протекоше после одласка мајстора Мардака Николаса Раама из живота и циркуса у
његову Ниниву, а који беху толико близу разбојничког напада на Анкела, негде у
пустињи између Аинтаба и Јурфе.)
У једном стаклу Огледала, на северној страни шатре, видела се пећ отворених врата
кроз која је лизао пламен. Из њега би истрчало седам грбавих патуљака, обучених по
подобију Анкеловом, звецкајући кесама пуним бакрењака. Понављали су гласно што
је личило на вречање јараца:
"Ми имамо новаца! Новаца! Ми све можемо! Ми смо бесмртни! Бесмртни смо!" -
Пошто се при томе грбавчићи кежаху, изазиваху тихи смех код присутних. Но
смејаху се само они који се ту први пут нађоше. Патуљци су махали кесама и
приближавали се оној пећи. Деловаху крајње распомамљено, наказно и огавно.
Испред прва три реда клупа с гостима, нешто укосо од Анкела, Спензона и патуљака
беше раширена необична карта света.
Старе књиге кажу да је прва карта света настала у жељи човековој да, упознавши
земљу, одели рај од пакла.
А изнад ове карте, у овом циркусу, стајао је натпис: Прва карта света." Беше
направљена у духу астролошком: сви значи њени беху ваздушни, с оним бићима и
симболима који представљаху време. Имала је своју другу страну која се рађала из
прве: она се отварала на крају представе и наилазила се у чекмеџетима злаћаних и
сребрних ивица.
Анкел пљесну рукама; светлост под шатром се смањи, једини њен извор беше из
Огледала од оне пећи.
Почните свој посао Носачи будућих времена!" каза" Анкел. И за трен све се утиша.
Од њих седам, два грбава патуљка приђоше Спензону и стадоше да га хране оним
бакрењацима из својих кеса. Гутао је бакрењаке и колутао очима. За узврат,
испљувавао је испред патуљака пушчана зрна!? Многи из публике то тихо
пропратише као одличну факирску вештину. Но, од те факирске вештине кесе
патуљака постајаше све веће, да би се ускоро претвориле у омање вреће. На крају је,
уз општи цијук задовољства, свих седам патуљака увећало своје благо на џакове. У
исто време, пламен из оне пећи као да је постајао све јачи, и већи.
Кад се старац појавио на позорници сви му патуљци беху леђима окренути. Старина
беше сув, као спаљени грм, белих коса и браде, као испосник који Чудом залута из
пустиње овде под шатру Анкелову. Кад опази да нико не обраћа пажњу на њ, повика:
"О!, мишеви! Шта то радите! Децо малоумна!" - Патуљци као да застадоше за
тренутак. Потом се поново задубише у свој посао. Спензон је гутао новац а
избацивао пушчана зрна. Патуљци једва носаху своје џакове с новцем. "О! патуљци!
Оканите се нечисти!" - опет се огласи она старина. Спензон се укочи од ових
старчевих речи. Патуљци га бодраху да настави; из њихових покрета видело се како
исмејавају старца тврдећи како је то некакав полудели пустињак.
"Где су сада Сисијанске рушевине? Ур кога више нема! А Нинива блудна где је сада,
ко може под земљом да је нађе? Бес и обиље, све је у ништавилу! Велико гробље где
је сада Ништа! Једино та светлост која прожима све! Једино та Светлост" - старац
није успео да заврши мисао, патуљци се бацише на њ и изгазише га.
Док га изношаху с позорнице, Анкел који до тада стајаше по страни имајући улогу
невидљивог, потмуло нареди: "Чуј ме слуго, мишеви су одагнали светост, сад је на
нас двојицу ред! Према Спису с љубичастом врпцом, обуци се будући капларе! И
приповедај мржњу на ове који мисле да с капиталима прелећу бездане и да ће успети
да доведу своје Златно Теле! Приповедај тим с ушљивим кесама пакао на земљи!
Обуци, слуго понора и ада, оно одело које су ти они сашили, а које ће те преко
њихове крви и пепела одвести на цели свет!" - А кад се патуљци обрнуше свом
нечувеном извору зараде, имадаху шта и да виде: пред њима стајаше страшан, висок,
разрогачених очију лудак! На себи је имао црно одело, као нека низамска униформа,
сјајне и дубоке аскерске чизме до колена. Кожне упртаче преко груди. Поклопац на
куферу, поред његових ногу, беше отворен. Из њега је Спензон вадио изломљен
гвоздене крстове и качио их по рукавима свог црног одела. На своје бледо јајолико
лице, испод самог носа. прилепио је мале црне, вештачке, лептирасте бркове. Онда
чудак проговори страшним гласом: урлик за урликом реским као фијуци бича.
Говорио је о царству смрти и срећи која долази за један народ на северу света. О том
народу који ће бити виши у свему од осталих. Спензон је постао вођа (знак некаквог
лудачког вође који тек треба да падне у живот на земљи), неке страшне и потмуле
силе коју најављује.
"Гурни их у оно што су себи припремали вођени похлепом!" - врисну Анкел језивим
гласом. И Спензон полете на патуљке који запишташе од страха. Лудак у црном
оделу с изломљеним крстовима хватао је патуљке и бацао у привид од пећи на
северном Огледалу. Како би ког патуљка бацио у пећ, Спезон би заурлао као звер и
подигао десну руку укосо према западу.
Све у радњи овог комада беше у привиду - осим речи Спензонових које излажаху из
њега гоњене болешћу јуродивог. Да би ту Спензонову болест разјаснио до краја,
Мардак Раам је све то претворио у позориште и, ишавши од града до града, мењао
искуство о томе. Годинама луташе по Халдеји и Јерменији не би ли решио
Спензонову болест, ал' се нико не нађе да је протумачи. Исти посао наставио је и
његов ученик, али тајна остаде тајном. Раам се преселио у вечност, иза светлог зида,
с убеђењем да то неће бити скоро и да ће бити далеко од Персије. У области
северозапада земље, беше једино што сазнаше учитељ и ученик.
Крај представе беше смирено испуњен проучавањима зналаца по ваздушним

просторима оне карте. Негде при крају ове представе за одабране - Анкел би
показивао Спис из оног чекмеџета злаћаних ивица. "Овде све пише шта ће бити", -
рекао би, "ал' патуљци не верују." Потом би отворио оно друго од сребра. У широком
белом платну беху суве људске кости боје меди, ископане негде у Акадским
пределима, око града Севакашара; који би на земљи негде кад и Нинива.
Освајач Кијаксар виде га испод гвозденог шлема у времену кад је краљевство Урарта
имало моћ. Беху то кости неког Оуза, мага и чаробњака из тих времена. Судећи по
дужини бутне кости из оног белог платна, био је висок преко два метра и припадао је
роду џинова који ће се (кажу тајне књиге) опет вратити на земљу. Тврдило се да је
знање из касте Оуза било хиљадама година старије од клинастог писма и зидања
куле Вавилонске; тим знањем се могла смрт одложити два пута. И то су тврдили да
су Оузи, с тим знањем потицали од палих анђела.
Елем - ова Кажа, као река, хоће да тече даље: И у оним мртвим костима Оуза беше
присутно знање, јаче од људског, с којим се могло пронаћи тачно време доласка тог
лучког вође који ће патуљке бацити у пећи. Његов простор власти добио би се тако
што би кост засветлела уколико би се нашла у одређеном положају и правцу унутар
оне шуме ваздушних знакова на карти. И, уколико би засветлела, требало је да се
укаже слика предела тог будућег мрачног царства, тог пакла на земљи! Тај предео би
морао да има особине ђавољег сина (који је сада) говорио из Спензона.
"О, Чувару Знања из бездана! Ти који знаш сваког и свачије знање и дело. Ти који си
другим путем ишао у даљине и донео мудрост, као понор дубоку, пред нас.
Осветли ми пут кроз ову мрачну шуму без краја на овој карти живота и смрти, на
којој се рај од пакла одваја! Ја сам пропадљив и од глине сав и не знам! Буди ми
водич кроз њу!" - мрмљао би Анкел Аривафи Розефира (или неко од јачих зналаца
ако би се нашао у публици) у кост Оуза.
Путоваше тај циркус с том представом, годинама по друмовима Халдеје, Јерменије,

Никодимије и обалама Антиохије и Киликије - али та тајна остаде тајном. Анкел
Розефира беше упоран: схвати да ако то Спензоново реши тек тада испуњава смисао
свог постојања на земљи. Остало је, са свим оним испред очију, само лепет крила,
прашина и ништа!
Једне ветровите и мрачне ноћи, 1815. године Господње, испуњене севањем муња и
грмљавином, док јара с врелог песка испуњаваше мрачна небеса пуна воде понад
Варке - Анкел беше у дугом ноћном бдењу у бедној соби свратишта на периферији
те вароши. Осећао се уморним на смрт. Умрећу, размишљао је, а Спензоново нећу
решити. Ко зна да ли је све то с мајсторовим сном и Спензоном тачно?
Но, те исте ноћи, негде пред зору, заспавши на рукама за столом - усни сан. У сну му
се јавио мајстор Мардак Раам. Сав испуњен срећом која му се огледала на лицу, каза
му: "Решићеш Спензоново у представи још ове вечери. То ме радује. Због Спензона
годинама си био ван пута, требао си одавно да препознаш Сидонца у себи. У овој
представи упознаћеш Тобију грнчара. А кроз Огледало у пламену отићи ћеш за
Толедо по своје савршенство. А ово је Урук, сине, ова варош где си сада. Град мога
принца налази се испод Варке." - Заврши учитељ и неста га. Анкел се трже, и прво
што помисли било је: Али, мајсторе, како ћу неког упознати кога већ знам? Задње
године прими он у циркус старца (оног који би гажен од кепеца) по имену Тобија
само на преноћиште и храну а за узврат стари је морао бити у овој представи.
Старац прављаше судове од глине и живљаше од бедне зараде. И код Анкела нађе, у
својој дубокој старости, кров над главом.
Анкел Розефира је крајње марљиво припремао ту вечерњу представу - и задњу у

Варки.
(Која се одиграла тачно пре две године и три људска дана у двоструком сату поднева
- пре него што ће разбојници опколити усамљену циркуску шатру у пламену.)
Никада, до тада, није тако сумњао у мајстора као после тог сна у коме му се појавио.
Представа се, те исте вечери, примицала свом крају а тајна је стајала неразрешива
као тврђава.
Он је узео кост Оуза и стао пред ону карту. Завршио је с кумирском молитвом над
остатком и прастарог акадског гроба - и још увек ништа није било откривено. У
гробној тишини сви су очекивали да кост негде засветли. Онда се проломио страшан
пљусак с ветром. С друге стране, у предњем делу шатра беше полуоткривена.
Светина је бежала вриштећи. Људске сенке се преламаху на паравану, нестајући и
смењујући једна другу. Тек тада, унутра с друге стране, Анкел схвати сву људску
ништавност и пролазност.
Сви беху око карте, без покрета као скамењени. Напољу су шибали млазеви кише и
вода је продирала испод платна шатре. Нисам требао да говорим о мајстору и
његовим речима у сну - помисли Анкел Розефира, и у том моменту зачу се шкрт,
подмукао смех. Сви се окренуше. Пред њима стајаше црн човек у црној пелерини,
повинутог носа, са шпицастом брадом и зализаном црном косом која му је падала
уназад по оковратнику. Судећи по оделу странац није био из ових области. "Ко си
ти?" - упита га Анкел. Непознати му је изгледао непријатно, поготово његови бледи
образи с дебелом доњом усном.
"Узмимо, газда, да ја тебе одавно знам" - одговори му странац у црном и подругљиво

му се насмеши, што разјари Анкела.
"Ја тебе не знам! И ко те пропустио у овај део!?" Гости се ускомешаше, Неко од њих
назва то провалом с могућим последицама. Наиме, правоверни муслимански,
сунитски судови беху строги - а за верску јерес духовни судови су предвиђали
гуљење коже живом човеку. Анкел подиже руку и смири присутне: "Дакле?" - упита
га поново. Странац доби још презривији израз на лицу: "Грбавко. Онај грбавко који
је побегао одавде још за живота Раамовог" - рече мирно, што присутне опет натера у
комешање јер се видело да непознати зна и бившег власника.
"Добро, шта желиш?"
"Дозволите" - и око странца се размакоше; он приде Анкелу и узе му кост Оуза из

руке па је примаче над једним делом карте.
"Овде" - каза му привидно љубазним гласом. "Само овде. Теби се није показало, јер
ће време човека који ће убијати највише Човечанство тећи паралелно с временом
човека који ће Човечанство највише засмејавати. У жељи да исмејеш нечастивог чије
је дело Спензон и онај будући" - код тих речи странац као да мало заста, "ти
пролазиш кроз Огледало и постајеш сличан с оним који ће највише засмејавати
Човечанство. Недостаје ти сува свињска бешика надувана и исцртана земаљским
шаром да се њоме играш, да корачаш и поздрављаш као Спензон. А сад се измакни
до улаза." - Анкел је оклевао, а потом га на захтев осталих послуша.
Наста усклик: "Алемандија! Алемандија из Франгистана!"
Кост је светлела показујући предеоч предео је добијао облик Спензоновог лица, с

високо поткресаном косом изнад ушију подељеном по средини лобање. Онда се лик
смањио и постао мала фигура тог будућег цара мрака. Стајао је високо уздигнут,
доле испод њега било је народа као мрава. Човек је лудачки махао рукама, баш као
Спензон, дижући десницу укосо према западу. Те исте покрете чинио је и онај силно
бројевити народ доле под њим.
"Видим, газда, ту је и Тобија грнчар. Газиће га све до појаве овога у Алемандији, а и

после" - каза странац с подлошћу у гласу.
"Да, али време није испуњено само мраком" - одговори мирно Тобија.
Тобија!" - повика Анкел пришавши му. "Вас двоје се знате! Зашто ми то ниси
рекао?"
Зато што ти сам треба Гонзага да упознаш, а ти си годинама нешто друго радио. Мој
Анкеле, време је да напустиш кумире и да се вратиш своме Спису."
Странац имађаше грч на лицу, као да се покајао с овим о Тобији и брзо се обрати
Анкелу: "За ово о патуљцима у будућности дајем пет стотина дуката. Одмах!" -
Завлада мук. Сви се нађоше у чуду. Вештина ове врсте није се продавала по истоку:
велика и непроцењива част била је имати је.
"Буди опрезан" - рече тихо Тобија.
"А колико цео Спис вреди?" - упита Анкел, покушавајући да се насмеје. "Сине мој,
не чини лудости!" узвикну Тобија, због чега се Анкел трже. У гомили, међу
присутнима, угледа свог учитеља строгог погледа Мардака Николаса Раама!?
Анкелу пуче пред очима - представа је тек сада почела! Дошао је до краја онога од
чега је зависио смисао његовог живота, на чему је мајстор умро. Несхватљив сјај
појавио се у зеницама црног странца.
"Две хиљаде!" - рече брзо, машивши се за појас извуче допола кесу. "Не продајем" -
одговори Анкел и насмеја се. Странац с мржњом и бесом, белим прстима повуче
пелерину преко рамена и крену ка излазу. "Можда неком другом приликом" - добаци
Анкел за њим.
"Можда, увек ћу бити ту негде, ако се предомислиш" - одговори странац преко

рамена и неста га у ноћи.
Многи потрчаше за њим. Око излаза се направи гужва. Неки не видеше ништа, а
неки угледаше црне кочије како одмичу, без коња, кроз кишу и ноћ.
Анкел у оној гужви потрази погледом Тобију али овога нигде не беше. Старац је
имао лежај у колима, заједно с амалима и мазгарима у циркусу, те се Анкел упути,
кроз мрак и мрклину, ка тим колима. А кад отвори врата на њима, имао је шта и да
види: бедна грнчарија старог Тобије сијала је светлошћу дијаманата! Сјајне посуде
беху окачене свуда по зидовима бедне куће на точковима. На прљавим лежајима беху
деца мазгара дрхтећи од чуда и страха. Глинене посуде из којих су јела свој бедни
оброк, сад су бљештале. Анкел их смири, рекавши им да је то дело старца који их је
волео. Утом, стигоше остали - и њиховом чуду није било краја. Нико није знао где је
старац нестао. Тражили су га с упаљеним лучевима по циркусу. Неки од циркуских
амала, који су понижавали и вређали старца, стадоше гласно да лелечу молећи га да
се појави и да им опрости.
"Нема га, отишао је Тобија грнчар. Приђите да вам поделим оно што је оставио. Од
сутра размишљајте где ћете. Моме циркусу иде крај" - каза им Анкел и уђе у
Тобијина кола.
Те исте ноћи, 1815. године Господње у конаку на периферији Варке реши да испише
свој живот. При помену на Сидонца, подстакнут речима учитеља, одавно осећајући
оног другог у себи - доде на мисао да то наслови: "Лутањем неког другог Анкела
Аривафи Розефире, Грка у Халдеји".
***
У широком кругу опкољавали су, јахачи на камилама, бедни остатак циркуса. У

пустињском подневу врелина сунца беше неиздржива. Низ губице уморних камила
цедиле су се бале. Онда бедни остатак циркуса плану. Разбојници поскакаше с
камила и притрчавши видеше човека, свог косматог, како усред огња улази с малим
дрвеним ковчежићем у један светао и бљештав предмет и нестаје пред њиховим
очима! Њиховом ужасу не беше краја и они се бацише на камиле које се дадоше у
побеснели трк низ пустињу.
Да ли је неко видео шта се даље догађало са Анкелом Розефиром из Јурфе? Не, нико
није сазнао куда је нестао.
Многи који га очекиваху, очекиваху га месецима - изгубивши тако сваку наду да ће

га икада више срести у животу.
А они који су га напали, шта су они причали? Сведочење догађаја од стране

разбојника тешко је утврдити. Једино у неким селима, у близини догађаја, на пола
дана хода од друма, причало се да је добри дух пустиње делио сиромашнима златне
судове. Дух је живео у пламеној кући. Једнога дана нападоше га разбојници у
пустињи. Пошто је волео људе не хтеде да их побије, већ једноставно нестаде и
никада се више не врати међу сиромашне.
15. Друго Слово Писарево
Скочих и раздрљих своје хаљине, јер беше ноћ кад прочитах први пут ову Кажу о
Анкелу из Јурфе. Не, ни ја немам ожиљке као ни наречени Анкелов отац Хормузд
Рисам - а све овде стоји да се Кумбараџи из Сидона наставио преко Грка Анкела
Розефире!? И ја имам Спис повезан љубичастом врпцом, али зар ми је само он
сведок да ме признају за неког који је некада био?
Ево ме где хватам себе како постајем сличан слепцу који мисли: ако има штап у
рукама онда све зна о путу којим иде! Није реч о знаку у мени, на мени или око мене
- већ о искуству људи са Куфе које је пренето на мене. Спис ког држим испред себе
зна све о том искуству које је исписано у Кажама. Као да помало схватам: треба да
будем изузетан настављач тог искуства с Куте - и да сутра у неком наоко непознатом,
неком другом, препознам себе.
А сада (у Халдејском Бунару) настављај писару у тмици под трепетом свеће! А ти

руко с пером не погреши јер олако могу остати у ноћи! А ти око моје, буди отворено
и гледај га (Сидонског рибара) сад је у Шпанији - и тамо му нечисти духови не дају
спокоја и мира!
Кажа о Фархиевој Свадби

Ми смо сада у подрумима Мадридске духовне полиције. Нас седам ученика хохамиа
из Толеда, Исака Бен Фархиа, зналца Писма, Хебрејике и свог видљивог Истока
смештеног у исписане редове Хагаде, те књиге мудрости с корицама од ружиног
дрвета.
Овде, над нама је иследник, језуитски префект и правник при духовној полицији,
Педро Азнар Кордона, створење које прикрива своју крволочност према Знању
(Повесму живота и лепоти) под плаштом нових погледа на свет. Ипак, ми некако ту
његову главну особину запазисмо. Можда нам његова мржња према књигама и
лепоти на би пала у очи - али учитељ је имао у једном Спису поглавље под
насловом: "О Кључарима Кастиљанског Подрума" - у корне је све речено о власти и
тортури. А то ће се, према речима нашега учитеља, окончати кад човек престане да
гледа на себе као на јединог учесника у Историји!
Сад као да ништа нема значаја, осим светле успомене на нашег учитеља коју треба
сачувати и на коју се из мрака бацају блатом. Овде смо под тешким кључевима. До
ове наше одаје води ходник с пет гвоздених врата тешких као смрт. Префект Кордона
тражи од нас да издамо учитеља Бен Фархиа. Знамо, нас тек очекује право мучење:
тамнице пуне воде у зидинама Алказара; толико је висока и дубока та камена кула у
Сеговији да ће наших седам патњи сигурно стати у њу!
Ухапшени смо двадесетог дана, месеца Швата, 5630. године од Постања по

израиљском календару, а по календару римскоме то је година 1870. по појави
Христа. Оптужени смо за роварење против свете Римокатоличке цркве и њеног
учења, Шпаније и њеног светог краља.
Наша једина кривица (у нас седморице) лежала је у томе што смо били ученици
Исака Бен Фархиа, зналца из Толеда, оптуженог да је обнављао велику Гранадску
ложу. Требали смо у потпуности да изнесемо његово учење пред очи ове духовне
полиције - и, ако она има очи, да скинемо сваку одговорност са себе.
Ми смо то и учинили; свесни да је учитељево знање испуњено светлошћу, далеко до

сваког блата и превратничке замисли да једну власт замени другом. Исто тако добро
знадосмо да се наш учитељ плашио овосветовног као једног великог циркуса пуног
погани, мајмунског кревељења и наказа, у коме човек мора строго да води рачуна о
својим божанским искрама. Да мисли дан и ноћ на својих двеста дванаест клипота
који су пали (разбијањем божанских судова) међу месо, твари и земљу, које би
ваљало прочистити да би се заслужила Светлост. После нашег излагања о учитељу,
као љигави злодух Асмодеј, тако се церила рођена свиња и последњи слугерања
Педро Азнар Кордона, та наша улазница за пакао међу зидинама Алказара. Жалио је
што је задња ломача у Шпанији угашена пре тридесет шест година, рекавши да би за
њу било довољно и то што је чуо као нашу одбрану.
Тиме је завршило наше прво саслушање у префектури Језуитске полиције Мадрида.

Нико од нас није био задовољан околностима у којима је затечен - а ни Кордона
нашим одговорима. У том првом виђењу с људима који желе о свему да кажу
последњу реч - видесмо прво, још увек млако лице пакла.
Шта знамо да кажемо о паду Гранадске Руже и о свим узроцима пропасти те ложи
шпанског Истока, а што смо сазнали и чули од нашег учитеља?
Било је то прво питање, на другом саслушавању које нам је поставио човек блед као
акреп, шпицасте браде у црној пелерини. "Vallee Invisible"[8] из Гранаде цела је
кажњена смрћу 1825. године. Краљ Фердинанд VII био је њен џелат - било је све што
смо сазнали, али не од Бен Фархиа, већ од оних који су нас испитивали. У овом
другом разговору (ако се то може назвати разговором), требали смо само да
одговарамо на њихова питања. Наш учитељ је тада, 1825. године, имао осам година и
тек што се родио кад и побуњени пламен Шпаније. Да ли је он чувао из тих година и,
међу нама, неговао успомену на слободарског пуковника Рафаела Риегоа који је
подигао устанак у Кадизу, у време када је учитељ имао тринаест година? било је
једно од питања на које се насмејасмо, што је њих двојицу довело до беса. О томе
устанку зна и прича сваки Шпанац, а добро се зна да нема Шпанца који не воли
слободу и Сунце, био је наш одговор.
На крају овог нашег другог виђења с њима, дало се сазнати да се интересују за две
основне ствари: до које је мере Бен Фархи продро у знање кабале и како дословце
гласи један његов запис о некаквој "Свадби" - односно, да ли ми можемо да кажемо
(а морамо, то се подразумева), нешто више и подробније о садржају тога учитељевог
записа? Сумњали су да је тај запис један од успелијих нових варијанти
"Розенкрајцерске Свадбе". Међутим, како у проваљеној кући Фархиа нису нашли
никакве римокатоличке списе преко којих би стара розенкрајцерска идеја била
прерушена у новом руху, они су по личном нахођењу (или под утицајем других),
обратили пажњу на поглавље из тог Фархиевог записа, под насловом: "Велика
Свадба у Швајцарској Ципели".
Схватили смо - желели су тачно да знају шта је то? Наш одговор их није задовољио -
а говорио је о људима који су подлегли разуму и закони им нису били потребни.
Управо у тој мисли видели су нашу заведеност. "Ви сте опсењени учитељем",
говорио нам је Азнар Кордона, "и ништа друго до нечија продужена рука с гнусним
намерама!" - Из таквог Кордониног суда дало се видети да Кастиљански Кључар
неће бирати средства да задовољи нечији прљав наум и да све најгоре предузме
против творца записа о "Швајцарској Свадби". И овиме (другог дана по нашем
хапшењу) беше окончано наше друго саслушавање од стране Педра Азнара Кордоне
и бледог човека с црном пелерином коме нисмо знали име.
У чему је био проблем "Велике Свадбе у Швајцарској Ципели"? Ако је она нешто
говорила шта је то било? Сећамо се да је Фархи поменуо некакав прљави запис о
Златном Телету; последицу оног Мојсијевог чина у коме овај баца муње на Златно
Теле на Синају и мешајући његов пепео с водом даје га племену Израиља да га
испије. Што је, по мишљењу Фархиа, уступак племенској страсти, удовољење да би
се стигло да Обећане Земље, али последица тог мешања је ушла у крв и осећа се и
данас дању.
Наоко, Фархиева "Свадба" почиње (по нашем мишљењу) историјом једне богате
Маранске породице Наси из Португалије.
Људско време породице Наси и њеног богатства дешава се на земљи око 1530.
године. Најугледнија личност те породице је Грација Наси, маранскога имена
Беатриче де Луна-Мендес. Жена невиђене лепоте, као комад Месеца, уз то толико
мудра у свом богатству да је њеној породици све теже у Лисабону.
Пред инквизицијом проказани као неискрени Марани, Насиеви се склањају у Анверс

1536. године. Те исте године, у Анверсу умире Грацијин муж, Франциско Мендес,
власник једне од највећих трговачко-банкарских кућа Фландрије. Управу над целим
имањем и богатством преузима брат Францисков, Диего Мендес, муж Брианде
сестре Грацијине. Ускоро ни у Анверсу нису били сигурни - сазнају, преко
пословних доушника, да ће бити мета великих отимачина. Некако у то време умире
Диего Мендес и, на самрти, проглашава Грацију старатељком свега. У животу остају
две сестре са по једним женским дететом и својим младим синовцем.
У току године 1544. једне ноћи тајно напуштају Фландрију и преко Немачке, Лиона
и Милана, стижу у Венецију. Током свог пребацивања успели су гро свог огромног
капитала да пребаце са собом - на чему је радио, и доказао се, њихов синовац Јозеф
Наси-Микуез. И, као што то увек бива, мамон капитала изазива својом губавом
страном лица те и Венеција постаје несигурно тло пуно зависти и похлепе. Година
на небесима и на земљи је мерена људски 1550. Грацији је већ четрдесета, али њена
лепота није ништа изгубила, напротив добила је једну духовну зрелост и енергију
душе која је њену лепоту истицала још више.
Грација са својима прелази у Ферару где отворено поче да живи као Јеврејка. У
Ферари Наси подносе захтев за пасошем у намери да преду у Турску, где би живели
мирно без страха од прогона.
Следи нешто интересантнији део Фархиевог записа: Сестре Наси долазе у сукоб око
наследства. Грација све чини (често су то и нискости) како би очувала капитал у
његовој целини, да не промени кућу. О Брианди почиње све најгоре да се говори и
поред тога што јој дванаестогодишњу ћерку отима њен млађи родак Јозеф по
наговору њене рођене сестре Грације.
Изненада се ова прича о Насима прекида. Следе редови о градњи велике Пирамиде.
Врховни Мајстор на Пирамиди је Хирам. Он заслужнима дели награде. Свако има

своје скривено име, своју тајну реч. Неки од младих, кажу како су то биле неверне
калфе, реше да изнуде од Хирама знак (тајну реч) за мајстора, како би се дочепали
награде. Хирам не пристаје да им је да и они га убијају. Остали мајстори проналазе
му леш. Из песка где је убијен никло је багремово дрво, сова је била прва птица која
је слетела на његову крошњу. (Тако, и сова и багрем постају симбол мудрости). Да
ли је сазнато име мајсторске титуле? У страху да је прастара реч Краљевске Вештине
изгубила значај и снагу поставши позната помоћницима - реше да је замене с првом
речи која се изусти у моменту кад се нађе Хирамово тело. Бен Лурија, један од
синова Асирових из града Ахзива, беше тај који први, при откривању Хирамовог
леша, узвикну: "Мек бенах!" - А остали повикаше у хору: "Све умире! Месо се од
костију одваја!".
Потом се и ова прича прекида - уступајући место неком догађају из Шпаније

средином дванаестог века:
Један старији племић Кастиљанац, са својих пет синова, гнусно је оклеветан као
најцрњи издајник у борби са Маварима на краљевском двору. Сплетка је тако
намештена да је сва ружноћа зла и подлости испала оличењем светлости и истине.
Жидов, тумач на двору је организатор ове завере против невиних, а разлог је лежао у
освети због неузвраћене љубави једне племкиње. Али несхватљивошћу провиђења и
његовом недокучивом снагом - истина избија на светлост дана. На витешком
турниру у част новоизабраног шпанског краља и победом над Маварима: пет синова
упропашћеног породичног имена пред масом народа доказују своју невиност и
величину истине. Сада су тек уследили редови Фархиевог записа који напросто
бацају човека у забуну, тако да цео запис испада стварно бесмислен!?
Некакав чиновник, пише даље Фархи, на прилику човек-миш с црним нарукавима,

било које светске банке, потписује чекове. Овлашћен је од извесних патуљака, а да
нема појма о томе, да потписује новчарске износе. Корне? Сваком и само оном ко
испуњава одређене услове. Јесу ли на страни Добра или Зла ти који добијају те
огромне своте? Не, то не интересује човека-миша. То није важно - новац добијају
они који испуне услове. Дакле, треба испунити услов, пише на крају овог дела
Фархиевог записа.
Ето, то је све што смо знали о том Фархиевом запису под насловом: "Велика Свадба
у Швајцарској Ципели". Био је то чудан, изломљен и, онако како смо га ми схватили,
недоречен запис. Требало би рећи и ово, зарад истине, тај запис смо препричали у
грубим цртама јер нисмо сматрали за потребно да га изнесемо у потпуности пред
истражитеље. Не зато што смо се плашили истине о учитељу и жељи да га
оправдамо (Истина је необорива), већ једноставно стога што смо сви у том запису
видели само једну поучну причу и ништа више од тога!
Број 666
Завладао је мук. По дугачкој уској и полумрачној просторији Кордона је споро
корачао. С једног прозора, уског и јединог, цедио се влажни јесењи дан. Језуит је
стао поред њега загледавши се у даљину. Само за тренутак, на лицу је имао
неодлучан израз, потом је навукао мрачну маску мржње. Онај други, блед у лицу,
јаких јагодица, зализане косе уназад и повинутог носа - е, он нас је гледао са
смешком на доњој усни, сажаљиво као децу која се упињу у знању а не могу да
одмакну даље од носа. "Па шта значи његова, Свадба"?" - упита бледи човек, чије
име нисмо знали.
"То, ваљда, што је испричано?" - одговори нас неколико неодлучно.
"А шта је испричано? Има ли то неке међусобне везе? Неког смисла?" - запита нас
оштро Азнар Кордона, притрчавши нам, од прозора, с рукама на леђима.
"То је бунцање, искуство које није сређено" - одговорисмо у глас, схвативши да би

ово могло да нас забави и колико толико одложи Алказар и његов мрак и влагу.
"Бунцање!? Зар је могуће да нико од вас не зна шта је овде рекао Исак Бен Фархи!?"
- узвикну онај бледи странац. Ми слегосмо раменима. Кордона је горео од беса.
"Добро," рекао је,"пре него што позовем стражу, испричаћу вам шта значи тај запис
Исака Фархиа." - Али, одмах се предомислио: "Не!" - узвикнуо је. Рећи ћу " вам само
то како се он чита!"
И ми од језуитског духовника сазнадосмо следеће:
Запис Исака Бен Фархиа у својој целини има тачно шест стотина шездесет и шест
реченица. То је број Луцифера, један од видова његових испољавања међу
Човечанством. Тај прастари број открива Јован Евангелист. Множина Луциферових
знања смештена је у том броју; откривањем њихових унутрашњих значења та Знања
се само назиру.
Можда је пука околност ових шест стотина шездесет и шест реченица Фархиевог
записа (спремно је признао Кордона) да би помисао на тај број одвео истрагу у
погрешном смеру!? Будући да свака истрага личи на чопор разјарених паса жеља
прогоњеног да заметне траг није искључена.
Неколико одвојених целина, по смислу и своме садржају, унутар записа говоре о

могућности да две целине негирају једна другу док не доде трећа и одлучи међу
њима. Помисао на овакав суд наводе и боје разних мастила којима је запис исписан.
И не само то: употреба више врста пера, сам облик слова, нека друга граматичка
решења испод заједничког наслова - говорило је о скривању правог значења једне
поруке унутар наоко хаотичног текста од шест стотина шездесет шест реченица.
На основу којих, и каквих, искустава се истрага користила у докучивању правог

значаја Фархиевог записа? Она је пошла (по речима Кордоне) још из дубина средњег
века - подучена танаитским строгим забранама исписивања халаха (одлука) што је
било равно спаљивању Наука. Али, временом, да се учење не би изгубило и предало
забораву створени су М'гилот с'тариу.[9] Имало је разлога да истрага Фархиеву
"Свадбу" сматра једним видом Тајног Свитка, исписаног по узорима Хилела I
Вавилонца, онако како су то захтевала строга правила танаитског скривања по
европским дијаспорима.
Од шест стотина шездесет и шест реченица у свом запису Фархи је узео само
почетне реци од сваке реченице. Ставивши их у низ од једне до шест стотина
шездесет и шест добио је још хаотичнији текст. Међутим, мајстор из Толеда, у даљој
обради текста, спаја сваку трећу реченицу у нови низ (о чему говоре и боје мастила),
тако да настају двеста двадесет и две нове (као нове) реченице! Њиховим спајањем
настаје смисао, односно прво порађање записа. У том облику Фархиев запис је само
полуобрађени камен. Како је после првог издвајања сваке треће реченице остао
међупростор од одбаченог првобитног текста и њега, у новом распореду, мајстор
поставља у односу према оном већ издвојеном. Тек тада долази крајња обрада:
систем реченични који доводи до правог и истинског читања текста - тако је настала
"Велика Свадба у Швајцарској Ципели".
"А сада!" - узвикнуо је Кордона с нескривеним крволоштвом у гласу. "Стража!

Водите ове у седам одвојених соба, у самом дну! Од онога што ће исписати о својој
прошлости зависиће њихова будућност."
***
Наше беле собе, у подрумима језуитске полиције, имају зазидане столове, столице и
кревете, а на нашим ногама су тешке букагије. На нашим столовима је папир с
црним мастилом и црним пером - и ми ту треба да испишемо све што знамо о нашем
учитељу Исаку Бен Фархиу. Доспели смо у седам белих соба-самица: двадесет и
трећег дана месеца Швата, 5630. године од Постања - после трећег саслушања у
језуитској полицији, код Педра Аyнара Кордоне. И мислили смо (о ономе о чему
нисмо смели гласно да говоримо), где год да се налазио наш учитељ, Круна доброг
Имена, нека га Саваот чува. Ако је у овом часу мртав, неке његова душа остане
повезана у повесмо Живота, и нека се сваки мрак плаши њене Светлости.
17.
Симха Бен Хавиљо: Рођен сам у Саламанци пре двадесет и седам година. Мој
ваздашњи сан био је да будем горон. Али да би био студент Талмуда, биће од знања,
човеку је потребан новац. Мој отац Бенка, нека му је име смирено у смрти, имао је
много гладних уста у својој кући, тако да тог вашљивог трња често није било ни за
хлеб. Још са своје ране младости допадох људског дна. С неким Аврамом Кохбом,
званим Аврам Саламанжанин, лутах ноћу по граду све док не скуписмо банду
одбачених синова. Не потраја а ја скроз западох у разбојништво и огрезох у
пороцима. У том времену постигох два Каинова савршенства: владао сам ножем тако
добро, могао сам са сто педесет корака да закуцам човечији палац за дрво. А друго
ми савршенство беше гитара. На њој свирах удивљено, говорили су ми да није било
човека ни с најокорелијом душом који, поред моје музике, не би признао злочине
скривене и од самог себе.
Преокрет с мојим животом настао је једне ноћи пре седам година. Свирах у крчми на
периферији Саламанке која већ двеста година не затвара своја врата. Свирах Кохби и
целој банди у том нашем гнезду. Власник крчме која се звала Велико Гробље беше
неки Јакобс доселац из Аликантеа, кесарош и лицемер какав се ретко вида. Нашу
банду је представљао полицији као своје и њихове доушнике. Годинама смо се крили
иза тога а за узврат све опљачкано и отето делили смо с њим по пола.
Елем, као што почех, једне ноћи пре седам година свирах у тој крчми, Но, изненада
ухватих себе свог занесеног у песми коју запевах уз гитару. Изговарах речи а да
нисам био свестан да су моје. Сад ми се тек чини да сам те вечери певао о некој
својој великој неоствареној љубави и драгани која има лик сличан комаду сунчевог
огледала, о ланцима љубави које ни зидине Алказара не могу прекинути. Изненада
као да је мој живот постао лак и прост до радости, а смрт смешна и највећа лаж
којом је човек уплашен. Сви у димљивом Великом Гробљу пред мојом песмом
изгубише дах. "Пријатељу, никад ниси тако лепо певао. Постајеш упола анђео" -
рече ми Кохба. Хтедох да му одговорим како ни сам не знам шта мије наједном те ми
је песма таква јер плаках и певах речима које нису биле моје - кад се тог момента
врата на Великом Гробљу отворише. И гле!, унутра уђе старац бео као овца, у белим
хаљинама, дуге браде до појаса, сав прозрачан у лику своме. Старац лагано
прилажаше мом и Кохбином столу. Онда из сасвим неразумљивих ми разлога, Јакобс
који је увек ћутао невидљив у свом злочину, повика: "Кохба! Осмудимо браду овом
старцу" - Како сви бејасмо неми и скамењени, он опет повика. "Не" - рече тихо
Кохба и подиже руку, али му се на лицу појави дечији израз као да није сигуран шта
види и чује.
"И срце разбојника ме је препознало" - каза онај старац, па пошто сасвим приде
столу обрати ми се: "Устани и пођи са мном".
"Само ја?" - упитах дижући се као у сну.
"Само ти. Зар одувек ниси желео да будеш горон? И зар твоја душа одувек није
плакала за тим?" - каза ми и, окренувши се, поде к вратима.
Ја пођох за старцем а све око мене беше мртво као на гробљу, у великој тишини чији
терет осећах на раменима.
"Симха," - рече ми старац напољу, кога до тад никад не виђох у животу, Ја сам Исак
Бен Фархи. Хоћеш ли са мном да отпловиш за Амстердам?"
"Хоћу" - изађе та реч из мене. Не, нисам био уплашен, пре бих то назвао
збуњеношћу пред бићем које се налазило између човека и невидљивог света.
"У Амстердаму се можеш искупити за своју гадну страст према ножу у коју си запао
судбином. Тамо ћеш за своје преостало време оставити нож у утроби човека звера." -
Нашто му одговорих на то, не сећам се више шта, имађах осећај као да лебдим.
"Синко, ако неко изађе са нама из крчме" - настави старац монотоним и тихим
гласом, посматрајући ме огромним зеницама, "реци му нека се врати јер ово није пут
за њега. Ово је само твој пут, Симха. Кад се све заврши од мене ћеш добити лепши
нож, оштрину која има љубичасту светлост. Гитару стално носи уза се, јер оно што
знаш на њој је далеки одјек Давидове харфе."
Ето, тако се упознах са својим учитељом Исаком Бен Фархием, хохамием из Толеда.
Име нека му уђе у Повесму живота, оно Име које никада нећу издати ни на точку за
мучење у подрумима Сеговије.
Сели смо у први брод који је пловио за Европу. Био је то неки стари парњак. Вукао је
гвоздену руду и угаљ за Кардиф, а пристајао је, у својој пловној линији, у
амстердамској луци.
Стари Фархи је радио на ваздушним силама и облицима кабале. Годинама је радио

на сликама будућности. Једном приликом угледа: мали градић сав у ватри и рушењу,
рушиле су га гвоздене птице сипајући ватру одозго на њега. Испливало је и име
градића: звао се Герника.
Сине," - рече ми, "коме да оставим плодове свога рада?" - Ја прећутно пристадох,
мада сам био сигуран да је знао да ћу пристати; знао је он то још тамо у Толеду када
је нашао мој лик и сав ми живот с ножем.
Видео ме је (сазнао сам то у путу за Амстердам) како стајем између њега и оних у
утроби напуштеног укотвљеног брода који су га позвали у Амстердам на разговор.
Извадио сам нож (односно, извадићу нож), и муњевито га бацио у мрак на неког по
имену Хајнрот. Јер ће тај вадити револвер испод црног плашта у намери да пуца на
Фархиа. Мој нож му је пробио шаку и остао у утроби. Био сам (у мраку Фархиеве
собе) сличан горгону, сиромашном студенту Талмуда, а у рукама држах гитару тихо
певушећи љубави јачој од зидина Алказара у коме ћу умрети ако ме напусти Господ.
Певуших о лутању кроз Кордобу и о усамљености.
Затим је видео све оно што ће се збити у амстердамској луци, за оних дана Рош
гашана, имаће сукоб с извесним кругом људи, децом која љубе материју и која стоје
испред Патуљака.
"А ја знам" - рекао ми је Фархи у пловидби за Амстердам. "Све је то због профаног

злата."
Тако се завршила та Фархиева визија на једној врсти свете чипке из Толеда. Видео је
одавно своју сенку у смртној опасности, мене и осталих шест ученика, своје бекство
испред језуитског мрака, и свој одлазак на једрењак који није имао сенку!
И дошао је по мене, свог првог ученика, у Саламанку. Путовали смо тим старим
паробродом, димљивим и пуним гарежи. Путовали смо према оној луци где је све то
требало да се деси. Ако је нешто до тада чудом и било (размишљах тада у пловидбе),
да ли ће се остало испунити?
Амстердам, магловито седиште светског дијаманта, дочекао нас је у мраку своје

луке. Разговор с њима одвијао се у мрклини напуштеног и укотвљеног брода који је
личио на огромни трули костур рибе. Кроз његово голо јарбоље падала је и капала
светлост луке по дну потпалубља и ту се мешала с чкиљавом светлошћу неколико
фењера. На дугачкој клупи у мраку седело је низ црних прилика с маскама на
лицима. Фархи је захтевао да скину маске с лица; они ћутаху без покрета, личили су
на мртваце посахрањиване у седећем положају. "Шта желите од мене? Превалио сам
дуг пут" - каза Фархи утварама у мрачној утроби напуштеног брода. Онда један од
њих устаде с клупе, скиде маску с лица и подиже фењер. "Зовем се Голдфаден" -
рече. "И највећи сам златар Амстердама. Звао сам те да потврдиш своје учење о
алхемијским тасовима. Не свиђа ми се твоја тврдња коју шириш као кугу о томе како
банке нарушавају светско тело. Како стварају ратове, безбоштва, поморе, померају
копна и мора! Даћеш ми Спис с којим си рођен, тако кажу, као дете у кошуљици. У
њему, и то тврде, има то о Патуљцима." - Успех да видим златарево пегаво жабље
лице и извинуте млохаве усне на великим устима.
"Ти си син Бласа Голдфадена, знам те од чукундеде. Као што си чуо сопствени глас,
тако треба да знаш да мало знаш. Зар би Фархи радио то читавог живота да би га на
крају дао гомили разбојника?" - Под светлошћу фењера жабље лице позелене од
беса: "Буди јаснији! Хоћеш ли дати или нећеш?"
"Где сам најјаснији ту сам пун сенки, јер је пре мене све речено. Немамо шта да се
погађамо. Пустите ме да изађем одавде."
И, тада се то десило са мном и мојим ножем. Пошли су на њега да га зграбе, њих

неколико из мрака с клупе. Ја сам искорачио испред њих. Застали су збуњени, а ја
сам упро поглед у онај мрак, негде на крај оне ђаволске клупе. Видех како се помера,
у висини човекових груди, ревер једне тамне пелерине и белу шаку како улази, као
змија, у њега. Мој нож фијукну. Завезао сам му црева за рођене прсте. Мислим да је
то био скот који је волео све да опипа пре него што би рекао да је то то. Некоје
викнуо док је тај у плашту падао. "Хајнрот је мртав!" - Зграбих учитеља и извукох га
напоље.
После се све одвијало онако како ми је учитељ рекао. Моје знање, добијено од њега,
била је оштрина која исијава љубичасту светлост. Страшан је то нож: нож који има
љубичасто око и дршку од корњачине кости, оне животиње која је спора али упорна
као правда.
А сад, шта треба још да напишем о свом учитељу у овој проклетој тамници? Био је
најбољи зналац Зоара и његовог тајног, невидљивог дела Сефера-га-Зоара, Кабале
како је још називају. Све то око "Свадбе" је лаж, учитељ није био на страни црне
магије. Ако икада изађем из ове проклете куће или било које тамнице у Шпанији -
узећу гитару и тражићу свог старог учитеља Исака Бен Фархиа, човека који ме је
извео на светли пут из мрака.
Кастелион Арано Микелена: Овим сам именом убележен, као Маран, при
матичним књигама Кастиље пре двадесет и две године. Рођен сам у кући побожног
лекара Фелицијуса Арана Микелене. И ја сам требао да будем лекар на сву радост
мојих старих родитеља, те се бацих на изучавање медицине. Али вољом Божијом и
светлошћу анђела који нас чува судбина човекова има своје правце и путеве који
често измичу разуму. Тако би и са мном.
Како је у мени одувек тињала жеља за оном врстом знања у областима духа, било је
довољно да ми један колега с групе за анатомију скрене пажњу како у Толеду
постоји стари сефард који све зна.
Кад сам ушао у кућу Исака Бен Фархиа - дуго смо причали; саставили смо у причи
један дан и једну ноћ. Рекао ми је да ће наука којом се бавим из дана у дан само
проширивати болнице и гробља. То ме изненадило, тражио сам објашњење.
"Множина болести биће неизлечива. И таман кад се за једну нађе лек, доћи ће
друга." - Моја младеначка сујета није ми дозволила да ми учитељ одмах, још те
ноћи, отвори очи - бунио сам се против ових његових речи. "Синко, чему лекари кад
се и с њима и без њих сигурно умире?" - упитао ме је Исак Бен Фархи.
Због тог питања остадох код њега до краја. А све ово - због чега сам овде, то не
разумем, не знам шта значи? Учитељ је био најсветлији лик ког сам срео у свом
животу.
Франциско де Квеведо: Рекли су ми најближи, а и записано је, да сам угледао

светлост сунца четвртог дана месеца Хислева пре деветнаест година у Мадриду.
Код учитеља ме је довео Јаков Калдерон, с речима: "Учитељу! Ево дечака који ће
брзо схватити пошто се нанесе воде за ритуална прања. Он је сада најмлађи међу
нама и има голему жељу да прими Наук!"
Нисам дуго био у послужењу - све док се није појавио Бланко Камера, та увек
насмејана бена Језеле Бланко Камера.
Убрзо сам схватио, после бон-хешбона, велику Десетицу Космоса. Улазио сам у
Дрво Знања без већих напора; после мојих првих прагова душе, кад сам био на
Ничему, ступао сам и отварао врата Свему. Моје очи се потпуно отворише, уз помоћ
учитеља, код разматрања о свету којим смо окружени и о Огромном Човеку, Адаму
Кадмону који ће завршити као човекомиш у врелим пећима Германије.
Да ли је првобитна материја била разна или јединствена?, било је питање од

важности о коме смо расправљали с учитељем. Ако је била јединствена, горилски
синови (они који су већ почели да тврде да су постали од мајмуна), имају право. Све
је, у том случају, подлегло нужним и постепеним променама и с појавом човека
достигло своје савршенство. Мада питање остаје отворено, каже Фархи, која је сила
условила ту нужну (и набоље) промену? Та промена, као сваки ток, могла је и да
скрене. Мудрост Исака Бен Фархиа била је продорна као светлост сунца изнад
Гаљега. Свет је овај, говорио је зналац из Толеда, као једно велико дрво - Дрво
Живота. Корен му је као првобитна материја, лишће му је као опипљиви физички
свет, гране су му суштина, а цвет разумна душа. На крају долази плод или анђеоска
природа коју човек схвата, као што цвет никада не дочека на гранама плод. О
баштовану код тог Дрвета је неразумно говорити јер ни своје нисмо кадри да
протумачимо!
У овоме што сам написао лези (и треба тражити) мржњу према Исаку Бен Фархиу,
најбољем тумачу раби Јегуде о томе какав ће бити крај Израиља кад се сврши Време.
Наш учитељ је тврдио да има Спис који најављује смрт Историје људске а то многи
не воле.
Све то око "Свадбе" је чиста лаж - они траже Спис повезан љубичастом врпцом који
је дошао, с рођењем учитеља, негде од Истока.
Сабатеј Морено: Господине Кордона, могли би да се нагодимо! Бићу јасан до краја.

Морате ми веровати - ја поседујем неке мајсторове свитке (знам где су закопани) а и
нове погледе на знања Исака Фархиа која би Вас итекако занимала.
Одмах да вам скренем пажњу - морате с овим нашим заједничким случајем пажљиво
да поступате. Углед учитеља је велики, с погубљењем његових верних ученика он ће
још више порасти: У свим срединама у којима је живео и радио само се прича о
њему: у синагогама Толеда, Саламанке и Севиље поготово.
Уколико неко, од нас седморице, изађе одавде могао би то дело да настави. Да ли ме

правилно разумете? Немојте погрешно да ме схватите, али погодно тло тек сада
постоји. Треба их пустити, усмерити у даљем излагању учења Бен Фархиа
(нормално под Вашом контролом и присмотром), па кад заврше први део посла -
повешати!
Ако бих се ја нашао у тим срединама, после договора с Вама, знао бих шта бих
радио а шта би Вас радовало, господине Кордона. Овиме ја не оспоравам свог
бившег учитеља. Било је тромости у његовом раду, доста произвољности, исувише
срца, како би се рекло, и што је најважније - ипак је требало духовног напора да би
се он пратио у свом раду. То његово је ипак било компликовано за једног бившег
разбојника и за насмејану луду Бланка Карнеру, а ја не бих желео да ме сврстате
међу те типове.
Већ бисте требали, осећам то, да претпоставите шта сам хтео да кажем - Ви тада, у
новим околностима, будите невидљиви и главни део Фархиевог учења, а ја Ваша
продужена рука. О, колико бисмо тога ја и Ви урадили! Треба искористити,
господине Кордона, празан простор који се указао после нестанка Исака Бен
Фархиа. Без видљивог центра, оличеног у личности Фархиа, његово учење ће отићи
у простор и време и по закону инерције право у легенду! Равно у вечност! замислите
да оно буде пробуђено у свом источњачком фатализму, онако како га је и сам Фархи
приказивао! Зар није доста измишљотина као што су ове: како је Фархи рођен са
Списом који има очи!? Да је некада, пре живота у Толеду, нестао у пламену и да ће
после овог живота бити Базоли: некаква сила која ће поседовати једрењак без сенке с
којим ће се вратити на исток!? Само ме је ово привођење Вама спречило да
прекинем с тим митоманством које се осећало међу ученицима. Наводно, у Денији

испред саме потере учитељ је ушао у једрењак који није имао сенку!? На палуби тог
једрењака беху само два члана посаде. У тренутку када је потера пристигла на обале
Деније, онај једрењак беше далеко на пучини мора?
Ипак, господине Кордона, неке ствари су недопустиве - лудило и лаж нарочито. У

све то Фархиево, и око њега, треба унети сувише разума, реалности и ведрине, зар
не? Замислите само, какво је то верско лудило, тврдити како постоји некакав
неписмени сељак на Балкану који зна како ће се историја света за следећих триста
година одвијати!? Где је ту талмудистичка мудрост, знање из кабале? Ма колико
наука сефера имала невероватног у себи, том сазнавању је крајњи циљ истина која
постоји од тренутка до тренутка. Опростите за моје мишљење о истини које се
можда разликује од Вашег, јер је наш главни проблем у томе како да се нађемо у
заједничком послу око расветљавања мрака Исака Бен Фархиа!
Знам да сте убеђени како у Фархиевој "Свадби" лежи нешто озбиљно. Уверавам Вас,
ја не верујем у ту просту, недоречену причу, осим као у причу. Ако нешто тражите
што има облик Списа, знам да је Фархи поседовао свитак у коме је до танчина
описано лутање кроз Мисир до Ханана и колико је то, мерено људским временом,
трајало. Потом нешто докумената и предања о задњим часовима Зелота у опседнутој
Масади, пре него што ће је Римљани сравнити са земљом. Затим, некакав
Храмовник. Исписали су га масорети, јудејска секта ћутљиваца, тврдећи да ће се
појавити благи син Светлости и да ће тада половина тарне пасти у Ад. Синови
Светлости биће у сталном сукобу са Синовима Тарне све до краја и испуњења
Времена.
Вама остављам да закључите колико све остало (а "Свадба" поготово!) може да буде
истина?
Сабатеј Морено, Ваш арагонац
Јаков Шаломон Калдерон: "Не постоји Ништа, Нигде и Нико, јер чим помислиш и
кажеш то - то је већ Нешто!" знао је да каже учитељ, Исак Бен Фархи, круна доброг
Имена из Толеда.
Мишљах да прећутим и да не напишем ништа о "Свадби у Великој Швајцарској

Ципели", али се предомислих. Само ја знам њено значење, мајстор га је само мени
открио. Хоћу овом причом о његовој "Свадби" да покажем да је учитељ имао
поверења у једног од својих ученика. Поред мајсторове руке научих арамејско писмо
и спознах европску Хаскалу, јер мајстору не беше равна у знању Мидраша.
Његова тескоба у Европи почиње када, преко Сефера Атикунима, сазнаје за два
огромна рата која ће снаћи народе света. Нашавши узроке тих ратова, скренуо је
пажњу да ће груби необрађени банкарски камен кренути да ждере срце Човечанства
добивши облик ужарених пећи! У неколико наврата због таквог учења бива исмејан
и називан лудим пророком.
Прву велику поругу доживео је у Цириху године 1851. у кући неких цвинглијеваца.
Прво су се заинтересовали како стоји с новцем па онда за његово учење. Кућа у којој
је затечен с њима у разговору, имала је шеснаест врата и шеснаест тремова с
апсолутним шестоуглом у свом темељу. Била је окружена вртом који је могао да
прехрани омањи град. Стари хохами из Толеда одлази из ње с проклетством на
уснама.
По повратку у Шпанију ствара запис насловљен: "Западна Европа биће Ур

Халдејски". Како је услед учесталих провала у његов стан постојала опасност да се
овај запис открије, а мајстор упропасти до краја - то учитељ реши да га сакрије у
неком другом облику. Тај други облик је "Свадба у Великој Швајцарској Ципели".
Кордона је у праву: треба нарочито да се чита. Број почетних реченица је тачно

наведен. Грешка је у том другом приступу од шест стотина шездесет и шест
издвојених речи. Он гласи: сваке прве три речи у овом новом облику низа чине нову
порођену реченицу, а следеће три речи се узимају из старог низа који је отпао
одбиром и чине другу реченицу. А следећа најновија реченица узима се поново из
одабраног низа, њу ће заменити (доћи иза ње) поново из старог низа који није узет у
обзир одбиром. Ту лежи тајна разнобојних мастила! Тако је створен текст који нема
никакве веза с причом о маранској породици, нити било с којом целином старог
првотног текста, барем што се тиче површине ствари - једино у наслову! Али наслов
говори о невидљивом у видљивом, као што је душа у телу човековом, као што је
срце човеково које се не види а од њега зависи хоће ли човек угледати нови дан!
Ја сам Толеђанин родом. И као што написах, да ли ме је због тога мајстор одабрао?
Шта је одлучило да то будем ја међу седам ученика не знам? Учих и себе стављах
као једну од безброј могућности, тачки и бројева овога света. У "Закону свих Закона"
лежи оно што је било, што јесте, и што ће бити. Тај Закон тврди да идемо према
готовој будућности, као према неизмерном и несагледивом раму космоса који пада
свуда око нас те је невидљив за смртно обично око. Тај рам никада нећемо сагледати,
говорио је Исак Бен Фархи, и мали смо детаљ на огромној слици света. Тако ми дани
пролазише у размишљању о учењу коме нема краја.
Једном приликом хохами саопшти радосну вест: како ће ми испричати један свој
свитак на коме је радио, по танаитским правилима, двадесетак година уз помоћ
продора у свет астрала Олам Ацилута. Требо сам то добро да запамтим у случају да
тај свитак пропадне. Тада се упознах са суштином двеста двадесет и две реченице
његове "Свадбе"!
Стражо Шпаније, истражитељи и мучитељи само меса земље пропадљиве,

доушници и продане душе, језуити и остали кепеци - запамтите било шта од овога
(што ћете сигурно назвати само причом) и покушајте да учините нешто племенито
за будућност Човечанства! Само храбро опевачи смрти, блуда, расула и мржње,
можда ћете успети, можда ће вам поћи за руком! Ја, овом причом, своје завршавам.
Добро знам, да из Алказара нећу изаћи жив. Не жалим, ја сам несрећан човек, јер на
хиљаде деце дневно ослепљује услед глади!
Та Фархиева "Свадба" и све што чух о њој поче једне ноћи за мог дежурства. Свако
од нас седам, током недеље, по једну ноћ је остајао будан чувајући учитељев дом.
Усред ноћи хохами се појави на вратима собе носећи у рукама карту Европе и тај
свитак, рекавши ми да сам ја изабран да тај свитак, у случају његове пропасти,
продужим од уста до уха.
Седео сам у столици леђима окренут југу а лицем својим северу и она карта Европе,
испред мене на столу, имала је исти положај мога тела. Одмах ми је показао
Швајцарску Ципелу: ђон јој је био у правој линији: Женева Белинкона у смеру
западноисточном. Пета Ципеле беше висока и кретала се на север: Белинкона -
Гален. Грло је било уско и налазило се скроз на северу: Гален - Цирих.
Због тога је био врло стрм рис са шниром те Ципеле: у смеру северојужном и
чинили су га: Цирих - Луцерн - Берн - и Фројбург. Шпиц те Ципеле завршавао се
равним стопалом а почињао је од: Фројбурга преко Лозане па до Женеве. Е, то
изразито равно стопало давало је утисак тој Ципели (коју је учитељ исцртао на карти
Европе), заједно с високом петом, пажевске чизме, али то беше само утисак и привид
на први поглед пре приче која је уследила!
"Ту живе" - рече Фархи тихо, док су свеће пуцкетале и бацале танушну светлост око
нас.
"Ко?" - упитах.
"Патуљци, синко. У сваком граду који чини ту Ципелу живи по један њихов. Има их
осам у осам градова. Свако добро су напустили, баве се зарадом. И много знају. То
знање је ново, змијско."
Ни сам не знам зашто, дође ми мисао да су то Патуљци из бајке који свако јутро
крећу у потрагу за благом. Како злато налазе у великим количинама решавају да
оснују банке где би га сместили. У тих осам градова банке постају све јаче и јаче. И
ја то изговорих дрхтавим гласом.
"Гле!, како схваташ Јакове! Нисам погрешио што те изабрах! Хоћеш ли, синко, да ти
испричам шта ће бити с њима после много година, кад ми будемо у смрти?"
"Хоћу" - одговорих, обузет зебњом.
"Али, то после мораш научити напамет, јер више нисам сигуран да Гонзаго
Млечанин неће доћи до овога."
"Учитељу, ко је тај Гонзаго? И шта хоће?" - Но старац ми не одговори на ово питање,

већ настави да прича своју "Свадбу".
- Дакле, то што ће се десити одвијаће се овако: Кроз неких непуних педесет година
(рачунајући од те ноћи 1869. године по западном календару када чух причу о
Патуљцима) - они ће, пошто не старе и не умиру, пожелети да се ожене. Али опако
изопачени и срачунати у свом наказном сну о великој заради, без љубави према било
чему другом, они избегаваше сваку супружничку обавезу, те убрзо њихова полна
страст поста содомски изопачена. Сваког ко је покушао да им укаже на ту страну
њиховог живота истераше из Ципеле, као најцрњег мрачњака и угушитеља слобода,
а саму Ципелу прогласише вечно најслободнијом.
Једне ноћи, враћајући се касно с посла из златних рудника, видеше да је у Цирих

стигла лепа, нежна плава девојка са севера. Девојка је била толико сиромашна да су
рите и оно мало одела висиле на њој, изгладнелој од дугог пута. Пошто сазнадоше
јаде младе девојке Патуљци јој понудише да буде њихова бединерка али само за
плату и преноћиште, јер како јој рекоше они су сиромашни грађани својих кантона.
Шта ће куд ће, девојка није имала избора те пристане на ову погодбу да служи код
њих као домаћица. Долазила је из далека, чак из хладне Пруске. Једва је побегла од
зле вештице која се звала Свастика а која је покушала да је затвори и утамничи у
каменом здању усред мрачне Туле, шуме из које се једва излазило а чији је господар
био Грал, зао дух Германије, један од првих синова сатане. Како се девојче из хладне
Пруске усрдно мољаше блаженим анђелима, они јој услишише молбе и она избеже
на југ сва у нади за спасењем.
Код Патуљака девојче је радило вредно не заборављајући добре анђеле који је

спасише беде. Увек би се њима молила. Помало се чудила зашто се и Патуљци не
моле? И због чега се жале на вечну немаштину код толиког злата? У кући није било
ни комада свеће и било је мрачно чим падне ноћ. Анђели јој оставе свећу која се
обдан обнови за онолико колико се ноћу истопи. Беше то свећа која се на појаву
првог мрака сама од себе палила. Примете то Патуљци и узму јој ту свећу, поделе на
осам делова и понесу у своје мрачне собе. Но, код њих не само да се комади свеће
нису палили сами од себе, него пламена није било ни после њиховог узалудног
напора.
Следеће вечери дођу нешто раније с посла и стану да уходе девојку. Чим спазише да
се моли поред нове свеће улетеше у њену собу и стадоше гадно да је туку и руже
утом прокључа у њима она изопачена страст и ту је кепеци упропастише одузевши
јој девојачки цвет. Следећих дана бивали су све гори и гори спрам ње: закључаваху
је кад полажаху на посао, остављаху је на хлебу и води по цео дан. Све мање је била
на чистом ваздуху под сунцем а све више у тамној и загушљивој циришкој кући.
Патуљци је суровошћу и неморалом отуђише од анђела и не слутећи да је о свему
томе дочула зла вештица из Туле која се, прерушена у просјакињу, с џаком на леђима
пуним црвених и црних јабука полако кретала ка југу тражећи робињицу. Успут је о
оним јабукама обмањивали људе нудећи им то воће као добра стара вила. Тамо где
су људи волели црно и поздрављали гвоздену песницу давала, вештица из Туле, црне
јабуке, а тамо где су мрзели ове прве нудила је црвено воће - све тако ближе и ближе
робињици на југу.
За то време, услед таквог живота у скученој и мрачној кући, некадашња лепа

девојка, сада блудница и огавна слушкиња, постаде тако ружна: огромних
заобљених бокова и бутина као точкови највећих товарних кола, тела млохавог с
огромним грудима од раменог до карличног појаса. Патуљци прослављаху велику
зараду која је била на помолу. Званице беху из пословних кругова света, све сам
акреп до акрепа. Ту патуљци, по први пут, показаше невиђену расипност те се у
својој охолости опише до лудила. Главна им забава беше водање наказне слушкиње
оковане ланцима. Код ње је дошло до несхватљивих промена, јасним само анђелима
који држе полуге испод људског времена; није могла да говори, уместо речи из
њених уста избијаше пламен и тутњаше тресак сличан топовским салвама. Како сада
да је назовемо, да буде успомена на нас а да се не зна да смо је ми оваквом
начинили!? - Кликтаху и питаху се пијани и распојасани кепеци.
На то, најстарији повика што га грло носи: Дебела Берта! Зовимо је тако! Дебела
Берта!
Елем, иако је Фархи овде застао (дајући ми до знања да је један део приче о
Патуљцима и њиховој "Свадби" завршен), све се у његовој причи настављало.
"Синко, а зашто се све наставља у црној судбини народа кад пође зло?" - На ово
питање нисам знао да одговорим.
"Зато што ти ја причам причу о Срцу Материје која је неуништива и која само мења
облик. Кад облик тог Срца има голубињу невину суштину онда се Срце Материје
разликује од своје видљиве љуштуре, а кад је његова суштина по обличју Краставе
жабе та разлика између њега и љуштуре не постоји, синко мој! Олам Ацилут, о коме
ти говорих ових година, садржи калупе чистих идеја који леже у безмерној духовној
ватри, а који се на плану астралне светлости наслућују и одатле падају у живујуће
стање материје, у светску грађевину која се види или одиграва као историјски
догађај!"
И, учитељ ми исприча о новом облику Дебеле Берте који ће се остварити још дубље
у будућности, кад све што од нас остане у раци буде само земља.
- Патуљци направише нешто као ерлангеншку Штенару за своју Берту. Прећутно се

договорише с вештицом из Туле да јој предају Берту на чување. А вештица је даде
својим Љубимцима (ждерачима оних црних јабука) на уживање. Нема шта, лепо је
накитише Тулини Љубимци: окачише јој изломљене крстове по рукавима и грудима
и, што је најгоре за Патуљке, научише је да се пред њима претвара у верну
слушкињу.
Овога пута, то са Патуљцима и Бертом дешава се у Берлину, Патуљци дођоше у

Штенару по своју насладу. Било је нечег несхватљивог у тој вези између њих и Берте
-једноставно, нису могли без ње. Прилазили су јој с леђа. Испуњени пакленском
страшћу блуда гледајући је онако голу. Страшћу нимало мањом од оне за
баснословном зарадом. Онда се окренула и подигла са земље, из некаквих масних
опогањених крпа, та страшна наказа испремештаних полних органа на свом
длакавом телу. Имала је козје ноге које се завршаваху копитама. Коса јој беше
кратке, с раздељком, а бркови мали испод носа у облику лептирових крила,
љубичастих зеница и страшног гласа. Наказа заурла и подиже десницу укосо према
западном небу. Затим стаде да урла све јаче и јаче. Патуљци цичаху од ужаса и очаја.
Велике ужарене пећи отвараху се у зидовима Бертине Штенаре, а споља стадоше да
ничу простори окружени бодљикавим жицама пуним људи-костура који се кретаху

као сене.
"Некада, синко, пре овог живота у коме ти све ово причам, имађах циркус.
Приказивао сам ове сцене, приче за одабране. Имао сам великог учитеља поред кога
усаврших вештину с Огледалима и чудан Спис који наследих и чије значење само
наслућивах. Сада сам сигуран шта значи. Хтео бих да опоменем људе. Мој проблем
је што не желе да поверују у "Свадбу", а хоће да је униште јер у њој наслућују
очигледну истину."
"Учитељу, где си имао циркус?! Знам те, и цели свет о теби говори као о хохамиу из
Толеда."
"Одавно. Одавно, у Халдеји." "Тек сада, ништа не схватам!" - узвикнух узбуђено.
"Благо теби. Срећан си као Бланко Камера."
"Бланко Камера!? Зар он није, учитељу, најслабији ученик међу нама!? И зар се не
смејасмо његовој наивности?"
"Јесте, он ништа не зна, наиван је и заслужује Светлост."
Мендел Блам: Господо!, та проклета Денија! Које могао да предвиди да и онај,

последњи бедник међу нама, Језеле Бланко Камера има пријатеља и родака међу том
стоком рибарском у Денији? Господо треба спалити ту проклету Денију!
Примили су Фархиа на преноћиште, где је у току ноћи, стари вештац, призвао

једрењака без сенке и тако вам нестао, такорећи испред погледа! За Денију су
изненада скренули. То нико није очекивао од учитеља. Мурсија беше правац пута
нама бегунцима. Тамо је Фархи очекивао везу са неким трговцем свилом Давидом
Лузеном - онако како сам, знајући то добро, саопштио преко достављача господину
Гонзагу. Али, скренуше за ту проклету смрдљиву Денију! Дођавола, треба ухватити
и обесити барем тог Лузену!
Оваквим исходом потере за Фархием, срушен је мој сан, још тамо из Амстердама, о
великој заради! Дошао сам пре три године, као што то господо добро знате, у Толедо
не би ли нашао тог старкељу за кога сам чуо да зна сигуран поступак како се долази
до злата. Уместо тога наслушао сам се глупости и гадости и свакаквих опачина на
претек. Питам се, где сам то изгубио толико драгоцено време. Могао сам за све те
протекле дане проведене код толешког вешца бити, као што сам и био, златарски
шегрт и до сада бих имао нешто у рукама!
Као што већ испричах господину Гонзагу, при оном нашем првом ноћном сусрету
код Порта дел Сол, Бламови су познати у Амстердаму по својој најлепшој страсти да
се обогате брзо и лако. За мене је то било тешко тамо у Европи и поред сјајних
породичних веза. Чуо сам да у Толеду постоји стари сефард, кабалиста који камен
претвара у злато. И ја последњи новац дадох за пут у Шпанију.
Убрзо, по доласку, разочарах се: данима слушах полулуде, мистичне и верске приче
гаднога старкеље о наводном путу у светлост кроз добро и врлину! Најтеже ми је
падало што сам морао, због осталих а нарочито због оног разбојника Бен Хавиља,
Фархиа да ословљавам као свога учитеља.
Једне ноћи захвати ме вал очаја и безнађа: шта ће са мном бити ако довека свога
останем сиромашан? Шетао сам с тим црним мислима око Капије Сунца, ту у
близини Фархиеве куће, чекајући на ред дежурства у хахамиевој кући. Онда је,
изненада из мрака изронио господин Гонзаго. Рече ми да се на плашим његовог
тамног плашта и сенке његовог шешира јер ми је искрен пријатељ. С њим беше још
један, представио ми се као Е. Ф. Рицман, имао је кукуљицу преко лица.
"Ти си поред златног извора а очајаваш због злата!" каза ми Гонзаго. Обећах да ћу га
послушати ако ми укаже на тај извор који не видим, јер сам ослепео поред лажне
мудрости Исака Бен Фархиа. На крају схватих шта треба да радим за новац и
пристадох на погодбу с њим. За двеста дуката у злату тражио сам тај проклети запис
о Фархиевој "Свадби". Тражио сам га три године дана, али ништа не нађох. Кад год
бих се нашао у ноћи свог дежурства, у Фархиевом дому, бацао бих се и превртао све
исписано што је личило на књиге. Али ништа. Ништа. Не нађох ни онај Спис који
се, наводно у лошим рукама, претвара у змију. (Е, ово о Спису који се претвара у
змију само што није верско лудило!) На тајним састанцима господин Гонзаго ме је
храбрио да наставим потрагу, при том сам добијао одређене своте новца, међутим
све то о Патуљцима за мене је остало тајна. Не могу да прежалим тих двеста дуката
у злату који ми пропадоше у тој вашљивој толедској кући!
На саслушавању, господине Гонзаго, лепо сам уочио (док је Педро Азнар Кордона
постављао питања) ваше погледе који су ми говорили или да ћу успети у бекству ако
покушам. Варам ли се у томе? На мојој самици (док ово пишем) врата су чврсто
забрављена.
Језеле Бланко Камера: Учитељу! Како сада да те нађе твој сиромашни Каталонац
Бланко Камера!? Више ни сунце не сија онако како је сијало док је Бланко био с
Тобом! Како сад Језеле Камера да се смеје и радује животу? Без Тебе опет га хвата
страх од смрти и говоре му поново, као некада док није знао за Тебе, како је
последњи! Ако је, као што јесте, Господ оставио сунце над Толедом, сада ће сунчеве
кочије кренути даље јер Тебе нема у Толеду! И кубе Марије ла Бланке је тужно откад
Тебе нема Учитељу, а њен сјај оличен у мудехару поцрнео је!
Учитељу, остао је сам Бланко Камера и сада плаче, јер Ти је био као син, слуга и
послужитељ. Научи га сад, и сутра у још мемљивијој тамници од ове, како да искаже
Твоју невиност!
Пред истражитељима не дрхти Бланко Камера, не плаши се њих јер добро зна: кад
његове оци угледају једрењак без сенке и кад му ухо зачује глас: "О, Камера! Зове те
Базоли на овај једрењак!" - Он це знати да је то друго Име Фархиа, и укрцаће се на
тај једрењак који нема сенку.
18. Треће Слово Писарево

Гонзаго му је за петама и овде, на западу света. Сада је то на тлу Шпаније, где
Гонзаго има савезнике у прогањању Списа. Искуство које је исписано у том
необичном Спису враћа се, преко једрењака без сенке, у великом кругу на Исток
земље - што би нешто требало да значи.
Коначно постајем свестан важне ствари: Кумбараџи - као Анкел, као Фархи, као
Базоли - није превасходно човек и причати само о његовом животу ничему не би
водило а и ако би негде одвело: била би то само прича о једном човеку.
Кажа о власнику једрењака без сенке

О својим недокучивим доживљајима и њиховом скривеном значењу које је испричао
Соломон Леви Меркадић, Круна доброг Имена без обзира што је био царски
службеник - а у дому рабина Хајима Бехар Модрехаја од солунске синагоге Шалом,
седамнаестог дана, месеца Адара, 5666. године од Постања. И још један следећи дан
после тог забележног дана и још једну следећу ноћ проведоше причајући. Јер и овој,
као свакој од правих прича, могло би да не буде краја - зато крај великим причама
лежи дубоко испод мора и високо изнад небеса.
"Некако у ово време пре три године" - поче своју причу Соломон Леви Меркадић,
"добих од царске управе из Беча налог да гоним човека по имену Визенте Базоли.
Како сам био дуго времена у врховима царинске службе на подручју Илирика, у мом
налогу је стајало да пажљиво претресем све пословне књиге Рагузе[10] за последњих
двадесет година од дана добијеног налога за претрес. Уз тај налог добих и лични
опис окривљеног Базолиа.
Задњи пут у Дубровнику, негде пред пад Републике, био је у друштву с Давидом
Лузеном, дубровчанином шпанског порекла; на себи је имао јахаће панталоне и
чизме подвијених сара, светлог прслука, прегрнут љубичастом пелерином с
преклопом, сличној огртачу какав су носили морејски трговци. Саопштено ми је да
је живот Базолиа необичан а порекло непознато и да је великог знања. Ушло се у
траг његовим недозвољеним пословима за лондонску кућу "Ваде", која се бавила
прекупништвом турског злата слабог квалитета а продавала га на европским берзама
по седмоструко већим ценама. Ипак, то није била главна оптужба: да је повезан с
браћом Калтађироне из Милана и Проспером Толентином из Молкафонеа, с којима
је пребацивао капитале десетак италијанских банака у Европи неким Патуљцима -
беше главна оптужба против тог Визенте Базолиа.
На самом почетку, одмах по мом приспећу у Рагузу, службена истрага западе у

ћорсокак. Чинило ми се да треба решити немогуће. Наиме, цео случај је почео
убиством. У једној од својих кућа усред Рагузе, нађен је мртав Проспер Толентино.
Рекоше ми, усред белог дана се то догодило. Кућа убијеног беше сва испретурана;
фијоке у столовима широм отворене а тешке шкриње разбијене изваљених брава. На
све стране је било разбацане хартије. Толентино је изгледао као да је заспао за
секретером, нож му беше заривен с леђа испод леве плећке. Имао је филигрански
урађену дршку у облику крилате сјајне змије, онако како се ради на истоку као да је
рука која га је исковала рачунала на вечност. Писаћи сто, испод његових груди беше
испуњен преписком с Базолием који му је давао упутства у разним околностима
криминалног пословања. У преписци, имена Калтађиронеа била су често
спомињана.
У једном писму Базоли се жалио Толентину на круг људи Хеброрум Схолам из

Рагузе; дочувши да ови нешто припремају против њега, затражио је од Проспера да
то, на сваки начин, спречи. Потписао се као перач мртвих при светом Чувару Суботе.
Леш Проспера Толентина давно су изнели. Падао је сутон напољу. Мене је хватао
очај: како и одакле да почнем истрагу овог убиства? Кад бих знао, размишљах, у ком
је правцу отишао Базоли, једноставно бих кренуо у том правцу за њим па шта
Саваот досуди. Видело се, пре него што стигох с градском стражом, још неко је био
заинтересован за Толентинову преписку. Том се журило, није имао много времена и
радио је хаотично. Мислим да то није био Визенте Базоли, зашто би оставио све
трагове о себи који су га кривично теретили? Оно што га је највише теретило лежало
је испод груди убијеног. Али, и ово беше истина, ја других трагова нисам имао.
Пљачка није долазила у обзир, јер људи кова Проспера Толентина новац не држе у
кући. Фрезз, начелник месне полиције, отишао је по испомоћ у људству и са
захтевом за један брик, у евентуалној потери пошли бисмо одмах морем.
Напоменух, већ је падао сутон а ја сам у кући убијеног био од поднева, а Фрезз се
није враћао. Сад кад размислим о свему, могао бих рећи, да сам најлошије закључио
поводом тих неколико тренутака који су уследили. Сада сам сигуран: мада је то
личило на сан, уосталом као и сва потера за Базолием. Ипак то није била последица
умора.
Некаква прилика је ушла, био сам убеђен да је то од неких стражара напољу,

Морлака код којих је стрпљење попустило, и ево послали су једног да затражи разлаз
до сутра. Тај стражар (као да је био стражар) стаде ми иза леђа, док бејах нагнут над
Толентиновом заоставштином, и показа ми бледим дугим прстом на име једног
брика убележеног у задњим распоредима пловидби. "Цонте Геза дел Росарио" - каза
та прилика, "је назив Базолиевог једрењака који нема сенку. Отпловио је на исток.
Сва су та писма која га терете намештена. Он је невин, начелниче царине
дубровачке." - Ја подигох нервозно руку, с мишљу да ми савети стражара нису
потребни мада ми се, намах, допаде откривање имена једрењака оптуженог, али зато
све остало као да склизну поред мог уха. Остало ми је да просто проверим у лучкој
капетанији да ли је Визенте Базоли стварно власник једрењака с тим називом и да
затражим смер његове пловидбе и тиме би цела ствар, упола сигурно, била решена!
"Видим да западаш у Тамни Вилајет а немаш разлога" - опет ће она прилика, кад
подигох поглед а оно нигде никог!? Једино, иза довратка само је по облику свом
затрептала људска сенка у простору тамног отвора од врата. Ја скочих за
непознатим: Овај мора доста да зна, помислих, ухапсићу га!
Није ми много требало па да закључим да се ни једна врата на кући, после мог

уласка а Фреззовог скорашњег изласка, нису отварала - сва беху затворена, а мене
зграби мисао: како може бити једрењак без сенке!? Бејах обливен знојем и изађох на
ваздух. Авлија беше пуна стражара. Један део страже је стајао око капије и
припремао малу ватру. С мора је долазио оштар сув ветар.
Утом се на капији појави Ренхард Фрезз у руци је носио запечаћену поруку. Објасни
ми да се задржао чекајући телеграфски извештај из Беча. Захтевали су хитно
решавање случаја после убиства Проспера Толентина, с дозволом свих ванредних
средстава у решавању случаја. Овим убиством сумња на Визенте Базолиа беше још
више појачана: "Треба да се провери у лучкој капетанији правац пловидбе брика
"Цонте Геза дел Росарио". Постоји сумња да је то Базолијев једрењак, данас око
подне је испловио" - није успео да заврши Фрезз.
"Знам" - прекидох га, дрхтећи сав под утиском оног непознатог гласа и његове
опомене које нисам био свестан до краја. Камо лепе среће, часни Модрехају, да
поступих друкчије.
И ето, не знадох: чекале су ме три године узалудне потере за невиним човеком (а по

Истини: гонећи невиног значи на најгори начин увек бити испред њега или што је
још горе: увек гониш, у таквим случајевима, самог себе!). И те три године мог
узалудног трагања протекоше као три удара звекиром о врата која не хтеде да ми
отвори до краја онај непознати гост у кући Проспера Толентина, осудивши ме тиме
да будем вођа потере за човеком по имену Визенте Базоли!
20.
Међу људством, с вером у потпун успех потере беху обављене припреме на брику.
Нису ме много радовале те морнарске нађе јер множина људских послова тако
почиње а завршава се на гробљима.
Море беше мирно кад испловисмо те зоре. Дуваше источни пасат. Није могао бити
повољнији ветар за то доба године. Пунио нам је једра и ми погасисмо клипњачу те
му се препустисмо. На отвореном мору, једрењак није имао изгледа с бриком иако од
њега није било ни трага на хоризонту. Пловљасмо под повољним ветром све до
касног поподнева кад задњи пут видесмо у руменој измаглици обалу Рагузе; било је
то касног лета 1903. године по западном календару или 5663. од Постања. Нисам
тада ни сањао, посматрајући како се Дубровник у даљини стапа с тамом и морем, да
ћу као онај јелински морепловац жудити за тим градом скоро пуне три године!
Негде на пучини, кад се оку изгуби сваки траг обале, нагло се стамни свуда око нас -
и небеса и море. Усто стаде да дува ветар силне јакости и цела посада би затечена
његовим изненадним орканским ударима. Оне људе који притрчаше јарболу да би
спустили једра валови однесоше у море. Брик се све више и више нагињао, а у
потпалубљу где се налазило сво људство вода се попела до колена. Наредих да се

клипњача стави у покрет али ни то није помогло; крај се приближавао, прво се
стровалило велико једро с јарболом. Брик се распадао у бури, личио је на гомилу
иверја.
Једно време сам био без свести. С муком отворих отежале капке који су ме пекли од
слане воде и ветра. Беше мрачна ноћ без звезда, на још мрачнијој води. Лежах на
олупини брика с још осморицом људи. Фрезз ме је придржавао, нисам имао снаге,
лежах углављених ногу међу остацима буради. Осам људи било је све што је остало
од посаде која је бројала четрдесет осморицу. Постадох свестан да смо изгубљени
уколико се не укаже копно. Требало је одавно да сване а није свањивало, мрак се
није дизао, а тама с маглом бивала је све непрозирнија. Олупина беше ношена у
непознатом правцу лаким струјама. Бура је давно престала, али је хладноћа постала
неподношљива.
Како је време протицало, а још увек се није раздањивало нити се копно указивало -
смрт од хладноће постаде извесна и једино што је могло да се деси у тами где смо
запали. Исцрпљен губио сам поново свест и тад зачух Фреззов глас који као да
долажаше из огромних даљина: Гребен!" - узвикнуо је поред мог уха.
Некако добауљасмо из воде полусмрзнути на каменит плато обрастао маховином. Ту

нађосмо нешто грања и заложисмо ватру, решени да ту поред танушне ватре
преноћимо. Стража нам не беше потребна; крај је био мрачан, пуст и ништа није
одавало да је насељен. Од оружја смо имали једино два морнарска ножа. О храни
није било ни речи, свака помисао на њу, у оваквим околностима, била је бесмислена.
Рекох Фреззу да једном мора сванути, кад тад, онда ћемо испитати крај у који смо
дошли.
"То твоје да ће сванути, може врло лако да буде никад, јер је до сада требало већ да
сване а ми смо непрекидно у ноћи" - рече уморно.
Ни сам не знам колико је времена протекло кад ме из сна тргоше узвици. Подигох
главу, и поред угашене ватре, изнад нас, стајаху два странца. Један од странаца беше
у белом а други у тамним хаљинама. "Ко сте ви?" - упитах, подижући се са земље.
"А ви? Овде сте странци. Ко је од вас капетан, после бродолома?" - упита нас један
од оне двојице. Онда им ја рекох све о себи и судбини брика; кога гоним и зашто,
додавши како ме шаље Беч и да овде заступам интересе његовог царизма.
На то се она двојица насмејаше. "Он заступа силу у Даниловом сну, означену као
голен од блата и плеве на оном диву који ће отићи у прах кад га дохвати Камен од
угла."
"Доста! Ко сте ви!?" - узвикну нервозно Фрезз и према њима. Онај у белом подиже
руку: "Наша имена су Сев и Ђермак, овде смо, у овом вилајету стражари. Нека ваш
преводник иступи да потпише књигу земље на коју сте крочили. Све је овде друкчије
од оног света из ког долазите!" - Ја им приђох. Држали су бакље у рукама. Онај у
тамном оделу, разви некакав свитак и ја прочитах своје име!?
"Не чуди се" - рекоше нам. "Сви који овде треба да дођу, убележени су овде."
Затражих перо. "Не, отисак палца је довољан. Стави га поред свог имена."
Ја тако учиних. И, у тај мах, неста оне двојице који нам се представише као
стражари. "Ко ће нам већ једном рећи где смо!?" - завапи један из пратње и паде на
тло. Некако га стишасмо. Потом се договорисмо да кренемо у оном правцу у коме су
ишчезли они стражари. Запалисмо сноп прућа и кренусмо.
Пут нас је водио између окомитих камених литица. Изгледало је да смо запали у
неки мрачни кланац. Магла је бивала све гушћа. Онда угледасмо светлост, малу и
чкиљаву у даљини. Личила је на светлост која једва допире с удаљеног светионика.
А то да ли ћемо је увек видети зависило је од пута. Силазили смо низ јаруге па се

поново пели у висину и посртали, кад год би угледали ону светлост добијали би
вољу за нове напоре. та слаба светлост у даљини постаде наша једина нада, наш
осећај да једино уз њену помоћ можемо да се избавимо овог непрестаног, несносног
мрака, влаге и хладноће! Глас сумње јавио се међу нама тврдивши да је она слаба
светлост одбљесак запаљеног прућа у нашим рукама. И ми погасисмо пруће. Нашој
радости не беше краја - у даљини је жмиркала и даље она светлост и ми поново
кренусмо према њој.
Колико сати смо пешачили? Можда у времену од пола дана? Можда један дан и
једну ноћ? Тоје тешко утврдити, јер смо били у некаквом пределу у који није долазио
дан, нити је свањивало нити је смркавало - била је само ноћ испуњена маглом.
Биће да смо се пели, хоћу рећи да смо се испели на некакву громаду од брда - и она
светлост постаде јача. Како смо јој прилазили, уочисмо да светлост долази из високе
куће од камена. Њени горњи прозори беху осветљени. Кад сасвим приђосмо,
видесмо да кућа има двориште с високим каменим зидом, уску капију обраслу
пузавицом, с великим гвозденим звекиром на средини. Брава на капији беше
прекривена рђом пуна паучине која је висила у прамењу.
Ову капију годинама нико није отварао" - рече тихо Фрезз.
"Некога има, чим је осветљена" - казах, и рука ми сама поде ка звекиру и ја ударих
што сам могао јаче о врата. Забрујало је као да је звук гвожђа пролазио кроз пећину.
И кад се звук звекира стиша, поново свуда око нас завлада мукла тишина. Чекали
смо и чекали - никога не беше с друге стране да нам отвори. Онда је Фрезз потегао
звекир: проломио се звук гвожђа и ми смо опет чекали и чекали, али прођоше сати а
да нам нико није отварао капију.
Потом се догоди смрт ономе из пратње који је посумњао у светлост. Тресао се од

страха и бунцао: "Овоје зачарана земља" - мрмљао је обливен знојем, "и ми смо
осуђени на пропаст!" - Окренуо се и потрчао назад. Не стигосмо да га спречимо -
стрмоглавио се у понор. Ту, одмах поред нас, с ужасом приметисмо да је свуда око
нас бездан, а да ми стојимо на некаквој танкој каменој превлаци и да стаза, којом се
испесмо довде, више не постоји!? Бејасмо на самој ивици бездана, испред тврде
затворене капије у вечитој ноћи некаквог зачараног вилајета у који људска нога није
крочила. Очајан залупах још једном, утом се зачуше кораци с друге стране. Потом
шкрипнуше шарке на тешкој капији која се лагано отварала шкрипећи, а прамење
паучине се осипало и вијорило свуда око наших лица.
21.
Пред нама стајаше старац необично белих коса и дуге браде. Држао је упаљен луч у
руци изнад главе. "Уђи, Меркадићу, кад већ нема три ученика која су остала у
Алказару" - каза тај старац, а мене обали мртвачки зној. Не знадох о чему говори,
нити га познавах а он ми име изговори!?
Прибрах се некако и пошто закорачих унутра, упитах га: "Одакле ме знаш, старце?"
"Зар ти не гониш Базолиа? А ја добро познајем она места где се правда и истина
изврћу руглу. Моје је име Тобија" - одговори ми онај старац и забаци браду о раме.
Корачасмо низ дуго двориште испуњено водоскоцима и дрвећем чудесних плодова
који сијаху као бисери. Седам плавих дечака бавило се грнчаријом од злата под
надстрешницом модром као јутарња небеса. Све беше испуњено светлошћу и сјајем
зоре!? "Добри старче" - рекох дрхтавим гласом, "дођосмо из таме и ноћи а пут којим
идосмо довде нестаде иза нас. А кад уђосмо, а оно зора и све је тако красно! Тако
сам збуњен! Ко су они дечаци?"
"Сваки пут је увек други пут. Постоји још један до ове куће светла, испуњен је
миром и блаженством али га ваља заслужити. Онај, од ваших који се стрмоглави у
бездан није заслужио да види светлост пошто је посумњао у њено постојање. А оних
седам дечака јесу седам народа који имају душу, али који се нису пробудили." - Овај
одговор ме смири а његова мудрост одушеви. Иако, признајем, нисам знао који су то
непробуђени народи у лику оних седам дечака, мир и спокојство, поред тог старца,
усели ми се у душу. Видех, у том сјајном дворишту, где мирно пасу четири коња бела
и с крилима као у лабудова. "Старче! Лепих ли коња! Чији су?" - упитах раздраган
као дете. "Власник им је Сидонац, онај који носи судбину од четири стране света,
упола човек упола соко."
"То мора да је неко необично створење!? Могу ли да га упознам?" На то се старац

добродушно насмеја:
"Можеш. То је човек кога си гонио и због кога си допао Тамног Вилајета."
"Визенте Базоли!?" - узвикнух у чуду.
"Да, Он је власник коња који су некада били четири огледала света, а пре тога Спис с
љубичастом врпцом."
Бејах збуњен оним што сам чуо, али исто тако жељан да сазнам све о судбини која
ме је задесила на овом тајанственом острву. На моје питање: где се ми налазимо и
како се одавде одлази, добих одговор од старца да ово место није убележено на
картама света и да ћу пут одавде лако наћи ако се окренем себи. Утом ти
пристигосмо на праг оне куће - старац нам отвори врата и ми уђосмо.
Наше чуђење беше велико кад угледасмо седам оброка постављених на дугом столу
поред као снег белог зида. И ми, још увек у чуду јер нас беше седморица, седосмо у
седам столица. У другом крају те просторије, као у огромној оџаклији, беше
спремљено седам белих лежаја чија перина мамљаше у сан!?
Старац нам рече да нас чека јело, јер смо гладни, а лежаји, јер смо уморни; додавши
да овде ко заспи то дуго траје. Нисам стигао да га упитам поближе за Базолиа када и
где могу да га видим? а старца нестаде у једним споредним вратима! Били смо
одушевљени јелом мада нико од нас није знао од чега је справљено? После доброг
обеда, први се испружи на једном лежају Фрезз, а потом остали. Осећах се чудно;
није ми се спавало, нити сам осећао умор на који се пожалише остали пре него што
легоше. Угледах мале дрвене басамке које су водиле стрмо навише из те простране и
светле оџаклије. Покушах да пробудим Фрезза и да му кажем да се попењемо горе,
али он већ беше у дубоком сну.
Ја жарко пожелех да видим шта има горе у поткровљу? Пошто се попех, у врху ми се
указаше мала дрвена врата. Беху одшкринута, и ја их полако отворих. О, каква беше
та соба у коју ступих! Све се у њој пресијавало од месечине која у снопу падаше
кроз коси прозор на таваници поткровља. Помислих како беше зора кад ступих у
двориште ове куће и одакле сада месечина, али ме смири помисао на толике
необичности које ме овде задесише, тако да месечину прихватих као нешто сасвим
обично. Цела просторија беше испуњена полицама с књигама. Слаб пламен лелујао
је изнад сагорелог дрвета у камину. У ваздуху се осећао мирис финог дувана. На
столу је лежала отворена књига, слична трговачком тефтеру, белих страница које су
сјактале испод снопа месечине. Поред ње беше тешка мастионица од сребра с три
пера: белим, црним и црвеним. Овде је неко био, тек што је изашао! - помислих
узбуђено и, осетивши умор, седох у кожну фотељу. У тренутку док ме је сан
обузимао, поглед ми паде на ону отворену књигу. С камина узех мали двокраки
свећњак и упалих свећу у њему. Кад светлост свећа примакох оној књизи намах
осетих како умор и сан нестају из мене. Пожелех да јој видим наслов и преврнух је -
на корицама је писало: "КЊИГА О ДВОСТРУКОЈ КУЋИ ЖИВОТА". На њеној првој
страници беху исписани редови о Тобију грнчару као њеном власнику и о свим
гостима који су били дужни да се у њу упишу! То је сигурно Тобија, онај што нам је
отворио капију, помислих обрадован; па се досетих оних дечака с грнчаријом од
злата! Да ли се у њу уписао и Базоли? - питах се, листајући с нестрпљењем. Била је
до половине исписана. Негде при крају исписаног прочита Базолиеву белешку:
"Све је катанац што човека окружује, а он сам може да буде кључ свега. Ако успе да
откључа тај катанац: продреће у Тајну, сазнаће Ружу у Средишту! Осећам блискост
потере и њен долазак довде, само што није стигла. И рекох Тобији: "Потера креће из
Рагузе. Морам на Исток, према Сидону, да бих као дечак стигао на Куфу и почео све
из Почетка! Толедо! Толедо! Да ли ћу те опет видети?"
Задрхтах од узбуђења: ја сам водио ту потеру! И судећи по овој белешци он мора да

је негде у близини! Само где?
Изненада зачух нечије кораке и гласове доле у оној великој просторији. Оставих
књигу раширену онако како је затекох на столу. Устадох и изађох кроз мала врта на
врх оних басамака.
22.
Она два непозната лица, стражара који нас затекоше прозбеле у мрачној ували -
стајаху поред стола. Ту беше још један незнанац; седео је за столом и беше ми
леђима окренут. Сиђох неколико степеница ниже. Учини ми се као да сам овакав
опис већ једном чуо још тамо у Рагузи, срце мије снажно тукло.
Није било оних лежајева, нити Фрезза и осталих!? Онда се онај непознати окрену
према мени и устаде. Био је то висок човек, снажних рамена и коштуњавог лика.
Беше прегрнут тамнољубичастом пелерином. На ногама је имао шпанске чизме
подврнутих сара и светао прслук од венецијанске свиле с прст дебелим ланцем од
злата. Лагано пође према мени. Чинило ми се да његово лице има израз поруге око
углова усана. "А остали! Где су људи из моје пратње!?" ускликнух, свестан да се
нешто страшно десило с њима.
"Овде нема места, госпар, за спаваче. Они су нажалост дубоко заспали" - одговори
ми човек с пелерином, а она двојица се удаљише тихо као да нису газили по земљи.
"Ви сте Визенте Базоли, човек кога гоним?" - упитах га.
"Да, ја сам тај. Ако је то срећа, онда је добро што сте ви у потери" - одговори он,
полако ми прилазећи уз степенице. Имао је смирен израз на лицу; блед и упечатљив
му беше ожиљак изнад десног ока. Пришавши ми, ухвати ме под руку и уведе у ону
малу собу у поткровљу. "Слушајте ме добро, Меркадићу," - каза ми, и пажљиво ме
смести да седнем у фотељу, "ви сте ми сведок за живот и судбину која ме води" -
рече на крају и то ме запрепасти. Пажљиво је посматрао моју збуњеност. "Не
разумем вас, Базоли? Једино ако мислите да сам ја један од оних изабраника који
није свестан да је изабраник" - рекох некако, уз горак смешак.
"Видите, ствар је у томе што ја не сумњам у ваше поштење. Имам за људски ум

несхватљив Спис чије су главне личности сада слике а у будућности догађаји од
светске важности. Управо је о њима реч. Ја сам њихов носач. Носач будућих
времена. Само учествујем у њему и свестан сам тог учествовања. Преко догађаја
који се мени дешавају они се испуњавају, односно виде се пре свог стварног
испољавања" - рече и извуче испод пелерине спис с корицама од штављене коже с
љубичастом врпцом. "Цела ствар са мном" - настави мирним гласом, "почиње 1777.
године у Цариграду."
"Али, човече, знате ли ви кад је то било!? - узвикнух уверен да имам посла ако не са
суманутим типом а оно са чудаком сигурно.
"Јесте, испада неразумно, али уколико будете хтели да све опипате па да тек онда
поверујете тада ни сама будућност није потребна. Да сам размишљао као ви сада
никада не бих отишао, само због једног сна у коме ми се све дешава, из Сидона чак у
области око Дунава да пронађем место које се зове Кремна. Но, ја поверовах наредби
добијеној у том сну (као и у многим сновима пре тога) и пронађох Историју за
четири стотине година унапред забележену у овом Спису. Да је овај наш сусрет био
судбински "за Свет, као што нешто објашњава, био би давно пре нашег рођења
убележен међу звездама. Овако, ја и ви смо у овим околностима, у овој Двострукој
Кући Живота, само да нешто објаснимо."
"Добро, да је све тако како ви кажете" -рекох. "Само, зашто ја, и чему моје
сведочење?"
"Просто, због ваше дужности, коју обављате. Ви долазите у додир с многима. Осим
тога, ваша исповест, кад се будете вратили, ући ће у све билтене Европе. Рећи ћу
вам, крај монархије којој припадате својим животом и дужношћу приближава се. И
биће још за вашег живота. Даћу вам и део овог Списа који има облик бродског
дневника - и тај крај који се наговештава у том дневнику испуниће се за вашег
живота. Остаје само да поверујете. И ништа више од тога."
"Знате ли ви, Базоли, да сам ја добио наређење да вас ухапсим?"
"Знам. А и то знам ко је издао такво наређење и зашто. Не заборавите да никада у

животу нисам познавао човека по имену Проспер Толентино! И да никад нисам
учествовао у банкарским махинацијама! Мој однос према новцу био је сасвим друге
природе, ја нисам крао ја сам говорио о злу које се рада у њему!" - одговори он и
насмеја се.
Ја сам добио наређење да вас приведем. Волео бих да се пред дубровачком портом
оправдате" - рекох, покушавајући да будем лукав.
Ви то не можете учинити. Не само ви, Меркадићу, нико то не може учинити! Ја не

припадам вашем времену и простору у коме сте ви. Једино пристадох да вам ово
саопштим" - каза он, благо се наклонивши и стави пред мене на што тај бродски
дневник. Бацих летимичан поглед на наслов, а он додаде: "Не заборавите, Соломоне
Леви Меркадићу, док будете читали овај дневник ја ћу бити дечак и проводићу своје
детињство на Куфи."
Моје запрепашћење и ужас беху потпуни, јер Визенте Базоли нестаде испред мојих
очију!? У страху скочих и излетех напоље. С врха угледах празну просторију у којој
сам обедовао с Фреззом и осталима који преживеше. бродолом. Сетих се да ни њих
више нема и да сам остао сам; захвати ме грозница, осетих хладноћу па врелину по
телу. У камину беше нешто жара, прочарах га и ставих комад сувоти. Боровина
замириса и плану. Месечина је још увек пропадала у снопу унутра и ја привукох
фотељу ближе ватри и узех онај бродски дневник - мој једини доказ, у овом ужасу,
да нисам разговарао са сенком смртном.
Дневник Санта Марие пер Ла Тере Васселене[11] (а испод, нешто ситнијим словима:
Бродски Дневник капетана Александра-Тихона Романиниа)
Уочи саме пропасти брода од "Земље Васељенске": Настојаћу да испишем (ја

Александро - Тихон Романини) узрок пропасти мога брода. Клање брата ми
Николаса и целе његове породице, до деце у колевци, које је извршила прерушена (а
пре тога заробљена) посада брода "Цонте Магара Сзапару'', проклети синови Ваге
који добише снагу с владавином тог астролошког знака. Посаду тог проклетог брода
победио сам и заробио код Кара Буруна, пред улазом у Дарданеле око којих зелени
гуштери вечито постављају своју пакленску и смрадну потковицу! Код те капије где
се увек борисмо с гусарима великог зеленог гуштера!
Разносили смо жито за многе луке чије државе гладоваху. Искрцавао сам посаду
увек тамо где мирни градови угрожени беху од гусара. О прамац мога брода разбијао
се и вал Татара, Гога и Магога! А кад затражих први пут помоћ многи се са оних
страна оглушише! Господе, зашто нас толико мрзе и раде на нашем крају!?
Имадох седам соколова. Послах шест с прстеновима у којима беше знак за помоћ.
Вратише ми се без одговора. Седмом соколу ставих знак светог Архангела, у бури
ми се врати бели соко сломљенога крила. "Ми очекујемо вашу пропаст", писало је у
одговору на прстену с отока Бензален, "и бићете наш посед, јер где бисмо с толиким
глупостима и варачењем света?"
Уместо спаса, Господин ми препусти слугу ђавољег и његовог помоћника. Тобија,

добри красни, старче, где си сада?
Слуга ђавољи ми се укрца у некој леденој луци Финске. Личио је на просјака коме је
смрт била за петама и који је вапио за милошћу. А сада схватам: била је то вражија
светска прерушена луталица, нитков жељан преврата, крви и отимачине. Онај његов
сјај у очима, кад га видех први пут, тек сада разумем!
Путник луталица се звао Потемкус. Вероватно му је то лажно име, као и све добре
намере које ми је обећавао док га нисам примио на свој брод. - Ја ћу вам га описати,
јер сутра кад се попење на ваш брод и кад вам стане пред кабину да знате с ким
имате посла!
Сумњам да ће брод (којим он сада управља) изаћи из буре. Оног страшног јутра
управио је овај брод из Одесе право на пучину: у олују и пропаст! Тај ђаволи кепец
личио је на малог ћелавог кловна: беше огромне главе на патуљастом телу. Косих
очију изнад истурених азијатских јагодица на шпицастом лицу. Правио је чудеса под
руком вражијом, све ружнија од ружнијих. Здраву храну на броду претварао је
својим сатанским прахом у црвљиву. Дозвао је пацове на брод. Морнаре је бунио
против мене, а мени је саветовао да их вешам. Жалбе морнара је цепао и бацао у
море, а гомили на палуби је говорио како је моје срце неосетљиво за њихове патње и
недаће! Био је између мене и посаде и на крају је изазвао побуну на броду! Ван
брода, у луци, гадни распоп му је био десна рука!
Шта је најгоре сви му слепо верују, а видим и чујем и на вашим странама!? Али не
заборавите прави је то слуга ђавољи, тај Потемкус, нека у дубинама морским
заврши!
А сада, ево и лика онога под чијом је руком Потемкус радио; црн, зализане као
слепљене косе уназад ка потиљку, крупних зуба, повинутог носа, црних бљештавих
зеница, ваздан с црном пелерином на раменима и великим шеширом широког обода
- ђаво, зар не?
Све ово исписах при крају свог живота. Колико ми је још остало? Дан или два,
можда једна недеља? Одавде, из своје кабине, чијем како Потемкус урла пијаној
гомили: "Александро је крив за ово! Треба га стрељати!" - Чују се узвици мржње и
одобравања. Ако се у овој олуји, далеко на пучини, нађе читав јарбол обесиће ме о
њега. Господе, Анђели и сви Свети! Примите ме! И у Море које сам толико волео!
Око поднева, октобра двадесетог, уочи Светих мученика Евстатија. Агапија и других
и многих!
Зар је због мене то око Базолиа тако испало да бих ја од њега добио на читање овај
Извештај о пакленској линији Александра Тихона Романиниа!? Ова чудна прича
нисам могао да верујем да ће једнога дана бити истина!? Тај грчки датум и ништа
више? Ако он говори о једном дану у вечности, онда сам ја као човек ту немоћан.
Не, ништа ми ту није деловало убедљиво у свом свеопштем испуњењу!?
И на крају, питах се, заиста зашто је све ово допало мојих руку и мог погледа?
Осетих како дрхтим. Бацих поглед кроз онај мали прозор у поткровљу; више не беше
месечине, била је зора и ватра се беше угасила. Помислих како би било боље за мене
(имао бих шта да причам) да ми је Базоли оставио нешто о крају Аустроугарске
монархије - кад ли! а од оног дневника само гар, као кад сагори хартија а нешто
остане од ње што није појео пламен!?
***
Поткровље се тресло. Нагло схватих да сам (као да сам) на палуби свога брика који
се комада у бури и око мене све пршти, као иверје испод џиновске секире! Потом ме
нешто повуче дубоко под хладну воду, низ таман и хладан левак, као да сам улазио у
утробу Левијатана! Имао сам осећај да ми се плућа распадају.
Потом отворих очи али не својом вољом. Око мене беше јара, сунце ми је пекло очи
које ме бољаху. Видех да лежим на каменитом спруду од гребена истуреног у море.
Затим угледах лешеве Фрезза и још шесторице људи, насукане остатке брика и бурад
која је плутала около. Поглед ми склизну низ пучину. Назирао сам брод, као кроз
маглу, и људе у чамцу како ми машу. Глава ми постаде тешка и ја изгубих свест.
Нисам осећао мучење, пропадао сам у црни бездан.
Дошао сам свести на броду спасиоца. Неки Грк из Никеје беше власник брода који је
пловио туда, Миканор тако се зваше. На његовом броду опорављах се неколико
недеља. Пошто је обављао трговину с низом малих лука јелинских - сидриште му је
био Солун. Како сам рођени Солуњанин то ме обрадова, одавно нисам видео своје и
реших с Миканором да допловим у Солун.
Бродолом доживех негде око Иброса. Срећом у несрећи, десио се на линији

пловидбе Миканорове, а сама хрид беше истурена дубоко у пучини и тиме би
остатак мог брика примећен.
23.
"Овде у Солуну, поштовани Хајиме, чух за тебе и твог оца, зналца заумног и
преписивача Хагаде. Како ме овај догађај уплаши од некакве слутње на свеопшту
пропаст, реших да свратим код тебе и да ти га испричам; Ево, ти пресуди својом
мудрошћу!"
"Врли Меркадићу, постоји некакав простор, вели раби Јегуда, где је човек уз помоћ
Свевишњег јачи од смрти. Неко говори да је то огромна љубав према свим људима,
други да је то тишина и мир духовни у којима се отварају небеске свере, а најцрњи
су спремни да то налазе у кумирима и крви људској, или било којој од твари
пропадљивој. Знај, само га ретки открију до краја. Ти си био до светлости самог
просветљења али те строгост дужности људских послова спречи да сазнаш Истину
до краја. Код тебе се она прикрала, у несвести и телесној патњи бродолома, у облику
једрењака без сенке и у знању и лику тог заиста необичног праведника Визенте
Базолиа" - одговори Меркадићу, Хајим Бехар Модрехај изјутра трећег дана по причи
свог саговорника.
"Зар ћеш ми рећи да ми се у сну, после бродолома, привиђају само властите мисли,
онако како је у Б'рахоту забележено Раби Шмуелово?
Као што знам моја јава није никада била испуњена мислима на таква створења као
што је Базоли" - на то ће Хајиму цариник Меркадић. "Буди опрезан, Знање који си
примио у сну није од овога света. Онај ко га даје, може да га да свакој звери, пужу
или гуштеру." "Ако је тако као што ти кажеш, како да схватим речи из Наука у којима
стоји забрана о Меркави и њеној унутрашњој светлости? Ипак, мени све то личи на
последицу бродолома."
"Зар би ми то знали о забрани Меркаве да је она остала потпуна и до краја забрана?

Та забрана стоји даје нико сам не изучава, ја и ти смо већ мнозина, јер тако стоји по
Реш Лакишу и Раби Левиу. Нећеш ми рећи да је све оно што те снашло око Базолиа у
Дубровнику био само сан!?"
"Ту лежи мука мога ума, часни Хајиме!"
"Ако је тако, знај био си гост у Двострукој Кући Живота у времену свога сна. А зна
се даје сан шездесетина пророштва, као што је ватра шездесетина пакла, као што је
спавање шездесетина смрти."
"Спреман сам да ти поверујем, али сам уверен да сам имао посла са Лилитиним
духом који је узео лик Базолиа! Прави Базоли је убица и успео је у свом бекству!"
"Поштовани Меркадићу, можда бих се сложио с тобом. Добро су ми познате особине

оних бића која имају снагу анђела, али која узимају храну људску, опште са женама
човечијим и врше пробаву телесну. Међутим, прошле ноћи по истеку првог дела
твоје исповести, преврнух очеве списе и ево шта прочитах: Бејаше некакав необичан
власник циркуса у Халдеји, звао се Мардак Раам. Имао је посла с ђаволом због
Списа повезаног љубичастом врпцом с корицама од овчије коже и чудовишног
глумца, некадашњег александријског роба, који је говорио будућност. Ђаво који га је
прогањао не разликује се од описа кога си ти прочитао у том Бродском дневнику.
Мардак Раам се затекао у Солуну, јерје трагао за малом грбавом лудом, кловном који
је забављао у његовом циркусу простоту неуких. Како је чуо да мој отац бележи
судбине тамо где су оне најнеобичније, он сврати до њега да измени искуство и
знање."
"Шта ми предлажеш да учиним, мудри Хајиме?"
"Све што си чуо у Двострукој Кући Живота, видео или сазнао у њој - забележи и
чекај. Месец је сада Адар, а година пет хиљада шесто шездесет и шеста од Постања.
И нека се само један догађај испуни све ће се испунити. Јер то припада ланцу што га
носе анђели с много очију, који имају мачеве чија сечива личе на комаде сунца."
24. Четврто Слово Писарево

Прочитавши ово о Базолијевом Једрењаку без сенке, легох с мишљу: да је он негде
ту у мом времену; у овом физичком свету који ме окружује. Био сам убеђен да ћу
рођеним очима видети Базолиа. Само, када?
Те ноћи, у сну зачули глас: "Ти си Он, а Он је Ти! Месропе, долази Кажа о српском
времену у коме ће се сви Ромеји, па и Базоли, наставити кроз тебе!"
Тргох се. Признајем: још увек ништа нисам схватао? - била је мисао коју забележих
тог јутра у свом Халдејском Бунару, високо у Соколским планинама, покрај реке која
се звала Дрина.
Кажа о златном кључу

(Повест о стрицу и синовцу)

Рећи ће ти се, бићеш спашен, добићеш своју Историју, говорили су ми, ако Каже
поставиш тако да Креманска Ружа процвета. Као да схватам: ја треба да се изгубим у
свим овим временима, у свим овим људима и догађајима. Ја сам оно што је било, и
оно што ће бити! Ја сам сам и на једном месту (овде у Халдејском Бунару), али ја
сам на свим местима био и бићу, јер сам себе умножио у Розефирином Огледалу
времена.
Коначно, овде бих да испишем (не би ли то дошло до нечијих очију) моје Откровење
- оно што ће бити у дубинама времена после оног тренутка, оне капије коју називају
смрт.
О! ти који читаш ово - и после своје најдубље ноћи ваљда сам спреман на Рађање у
Дан?
Једне ноћи легох на свој тврди лежај с неумитним осећањем да ће се, већ сутрадан,
појавити њих двојица - Сев и Ђермак.
Нису дуго лупали на врата, можда дваред. Скочио сам из сна и подигао засун на
вратима свог Халдејског Бунара. Стајали су на прагу они, Сев и Ђермак, али као да и
нису били они - треперели су у светлости раног јутра. Иза њихових леђа руменеле су
се шуме по околним брдима; високо изнад њихових глава и небеса беху румена.
Поздравили су ме, и ја њих.
Ово нису чиста посла, помислих. Шта ако је Каракон дозвао Гонзага? Ђаволски личе
на Сева и Ђермака, али шта ако су то ипак Сев и Ђермак? Онда сам ја бедно,
незахвално сумњало. Вал стида и очајања ме је захватио како да их ословим?
"Шта мислиш, ко смо?" - упита онај за ког сам држао да је Сев.
"Ви сте моји усуди, Сев и Ђермак" - одговорих, али нисам био више тако сигуран.
"Дабоме да смо и то, али не само то" - узврати онај за ког сам мислио да је Ђермак.
Кад прекорачише праг, упре Сев прстом на Спис с повезом од овчије коже, па ће ти
мени:
- Надамо се да си зрео, као ова храстова шума напољу. Дошли смо да видимо и да
чујемо како ти је ово наше помогло? Ја сам ти, синко, Милош, а ово ти је Митар.
- Тарабићи, стриц и синовац. Можеш нас за те држати. - додаде онај за ког сам био
убеђен да је Ђермак, али видех и чух да то више није. И баш да заустим о
послужењу, јер су ми дошли с далеких страна, можда од Куфе или Солуна - кад ли
онај који некад би Сев, рече:
- То не смеш чинити! Ми нисмо више у истом времену и на истој храни! Нама не

треба храна земаљска, ни воде изворске, ни меда 'челињег. Ово је наша храна и то
што је у теби - и показа Спис на столу. Потом поседаше; те онај који ми се
представио као Милош стаде да листа Спис. А његов синовац затражи - Дај ми ону
бошчу с којом си овде дошао.
Кад сам је ставио пред њега, он је развеза и, узевши моју бурмунтију, каже:
- Ово ти сад не треба. Ти си сваки источник, ако си спашен. А спашен си од земље

ако знаш шта ће бити. - То рече, па ти исцепа ону моју бурмунтију на комаде. Мени
се никако не да да га спречим у томе. Утом он подиже прстен из развезане бошче:
- Чији је? - упита.
- Ањаменов - одговорих.
- Његов је био док ништа ниси знао. А чији је сада? Слегох раменима у својој
немоћи, а беше ми нечег неизмерно жао, само што ми срце не искочи из груди. Као
да падам у звекару да не може бити дубљу, али исто тако осећам да се, негде доле на
њеном дну, нећу разбити и расточити у прах и пепео. Потом ме то сопствено тоњење
подсећа на један страшан сан из кога ме је спасло Шаеново упозорење. И ја се сетих
(као да се сетих) муњевито његове приче, као да поново чух исти његов глас који ми
је саопштавао о Милошевом опанку који зна више него сва проклета сокоћала! Па,
из истих Шаенових речи, схватих да Милош не зна ни словца - чему онда читање
Списа, питам се!?
Упирем поглед у њега за столом; желим да га питам: чему листање Списа? кад тамо,
силна светлост! Бљешти голема ватра с оног места где је сео Милош! Толика је та
светлост да друго и не видим око себе - само чујем глас:
"Куфа је привид Атоса, као сто је Анен-Анох привид цариградских патријараха у

месту њиховом, где неће бити ни угла за лажне патријархе који помажу слуге пакла и
паликуће домова Господњих! Кумбараџи је источник, човек у коме Византија кружи
светом; и нема тог места на земљи, сине, нити игде под небесима, у коме нема
источника. Има их који умру за овај свет не спознавши то, а неки спознају, као што
је спознао Исак Бен Фархи нека му се душа смири у чистој Светлости! А Гонзаго је
ђаво, и он мења обличија кроз људе, и он све ово зна! А Спензон је слуга његов и
доћи ће међу народе, а када дође биће пепела људског до колена човечијег, и сва
људска крв да се у једном месту слије ваљаће камен од осам ока!"
Утом станем да опажам око себе, мада она јака светлост и даље не јењава. Коначно
увиђам да не могу ништа друго да им видим до ли опанке на ногама. Ништа ми не
говоре моја два необична госта, али ја схватам да треба да их пратим, и да је циљ
нашег изласка из ове моје кровињаре ту негде близу, међу брдима.
Не знам колико смо времена провели у ходу можда сат или два, а можда пола дана?
Нисам ништа чуо, као да сам ходао кроз бљесак светлости у дубоком глувилу. Али
сам зато разумевао чудну причу некога ког нити сам видео нити ишта чуо што би
личило на људски глас. У том свеопштем глувилу и у том бљеску, та прича личила је
на воду која надире са свих страна, потапа ме и улазећи у моје жиле меша ми се с
крвљу: Како се налазим у брдима христоликог народа, гласила је та прича, коме је
патња додељена јер је изабран; и да сам поведен према качару њихових кућа где ћу
добити оно што сам већ имао.
Бејаше румени сумрак (а сумрак у оваквом пределу, високо у брдима, увек значи
нагли почетак ноћи) кад сам прекорачио праг свог бунара. На столу затекох своју
развезану бошчу. Разгледах пажљиво, али нигде не видех своју бурмунтију. Онда се
сетих: имао сам чудно осећање као да ми тог јутра није одузета, као да је то било пре
стотину лета! Ухвати ме страх: шта ако ми је затражи горска стража? Али ме одмах
смири помисао: зар ме годинама овде нису виђали, навикли су на мене; и зар ми је
нису затражили оних дана кад бејах овде као иноплеменик?
Био сам убеђен да је то исти онај мој Спис над којим сам дане и ноћи пробдео.
Нешто ме је гурало, тешко као стена кад се стровали, да забележим ово како сам
изведен до качара Тарабића кућа; како је испод једног прага извађен овај Спис и
поново ми дат, и да све оно што нисам знао сад треба да знам.
Листао сам га до поноћи. Треперело је и смањивало се оно мало лојанице преда

мном. Истини на вољу, како сам га отворио - показало се да сам на оној листини на
којој се стајало оно о Меркадићу. Било је све исто - хоћу рећи онако како сам давно
упознао, још од оних часова кад сам се први пут срео с Казом о власнику једрењака
без сенке. Губио сам стрпљење. Где је то обећање које тврди како "сад треба да
знам".
Како је ноћ бивала дубља постојало је све хладније.
Устадох и намакох нарамак лесковог грања. Сувот плану и читав рој варница сукну
увис. Тог тренутка сам и осетио, још неко је био присутан у мом бунару. У трену кад
сам седао за сто неколико патуљастих сенки протрча од врата према огњишту. Ко си
да си, помислих, и теби је хладно. Утом се из црне ноћи зачу хук сове. Сан је
постајао све јачи и јачи.
У дрхтавим редовима Списа стајало је све оно што сам тако добро знао: своју
прошлост и своју садашњост. И, до тог трена, ништа више што би личило на
будућност.
Почело је да се дешава као у сну, али то и није био сан, као да је то било нешто већ
прочитано у Спису и одмах доживљено!
Све се око мене изменило. Нисам више био у кућерини на дну брда, у оном добро
знаном месту као у гробу, већ негде испод небеског свода осутог звездама. Ипак, као
да сам и даље био једним својим делом у Халдејском Бунару јер је, испред мене на
столу, јасно лежао отворен Спис. Из страхотних звезданих висина видео сам сасвим
јасно човека (а то сам био ја) нагнутог над листинама. Потом је све нестало око
мене, а ја сам упадао у бескрајну труњаву вечер. Јадни остатак дневне светлости
осветљавао је некакав неодређени простор - биће да је то било нешто као долина јер
су се у даљинама назирала тамна и зубата побрђа.
Одједном, два човека далеко, далеко у простору, али за дивно чудо толико близу, јер
како бих могао да чујем њихов разговор! Могао сам сасвим лепо да видим како
изгледају! Шчепао ме је нагло ужасан страх, нисам могао то да поднесем: био сам
одједном у свом Халдејском Бунару, високо у ноћи испод звезда, и усред мрачне
долине поред два непозната путника. Убрзо разазнајем све појединости њиховог
лика. Један је онај који ми се недавно представио именом Митар, док је оном другом
слабашни лахор мрсио белу браду дугу до појаса. Био је обучен у црну мантију до
земље, а на глави је имао камилавку и ословљавао је Митра са "куме". Намах се
нешто побунило у мени: чега се то плашим? питао сам се, а одговор је стизао тако
брзо (као да је неко одговарао тик иза мог потиљка), и био је зачуђујуће убедљив. Па
ми је (изузимајући ту зебњу што је глас непознат долазио увек иза потиљка тако да
га нисам могао у потпуности сагледати) мало-помало постајало свеједно ко говори,
било ми је важно само оно шта говори.
Као што рекох: онај у црној мантији до земље, с камилавком, дугобрад и белобрад
личио ми је на Шаена Дер Хранда. Али, будући да сам му одмах зачуо глас, схватих
да то не може бити хајрик Шаен. Он и Митар били су кумови; а што се тиче Шаена и
његовог кума ту се нисам могао преварити: још тамо на Куфи познавао сам
кападокијца Василија.
Нагло су застали у оној труњавој вечери, сред те, мени још увек непознате долине у
брдима јужно од Фисона. Онда је онај, што рече да се зове Митар, нагло скинуо с
главе шубару и њоме треснуо о земљу - нашто њихов кум у мантији стаде у месту
као укопан. У том часу страховита и заглушујућа бука разлеже се по небесима изнад
њихових глава. Митар се крстио, терајући свог кума да то исто чини. На моју жалост
(не могу да објасним себи зашто сам је осетио?), његов кум је то тешка срца чинио.
Да све буде још горе и тужније: човек с камилавком на глави није ништа видео од
овог призора! Потом је Митар пришао свом куму и скинуо му велики крст који му је
висио око врата и почео да маше њиме према небесима. Митар је изгледао као манит
с крстом, а кум је молитвао желећи му душевног мира, пре него ли свом бедном и
јадном слепилу код очију: јер кум Митар беше духовњак. И даље, високо изнад
њихових глава, беснела је битка на небесима - у гвозденим птицама, сва у ужасној
буци и огњу, и беше као да су се отворила небеса с даждом и свим муњама. Мада
сам се питао: одакле људи у висинама, више ми је било жао човека који је
свакодневно молитвао а сада не види ово - а зашто не види, запитах се? И тада сам
био сигуран, у ствари, глас који ми је дао одговор на ово питање као да је био
Шаенов; рекох вам, као да је био, али и није морао да буде његов. Био је тих, некако
ромињав, и као и увек поуздан: - Сине, зато што је Митров кум пун земаљског знања
и земаљских послова. И срце његово, као срце сваког човека, пуно је брига за овај
свет, зато не види ово што ће бити. - Бејаше све што чух, а доле је Митар у очајању
викао свом престрашеном сапутнику: - Падају, куме, људи из гвозденијех 'тица,
сагорели и мали к'о мачке! То се зли противу злих туку! Крсти се куме, крсти, за те
несрећне душе из гвозденијех 'тица!
Усред сам ноћних дубина. Одакле ту? питам се. Ваљда се то враћам из оне долине
где сам се оног чуда нагледао? Поново сам пред својим бунаром. Прагу његовом
прилазим, а не чујем сопствени корак; једино осећам да ме неко прати. Окрећем се
на самом прагу. Хвата ме страх. Не сећам се, и не могу да појмим, када и зашто сам
изашао из своје кровињаре у дну брда, покрај реке која се зове Дрина? Онда ми се то
лице, које ме је до тада пратило по тмици, уноси у лице смешећи се. Биће ми лакше,
о толико лакше; једино ме брине шум корака и светлост лојанице која се назире у
распуклинама граничевих врата. Колико знам, колико се сећам - ја никога нисам
оставио унутра у Бунару?
- Не бој се. Уморни су, а из даља дошли да те виде. Не питај много. Слушај - каже
Митар, и преко моје руке подиже заклоп на вратима Бунара.
Нисам могао да се чудом начудим. Чим сам крочио унутра спазио сам непознате
људе. Осим Митровог стрица Милоша, никога од присутних моје очи никада нису
виделе. Испуњен зебњом седох на своје место за столом. Испред себе угледах широм
отворен Спис, мој Спис са корицама од штављене овчије коже. Бацих на њ поглед и
зачудих се: на његовим листинама које овлаш прелетох погледом било је убележено
све оно што сам те вечери видео!? Схватио сам! као при бљеску муње, мој Спис је
био отворена Књига Будућности, Књига прошлих (свих и у разним облицима)
времена кроз које је прошла Византија; била је то и моја Књига садашњих времена,
и од мене је зависило да ли ћу оно што тренутно доживљавам убележити као
садашњост. Будући да нисам знао изнад које ће се то долине догодити битка -
зажелех да сазнам име те долине. Около је владао мук. Сви су ме помно посматрали,
некако дубоко, све до сржи. Ма колико сам у очајању упирао поглед у листину нисам
ни тренутак могао да се средим и нађем исписано име долине. Као да су ме
посматрали са свих страна, унакрсно: Митар је стајао изнад мене, а Милош је седео
с друге стране стола, сви они непознати седели су по тврдој утабаној земљи око
огњишта, док је једина жена међу њима чарала око огњишта. Као што рекох: било је
страшно међу њиховим унакрсним погледима и у праску варница које су прштале
под штапом оне старице, док је набацивала сувот на огањ. Не знам зашто сани
помислио: зар и Сирарпа Меликјан не би изгледала страшно за неког ко је први пут
види? Потом ми се чињаше да сам одувек био поред ове старице; некада давно у
некој острвској кући, и да сам је тада знао као Сирарпу Меликјан, сестру
Халмеријину. Ова овде старица имала је петлово крило у седој рашчешљаној коси до
појаса и с времена на време црвенкасту кожу по рукама зависно од јачине пламена
који је лизао чађаво огњиште.
Најзад, старица је прва међу њима проговорила, док се Митар смешио: - Диете, ја
сам Стана Лазова из Бајица, родом од Чеклића - каза, и окрену се огњу. Заустих да
им кажем ко сам, али се тргох: они све знају о мени, помислих. Можда су они све
ово од прошле ноћи дописали у мом Спису? Замучи ме ово питање, па се досетих да
их нисам ничим понудио. Хтедох с радошћу да изустим понуде, но у тај мах осетих
мирис Митрове шаке на устима. Била је то мешавина младог сира, белог лука, меда
и некакве горчине сличне засићеном ваздуху после стотине упаљених воштаница.
Милош се љутито дигао, нисам био сигуран: да ли због моје грешке коју је Митар
осујетио или због нечег другог, јер улазећи унутра прекинули смо их у разговору.
- Ваздан мени ваља путовати. Где је Жлново под Тресибабом, а где је Дрина - то рече
један од оних код огњишта, некако у врхове својих подртих опанака, као да се ником
није обраћао.
- То ти је Јон Гица Лулар, испод Тресибабе. Нисмо сигурни да ли је од наших -

шапну ми Митар. И ја, због тог шапата, као да се опет нађох покрај доброг Дихрана
на Куфи; то ме неодољиво подсети на оне трене кад ми је Дихран шапутао да

издржим оно што је страшно или оно што ми је неразумљиво.
- Зашто је увек ноћ кад се нађете на скупу? И зашто вас је увек тридесет и двоје? -
упита га Митров стриц.
- И ја сам се питао. Ваљда што смо из целог света, па у чекању падне ноћ - одврати
мирно онај са земље, по имену Јон Гица Лулар.
- Муч, не лудуј! То ти је што си телом ноћу на постељи, ти и твоји, а нисте ту ђе

чељад мисли да јесте! - закрешта Стана Лазова, а очи јој огромне и црне.
- Да ли летиш? - упита га један, дубоко иза огњишта. И ја видех: бос је тај и носи
обућу под пазухом и једна му жилава шака ослоњена о крстаст штап; рекао бих,
можда ћу се преварити, да је штап од тисовине.
- Летимо - одговори уместо Лулара, један исти ликом као његов одраз у ћерчиву.
- Тебе нико ништа не пита! - издра се Лулар на онога.
- Ово ти је добри Јон Клисура. Никуда не иде без Јон Гице Лулара, јер је његов јачи и
предобри део. И сад га је победио јер је рекао истину - опет ми дошапну Митар.
- Ко вам преседава? - упита га Милош. Лулар је ћутао, мрко гледајући у врхове

опанака.
- Немуштом и скудоумном, правој бубини, клетом и грешном чича Прокопију

Бродару из Кратовског среза, говори Ранђел Михаил шта ће бити. А ко теби говори?
- то изрече белоглави старац, румених образа као у младића, с јужњачким рубинама
на себи.
- То ти је Прокопије Бродар, звани Чича Прокопије. О себи говори као о другоме -

мени це опет Митар на уво.
- Он. Он и преседава - нагло узврати Јон Гица Лулар.
- Ко је Он? - огласи се и Митар.
- Он је Он! - узвикну Лулар, па скочи на ноге. За њим поде на врата и Јон Клисура.
Могао сам сасвим лепо да видим два истоветна лика људска, у истим козијим
кожусима са истим закрпама.
- Два брата близанца - изустих, чудећи се овим људима у њиховој сличности.
- Не - прошапта Митар. - То је само Јон Гица Лулар. Приказује себе у два лика кад
није сигуран да је на страни добра. Лулар је увек онај који се појављује први пред
људима. Јон Клисура је његова савест. Има их који тврде да људима као што је Лулар
управљају звјезде, а оне су у знаку близанаца, зато се Луларева савест види - Као да
су ме згромиле ове речи, нисам могао да дођем до даха.
- Морам да идем, а хтео сам да чујем има ли код вас, е да ће доћи жута војска преко
Тресибабе, као песак морски, као мора скакаваца - уморним гласом ће Лулар.
- Могло би то бити пред битку за Еждерска[12] врата на Ћемовском[13] Пољу - каза

онај чија шака још увек мироваше на крстастом штапу.
- Јао Кара Влашко и Кара Богданско, у огњу ћеш бити источноме! И стари ће град
изгорети, а да огањ неће знати погасити! - то изрече Лулар, напола отворивши врата.
- Завладаће црногаћи људи, па ће доћи време црвене чалме. Тад ће Маџарија љубити
Меку и Медину и носити турбан на главама. Пази што ти рекох - каза онај из дубоке
сенке огњишта. Утом ти она двојица (да не кажем Јон Гица Лулар) изађоше напоље.
- Мука ти је овом Влаху. Дан му је кратак, а ноћ му дуго и опасно траје - рече Милош
Тарабић загледан у затворена врата.
Могу да кажем да тада нисам све присутне добро осмотрио и, чини ми се, у њихов
број никада нећу бити сигуран. Из сенке огњишта изашао је човек страшног лика,
али у његовим речима, погледима његових огромних очију видео сам свог великог
пријатеља. Како могу да тврдим да ми је био велики пријатељ? Шта је то учинио за
мене или ја за њега, ја га никад до тада нисам видео - зашто онда тврдим да мије био
пријатељ? Ипак, нешто је у мени говорило, један део мог бића, да је тај човек одувек
био поред мене, знао за мене, али гаја нисам примећивао све до те ноћи код мене у
Бунару. Ако бих размишљао, можда је то осећање долазило отуда што сам ја (када је
проповедао о будућим временима) имао осећај, чак био убеђен, да он то говори о
мојој будућности, као и оним свим знаним и незнаним људима, у којој ипак има нађе
и светлости! Елем, као што рекох (а касније видех да је све ово забележено у мом
Спису), његова појава бејаше страшна за мене. Звао се Стањ Шћекић, познат као
Старац Стањ са Лушца, прозорљивац и, како чух од Митра Тарабића, био је нуји;
што ће речи прешао је стоту годину живота. Био је скоро слеп, мада су му очи,
огромне и сјајне, бљештале при одсјају ватре из огњишта. Великих накострешених
обрва које су се измешале са дугим трепавицама, а густе бркове је држао забачене за
уши. Имао је боре на челу у облику огромне гуке. О бедрима, на каишу, носио је
бритвицу и њоме крстиће по дрвећу горском урезивао и некаква Соломонова слова.
За свога века за појасом држаше труд, кремен и огњило, па тамјана, воска и памука,
а на малој дрвеној иконици лик свеца испод Острога и гуту, у завојку, горских трава.
По рубинама на себи није се разликовао од просјака, а обућу је носио под пазухом.
Ваздан је путовао по народу; проричући али само ако усхтедне и нико није смео то
да захтева од њега. Лечио је само оног ког је хтео и по својој вољи. Стањ никуд није
мицао без тојаге од беле тисовине с крстастом рукуницом; њом је разгонио зле:
вукове и нечастивог. Кажу да је знао вучији језик. И хришћани и муслимани су га
поштовали, сматрали здухаћем и видовњаком. Ни куће ни кућишта није имао.
Постио је и молитвао где се затекне: у гори, на води, у конаку познатом и
непознатом. Живео је ходећи по народу, али му нико пута није знао, и уза се никад
више није имао од једне аспре, а у торби шареници више од једног црног
брашњеника. И, ето, таква чудовишна људска прилика стајала је преда мном, а ја сам
дрхтао од страха. Митрова опомена да не смем ни за живу главу ништа први упитати
била је излишна јер ја нисам имао смелости за тако нешто.
- За један декик[14] могу видет шта се чини у Стамболу. Питај, синко, само знај ил ти
мрем ове јесени, јал ћу прогледат, ал пре ће бити да ћу мрет. Па се једнако носим
мишљу: благо онима који дочекају време у коме ће људски век бити ко козији.
Схватићу тек касније да сам био, као Меркадић, у кули од слоноваче, у заумној кући
где се све зна и да сам пропустио много тога да сазнам. Али ко би, услед таквог
страха, имао снаге и воље да пита?
- Е, кад је тако диете, да ти речем, а ти памти. За оне који ће се родити око испуњења
врхар године, што ће рећ у пошљедак, кад ће врхунити несрећама људскијем, а човек
живети кратко ко коза у затрованој води и гори. Тамо иза другог рата народа, и
дубље, во временија она, кад ће се од седамдесет ратова, и малих и великих, десити
педесет, Стаће Тудех и Папак[15] иза злодела арнаутског, а и да преотму Цариград
иако се добро зна чији је то виноград! А ја! неће бити среће за Србина докле не
падну Еждерска врата! И докле не повиче: 'Станте вуци! Ко је море градио Скадра
на Бојани!? Ко је невесту своју зазиђиво, е да би виле градњу оставиле' Па кад
стигне одговор, да заскоче и узму Еждер из опакијех руку! Због тијех Еждерских
врата поклат ће се народи на пољу Ћемовску. Људска крв ће камење по Ћемовску
ваљати! Потучени непријатељ повући ће се к Оногошту и ту раздвојит на двоје. Е, да

би било јунака па да у том раздвајању Тудех-гују сатру! Бијела војска испод Истока,
с перјаницама на челенкама и пред њоме војвода Михајло, искрцаће се на Метковиће
и одатле поћ ће уз Херцеговину. На Попово поље, између двије гвоздене гује,
луторанска војска дочекаће бијелу и пануће силна крв, а крвави потоци проврит низ
Попово поље. У Босни ће највеће поклање бит код Бања Луке; а у цјеломе свјету код
Ћесара и Цариграда! Тад ће се ока пшенице продават по хиљаду дуката, а ока јечма
за песто, глава од мазге за стотину дуката. Народ у планини Волујаку пронаћ ће
пећину и у њојзи товар злата и товар проса, и више ће се пограбит око проса но око
злата! И, најпосле, Богу Свевишњему хвала, у Цариград, од старина свјетли
Константин-град, засјешће на прјестоље цар бијелих људи и његова ће се рјеч
слушат у цјелом свјету, као глас мудрог. И владат ће до четрдесет година, онда ће га
убит они од његових, јер свјет одувек имаде безумних паса! О, проклет да је тај што
ће бит прерушен у црноризца и што ће крв јуначку просут у цркви Божјој, јер је
његов наум паклени! Па пошто се издогађа сва та ратуштина, жене ће по горама
лелекат, па де која кад угледа пања, завапиће: 'Еве ми га муж!' Кад ублизу, а оно пањ!
Долазак те људске крвштине на пољу Ћемовску дознаће се у она времена кад се
земља големо стресе под Ћесарградом, па под Солуном и на хиљаде хиљада у црно
завије. Некако у та времена је и крај Једрену: од страшне глади ће пропасти. Е, хоће.
И бит ово после Еждера? Кад се род српски добро измучи; кад ли га на коље сви
редом набију, кад га попале, кад му и старост изнапаствују, кад му се о врат окаче,
као гује, лажни патријарси, кад испева синџирски попевак, а гусала нигде нема:
'Отворте се гробови да и ми живи у вас легнемо!' Кад, што речем, крваво пострада
све оно што је Христос на Крсту, тад ће се из сиротога дома, и од простог народа,
јавити човек који ће све огрејати ко сунце Господње! Просипај цвеће народе!
Благосиљајте монаси! А Ти, који долазиш, не окрећи лице своје од Хиландара! Благо
отачеству, јер ће се удичити! Ви који знате родословља отворте их! Отворите многа
-јер ће се код оног турског улизице, и најгорег слуге страсти своје, као у сатрулом
пању, наћи жилица и из ње избит зелена шибљика! И ви који знате Књиге
староставне ричите кано лавови у пустињи: "Ево га, нашли смо Стабло Господара
свога! Ево животодарне жилице, у дубокој црној земљи се чувала, из ње је избила
стабљика!"
Обарам главу своју, јер не могу његов поглед да издржим и дрхтим: да ли сам ја
једини коме упућује ове речи Стањ Шћекић с Лушца? Док ми клоне глава к столу
видим како Митар Тарабић, као некад Дихран на Куфи, прстом показује на редак у
Спису који мој вид до тада није уочио:
- Оно што си видео у овој вечери над Пожешком долином - ваздушни је бој сенки
будућих људи, и сенки будућих лада небеских, и сенки будућих смрти, и сенки
будућег живота; и све то чека да се отелотвори. Москаљ и Талија ће се побити изнад
српскијех глава, а над Пожешком долином, и они ће гледати како се други бију. Ако
ли буду довољно мудри говориће у срцима својим: Хвала ти Саваоте, нек други
просипају крв своју и сеју кости своје, јер испуњасмо судове благом за душмане
своје и шта добисмо? Србија паде и дође мала ко београдски пашалук и мања би
него под Агареном. Удичише своје лоповлуке и неста људи из горе и поља, и
замукоше звона, и испунише се градови опакијем гадостима, и зато је речено: "Идем,
куме, нигде села нема!"
Желео сам протумачење ових редова; али кад подигох лице своје и потражих Митра,
ужаснух се - не зато што га у мојој близини није више било, већ што поред мене
стајаше непознат човек. Беше то човек у турским рубинама на себи. Врата на мом
Бунару тешка су и шкрипаво се отварају, морао бих чути сваког ко би ушао унутра.
- Не бој се, диете, овоје муабир[16] Ганбија,[17] родом из Мостара - каза старица, с
петловим крилом у седим косама до појаса.
- И ја, роб Божји, Ганбија, имао бих што рећи, нисам пред Кара-Мустафом и немам
шта да кријем. Велика је и страшна тајна звјезда међу које је Свевишњи сакрио
судбине светских градова. Гле! ако би ми се дало да почнем; почео бих оданде где
сам стао пре толико стотина година: од Ћесарграда бих почео! Могло би проћи без
проливања људске крви под њим, ал' курва и ченгија,[18] плесачица учиниће више за
страну зла него часни скуп Ћесарграда не би ли га мимоишле ратне недаће! Тешко
тада свему што се под аскерском чизмом нађе! - то изрече онај човек у турским
рубинама које беху чисте и сјајне, рекло би се да су беговске.
- На, у то гледам. То су моје инђијеле - додаде, и пред мене спусти дебелу књигу.
Била је толкована ситним турским писменима. Напрегнух вид и прочитах: Тезкјерек
мешахири Османије.
(тур.) Биографије Турских великана: О њему се (пророку Ганбији) вели ово: Хасан
ефендија, муабир, родом је из Мостара. Отац му је био Алајбеговић Омер бег. Био је
професор сликања, а доцније јавни наставник једне мошеје у Стамболу. Посетио је
света места Меку и Медину. Пророк Хасан ефендија био је личност непогрешивости
и доброте; а у својих четрдесет година прорицања и тумачења снова блистав и
истинит! За време опсаде Беча ћесарскога (1683. г.) пророковао је Кара-Мустафи, у
она времена великом везиру, да се неће здрав вратити одонуд нашто се Кара
Мустафа расрдио; па кад је дочуо како пророк наговара војнике да не иду у рат на
ћесара - нареди да га протерају из Једрена, а у стамболским подрумима припреми
ченгеле гвоздене не би ли Ганбијину кожу разапео чим се овај појави. Но, познато је
ко управља судбином онога који зна шта је скривено у будућности. Тако је Ганбија
кренуо на запад Отоманије, где су границе биле обележене огњем и немирима или га
је то умрли-сат позвао у том правцу? Може ли се икад схватити шта осећа човек који
зна природу и глас доласка своје смрти; Те ноћи је био тајно скривен у кући која је
држала до забрањеног учења хамзевијске секте; оног Хамзе Орловића, из околине
Тузле, познатог као оснивача љуторске секте. Дакле, био је код (негде на обали Саве)
који су познавали сваку свету књигу у којој је стајало о чудима пејнгабера. Због чега
је те ноћи изашао? Шта га је то позвало све до обале реке? Да лије морала да се
испуни она народна: "Сава меда - Ганбијина леђа?" Можда би лакше човек могао
наћи одговор на ово питање: шта је довело три пијана јаничара, усред ноћи, на реку?
Ту су умлатили Ганбију; одсекли му главу и бацили је у Саву, а труп оставили на
обали. Можда се никад не би сазнало како је пророк Ганбија завршио - зар у
његовом имену не стоји да је био скривени човек; Али, неколико ноћи касније, један
стражар на караули поред Саве (да ли је то био један од оних јаничара?), у глуво
доба ноћи угледа страшан призор: Безглави труп човечији тихо је клизио идући по
води - носио је главу у рукама; глава је имала страшне, сјајне и огромне продорне
очи! Стражар је крикнуо од ужаса и побегао са стражарског места. За цео догађај
убрзо се сазнало, Командант карауле је наредио да се подигне турбе пророку Ганбији
на обали реке. Градећи га; неко је болно повикао: "Сава меда - Ганбијина леда!"
- То је књига Животописа турских великана. Како у томе видиш оно што ће доћи!? -
повиках у чуду.
- Сине, све се налази у теби. Што је било, што јесте, и оно што ће бити. Док си
прављен од глине неизмерни ум је утискивао нешто у тебе од онога што ће те
разликовати од сваке животиње, биљке или било чега што те окружује. Да није тако
зар би човек био свестан да се разликује од мајмуна или мрава?
Ове ме речи постидеше. У ствари, постах, после њих, бескрајно тужан. Оне су ме
подсетиле на дуга ноћна подучавања доброг Дихрана с Куфе. Зграби ме мисао:
пожелео сам (више него што сам био убеђен) да сви ови, наоко гости око мене, нису
то што јесу, већ моји са Куфе - само су изменили изглед. Да, то су они - сви моји са
Куфе! Но, нешто је истог трена букнуло у мени. Не, они су далеко, далеко преко
сињег мора у прошлости, а ти си одмакао на пучини, и сам си, и мораш да пливаш -
мораш! Мораш да докучиш, да допреш до тог острва у даљини (оно је још увек за
тебе мало као зрно горушичино) и да сазнаш шта има на њему.
***
Подигао сам лице и погледао около. Био сам сам у свом Бунару. Овога пута - био је
то опет онај стари добри мој Бунар. Нису ме изненадила широм отворена врата,
угашено огњиште, јасноћа и бљештавост рано јесење светлости - рекло би се, била
је сјајна као челик. Једино, можда, питање колико сам пробдео са њима: дан и ноћ,
или једну недељу, можда две?
Устао сам и лагано изашао напоље. Тамо ме је чекало изненађење. Недалеко од моје
кровињаре, на првом благом обронку седело је младано чобанче, држећи двојнице у
рукама. О томе сам већ записао: нико никада (сем ретких путника намерника и са
стражарских контумака) није био у мојој близини. И гле! сада ово чобанче. Брже -
боље похитах к њему и, како му се приближавах, видех да је то чобаница. Девојчица,
тек девојчурак; врти ону фрулицу у рукама и, богами, мене не примећује или изгледа
да ме не примећује. Када јој приђох, питање само излете из мене:
- Како се зовеш? - Србица - одговори она, кристално јасним гласом. Њени су сигурно
сиромашни, помислих, видевши њена три јагњета у паши.
- Мучи те фрулица? - питам је, тек да започнем разговор с људским створом у овој
планинској пустоши.
- Да. Некада сам знала, ал' сам заборавила. - Глас јој је звонак; смеши се, али ме и
даље не гледа.
- Полако, млада си, научићеш. Има времена - одговарам, тешећи је.
- Нисам. Мени је хиљаду година - одговори, и погледа ме плавим очима. Стресох се -

топла језа проструја кроза ме. Можда сам пречуо њен одговор, помислих, и
потражих очима оно што чува. Она три јагњета.
- Чији су јањци, мала? - упитах је, тек да ме напетост мине, и да не мислим на дубок
плави извор у њеним очима.
- Онога ко их преброји.
Ово ми се свиди; испаде ми као чикалица. Подигох кажипрст, а на уснама ми заигра

реч три. Али, гле чуда, читаво стадо јагњади искрсну по падини око нас!? Тресао сам
се, али то не беше од страха; било је у мојој јези нечег необјашњиво умилног.
- Где су твоје куће? - замуцах.
- Свуда где ти око домаша. Од Солуна па до Кордуна, а на југу све до сињег мора.
- О!, па ја никада нисам чуо за тако голему кућу! - узвикнух у чуду.
- Како би знао за моју кућу, кад не знаш оно што ти је записано а што је твоје. Пре
него што си изашао да ме видиш - помишљао си да ли људима да саопштиш истину
о великој глади на Волујак планини, у оним временима кад рат буде седам па још
двадесет година. Малодушност те захватила, и поколебао си се, ал ти се срце испуни
пакошћу и страхом па си помислио да би било добро направити кућу с тајним
траповима и у њих сакрити жито за године глади и рата. Зар је та твоја кућа с
двоструким зидовима једино што си научио од онога што имаш забележено у својој
Двострукој Кући Живота!? Личиш на онога који је знао и крио, из времена кад су
људи са звездама на челима добили рат, а он имао сина јединца, па кад је дошло да
се ратује у великој равници он тек онда пошаље јединца, кад тамо - а оно сина му
јединца тресну огањ посред чела! Не заборави: ко буде знао а крио само за себе -
тешко њему!
Стварно, размишљао сам о томе, о тој кући с тајним траповима за жито. Ако ће сто
дуката коштати глава мазге биће то страшна глад. Али, истину говорећи, одмах ме је
напустила: шта би други рекли? Сигуран сам, рекли би: пусти то, то су само приче.
Годинама, десетинама година и стотинама, увек постоје страшне опомене: глад, куга
и рат, огањ и мач. Ко зна кад ће то бити? Као што рекох и написах: напустила ме
брзо таква помисао, мада сам тада самоме себи личио на Каракона, мог негдашњег
демона сумњала.
Она као да је прозрела ову моју мисао:
О томе ћеш сазнати кад изнад тебе стану и повичу: 'Устаните мртви, нашим мукама
је крај! Устаните да видите ову широм ширину живих! Све је опет једно! 'Е, тад ћу и
ја научити у фрулу као некад.
Био сам обливен знојем. Онда ми пуче пред очима; сетио сам се! и лупих се шаком
по челу. Мој Спис! И мој Бунар! Постали су Двострука Кућа Живота! Постао сам
потпун, сазнао сам оно што ће бити!
Стајао сам и даље клечавих колена, загледан у њу, док мије по лицу пљуштао зној.
Потом сам постао свестан сунчевог заласка, уморно је залазило за брда. Нагло је
постајало хладније, почео је да дува ветар. Испрва је био слаб, али је напречац
постајао све јачи и јачи.
- А сад морам да кренем - рекла је, и устала. Каква је то лепота била! Та девојка
златних коса до пета! Сва у белини, с појасом опточеним сребрним пуцадима,
неописиво лепог хода. Имала је венце чудесног цвећа извезаног по рукавима одеће.
И, кунем вам се - за њом су пошла само три јагњета? У чуду сам гледао унаоколо
(био сам још увек слеп код очију), од оноликог стада за њом су пошла само три
јагњета!?
Падала је ноћ. Сјурих се према Бунару. Унутра, дрхтавим знојним прстима ударах
кременом о кремен. Успех некако да запалим ватру. Пламен захвати сувот, која је
пуцкетајући брзо нестајала, као да саму себе гута.
Затим, запалих лојаницу и бојажљиво почех да листам Спис с повезом од овчије

коже. Ако погрешим, помислих, Спис ће се претворити у змију. И онда сам готов у
овој пустињи. Нема ми спаса! Сав претрнух од страха.
Ипак, листао сам и упорно листао листине мога Списа. Све оно што сам ових дана и
ноћи преживео било је ту уписано; стајало је ту убележено као руком Господњом.
Све од Ганбије па до Пожешке долине. Али, било је још тога, осећао сам. Иза сваке
листине долазила је следећа. И та следећа је исписана! Тако сам, листајући стране,
прочитао о свему ономе што сам доживео до тада.
Онда су коначно, под слабом светлошћу лојанице, пред мојим очима задрхтала
Слова Будућности - моје, свачије!
Било је то као излазак из непрегледне таме у бљесак и силину светлости, на

безмерну пучину свих мора које људски ум може да замисли, као сусрет са
вечношћу! Губио сам дах, груди као да су ми биле оковане менгелима, док су ме
засипали редови исписаног.
Били су обележени бројем двадесет и пет, и били су насловљени: 25. људска крв у
Трећем Еону.[19]
Како се испуни три хиљадита по воздизанију Господњем - тако се напуни свет

опачинама, и лашцима, и секташима; опијумчарима, и курварима - а последња
белосветска лудаја, као жаба Јованова, начини од себе важност и свакој на уснама
поганим беше гнусна реч: "Господ је измишљотина!" Е, у та времена, ко никад до
тада, свет ће живети под заштитом два киклопа, горих и већих но што је био онај
јелински; под њиховом заштитом, све напола, биће и краљеви и цареви, сваколике
војводе земаљске и још сваколика блага земаљска. Биће све страшнијих болести, и
нереда по градовима, а најгори без душе одлучиваће да ли ће се умирати од глади. И
нико неће знати (иако је мудро Јованово Откровење исписано) да се то светска
блудница огледа и њен лик је онај други џин; и седи она на звери са десет рогова,
која се још називље Стара змија или ђаво.
И још дубље, временитије, за стотину година у трећем еону, оне две зверине науме
да сатру дух Господњи. А то ће бити кад на небесима засија брадата звезда (и нико
неће иза ње сем одабраних видети анђела који кажњава). Тада ће Франгистаном[20]
силни градови по јачини бити на гласу, а франгистански савет народа седеће код
Женевљанског језера. Толико ће бити трвења и ратова да ће границе Франгистана
изгледати као никад до тада. Наићи ће времена првих, потоњих краљева.
2.
Јао, јао мени, ево га иде! Кудрави црнац право из оног града ког су, некада давно,
Јелини преорали на обалама тунишког мора! Гле! а курве, лупежи и содомити
вараће, тврдећи како су најјачи и главни! Јаох! Јаох, кад ли пре, кад су до скора
чалме' чалми крв проливале? Кад ли пре, о Господе, поново у Шпанији? Јаох мени, а
тешко онима који то доживе - неће се знати цена жита, а кора маслинова гулиће се у
Севиљи! Тешко мени, лада до ладе, гле, пред старом француском луком, по којој
чувена корачница доби име! Ал' зар никог нема опет да је запева, кад пре опусте
цели француски југ?
Шта то би с вама Пољацима! Зар ви који од Вијене терасте негда Турке сад стависте
црвене чалме! А ви Угри зар је то вера? кад нема Рима неста и ње?
3.
Времена страшна - млечне кише, двоглава деца на телу једноме и чудо од рибе - и
сред тог доба Либијац, црни момак из Фреза, с чалмом поврх чела!
Каквог ли чуда, о Боже, зар тај гладни народ што подсмеху служи Ти узе наново за
бич и канџију дрском човеку у мајмунској вери!
О, небеска водолијо! Превртљива ли си и незадовољна! Сатанско си ти чедо нема

шта - јер да није тако зар би се коврџаво и црно момче родило на почетку твоје ере!
И, гле, док се ово пише - момчини је двае'ст и пет, а глава му негде у Фезуу, над
борном вештином загледана, коју му срце крвнички срче!
Пред Римом зачас, како га оне књиге уче, на прагу своје четр'есте стиже! А Талијској
земљи ланац пакла стиже; глад, огањ и копито туђе!
О, јадни Риме - продају ти зеленбаћи зидине! И отац твој седи (стари лажац одувек)
преко кардиналских лешева рупу у твом зиду тражи! А нигде једарца ни сунца да
гране!
О, Риме - твом пастиру остаје само мрачни лагун! Ал' не тамо, тамо да не иде! Јер,
ево их, са свих страна газе, кроз проклету водолију, вага, близанци и Мухамедов мач
гладни!
Сицилије нигде, а над Малтом мрак! Не смеј се овом чедо пакла, иза седам мора, и
тебе чека пун месец и куга, преврат и тврда глад!
Знам добро твој град где почаст има зелени сат и где је паклени печат ломио из
циркуса извесни Ла Вај! У граду том, над дрхтавом земаљском нити, сотонске
синагоге мајстор!
Ту знај, боље неће бити нег у Риму - само ти уживај у црној миси банкарском олошу
на част, ал' знај смеху твом доћи ће скори крај!
Кад небом ожеже муња; па киша, па вал, и с треском земља и сва твар к'о ваздух
постану тад! Кад се тло отвори под тобом о, граде содомски, питаћу те: ко је Земље
стварни господар!? (Господе, дај, под твојим окриљем да буде тада мој прах!)
Гледај у ту силну воду, пропасти знак, како та жентурина тоне с лучом у вал! И сети
се како си био млак пре толико векова кад је стари пупак света тонуо под Агаренски
вал!
Сад си и ти већ бивши пупак света, а старо ти гнездо под водом је цело - и о њему,
као о оном атолу старом из јелинских књига, писаће многи да је негда било!
Ал' Господ, у свему што пребива ничим не омеђен, што све зна и уме и свог времена
свевидеће Око - црном петку на месечевом српу стаће за врат!
Послаће, Господ, двојицу, и с њима исламски крај! Црвенобради Аеробарб и још

један, борбом стечене круне, цар - спасиће целу Франгистан!
4.
Пандехаљев Запис[21] "Али ћу ти казати што је написано у Књизи истинитој. Нема

никога да јуначки ради са мном у том осим Михаила кнеза вашега." (Књига пророка
Данила, гл. 9, 21.)
Открићу ти - јер си се открио: Ја сам Пањдеха, ја сам Панџа, ја сам Пандеха и Панда,
али ја сам Пандехаљ; тако сам се ослободио своје последње смртне љуштуре: свог
имена, те сам сад Све у Једном! Тако је мој лик (и мој живот) скрит за свако просто
око. Остао сам за непросветљене потпуно непознат. За све оне које је ђавоља
владавина опљувала те мисле да је људски род, род од дивљих звјерова! Моје
обличије стало је у промисао Господњу: ја сам онај који се сећа свега, онај који зна
све!
Нека се преврну Књиге староставне: биће нађен и виђен, душе ми, у својој младости
у Отоци код Црног Језера испод Дурмитора. Ја и моја два брата, дивови од људи,
како варујемо и бацамо жребија. Онда ја разбих вражију тројицу, с моја два брата, и
повратих се крсној Тројици која лежи у Свему. Тако је било, тако ће остати.
Ја видех ону ноћ (триста ноћи и дана пре него што је та проклета ноћ пала над
Калипољско Поље), када је Сулејман, уз допуштење промисла Господњег, заскочио
море и довео страшну агаренску палицу, као казну, међу род хришћански! И бејах
тада слеп у очињем виду, ал' имадох духовни вид. И чух где ми три сина оштре
мачеве своје и одмах знадох, те их упитах: шта раде? А они ми рекну:
- Некаква рђа, што се зове Турци, ударила преко мора, па идемо да је подавимо. -
Нато им ја изрекнем о ономе како Мисирска баба прескаче трап. А они затраже од
мене да им рекнем још о томе, те им узвратих:
- Притегните се ви за ође, јер ће ти Турци лећи по свим овим странама. - А они

одговоре:
- Па да скупљамо војску?
- Скупљајте, ал' ће их надбити тек шест кољена иза вас.
- Онда да скупљамо проса и да напунимо ш њиме пећине око Отоке. Ваља нама
хљеба јести, нама и синовима синова нашијех.
- Евала, да просом испуните све пећине од Скадра до Угара, неће завредити за вас и
синове ваших синова, и синове од ваших синова синове па њиховијех синова синове,
јер ће проклета агаренска палица кажњавати све до ћесара. Као што вам рекох, док
не изађе шест кољена.
- Е, ако је тако, онда да одмарамо у хладу украј Црног Језера! - повикаше моја три
сина, дивови као и њини стричеви, те легоше с травкама у зубима у дубоки хлад
поред језера. Тако је и остало с њима: ја сам живот на земљи напустио, а они су
ваздан остали у хладу језерском, једнако се смејући од чега је одјекивао Дурмитор.
Не бејаху моји синови гадови и одроди као што беху они скотови који каменоваху
своје пророке. Тако се прочу да знам све до Оногошта и даље у Ромеје; а неко записа
на зечетини све што знам. Ко записа, и колико пута, то не знам. Знам да знам о три
времена која долазе (после овог у коме сам сада), и о оним временима која су била
пре мојих костију и меса мојега.
Ево тога знања о временима. Пази на који начин прихваташ ово знање: један корачак
(пуста жеља да се све догоди у људском роду за твог живота) одвешће те на
странпутицу и погинућеш као звер горска!
Е, да почнем од оне Калипољске ноћи; онако како је почела казна Господња. Смејаху
се јадима нашим они који су први почели са изопачењем и новачањем вере. И тако
поста све опакији онај подсмех папака. Ал' није ли речено: Рини први Рим потоњи?
Падоше последња времена: и узе грозни Агарен Константин град, и узе све, као
страшни Јованов скакавац, те дође вал пакленски све до под сам Ћесарград! И нема
спаса за православне, еда се нису иноверци исказали као помоћ синовима
Агариним? Еда ли нису били на страни синова таме? Еда ли нису унијатили? Јал
ћеш на колац, јел ћеш стару веру оставити? Еда ли се може наместо Сунца ноћ
изабрати? И би' што би'.
А овако стоји о Новом Цариграду: и неће то бити само стари над. Ко верује
повероваће! Ево Оног које превладао земљу у себи, и сву трулежност тела својега, и
има Око, из дубоке смрти пролазног, које види како Михаило узима на препад
Цариград! Еда ли ће бити света над њима да сеири кад их расели арапско племе;
биће то синови синова оних који су овде зарили: јаох, глади на западу, и куге, и нигде
живе душе све горе до високих франачких планина! Господе, Ти знаш добро какви
су вукови из црвене пустиње! Ти си их пустио да буду бич и казна! Црноглави
крвопилац, кудраве косе, Рим кад исели; јао мени, Риме, ко ли ће те населити!? Па
кад стану гладни гладног јести, и нико се неће либити и свако ће признати: "Јео сам
меса човечијег!" Па кад алжирски гусари попале грчка острвља, и Малту, и сву
Далмацију! И ко ће спасити Талију мучеништва? Јер они који треба да је спасу
бациће се на њ као крвождери! А шта ћеш учинити ти западни човече што држиш о
себи као о богу?
И да ти речем о ономе који је могао Талију да спасе мука а није јер је семе сотонино.
А кад се у њојзи појави, повикаће за њ: "Ево, иде, долази нам спаситељ нас!
Свечасни и премили, прехвални! Онај који доноси мир Талији!" А неће знати, кукала
им матер, да је дошао арапско племе да изгори па да њоме овлада! И притуљено је
чекала, та змија, да се измрцваре сви око талије: и Исмаил, и папе, и јачи градови
њени, Готи и Франци, Орао и Кокот - да би он дошао као вук у јагњећој кози и да би
народ, сит крви, рата и огња, завапио: "О, блажен си ти који долазиш далеко преко
мора, јер нам доносиш мир!" Тешко онима који у Црвенобрадом препознају змију,
сина сатаниног! А биће зналаца Сатанаиловог међу самцима манастирским и

звездочатцима који ће знати! И мучите тишином о змији браћо нерођена! Будите
велики као исихасти, браћо моја која ће те пасти у овај живот! Пишите мучалнички о
дубокој ноћи Талијској, а у срцима својим ричите као лавови и нека вас слова
опомињу, као што кедрови Ливански бацају сенку: "Ево западе греха твојега! Ево
дела твојега због окретања главе од Цариграда! И дело твоје зове се: смрт, огањ, глад
и чума: четири су то јахача Јованова! И уз њих још лажни месија; онај за ког стоји у
Књигама староставним као о сину ђавољем!" И причувајте, самци, Књиге свете јер
ће доћи време кад ће гонити скотови Књиге које имају очи и Дух свети! И сви ће
веровати том трећем сину сатанином јер ће овај бити притворен у жудњи за миром
Талијским, а како је згразио полумесец - то ће му сви веровати! И у првом вратиће
Он моћ Христовој цркви на западу, али за мало, па ће се окренути од ње јер је пород
аспидин. Јао, оним временима, и у њима Христољубцима, јер ће цар над царевима
земаљским у Шпанији подићи храм идолски; себи и синовима својим! Посвуда ће
ницати кумири, и цркву ће пљувати скотолошци и јеретици, и гониће поштеног
пастира, и свакој врлини ће се смејати последњи у роду људском, и криће се деца
Господња по пећинама као у првим временима Рибе! Биће то време великих раскола,
лажи и обећања гладнима као зелене траве! А то ће бити време кад је печат над
безданом разломљен и аждаха слободна по свету! О, безумника, душу не могу
испустити док се не искаје за грозну опачину, дизање храма, себи посвећену!
Што ли гракћеш црна, злослутна птицо трећину целога дана на каменој кули града?
Ал' никога нема да звер разуме, а звери ће говорити људима: шта да раде у страшној
суши кад прокључа грчко море; па ће опомињати о најезди Исмаилита! У Шпанији
биће петка, турског свеца, ко на гори листа; па ће из ње ударити на Тудехе, луторане
и папке, и на цели запад. И коју ћеш војну западе истурити бојак да бије с љутим
Мухамедом? Да ли нећеш содомите, јал курву, јал опијумчара? Голе ће ти деве
излазити пред мачеве крвничкоме роду, а мајке ће синове крити под сукњама. Риме,
и свима банкарским градовима - тешко вашему сјају! Крвљу ћете заливати ваше
опачине, а дим и лелек ваш стизаће до неба; и неће бити опа да опоје, ни гробара да
сахрани, нити друга да ожали, а звери земаљске и птице небеске јешће меса
човечијег па ће рикати и грактати кад им оно огади! И наших гора лист, чији
прадедови дођоше на печалење и у Немчији остадоше, даће свежу крв немачкоме
срцу, биће то наше семе с новом, луторанском вером. Крв ће проливати за слободу
Немчије док се из ње не изгони арапско племе.
У Полонији свој, земљи Лехији како је још називљу православни, и у Угарској свој
црвени турбан биће на цени. А у Француској истаћи ће се ратом храбри и врли муж;
сјајан и узорит човек, краљевскога рода. Ево онога коме, по части, цар над царевима,
од преко мора, није ни до колена! Ал' проклета позорницо! У твојој игри сенки и
лутака само један може бити миљеник даме у црном која влада над тобом! Тако и
врли спаситељ Француске од исмаилитске ноћи, тај мира мирише, творитељ
обновљеног спомена части - многострадални испаде у мрачној лионској луци: ноћу,
у шетњи, избодоше га завереници, у вечном им мраку душе завршиле.
Зато созерцавај Михаило, царе православни! Добро знај с ким имаш посла. Од гује
само гујински пород имаћеш пред собом! Пореци ме света круно православна ако
нисам у праву! Ако не видиш - онда ћеш чути - ако не чујеш - онда ћеш сазнати: у
проклетој Галији једног свеблаженог и часног краља који стече име на мушком мачу,
уби окот змијињи, рођени брат, вукући му тело по блату! Чувај спомен на тог
свеблаженог краља, а ошини троструком канџијом те свиње у којима пребива легион
демона! И нека не задрхти десница твоја!
О, Боже! гадне ли и глупе зверлади те - кад буде Лион, ту галску луку, ухватила
страва пред навалом безбројног народа из даљина: хоће ли бити мудра човека који це
повикати: "Долазе у Лион да нас сравне! Јер се у тој луци просула крв праведника!"
Биће то страшан дан за Галију: да бациш иглу неће пасти на земљу од шлемова на
људским главама! А из далека кад погледаш - биће као да су се излила сва мора
овога света!
И, гле, шта се под капом небеском све рађа!? О, Господе, ужаса! Наказе две
двоструких глава! У Равену Талијску и међу лукаве Млетке стиже огромна крава!
Тешко Римљанкама које се у Риму нађу тада, а благо оним женама које из њега
умакну тада! Неман је рођена из грозне краве и опет је на западу ужас и земљин
стрес! Крај се приближава сатрапијама које држе до лажног мира, и људског гласа, а
у потаји банке и нож. На небесима букти звезда репата: види јој се брадата глава - за
једне страшан је знак, за друге (марву и слепаће) само пуко бапско веровање! О,
Господе! греши ли моја душа, запада ли ми ум у мрак - кад би могло, Господе, да
невини не изгину на кланицама света! Сви они који верују у Твоја знамења! Да их
обиђе грозна смрт, као што је чума у мисирском ропству заобишла домове народа
Твог. Само они који се смеју Теби и знацима Твојим; чудима и опоменама они да
буду храна мачевима, и огњу, и куга да им се усели у домове њихове и да им се затре
траг! Зар страшно дете неће бити опомена!? Дете-змија с два зуба у глави; без руку
биће и јешће страшно, а рођен биће у пуној трудноћи, и најавиће грозно дериште
арапски вал!
Ево ме, како се у сказу враћам, као јелен по горју за стадом својим; о цару над
царевима земаљским је сказ овај.
Јаох, страшни Риме како се понављаш судбином својом: чангризавом гордошћу

старца ил' Божјом промисли свеједно, зар крај твој мора да буде такав?
И паде блудница у дубоко море те се погаси њено! И изађе бродовље цара њеног (од
преко дебелог мора). А царев догласник, њему би иза леда, престоље да узме. А то
бејаше онај цар што ће дићи кумирај свој у Шпанији!
Тудех, Немчије све, и Шпанци би савез да направе ратни - ал' то ће кумирскоме цару
бости очи. И сав ће се освајач претворити у рог на оној звери с десет рогова. Па ће
бити, вољом Господњом, рог који је добио око! И скочиће на Франачку сву и на
Шпанце. Те ће бити људског поклања као никад до тада! О, свете, и када победи
франачку тројанску крв, ићи ће диљем по западу и никога неће бити да га спречи. А
у Шпанији поклаће војску до два брата! Ево га где јурећи прави велики ратни савез
против Галије и Талије - с острвља далеког довлачи трупе!
У та времена ретки ће надци ретке Књиге отварати и видеће да: многи хуле на оно
што не знаду, а верују у оно што је распадљиво и храна је црвима; и видеће да су
многи букачи и викачи, на уснама им је гордост, а за добитак гледају ко је ко; и
видеће да је таштина руље већа него што је васцели свет; и видеће освајача света
како узима круну царску, крунишући се и притворно жудећи за миром талијским; и
видеће (они који знаду да гледају) како се цар удвара руљи, као у ложници иночама
својим: Уз големо трубље, рогље и таламбасе гледа он с висине параду робља којег
одробљава. Сво је робље с гадним жиговима на челима својим. Плаче ли руља, плаче
и цар, смеје ли се руља, смеје се и цар. И видеће истога (ретки који знају), коме је
звер дала круну, као цара који би да ожени виђену Немицу и да тиме постане
европски сјединитељ! Један немачки обућар[22] све ово виде, ал' су његове скрите
Књиге у ноћи црној разума дивљег! Зар још не бејаше Данило из Витаваре јудејске,
син Саваонов, прорекао Навукодоносору, цару вавилонскоме, о оном страсном кипу
с голенима и стопалима од плеве и блата? И зар све није ишло нагоре идући наниже
од златне главе кипа, која беше слика моћи вавилонскога цара? О каквом то новом
јединству света, у поноћи овој, титрају редови? Цар Сунца, онај ког називаху
звездочатци, храм Сунцу треба да дигне у Шпанији; онда кад ногом својом ступи на
шпанско тле и кад назад, преко мора, баци муслиманске хорде.
Скаска о Новом Цариграду
Душа моја, као најтужнији голуб, у гвозденом кавезу је јер ће те бити и мучити граде
мој на Босфору јоште век и пола! Јаох, мени, Константинопоље! Још ће се мемла на
твоме сјају држати као губа на губавоме! А штале ће остати у твојим црквама - и
биће мрака у теби Исмаилитског и Агарјанског и Персијског; и бићеш уз помоћ
папских опачина и смрдљиве Змије времена и пола кад се Мисир дигне против
крштених људи и Персије. Окренуће Господ лице своје од тебе граде ромејски јер
сврзимантије твоје, и распопи, и курвари, и новаци твоји спрам вере православне, и
благоутробенија трбушина твојих - све то испуни домове Његове у теби те поста као
Агарен и горе! И најпосле ће Господ на те пустити црвене вукове, с црвеним
чалмама из црвене пустиње и многи од њих биће с руном јагњећим! Пустиће Господ
банкарску олош да искива секташе да те прекриле и разбију, као врч који не служи
ничему - и тебе и васцели грчки свет! Е, не би ли се повратио тек да се испуни
Његово! Господ ће десницом Својом подићи море; кад мора буде више два ће се мора
склопити над Грчком! А онда ће, преко земље која буде вирила из воде, преко ње
тутњати арапско копито! Јер ћеш опет поверовати у чудеса гордих острвљана, а Њега
оставити јер си беда духовна, јер нећеш Духа живога већ угинулу жабу, јер су од
тебе направили мисирског мајмуна па ти се чини да је све лакше! Толико не знаш, о
свете православни! да ће се Господ ражгњавити на те и пустиће три сабље на род
људски, а то ће бити у она доба: кад праведник рекне: "Има врага!" - а они му
одрекну и рекну како је сумашившав. Ђаво ће, невидљив у своме злу, научити људе,
а они ће се гордити да науче множину чуда с којима ће се боље и лакше убијати; а у
помоћ тијем неделима доћи ће куга, колера и друге болешчине, е не би л довршиле
недовршено! Схватићеш касно да Ђаво је лукавац стари: све ће учинити да се
Господа одрекне људског рода - ал ће на те стићи помори, покољи и глади!
Кад се испуни други врхар година, по рожденију Господњем, што ће рећи две
хиљадите, ту ублизу негде око ње, на земљи ће завладати царство ђавола, коме ће
Господ дати управу над светом. Сви ће и од свачега ће се правити оружје; сви ће о
миру говорити а мира нигде бити неће! Онда ће десна нога сотонина изаћи из
наманастира и множина дома Господњих ће опустети и чеда Његова отићи ће под
земљу. Тада ће Змији и њезинијем шегртима покасти Ђаво шта је ново учење и то
како безбожник справља пакао на земљи. За овим ће и други - два ће сина сатанина
изродити таква чудеса да ће бити гробља људскога где год поглед бациш!
И шта још о тој пустињи да рекнем, Господе? Вијајте пешчане олује: ког ваши
ветрови закаче месо ће му од костију одвајати; нит у пољима плода нит у рекама
вода! Да обрнем Громовник, па Луновник, па Коледар, да кренем по Зодијаку (смем,
не смем по тој књизи гатарској!) - хоће л бити Твоје светлости за чеда Твоја
напаћена, за Србље, о Господе над војскама!? Зар само стоји изгон и тама у
Волховнику; а у Рожданику зар се само рађају жабе-крастаче, и нишчи, и кукувије, и
мали, и хроми, и грбави? И кад ли ће то соколов птић, из оногошке Веруше,
заскочити обраћенике, унијате и гамад по Расцији, Зети и Травунији, по земљи
Твртковој и свуда где нас има?
Хоће ли се родити, и када, у дому незнатном, а из сатрулог пања од ложе кнежевске

-један који ће бити прав, вешт у војковању, и који ће све о душманину знати?
Остаје ми само Врачебник (Боже прости оне који су га писали и спаси их огњевитог
мора!), Спис из Књиге староставне[23] којој је суђено, из руке у руку, на седамнаест
свештеничких колена, и седам гоњења, и два огња од летећијех лађа, а од руке
душманске нема им броја, и 'иљаде 'иљада скотолошког и мајмунског презрења и,
најпосле, да преживи девет светлих, чистообразних воздизања!
Дрхти гласу мој док говориш сину моме који ово записује: јер је моје бреме големо -
Запису мој који се називљаш Пандехаљев! Књиго моја душеспасна, зечетином
обвијена, дару мој белом Вилендару[24] насред Горе Свете - хоћеш л бела икад иком
очи отворити? Ил ћеш бела у свом јаду сагорети? Ал ми нећеш пропанути! Велика је
сила Господња! Најпре ће ти препис босанчицом јазијом бити сачињен; па од сваког

зла скривена, под прагове од кућа метана - е да би се сачувала за оне који долазе!
Телесно сам, на земљи, по сред среде четри стоте у другој хиљади година по
Христу[25]. И пиши, немам још много земаљског времена пиши десна руко сина
мојега! Не дрхти, не посустај, нек те не омета невид мој; не говори сине мој како је
прошао још један дан и једна ноћ и како трне пламен лојанице - јер је одморан дух
мој, а голема жеља за овим је сказом! Жури зато шкрипаво перо у десници сина мога
јер су сабрани сви моји земљани дани до свог пошљетка, и мало их је! И знај - нема
лошијег времена од оног који долази. Нити је један дан, нити ноћ, нити догађај крај
времена, јер крај времена где је? Ко то зна? Једино, с миром у души, ваља чекати
други долазак Господњи!
А кад падне Агаренска ноћ над Србљима (на југу, све до мора, тушта и тма Арапа!),
ондакар ће се у знамење гледати и сваки знамен биће знак, али чега? И снађи се?
Коме је какво значење? И пиши сине Пандехалјев: Да се зна, да се зна - шта да се
зна? Какав је знак пре него што по овим странама легне крвави немачки мач и пре
него што озвере унијати? Какав је? А они кад мину (видеће се да су под знаком
кривог крста били). Па кад иноплеменик завлада, лукав као сам ђаво, кад подоји
зеленим млеком слугиног слуге слугу: па се наједе гладни слуга, ништак у вери, духа
мрачнога, те стане викати: Близанци! Близанци! Братственици наши! А Србљима ти
братственици скидају месо с костију! А слуге, за то, добре паре добијају! Кад се брат
брата одрекне, а отац сину стане ногом за врат и кум кума на суд изведе! Кад је код
Турчина Србија била већа (Српстаном је називљаху), у то доба биће Београдски
пашалук! Е, какав ће бити знак за та времена? Перпер ће се правити од 'артије и биће
га више него здраве воде и скоро да ништа неће вредети; глади ће бити а други ће
хлеб Господњи бацати, житом ће, бесрамници, стоку ранити, ал ће њине, за то,
жњети гладне године и тако ће им бити враћено по делима њиховијем! У та времена,
када се осили диваљ народ и буде све горе и горе - заратиће преко нашијех глава
Москаљ с Талијом; у гвозденијем лађама над Пожешким пољем, падаће из њи' људи
сагорели и мали к'о деца, биће људског мрца сагорелог с небеса туста и тма! И
почеће, по боју тијех ваздушнијех лађа, сила Крушевца - ал ће почет у мраку! Тешко
синовима онијех који су задојени зеленом мржњом из зеленога млека: праву страну
препознати неће - нити гласа свога из давнине те ће стати пред изливено море! И
пуцаће на то страсно изливено море! О, лудаја, Господе над војскама, да л могу море
упуцати? И здробиће их то море у коме неће препознати глас својих предака и преци
ће у хуку вал мора преко њ! А ретки, који га препознаду и избегну по пећинама,
отвориће Књиге староставне и видеће да је уписана реч мудрог до двеста година пре
тог рата: "Идем куме, ниђе села нема, само камен и зелена трава," И заплакаће
претужних срдаца, и пожелеће смрти јер ће очима својим гледати: како женскиње
јури по гори и ту и тамо грли сагореле пањеве и виче: "Мој је!", а оно пањ - у та
страсна времена биће четрдесет девет женскиња на мушко чељаде! А оне које ђаво
одби од речи пророка биће храна птицама небеским, и зверима горским, и црвима, и
мравима по урвинама и звекарама пустоши земаљске; позобљаће их дани страве до
њиховог пошљетка, а када буде воздизаније из мртвијех многи од њих ће устати
црни као земља и најцрња ноћ, а други сиви као најсивље магле. Они црни - то су
пламењачи који се за живота и у свој смртни час добровољно предадоше огњу,
одбивши Крст и вечну Памјат, а они сиви којих је безброј, као песка пустињског, то
су сви они који за живота свог беху млаки у вери, чланови Лаодикијске цркве на
земљи! Ето ти, па изабирај!
А и оно с Крушевцом: почеће као једно у тами, а биће на крају сасвим десето! Благо
ономе ко назре, под велом времена, промисао Господњу! Свако ће пропиштати као
љута гуја под каменом и биће на мукама као жив брав на ражњу, и говориће: "Јаох,
мени, живим под двоструком капом! Црвена ми је чалма за вратом! Отвори се гробе
мили да легнем крај праха својих!" Само ће ретки видети, они који знају да гледају,
да се то Православље уједињује, те ће се здушно молити сили Господњој: "А сад,
Саваоте, пошљи исмаилитске легионе на оне који се држе мајмунског порекла и на
њихову чизму, е да би се Он појавио у српскоме роду!" Па, кад се многим слепаћима

очи отворе, видеће: Како Јагње скида кожу вука у ког је било прерушено! Крушевцу,
благо сјају твоме, лепи ли те дани очекују!
И биће што ће бити, као што је било оно које је морало бити! Да ми је само да видим
лице оног који ће тврдити да је од мајмуна - зна ли он шта ће бити стотинама година
после његовог мајмунског живота? А мудар му је говорио: "О, Мисирски мајмуне!
Зар није давно речено о Мисирској баби. Толико ће их бити у Риму црних као црни
мрави и бићеш од њих црн граде сунчани да ћеш се у свом јаду забавити; утулиће
дух живих, а хорде ће ломачама осветљавати Италију, од мора па до мора с обе
стране чизме! Па ће преко Талије даље - све идући на север - а оно што преживи
сјединиће се не би ли дало отпор Арапу! Биће то време мача и јарости, огња и куге;
од бола ће пропиштати чеда у мајкама! Услишиће Господ молбе нерођених[26] и
згромиће, Господ, десницом Својом семе аспидино - па ће га бацити у дубоке дубине
пустиња одакле је изашло! И биће погружених с надом на уснама и они ће завапити:
"Не замерите ви који долазите иза нас, од наших белих пчела биће пчеле, јер се једва
одржасмо какав нам је био јарам господара нашијех!" Павле ће се јавити, онај први
био је из Тарза, а овај ће бити са западних страна - на Истоку, с иконе, светли се
његов лик!
Узвисићеш се узвишениче у најцрња времена, у оне дане кад сви љубевићи постану
сви мрзевићи! Шеснаестицом на самоме крају бројаће та година кад ступиш јаком
ногом на престоље, а број педесет и седам биће на крају оне година кад престоље и
сву власт напустиш ти! Лажни црноризац, за кога ради? тај подмукли кучкин син, у
рукаву црне ризе прерушен скот крије бодеж! Видим: у онај проклети смртни час кад
цар из храма Господњег исходи - на њ с бодежом сручиће се он! О, царе! Четрдесет
година кад се наврши славне твоје владавине, Победниче исмаилитских хорди и
легиона!, где год се нађеш, нек те држи опрез при сваком излажењу из дома
Господњег! Вај! ако овај глас, дубоко во временија оних који, као море, тек ће да
дотеку - знај, ласкавце и сву трбату уш подаље од себе држи и знај, чувај се разума
худог вере!
За четрдесет година твоје владавине бројаће сва Историја твоја знамење: сав
Ромејски исток (где је турчија некада била) гле, поново у знаку Крста! Благо ономе, у
те дане, јер ће слушати и гледати изабраника Господњег!
Пре него што до славе дођеш, ратне те буре чека вал: Прво ћеш логорити у Солуну у
коме ће велика радост да завлада, јер ћеш под њим тући своју одсудну западну
битку! Пред огромном срећом патњу народ солунски заборавља - никоме неће
падати на памет земљине коре тресак, нити пак оно кад горе дођу тамо где је некад
била вода, а дно водено постане ћувик! Терајућ Мисирца, Једрене ће глади
допаднути. "Ево" - повикаће многи, "који је Цариград узео на препад и од њега
направио свачију и ничију варош!" - А Мека постаје престоница Исмаилова - и све
док не буде тако светски се мир утврдити неће. Пре него жар битке са западних
премести се страна, помазаник Господњи, онај који једини је послушник, како вели
Данило, славног пута свог живота у Битинији[27] први ће испит имати. У далеким,
врелим ветром спрженим пределима, као у паклу где козји рог само се види, тамо
где река Аракс[28] тече с Исмаилом крвав десиће се бој. Око Цариграда кад његове
војске направе заокружење - Перинт[29] и Трапезунт[30] биће страшна места крвавога
боја!
У неколико добијених бојева, око Цариграда, бела војска Истока полагаће право да
уде у њега. Како је Исмаил теран из Европе, за њим у потеру даће се тудешки цар.
Тушта и тма је тудешког оружја легло око Цариграда. Околна брда биће притиснута
ваздушним лађама и крилатим топовима. Сила од усидреног оружја прети да опали
на пресвету Софију, јер је луторанско оружје дахом сатаниним задојено! Кад сву ту
силу Турчин виде - руку мира понудиће источноме јаростивом цару: па ће сачинити
уговор да заједно ударе на Тудеха! Тако и би - испашће спас за Цариград. И свак

поштен у срцу своме, а слаб у вери, ускликнуће: "Осана!"
Већ стотинама година овај улазак христијана у Цариград лежи записан, а ми

пребедни нисмо веровали' - пак ће узети светогорске листине, во временија онога,[31]
и читати рађајући као сове од стида:
" ...И Јастреб источнији надача све. Пак кад се он појави и дође да узме царство,
потрчаше остали народи те узеше листине староставне и упитаху попове: где је
наследник?" И глас им дође да је у Винограду. Чувши то, остала царства пођоше к
њему и упиташе га:
"Повјежд нам име твоје како зовеш се?"
Наследник царства им одговори: "Аз јесм убоги, убожајиш Јован. Некогда бех
государ и приђох да бљуду Виноград!"
***
Господе! каква ли ће поклања и топовског меса бити код царске Вијене и босанске
Бања Луке; ништа мања од оне код Цариграда! На путу од Вијене до
Константинграда ратни пожар води преко Херцеговине и Маћедоније; и угледаће
Овче поље страшну змију кад налегне на њ! И крај Једрену стићи ће - костур
човечији, клептавих и гладних удова биће једини друг! На "Ћемовско поље војске
кад закрве биће то названо битком за Еждерска врата[32] и том битком биће решена
Србаљска тајна! У том страшном боју (који ће решавати судбину многих) крвави
потоци оргати ће камење коњу до седла а јахачу до бедра. Потучени Тудех, и сви
Луторани, узмаћи ће пред белим перјаницима ка Оногошту,[33] те ће се ту раздвојити
на двоје. На Црквине, место у Гацком, пролиће се толика људска крв од које ће
крвави потоци сносити шљемове и кабанице у Расћелићу - а ено је сад где тече
бистра и брза, између Гацка и Невесиња, и не до ти Бог да живиш у та времена кад
буде крвава коњица до сапи! Бела војска, испод Истока, с перјаницама за капама и
пред њом цар Михаило искрцаће се на Метковиће па ће одатле поћи уз Херцеговину.
Помазаниче Господњи! Знај, Попово поље биће место боја! Луторанска војска
дочекаће те између две гвоздене гује! И видећеш својим очима: крвави ће потоци
проврети низ Попово! Нека дух твој зна за то место, јер рат добија онај ко зна тачни
распоред снага, онај коме ова вештина није страна! Ево, на планину Волујак стиже
стара друга рата и крвштине: глад јој је име; сва је одрпана, клептавих удова људима
стари је знак.
А кад на цариградски престо седне цар белих људи и кад се његова реч саслуша у
целом свету ето и мира васцелом људском роду, благодети и весеља. И од тог доба
престаће ратови! Све оно што човек само пожелети може од Бога завладаће у
обновљеној Душанији, као и у препорођеној Турћији! Благо теби Цариграде,
Константинов граде! Каква ли те лепота чека! Благо оним ногама које буду ходиле по
теби, и оним очима које буду гледале сјај твојих кубета, и уху које ће слушати звона
свете Софије! Дрхтаће земља Девојке због твога Орла - јер козји лој у теби мрачна ће
бити сенка свих дана прошлих!
И лако ти је сад народе у обновљеној Душанији живети и у временима када се

здружише народи у Цариграду свачијем а ничијем; и ласно ти је сада викати:
"Устаните мртви да видите како је леп овај живот!"
Ал у она времена кад се истреби народ из гора и села; када неста воде и када се
опасне болешчине настанише на дну речних корита. У она доба кад се ђаво усели у
човека и овај дигне руку на себе тако што поједе комад меса живинског ил плод
воћкин. Е, у та доба кад опијумчарски перчин завлада, за жуто дугме ће се убијати
мислећи да је дукат, а дуката неће бити ни за лека, само пара бела ко крљушт рибља;
и газиће се ногама таква пара, а људе ће бити стид да је подигну са земље. Позиваће
живи мртве да с њима зборе, па и то неће вредети јер ће охладити и заледити душа
човечија за Богом. Ублизу тога - над светом пада тама три дана и три ноћи. А када се
раздани Србија ће бити мања него што је икада била - и јешће се меса српскога на
све стране јер ће му цена бити никаква, а брат ће брата само да има. Удариће таква
мрзија у народу да ће од стида људскога земља роптати! И да мртви устану мислили
би да су живи гомила лудих која до пола дана очајава и ништа нема, а од пола дана
пева и слави човечије расуло!
Дојадиће Господу молитве свеца србаљског, по коме су они прозвани Сављани; и

наместиће Господ страшне бојеве и крволиптања код Ћесар-града и Цариграда. И
ставиће десница Његова да битка за Еждер буде кључ Србаљског опстанка и да се то
роди из крви људске на Ћемовском пољу! Кад падне Ћесар-град оде Србаљ по
последњу кућу која је његова! Видеће Србо ко му је пријатељ кад му војске легну
месецима у Вишеграду и около Дрине, па ни тамо па ни вамо, па ће се, из тога,
уверити све Православно што је промисао Господња. И повикаће многи: "Гле!, пре
Еждера, и стајања Вишеградског, рат почешће богомрсци, а заврши се светлим
царевима!"
Утом ће се открити тајна Крушевца! А како се зида главни град? И на каквим се

рекама поставља? Да ли су главни путеви преко њега? И је ли он пречица к својим
караулама? А кад Крушевац буде главни, Тракија и Немчија биће близу!
Леп ли си Крушевцу и кад ниси престоница! Не плач кад ти буде најтеже - већ
калеми винову лозицу свако буре на триста година! Не заборави ружине калеме да се
ките свати и свечари кад засије Сунце нама јарко!
У зле дане: из дома незнатног, пореклом од старине од оних из курварске и расипне

ложе - пред њега кад стане одрпан чудак, ко фрулаш с Гоча, треба да зна да је то
Господ прво нашо слепца па му после дао за свеца. И кад тај, одрпани с Гоча, на
својој фрули засвира:
"Шта чекаш сад, кад водиш војну народа свог, на змијињи зуб два пут стављеног!?
Зар не видиш да си жив клан недоклан; жив дран неодран; жив печен недопечен!"
По голом дринском брду, около Вишеграда, кад буде данима цурила киша - на његов
усклик пред језним писком фруле и гласа тог, погледа из огромних плавих
водњикавих зеница с црвеним подливима беоњача као у коже нестаће одрпаног с
Гоча као да је сен!
У ту ноћ, крај ватри легиона свог, причаће о том с фрулом, шпањ што је ил пола
женског; међу простом војском тражећи себи тумача за речи Гочког фрулаша.
Одговор даће му један из брдских кућа, у близини војеног положаја његовог - од
добрих људи, остали Мухамеданац вештином древном (оном коју знадох с браћом
мојом) бацањем жребија; јак ће то бити противник џинова[34] и само му слепац неће
веровати. Тешко науку његовом кад му окованим умом заковитла бура: да се зна, а
шта да се зна; Неба бејаше, а земље не бејаше, пута бејаше, а села не бејаше. Тврд
град и без зидина, укопај се и чекај! Над главом душманина кад се збије тресак
бићеш на валу племена свог!
И све ако ти погоди, тај Турчин што турски не зна да збори, хоћеш ли поверовати? Те
с миром пустити прозорљивце и богољубце? Ил ћеш њима пунити тамнице? Само да
знаш - има један Назерећенин који о теби води рачуна, код Њега у Његовој тамници
сваки је злочинац са Старом Змијом, на хиљаду година! Ал' мудрости макар мало
имај: зар ниси порекла таквог захваљујући вери прадедова?
Господару Крушевца! Слично овом сазнању очекујете знај кад ти добри

Мухамеданац открије вео тајне са живота твог! Двојицу у себи мораш да спојиш:
једног цара у опанцима, низ Лим што се спуштао до оних страна, давно пре живота
прадедова твојих, и другог што је митом ослобађо Отачество своје! Опрез нек те
краси и танан глас, у љутој борби жустрина медведа и лисичја красота - уједињење
православног твог живота је знак, а у чају од горског биља лежи твој спас!
***
У напасти очној, у њеној тмини и мраку, свој јадовни Запис изговорих сину својему;
а овај исписа Књигу моју, под кровом моје куће украј Црног Језера, у Отоци - лета
1350- тог по Христу, месеца Илинштака у његов седми дан.
Нек се зна - да ће глупост увек говорити: то је старо доба, а ово је ново. Ал' то ће
бити лаж у незнању! Јер целомудрени знају: да нема старога и новога, и да све ходи
према пошљетку на Трокрсној Планини, коју још називљу Тројичином или Атосом -
где ће Господ спасити последње хришћане.
А ја, пред Богом убоги Пандехаљ и раб Његов, изнова би пристао на свој печални
живот - хиљаду година по паду Константинопоља да се опет створим; јал као перо у
писаревој руци и да капљем срцем својим и једнако да пишем. Да пишем.
И нека ме неко (онај ко ово прочита) помене у молитвама својим. Он мене, а други
ће њега.
Здухе Светла и Здухе Таме

С треском се врата отворише на моме Бунару. Погледах, а оно: насред неба бејаше
ужарени месец, облаци се ваљаху преко њега, а модра небеса, тамна као чивит,
избијаху ту и тамо испод тмастих валова облачине. Потом ми се указа прилика на
прагу кровињаре; беше страшна у свом изгледу, но нешто ме снажно одржа у
уверењу како њена близина носи топлину и да је моја Тајна, у присуству тог бића,
пред разрешењем. Био је огрнут белом јањетином сјајном и бљештавом као да је од
сребра; сјактавом као да је била засута прахом божјим са звезда, и беше дуге беле
косе до појаса, и зенице му беху беле као млеко - и ја схватих да је ова прилика
слепа, а потом угледах у његовој шаци писарски калем, те помислих: Ово је
засигурно Пандехаљ, а други ко би?
- Ниђе нећеш ходит, а ходићеш. Ништа нећеш видет, а видећеш - рече ми тај, за ког
бејах сигуран да је Пандехаљ.
- Како? - промуцах.
- Ти си и кључ и катанац! Откључај!
И стварно, шта то читах до малопре својим очима? И би још преда мном што не
прочитах (или не стигох или не видох?), али редови тог исписа титраху и беху
некако маглени пред мојим погледом.
- Зашто ми се не да да видим!? - узвикнух болно.
- Видећеш и то. Док не откључаш само си примишљу у два времена. Кол'ко имаш
кључа тол'ко ћеш стећи времена. Ономе ко своје небо носи на три прста он и
откључава овакве Тајне - каза ми старац светлог лика.
У том ти се часу, онај старац помери с врата и три наказе улетоше унутра. Беху
величине, не веће од мачака и имаху људске главе и по једну руку човечију; и сво
троје беху хроми, у једног дрвена нога по којој плазаху црви големи, глисте и
свакојака лепљива гамад, и наказе имаху мала црна крилца спарушена као да су
ошурена и пуна гноја, а беху псоглави, али и мачијих глава и птичијих, и испуштаху
из усних шупљина крике сличне људским гласовима, али је то исто тако наличило на
пиштање и шиштање гмазова, штектању лисице и кричању птица. Облетаху око ме и

ја очас бих у голој води, док једна од наказа не дограби длакавом шапом и
сасушеном људском руком, не већом од дечије, моју бошчу са стола и извади
огледало које добих још на Куфи. Затим чух глас старца светлога лика:
- Не бој се, сине. То су анђели српског зла. Али у вечности вргнути под Савину
палицу. И који су као људи, као вукови и као птице. Ал' су ови најгори и најцрњи,
зато су так'и. Здухе зла и мрака, гласници Ада, ћопавог бога који се свети Србима
зато што их је Сава привео Христу. У овај час ја их водим, пошто си на српској
земљи украј реке која се зове Дрина, извадише твоје ромејско огледало да видиш оно
што се називље добом око друге врхар[35] године по рођењу Господњем!
То изрекавши: нестаде онога старца, светлог лика, за ког држах да је Пандехаљ, али
исто тако и оних страшних наказа. Ја се наднесох над стакленом површином
огледала - ал' у њему не беше лика мога!
***
Видех нешто као светлу кутију у којој је треперео призор испуњен људима и
пределима и у мах се сетих сокоћала.
"Поводањ велика па крв, све ће се ово збити до конца овога лета" - каза некаква
старина из огледала, окружена овцама, негде у некој планини. Потом угледах (у оној
светлој кутији) човека заваљеног у столицу, међу множином црногаћих људи у
великој дворани, док је напољу свитало. Човек који је седео заваљен у столици
упадао је у очи јер је вртео ланчић у једној руци и било је очигледно, мада многи то
нису примећивали, да је тим гестом претио и уцењивао другог човека који је био
издигнут иза анвона или говорнице. Загледавши се мало боље видех да је то
разговор глувих и да ту нико никога не слуша; људи беху уморни и поспани, а сан су
разбијали тако што су листали беле листине пред собом. Онда погледах боље оног с
ланчићем те спазих да тај човек има допола људску главу а од пола змијску и како се
облизује танким рачвастим језиком, док му на лицу лебди исцерен гадан осмех; било
је нечега на том његовом лицу што ме је неодољиво подсећало на Гонзага, тог
посланика пакла код нас у Куфи. Потом је однекуд (а да нико од оне множине људи
није ни приметио) искрснула девојка сва од камена, око чела круната и с упаљеним
лучем у руци. Пришавши оном човеку-змији оте му ланчић из руке, рекавши:
"Код нас сваки шегрт зна, да кад једна карика попусти за то је крив слаб, а слаб је
откривен" - рече, па изађе из оне дворане не додирнувши велики црвени саг. А онај
стаде да се смањује у столици као да се топио у њој, све црњи и мањи.
"Теофиле!" - допре ми глас до уха. "Овај ће добити ракоњу!" Учини ми се да је то

глас из дубоких даљина Шаена Дер Хранда, али је то исто тако могао бити и ехо
гласова Сава и Ђермака, Милоша и Митра или глас Пандехаљев?
***
Ромејско огледало стамни се као ноћ, али је глас допирао из њега: "Пустиножитељ и
као затвореник сам, мучило у Србији мучилници јер, ко год стигне у њој се пита:
тати и лупежи; хајдуци и кесароши за вид њезин шетају по њезинијем виноградима
и беру их ко стигне, и отимље је ком се усхте, и нико ником не полаже рачуна за та
дела руку својих и то поганство тако траје годинама! И нема ко није насрнуо на
добра њена као пацов на лешину! Видим га, лажан му мир на уснама, нико је и
ништа од никога и ничега. Уприличио се као бели голуб мира, а змија је опака, од
расе је банатског превртача и нема Агара и Татара који би се носио с њиме у отимљу
туђег! Седи у пречанском бирцузу, жестоко пиће с Острвља цури му низ нос, једну
од три Србије прави, три масне и лојаве карте из рукава вади док му мађарски
цигани на огромно, свињско уво свирају три пута би српска црева да обмота око
мотовила за своја три Тамна Вилајета; за Угре и Папке, и за слуге његове да што
више буде места! Ал' ће шљамуру пијану прво фамилија испљувати па народ, јер су
свети измолили Господа и Господ је послао српског лавића на њ да га изједе, ал' све
лагано савијаће се као трсика и ондакар ће умирати лагашно!"
И опет засија огледало преда мном и ја видех како множина народа износи ковчег а
ковчег бљешти као бисер; и сав тај народ с тијем ковчегом иде у опход око
разрушене цркве с ђекојим зидом, и здекојом иконом, и здекојим ликом светитеља
ископаних очију, унакаженог лика - ал' се из те разрушене цркве чује силан бруј
небеске музике толико дивотне и моћне да су то могли бити само гласови анђела:
Ово су поклана српска новорођенчад изнад јама од крвавих Папкара!" - чух глас
однекуд. Потом угледах како сјакти сјајем из оне рушевне цркве; и где који од оног
народа прилази ономе рушевном зиду и пружа руке грејући се, јер рекао бих по оној
тами и ветру и ноћи около онога народа да је студен и дажд, те да је ледена пустош
притисла онај род: "А ово је крв нерођених, ископаних камама из утроба српских
мајки и вапи пред Господом за свој расути род и тражи опомену за зле који их
пребројавају чинећи ругло од њихове жртве! Сад греје та нерођена крв свој самотан
и опкољен народ, у име Свете Тројице, а кад се излије пред престоље Господње
затрубиће четврти анђео!" - допаде онај исти глас до мене. И указа ми се јама у
непрегледној каменој пустоши; и из те јаме изби стуб светлости беле као млеко и
указа се лик жене сјајан као сунце, а однекуд дотрчаше деца, и поклони се она нејач
дивном лику женином. Не потраја дуго тај дивотни призор, за декик ил' два, из оне
камене пустоши изронише некакве мрачне кукувије, и накупи их се множина тамних
сенки које отворише трговине око оне јаме: од цекина три, од динара сто; кесе им с
талирима видим, ал' им лица не сагледах: "А ово су јамари, и курвини кесароши,
чеда аспидина која не спознаше Мајку све поклане деце! И сада трговину праве око
ње!"
Потом неста призора из оног камењара и утихну онај глас - а ја, у свом ромејском
огледалу с Куфе, наново угледах призор око оне мучене црковне рујине, а онај глас
ме и овог пута не остави на миру и чух где ми рече: "Разрушена црква, то је
побијени и поклани народ од душмана чије поглавице носе тога чији врхови пркосе
небесима као чељуст змијиња и на њима стоји број а тај број је број Велике Звери и
јесте шестотина шездесет и шест! [36] А ковчег сија као бисер јер је у њему
нетрулежно тело светитељево које, док би на земљи, издржа својом врлином налет
вражијег Агара и оде у Вечност!"
На моју ползу усхте Сила и ја у овом призору Благолозног и Благоподатљивог видех

дела смутноег и нестроенијег времена: У ноћи мрачној, растројства пуној, појац је
црвени поп, сред пустог села здравицу држи Србији што никад није била мања! А
све писа незнатни дијак Теофил крај дрхтавог воштаног плама. Одавно земљом не
ходе Стриц и Синовац, а од другог Стрица синовац, што Крститељево име носи,
једини над кад у Србији духовна влада глад! Он, лика светлог, с монаштвом колико
прстију пет и с народом у Србији вечни дом монаху Тадији гради!
"А сад ћеш видет како се призивље Исмаилит и дај свети Боже, да буду на земљи, ту
где си ти сада, заједан људски живот и два, дај Боже!"
Препознадох глас, ал' му лика не видех у мом огледалу - био је то Пандехаљев глас.
И, стварно, угледах манастир високо у планини, високо горе небу под облацима беше
његово кубе и потом се појавише арамејска слова на вратима његове припрате, и ја
прочитах: "Ово је Острошки манастир чудотворца Василија. Јео је у истини као
Јован у пустињи. Свети за живота, жив и у смрти телесној!" Утом се стазом ка
манастиру појавише мрачне сподобије. Немаху лица до грдних рана до ране, а кроз
ране беху им провучени танки метални шпицеви!? А зенице њихове беху сјајне од
зла пуне беса вражијег и испуштаху гласове хука као да су сам ђаво из мисирских
пустиња! Па ушавш у манастирску порту наопако свезаше овна и ухватише се у коло
око мучене животиње, па је најпосле стадоше буразити дугим ножевима док је
несрећна марва роптала крвљу, а испод њиховијех зелених антерија провирише

чупави волујски репови а они једнако хукаше и арлаукаше. И у том се стамни; и
наста таква тмица свуда око белог манастира и удари такав дажд од кога се навуче
голема и грдна облачина. Потом она тмица, као да доби ноге, као да је жива вода
стаде да насрће на манастир, ал' се белина манастира не да! И тако један час и два, и
више - онда изби крв из земље око манастирског прага и крете у манастир! Ал' с
врата манастирскијех удари плав огањ као небеса те сажеже ону крв! И ја видех:
некакву силну брдесију, све планину до планине, и реке неколике, и небеса - и све то
би зелено као јед, и још зеленије! А у даљини, на тим силнијем зеленијем рубовима
видех тушту и тму црнијех чалми; израњаху и израњаху и немаде краја ни почетка!
"Доћи ће до под сами Острог, али Острог неће пасти." - Кад погледах, а тамо, из
ромејског огледала гледају у мене Сев и Ђермак и још један бео као овца и ја
схватих: беху то Милош и Митар и са њима Пандехаљ.
"Ево нас" - прозбори Милош. "Ми знамо сва времена србаљска. Доћи ће опет, а ти
гледај кад ти је дато! У њему ћеш сагледати најгоре без ког нема најбољег!" то
изрекавши, неста све тројице.
***
Стресох се од умора. Ватра на огњишту буше утрнула. Устадох те распретох жар

навукавши цепило на њ. Из пепела извадих неколико печених кромпира. Остало ми
је још колико у шаку. Чудо нема никог да наиђе с контумака? помислих. Остао сам
без хране, а Сева и Ђермака нема да дођу по мене? Толики дани и недеље у самоћи,
крајње је време да се неко, било ко, појави овде, код мене у Бунару. Од телесног
умора долази сновиђење - мене сенке само посећују у овој пустоши, помислих и
поглед ми паде на дрвену резу која је мировала положена у заклопу врата. И, у том
трену зачух како неко удари снажно с друге стране.
- Ко је? - викнух, и истог момента схватих да сам грдно погрешио. Ником се не

одазивај, док му тело не видиш, знала је често да понавља Сирарпа Меликијан, ноћу
после харисе када су се, најчешће, догађала тиха тајанствена лупкања у зидовима
наше куће на Куфи. Све је говорило, у мени, да нипошто не отварам врата, али ме је
некаква чудна и безразложна љубопитљивост просто вукла ка њима. Заклоп
шкрипну, реза се подиже и ја се нађох на прагу свог Бунара.
Напољу беше осветак, али је то исто могао бити и сутон; беше студено и магла се
цедила у прамењу низ црне и голе гране оближње букве. Унаоколо по ретком,
поцрнелом жбуњу безнадно су висили сатрули остаци лишћа прекривени белином
иња. Било је мрачно, али не толико да не приметих нешто што за мојих ретких
излазака никада до тада нисам видео у близини своје кровињаре. У оној помрчини
назрех некакве зиданице!? Закорачих корак два и пажљиво се загледах: није било
сумње, добро сам видео, биле су то зиданице не веће од ове моје чатмаре!? Међутим,
истог трена био сам свестан да само видим кровове тих потлеуша; привикавши око
на слабу видљивост, угледах около тих чатмара зидове од наређаног камена!? Одакле
овде ове куће ограђене зидовима, толике дане и месеце сам овде и никада их нисам
видео? Још увек нисам веровао својим очима - кренуо сам у правцу тих високих
камених ограда. Стао сам као укопан после неколико корака. Танки минарет, као рог,
штрчао је у тамно безвиделно небо! Обузела ме је бескрајна туга и самоћа -
немогуће! помислих да ме је неко, заједно с мојим Бунаром, пренео негде на исток, у
неку мрачну и тамну исмаилитску провинцију, у некакав агаренски Тамни Вилајет?
Тај који је то учинио (а да ја нисам приметио) мора да је моћан, толико моћан као
сам ђаво! Тај ме није питао да ли пристајем, нити сам пак осетио да сам пресељен
под сенку минарета!? Био сам осуђен да посматрам мрачни рог као чудо изникло за
једну ноћ пред својим очима! Ипак, бунио се разум у мени, мора да су власници
ових кровињара овај пусти крај населили, а да ја то нисам приметио? Али, како?
Када? У које доба? Извор је ту у близини и ја, идући по води, морао бих спазити овај
призор који сада гледам и у који никако да поверујем! Утом се померише некакве
прилике у дну оних камених ограда? Упрех погледом и спазих неколико ситних
дечијих главица које су ме посматрале (барем ми се у први мах тако чинило)
радознало. Спазих да су им ситна изгладнела тела била огрнута дроњцима, а лица
бледа и прљава. Деца су чучала у гомили дрхтећи од студи. Од изненађења нисам
могао да се померим с места; гледали смо се тако ћутећи - ја и та деца. То је трајало
све до оног момента када осетих њихово присуство свуда око себе - излазили су
чучећи иза оног ретког жбуња, усјакталих ситних зеница као у глодара; био је то сјај
зеница пун мржње и страха као у гладне, рањене звери. Од те силине која је избијала
из њихових малих, ситних очију - устукнух у страху. Ишли су лагано према мени
испомажући се рукама, неколицина их се придизала; било их је босих док су им
дроњци лепршали око мршавих и малих тела. Брзо се окретох и журно кренух назад
к Бунару. Осећао сам: ако ми препрече пут - готов сам! На прагу Бунара одахнух
пуним плућима, осећао сам задовољство успевши да умакнем тим малим, гадним
створењима. Осврнух се иза себе у мрак: ништа нисам видео!? Какав ђавољи
привид, прошаптах себи у браду, мора да је Каракон ту негде, у близини! Али, тог
истог трена сасвим јасно зазвони Шаенов глас у мојим ушима: "Зар се Спис оставља
сам!" Шчепа ме очај, изашавши заборавио сам да затворим врата! Кроз одшкринута
врата назирао се слаб одсјај с огњишта, гурнух их и уђох унутра. Какво олакшање!
Спис је лежао на столу нетакнут, тамо где сам га и оставио; лојаница је чкиљила
слабом светлошћу, а у стаклу ромејског огледала видела се прашњава, пуна паучине
таваница мог Бунара, мога места за Рађање у Дан. Није ли време да легнем?
помислих сетивши се призора којег сам доживео изашавши напоље. Но, тог
тренутка зачух ударац о врата. Претрнух. Потом се, један за другим, ударци
умножише сручивши се о њих!
- Каменују кућу. Тако почињу сва своја зла.
Хладан зној ми клизну низ кичму. Још неко је био поред мене у Бунару, неко ког
нисам приметио ушавши унутра? Лагано, овлаш, погледах преко рамена. У самом
углу, у тамној сенци огњишта, седела је жена младих година. Била је шћућурена с
брадом на коленима и рукама којим је обгрлила ноге!? Халмерија! хтедох да викнем
од среће, но, истог трена постадох свестан да то није Халмерија-риба, већ жена коју
сам негде видео? Србица!? Па то је она чобаница коју пређе видех с она три јагњета
која се, у пребројавању, умножавају и има их као стадо!? Само, шта је то с њом,
размишљах тресући се од изненађења. Она њезина некадашња лепа бела хаљина у
којој сам је видео, сада је била раздрта, а венчићи цвећа покидани, по лепим белим
рукама видели су се, крвљу подливени, трагови убоја, а коса јој беше сва у нереду,
поткраћена и не онако дуга, сјајна и лепа као некада!
- Србице - једва изустих - ти ли си?
- Да - каза једва чујно, зеница претужних и плавих као небеса изнад Куфе, а дубоких
као мора којима сам допловио довде. Због оног трачка туге коју спазих у њеном
смешку захвати ме хук беса, стала је да куља некаква сила, с крвљу, одоздо, као из
земље, према мозгу - сав сам горео; глас ми се губио још у грлу, бес ме је заслепео,
вид ми је засула копрена од које сам се презнојавао, муцао сам речи чији смисао ни
сам нисам схватао!
- Полако, Теофило, полако. Змије су то и врани гаврани. Крв и земља. Прво истурају
децу. Треба видети да ли ту лудост с децом раде што не знају, услед глади и
немаштине, ил што мисле да ће их то најмање стајати? А ти не дирај у дечију крв!
Ко у то дирне губи право на постојање! Деца су као анђели! - рече Србица, с оним
претужним смешком на уснама. Нисам могао да издржим тај њен смешак; нисам
могао да га гледам.
- Ко? Ко су они? - прокркљало је из мога грла питање.
- Дивљи, непознат народ. Покушали су да ме напаствују. Кућа у којој живим

окружена је смрадом њихових руку који се диже до небеса - каза звонким гласом,
али јој је и даље из зеница избијала туга. Окретао сам се избезумљено око себе,
тражећи нешто, комад дрвета, било шта с чиме бих изашао пред ту гамад.
- Не! - узвикну она. - Мене ће спасти онај који тек треба да дође! Камен на камену од
њих неће остати а они који остану, у она доба, клаће невин пород, онога народа због
грехова предака његових, за ове опачине дивљег народа у којима их бодре да ми зло
чине и на душу стају. Е, онда после Талијских ратова и за обале Јадрана, после
помрачења од силног муслиманског бродовља кад се опет буде видела плавет морска
- е, тада ћу ти бити најлепша, онда кад се будем огледала на Отрантској капији!
Питаћу их тада, ако их буде било, беху ли ромејске вере кад би Рабан[37] од семана
Кројиног и његова Пилота[38] оба? Ко би оно између Драча и Валоне, је л то беше
Карло Топија? е и за његову цркву коју подиже за прах свој Син Дин, што се зове, па
ако јој темеља не буде сабићу их живе на седам колена под земљу да их нађу! За Дањ
и Сат тврде око Скадра Арбанаса Ко је Закарије и за знак на његовом гробу да ми га
покажу, јер је био Назарећанинов, иштен фе и плак,[39] па ако га не познаду сажешћу
им Малесију лојаву да сагори до темеља: јер су заборавили Андронику, Љубу Ђорђа
Кастриота и његова сина Дона, и Никету Топију и своје пређе Химаре и њихов Знак,
који је ту био пре Мехмеда Освајача! За Ивана Кастриота, унука бојара Бранила од
Јањине, и за његове повеље Хиландару и за то ћу их приупитати, па ако ли их не
познаду нека се живи закопају у оне црквине што су од цркава направили, нека живи
уђу у оне гомиле где је прах и кост хришћанска и које им сада чобани раскопавају!
За Берат у коме је негда било светило зографско, па за Минин Костур и за бели
Скадар на Бојани ко ли га зида и чији је био главни град - а због њега ћу заратити!
Кад им је крв светиња, а стално је невину просипљу; питаћу их чија нана црну вуну
преде? А то ће бити онда кад се излије Православно море! Огањ, од ког ће спавати
војске, кад на Тузи спустим, питаћу их за дом Ш Мили[40] између Тузи и Дечића, где
му се траг не зна, а гробља лепо уређена у ком папак за леш свој брине, због тога ћу
све до Фисона да грејем и жежем! Зар Она, на чији помен Имена, дрхте легиони зла
и тресе се Ад - да у пустом месту, "Ћаф Киша што се зове на путу за Хоте, пуста и
пуна зверова да буде!?
Зар за козе и чобане Шпија Краљић[41] да вам служи као заклон од дажда и студи?
Ах, Хоти, Хоти[42] -премерићу вас жарнијем веригама, а душе вам неће виђет Ш
Милијевог кантара, седамдесет и седам дана пустићу огањ све од реке Маће, подно
Љеша, па све на север до Оногошта, гореће цела Малесија а Тузима ће бити
понајжешће кад огњем ступим на Ћемовско поље; седамдесет и седам дана биће
више мрца него стења и камења, јер сте Хоти, на том месту, седамдесет и седми
народ по реду, а кад казних онај стари народ, који би пре вас и који ме држа, а што не
би вас? Кад вам пустим, из пустиња, Исмаила црног лика усред дана као усред ноћи;
у гладни дан кад вам дође, дан дуг као гладна година, црни Исмаил из Мисира кад
вам рече да не стоји у вас добро учење лажнога пророка - у тај дан, језика огњеног,
једина храна биће људско месо; пола вас на ражањ, а на пола под исмаилско оружје
као аскери у поклање по талијским градовима - све до у онај дан кад ћеш и ти бити
храна мачевима алемандијским и галским; и оној црвеној бради из земље преко мора
и с Острвља знаног! Ах! ах! Мусакије моје! И Кастриоти, и Дукађинци, и Топије!
Чеда моја православна домове ми дизаху, а Хоти их не сачуваху! Они чија је десница
вазда мужевна била, а око орлово, па Агар никако да заскочи преко мора; ах, ви који
сте саборни на крв и језик а не у православном и ромејском арнаутлуку, ви који сте
заборавили барјак мој којег су носили Лека и Павле Дукађинци, већ сте постали
обраћеници, као сва она гамад од Балшића и Црнојевића, које света потрага оног са
Цетиња не изби. И за то ћу доћи као казна Божја, привући ћу вам се као лупеж да вас
приупитам где је моја православна Шкумба и цели Елбасан? Доћи ћу као страшни
бич ваше нове вере (тешко ономе који не буде хтео из чашће Мрзости моје!), а ви то
нећете ни приметити, прићете ми - и бићете поједени! А оно што остане бациће
Православно море у дубоко сиње море, испод вас, да буде храна рибама и
свакојакијем акрепима у дубинама воденим!
Био сам ван себе од бола, док је она то причала гласом страшне и потмуле опомене -
што ме је некако, у исто време с плашњом, смиривало и гонило да подигнем лице
своје к њој. Али, какво ме је само, страшно и лепо у исто време, изненађење
очекивало у призору који се указа преда мном!? Свог опасаног огњем угледах
младића! Сам беше сјајан као ватра окружен ватром - а сјај његов беше ватра
његових модрих и зелених хаљина! А онај други језик пламени летеше око њега
сличан великом сјајноме појасу, који се замотава и одмотава око тела његовог.
Летеше тај језик пламени око њега ништа не упаливши по мојој чатмари и дође ми
до лица и ја осетих миље и радост безмерну и - ту се заплаках. Поскочив са столице
од радости тресао сам се као прут.
- Твоје Рођење у Дан, где је? - запита ме она сила, за коју држах да се излучила из
Србице. - Да ли заборављаш - настави - због чега си овде? Прелест глади те је
уплашио те си изашао, постајеш исти као многи који због утробе своје заборављају
ко су? А они, напољу у тами, надиру и отимљу од моје сиротице која је сама у свету.
Али се горко варају, благо онима који су сами мене ради и од којих су дигли руке
кнезови овога света, јер је штит и узданица невољних и самих Господ све до
пошљетка!
Отрех сузе с лица, седајући лагано на столицу. Од ових речи губио сам снагу;
обарале су ме, биле су сама истина и више од ње.
- Дато ти је, али ти то видиш као обично огледало, а то је извор твоје вере. Душа
Источна цркве! Крв светих! Онај ко савлада њене дубине тај зна, он је спашен! Сам
постаје кључ за Патњу кроз сва времена која тек чекају људски род!
Тргох се, у углу поред огњишта - каква светлост!? Сад је то била несагледива белина
девојке!? И беше бело јагње у њеним крилима, да не може бити беље, и оно држаше
рибу међу својим предњим ногама! Сетих се солунског крчмара и његове рибе, јела
његовог после корења, када ми је гладном дао - и заплаках од неког необјашњивог
бола.
- Ова храна је теби потребна - каза ми она пресветла девојка за коју бих убеђен да је
Србица - од које кад узмеш никада нећеш бити гладан, јер твоја глад није телесна, а
ова храна је таква да се не троши и сама је као Вечност! Ево хране за тебе јер је твоје
путовање по силнијем водама, на једрењаку без сенке, било путовање до вере, а она
се налази у месту које се називље Рађање у Дан. А кад се наједеш бићеш кључ и
њиме откључај и стећи ћеш Дан!
И она девојка, која се звала Србица, стави преда ме ону рибу, а риба беше у суду и
суд беше толико сјајан да моја кровињара засија силином блиставог дана! Штрпнух
мало те хране и осетих силину безмерног усхићења; ал' у исти час и стид огроман и
тежак као земља: сетио сам се свих својих глади, свих бедних и безразложних
зависти и сумња, свих страхова, бедних и никаквих жеља због којих сам се увијао
као црв! Било ме је срамота пред Србицом и ја оборих главу; а поглед ми одлута на
Спис који лежаше отворен крај онога суда с рибом. И гле! редови у Спису беху
толико јасни, а слова им блистава и сјајна као да су сунчева срча; и видех још у
њему, али она беху као водени жигови, љубичасте контуре нових слова која као да су
избијала на страницама Списа, за које сам био убеђен да су празне!? Као да ми је
неко угурао мисао у лобању: мора да је исписивач ових љубичастих редова Хормузд
Рисам, писар и зналац тајног љубичастог дивита. Трагове овоме треба појачати. А
оно прелепо створење дивотне белине, примакавши се моме рамену, дахом утули
слаби пламичак лојанице која је догоревала, рекавши ми:
- Када се рађа Сунце, лампе се гасе.
Приљежно приступих писању: и зашкрипа ми перце на калему по љубичастим

линијама Хормузда Рисама, зналца тајног писма за она времена кад свако буде
владао писменима, а писмени буду ретки као зрно бисера - о томе размишљах и о
Сунцу и лампи, негде сам о томе чуо, неко је причао: где ли то беше? На ком
ромејском тлу? А кад хтедох да упитам девојку за љубичасту тајну Списа, скривену
воденим жигом, ње више не беше у моме Бунару. Одмах приметих да је огледало
нестало без трага са стола. И ја помислих: сан, привид и опсена - све то одбацује
пробуђени човек као сувишну и стару одећу са себе. И уписах још и ово:
Гле! ноћас ил' у зору, у некоји дан и час доде ми Сила светла као ангел и рече ми, и
показа ми - нека је због тога блажен час мог сазнања ко зна када, у месту ко зна ком.
Људска крв у Трећем Еону (II)

Како сам стављао врх пера на површину Списа извирала је танушна љубичаста
линија и - ја писах и писах, све једнако идући пером за тим трагом, питавши се: ко
ли посипље тај траг? чије ли је то дело којему слова утврђујем да буду видљива
људскоме оку? Ко је он - знам ли ја бедан и пропадљив? Каквом ли је то силом
утврђен кад ли преко једног јединог, слабашног трага, времена толика преврће? Кад
од данас већ прави сутра
И одведе ме тај траг танушне љубичасте светлости, испред мог пера, у оне дане,
дубоко напред у времена, у пространства ина за која тек да сам чуо (многи ми беху
незнана, тајновита и невероватна; као она пространства у којима живљаше људи са
знацима на челима, који вероваше у свој разум црвљив и пропадљив јер и сами беху
пропадљиви или, пак, цареви у оним просторима у коима зидаху своје многобожачке
пирамиде или простори у којима ће содомити живети као муж и жена или простори
испуњени опачинама Жене која, као у Јовановом Откривењу, призивље народе на
силне гадости!), и прочитавши видех цареве светске (који до тада никада не беху,
али који као да беху), и њихове народе и војске, и градове њихове силне како се дижу
и падају у прах као да никада нису ни били, које прекриљују воде надошлих мора и
пале они с чалмама и гвозденим вилицама; видех глади и силне поморе, огромну
воду видех данима што ће лити јер четрдесет лета није пала ни кап! И, исписујући за
трагом, видех: где једни другима враћају загађене реке мењајући њихове токове и,
где због силне суше, испресецаше земљин шар каналима као да су у Мисиру а не у
Европи! Виђех како нестају силне шуме; како сравњују горе и брегове не би ли
дошли до здравих њива, а плодови земаљски бивају све ређи и црњи јер их људи
засипају опаким прахом од чега све што роди бива отровно, а онај ко се наједе
таквога плода умире у страшним мукама - и у једном ретку, док читах и писах,
искочи глас те завика као гладан и жедан у пустињи: "Пост! Онај ко га држи биће
спашен!" - И видех оне који једу ретке планинске траве као месо, избегав из градова
од гнусних старкеља којих је по градовима европским као жутих мрава и на дан хода
се иде е, не би ли се видело здраво дете! Јер су сви велики градови у смраду и нова
куга бесни у њима, а са огромних зиданица ударају оџаци у небеса и тако пркосе
Богу живоме у сва времена до пошљетка! евала! и Он њима узвраћа: препушта их
њиховоме змијском разуму знања и васколике худе вере па кад хоћеш, ето ти га на и
нек ти буде по мери човековој! смеју се ангели Господњи и светли облећу миран
народ по планинама, који не држи до политике, нити има кесароша банкарских, нити
обртника и продаваца, трговаца и превараната или, пак, знања људског од ког би се,
најпосле, страдавало! А здухе таме, који јесу ђаволи, облетаху душе оних гадних
старкеља по градовима земаљским, те ови, из некаквих светлих кутија, жвалавише о
срећи људскога рода, коме треба да буде боље а с њима беху зли и мрки научењаци
који разна чуда пред народом изводише јер, како је речено, то им је дано преко
велике Старе Змије, која је сам ђаво! Док је текао тај светски живот под кнезовима -
по васцелим градовима рађаху се деца са змијским и жабљим главама и беше
сијамских близанаца, у две главе само једно око, а у родилишту Саске, тамо где су
рудари црвени у лицу и у коси, новорођенче једно закмеча до пола свињче а од пола
човек! И видех где сви вичу: "Чистог ваздуха! Ваздуха!" - а нико ништа не чини да
тако буде, већ све веће опачине чине над горама и водама! И најпосле (видех) људски
род толико се изопачи: узе род људски на западним странама Павла Новога, рођеног
негде на југу Галије, и уби га, заједно падоше отац и син испред пећине где се беху
склонили од потера бесних. Ни то злоделницима не би доста, већ зађоше по
планинама те стадоше да убијају онај мирни народ, који не хте да буде њихово
робље по онијем зиданицама с големим чунковима за бедну плату. На то се
ражгњеви Господ над војскама и посла даждове па врели ветар и опет даждове са
студом - и би усред лета снег! Тако завлада страшна глад - "Где сте сада, ви који све
знате да знањем вашим спасете род!?", викаху праведници по улицама тијех градова
у време страшне глади, а бесни послаху на њ оборужане челиком и огњем и убијаху
невине у Христу, и би прогона на хришћане као некад у старих Јелина и по Риму!
Беж'те! Беж'те, хришћани у мрачне дубине дубоких подрума огромних зиданица! по
гробиштима и по гробницама, с мртвом коском делите дан и ноћ! а ви, који сте тајни
хришћани, чувајте се и најрођенијих да вас не прокажу злијем и смрадним и
свињским бесовима, јер су зли дуси населили све живо по смрдљивим градовима
света! У та времена биће у банкарских кнезова велика моћ а они ће имати образину
од меда и млека а испод ње биће то гуја опака: једном руком потписиваће смртне
пресуде невиних, а другом ће на обрт да суче свој рачвасти језик! Биће боље - јадни
народе, док те речи збориш - оно је све око тебе горе, сваким даном удисаћеш смрт;
ко ли цара у Галији, и широм Фландрије, помене живом ће му вадити очи и пећи
језик врелим гвожђем, чин тај радиће они који себе називљу слободарима гамад ли
једна да је нема веће, опште право њихово постаје све веће и веће! Док у градским
већима (округли столови опаких чичуса!) буду водили, у Швајцарској Ципели и
широм Европе, главну реч: нестаће државе, вера у Христа пашће у сенку вражије
катедрале; а градска општина биће гвоздена, једина власт ко некада у Јелина, у њој
блуд ће бити врлина док ће красота људску на обешењачку пењати клупу! У та
времена: проговориће звери и живина гласом човечијим, биће то Знак велике
Опомене, ал ће бесни огњену кокош прогласити за бога, знак кокоши на врх тог
кумирског дома поставиће! Све ће бесни урадити: вешце и вештице ће призвати не
би ли гладно време отерали с прага, ал ће комад хлеба изаћи на ћесарски дукат а
погача на десет! У Млецима, као некада, дужд и веће гладних стараца нов, а тајни,
закон ће да изгласа: за најмањи прекршај (а и онај кад отимача у пљачки ухвате)
смрт ће осуђеном огњем у чело, тело се мртво не закопава већ ноћу, по мраку и
глади, судије га тајно деле у првој просторији, до стратишта клетог, пир и гозбу
праве за себе и повлашћене слободаре старе, а по који комад печенога људског меса,
са стола пашће, голој курви и педеру младом!
Докле ће такви дани тећи? Глад је све жешћа по градовима франгистанским, галским
и папским; у Рим само што није бануо, предвођен Исмаилом, Арнаут љути. Гле, из
земље далеке, од преко три сиња мора, косјањћим граду једном француском помоћ у
храни стиже: к'о онај Јелин, некада пред Тројом, у дрвеном коњу: друзи с Острвља у
бурад, с дуплим дном, а одозго храном и вином једна мала чета је скрита - град
француски мирно спава и не сумња у луку што бакљом сија, ал' ко је то стално
кварио да би на крају поправљао? у ноћи скрита чета коље стражу града и нова сила
сред освојеног града: Нова времена, нови ратови, а помори стари; зар од старе глади
већа и нова може да постане глад?
Године лете: од старих народа Франгистана три моћне земље су нестале, док у
Талији сваки град сања славу и моћ већу од самог Рима; стару славу у нова доба
стиче Венеција трговином! Ал' само за час, шта је година колико век људски за
вечност? па ћеш оголити и обосити Талијо, у злу ћеш се своме забавити, чекај само
да дође до паклене битке над Пожешким пољем, пилот мртав ко пламтећа бакља кад
стане да пада; за душе мртве, велико православно креманско срце, давно је већ
молитву изговорило Тројици Светој и...
***
Млечанин Гонзаго! Сад ми је јасна његова жеља да поседује овај Спис! Али, шта би
он с њиме (под условом да се Спис, у његовим рукама, не би претворио у змију), шта
би изменио? Као и човек, тако и народи поседују судбину; да ли се њој може избећи?
Слободу стичемо од Господа рођењем и у свим временима људске историје, који су
убележени до посљетка, опредељујемо се за добро ил' зло? У људској слободи човек
изабира, ил' одбацује свој Спис! Шта би Гонзаго, син ада, са Списом из Кремне,
осим да буде неми посматрач онога што ће бити?
***
моја сува кост ће од суву кост да клепне у вечном стану од иловаче јер, вечну Истину
и мртав ћу знати: пред Господом изађе Вавилон и Он Га згази петом као шкорпију
строваливши га у море; ил' му шаље копиле генералско, од мајке негда царске иноче,
лепе жене за забаву пореклом из црне Африке ал' из земље преко мора - носи ли
кудрави црњо терет копиланства, доказ хоће ли својој аскерској вештини или је један
гнусни крвопилац? Вуче ли га Душа овог света на концу ко лутка, само он то не зна?
Сели Рим црнокоси војник и своје доводи у сунчан римски стан! На води Тибру виде
се нова лица и старих четврти сјај, какав тужан гордима Бог даје крај. Тек сада
видим да ће на сваком кантару Кремански опанак бити најјачи! Рим прије - Рим
пошље! Атос ил' безверски логос? Зна се, дико, ко је јачи!
2. Битке за Балкан
И видех и прочитах, из Списа изби љубичасти траг: са Србијом ствар је иста, од
Христа одступив, с банкаром и његовим капиталом под скутима машта, ако већ није
потур, јал безбожник, рад би Швабу да служи за лову - један уд (цео српски север)
само што не прода Угру куљави чова за туру пића - на југу пак, где је света српска
земља, са Шаре дахће кер и гвозден синџир арнаутски спреман: ту Србаљ, што тако
се само каже, за комад земље и кућу од зове милијарде добија лове! На туђем језику
уговор за продану дедовину скива, свој већ и не зна, није га ни брига! рушевна, око
њега, црква је његова, а папак, и црна легија сва, задовољно руке трља већ мисли, и
тврди, да зна: српска су црева сва продана! Једна пак, дебела пречанска свиња,
самозвани судац у суду хајдучком, од Бога као да боље историју зна, грокће на сав
глас: никада неће српска бити Војводина! Ал' промис'о Господња, Богу и реткима у
вери знана, у окршај српског лавића, с хуљама мрачним и лупежима, спрема:
проблем римској курији биће велики кад се истина о мртвој деци из другог рата
коначно пред судом света затражи! (Ах, ах, Господе! Не заборави Србе у Србији, од
Солуна до Кордуна, који држе Тројицу Свету! Због њих да лавића окрилатиш - с
Крстом под чалмом најтеже је бити к'о онај Соколовић, с порте, што спасе Пећку
Патријаршију!) Лавић кад окрилати и добије крила видеће да оро арнауцки гавран је
стрвинар сури - одмах лека треба да нађе тог крпеља опасне бољке (од опијума пуна
му је лоповска кеса) са тела српског треба да скине: лајмнску болест и лопове скупа
у огањ треба да вргне! Од Срба срп исковати мора лако, у три дела, три јаке војске
(српска официрска част) за оно доба кад Истру Исмаил спржи тог истог освајача
треба млети сред херцеговачког казана! Политика добија мене, курва светска
преврће међе, Србу, Русу и Прусу рат не гине; народ је вечан и вера у Христа, деца
мала (у та доба) нека у крстастим горама буду скрита, а храна (пре тог рата) по
пећинама нек буде скривана!
А ти, код Вишеградског и српског фронта! кад дође то страшно ратно време; питај
се: Шта то мрски западни чова? и због чега режи сва безбожничка школа? Одбруси
гадовима: Пропуштам! Склањам се с Дринскога фронта, нити ћу ићи у Црмницу на
Болине! Хоћу помоћ у свему да се српском роду да иначе, с Исмаилом нема српског
окршаја јер, прошла су та времена кад је Србаљ гино за вашу ствар! Знај, они би да
на Дрини рампа пада! У првом трену, ако од њих помоћи нема, народ с четама у горе
крстасте и збегове спремај јер - њима се и онако већ зло спрема: кривоноги Хунгар и
Пољак, што већи је Папа од Рима, чалму на главу своју ставља у Ислам скоро сав де
прећи! Док љути и црни Арапин сав запад, до Острвља, пали; нек и они виде мало -
барем док им не стигне цар као Сунце из многобожачкога храма и онај с црвеном
брадом - шта значи копито дина и месеца знак! Финанси! Доста смо ваша били
брана! Прича о рају к'о има пара од ђавола кушња из пустиње стара - где је мој народ
(питање је право) и где је његова, за жртву, плата!? Један пашалук, као за турског
земана, ваши су нам, на Балкану, љубимци направили - па ево (тако им реци тада
ти!) нека вас, код Вишеграда и на Болини, Арнаут и обраћеник брани!
Србо, војничино јака, ти из иве од сатрулог кнежевског пања - ова књига (жута и
стара, а можда и гнана) кад се нађе у твојим рукама, прими је к срцу (па и онда ако
буде пуна промашаја јер, само Господ зна колико Србију чека ратова до краја
људског времена?), јер перо што је писа гоњено беше болом и патњом свога рода а
очи деснице, што перцем писа, гледаху Србију што никад не беше мања! Зна он
њену вредност праву: зрнце, тек два, да осоли Доментијана и Теодосија!
***
Великих, светских поклања дани се ближе - ни далеко ни близу биће тек тамо после
двехиљадите.
И пусти Господ над војскама, над свим видивим и невидивим, скакавце Јованове из
пустиње: с гвозденим вилицама и гвозденим крилима и ватром од рилица и главама
од туча да кољу, даве и жаре васколики свет и да буду Његова плата за сва
сагрешенија овога света! А скакавац други она гамад права, врели ће га ветар из
Африке надуват у северну Талију, где он падне ухватиће све људе страва - одатле,
ветром, зелено море, пре исламског лава, на југ Француске пада; тамо ће стоку и
људе пасти кад не буде ни једне лиске ни зелене травке нит у гори гране! Од два
зелена мора које ће пре у Франгистан стићи? о томе пише у Јовановом Откровењу.
Биће то страшан лав, Арсланом ће га мухамеданци звати, са својим исмаилитским

хордама нагрнуће из пустиња свих; с истока од Халдеје, из мисирских и сиријских,
па све одонуд од Антиохијског мора! Биће он велики зналац вражјег мора (а то су
догађаји светских политика) и бићу страшни значи на небесима пре него се појави
тај муслимански цар: "три дана и три ноћи без сунца Господњег човек ће бити, па на
небесима два сунца једно до другог, из мора на обалу талијску страшна неман ће
стићи у време глади - биће то риба са људском главом! Шта ће пре, а шта ће после?,
тешко је то рећи, Бог свети зна! Кад доде време тачно муслиманских упада, једини
Арслан имаће знак за то: српска неслога красиће Јевропу сву, краљи и цари као вуци
гладни отимаће се о талијско тло - све што је, кроз времена дотадања, језуитска
курија стекла огњем и мачем крваво ће (у време Арслана) платити за то. Данима
лиће киша; пуна мора, с друге стране чизме и оба Јадрана, муслиманског бродовља и
од тога призора јевропске луке ужас хвата, гвоздени огањ лизаће земљу: Шпанију,
Галију и Алемандију ступа муслиманска нога! Ко је тај проклети Арслан, питаће се
многи? По Хаџири, веле књиге инђијеле старе, биће то, негда око самог краја 19.
века муслиманског календара - оног века, Откровење каже, у ком се јевропски човек
поклони ђаволу!
У та доба, кад нагрне вода и муслимански брод до брода - шта чека Србље? Да л ће
бити невидљивим ланцем окован, мислећи да је слободан? Да л ће га водити они који
му од закона тешке синџире кују и, као плату, од српског душмана јагњетину на
ражњу обрћу и у своме мртвом брату, пијаним очима, траже издајницу? Јал ће,
можда, држећи кафанску певаљку за ону ствар, док другом руком из алова арнауцког
лоче сплачину - о слободи, у сенци каптола, својој браћи да збори?
Србљу, знај! овде је свакој причи крај - слобода и слава твоја доће кад Еждер[43]
падне и Турска ступи у рат! До тада је лукаво и мудро Туре углавном ћутало (до пред
сами Трећи рат), ко да више, мерећ кантаром, било је његово гесло. Гвозденом
Прусу, без једне руке, мрдо је и није уш'о у рат - у другом је, кад је ђавољи криви
крст из швапске водио рат, мудро преспав'о. За Трећи га страсни Арслан неће питати
- све муслимане гониће у борбени строј, тако ће осионо Туре, због земље тракијске,
кренути у нови балкански бој.
Србији одахните, без обзира колико по вас зла била времена: улазак Турске у рат за
вас ће бити повољан знак! У горе крстате потеци; у планине се склањај - кум куму
вели: "Идем, куме, ни'де села нема!" Почеће тамо под Румијом, на обалама
Скадарског језера и у Малисору! За нешто ил после, гвоздене 'тице Москаља
снажног одлетеше, преко Пожешког поља, на Рим!
Врхове Проклетија, заједно с Плавом, хеј Србо!, чврсто држи! Румију, побрђе све до
Рабана, на Паштровића припази међе јер и с мора Мујо може да удари! Припази,
мртве страже нек страже, битка за Еждер креће; питање твоје худе судбине у још
лошији час разрешењу свом примиће се, зато весео и храбар буди, иако је око тебе
све сами зао глас: преко Тресибабе хорде ислама надиру; од Алпа до Јадрана све
гори, а ко још има с војском снаге тај је близи Травунији и Црној Гори!
Од реке Војуше, воде по имену Војислава Зетског, ил са западних обала Јадрана,

Агарен је страшан скакач из виса по мрклој ноћи или по дану из челичних птица по
земљином шару слеће где год стигне - час је на Фисону час је сред германских брда
Немцима за вратом! Ови од Војуше, идући све Валонском долином и уз арнаутско
море својом страшном пустињском ногом скакавац ступа; с њима тајна скакавца
бива откривена: на леђима мала им се гвоздена крила брзо врте у круг, по двеста
лаката с брда на брдо слећу ето их за један декик на 'ришћански кућни праг! Картеч
је њихов жесток по шеснаест ђулади одједном баци, а острогушу страшну та војна
неман носи: кундака нема, нити врата, нити било ког дрвеног дела, нити јој се пак
ороза види нити нишана, једино из ње огањ дуги сплази као ватрена гуја! Ал' и
Србо, нечег мало горег а нечег и бољег, оваквог истог оружја има - о свакоме боју
овог страшног општег рата само свети Господ зна!
Ка Љешу и Скадру, Улцињу и Бару муслиманско се море излива. Србљу, из лука

својих никако им у сусрет бојевни не крећи, јер то никако ваљати неће! Кад клин у
Мирдитима ниси направио на време: испод Скадра до Љеша, Бојаном и Дрином, с
Мирдитских брда и с Кунеле - данима си их држати мог'о, под огњем, на туђем
терену, док би Исмаил иза леда имао море. С висова си их мог'о данима у морској
равни тући; уместо тога пустио си их да ти приђу, с Арнаутом превртљивим савез си
склопио, тад кушај пелен и жуч: овај ће их пропустити с друге стране Скадра, уз
Дрим с оне стране, на пола тока уске реке Цјевне и низ њу избиће Исмаил љути те
пасти то силно пешчано море у реду, с огњем до огња у руци, у раван Тузи, на место
које се зове Ћемовско поље! Ух, ала ћеш горети сва Малесијо!
Оногошту, часни српски граде!, сви Васојевићи, и ви из Пипера и Куча - кад се

чалма сручи на Ћемовско поље, склоните нејач што даље од града; високо у ланце,
бежте у брда и пећине! Тако ми Бога живога, ово нека вам буде последња опомена:
даље, што даље од Оногошта, Горњепољског Вира и Моштанице - после Ћемовског
и Болина то ће бити места бесних окршаја, страшне глади и муке тврде! Араб,
мухамеданац црни, сву ће прождрети свињску маст, а ондакар због големе глади:
биће лов на људе! Србљи, памтите!, свуда у бег, децу склањајте! Ал' никако,
нипошто православни!, да се неко од вас са збегом на врх Дурмитора нађе! Лов
изнад Црног језера сваког ће снаћи, ловљен ће бити ко се тада тамо пред вуцима, с
чалмом, нађе! Никако у планину Војник, ни у Волујак! Нити на Беласици да се нађе!
Ах, Господе! Колико деце! Господе, Читав рој! За душе њихове, о Боже свети!,
хиљаду ока воска и хиљаде брашна дао бих! Нека сам проклет на вечност ако бих
поглед'о, тада, товар блага! Ах, ви народе на Волујаку, ако је то нека утеха, у та
времена грозног збеговања, у пећини једној наћете товар жита и товар блага, на
благо се нико окренути неће, грабиће се око товара с просом! И, за мало, биће те
сити, а потом ће вас вуци с чалмом стићи! И сви ће те бити поједени! Господе, какав
то - у збегу народ несрећни - води шљам безверски!? Кроз таму оног времена које
тек треба да доде, назирем: из безбожничке је школе тај ћелави учо ил' је то црвени
поп неке нове вере? Тај који им води збег, сија му се ћела, гаднога је младежа под
аљином, к'о слепи миш му је на леђима оцртан, ал' има још белега одавде му их не
видим! Можда је Потур? Неће л' он (ил' његови) дојавити где са збегом, к'о у роју,
има људског меса? Господе, сило немерљива! Теби хвала, и свима Светима - ко се
нађе у планини Ситници, и Деду, и Кукуну, и Сомину - гле, чуда! Тај ће бити спашен!
Песак је испод траве Ћемовскога поља, крвљу ће се испунити оних што су преко
Химаре,[44] приморјем дошли и оних што их испод Подгорице чекаху у рову - од
пануте крви оргаће крвави потоци камење у Скадар и све до мора. Сувот под чизмом
овчијом Муслиману биће велика предност јер ће киша лити данима; у Црмници, на
Болинама, до боја ће Србљи доћи, а стећи ће победу и ропство у води! Ни макац из
силнога блата: Морача, Зета, Црнојевића Рјека и Скадарско језеро - све се то водено
дигло као да је смак света! У Грудама, и код Хота, Плавница мало место тако се зове,
даље Србо од ње, само јој име каже, страшна је вода која ће бити тог ратног пролећа.
На правди Бога, а због те силне воде од које не можеш браћи на Ћемовском у помоћ,
бићеш Србо издајником прозван. Зар да те издајником прозову они који су ојкали
зелени кадар, лажног краља и мртву кост из Дукље да је с Карантана? На Болинама
си добио, Србо, зато сад хитај обронком Ловћена, левом обалом Зете, ка Оногошту
потковицу да поставиш, из његове котлине изиђи и пре њих на висове око овога
града мораш стићи, немој да те у Зетској долини Муја заокружи! Одмах по овоме
боју на Ћемовску брда Пиперска и Белопавлића, а добрим делом Љешанску и
Катунску нахију, прождраће пламено море и последња травка биће црна; у силном
огњу једнако пуцкета сува грана и људска кост. После битке на Ћемовском пољу
изаће на Цетиње страшна и смрадна војска, воњ на лој и ждрака осећаће се све до
мора; на ногама ће имати чизму од овчије коже гвожђем потковану и стајаће горе
равних четрдесет сахата, јал дана, јал недеља? И поће посљен да више никад не дође
до скончања, као што није долазило од созданија овога Божјег света. Колико ће ова
војска бити погана у то време казаће извори, многи ће водом утихнути као кад на
мешину удариш чеп!
Саваоте, шта ли је то!? Прелази ли огњено море, из мора преко Ловћена, и пада ли
све до Чева? Дим и огањ ништа се не види! Раздваја ли се то Исмаил на двоје? Оде
ли то Морачом, један део шејтанске хорде, на Колашин? Од Колашина па све до
Санџака пусто је све да не може бити пустошније: због глади лика се гули испод
коре; у Колашин повратиће се освајач гнусни одбијен с висова Таре - Агарен љути
јешће туђе и своје још топле и пале у боју! Две чалме, у две заставе и боје, поклаће
се у Колашину око зобнице с просом! Поклање међу њима биће жестоко ах, Србљу,
да си нешто с војском ближи сав би Алах завршио у Колашину!
Код Оногошта како ће тећи битка? Идући Растовцу, ни близу ни далеко са севера и
са запада око Оногошта потковицу треба направити. Србљу, изаберите код Вира
Горњепољског добре заседе и на висове огњене топове извуц'те, јер ће ту до
најкрвавијег боја са штитом у Херцеговини доћи! Одбачен назад штит ће бити; па ће
одатле на запад ка Моштаници оступати и ту ће се с вама у крваве кости похватати
па ћеш га Србо и одатле гнати, а потом ће исмаилити, мрачна шиитска секта, уз
Рудине пусто опустело под гором Ненадом дочекати Србље. О, да ли ће бити мудрих
међу вождима српске војске да, док још траје на Моштаници бој, ноћу тајно нешто
Срба укопају подно Ненада!? Кад стане да прашти кречњак љути под гвозденим
колима Агарена димом и огњем да их сруче са кршевитог стења - тад ће ћелави Мујо
бежати ка Дрвенику и Требињу! Е, да л' ће бити неког да јој и тај пут затвори ка
Требињу? Да л' ће се неко, Боже, наћи да на старим картама прочита тај оступ њихов
ка Требињу? Ој, врхови Пустог Лисца, благо оном ко те буде држао он је Горње
пољски крвави казан добио и сјај његовог оружја засениће свет! Потучени
непријатељ на Виру Горње пољском оступаће уз Дугу ка Гацком - на Црквинама, у
Гацком, љуто ће завојштити са Србљима да ће крвави потоци сносити коње и мртве
јахаче у Рашћелицу која, ево сада, једва да је поток и једва цури водом кроз Гатачко
поље.
***
Дубоко је, дубоко - да л' се види добро? Толика поклања, ноћ од дима и барута;
около свуда, тамо где је некада била палата ил одморница каквог безбожничког
бољара, међ брдима само огоретина вири к'о глува и тавна пећина зјапи и ретки
иксан, док крај ње пролази, крстећи се обилази то место отимачином саздано,
муслиманским кресивом сравњено, сад тужно и немо збори како време земаљској
хајдучији пролази. Бесни бесне притишћу, живих душа свуда по свету све је мање,
крштени по Јевропи никако у ред бојни да стану, големих мука допашће земља с
острвља далеких, јер је Немац све јачи! Исмаил се шири свуда по свету, његов
гвозден јарам ће да жари, а оловну палицу његову цела ће Јевропа попасти. Да л'
због верске неслоге ил' због глади?, можда опијум више неће тако лако стизати (а то
је у првоме налету снажило исламске хорде!) из Афиун Каракисара, Кутахије и
Коније? Исламом ће се по бојиштима велики страх да шири - Москов несхватљиво
оружје спрема: биљмези његови ђулад кад опале дим се диже до небеса, тад у магли
непрегледној сан завлада над сваком живом душом! Турчин би, с Московом, тајно
уговор да склопи иза леда црвеној, пустињској чалми - чудом Господњим, Немчија
се сва из праха диже, Германи наново постају снажни јер их балканска крв храни.
Некада давно Србљи с потурима скупа, Турци и Арнаути за кором црног хлеба
дошли су све до Мајне; потомци тих који у Франгистану осташе храбри ратници
посташе, челика и огња арапског се не боје, гониће, та нова немачка снага, с крваве
Одре и Мајне куљавог Арапа хорде, ал' ће своју нутрину младу оставит подно
Константинопоља кад сестру цара православних ожени велики везир са Порте и
Турска, сем Анадолије, Христа прими: Кападокија, Киликија и Цезареја цела која су
све некада биле Ромеја. Крилати топови кад подно Цариграду легну у огњу - лутеран
ће схватити брзо, у страшном поклању људи, да олтар источних цркава гледа на
исток. Цар православних, окруњен новом лепотом, сешће на цариградски престо и
владаће до године оне што ће се (на своме крају) читати као педесет и седма!
Како је до тога дошло да бели цар међ православне дође? Дуго је своју пламену реч
и оружје слала словенска безбожничка школа простору Ислама од мора до мора, све
од Инда до Средоземља - све тако, до оних година кад су стале о власт црљени да се
кољу: жутолики на беле, а ови пак на косооке и жуте, па сви скупа, понекад, на оне
тамнога лика из Тундре обрва спојених! Светог Владимира Невског, Паламу ил'
Кападокијске Свете Оце ко помене, ма иједном речју, одмах омастит ће омчу ил' ће
му глава бити на коцу. Ал' ни хор анђела Господњих не лети скрштених руку, Свети
Арханђели напајају миром свету Руску земљу - све ће бити ближи и ближи тој
пијаној, једној и амалској изби; таман кад очајник помисли: Господе, све је
изгубљено, тад спашено све ће бити! Дечак један, плавих коса као раж, с комадом
тврдог хлеба у промрзлој шаци, загледан мутним оком у московску зимњу ноћ, крај
свог оца на самртном одру, обвијен прњом дечарац бледи. Жижак брхће, у шаци му
задњи комад хлеба, у хладној изби ни једне иверке нема. Где ћу сада?, пита се дечак
који сања школу војне вештине да упише; изузетног је знања, али шта му то вреди:
само као официр све имаш, ал' све је наследно - полковник може бити само
полковников син! А он је, тај гладни и смрзли дечак, старог пијанца и бедног
радника син. Док отац, кромпирушом јетре расуте, у самртном хропцу малшчика
свога преклиње и моли: "Сине, мој сине, свећу ми за покој душе припали! Мајчицу
Свету испод узглавља изнеси!" - Дечак, због ког је отац своју веру у Христа крио, с
гневом пакла у гладним зеницама својим комад хлеба у мрачни ћошак баца; и дроби
тек парче воштанице за смртни час ко зна од када чуване, потом под ноге баца малу
и свету иконицу Мајке Казањске - и урла, ал' још увек не види, на мртвог оца као
гладна звер. Очас, за трен, у оца његова дубоких дубина мирни и страшни сјај цакли
се у зеницама, тек као бљесак с далеких звезда сјај. Трза се пред тим призором
гладни дечак, као да неко други лежи ту пред њим?, како само мој мртав отац гледа?,
можда је жив?, питао се дечак. Стаде да тражи икону коју је с бесом под ноге бацио,
ал' иконе нигде!? Сат и два, те целе боговетне ноћи, све до хладнога јутра - нигде је
наћи неће, као да је у земљу пропала, та Богородица Казањска! Где ли се само дела?
- питаће се дечак у чуду. И да ли може тек тако да нестане комад обојеног дрвета?
питаће се он, који није знао да је том потрагом већ обележен, ал' је било време у ком
је знао кепуље шпицобраде триипо лакта листина наизуст! Да сабере, помножи и
дели, без дивита и хартије, моћи ће тај дечак бројева велики низ да свлада
жмурећки! Ујутро к'о сибирско из избе излази, у дом свој, у радничко насеље никада
се више повратити неће; у потрагу за вољеном школом даће се, гладан данима по
Москви посртаће, али се у своју избу никад вратити неће. Сан да савлада аскерским
занатом Јуриј Аспрахин испуниће брзо. Са Аспрахином кад буде другов'о по
бољарским палатама Подмосковља; њих двојица смерни као голубови а лукави к'о
змије сред тако младих а већ старих хуља. Божја правда и ту је стигла: Горе високо,
изнад главе њих двојице, три луча да упалиш човека нећеш наћи, од Јуде Јуда, зар
нешто друго може да буде?, све су то синови који руског човека кваре: дрога, паре и
каријера порађају само курве и опијумчаре! Док изнад глава њихових буде трештала
музика у лудом наркоманском хуку и људског жамора јека - Михајло, дубоко доле,
биће бели монах! Крај тајног олтара, на дну једне бољарске палате, чате Свето слово
и молитве дуге, тек што то нису, два генерала, два тајна монаха и у Христу брата.
Једнога, за часак, у молитви дугој, сен мртвог оца из избе ће гледат, ал'о, Господе!,
каква је то изба која сјакти к'о огањ сунчани сред Божјег неба!? Упре поглед боље у
дно мале скрите капелице, онај некадашњи из избе дечак, у том часку виде да је тек
сада нашао оно што је некад, крај мртвога оца, тражио! На икони Светој, и у лику
Лазара Српскога, указа се њему Мајчица Казањска! Мајка Божја, најсјајнијег сјаја,
од дрвета мала Света иконица Казањска га Мајка гледа са олтара: "Буди" -
проговори, сјајнија од сунца, "онај што ће Тајну открити код Руса!" а кад то изрече
неста оног сјаја, појави се у врху олтара она мала, из хладне избе, Света иконица!?
Огромни Аспрахин, који је ову реч свету чуо, на колена своја се сручи пред
Михајлом: "Баћушка! На тебе је Сила излила знак, време је да усправиш рускога
човека!"
И, гле Божјега чуда! С татарскијем знаком сред бледога чела; јагње једно навукло је
кожу вука: Михајло, Аспрахин са још десет друга! Трећи! Трећи Рим, а то нико не
зна! Пијана татарска чизма, кривоноги Монгол, папучољубац Украјинац
поунијаћени: сви од коже вука мисле да је њихов саплеменик љути курјак! И они са
лева и они с десна - Христос Господ је изнад овог метежнога света; баш онако како
рече, пре двеста двадесет и шест лета, Свети Тадија монах у Србаља!
Од тада за Русију ново време ступа, а стари сјај изнова се враћа! Вај, са Атоса још је
живо!, хучаће гробари његови са худих западнијех страна - кад наново угледају
његов Ромејски сјај. Јована Кронштатског учиће слободно Византија сва и остатак
крштенога света! Зазвониће звона на васцелој Источној цркви, хор анђела забрујаће
гласом: Из ничега Источњак се воздигао!
Ко ће бити Аспрахин? О томе тек треба да сазна цела Васељена - командор биће он
свих руских летећијех лађа у боју засветли Цариград! Белорус биће својим рођењем,
тај рођени што тек треба вољом Господњом да се појави -јак као Самсон, огроман к'о
кућа, маљав ће бити од главе до пета као да је сибирска мечка, а они ће, који буду
осетили његовога огња, назвати га: Аспрахин Мечка. У оно, тек код видаца, сазрело
време: када сретне Мићка баћушку, у разреду старијем војне школе биће. Рашће као
седмо, а прво мушко, дете у дому Аспрахинових, генералске куће још тамо од
шестог колена безбожничке славе. Отац Аспрахинов биће генерал, члан савета који
прима на школовање официре младе. Шта стварно осећа и ради и шта је у души
Јуриј Аспрахина то нико знати неће, чак ни отац ни мати, све док за то не доде право
време. Младе, будуће своје друг'е, Јуриј ће уписати к'о од шале на стари крвави занат
преко заклетве и џефердара, познатог као руски рулет! У палату Аспрахинових ко
сме да посумња јавно?, да има одају тајну, као катакомбу у старих Латина, где се
пред малим, бљештавим олтаром, испод једног кандилцета златног, молитва Христу
по сву ноћ чита? За таквим делом тајним, а Богоугодним стаће Аспрахин да жуди кад
се зареда уступак за уступком Риму да се издашно нуди - а Рим ће, за узврат, по
Русији да унијати. Провера Аспрахинова, тих голобрадих дечака, пред Божјим
олтаром биће страшна и тешка: сведен биће сваки кандидат доле и кад олтар угледа
биће му речено: да ништа нема од његове војне школе! Услугу једину Аспрахин ће
да нуди: с џефердаром, оловом у чело барем у нечему да буде официрски чин! Онај
ко ово одбије, у нади очајној да ће некако успети (издајом овога што је видео) са
уписом, стаће погледом грозничавим врата да тражи, ал' се код Мечке једино издајом
смрт уписује глатко!, и тога трена: Аспрахин ће хитро и лако кичму да му сломи!
Ако ли, пак, кандидат џефердар бледом челу принесе ближе и да опали не би ли се
спас'о земаљских мука "Стој," промумлаће Аспрахин, зграбивши га руком,
"баћушка, мили, ти си Христа Спаситеља веран војник!" - Тако ће се (ил' некако на
сличан начин) и с Михајлом збити! Али шта смо ми, само сенка сенке, одраз један
мали - кажу врле инђијеле старе: ово ће се збити кад ислам навали! Ти који ћеш тек
да дођеш, заједно с Михајлом (можда ћеш носити баш такво име Јуриј Аспрахин?),
знај: мораћеш радити тако у времену кад дан не зна шта смишља ноћ. Ова те књига
издати неће: за овакву причу веле да је луда у Христу; кад ти будеш у овоме животу
у ком сам ја сада - Ружа из Кремне биће одавно свела, прастарих њених латица
мртви сјај - ал' ако будеш знао да је помиришеш: Крушевац српски (један градац
чио), престоље сред Балкана стећи ће светски глас!
***
Шта се бели подно Метковића? Јал је галеб, јал је једро бело? Да је галеб давно би
летео? јер је море свуда затровано. Да је једро примакло се не би јер су Јадран
запосели вуци! Нит је галеб, нити једро бело - већ је војска бела са Истока и пред
њоме војвода Михајло; на њему је бело одело, а на глави сјајна перјаница: свако перо
љуту тајну носи од Аракса[45] и код Цариграда па све тамо до Ларисе града - одакле
је царе гнао Турке, љуте Турке и црне штите - па је царе затворио Отрант[46]. Сад ће
Алах допанути мука; црева ће му царе повезати код Билећа а у 'Ерцеговини. Пређе
нешто, него на Билеће, биће Невесиње: поклања ће бити тол'ко грдног да ће сносит'
коње и јунаке у три мутне и крваве Саве - и целој ће земљи гранут сунце, целој
земљи и 'Ерцеговини; такав бојак а велика слава, нема више Турак у Савијана! Сем у
Босни добрих старих људи, седих брада великих мудраца! Мудре Кифе биће свима
знане, седе главе а велике славе: Кифино ће село прославити: Јевропи ће тајну
мудрости дати; то ће бити пре ил' после Крушевца - хвала цару на Поповом Пољу
што је силом, гвожђем и челиком, ударио међ' двема гујама силну војску од Ћесара-
града! Бања Луко и ти си крвава, као тамо што је код Ћесара, Ћесар-града и код
Цариграда! То су тајне из царевих пера, из његове злаћан-перјанице; свака тајна
товар блага вреди - ал' ће цару бити најмилија она тајна на Отрант-капији: Цар
призивља Владу Украјинца: Чедо моје, посланице Владо, имам муку већ недељу
дана; недељ' дана и недељак ноћи - не могу ти, болан, на починак. Преко дана мене
море гласи; страшни гласи 'вако лепог мора, а ноћу је виље и ковиље мени морном
спопадају очи: Једне су ти у колу виоре и певају православне песме и не зна се кој' је
од које лепша. У другом су тужни вилењаци, коло вију ал' гласа немају и ногама
ударају страшно, ја то схватам да им је тешко ал' им ништа помоћи не могу. Треће
коло гује и акрепи, у сну их је страшно погледати, саздани су од паклене мржње хоће
мене жива прогутати. А кад Владо, бели данак сване, кад сви славе лепу Игуменцу,
Игуменцу на Крфском заливу на ме' скоче гласови из мора; дивни гласи, Боже ме
опрости, к'о да стижу из Даниловска или тамо из Кијевске лавре!
Плаче Владо, суза сузу стиже, 'вако њему млађан одговара: Царе светли, наша
узданицо, величког сам знања сакупио; велико је ал' је пропадљиво, већ ти тражи са
Дона тог старца, седог старца Иљу генерала. Његово је знање у заумљу; дивно знање
у Тројици Светој! Бог му дао, а он је сачув'о: у пустињи воду налазио, Персију је
трипут покрстио; ноћу иде а види к'о дању, мис'о чита к'о да је жив човек, у Мисиру
спасавао Копте и на Струми сам је победио силну војску до два турска цара! Он ће
теби протумачит снове и излечит твоју бесаницу, бићеш ведар као да си дете! Када
Иљу цару приведоше; у Иље је брада до колена свака влас јој тешка литра сребра.
Стари Иља саслушао цара, мрси браду 'вако проговара: Светли царе, овако је било:
Има тамо до двеста година у том мору, у плавој гробници, ту су силни попанули
Србљи и сада те вода благосиља, плаво море и њихове душе, као што су некад
Николаја, цар Николу на сред морске пусти'. Моле тебе да им вратиш море, њихово
је од Задра до Скадра, море вратиш а Србе им спасиш! Виле, царе, све лепше од
лепше, то су душе православне деце поклане су и побијене, о њима се није смело
зборит - видевш' тебе од радости лете па те зову на гробове њине; кости су им
испунили јаме па кад дођеш д' издаш литурђију - свету службу на хиљаде јама! А за
друго веле да је мртво - не могу га гласно запевати, невидљивим ланцем оковани,
Светом Сави и свима Светима јер им душман масну омчу стеже као Татар по
крштеном свету, зато су ти царе, вилењаци - зато им је и мртво и глуво! Треће ти је
коло зликовачко; играју га млађани Пијевци, из вражјег града Ватикана, све зликовац
до зликовца сурог, јамари су то и обраћеници! Ал' ће им глава завршити, у планини,
у лагуну црном, мрачној рупи под Молблан-планином. И њима ће дохакати Турци!
То је твоја, светли царе, тајна - баш на месту крај Отран'ских врата!
Пусти сузу први међ Русима, под брадом му заиграо душник, удари се шаком по
колену, пак повика царе и' свег гласа: Ах, мој брате, Иља генерале, шта чекамо на
Отрант капији, подигнимо једра и бродовље па ми 'ај'мо Србима у помоћ!
Како рече - царску славу стече!
Тад му вели Иља генерале: Слушај вамо, светли господару, там' ће Швабо Турку
припомоћи, ти не одби руку једну снажну, руку снажну 'Вранцускога цара! Лако ћеш
га, болан, препознати, у њега је скроз црвена брада, риђа брада сија као сунце, она ти
је добрим надахнута - Србима ће нахранити народ, а у Стоцу стану становати: у
Метковић бродовљем ће доћи, баш ће бити где и ти сад идеш!
Оваквијем збором збороваше до две здухе[47] од триста година, на врх горе, у

планин' Сиљницу, украј града белога Билећа!
Прва здуха, Стањ Шћекић из Лушца - пишти болан, силна му је мука: Ниђе нико
ништа не ветује; нити у Бога нит у ђавола! Од банака сочинише цркве па се моле
Златноме телету! А вера им у буђелар стала! Бојана ће потећи крвава; ћуприју ће
зачепити мрци, силни мрци коњи и јунаци, леш до леша никако у море! То ће збити
под Ћемовским пољем! А коме ћу, црнак, ово рећи?, коме рећи, коме на сан доћи?,
постала су деца димопије, почела су деца да рађају, а крмаче телад прасе: пола прасе
а пола је теле! У Србаља нема поглавице, веру гази ко им и де стигне!
Одговара Стању друга здуха стара, здуха стара Љешо од Крајине: муч, не лудуј,
стари побратиме, слава наша утихнути неће! Како ћемо болан наговорит ову чељад
под нашијем ногом, како ћемо болан опаметит да никуда и ниђе не иду, с овог места,
из горе Сиљнице, да крепати од жега нећеду, воде има у свакој пећини, свакој другој
ако не и првој, потребно је само да копају, окопају и до воде дођу! Ако л' пође њи'
трин'есторо, сви од жеђе на хладни студенац, у Чепел'цу а у Билећу - њи' ће јадне
Турци растрзати, то ће бити, Руси неће стићи, а кад стигну, избећи ће Турци ка
Кориту - ту ће светло засијат оружје и до боја страшнога ће доћи: ништа нема без
беле коњице; код Црквице, и код мале цркве, Турадији удариће с леђа, вамо с леђа а
тамо са бока! Целе збег'е спашће руска војска, целе збегове у планин' Сомину! Благо
ном ко ово преживи - деветом ће остати Србину!
Последње Слово Писарево[48]

Овде (изађе задњи љубичасти редак пред мој им очима) завршиће се време на
Ромејском сату - ко има веру повероваће у њега, а ко је нема: земља у земљу иде! И -
тихну љубичасти Извор пред мојим очима. Добио сам кључ, помислих како сам
сазнао будућност! Било је то све о људској крви у Трећем Еону. Заклопих Спис с
повезом од овчије коже.
На огњишту је тињала ватра, али је мени било топло. Осетио сам ненадну срећу и
пожелех да је с неким поделим. Отворих лагано тешка врата, шарке зашкрипаше.
Напољу, испред моје кровињаре, погледах у небески свод. Била је јесења ноћ и
огромни ројеви звезда, чинило ми се, само мене посматраху. Ниско, и тако близу
земље сијао је месец. Све око мене сијало је глатком, блиставом светлошћу; све се
купало у њој. Топли вал усхићења стезао ми је груди, а мисао: како су све ово знали
Кумбараџи, Розефира, Фархи, Базоли и Пандехаљ - натера ми сузе на очи. Боже,
помислих, па они су све спознали! Били су Све у Једном! Они су победили патњу!
Да сам их, којим случајем, видео на смртном одру, видео бих како умире смрт! Жеља,
неутољива као најжешћа страст, захватила ме је до костију: пожелео сам да се нађем
на Ћемовском пољу! Али, зашто - питах се у исто време. Тако, да седнем, одговарао
сам самоме себи у овој звезданој ноћи, и да посматрам оно што сам спознао у
Ромејском сату, али глас који допре однекуд, трже ме из мисли:
- Срце би се твоје искидало гледајући толику људску крв.
Окренух се. Иза мене је стајао Митар Тарабић. Имао је неугасив сјај у зеницама; под
светлошћу звезда и месеца уочавао сам сваку црту његовог лица, као да је имао само
то: лице и очи.
- Убила би те та силна људска патња - настави он. И, шта би с тим будућим виделом?
Све је у теби. Ти верујеш, ти знаш, а то је довољно. Као што си ти сазнао, тако треба
и други да спознају. Тек онда нема смрти. Жалац њен био би побеђен. Ако благост
Христова није била довољна, онда не би ни то. Рекли би: гаталица, сновидак; свет и
онако тумара до Краја Времена. - А над Пожешким пољем? То сам видео - промуцах.
- То си видео сазнавајући, а видео си јер си обожен - то изрече, па га нестаде.
Наслоних чело на довратак. Патња мора да има смисла, помислих, иначе би било
страшно. Заиста, запитах се, зашто би требало да будем на Болинама ил' на
Ћемовском пољу? Ненадано осетих тугу која је надимала на ме' однекуд: било ми је
жао Меркадића; свих оних Меркадића које ће самлети смртна патња, свих оних за
које је смрт крај свега! Могао сам бити, овога тренутка, најбесмисленија жртва,
најјадније топовско месо неког ђаволског рата; исто тако, таш овога трена, могао сам
умрети - али, остао бих човек који је превладао патњу, онај који зна шта ће бити,
неко чија жртва не би била залудна! Стекао сам кључ којим ћу увек моћи да
откључам смисао сваке тајне! Само, то? Да, то је било довољно.
***
Ко проговори против ове Руже нека за вечност оде у мрак, а док га људско око гледа
нека се полако топи све док не дође танак као суварак! И нека му се отворе ране на
леђима од лежања, јер су то ране зависти и мржње. Нека му буде као Арију ђакону
Александријске цркве пре хиљаду и шест стотина година у Константинопољу где је
дошао да шири јерес против непоправљивих Никејаца, нека заједно с његовим
цревима изађе, као и том проклетом јеретику, све из његове утробе и оде у земљу у
коју верује!
То исписах ја, Месроп Теофило Кумбараџи човек коме је откривена тајна у Срцу
Руже из Кремне - и који то исписа за ризницу у свом мрачном Халдејском Бунару,
танким пером у помрчини и самоћи, десницом сиротицом, својом срећном руком!
И да се зна, нек се зна, прича ова беше о једној Ружи која је испунила Све!
И више ничега нема.
Напомене
1. Налазим за сходно (ја, Писар и сређивач Руже коју нађох у качару Тарабића кућа а
у Кремни) да објасним будућем читаоцу неколике чињенице које би му помогле да се
снађе у овој причи о Сидонцу: Мероп Хранд је из Куфе, грчке вероисповести. Куфу
би ваљало тражити, на старим картама света, негде у области Јелинских архипелага,

а што не значи да она не би могла бити било где у просторима Екуменије.
2. Његов живот почиње оног тренутка кад му је речено да мора спознати своје ново
Име које гласи Теофило Кумбараџи. А мука његовог ума онда кад сазнаје да је ово
његов пед живот. За четири живота нема сведока осим Списа повезаног овчијом
кожом. Читаоца не би требало да збуни Месропов страх и знање који се појављују на
многим местима ове приче, јер страх долази услед знања да је тамни огањ исписао
оно што бели огањ није задржао за себе - и да многа времена тек треба да доду.
Писар повести о Креманској Ружи, у ваљевском вилајету, десницом и пером, година

1977-1982, и без страха од смрти.
3. Божанство из древног месопотамског мита о постанку земље.
4. Гноза-живота
5. Сокоћала: подразумева свет машина и технолошких изума у визији Милоша

Тарабића из Кремне.
6. Турски (у сленгу) - мушки пол. орган
7. Подругљив назив којим су називани низами из Персије, шиити, од стране

Портиних чиновника у Цариграду.
8. Шпан. „Велика Низина"
9. Тајни свитци, Талмуд (6/б Шабат)
10. Латин. старо име Дубровника
11. Итал. Света-Марија од Земље Васељенске
12. Еждер, тур., Скадар
13. Ћемовско Поље - песковита равница између Подгорице и Тузи до саме

арбанашке границе
14. Декик, тур., минут
15. Протестанти и римокатолици
16. Тур., лутајући пророк, учитељ св. текстова
17. Ар., скривен човек, који се у неком месту незнан задржава
18. (перс.) Кафанска играчица
19. Астролошки - хиљаду година
20. Тур., Европа
21. Писар повести о Креманској Ружи: Изронило је из таме времена ово - Пандехово
пророческое сказание
22. Јаков Беме (пр. препис., "К. Руже")
23. У тој староставној Књизи, писаној пером неумитних врача (и постављања слова
са прстима који као да су имали очи) во времје пророка: Илије и Исаије, и Данила,
сама самцата себе преписа во времје ерцега Степана у граду Фочи - говори шта ће
бити од созданија до скончанија света. И вели да је то Књига многогрешног

презвитера, јеретика и богумила, назвавшег поп Драгољ.
24. Хиландар на Атосу
25. У давна времена испод Дурмитора живљаше војводска породица по имену

Панџе. У Дробњацима веле да су Панџе гатале по староставним књигама и знале
шта ће се догодити. Ако је засигурно, копито анадолског аскера први пут додирнуло
до Европе, једне ноћи код Калипоља, 1352., можемо претпоставити да је Пандехаљ
(ако је био од тих Панџа) гледао очима те дане под тим сунцем.
26. "Видех Мисирску бабу где прескочи трап! Ал' ће се вино умножити, трап ће се
развалити! И у њему ће се удавити велики Ждребац!" (из овог старог српског
рукописа, 17. век, јасно се види предсказање најезде и пропасти арапског ислама
који ће бити пореклом из Мисира, то јест, Египта).
27. Византијска покрајина у Малој Азији, на обалама Црног мора. Данас део Турске.
28. Река у Малој Азији, извире у Турској.
29. Византијски град у Тракији, недалеко од данашњег Цариграда.
30. Трапезунт - град и лука на Турској обали.
31. Види, да буде твојој души лакше: Пророштво деспота Стефана Лазаревића,
„Старине" 1872. г. стр. 81. (прим. приређ. „К. Руже")
32. Битка за Скадар
33. Никшић
34. По Курану: зли дуси
35. Врхар година: хиљаду година
36.
VIC ARIVSFILII D EI"
5 1 100 0 0 1 5 0 0 1 50 1 1 500 01=666
" ...Ко има ум нека израчуни број звјери: јер је број човјеков и број њезин шест
стотина и шездесет и шест." (Откров. Јован. г. 13/18); - примедба: приређивача
Креманске Руже.
37. Стар. словен. Албанија
38. Области на путу између Призрена и Скадра
39. Албан. Хришћанин, православне вероисповести
40. Албан. Св. Архангел Михаил
41. Албан. кућа краљичина; капела Богородичина, прим. приређ.
42. Албански фис у Малесији
43. Овај повратак приче на догађај око Скадра, као месту крваве војне, (осим своје
пресудности као историјски догађај) - последица је Кумбараџијевог спољашњег
сагледавања ствари. Испоставило се да, као и у животу, и његов Халдејски Бунар

може да буде (што је често и бивао) Соба огледала у којој се све умножавало, али и
губило. Лутајући кроз Спис с љубичастом врпцом, и у потрази за својим Другим
Именом - стекао је дубину у будућности времена, а тиме и унутрашњу висину и,
тиме се једноставно, све стопило с Вечношћу! (примед. приређивача „Креманске
Руже").
44. У Албанији: седиште Химара око и у залеђу Валоне, област.
45. Река у Азији, извире у Турској
46. Мореуз: између Јадранског и Средоземног мора
47. Здухе, здухачи, ветрогоње: митска бића, птичијег обличја, испуњена људскијем
страстима и врлинама. Сваки род, племе или крај имају своје - Здухе. Тешко ономе
крају чије здухе подлегну у борби с другијем здухама! Таквом крају страда летина и
сав усев, а нису ретке ни велике непогоде с пакленијем даждовима! Има и живих
људи-здуха, душе им у сну излазе из тела и вијају, а за дне могу глагољати
сутрашњицу. (приређивач "К. Руже")
48. Задобивши кључ, правој прићи никада краја! "Уместо Последњег Слова
Писаревог" ("Креманска Ружа", 1982.), је наслов који је јасно говорио да Креманска
Тајна (тада) није била откључана за васцели свет. „Каза о Златном Кључу" увелико
све мења. (примед. приређивача „Креманске Руже", допуњеног изд.)
Белешка о писцу:
Славен Радовановић је рођен у Ваљеву 1947. године.
Прозу објављује од 1971. у књижевним листовима и часописима.
Досад је објавио књигу приповедака "Летопис Тешњарски", "Просвета", Београд,

(1975.).
"Креманска Ружа", "Милић Ракић", Ваљево, (И. изд. 1982.)
"Колубара на Небу" СКЗ, Београд, (1983.).
Увршћен је у Књигу приповедака младих југословенских писаца (лектира за основну

школу).
Живи у Ваљеву као професионални писац.
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //

[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]

02 Slaven Radovanovic - Креманска Ружа, Роман (II Проширено Издање), „Сфаирос", Београд, 1988- (I „Милић Ракић", Ваљево,1982)

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

02 Slaven Radovanovic - Креманска Ружа, Роман (II Проширено Издање), „Сфаирос", Београд, 1988- (I „Милић Ракић", Ваљево,1982)

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

12/16/22, 11:05 AM [Projekat Rastko] Slaven Radovanovic: Kremanska ruza

Интернет издање Штампано издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ УРЕДНИК

Никола Милошевић и Станиша

ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО Стјепан Мимица

(из епа о Гилгамешу, XI Плоча)

На почетку свега о мени - морам те добронамерне читаоче запитати: Да ли ћеш

У мрачном делу Цариграда до самих зидина, у близини Хана мртвих, на месту за

Ко је у Кажама главни лик пошто се Теофило Кумбараџи стално мења? Видим у

Те ноћи, Шаен је стајао изнад леша у чизмама од самуровине и с огртачем од

Ако су сви у кући-Хранд мрзели Астика Худијана зашто су га трпели у својој

"Ипак је мој важнији, несрећниче. Само ти нећеш то да признаш" - одговори му

А ја се нагнух с трокраким свећњаком над његов тајнопис (каква срећа те се

Требало би предухитрити огромног човека са главом међу звездама и ногама дубоко

Одмах испод тог записа гушчијим пером, беше ова реченица:

Мислим да је крај Сонаси Анахидора једна од тих цена.

А испод те, следећи редови:

4. Прва појава господина Гонзага

"Можда је цена мала?" - упита странац, гласом који је подрхтавао.

"Цена ме не интересује. То није за продају. Исто одговорих и Анахидору" - процеди

"Само је Назарећанин устао. Али ви у то више не верујете" - каза Дихран гласом

"Да, само питам" - на то ће суво црни гост.

"Шаене, могли бисмо друкчије? Речено ми је да понудим пет стотина дуката за

"Затварај круг одавде до Гетхема! Пасији синови!" - Нешто ме снажно и изненада

"Какав смрад. Да ли је проветрена кућа?" - упитах га, још нерасањен, мамурне и

"Дихране, ја нисам сањао!"

"Прекривамо те ћилимом из времена Еденског Врта. По њему је исписан у облику

"Не", - одрече Сев - "ово је довољно. Могли би да запловимо".

"Значи, спреман је за одлазак у тишину Света" - тихо ће Шаен.

"Нек' понесе Спис" - додаде Дихран.

"Да би дошао до Руже" - гласну се Сирарпа Меликијан, сестра Халмеријина. А

Бошча с најнужнијом преобуком о рамену, бурмутија с мојим новим именом, пратња

Куда отплови једрењак из Куфе?

"Помози бог Николас!"

"Бог вам на помоћи! Којим добром, Севе и Ђермаче?"

"Гладан сам" - рекох, видевши сласт крчмаровог залогаја. На то домаћин уста и

"Ваљда ће на дну издржати ватру?" - беше одговор, и питање Сева.

"А твоји послови с циркусом? Како иду?" - упита Ђермак.

"Све је добро. Простота је задовољена месином и вином, а представљање Обрнутог

"Да ли је знао нешто?"

"Кога ја то држим а да не зна? Доста тога је сазнао. Дочух да је некакав цариник из

"Да ли ћеш чути причу? Могу да је сакрију од тебе."

"Сазнаћу, зна је добри старац, преписивач Хагаде, Хајим Бехар Модрехај.

"Ко ли је грбавка наговорио да те тајно напусти?"

Биће то још за првих ноћи када ме је изненада и тајно напустио Каракон,

"Запис си добио од хоџице, будући да си био сплавар у тешким временима, а старину

Рођен сам у Куфи, у кући-Хранд, на високом брду пуном светлости - а мракоња ми

После ми стане причати о свеопштој пропасти. Та пропаст се односи (као да се

"Хоће! Нестаће човека! Све ће изгорети! Доћи ће мајстори за просипање људске

И говорили су а ја сам памтио: "Умре ли човек овде, шта је то што га не напушта?

Ањамене, власниче Вертабидовог прстена само да ми се искажеш! твоја светлост

Кажа о анадолијском куплерају

А кад прођоше трем, нађоше се у уском предворју зидова исликаних призорима

А трећи проговори: "Странче! Шта да им кажем, ко то лупа у дубини ноћног мира?

Закорачивши унутра, странац се нађе у потпуном мраку. Насумце је ишао дуж

"Реци ми, реци," - проговори старац, "Како се ја зовем?"

"И то је тачно, сине. Како си допловио овамо?"

"Избеже ли сваком шпијунлуку на путу до капије?"

"Да, видим" - одговори човек из Сидона.

"Не прилази јој" - завапи старац, прикованог тела за столицу.

Кумбараџи, рибар из Сидона. А ко си ти?"

Ја" - упита неодлучно Кумбараџи. Нашто се Тобија добродушно насмеја. "Добро

"Познајеш градове Истока и обале Хелеспонта?" запита га Кумбараџи, једва