Hermina Zlatanovic

March 19  · 
U pola noć ne doodiv nit' dobri vesti, nit' dobri ljudi.
Onoj što ne mož' sačeka bel' d'n i videlo golemu muku ima, i ako ti u kuću
ulegne k'd mu neje vreme, ti si mu z'danj ostanuja da sas tebe toj što ga
pretiska i boli podeli. Vrata k'd ti se u nedoba zatresev, zatrese ti se duša.
Posle... Posle s'mte igraš ko lis' na vetar i čekaš na koju će te stranu zanese
i baci.
Od'mna se ne bojim od t'mninu. Naviknula sam se sama i da se dizam i da
legam, da zborim u sebe el' na glas, ne znam, reč ne čujem, al' k'd
uzd'nem... Napuni se ovoj moje sopče, odjeknev zidovi, odbije se od
pendžeri, i pa se u mene vrne. Ne mi je od ćutanje... no od uzd'njuvanje.
Od toj ništa poteško nema. K'd ti se vrne, k'd oće pukneš.
...
"Lenke, mora idem. ovakoj ne biva, nit' ima za nas, nit' pa za deca, neću
sirotinju da radjamo da se mučiv ko mi što smo se izmučili, pol'k, nesmo
prestareli!"
Ja sam imala dvajesdve, on dvajespet godine. Uzeli smo se što smo se
voleli, čiča njegov dadnu ni u njegovu staru kuću da sedimo i onuj novu
što gu započeja da gu čuvamo, i dve godine ni dobro beše. On siroče,
moja kuća puna sas ljudi, odvaj su čekali da se kurtališev od jedna usta.
Ispratiše me i zabrajiše. Za ništo me žal ne beše, s'mte što se u opštinu
venčamo takoj, ko po dom što si idomo. Što se ne obuko u belo.
Moj Tika ideše po kuće da opralja vršalice, el da ore, da iskove, da tera
konji žito k'd se vršeje. Za sve ga Bog beše daja, s'mte neje da se privrti
oko kuću. I sve si beo željna za njega. Umejaše da me ošonda :

1
"neje ovoj l'k život. od kuću do kuću, od gazdu do gazdu, sv'ki ti se
navikuje, k'd rabotiš - dug'čko gim što sas dušu d'neš, k'd te isplaćav -
mlogo gim što gi tražiš, neje ovoj za mene. nego, Lenke, vika me čiča da
idem kude njega u inostranstvo, tam' se majstor i rabota ceniv, da ima da
zaradim. "
" kude ti, tuj i ja. ništo me za ovuj kuću ne vrzuje, k'd rekneš, t'g će
podjemo! "
" eeee, Lenke moja.. ti misliš toj takoj, tam' se pare sobirav od zemnju, pa
će se sprovodimo, pa će se volimo, pa će ubavo živujemo... volenje si je
za volenje, ja ću si tebe volim i od kraj svet, al' čiča nema ni mene kude da
turi da spijem, u kujnu mi sklapać krevet namestija, men' mi ništo više i ne
treba, da prespijem, dušičku da odmorim, i da rabotim. za tebe, Lenke, da
ima. i za dečicu našu... "
Žensko dete k'd se rodi, odma ga na gušu nagazi.Toj je isto ko da se rodilo
se ćurče, manda sas šiju i ćurička, čuje se u drugo selo, a k'd ga povikneš
sas blag reč, dotrči ti na noge, a da ga pomiluješ, a da mu onuj šiju
zakovrneš, isto je. Mož si mu rabotiš koje si oćeš... Nesu me na šiju
nagazili...
Pisma doodeše na po mesec el dva. Pisuješe mi koje raboti, pozrdaljaše
me, pituva za kuću, posle mi isprati pare, i takoj do godinu. Nikad me ne
pita k'ko živim sama, teško li mi je, treba li mi nešto, muka li mi je.
Adresu njegovu nikad ne ostavi... da ne smićamo na čiču, njegovo vreme
skupo, da mu poštari ne dzvoniv na kuću u nevreme, k'd se od tešku
rabotu odmara. Čekala sam onija pisma ko što bolan lek čeka, i za svako
sam se raduvala. Čekala sam gi i k'd više nesu doodila, k'd prođoše dve
godine, i pet, i sedam... Čekala sam ko što onija ćurčiki u obor čekav
pčeničku da gim bacim, pa sve po mene glavčiki okrećav... I k'd po drugu
rabotu idem, i k'd od nji' ne mislim.

2
Pisma nesu doodila, al abrovi počeše.
Moj Tika po svet ide, našja drugu ženu, postaru od njega, toj tam' ništa
neje, idev i sprovodiv se, po druge zemlje, po mora i po banje, odelo nosi,
ruke mu više nesu grube, i smeje se... Smeje. A men' sv'ko uzdanjuvanje
od zidovi i pendžeri vrne i oće da me raspuči. Na nikog da se požalim,
plačem u sve glas, da sam živa, da čujem...
...
Ču lesa k'd se otvori. Škripi, nesam tela da gu opravim, zaradujem se k'd
neki naidje. Ama, s'g me nešto podgrudi preseče, pola noć, u toj doba ljudi
se ne majev.
"Lenke, Lenke moja, otvori!"
Sves' mi se pomr'či, taj glas za dva života ne bi zabrajila...
Uleže u kuću. Napuni se soba. Dišem da se ne ugušim, dišem da ne
umrem. Tika stoji pred mene, deset godine postar od moje čekanje. Jedno
oko mu zatvoreno i prazno... Leva ruka bez prsti. Na lice beleg preko
obraz.
Čula sam da je imaja nesreću, sas onuj postaru. I da je goleme pare uzeja.
I da gi je sve po svet potrošija. Doklen plaćaš, ne pituju te kuj si i odokle
si, ni dal si nevoljan. K'd sve potrošiš... Setiš se za Lenku, i kude njuma se
vrćaš. Neje njojna kuća,al njojno je čekanje. Da se vrneš...
"Lenke, ja dodjo. poglej, žal li te za mene..."
Ja sam žal moj isplakala dok zdrav i vesel beše. Ne mog' ni da uzd'nem.
Kuća neje prazna, kuj zna na kuga će se uzdanjuvanje vrne.
Obuko se bez reč. I iskoči iz kuću.
Bilo me je žal za njega. Njega za mene nikad neje.

3
Reč više nemam.
Nek sam grešna. Al... takoj je.
Copyright©Hermina Zlatanović
Sva prava zadržana