04 Slaven Radovanovic - Обрнута Црква, Роман, Књижевна Заједница Новог Сада, 1990

12/16/22, 11:54 AM [Projekat Rastko] Slaven Radovanovic: Obrnuta crkva
Све је овде као у оној причи о звекиру у бистрој води. Час се

види, час се не види - привид је ово и сен од живота.
Аутор (1979 - лето 1982)

Интернет издање Штампано издање
ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Едиција НОВИ САД Књига 186

Технологије, издаваштво и агенција Славен Радовановић ОБРНУТА ЦРКВА
Јанус
ГЛАВИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК

2001
Београд, октобар Милорад Грујић
РЕЦЕНЗЕНТИ
Бошко Ивков, Милорад

Грујић
ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК

ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић

Миленко Радованов
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
КОРЕКТОР
Верица Радованов
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО
YU ISBN 86-7331-191-8
УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ИЗДАВАЧ
Књижевна заједница Новог
Сада, Трг

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И
ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА слободе 4/11, Нови Сад

Телефони:
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Уредништво и администрација 021/611-173

Вигњевић
Саша Шекарић и Драгана и 612-433

Маркетинг и експедиција 021/338-118 и 339-

328

Компјутерски слог и прелом: "СИГМА", Ср.

Каменица 021/461-186
ШТАМПА
"КУЛТУРА", Бачки Петровац 1990.

СIР - Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
886. V.2-31
Радовановић Славен
Обрнута црква: повест о ђаволу / Славен Радовановић. - Нови Сад: Књижевна заједница
Новог Сада, 1990. - 187 стр. ; 20 цм. - (Едиција Нови Сад ; књ. 186)
Белешка о писцу: стр. 186
ISBN 86-7331-191-8
Књижевна заједница Новог Сада 1990.
"Клањам ти се Туме!
https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/sradovanovic/sradovanovic-obrnuta_c.html 1/127
Каква ли је ово Област у коју западох!?
Воде нема! Ваздуха нигде!
Дубина је бездана! Црнило ко ноћ најцрње!
Лутају људи у њој беспомоћно!"
Књига Мртвих (глава CLXXV, део надгробног папируса:

Рађање у Дан)
Прво поглавље Даблински Случај I

Друго поглавље Штутгартски виолинист
Треће поглавље Власник ноћног локала "Пас и патка"
Четврто поглавље ЛАЖНА ЕЛЕУЗИНА
Пето поглавље ОГАЊ ЈЕСОДА
Шесто поглавље ДАБЛИНСКИ СЛУЧАЈ II
Епилог[44]
Белешка о писцу
Прво поглавље

I
Даблински Случај
1.
Био је хладан, кишни дан, испуњен маглом и хучањем ветра двадесети октобар 1850.
у Даблину.
Негде око поднева добих позив да у пратњи изађем на терен до старог напуштеног
бродоградилишта у Улици Фукс. Ретко сам излазио на место увиђаја - и при овом
изласку као да сам унапред све предвидео. Зналац сам арамејског и оријенталног;
радим при полицијској проспектури у Даблину. И, као што већ записах, знао сам, а
да још ништа нисам видео: цео случај је био безнадежно изгубљен чим мене
позивају. Полиција не може да погреши, већ само да одложи решење - увек се нађе
неки Рицман који ће дане туцати приводећи нерешиво крају; тако да том Рицману,
све у свему, остаје идиотски оптимизам.
У целој тој мрачној четврти, где се налазила улица Фукс, није било ни пет
настањених кућа. Цео простор беше убележен у катастру Даблина знаком рушења.
Из оближњег напуштеног бродоградилишта узлетале су птице кричећи и нестајући у
мутним небесима. У магли се назирао остатак бродске дизалице као костур
праисторијског рептила. Предео се ту, рекоше ми, одувек пушио - било је тешко
утврдити да ли је то дим из неког невидљивог димњака или магла.
Три леша пронађена су у руини од куће која је носила број 10. Инспектор је нагињао
чај из лименке, с изразом на лицу као да ће сваког тренутка пући. Знајући га добро,
схватих да је био оптерећен сутрашњим рагби-мечом између "Даблинских лавова" и
"Зелених" с Темзе. Комисија је радила проклето споро; с измаком дана постајало је
све хладније и у ваздуху се осећао снег. У тренутку када сам стигао инспектору је
поднет рапорт: сва три смртна исхода установљена су по достави која је била тачна -
једино није могао да се утврди идентитет достављача?
Два леша, која су пацови просто разбуцали, пронађена су у подруму, док је трећи,
такође у распадању, откривен у поткровљу исте кућерине. Леш из поткровља задавао
је највише главобоље: затечен је у лежећем положају на бедном лежају застртом
крпама, поред неразумљивих књига. Поред тог леша, у поткровљу су нађени следећи
предмети: један зарђали и поцрнели бријач с траговима скореле људске крви, нешто
већи комад стакла причвршћен за средишњи стуб поткровља, комад даске пробијене
ексером на коме су уочени трагови скореле људске крви, револвер марке драјси,
плински решо с чајником, остаци сагорелих свећа, лампа на гас и нешто бедног,
улубљеног лименог посуда. На унутрашњости врата, о клину, висиле су кожне
рукавице за бокс од шест унци, пуне споља металних нитни. У гомили загонетних
књига нађен је дневник с лажним документима (који су, највероватније, припадали
особи из поткровља); затим тапија и уговор на целу кућу; оба документа била су
умрљана људском крвљу. (Да ли је, питао сам се, приликом преузимања тапије још
неко убијен?)
С ваљаним разлогом - сумњало се у троструко убиство; изузев што је у првом

случају, око она два леша у подруму, ствар била једноставна: у једном лешу из
подрума нађено је оловно зрно величине људског палца, испаљено из драјсија; док је
на другом лешу чеона кост била пробијена ексером дужине педља - удар је био тако
жесток да је рупа на челу зјапила. Даска с ексером и револвер (скраћени модел
пруске пушке из 1841, масивне храстове дршке оковане челиком) недвосмислено су
говорили ко је убица и под којим околностима је извршио злочин. Човек из
поткровља послужио се, својевремено, страшним комадом даске; мора да није имао
времена да два пута узастопно пуца из драјсија.
Но, зато је леш човека из поткровља био права ђаволска замка за истрагу! Ко је, под
каквим околностима и када је усмрћен човек из поткровља? Наиме, негде на
половини те кућерине, испод поткровља, завојито дрвено степениште беше
разваљено и његова горња половина уздигнута помоћу чекрка који се намотавао
испред врата собице на поткровљу. Све је то личило на чудовишни висећи мост
унутар проклетог старог замка, свог у рушевинама. Два уска прозора под кровом
беху закована даскама с унутрашње стране; исто тако, с унутрашње стране беху
закована и врата тог собичка у поткровљу!? На полураспаднутом лешу могли су се
уочити резови бријача, били су прст дубоки, направљени притиском испод
потиљачног дела лобање. Осим тога, на потиљачном делу врата, такође на два места,
жиле су биле пресечене све до вратних пршљенова. Први утисак беше да је жртва
нападнута с леђа у тренутку сна или крајње неопрезности? (Можда је још неко био у
поткровљу поред жртве, само како је, изашавши, заковао врата изнутра?) Очигледан
је био покушај да се злочин прикаже као самоубиство. Али, самоубиство се никада
не извршава на тај начин, који је тешко изводљив, нити би, у том случају, тело у
смрти заузимало положај какав је имао леш из поткровља; нити би трагови и
величина резова направљених бријачем били такви и таквог облика. Опис оваквог
самоубиства не постоји у полицијским аналима Ирске; барем онолико колико сам ја
с тим био упознат. С друге стране, стајале су необориве чињенице које су говориле у
прилог самоубиству човека из поткровља: достављач је тачно обавестио шта се
налазило иза закованих врата изнад степеништа уздигнутог помоћу чекрка (полиција
је преко ватрогасних лестви ушла у поткровље и спустила степенице), а шта у
подруму куће у Улици Фукс број 10! Тако да, још за време увиђаја, цео случај поста
нерешив. Ја добих све те заумне књиге и дневник усмрћеног. Чим бацих први поглед
на исписану заоставштину, затражили су од мене да кажем шта је то. Мој одговор
изазвао је свеопште олакшање. Те глупости ионако не постоје, одговорили су ми,
ништа ту није важно. Леш у поткровљу је последица самоубиства, одмахнули су
рукама и тиме је њихов део посла завршен.
Кроз неколико недеља, пошто ове књиге и дневник преведем (кад је време било у
питању, какав идиотски оптимизам да ћу успети да ово брзо разрешим!) Требало је
да поднесем стручни извештај Главном одељењу за крвне деликте при Даблинској
државној полицији. Ето, то је све о мом првом сусрету с овим случајем из кућерине
у Улици Фукс.
Е. Ф. Рицман, 20. октобар 1850. године, у Даблину
2.
Одмах, још прве ноћи, при пажљивијем прелиставању заоставштине, запазих да ћу

имати посла око тумачења живота и смрти једног магокабалисте. Звао се Арнолд
Лејдел. Колико се могло сазнати из његовог дневника, беше родом из немачке
краљевине Саксоније. Дневник му је био насловљен: ОБРНУТА ЦРКВА и био је
исписан на коптском језику. Најзанимљивији делови налазили су се на крају
дневника. Читајући их могао сам назрети околности под којима је Саксонац изгубио
живот.
Судећи по исписаном, Саксонац је основао херметичку групу Сребрна Водолија која

се бавила сексуалном магијом кроз ритуале сатурналија. У Фрајбургу је та тајна
сексогамијска организација имала своје истурено језгро, њен још скривенији тајни
центар, који је деловао уједној забаченој вили на периферији Фрајбурга, назван
Јужна дијецеза. Вежбе с ослобођеном сексуалном енергијом, путем љубави по
слободној вољи, требало је једнога дана да изађе међу европске народе. А. Лејдел
(надгледник вежби) називао је то изласком међу масе, сексуалном револуцијом кроз
стотину година. Признајем да мојој маленкости, осим политичких револуција,
крвавих побуна и преврата, ништа друго није познато; а ова ће (како видим код
Саксонца) провалити у будућност Европе.
Његов дневник испуњен је директним сексуалним огледима. Убележени су под

насловом: Огањ Јесода. Искуство о таквим стварима провлачи се, ту и тамо, кроз
читав дневник - и ја ћу покушати, што је могуће верније, да га преведем. Овде ми
падају на памет речи старог инспектора О'Брајена: "И када није реч о шпијунлуку,
човек обавезно мора да има посла с енглеским говнаријама. Сада је то, мој Едуарде,
вештичарство." Ма колико да сам убеђивао О'Брајена како је овде само реч о једном
Саксонцу, остајао је упорно при своме: "У сваком случају", рекао је, "у питању је
протестантска измишљотина."
У једном тренутку свог живота, Саксонац храбро одбија да извесним минхенским

снагама испоручи искуства свога рада. Одмах му укидају приходе. Он решава да
призове магијску силу (то само може бити један од видова ђавола, који се тако
исказује свету твари) која ће му обезбедити новац и моћ, а да он буде у крајњем
обредном усамљеништву.
Видех, красно је место изабрао: Даблин, Улицу Фукс - има ли страшнијег и црњег
места!? Четврт у којој је Улица Фукс налазила се на крајњем северу града. Већ
десетак година није насељавана, била је систематски напуштана; бедне групе
радника исељавале су се из ње паробродима чији правци пловидби беху усмерени ка
обалама других континената. Та кућа у Улици Фукс, увек обавијена маглом, давала је
издашну прилику човеку из Саксоније, који се скривао под лажним именом Стефан
О'Нилс, да се бави својим пакленим наумом и, како су ствари у његовом дневнику
стајале, својом последњом шансом због које је и дошао у Ирску.
У последњим редовима дневника Саксонац помиње црномагијски ред Грала -

признајући да је с њим у сукобу. То признање (колико је веровати мом знању о тим
вражјим пословима) дошло је као последица околности које су говориле о борби
између њих до истребљења. Мада се, исто тако, с лакоћом могао извући закључак да
теургија, кад тад, подлеже у борби с црном магијом која користи људску и
животињску крв у својим обредима посвећења, као најјаче оружје у везивању пакла
и земље. Међутим, било је очигледно, оптужба против Грала није била докраја јасна
јер је Лејдел сумњао у још неке теозофске центре немачких држава.
У сваком случају, истина је да Арнолд Лејдел, иако беломагијац, није презао од

коришћења људске крви у обредима, па чак и сопствене! Све је то лепо описао у
свом дневнику. Имао је чудесну особину да износи истину о свом животу: признао
је, на једној од страница дневника, да је убио власника ове куће и како је дошло до
тога. Без икаквог прикривања исписао је своје двоструко убиство у самоодбрани.
Остао је исписан његов живот, сличан чудовишном сну, проведен по градовима
широм Немачке; испуњен сталним потуцањем и бекствима испред немачких

полиција, грађанских лицемера, њихових закона и морала, све у призивању демона
добра (како их је и он називао), тако све до Ирске.
И на крају (онако како сам ја схватио његов живот) испало је да су Арнолда Лејдела
убиле мрачне силе: преклао га је бријачем, с леђа, џелат који као да је летео кроз
ваздух, пролазио кроз закована врата и прозоре, прелазио преко оног чудовишног
висећег моста не спуштајући га!? Или је Лејдел, ипак, то са собом учинио у сну; али
онда, питам се, како је изгледао тај сан? Напомињем: гомила затечених књига
припада херметичкој литератури, а да набрајам наслове и њихове ауторе не би
ничему водило, нити би иста говорило о њиховим садржајима јер њихова снага
лежи, чини ми се, у телесној и психолошкој примени онога ко их користи. Ипак, ту
литературу сам изложио, на неки начин, дајући своје виђење живота и смрти магуса
Арнолда Лејдела. Додајем на крају своје белешке поводом Даблинског случаја. И - ја
у свему овоме не постојим. Постоје само: дневник, жртва и околности на које је
наишла истрага у Улици Фукс. Дао сам своје виђење смрти човека из краљевине
Саксонске, по имену, за које мислим да је право, Арнолд Лејдел. То виђење сам дао -
јер се то од мене по дужности тражило. Уосталом, моје мишљење не мора бити
уважено.
Едуард Филдбинг Рицман, доктор оријенталистике, почетком новембра 1850. године.

у Даблину
3.
Смрт магуса Арнолда Лејдела
(први део повести)[1]
Уочивши своје непријатеље, Арнолд Лејдел се повукао и из уског круга Јужне

дијецезе, а тиме сасвим и заувек од Сребрне Водолије, херметичке групе коју је
својевремено основао. За многе је био изгубљен. У ствари, нико није знао лачно у
ком је правцу нестао, нити шта се стварно догодило с њим. У херметичком
подземљу Немачке колале су свакојаке гласине о Лејделу и његовој судбини. И, као
што то увек бива, само се јача страна оглашавала својим присуством објављена је
вест о томе како је А. Лејдел, под магијским именом Краљевски Лук, после нервног
слома спалио Дијецезу, убивши при том једног њеног чувара. По хватању, А. Л. је
пребачен у лудницу Спандауа и то у пратњи непроверених илумината. После те
вести престало је свако помињање А. Лејдела. Но, за оно мало његових пријатеља,
то је био кобан знак да га силе из Етерне коју води, претпостављало се - Франк
Ритман бесомучно гоне по Европи.
Сукоб с Мистиком Етерном настао је (тако је забележио у свом дневнику, пред само
напуштање Фрајбурга, у пролеће 1850) око резултата до кога је дошао радећи на
сексуалној магији. Захтевали су од њега да им то преда, без права на даље мешање у
следећим поступцима око еликсира Венере. Тиме је сукоб између њих достигао
врхунац - Лејдел је морао да се повуче у илегалност. До тада је Саксонац у врховима
Етерне још имао своја два човека од ауторитета, али они нису могли више да му
гарантују безбедност од полицијских провала. Још раније је Лејдел оптуживао
Етерну, по кулоарима, за смрт свога брата Кнеса који је обешен после неуспелог
атентата у Хомбашу 1832. Револвер који је пре тога Кнес добио, преко канала из
тајног центра, био је неисправан. И не само то запрека у њиховим односима била је
и Франкова безрезервна подршка другом човеку из самих врхова Етерне: том Хугу -
Хугу, који је полагао пуно право на велику и разнолику библиотеку херметичке
литературе из свих области езотерије. Затражити праву литературу од Хуга, увек је
значило добити браву без кључева. Та дебела свиња, Хуго-Хуго, дупедавац и
самозвани магистар наука, без иједне власи на лобањи - стоји записано у
Саксончевом дневнику.
Сукоб између њих достигао је свој врхунац на великом скупу немачких и

аустријских херметиста (Т. М. К. W.) у Луцерну, септембра 1839. Лејдел је том
приликом изјавио да је издвајањем бољих људи, у оквиру Јужне дијецезе, желео да
се огради од тога да Сребрна Водолија буде гомила камења у рукама минхенских
политиканата који се баве берзанским смутњама, плановима за колонијална
отимања, превратима разних боја и застава, као и политичким играма у кројењу
граница широм Европе. На истом скупу Лејдел је понудио нови програм обнављања
мистерија, крајњу тајност у раду на мистици, гнози и кабали. Његов наступ беше
поздрављен. По његовом повратку у Минхен, после само осам недеља одсуства,
Сребрна Водолија, беше пуна хохштаплера, педераста и нимфоманки. Библиотека у
Јужној дијецези била је проваљена и, само захваљујући његовом инстинкту, остале
су књиге које је он правовремено пренео код свог пријатеља у Најсе. Новчана помоћ
беше скоро укинута; цурила је једино за издржавање листа који је морао да носи нов
назив: "Смрт Рибе". Лејдел се побунио против такве уцене, тврдећи како ће и
последњи језуитски жандарм из наслова листа видети све о његовом садржају. Сем
тога, у наслову листа морало је стајати да је Јужна дијецеза издавач. Лејдел је овакву
материјалну помоћ, уз диктирање услова, одбио и тиме довео себе у опасност да га
Минхен екскомуницира. Први знаци неумитног обрачуна с њим одмах су избили на
видело. Један полујавни, розенкрајцерски лист, "Еквинокцијум", који се бавио
спољним проблемима главне централе, објавио је негде на првим листовима малу и
уоквирену вест: "Арнолд Лејдел, познат као Краљевски Лук, разбијач С. Водолије и
оснивач Јужне дијацезе откривен је као језуитски доушник и сарадник пруске тајне
полиције. Исти је позван на одговорност." Било је то потпуно, јавно проказивање
једног човека који је, као дивљач, истеран на чистину и свако је могао да крене у
одстрел на њега.
Али, цео случај око Лејдела имао је и другу страну: нико од његових противника
није тачно знао каквим моћима он располаже? Атмосфера око херметизма била је
испуњена необичним причама о инструкцијама, путем астрала, које шаљу
тибетански гуруи невидљивим шефовима Европе који су се уздигли на лествици
Знања.
Што се тиче самог Лејдела, скривао је многе ствари и од самог себе; оно што се
називало последњом тачком у освајању Знања нигде није бележио из
предострожности услед честих провала - остављао је мало трагова о свом раду.
Ипак, многи су знали да је у познавању магијског вртлога отишао најдаље. Он лично
осећао је да долази час кад треба да пробуди и помеша снаге два сефирота: темељ
Јесода и Тифарет, сефирот који обнавља природне снаге, даје моћ и богатство сваке
врсте. Тифарет је, између осталог, централни део Дрвета живота и за његово
покретање потребна је огромна енергија свих видова човекових. Јесод је у темељу
Дрвета, код човека међу препонама, и значи огроман резервоар сексуалне енергије
која се хиљадама година, кроз људски род, таложила, али и зрачила и просипала
(изузев у посвећеним мистеријама) кроз простор и време преко људског семена. У
раду на спајању ових сефирота Арнолд Лејдел је видео своју шансу за успех.
После оне новинске вести у "Еквинокцијуму" Саксонац одлучује да, с пролећа 1850,
тајно напусти Фрајбург. Присваја последњи новац из касе Дијецезе, знајући добро да
ће то бити пријављено властима као пљачка трговачког седишта "Велики Фрајбург",
под чијом фирмом су водене тајне финансије Дијецезе. Путује искључиво ноћу, док
је преко дана у коначиштима где се затекне. На путу се не раздваја од оружја. Као
крајњи циљ сваког путовања изабрао је Ирску. Даблин, где ће се склонити - и
покушати да помоћу магијских обреда оствари свој план. Касније ће се јавити
провереним пријатељима - пошто дође до резултата. (У ОБРНУТОЈ ЦРКВИ нису
убележена имена његових пријатеља[2], разуме се, из крајњег опреза. Ваљало би
претпоставити да је А. Л. стигао у Даблин најкасније почетком априла 1850. године.
***
Кућерина у којој је боравио налазила се у једној од најбеднијих лучких четврти

Даблина. Улица Фукс једним својим делом излазила је на сами док напуштеног
бродоградилишта. То уклето место понудио му је сумњив тип изобличен алкохолом -
још у оним ноћима када се Лејдел потуцао Даблином тражећи најпогоднији смештај.
Плативши му виски, Арнолд се хладно препусти пијаном мумлању и ценкању. Чим
је угледао кућу, схватио је да не постоји боље место за оно чиме се бавио. Пијанац га
је убеђивао како је руина његова, нудећи му је у бесцење. Лејдел му пружи новац
рекавши да је то износ за месечну кирију, да уопште нема намеру кућу да купи, и да
га не узнемирава до идућег месеца, када ће му уручити следећи износ месечне
унајмнине. На то пијанац промумла нешто и оде у ноћ - али се, већ следеће вечери,
опет појави тражећи новац. Чим га је видео, Лејдел схвати да то може бити почетак
судбоносне грешке; једноставно, сада мора убити власника ове кућерине како се
његово присуство овде не би искомпликовало - јер пијанац следећи пут не би дошао
сам, а Лејделова лажна документа, с којима се појавио у Ирској, не би издржала ни
најмању проверу. После два ударца примљена у главу, несрећник је изгубио свест.
Свег крвавог, Арнолд га је шутирао до првог канала из кога је заударала отпадна
вода оближње челичане. Жртва је потонула безгласа, изнад њене главе појавише се
клобуци пене - и то је било све. Падала је труњава, прохладна вечер, а с мора је
дувао ветар засићен сољу. Улица Фукс беше пуста, у даљини се назирала чкиљава
светлост лампи из зграда које су насељавали радници челичане. Капци на кући,
одакле су он и жртва изашли малопре, шкрипаху на ветру. Он обриса крваве руке о
панталоне и забаци косу уназад; потом уморно крену у кућу. Пред улазом спази на
земљи жртвину прњу; дохвати је и стаде грозничаво да претреса џепове на том
јадном остатку одела. Осетивши папир под прстима, извуче га и тромо се попе у
поткровље. При чађавом стаклу гасне лампе стаде да чита. Беше то тапија куће са
именима свих досадашњих власника. При њеном дну назре два избледела печата
градске општине, из 1807, што га обрадова. Појача фитиљ лампе и с гомиле књига
подиже мастионицу мутнога сјаја. Пером прецрта име последњег власника (било је
четврто по реду) и испод уписа своје сигурним покретом шаке. Оклевао је, а онда
записа како је бивши власник продао кућу Стефану О'Нилсу за седамдесет пет
шилинга и да по продаји куће бивши власник напушта Даблин. Поново застаде у
писању, перо се зањиха у слабом кругу светлости, он подиже поглед с окрвављене
тапије и упери га у комад стакла што је висио о таванском стубу. Виде као креч бледо
лице, усјактелих зеница; некаквог изобличеног странца који као да га посматра с дна
мрачног и отвореног гроба. Уморан сам - помисли и наже се над уговор у коме је био
и купац и продавац. Како би било добро када бих заједно с мојим људима, једнога
дана, био једина страна која би се о свему питала, а да нам нико ништа не би смео да
приговори; па чак и онда када бисмо убијали - помисли и насмеши се. Док је на
његовим танким уснама титрао смешак, успе му да фалсификује потпис жртве испод
лажне купопродаје; потом одложи перо и завали се леђима на кревет, осетивши како
му део по део тела попушта пред плимом умора и сна.
Сутрадан, по кишном јутру, Арнолд изађе у већ свикнуту, уобичајену шетњу по

пустој околини. Био је то суморан предео, сав изрован, испуњен лучким отпадом,
гомилама угљене прашине помешане са шутом; све оно што усијано ждрело
челичане није могло да сагори својом утробом, било је избачено ту, пушећи се и
заударајући као сама смрт. Цео крај као да се налазио на крају света; магла се није
дизала с тла скоро целе године, а када би се подигла у августу, замењивала би је
несносна јара. Тог магловитог јутра Лејдел на корак од себе није видео ништа.
Наступао је септембар и вода је сипила из небеса без престанка. Ветар је кроз густу
маглу наносио прамење дима из челичане које је штипало очи. До њега допре
отегнути писак сирене с пароброда који се огласи негде из магле; Арнолд напрегну
вид не би ли угледао пароброд, али га је убрзо дим приморао да одустане од тога.
Био је нервозан - убијали су га дани у самоћи, а резултата још увек није било. Новца
је бивало све мање. Једнодневне оброке свео је на чај с двопеком, а и да је имао више
- јачу храну није смео да узима. Медитација и разрешење симбола најбоље се
одвијају полугладног лела, у стању испошћеног организма. У том му нога запе о
нешто тврдо. Он обори поглед и спази грумен креча. Сину му идеја: узевши грумен,
застаде испред улаза. Изабравши глатку површину зида, стаде да исписује адресу:
Улица Фукс, бр. 10, Даблин. Натпис је упркос прљаво сивој површини зида био
читљив; а када се повуче корак-два уназад, све постаде, заједно с улицом, мутњикаво
и нејасно, испуњено маглом. Шта може да се види на три корака у овој проклетој
магли Даблина? помисли, ушавши у кућу.
Унутра прва два спрата беху испреграђивана натрулим даскама. Просторије су

зјапиле празне, пуне отпадака и паучине, глуве као пећине; наместо живота који их
је напустио, ноћу би у њима хучао ветар. Свуда по ходницима вукли су се остаци и
прљавштина покућства породица бившег бродоградилишта. Нагло, као при блеску
муње, Арнолд се нађе у гужви окружен прљавом, исцепаном децом; вукла су га за
пешеве огртача тражећи који пени, помињала су глад. Пењао се навише, ка
поткровљу, грубо гурајући децу од себе. У сусрет су му долазили, спуштајући се
степеништем, људи накривљених качкета и пијаних задаха. Било је изгладнелих
жена које су излетале из оних натрулих преграда вриштећи и кршећи прсте за
пијаним мужевима; а неки од пијаних би се враћали у преграде и бацали жене на тло
газећи их ногама. Поред свега тога пролазио је мирно; ништа га се није тицала та
беда, ништа није осећао према њима. Ако је нешто осећао, онда је то био презир, у
тренуцима и мржња према слабима и пијанима који су се пре одлучивали за гутљај
смрдљивог вискија него за комад сапуна. Гледао их је истим очима као и дебеле
богате свиње које се ваљају у својим каљужама од вила и летњиковаца, чија
богатства да има, отпечатио би печат на дну мора где чаме његови пријатељи и
нестрпљиви господари, с којима годинама успоставља додир и, служећи им, очекује
заузврат да добије моћ. Треба се уздићи изнад овоземаљског смрада, изнад глупости
брлога и летњиковаца, рога обиља које завршава у гузицама, размишљао је Лејдел,
пењући се према поткровљу. Ljудско крдо је одувек било материјал за грађевину коју
би ваљало подићи.
Но, већ у следећем тренутку стајао је испред улаза и посматрао оно што је исписао
кречом. Редови избезумљених станара пролажаху крај њега као сенке мртвих, са
сивим знацима на челима: улажаху бешумно на пароброд који је мукло пиштао
укотвљен негде у магли.
Како је прилазио избору тог отегнутог писка, тако му се лагано у прамењу магле
указао пароброд кога полако гута магла, потом чу крике невидљивих галебова над
морем. Враћао се, бивао све ближи кућерини која је зјапила пуста; чуо је само бат
сопствених корака, изгледало је да ту, осим њега, никада није ни било живог људског
створа.
Седео је на кревету - био је запрепашћен открићем које му се изненада указало! Све

живи, па и руина од ове куће. Оно чиме се бавио последњих година, избило је сада у
овом усамљеништву, као да се нешто одвалило унутра у њему. Паде му на памет
мисао да му је ово (потпуна материјализација прошлости) успело услед
обележавања места на ком се налазио, посто је претходно пролио људску крв!?
Место где стојиш важно је у пентаграму, помисли сав у грозници, да би избрисао
простор и време, а границу сна и јаве помераш! Целу историју ове куће, до њеног
најситнијег детаља, могу сазнати! Све до оног тренутка када је стављен први камен
у њен темељ. Од тада па све до мене и овог тренутка у коме седим сам у овом
поткровљу нагрну лавина мисли кроза њ. Тај кога сам призивао (визија свега тога)
где је требало да дође? Дабоме, у Улицу Фукс, број десет. Морао сам раније
обележити простор у коме се налазим, јер колико има оваквих кућерина широм
Даблина које су настале истога дана у исти час! Увек постоје два места на којима се
налази човек: стварно и привидно, размишљао је Арнолд, решен да цео редослед
магијских операција измени. То проклето место на коме данас јеси, а сутра ниси. И,
утом, свлада га свег исцрпљеног сан. Било је негде око поднева, и до тада никада у
то време није спавао.
Сваку операцију (рад на материјализацији идеје) започињао би тако што би

претходно спустио степениште, ушао у собичак поткровља и око себе направио круг
од растопљеног црвеног воска; затим би прочитао три главна Еванђеља уназад,
уназад би прочитао и главну Објаву Мухамеда о Кључевима раја, тек онда би
поставио Ец Хајим.[3] Тако је упорно радио Арнолд Лејдел, познат као мајстор над
Краљевским луком; све ређе користећи степениште за изласке и све дуже остајући у
загушљивом поткровљу, обвијен димом четири запаљене лојанице. Тај свој проклети
арнолдовски висећи мост спустиће само у одређеним приликама, за оног Путника
који треба да се појави из далеких, тамних и непознатих даљина.
Ускоро, избише прве слике испред његових очију. Једино, имале су некакву
тајанствену нејасноћу. Размишљао је чему да припише ту нејасноћу из снова? Сваки
тренутак би могао бити пресудан - и неумитно кобан. Треба визије сна да прикључи
магијским операцијама. Једноставно, оно што се није мењало, из сна у сан, да извуче
и прикључи целом обреду уз Ец Хајим. А то што се никако није мењало у сновима,
изгледаше овако: посећивао га је удвојени лик мушкарца и жене, лица им беху
мутна, мешале су се њихове црте и стапале међусобно. Удвојени лик је долазио
одозго, у сну, као из висина, а на Арнолдовој јави, док је о томе свесно размишљао,
био је то долазак из астрала. Био је запрепашћен овим открићем (после прве појаве
сна), јер је живео у уверењу да је у стању сваки свој сан да контролише - да снове
подели на пророчке (који су били најређи), значењске, физиолошке и снове у којима
те други, на даљину, напада. После првих неколико ноћи ствар око тих снова постала
је мучна. Кад је покушао да удвојене ликове раздвоји па да их раздвојене извуче из
области сна у јаву, удвојени лик би се губио на оном најтежем нивоу - у тренуцима у
којима је Лејдел био у сну и требало да буде свестан како сања. Или се неко крије,
неко ко је врло опасан, иза удвојеног лика, познавајући начин мога рада, или ми се
намећу два основна принципа, две снаге које покрећу видљиво?- размишљао је
пробудивши се.
Лејдел убрзо реши да примени технику магијског вртлога, желећи да испита шта је
то што иде према њему из астрала, у облику удвојеног лика, користећи сан. Све из
снова (оно памтљиво) поставио је преко једног старог палестинског гримуара[4] у
комбинацију Ц'рор Хамором Аврама Сабба. Као прво, крајње јасно и под пуном
концентрацијом визирао је удвојени лик из свог сна, а да би га у потпуности
истражио, требало је све да подведе под сефирот Ход, под осму грану на Дрвету
живота. Лејдел је то урадио рутински као стари мајстор, без грешке. Кренуо је с
пажљивим припремама око своје ауре, па преко кабалистичког крста и Средњег
стуба. У првим тренуцима, размишљајући пред почетак саме операције, препустио
се емоцијама у којима су вребале наслаге онога што је могло да ремети ритам целе
операције, разбијајући концентрацију, и цега се ваљало ослободити. Одједном, после
толико година, присетио се старог мајстора Цибулског, Пољака који је у слободним
часовима певушио дечје песмице о Пољској. "Постоји само Пољска", говорио је
стари мајстор. "То је себично, крајње себично, јер кабалиста нема отаџбину, али ја
морам." Цибулски је погинуо у једном несрећном случају, али у крајње сумњивим
околностима.
Стари гримуар, који је Лејдел користио у темељу нове операције са сном, садржавао
је нешто од искуства из књига Јицхака бен Лурије. (Или је то искуство из књига
ишло обратним путем: од Палестине ка Сафаеду у Шпанији?) Сафаедска
кабалистичка школа била је позната по тикунима, поправљањем мана и недостатака
на божјим судовима који су поломљени после великог прогона Јевреја из Шпаније
средином шеснаестог века. У списима бен Лурије пише да је услед ломљења тих
судова дошло до цимцума или самоограничења Бога, после тога је наступила Швира
или просипање божје мудрости из поломљених судова у облику двеста осамдесет и
осам варница које су се разлетеле доле и горе, свуда кроз васељењу, дошавши тако и
тамо, "с друге стране", у царство материје. После самоограничавања Бог се повлачи
у још скривеније и дубље сфере, а на место тог празног простора појављује се нешто
што није само Бог. Тај празан простор кабалисти означавају као Т'хиру - у њега,
размишљао је Арнолд Лејдел, ваља ући преко Дрвета живота. Ко освоји тај простор -
извукао је ту поуку Лејдел из првог поглавља књиге Ј'цира - схвата, према доњем
свету материје, тајну закона по којем се управља горњим светом идеја. Међутим, све
ово искуство раба Јицхака бен Лурије, из његовог списа Сулхан Арух, сроченог
1681, било је изложено до листа 31а, после чега је Лејделов гримуар постајао све
слабије препознатљив у сафаедском извору. Истина, на неколико места у њему
избија помен Адама Кадмона и двеста осамдесет и осам варница из поломљеног
суда које су, помешане с крхотинама, отишле свуда по бесконачности, и све је негде
(како је исписао Лурија) на другом месту. У својој другој половини, гримуар је,
преко меркава, појма који означује свет праслике, излагао знање Александријске
гнозе, преко које је тај магијски текст залазио у област вештичарства. Арнолд се
зауставио, у свом искуству, код светлости из очију огромног космичког човека
александријске Сколе, којег кабалисти назваше Адам Кадмон, поставивши, испред
те светлости, свој магијски вртлог. И ту се заврши први део његове операције у
истраживању сна који је измицао контроли.
Други ниво у тој операцији садржавао је: Ц'рор Хамор Аврама Сабба, дело печатано
је у Венецији 1567 (Лејдел је због потпуног оживљавања замишљао лик Сабба,
изговарајући полугласно сам чин поновног настајања књиге, све до њеног изласка из
венецијанске штампарије - према оном магијском: све је живо, све има своју смрт и
своје настајање!) - које је износило старо талмудско тумачење о светости човековог
живота. Шта бива с човековим семеном избаченим из тела без додира са женом?
Семе избачено у петак увече, уочи самог сабата, без жене, ствара демоне који се
појављују на дан смрти истог човека, око извора који их је створио, тражећи право
наслеђа с осталом законитом децом. Ти штетни демони, наг'е бне адам, који су
потомци лошег човека, и искуство с њима користиће Арнолд при посвећењу
сексогамијских инструмената. Радио је то према искуству из старих књига: тако је у
Зохару[5] систематизована легенда према којој Лилит, краљица демона, напада
човека и тражи општење с њим без путеног додира да би избачено семе преузела и
створила себи тело - а кад он (Онаније) умре, демони се роје око његове раке и вичу:
"Ти си наш отац! Ти си наш отац! " Тако да онај човек који пре своје смрти није
спознао спис Шааре Ора (Врата светла) дозвољава да му пропадају наследници по
закону, јер је избацивао семе у празно и ноћу уочи сабата, а није ништа предузео да
последице тога спречи. За Лејделов рад у области сексогамије однос према духовима
"с друге стране" био је врло важан; такође и симболика из Шааре Ора, коју исписа
Јосеф Гикатила.
Убрзо осети дрхтање у области плексус-солариса-појачавало се, а њему се чинило да

ваздух постаје разређенији и да зато губи дах.
Пошто је извизирао вртлог који је био муњевит и јак, као сам закон космоса, нешто
што зависи само од снаге воље човекове, далеко од сваког закона разума, где су све
границе између сна и јаве избрисане, где може да се догоди све и ништа - Арнолд
Лејдел се нађе на блиставој, љубичастој површини. То је могао бити, исто тако,
страховито брз проток водене струје, као што је личило на покретљиви, љубичасти,
пламени језик на коме је лежао Лејдел, где се све унаоколо губило услед страховите
брзине којом је био ношен. Брзина је постајала све већа и већа, све силовитија од
претходне - те Саксонац убрзо западе у нешто слично тунелу, некаквом дубоком
усеку тамних страна, поред чијих зидова је пролазио муњевито у лежећем ставу. По
том се тамне стране - зидови унаоколо стадоше пушити. Био је то густ љубичасти
дим, боје као онај проток што га је носио, који стаде да се претвара у кругове. Ти
љубичасти кругови беху у почетку танушни, прозирни као дим, али убрзо стадоше
да се згушњавају и окрећу око Лејдела и његовог љубичастог протока на коме је
лежао. То стање није трајало дуго, а он се нађе поред огромног црног зида. Све је
нагло стало да протиче испод и око њега. Понад њега нису више ротирали
љубичасти кругови, као да су се заледили, и он спази: изнад њега беше кристални
свод љубичасте боје - Лејдел се налазио у љубичастом тунелу. У ушима му се јавио
страшан притисак, беше толико јак као да се налазио под стакленим звоном на дну
мора. Свака тежина, осећај предметности около, па и осећај сопственог тела,

ишчезли су - једино беше у стању да види и чује наднаравним и натприродно
изоштреним чулима; без емоција или било којих страсти, једино то: да види и чује!
Негде у висини Лејделовог носа на црном зиду стаде да пршти и да се окреће око
своје осе мали ужарени врх наранџасте боје. Била је то снага и моћ Хода, осмог
сефирота, окретао се брзо топећи све око себе на зиду. На крају се појави отвор, као
кад се на равној површини даске избије чвор - и Саксонац примаче отвору своје око.
Угледао је унутрашњи простор Дијецезе. У њему се одвијао ритуал.
Жена банкара из Регенсбурга, Осипа Г., Марта Г., лежала је гола на поду, у средини
ритуалног круга. Зидови и под те просторије, све около беше у знаку Гебураха и
сјактило је крваво црвеном бојом. Обред с Мартом је био у крви - касапили су јој
тело док се копрцала у Мандали; радили су то магијским инструментима, танким и
оштрим као бријачи. Крв је липтала из огромног жениног тела; била је тешка преко
стотину килограма. Обрезивали су јој брадавице на дојкама и расецали вагину. Они
около ње у Мандали имали су на себи ритуалну одећу боје пламена; скупљали су
њену крв у пехаре и у њих убацивали своје пентакле - сви њихови магијски знаци
беху крвави. Марта Г., с магијским именом Пердурабо, увијала се и грчила од болова
- то њено магијско име Издржаћу није ништа значило, нити јој је помагало, а Лејдел
је, кроз визију магијског вртлога, стекао утисак да су је црномагијци напунили
дрогама. Њен огроман стомак био је обливен крвљу - тако је скончавао један од
главних људи у Дијецези, којег је Арнолд оставио са задатком да што је могуће боље
одржи, до његовог повратка, сексогамијску групу Јужна дијецеза.
Лејделову пажњу привукоше једна црна људска леђа. Незнанац се усправио усред
чина посвећења и упутио негде ван просторије, у ходник. Њему, из вртлога, одмах је
постало јасно да се све ово дешава у фрајбуршкој вили - провала је била очигледна.
У рукама је незнанац држао некакав спис; по начину како га је држао, Саксонац
схвати да је у питању објава тог реда. Соба у коју је ушла прилика тамних леђа бесе
осветљена свећама - на поду су седели и лежали људи укочених удова и усјактелих
зеница, с изразима на лицима сличним лудацима у трансу. Беху то људи Арнолда
Лејдела, као заковани за страшно место на коме су затечени. Незнанац им се обрати
речима (које Арнолд сасвим добро чу у својој кабалистичкој цеви):
- Ово је мистична кабала! Моја објава у којој леже сви симболи помоћу којих ћемо га
наћи! Иза њега се појавила лепа жена, дугих ногу, у провидном, црном огртачу с
црвеном крагном и црвеним тракама по рубовима; жена рече да се зове Контеса де
Шулемберг. За оног који је напоменуо своју објаву Контеса рече да је њен собар. Иза
њих, тако рећи између њихових ногу, изронио је кепец велике главе и пљоснатог
жабљег лика:
- Ја сам учитељ јахања при Контесиној ергели. Ко од вас научи да јаше њене коње,
тај ће летети за један дан на Сребрном ужету!
Гомила бившег Лејделовог људства тек после ових кепечевих речи стаде да се
помера и да мрмља неразумљиве речи - потом све гласније и гласније, и све бешње,
да би се у једном тренутку претворила у разуларену гомилу испуњену мржњом
према бившем шефу групе. Неки стадоше да секу сопствене жиле на рукама и да
пију крв која је врцала, урлајући при том како је просипање сопствене крви једини
начин да се ослободе некадашњих заблуда у које их је бацио бивши вођа. Њих троје,
ваљда потпуни господари изгубљених, немо су посматрали тај призор. Кепец стаде
све јаче да се цери, док је лице собарево постајало све блеђе, без капи крви, с очима
које су бубриле у дупљама. Контеса де Шулемберг приђе млађем плавом човеку,
коме је крв липтала из вене. Лејдел, скривен својом визијом, схвати да је млади
плави човек, сав ван себе, и крвав - Ханс фон Дитрих Магнус, његов одличан
пријатељ, човек који се једва извукао испред уједињених полиција немачких држава
после афере у Хомбашу, када је Кнес заглавио. Био је изгнаник из пруске ритерске
породице, под очевом оптужбом да каља њено име јер је члан карбонарског огранка
који делује на тлу краљевине Виртенберг; био је некадашњи припадник свете
римокатоличке цркве, а сада заклети обраћеник и вероломник старог, иза себе је
имао у два наврата раскид веридбе с даљом сестром по оцу из куће Магнус-
Праусман. Некада доказани пријатељ Лејдела, сада га се највише одрицао, урлајући
над сопственом крвљу.
Контеса му је пришла сасвим близу, захтевајући да подигне руку с пресеченом

веном. Он ју је послушао цвилећи као пас, очигледно није био свестан шта чини.
Задигла је свој провидни огртач и опкорачила његову руку. Бљеснула је нагота њеног
тела све до стомака, на коме је грчевито стезала рубове огртача. Док је благо
савијала тело појавили су се мали набори коже с унутрашње стране њених бутина.
Била је лицем окренута према пратњи која ју је посматрала удивљено, док је она
свршавала у топлоти крви, с бескрајном срећом у очима. Крв из Магнусове вене
натапала је и влажила њену вагину коју је она ширила прстима; потом је стресла са
себе огртач као некакав терет. На њеном белом крхком телу клатиле су се пуне и
тешке груди, с брадавицама чији су врхови били напети и обли. Хтела је сву
Магнусову крв за отвор својих великих и меснатих усана; стидне маље биле су јој
натопљене људском крвљу, а усне вагине губиле су своју розикасту боју, чинило се
као да је добила обилно крварење. Контесина пратња запева химну повратка крви
која је истекла губитком невиности и налази се у венама свих мушкараца, док је
Контеса, јечећи у страсти, трљала брадавице својих сиса на Магнусовој отвореној
вени.
- За женину победу сутра! За власт Велике Девојке с бакљом над морима! -сиктала је
Контеса, потом је зарила зубе у Магнусову отворену вену. На лицу Ханса фон
Дитриха видела се крајња изнуреност - лагано је губио свест. Лепо лице Контесе де
Шулемберг стаде да се изобличава: лизала је Магнусову руку језиком боје пламена,
сисала је крв жутим зубима, режећи, закрвављених зеница; на челу јој се појавило
шест кукастих мрља, потом око очију и на кожи лица, белој као креч; намах је
нестало њене косе и кожа на њеном темену постаде црвена као жар, онда јој на челу
избише црвена и црна слова: "Ово је врх слободне љубави, свеопште расуло
морала!"
Страховити крик изменио је читав призор, као у сну, и пред Лејделовим очима указа,
се нов призор. (Тек касније, бележећи га у свом дневнику, означиће да је страшан, у
стању свог магијског вртлога био је без осећања.) Марта Г. висила је на чекрку и с
њеног тела су особе, сличне Контеси док се задовољавала Магнусовом крвљу,
скидале оштрим кукама каишеве меса. Крик је избио из уста несрећнице јер омама
дроге није била довољна да заустави бол. Мартин крик се удвостручио јер су јој у
следећем тренутку истим инструментима извадили очи. Црна дога, један од пет
четвороножних чувара Дијецезе, лизала је крв с пода, чинило се да је и пас био
омамљен.
- Овде је још неко присутан! - зачу Лејдел оштар женски глас. - Ходи овамо, Лејдел,
шта чекаш? - казала је Контеса. Лежала је на ниској софи, преко црвених јастука,
преко рамена беше заогрнута белим чипкастим шалом, а доле сва нага. Гризла је
јабуку, док је шаку с белим прозрачним прстима леве руке држала на отвореној
књизи испред себе, крај црвенкастог узглавља. Лица бледог, издуженог, с доњом
мало опуштеном усном, једва приметно напрслом од прикривене жудње. Утом,
Лејдела нешто страховито повуче напред, али му груди беху приклештене оним
црним зидом; нешто га је силовито гурало отпозади, губио је дах, имао је осећај да
му плућа прскају од напора и притиска. Она је ширила ноге. Лепо виде тај танушно
назначени део око њеног пупка, бокор маља који се шири навише као црна лепеза
изнад њеног отвора на коме су усне биле избочене, с белилом коже што је сијала ту и
тамо међу бокором маља, глатку и сјајну површину коже на оном месту где се
завршава месната облина бутине и почиње благи вал пубичне кости.
Нагло, угледао је оно што га је свом силином бацило назад кроз астрал - из стања
визије у реалан облик и физичку ситуацију у којој се налазио. Повратак је био болан;
најаче је тегобу осећао у плућима. Чим је угледао таван око себе - све из визије
личило му је на сан, слично неком давном и минулом ружном догађају. Контесина
вагина добијала је зубе, а усне на њој шириле су се у осмех; потом је изгмизао њен
клиторис, био је рачваст.
- Ходи, шта чекаш? - рекле су весело те усне међу њеним бутинама и језик рачвасти
јој је палацнуо међу зубима који су блештали. Од тог призора, чини му се, одлетео је
уназад кроз астрал, у цеви свог вртлога белог као млеко.
Седео је одузетог тела на бедном лежају поткровља, зурећи у сплет таванских греда
изнад главе. Унутра се пробијала оскудна светлост, личила је на дневну. Покуша да
устане, али умор бесе толики да убрзо одуста од те намере. Био је свестан опасности
у којој се налази. Није склањао ритуалне предмете око себе, нити је померао црвени
круг; извесно време је остао у седећем положају радећи на учвршћењу ауре.
Навирале су му мисли поводом најновијег искуства: провалили су у Дијецесу.
Започеће гоњење. Знање реда Дијецезе је откривено. Ово је његова злоупотреба.
Франк сигурно стоји иза овога, размишљао је, приносећи коленима хартију с
мастилом. Записивао је: "Црномагијски ред, вероватно Грал, провалио је у Дијецезу.
Имао сам ту визију у Даблину, крајем септембра. Обреде реда и иницијације изводе
помоћу људске крви, при томе убијајући, преко секса до крајности изопаченог. Није
искључена употреба дроге. Кренувши овамо, оставио сам Дијецезу у пожару. Они су
је обновили. Сада је користе обрнувши јој смисао. Да ли је Контеса она жена коју
сам затекао при последњем доласку у Јужну дијецезу? Чини ми се да су то она и онај
кепец. Она два друга брадата типа, при овој визији, нисам затекао. Страх Мартин
био је оправдан. Где сам могао да је сакријем? Код кога? Свуда би је пронашли. То су
ђаволи. Контеса поседује огромну моћ! Натурала ми се (у првој даблинској визији)
као Елеонора Зингеман. Моја грешка је била у томе што сам, својевремено, пришао
Е. Зин. у намери да јој докажем своје еротско биће, а Е. Зингеман је била у дослуху с
Контесом - највероватније је добила задатак да се увуче код мене у Дијецезу." Био је
то први утисак што га је Арнолд Лејдел исписао у свом дневнику, а који се тицао
искуства стеченог у магијском вртлогу у Улици Фукс, крајем септембра 1850.
године.
***
Саксонац је дошао овде због једне старе везе у Даблину седишта Х-а, како је Велики
минхенски Центар означио то Седиште у Даблину. Веза је успостављена још за оних
времена када су глатко ишли сви послови између минхенске централе и великих
острвских прекоокеанских новчарских фондова који су, опет својевремено, упућени
у касе неких прекоморских компанија са седиштем у Лондону. Касније је дошло до
финансијског раздвајања капитала између Минхена и даблинског седишта.
Лејдел је, радећи на прикупљању херметичких информација о историји Средњег

стуба Европе, долазио у додир с људима из даблинског седишта. Сада би могао код
везе Х-а да сазна нешто више о последњим догађајима у Минхену и о свему шта се
збива у фрајбуршкој вили. У сваком случају, с Џоуелом О'Колинсом (једним од
водећих људи у Д. С.) имао је заједничке погледе на глобално астролошко стање
васионе која је, до сада, била у знаку Рибе и којој је предстојало померање у
Водолију. Исте погледе су имали и о каналисању био енергије код човека. Из
Фрајбурга је кренуо с намером да затражи од Џоуела да се овај подробно распита
шта се то, заправо, дешава у минхенском центру? Да ли је дошло до промене
структури Етерне? Ко је Контеса? Јавио се Џоуеловом секретару који му заказа
састанак кроз недељу дана. Секретарево лице се заледи оног тренутка када му
Арнолд саопшти да ће се ту појавити тачно кроз недељу дана, одбивши да му да
даблинску адресу становања.
Кроз недељу дана веза је изостала. Рекли су му да је О'Колинс отпутовао због

хитних пословних веза у Плимут. Плимут!? био је запрепашћен Лејдел, од толиких
изговора - путовање у Плимут деловало је заиста неубедљиво.
У повратку затече га дубока ноћ. Ваљало је доста препешачити до Улице Фукс. У

неколико наврата користећи споредне пролазе избегао је ноћне страже. Имао је
толико новца код себе да није могао користити кочију. Пред мрклином бедне четврти
препусти се мислима о томе како је тражећи везу с Х-а ипак погрешио. Нагло, чуо је
пар убрзаних корака иза леђа у мраку. Неко га је помно пратио. Први угао је
искористио да се склони у тамну сенку зида. На супротној страни плочника две
људске сенке заиграше у месту, као да су збуњене, а онда се стровалише негде у ноћ.
Арнолд завуче руку испод огртача и извуче кундак револвера до пола из појаса.
Осети зној свуда по телу. Олуј му захвати мозак, крв му је тукла кроз чеоне дамаре.
То са Х-а била је недопустива грешка, беше мисао која проструја кроза њ. Пред
улазом у кућу оклевао је неколико тренутака: при првом повратку из трговачке
четврти слабо је обраћао пажњу на то да ли га је неко пратио. Можда су сада дошли
пре мене, ушли унутра, и чекају ме? - помисли. Затим лагано уђе неколико корака
унутра. Напрегнуто је ослушкивао, загледан горе у потпуни мрак. Само хладна,
гробна тишина и мркла помрчина зјапиле су одозго, с врха степеништа на њега.
Извуче револвер из појаса, загледан у мрачан врх степеништа. Лагано крену навише
осећајући како му се длан зноји у додиру с тешким кундаком драјсија. Застајао је
после сваког корака, напрезао и заустављао дах не би ли осетио још нечије
присуство. Стигавши пред таванска врата, постаде му јасно: или никога нема у
мраку кућерине или га чекају иза врата, у самом поткровљу? Лејдел се прислони на
довратак и удари ногом врата која нису имала браву. Врата зашкрипаше и испустише
звук услед удара о унутрашњи зид, потом се умирише. Завлада мук. Дуго је стајао
поред врата у тами, заустављеног даха, напрегнут и спреман да зада смртни ударац.
Осећао је мучнину у стомаку, као да му је неко забадао врело гвожђе у желудац, бол
је нестајао и одмах се појављивао. Шака којом је држао револвер обилно се знојила,
а бол у десном рамену постајао је све јачи. Онда му се учинило да чује некакве
шумове унутра, у мраку. Ослушну: били су то пацови, роварили су негде у кргу
поткровља. Гадне животиње, помисли, увек су у близини човека, али невидљиве - и
он закорачи унутра. Упаливши фитиљ лампе, обазре се око себе. Глодари, дугих
репова, сјурише се при појави светлости и човека кроз рупе у зидовима. Арнолд
стаде поред комада огледала и поче самоме себи да се смеши. Осмех му је лебдео
око танких усана, кварила га је, разбијајући симетрију, прскотина на стаклу која се
протезала уздужно. Он рашири усне и стеже крупне беле зубе са здравим деснима
пуним крви. Посматрао је своје широко лице, помало угнут корен носа, сиву боју
зеница и беличасти траг ожиљка на јагодици левог образа. У очима је спазио нешто
због чега се незадовољно окрете и, сагнувши се, извуче испод лежаја кожни кофер.
Уморно је скидао одело, а потом га пажљиво спаковао у кофер. Поново је обукао
старо, ритуално, избледело одело. Арнолд је био крупан човек, кошчатих и
гломазних рамена, дугих руку. Одело у коме је обављао ритуале било је некада
светлозелено, од сиријске јуте, сада је висило избледело и дотрајало на њему, у њему
му је, овде у Даблину, било хладно.
Болови у желуцу нису престајали и он пристави чајник, посегнувши за оном

преградом у коферу у којој је било нешто чаја, хлеба и муниције. Док се савијао над
кофером, бол му се сјури низ кост, иза десног уха. Он зајеча и затетура се, али нови,
и жешћи него икада, сјури му се у желудац - он се пресави и стропошта на лежај.
"Направили су моју глинену лутку и сада је пробадају! " зајеча полугласно. Његове
речи шупље одзвонише по тавану. Од болова који су надолазили, као стихија, зурио
је унезверено у греде поткровља. Био је сигуран, као никада до тада, да му живот
виси о концу; упињао се да што пре дође у духовну равнотежу, није хтео да верује да
су га тако брзо пронашли, без обзира на могућу доставу из Х-а.
У прво време, чудио се самоме себи: уместо о узроку бола, размишљао је о

прошлости; онда када је обавезно морао бити поред брата који је својим животом
срљао у политику, бавећи се новим сновима и русећи старе назоре. Арнолд се

сматрао одговорним за оно што је чинио његов брат, не због тога што је Кнес био
млађи, већ због гриже савести јер га је он извукао с берлинске политехнике и увукао
у оно чиме се бавио. Онда је дошао тај проклети дан у Хомбашу за време великог
републиканско демократског збора; био је тамо јер су ти говнари, у које је већ почео
да сумња, изабрали Кнеса за ту акцију. Себи је олакшавао ситуацију бивајући скоро
сваки дан с Ханом-Елзе Крусхафте у друштву. Дошла је у те пределе на одмор и
одсела у хотелу "Рајна". Била је даљна рођака једног баварског вицеконзула и
Арнолд је добијао информације из прве руке о свему и свачему, понајвише о ономе
због чега се Кнес нашао у Хомбашу 1832. Брату није говорио шта све зна, бојећи се
његове млађане сујете, уз то задојене политиканством и рајем који треба да
проистекне из тога; али је зато врло пажљиво, и одмереним речима, давао савете које
је, за дивно чудо, Кнес прихватао и ценио. Арнолд је дрхтурио над њим - знао је
добро за скривене маторе и подле кеше које гурају младе људе у прве редове,
чувајући своје дебеле гузице. Кад својом крвљу млади идеалисти обаве посао, и
заврше као топовско месо, онда долазе они (само су им нова лица) и све је по
старом: слободу поново ваља изборити, једнакост и хлеб понајвише. (Ипак, није
могао да спречи његову погибију - Кнес је просто срљао да постане жртва и херој!)
Елза је тако изгледала, водила и размишљала о животу да је човек због ње могао и да
убије. То јој је признао, а она се смејала. Не треба да убија, говорила је, довољно је
само да воли. Муж јој је био нека важна политичко-финансијска личност у
Франкфурту, и стално је био на путу. Све око јулске револуције пропадало је широм
немачких држава, саопштавала је утиске из високих кругова Хана-Елзе Арнолду
Лејделу. Немачка никако није могла територијално да се уједини, али су зато
полиције бившег Рајнског савеза деловале више него уиграно. Арнолд је ухватио
себе у размишљању колико времена је пропустио на личном усавршавању Знања?
Осим тога, у највећој тајности говорило се о некаквим покушајима да се оснује
паралелно херметичко подземље у Европи тиме што би се срушила њена теургија.
Тих дана Лејдел је покушавао да у Елзи пронађе саговорника о тој теми. Она није
много веровала у то, из сасвим једноставног разлога што је увек била спремна да
води љубав с човеком према коме би нешто осећала. То да би је неки Арнолд, с
грбом на леђима и с једним оком у глави, завео и алхемичарским напитком присилио
да легне с њим у кревет - било јој је смешно и личило јој на масну причу неког
вечитог пубертетлије, али је знала нешто о тој теми што је јако заинтересовало
Арнолда Лејдела.
Хана-Елза га је упознала (неколико месеци касније у минхенском локалу "Иззер") с

једним човеком шкртог говора, у чије је име посумњао чим га је чуо, који је имао
лице на коме се огледала тешка и мучна судбина. Од тог човека је сазнао детаље
пропасти амстердамске Нове зоре. Арнолд је знао за судбину тог херметичког
друштва које се бавило искључиво усавршавањем еволутивне стазе преко
пентаграма. А. Н. З. се некако нагло расула; но, детаљи из приче тог Баварца (могуће
да је припадао реду илумината) били су веома убедљиви и говорили су значајне
ствари. Ако је месецима и годинама, ипак, сумњао у ову причу - садашња ситуација
у Даблину и оно што је видео путем визије кроз магијски вртлог у фрајбуршкој вили
натераше га да сасвим поверује у њу и да нагло од изненађења устане с лежаја.
Болови беху уминули. Како се нису обновили, схватио је: сада је настала, тамо код
њих, операција у којој се приносе крвне жртве пред нова услишења за напад на њега.
Знали су тачно где му се налази физичко тело, његово психичко стање и менталне
околности у којима се налази, обим и начин на који изводи своје ритуале одбране!
Прво што је учимо било је да се пресвукао у другу ритуалну одећу - био је сав у
црвеном, у знаку сефирота Гебураха, најјача одбрана је напад, с црвеним кругом око
себе и лежаја, све у кружној површини која је захватала више од половине
поткровља! Онда се свом жестином баци на таванску стареж. Стао је да гура ногама
и рукама, обвијен облаком прашине, сву ту гомилу расходоване дрвенарије, плеха,
полупаног суђа на мала врата поткровља. Паде му мисао, врела као усијано гвожђе,
да они могу удвојити напад: "Из астрала и физичког света, у исто време, мој
Арнолде, могу ти пси кренути на тебе!" мрмљао је самоме себи у браду, обливен
знојем који му се сливао низ чело. Док је гурао отпатке на врата, по бутини га је
закачио комад даске која је на врху била пробијена великим ексером. Он је подиже и
приђе огледалу. Запрепастило га је пожутело лице које га је посматрало иза сјајне
напрслине. Имао је осећање као да не припада њему. Налазио се у црвеном кругу,
решен да на сваки начин постигне што је могуће пре духовну равнотежу. Стаде
полако да примиче зарђали врх ексера што ближе зеници, усредсређујући психичку
снагу да, у исто време, посматра врх како се полако приближава оку и да исто то,
кретање ексера ка зеници, види и у огледалу. За тренутак као да беше сигуран да ће
успети да успостави равнотежу - али осети јак звучни и ваздушни удар у ушима.
Цели таван, нагло и изненада, поста крхка лађа у орканској олуји! Један угао
поткровља стаде да пропада наниже; потом се нагло исправи, а део око врата стаде
да се круни и љуља. "Ђаволски урађено! Сигурно с људском крвљу!" заурла Арнолд
Лејдел и баци се на лежај с књигама. С дна гомиле извуче једну књигу, сву пожутелу.
У његовим дрхтавим прстима стари листови се осипаху, из повеза су испадали
конци, имала је велике зрнасте флеке по листовима жућкасто црнкастим, подсећала
је на људску кожу захваћену лепром, заударала је на влагу, као да је задах мемле
говорио о њеној судбини гроба или тамнице. Ти си као прелепо лице невине девојке!
упути Арнолд ту мисао књизи, с изразом на лицу као да у шакама држи живог
створа.
"Темплари и ред Ружиног крста" беше наслов те старе књиге. Негде при крају њене
прве странице био је исписан међунаслов: "Јаковљеве лестве". Беше то мало
поглавље књиге, свега неколико страница, али је садржавало сву суштину
оријенталне магије, њених кључева и моћи. Идеја и њена материјализација у
примени путем оперативне енергије астралног плана - биле су веома добро
разрађене. Арнолд је знао распоред сваког арамејског слова исписаног у Јаковљевим
лествама, али ништа није хтео да препусти случају поново је све то прочитао. По
ишчитавању, постаде још смиренији. Устаде и узе четири беле свеће па их постави
на правилном размаку изнад главе и под ногама. По дијагонали једну свећу изнад
главе и другу испод ногу издиже на комадима цигле, потом све четири свеће окружи
још једним мањим кругом од црвеног конца, добивши тако најпростију материјалну
представу равнотеже свих снага које владају космосу Он уђе у средину круга и
четвороугла с Парацелзусовим мачем и Засудом Златног принца.
Арнолд Лејдел сматран је једним од најупућенијих у магијску трансформацију

широм средње Европе, а сигурно у оној која је себе прозвала савезом немачких
држава. Било је покушаја да се то његово знање оспори тиме што је довођено у везу
с његовим једноставним преношењем искуства из Књиге Бахир, кабалистичког
списа насталог око 1180. негде у јужној Француској, непознатог аутора. Хуго-Хуго је
предњачио у компромитовању Лејдела, али сви су, и они који су себе сматрали
Хуговим личним пријатељима, добро знали које, у ствари, Хуго-Хуго. Бахир је
доносио знање о Другом дану када су анђели признали (оно што је Сатан одбио) да
нису учествовали у стварању целог Првог дана, у коме су створене четири стране
васељене. У 109. одломку те књиге стоји записано о Сатану: који са севера отвара
врата принципу зла, принципу који лежи и у самоме Богу, оправдавајући велика
јеврејска прогонства.
После операције која се састојала у активирању моћи Гебураха велики круг од

црвеног конца исијавао је пламени зид, огромног сјаја и далеко увис - све око
Лејдела као да се истопило, постојао је само тај пламени ваљак свуда око њега. Знао
је да ће им се силе повратити и сада ће у његовој одбрани одлучити: спремност сваке
врсте, духовна концентрација, а можда највише од свега - инстинкт. Чинило се
неразумљивим оно што је почео да ради- стао је да ослобађа врата од старежи коју је
малопре гурнуо на њих с циљем да спречи било чији улазак. Поглед му паде на
сандук с прибором за бријање, учини му се да је најбоље да бријач стоји иза самих
врата. Ону даску с ексером подиже и стави поред бријача. Тако, помисли, мени ће
бити пре потребна отворена врата него њима који би да уђу унутра, а те ствари нека
стоје иза врата, требаће ми.
Не, није било сумње, добро је осећао то, бријач и даска с ексером требаће му у
одбрани! Само како? питао се, грозничаво размишљајући о следећем поступку
припреме за одбрану. Морао је, у исто време, да ствара одбрану свог тела и да
уживљену функцију одржи, ту огромну пламену буктињу Гебураха која је, у
мислима, буктала око њега у облику ваљка. Затим је подигао стари прашњави огртач
с намером да га пребаци преко комада стакла које је могло бити левак за њихов упад
у поткровље. У том трену изби јак цијук, подсећао је на страховито висок тон
виолине - беше толико јак да Арнолд осети бол у ушима и мозгу. Од болова се свали
на стуб с огртачем у шакама, ипак га некако окачи изнад крхотине од огледала.
Грчевито је стезао стуб, док се продорни звук губио; падајући ниско, опстојавао је,
својом звучношћу, негде поред његових стопала.
Имаћеш, курво, рат кад га желиш! Ти и твоја копилад, којој ћу разбацати коске чим
изађем из ове проклете даблинске рупе! " процеди Саксонац кроз зубе, па се баци на
кревет и запали све четири свеће око њега, потом и плин на коме изби модар пламен.
Затим леже на кревет, упињући се не би ли се што је могуће боље опустио уз помоћ
вежби дисања. Био је уверен да су, упознати с обимом његовог знања,
претпостављали да ће истурити Јаковљеве лестве и да га морају савладати у
висинама. По оном звуку, и по тежини његове магијске вибрације, знао је да му
прилазе с новим и бројнијим снагама. И били су ту, близу њега, ђаволски брзо су
прилазили, у то није посумњао ни једног момента. Треба били неухватљив за те
курвине синове, размишљао је, поставши дубоко свестан свог следећег чина.
Остајало му је још само то: да у безмерним висинама отвара, једна за другим, модра
врата астрала. На сву његову срећу, Арнолд Лејдел је поступак око астрала у свим
његовим варијантама знао изврсно да спроведе - био је ненадмашан.
Бити магус Врха, имати степен Краљевског лука, значило је познавање магијске
вештине до у крајности. Множина знања је, упркос строгим забранама тајних
друштава, цурила у јавност и до ње су долазили, мада тешко, нови, они који су тек
почињали. Тако се Знање преносило столећима; оне исувише откривене и споре
стизала је инквизиција и сви бесови Рима, а да се при том удео мајстора у ширењу
Знања није никада ни видео. Поседовати знање вештине Врха увек је подразумевало
крајња открића магије, оно што се никада до тада није знало у пракси, нити је било
забележено у херметичкој литератури. Истина, ланац Знања је током историје више
пута кидан, и на самој ивици нестанка, али се увек налазио редак извор старог и
запретеног временом - и поново је све почињало из почетка.
Саксонац је целу операцију магијске трансформације (коју су многи познавали)

усавршио једном врстом одбране - преко тетиве свог лука, у крајње статичној
позицији свог физичког тела, избацивао је своје астрално тело. Све је текло врло
једноставно: примењивао је нужност физичке инерције сопственог тела; овај закон
физичког света преносио је, психолошким уживљавањем, у освојено поље магије у
трансформацији. Тај сами врх свога знања Лејдел нигде није забележио; усавршио га
је у време када је почео његов сукоб с Етерном.
Дакле, све су могли да претпоставе магијску трансформацију у одбрани (цело

његово знање у степену Краљевског лука), али оно што је само Арнолд знао о својој
вештини давало му је увек могућност да им измакне.
Подигао је око себе још један ваљак од црвеног пламена, потом исти ваљак око
кревета, оне четири упаљене свеће није заборавио, као и своје тело које је лежало на
кревету. Био је у средини двоструких ваљака који су се ковитлали око њега црвеном
ужареном бојом - беше то знак за његову свест на менталном плану да је набој
Гебураха, кроз те ужарене ваљке, био потпун и успео. Онда је подигао десну руку,
стиснутих зуба, у страховитом напору, као да том руком треба да дохвати
најудаљенију звезду на небу. Прсти су се грчили у напору, најзад као да су му нокти

додирнули мекану беличасту лопту. Онда ју је пробио шаком, снажним покретом из
рамена у лежећем положају. Светлост бела и густа, као тесто које се разлива
покуљала је надоле ка његовом лицу. Кретала се споро, као његова шака и била је
толике ширине. Шаком ју је, као магнетом, довукао до чела, потом ју је продужио
надоле према стопалима. При том је замишљао: из огромних, далеких, несхватљиво
далеких небеских пространстава довукао је из беличасте лопте, пробивши је
прстима, ту блештавобелу светлост, густу и сјајну као врела смола. Изгледало му је
као да се та смола залепила за његове прсте - вукао ју је све до чела, потом је шаком
додирнуо чело, гласно вибрирајући формулу:
Аааааа-теееехххх!" Шака, као сама од себе, укочено и одузето је падала све ниже и
ниже низ његово тело, ка плексусу - није је осећао, само је унутрашњим оком видео
да испод ње остаје блештави траг беле светлости. Затим му шака остаје у висини
плексуса, а светлост, ширине једног педља, муњевито наставља ка стопалима,
спуштајући се у област сефирота Малкута. Из дубине његовог бића, гласом сличне
боје и јачине као малопре, изађе вибрација: "Маааллл-кууууттт!" Кроз његово тело
беше провучено светло копље светлости, чији је извор био бескрајно високо у
космосу. Покретом десне шаке, у висини рамена, пресекао је то светло копље - и на
његовим грудима заблиста гностичко кабалистички крст. Положио је отворене
дланове, укрштених руку, на груди, вибрирајући мантру: "Леее Оооо Лааааммм
Ааааа-меееннн!" Главни део: техника Средњег стуба с кабалистичким крстом у
Лејделовој менталној свести одиграла се муњевито и крајње јасно: пет малих
сунаца, слично малим лоптама, ширине десетак сентиметара светлело је блештавом
бојом сунца. Била су распоређена: једно изнад саме главе, а остала четири дуж
кичме и око скочних зглобова ногу. Био је у стању да психолошки муњевито, и
одједном, сагледа врло јасно тих пет сефирота Средњег стуба. Били су од велике
важности и темељи Дрвета живота. Потом се бацио, у мислима, на изградњу своје
ауре и њеног окултног закључавања. Свуда, танко и самом ивицом тела, као по самој
покожици, горела је плавомодра боја упаљеног шпиритуса - с леве стране споља од
левог уха па све до леве пете, а с издисањем ваздуха из плућа дизала се модра
светлост спољном страном десног дела тела. Тако је изградио ауру по левом и
десном стубу, али ваљало ју је удвостручити по Средњем стубу: њен положај кретао
се средином леђа и груди, дуж кичмене мождине. Њена изградња била је тешка,
једна од најтежих окултних вештина; за многе операције била је довољна скала боја,
за ауру по Средњем стубу Арнолд је у овој операцији користио Краљичину скалу
боја. Требало је све тачно, до у детаљ, извизирати: осетити, видети и чути сваку
боју; све оне имаху и своје мирише и укусе и деловаху као живи створови, и најмања
грешка у раду с њима била би кобна: погреши ли, Лејдел би, целом својом
суштином, остао у физичком телу, а они су били тако близу да су разбијали ужарене
ваљке око њега! Успевали су у пробијању двоструких пламених зидова - јер је он,
радећи на аури и Средњем стубу, с доста смањеном концентрацијом одржавао
Гебурах, а самим тим и снагу ваљака. Беше се сав усредсредио, као звечарка, на
изградњу своје двоструке ауре - у целој операцији Лејделове магијске одбране
одлучивале су секунде.
Нагло, Арнолд Лејдел осети чудесну мирноћу у најосетљивијим тачкама свог

физичког тела. Био је сигуран: контакт с астралом беше успостављен! Споља је
беснео притисак који је изазивао видљива угибања спољних страна ужарених
ваљака. Кетер, сефирот изнад његове главе, боје сунчеве светлости, стао је да се
окреће око своје осе, наоко као дечија чигра, али хиљаде хиљада пута брже од ње!
"Ееееее-ххеееее-јееееехххх!" изашле су речи из њега, као из некаквог чудовишног
бунара. То је била најјача езотерична мантра, а сефирот, њоме призван, мобилисао је
сву космичку активност у њему! Кетер је брзо и снажно ротирао око своје осе, а
будући да се налазио на врху Средњег стуба, његова јединица остала је да окреће
људско тело које га је и пробудило. Средњи стуб, као неко светло копље, стало је да
се претвара у осу страховитом брзином. Цела нутрина, са желуцем, Арнолда Лејдела
покуљала је навише. Цело његово тело зграбио је грч - све што је било дух
извлачило се из његовог телесног, као змија из своје кошуљице - и он се одвоји,

преко оног копља светле и беле светлости, све више и више увис; и још више ка
висинама, тамо ка оној најудаљенијој звезди одакле је свукао њен бели траг ка свом
челу. Лебдео је у висинама страховито далеко, личећи самоме себи на клицу
пшеничног зрна које је, по ономе што је зрачило из темена слично белој траци,
одлазила стреловито у висине, по тој белој траци само у висине! Док је доле, на
таванском лежају у мрачној четврти Даблина, остало мало, и све мање, спарушено
људско тело, гомила костију и земље.
Област у коју је запао, у овом делу операције, Арнолд Лејдел, магија је вековима
називала и означавала шифром: "Предео вештица", а светска простота (у чаурама
свог ватиканског разума) имала је одређену слику те херметичке ознаке: биле су то
старе и ружне жене које јашу метле или јарце. Гореле су ломаче испод оних за које се
говорило да знају ту вештину јахања. Ватикан није узимао у обзир незадрживу жељу
за слободом човекобога, нити ичији сан да лети толико далеко, а да Земља, с Римом
у свом средишту, остане тако мала!
Помоћу инерције - изазване менталном ротацијом Средњег стуба - Лејдел је улетео у

астрални план. Краљевски Лук био је недостижан и, барем за сада, тако је изгледало,
Саксонац је први део двобоја с Контесом и њеним људима добио.
***
Сатима се налазио у стању медитације. Осећај глади и жеђи полако се пробијао кроз
његов модри омотач ауре. А кад наступи нагла изнемоглост, он се, кроз модра врата,
поврати у своје физичко стање. Лагано је уочавао атмосферу поткровља, све око себе
посматрао је замућеним погледом испод очних капака који су га пекли стварајући
лаке болове у глави. Гомила таванског крша као да је некако друкчије лежала
разбацана око њега и кревета. Ипак, тај нови физички изглед средине приписивао је
телесној изнурености. Осим тога, повратио се из астрала у материју; инерција,
створена Кетером, учинила је његову свест докраја осетљивим флуидом: постао је
свестан ње тако рећи на физички начин, а поједини делови његовог тела беху још
увек утрнули од последица буђења сефирота Средњег стуба. У свом магијском раду
био је типичан представник палестинске сколе, оне источне школе која је
ниподаштавала материјални план, и то се највише огледало у начину исхране.
Западни херметизам је обиловао месождерством - они који су спроводили црну
магију дневно су сатирали и по неколико порција крвавог бифтека. Немачка Тула
била је на гласу по употреби живог меса у исхрани свога реда. У језуитским
полицијским календарима седамнаестог века Тула је била означена као пример
канибализма који је примењиван пре и после сеанси.
У сваком случају, крајња испошћеност организма присилила је Лејдела да изађе из

своје ауре. Пажљиво и крајње опрезно покуша да докучи да ли су ту, у близини, иза
првог вела. Најмање емотивно узбуђење могло је произвести струјање енергије из
његовог менталног тела. Усредсредио се да психолошким каналисањем потисне глад
и жеђ из свести. Потом, раменим и карличним појасом заузе телом северисточни
положај и лагано се подиже на ноге. Смаче прашњави огртач с огледала на стубу.
Усправивши се, спази у стаклу огромне сјајне очи на поцрнелом лицу, болестан и
ужарен поглед који је блудио из стакла у њега. Не, ово нису моје очи, нити је ово
моје лице. Ја никада нисам гледао на овај начин. Осећам се снажно као Краљевски
Лук и све ћу издржати, помисли Арнолд Лејдел, покушавајући да се усредсреди, али
сумња је надирала у њему.
Ваљда је до крајности био набијен инстинктом? Као у наглом отрежњењу, немоћ је с

њега спала као љуштура, јер помислио је: ако су спиритуално пронашли Улицу
Фукс, овде у Даблину, а нису астрално успели да га савладају - напашће га физички!
У то није било сумње, поготово после онаквог исхода при ступању у везу с људима
из Х-а.
И тада је зачуо удаљени бат корака, негде по првим степеницама у кући. Напрегнуто
је ослушкивао. Није било ни најмање сумње - били су то кораци пуни земље, по
материји ове кућерине, испуњени злом. Пели су се уз степениште! Кораци се
умножаваху, без застајања, горе ка поткровљу. Више их је! проструја Лејделу кроз
мозак. Прошли су први спрат не заставши. По бату корака Лејдел докучи да су у
питању два човека. Тачно знају где сам, не проверавају остали део куће. Надају се да
ће ме затећи у стању потпуне медитације! Проклета копилад! размишљао је Лејдел,
сетивши се да није подигао свој висећи мост, а врата је ослободио гомиле старежи.
Они су, то је било очигледно, удвајали напад на њега: малопре је престао напад из
духовних простора, а сада су дошли да га физички униште. Следећег тренутка
Саксонац је у шакама грчевито стезао онај комад даске што је при врху био прокован
ексером дужине педља. Стајао је иза врата и чекао, чекао је напет као тетива великог
лука. Никада ништа нисам урадио без истанчаног осећања. Да сам подигао
степениште и заглавио врата, они би се вратили по помоћ. Овако, пошто их је
двојица, самоуверени су, појавила се мисао у њему, и то му је повећало наду. Схвати
да ће даска с ексером одлично послужити; из револвера би могао да пуца само
једном, а то једном мора бити непогрешиво. Кораци, тамо иза врата, постадоше
ближи, потом наступи тишина на последњем одморишту, испод самих врата
поткровља.
- Лакше... - чу Саксонац нечији шапат. Учини му се познат тај тихи глас, једино није
разумео име које је тај глас помињао. Поново зачу исти глас; овај пут је био сигуран
коме припада.
- Тише, Арнолд је мајстор с Кетером, нема бољег. Забрундао је одговор, сличан

мумлању пробуђеног медведа из шума Ерлангена на Рајни.
И ти и он да се носите до ђавола. Кад је куплер-мајстор владао Кетером. Контеса је

рекла да је безопасан - брундао је глас. А одговор је допирао до Лејделових ушију,
био је тих и пригушен, са све више страха.
- Срљамо, не знаш ти Арнолда Лејдела. Шта ако је изашао из медитације? Разумеш

ли?
Арлонд је постао сигуран! Био је то глас Џасфера Холмса! Ах, курвино копиле! Даћу
ти ја службу код јебене Контесе! помисли Лејдел сав разјарен. Покушао је да
подигне даску у висину левог рамена. Била је тешка као туч. За њега, физички
исцрпљеног и изгладнелог тај комад храстовине био је сличан гомили стења.
Усредсреди муњевиту мисао о томе како у шакама држи кокошије перо:
Да кокошије перо подижеш, Арнолде!" шапну самоме себи у браду Снажно су

гурали врата у намери да уђу. Врата су зашкрипала. Нешто крпежи беше се
заглавило између њих и пода, то је засметало да се широм отворе. А тихи глас је
опет почео, на шкрипање врата, да преклињући опомиње. На то је уследио брундави
одговор:
Видиш да је у сну, јебена хуља! Свршићу с њим! Најзад, врата су се отворила толико
да се могао провући само један човек; међутим ономе који је желео да уђе унутра
било је потребно више простора за његова рамена. Саксонац је зауставио дах.
Поглед му паде на бријач, који је ставио на сандук иза врата. У магновењу је схватио
зашто га је тамо ставио: ако промашим ексером и револвером, проструја мисао кроза
њ, и то га охрабри до неслућених граница. Коначно, у њиховој близини, био је
уверен да су у питању само два човека. Онај други, брундавог гласа, захтевао је да
брже уђу у собу. На то је некадашњи пријатељ Арнолдовог брата рекао:
- Покушај ти, нешто је запело унутра. Брже! Док нас није приметио! Врата се најзад
широм отворише. Лејдел прво угледа шешир, па огромна рамена и лице из профила.
И он замахну даском у правцу тог лица. Замах беше толико јак да га тежина даске
просто одиже с тла. Прво се зачуо туп удар, незнанац рикну као звер, посрну, покуша
да се окрене према њему и онда се стропошта на тло. Док је људескара на тлу,

урлајући од болова, у трзајима покушавала да се ослободи ексера заривеног у чело,
Лејдел претпостави да ће онај други пуцати, па се, залупивши ногом врата, баци на
огромну телесину с бријачем у шаци. Зачу се пуцањ - зрно, у висини човека, одвали
врата направивши рупу на њима. Саксонац је снажно држао човека испод себе и,
повукавши га за косу уназад, прекла га бријачем. Крв пљусну и покуља из дубоког и
попречног реза на врату жртве, преливши се преко Арнолдових шака. Извукавши
револвер из појаса, Лејдел скочи и излете кроз врата.
Други нападач стрмоглављивао се низ дуго и врло стрмо степениште. Низ

степениште је било тешко силазити и одмереним кораком; човек би при успињању,
да одржи равнотежу, морао добар део телесне тежине да пребаци унапред. Будућа
жртва мора да је била свесна да су јој шансе никакве - одморишта на степеништу
била су удаљена. Бежећи, Џасфер Холмс није успевао да ритам корака одржи тако да
га тежина сопственог тела не повуче смртоносно унапред, наглавачке. Посртао је,
хватајући се очајнички за дрвени гелендер степеништа. Бежећи низ то стрмо
степениште, личио је Арнолду Лејделу на некаквог црног, огромног зеца који као да
је осећао сав бесмисао сопствене зечије брзине на толикој стрмини. Покушавао је на
све начине, онако бежећи и ломатајући се, да осмотри шта ради Арнолд горе, изнад
њега. Саксонцу паде на памет како је, при последњем њиховом виђењу у Дијецези,
Џасфер Холмс изгледао моћно и страшно као огроман слепи миш, затим му пред
очима заигра његов саркастичан осмех док га је питао за Кнеса и Лејделу од беса
крв навре у лице. Пошто је избацио леву руку као ослонац, одсечним покретом
пажљиво стави цев револвера преко ње. Потом нанишани. Само овим пуњењем.
Морам га погодити, не сме се вратити жив међу њих размишљао је Саксонац,
нишанећи у тело које се тумбало. Пошто је био добар стрелац, што је и жртви било
познато, Џасфер Холмс поче да вришти:
- Лејд! Преклињем те! Немој! Лејд! Све ћу ти објаснити!
Тумбајући се низ степениште, успео је да види како Лејдел и даље мирно нишани.
Умукао је. Силазио је и даље, али безвољно и доста спорије. Онда, изненада, стаде
да цвили: цвилео је као пребијена животиња. Свуда на степеништу беше
полумрачно, видљивост беше слаба, но леда бегунчева ипак беху уочљива. Гримаса
гађења појави се на Арнолдовом исцеђеном лицу. - Кучкин сине! - процеди
полугласно и повуче ороз. Драјси грмну.
Дим спаљене чауре рашири се око његовог лица, а мирис сагорелог барута увуче му
се у ноздрве - није се померио с места, стајао је и немо посматрао призор умирања
Џасфера Холмса. А онда помисли: не би ли било боље да је, пре него што га је убио,
исцедио из њега и последњу информацију о томе шта све предузима Контеса? Онај
доле се стресе; као да је изгубио равнотежу, поче да се љуља у месту. Велика
тамноцрвена мрља ширила му се по леђима. Покушавао је нешто да каже, али му је
крв куљала из уста. Падао је лицем напред, стрмоглављујући се. У паду је ударао
свуда: по зиду дуж једне стране степеништа, по гелендеру - свуда је остајао широк
крвав траг. На крају се смирио негде при дну првог одморишта, пошто је главом
пробио дрвену ограду гелендера.
Арнолд се лагано и уморно упути доле ка лешу. Пришавши, виде огромну рупу која
је зјапила из плућа. Оловно зрно драјсија, тешко двадесет и један грам, ушавши с
леда у жртву, спреда је просто развалило грудни кош. Услед падања Холмсово лице
је било смрскано. Арнолд пљуну, рекавши мукло: "Кучкин сине". Одупревши се
леђима о зид, стаде ногом да гура леш који је једном својом половином висио над
амбисом. Чуо је кад је леш, негде доле у дубини, потмуло ударио о поплочано дно
испред улаза у подрум. Извукавши шип из драјсија, упути се назад горе у поткровље.
Пењући се, Арнолд Лејдел, са знањем Краљевског лука, поста свестан једне
неодложне чињенице: ако је у свом досадашњем животу био близу, на самој ивици,
до самих врата мрачног и леденог пакла - сада ће (овим чином) осам пута закуцати
да му их Велзевул лично отвори. Чим уђе у собу поткровља, Саксонац је имао
намеру да обави с људском крвљу, једну по свему потпуно црномагијску операцију.
Ко зна? Можда и не би то радио, али морао се поштовати след догађаја, онај ланац
одвијања догађаја у људском животу који је Лејдел поштовао. Био сам у набоју
Кетера кад сам га преклао. С њима сад морам ратовати! У пакао нек се носе! Овде је
Лејдел због других ствари дошао, а они хоће рат! размишљао је отварајући врата
своје мрачне собе у још мрачнијој кућерини у Улици Фукс.
***
На небесима и на земљи беше мркла ноћ; кроз мали тавански прозор угледа црну
маглу која се ваљала изнад Даблина. Слабо су се у даљини назирали светлости града
и сури врхови удаљених кућа. Упаливши лампу, Лејдел је принесе лешу. Сагнувши
се над њим, приметио је да стоји у локви крви. Свеће око кревета су догоревале; он
их замени новим, затим узе кутију с муницијом и напуни револвер, притегнувши
зрно откоченим шипом. Радио је то с раменим појасом у североисточном положају. У
дрвеној каци испуњеној водом пожелео је да нађе свој лик, али без успеха. Вода у
њој беше црна, непрозирна. То га штрецну; нађе да је то лош знак. Стаде да пере
крваве шаке. Крв се беше скорела, ишло је тешко, нарочито око ноктију, јер се крв
тешко отирала. Није се много трудио да је сасвим отклони. Обрисао је лице и руке о
стари пешкир који је висио изнад каце, поред обешених боксерских рукавица
набијених нитнама. Одело је довео некако у ред и прстима зачешљао разбарушену
косу. Потом приђе лешу и преврну га на леђа. Дуго и пажљиво је посматрао лице и
тело жртве; било је огромно и снажно. Крв је још увек капала из врата. Ко би то
могао да буде? питао се Лејдел. Није могао да га препозна; виђао их је, последњих
година, на стотине на тајним и полујавним састанцима. Ти су састанци личили на
пословне: налазили су се по хотелима широм Европе. Арнолд пожеле да нешто од
ових последњих догађаја забележи у свој дневник, али промене око њега и у њему
говориле су да нема много времена. Судећи по широком пегавом лицу, црвенкастим
обрвама и коси, пегавим очним капцима, Саксонац закључи да је жртва
највероватније, неки Прус. "Има лице слично Максимилијану Хебелу." Хебел,
понови ово презиме наглас самоме себи, презиме с муклим е. Да, то га лице подсети
на лице Максимилијана Хебела, вајмарског гардисте, Пруса, с патрљком од леве
руке, као последицом с једног ратишта кроз које је прошла Наполеонова армија на
путу за исток. "Шта ли је сад с том часном официрском старином која ме је научила
све о оружју?" помисли Саксонац, сетивши се дана из своје ране младости.
Некакав општи притисак осети око себе. Не, пре би се то могло назвати мучнином.
Свестан да је врло лако могао бити на месту оних које је побио, Лејдел се стаде
чудити својој наглој психолошкој промени. Потом га притисну несношљив осећај
умора. У њему изрони мисао о брату: Кнес, под магијским именом Е. Е. Ле, на својој
еволутивној стази није ништа постигао, није имао времена ни прилике, био је
глинени голуб гадних старкеља, шугавог Франка и његовог секретара Хуга-Хуга
(самозваног доктора наука тибингеншког универзитета), обичне дебеле керине
глатке лобање, без и једне власи, попут спраног и углачаног камена који вири из
воде. Ако икада изађем одавде, из ове рупе, исећи ћу те маторе гузице на комаде,
помисли Лејдел, стежући глинене плочице и набадајући их на Парацелзусов
трозубац, изнад мапе с исцртаним пресеком три стуба Дрвета живота. Размишљао је
о злој судбини свога брата у Хомбашу, о Мартину Кроузеу, посланику слободног
града Франкфурта, како се змијски цери Кнесовом револверу у коме нема муниције,
док његова пратња скаче на изиграног атентатора. Док је размишљао о томе, вилице
су му се кочиле од беса и стезања глинених плочица, онда осети бол из вилице који
му се сјури у мозак.
"Изаћи ћу одавде, курвини синови, и онда ћу вам сваку коску разбити! Кост по
кост!" стењао је Арнолд у бесу, скупљајући таванску прашину и опали леп. Од те
прашине месио је лутке које је требало да симболизују његове противнике, котерију
пакла окупљену око Контесе де Шулемберг. Месио их је тако што је опали леп са
зидова собе мешао с водом и проливеном људском крвљу покупљеном са земље и
стављеном у пехар за обреде који је био потурен испод врата преклане жртве. С
таквим осећањем Арнолд Лејдел је обављао припреме и распоред свога астралног
напада на оне који су били убеђени да се он у страху пред њима скрива.
Приђе гомили књига и извуче из ње свитке папира, размота их стојећи, па полако

седе на лежај и стаде да их ређа по узглављу. Редослед знакова, из свитака, ређао је
по њиховој јачини - тражећи један јак шифровани, значењски слој у њима којим би
могао да отпочне напад на оне који су то најмање очекивали.
Почео је с визијом палестинских кумира, ораклима, идолима од земље и твари, које

су својевремено правили зналци гримуара тако да је земља из лутака проговарала.
Шта каже, питао се, Шекалим[6] на крају своје халахе И? Божије име се чита као низ
езотеричних имена: ал дерех хашемот - према казивању Шимона бен Лакиша,
палестинског хохамија из трећег века. А зна се, по Табули Смарагдини: како је горе,
тако је и доле. У предању о стваралачкој моћи Слова реч је, у својој суштини, увек о
Тори и нико не зна њен прави ред јер њена поглавља нису дата у правом редоследу.
Свако би, после њеног познања, мога да створи нови свет, да оживи мртве и да чини
чуда. Ово знање прочитано у Мидраш техилиму, с листа 17а, Раби Елазара.
Лејдел прочита као пуку поуку. Задржао се на учењима старих кабалиста из

Лангедока, чије је знање сабрао танаит[7] из Мишне Јхуда бен Батири, по којима
стоји да је за стварање Голема[8] потребно двоје с огромним знањем Ј'цире од три
године; као и на оним местима код прашког рабинера Лова која су говорила о
стварању Голема спаса, потом на Парацелзусовом стварању Хомунчулуса, вештачког
човека, Ал Камена мудрости, мешањем немогућег сна и правих елемената природе
пронађених у паклу. За све њих заједничко је једно: Голему, поновљеном Адаму од
глине мајстори знања стављају на чело исписано божје име и тиме обличје човеково
добија живот. Довољно је само једно слово избрисати и та нема наказа, без моћи
оплођења, претвара се поново у гомилу земље. Рукопис Халберстам (судећи по томе
како је схваћена Тора, аутор је, вероватно, био Јхуда бен Батири), као многи пре и
после њега, говорио је о томе како Голем има чудовишну особину да нараста,
постају толико велик да његов творац мора користити лукавство да му једно слово
избрише. Многе учитеље је огромна земља нараслог Голема, приликом тих покушаја
да скину име божје, занавек затрпала.
С благим подсмехом на уснама свему томе што је говорило да човек, као што је то
учинио Господ, може да створи створење подобно да буде служитељ у синагоги -
Лејдел приђе фигурицама замешеним од људске крви и земље, сигуран да може
једно: остварити потпуну представу свега живог што је огледало његове
непријатеље, а што је он открио у тим гомилицама земље пред њим. Све ово
изгледало је, наоко, као дечија игра. А оно о Голему говорило је метафорично о
власти над материјом, у оном степену знања кад стваралац хвата да се сотона крије у
принципу материје, а кад покуша да га брисањем имена сруши, земља га затрпава.
Ставивши на све фигурице плочице са ознакама оних који су уништили Дијецезу,

Саксонац пажљиво, не пропуштајући ништа случају, постави Контесу (фигуру од
земље и крви с њеним именом) у средину круга. Напад је планирао тако што је
Контесу поставио у стање најбоље одбране, а тиме изазвао што бољи и прецизнији
интезитет напада. Била је (а и биће својим избором) у кругу од живог меса који су
чинили њени чланови, а ипак неће успети, тако се надао Саксонац, у својој одбрани.
Сем тога, био је сигуран да су им све моћи биле усмерене у потрагу за њим и у
очекивању резултата који је требало да донесе Џасфер Холмс.
Лејделов ритуални обред посматрао је пар изврнутих људских зеница на глави

пререзаног врата из кога је зјапила отворена рана. Био је то наг леш с исцртаним
знацима на већ хладној кожи; леш који нити се питао нити је знао да ће учествовати
у овом најновијем Саксончевом ритуалу.
Краљевски Лукёје кренуо, с трозупцем у десници, сличним методом као код првог
покретања магијске турбине.
Просторије освојене Дијецезе беху пусте. Слика црномагијске јазбине била је

изоштрена као прасак ведре зоре без иједног облачка. Ову операцију започео је негде
пред поноћ. У тренутку кад је осетио да су почели да се окупљају тамо, у
некадашњој Дијецези, била је још увек ноћ. Осећао је да очекују долазак Контесе де
Шулемберг. Његово астрално тело, слично људској сенци, пође за једном мањом
групом. Ушли су у једну просторију. Била је црних зидова, са засторима исте боје по
поду и завесама од тешке црне свиле - у ваздуху се осећао задах људске крви. Потом
се зачуо лагани звук, сличан звоњави малих прапораца, онда је танушни звук прешао
у чангрљање. Негде из мрака изронио је мрачан тип, сав у црној одори, махао је
сасушеном човечијом лобањом која је била испуњена нечим што је производило
резак тон.
На улазу мрачне просторије појавила се Контеса. Подигла је руку и стала да издаје

заповести. Њене речи нису припадале обреду и зато их није чуо, али је разумео
смисао њених наредби - тражила је да се припреме за круг у нападу. Један од њених
слугу пришао јој је и скинуо с њених рамена црвени огртач. Остала је гола. Имала је
сјајне црвенкасте длаке испод пупка. Слуга је намеравао да је огрне дугим црним
огртачем. Замахнуо је њиме кроз ваздух, Лејдела запљусну ваздушна вибрација; то
га је обрадовало јер је материјализација уживљене атмосфере код непријатеља била
изврсна. Контеса је раширила руке да прихвати огртач, била је то најслабија кретња
телом.
Тада се Лејделова усмерена енергија бацила на свој циљ. Била је ношена знаком
Гебураха који је у условима мрака, спиритуалне таме и црног простора најбоље
деловао као крајња супротност. Намеравао је да јој трозупцем ишчупа материцу. На
први удар Контеса је заурлала од бола и изненађења, пресавивши се као мачка
сломљене кичме. Настала је пометња међу њима. Пред налетом Арнолдове енергије
испречило се једно тело да заштити Контесин откривени стомак - Саксонац га је
разнео трозупцем; погођени је држао црева у шакама и урлајући од бола пао преко
Контесе. Тај промашај преполовио је силину напада Краљевског Лука. Он је опет
био близу ње мада су они направили круг око своје краљице мрака. Контеса је
вриштала изговарајући мантру своје одбране, склупчана на поду. Била је тако близу
њега, као преклана жртва у поткровљу куће у Улици Фукс. Под прстима је осетио
нешто меко и топло, онда у то зарио свој трозубац, окренуо га неколико пута и тргао
увис. Чуо је страховит прасак; нешто снажно, као водена матица, одвлачило га је
одатле. Саксончева енергија се повлачила у свој гроб од меса и костију. Њихова
пометња се све слабије чула; најзад се смирише њихове вибрације и унаоколо
завлада тишина уклете даблинске четврти.
Пажљиво је затварао магијски вртлог иза себе. Уместо гомилица земље и крви у
облику малих лутки, остала је само шака поцрнеле земље која се пушила. Лице на
нагом прекланом лешу, крај њега, беше унакажено, без једног ока и ишчупаних
црева и нутрине.
Извадио сам курви светској око и одвалио половину лица", простења Арнолд Лејдел
и утону у дубок сан, исцрпљен до костију.
Ђаво у Улици Фукс с прибором за голф [9]

Следећи дан и целу ноћ Арнолд Лејдел проведе у миру и медитацији. Ни најмање
знаке тела и духа није приметио. Једини његов одмор било је размишљање о свом
добром пријатељу Херману Јакзерлинку из Нејсеа. Био је то човек четрдесетих
година, темељне телесне граде, један од последњих изданака шлезијске породице

Јакзерлинк. После Штирдинга, последњи пут, изузев размена информација путем
писама, прекинуо је сваку везу с Херманом. Саксонац се питао: да ли је Херман још
увек у животу? Нико од његових ретких пријатеља, па ни Херман, не зна где се он
тренутно налази, а ето, непријатељи су га нашли. Обузело га је, нагло, нелагодно
осећање да могу Хермана користити као мамац у борби с њим. И, пре него што је
поново заспао, отворио је дневник с намером да (без датума) убележи ту слутњу о
Хермановој судбини.
Све оно што се око њега дешавало (далеко пре Даблина) говорило је у прилог томе
да је Франк Ритман све предузимао не би ли га што пре ликвидирао. Ни Херман није
ништа боље стајао од Лејдела његова мржња према њима постоји још од оних дана
када су Лејдел и он дошли на идеју да, мимо свих одлука и без ичије сагласности,
тајно претресу биографију шугавог Франка. Сви су добро знали ко је био Франк
Ритман у Великом центру Минхена, али нико није имао три чисте да отвори његов
досије.
Лајпцишки херметички лист "Вокс Стелларум" објавио је 1835 студију о новом

реформисаном Паладијуму - у коме је врховно биће Алоим, а последњи знак Тот,
који означава царство овога света. Између ових крајњих супротности (по том
напису) космички простор је испуњен елементалима. Била је то студија у којој је
Лејдел први пут наишао на цитиране изворе у вези с решењем проблема:
материјализовати мисао. Како завладати светом идеја човечанства? Систем
реализације био је изложен у три слоја која су се спроводила кроз практичну
примену Дрвета живота. Иза иницијала непознатог аутора крио се Франк Ритман.
Екскомунициран је (због тог откривања) из Сатурновог братства. Али, за чудо, није
ликвидиран! Касније постаје један од суоснивача Сребрне Водолије!?
Као вођа фрајбуршког огранка Сребрне Водолије, Арнолд Лејдел је био упознат са
сексогамијским ритуалима и то је био разлог више да се отцепи од Ритмана и
његових људи: он оснива Јужну дијецезу. Овој новооснованој групи могли су да
приступе само одабрани адепти. За то време Франк Ритман се упињао да му покопа
прошлост, а њега да представи као слугу Ватикана у немачким државама. А. Лејдел
штампа (тих месеци док траје борба с Ритманом) брошуру "Друга светлост" у којој
открива наличје сукоба с Етерном, у чије је редове, у међувремену, ушао Франк
Ритман. Осим тога, Саксончева "Друга светлост" говори о идеји проналаска
розенкрајцерског братства из Трећег реда који је морао бити активан негде у
немачком простору. Радећи нове програме, Јужна дијецеза је савлађивала препреке
на тај начин што су њени чланови доживљавали преображаје на лествицама њених
унутрашњих ступњева.
После извесног периода таквог рада, по наговору загонетног доктора Хи. Штајдеа,
Лејдел ступа у везу са снагама невидљивог Трећег реда, које га уверавају у своје
натчовечанске моћи. Од њих добија упутство означено шифром Магнум Аркана,
Велика тајна кључ који отвара све херметичке тајне, учења сексуалне магије и свих
религијско-политичких система.
Садржај Магнум Аркане деловао је уверљиво на Лејдела јер се цео спис појавио,
једне канштатске ноћи, на чудовишан начин у соби хотела где је одсео. Непосредно
по обзнани Магнум Арканум Лејделу организује, у свом фрајбуршком скровишту,
Ритуал Мемфиса, у ме су учествовали херметисти оба пола, што није био случај у
дотадашњој пракси тајних друштава. Ритуал Мемфиса изазива отпор на ширем
плану: А. Лејделу одбијају степен Ипсиссимуса, а невидљиве снаге Трећег реда
тајанствено нестају, нестаје и доктор Хи. Штајде; прави ударац Саксончевом раду је
уследио за време његовог последњег боравка у Јужној дијецези - цео спис Магнум
Арканум е нестао!? Одмах је схватио да је бачен на странпутицу. Одавно, самозвано
присвојивши одбијени степен Краљевског лука, Лејдел наставља потрагу за онима
који су му уручили Магнум Арканум.
Период када остаје сам припада добровољном изгнанству у Даблин, где призива
скривено ја, личног бога који ће га подићи на лествици Знања - чијом помоћи ће
стећи моћ и срушити Франка Ритмана и све око Етерне.
Друге ноћи после обрачуна с Контесом, негде пред зору, Лејдела из полусна трже
додир по ногама, додир и шум. Подигавши се у седећи положај, осети страховити
смрад. Овај смрад долази из самог пакла, помисли. Али, већ следећег тренутка
примети животињу дугог репа како се скотрља с кревета на под и још пар које се
искобељаше из утробе леша који је заударао. Пацови су били огромни, угојени и
лењо се удаљише од извора хране. Он скочи с кревета и упали фитиљ у лампи. Слаба
светлост натера животиње у најудаљенији део поткровља. Лејдел отвори врата и
зграби леш за ноге. Извукавши га напоље из собичка, довуче га некако до руба
степеништа. Дрвена ограда беше трула, пуцала је под налетом леша који је ту и тамо
ударао о њу, падајући ка дну. Тај јебени смрад од тих јебених смрдљивих копилади,
размишљао је Саксонац, силазећи низ степениште са дужом мотком у рукама. Личио
је, самоме себи, на јединог преживелог житеља пусте четврти града коју је сатрла
куга, коме је још преостало да мотком, као чакљом, помрле од куге гура у подрум
кућерине у Улици Фукс.
"Тако", процеди, пошто одгура мотком оба леша у подрум. Корачао је степеништем
бодро навише. Сада ће задах лешева, мислио је, привући сву гамад из куће доле, у
подрум. И, барем за неко време, неће га узнемиравати својим присуством.
На искрају шестог дана Краљевски Лук, седећи на таванском лежају под слабом
светлошћу гасне лампе, убележи у свој дневник: "Претходне ноћи, у сну ми се
изрекла Молитва из Магнум Аркане! Ове ноћи очекујем даље откровење Аркане.
Хоће ли доћи до њеног повратка? Сад сам с оне стране живота и смрти. Очекујем
долазак пресудних дана. Обраћам се Јарцу, великој црној животињи са седам сиса.
Када ћеш доћи?" Склопивши странице дневника, он погледа његове корице на
којима црвена слова почеше да дрхте као мали упаљени пламичци: ОБРНУТА
ЦРКВА, титрао је наслов дневника! Коракнувши у страну од силног изненађења,
Арнолд Лејдел испусти дневник у чуду. Тада се заледи пред призором који му се
указа: мали грбавко, напола кљастих шака, сав у ритама, рањавог тела и дуге плаве
косе из које је вирило црно трње, чучао је у углу тавана!? Лејдел се трже, осетивши
бескрајну хладноћу свуда по телу.
- Како си ушао, када сам заковао врата изнутра и подигао степениште?
- Видиш ли шта си учинио од мене?- огласи се она прилика. Твоји родитељи ме

направише грбавим и кљастим, а ти исто тако. Приказујете ме као човека који је
само обожен - заврши мала грбава сподоба и као да се још више шћућури у углу
тавана.
- Не знам те. Ко си ти? - задрхта Лејделов глас.
- Зар ме ни оваквог не препознајеш, јадни човече?
- Не!- одсече Лејдел. Зној му се сливао низ лице.
- Не препознајеш ме јер очекујеш Месију Новог доба. Хоруса, ђавола са седам сиса-
рече она необична прилика и нестаде из Лејделовог собичка.
Арнолд Лејдел, још увек запрепашћен, осети снажну вртоглавицу, потом стид;
бескрајно се ширио тај стид, као топлина, свуда у њему. Он поче да се скупља на
лежају и да цвили као пас. Поново га захвати вртоглавица с дрхтавицом и крајња
изнуреност тела и духа. Осети болест, као да је пропадао у неизмерну дубину - онда
изгуби свест.
Дошавши себи, поста свестан да је изгубио сваку контролу над временом - није знао
колико је дана протекло од обрачуна с Контесом и њеним људима. Осим тога, у сну
је био морен чудовишном сликом: распињали су њему толико познатог грбавца на
високом каменом брду. Ljуди тамне коже и длакавих удова урлали су около, а он,
Лејдел, био је најгрлатији: "Ја сам себи довољан! Шта ће ми он!?" урлао је Лејдел у
сну, све док му неко није потурио онај исти комад стакла с таванског стуба и он
угледа у њему своје грозно лепрозно лице, грбу и кљасте шаке. Пробудивши се, није
могао да раздвоји сан од оног призора који је стекао у поткровљу; једноставно није
знао да одреди шта је било у сну, а шта на јави.
Саксонац и ово своје најновије стање духа и тела убележи у ОБРНУТУ ЦРКВУ.
Затим покуша да се концентрише на одређену област. Но, био је толико растројен,
као да је био заробљеник у великом кругу вртлога где и најјача контрола разума не
помаже много. Забрињавала га је појава толике дубине простора приликом недавног
губитка свести. За такав изглед Назарећанина имао је готов одговор: Назарећанин је
изгледао баш онако како је Лејдел веровао у њега.
Поглед му је блудео по рушевној просторији. Потом осети силу, која га привлачила

према малом таванском отвору кроз који тешко да би се могла провући глава. Био је
то тавански отвор за проветравање Личио је на прорез у зиду од препечених
дугачких цигли и био скоро затрпан старудијама. Лејдел, као опседнут, устаде и,
пришавши оној старежи испред зида, стаде да раскрчује простор испод отвора.
Пошто ослободи прилаз, могао је да се нагне кроз њега. Бацио је поглед напоље.
Видела су се црна небеса изнад Даблина, и град у магли а у даљини слабо су се
назирали димњаци челичане који су се пушили. Задњи део куће и простор иза ње
беше обрастао коровом и високим трњем. Лејдел пљуну одозго, помисливши: Какав
одвратан и јебен предео. Потом се трже - захвати га некакав чудан немир. Дође му да
изађе напоље и да испред врата поткровља намота ланац на чекрк. Одмах то и
учини, и поче да диже део степеништа, који се подизао као огромна чељуст рептила;
шкрипећи и праскајући, ланци су се намотавали преко котура. Потом уђе у собицу и
стаде да закуцава врата изнутра; на једнак начин прегради и отвор за проветравање.
Стајао је неко време неодлучан на средини тавана. Самог себе заковах, помисли.
Онда заузе положај за обред и очита молитву из Магнум Аркане. Понављао ју је све
док није осетио да је сав прожет њоме. Сан га је захватао, надолазио је као
незадржива плима; чинило му се као да све заборавља, осим призивања Вишег духа
из Аркане. Као да су од њега целог, и свега онога што га окружује, и онога што је
био и што ће бити, остале смо те речи молитве, мантра-језик који је, некада давно,
горео на ломачама, али није никада сасвим изгорео: "Дођи и следи ме! И учини да
ми се сви духови подвргну, под небеским сводом и у етеру! На земљи и под земљом!
У води и у усковитланом ваздуху! У силној ватри и сваком огњу! Да свака чаробна
речи казна Бога безграничнога буде према мени послушна!" мрмљао је Саксонац.
Потом је све ишчилело из њега као дим.
***
Из сна га је тргао снажан тресак. Усправио се цептећи. Ослушкивао је избезумљен.

Ништа се није чуло. Унутра је било светла те је могао претпоставити да је напољу
дан. Негде из тамног угла ширио се танушан облак прашине, оцртавао се при
светлости лагано падајући по њему и лежају. Колико сам спавао? питао се Саксонац.
Хтеде да устане, али га ужасну призор што га је спазио у малом отвору за
проветравање. Најмање четири стотине стопа беше висока кућа у улици Фукс. Сем
прозора у приземљу, на чији се симс могло попети, нико жив не би могао горе у
поткровље. У ствари, и могао би преко мердевина, али би протурио људску руку
кроз отвор, а не овакву, џиновску, до половине тавана! Једна таква киклопска рука,
са шаком која је вирила из карираног рукава, позивала га је својим огромним
кажипрстом да приђе ближе! Шака беше осута црвеним пегама и великим жутим
маљама, нокти беху квргави, огромни, с беличастим рожнатим наслагама. Ситан леп
се крунио испод одваљеног отвора, падајући сипкаво са зида претварао се у танушни
облак прашине који се расплињавао унаоколо. Киклопски кажипрст је упорно

позивао Лејдела да устане с лежаја и да му приђе! Лејдел се осети тако малим и
слабим као миш. Имао је осећање да је Лилипутанац који се нашао испод
Гуливерове шаке. Убеђивао је себе како је све то само ружан сан и да треба само очи
отворити па ће све ружно проћи - али ружно није пролазило; џиновски кажипрст се
и даље клатио.
Најзад, када се усудио да устане и приђе - оне шаке нестаде!? Жеља да види Адама
Кадмона била је неизмерна. То мора да је човек Новог еона, помисли, осећајући лаку
језу. Прави Кадмон. Мора да му је рамени појас изнад отвора, размишљао је узбуђен
призором џиновске руке. Потом лагано, као дете, приђе отвору и провири напоље.
Било је као први пут, исти призор, а онда истури целу главу кроз отвор.
Доле, у корову и стрњици, стајао је крупан човек, нешто вишег раста, широких
рамена, у карираном шкотском сакоу, црним јахаћим панталонама и дубоким
чизмама од црне коже. На глави је носио карирани шкотски качкет. Имао је
упадљиво издужену браду повинуту напред, широк меснати нос и танке усне. У
руци је држао кожну торбу из које су вирили штапови за голф. Непознати подиже
лице горе, према њему.
Лејдел - проговори металним гласом странац - овај простор требало је да ослободиш

корова, да га раскрчиш. Чујеш ли ме шта сам ти рекао, момче? Да га раскрчиш, јер ја
волим да играм голф тамо где ме позивају. Момче, и тебе ћу прво проверити у голфу!
- Све је доле толико одвратно и прљаво. Постоје боља места, господине - каза и
учини му се да је рекао бесмислицу; сопствени глас зазвучао му је страно.
- Шта то говориш, момче? Каква глупост! Па ово суро, црно место идеално је за
голф. Као створено! Нама није потребна публика. Само да није овог корова!- рече
непознати гост и скиде качкет, благо се наклонивши Лејделу, с изразом у очима који
је показивао само гађење. На поветарцу расу се незнанчева коса боје пламена. Око
ушију и изнад врата био је високо подшишан, само му се сноп пламених власи
виорио изнад чела.
- Ко сте ви, господине? Шта желите? - запита Лејдел и схвати да је за све неумитно
касно. Више се ништа није дало исправити.
Онај кога си звао годинама, момче, а сада ниси у стању да му најобичнију жељу
испуниш! Још ми само реци да не знаш голф!
- Да звао сам - промуца Лејдел и осети мокрину свуда по телу.
Зашто онда ово ниси рашчистио? Где да одиграмо партију голфа, момче? Годинама
си ме призивао, нисам те ваљда изненадио?
И Арнолд Лејдел спази да, као из сенке странчеве, израња женска прилика која га
помно посматра. Страсно је и грозно то женско створење! Тај женски акреп, с
ретком косом на лобањи, чија половина лица беше одваљена и без једног ока,
насмешила му се. Жена проговори кроз кикот:
- Лејдел! Нашла сам те, Лејд! Видиш ли какво ми је лице, Лејд, после онога у
Дијецеси!
Кроза њ проструја мисао да однекуд одавно, одавно познаје овај необични пар.
Толико их одавно зна, као из сопственог заборављеног прадавног бунара сна, којег се
изненада сетио! Како се онај женски акреп и даље смејао, кроз Лејдела проструја
мисао, врела као ужарени комад челика, и запе му у кори великог мозга! Контеса! То
је онај удвојени лик из мога сна! И трже се с отвора махинално уназад, али то изазва
још већи, неиздржив смех оног женског акрепа. И он ћу јасно њен глас:
- Лејд! Нашла сам те, Лејд! Види кога сам ти довела! Најбољег играча голфа с
Острва!
Отвор! треба га заковати, размишљао је сав у грозници, док је бесомучно ударао по

(...)
Рицманов коментар Даблинског случаја I
Било би најједноставније видети Саксончеву ОБРНУТУ ЦРКВУ као покушај да се

прикаже живот једног антихриста; ипак би нас пекло питање: да ли је ово само
необична прича о животу једног човека који се бавио магијом?
Налазим за сходно, поштовани читаоче, да подвучем немогућност тачног описа

смрти из оног дела Лејделовог дневника који се односи на његов даблински период.
Ја, Едуард Филдбинг Рицман, исписах наслове и међунаслове Саксончевог

дневника, како би се ти, читаоче, лакше пробијао кроз суму догађаја из живота
једног човека за кога можемо слободно реци да је нешто знао. Такође, као
поштапалице, послужише поглавља, да би хаос Саксончевих бележака био
подношљивији.
На све могуће начине требало је пронаћи у излагању Саксончевог живота његов

људски лик - уколико до њега и његове људскости не дођемо, намера и наум ђавола
никада нам неће бити сасвим јасна. Уосталом, ко сме да устврди да ће проживети
свој живот изван сваке сотонине кушње?
Е. Ф. Рицман, фебруара 1851. године у Даблину
Друго поглавље

Штутгартски виолинист
Једанаести је март 1841, у Штутгарту. Овде чекам Јозефа Ерта Ланцеа. Речено ми је
да крајем зиме мора проћи кроз Штутгарт. Кажу како је нечим везан за овај град, али
не знају поуздано шта би то могло да буде. Тврде како увек навраћа у хотел "Г.
Брајтмајер" који се налази у главној улици. Како нисам добио никакав одговор на
питање због чега је Ланц у Штутгарту баш у том хотелу и то крајем зиме - стога ове
податке о њему сматрам неважним.
Висок је и мршав; угнутих рамена и беле провидне коже, као да је албигенез.

Телесне грађе сличне Финцу. У црној је дугој пелерини на преклоп, с једним
дугметом, шешира тамног и широког обода, косе ретке, боје сламе; то су најважнији
детаљи у препознавању Ланцеа. Познаћу га, поновили су ми ову тврдњу, јер има
нечег нордијског у Ланцеовом мршавом лику; у плавим водњикавим очима и у
његовим белим провидним шакама. Са собом увек носи виолину, у кутији под
десном мишицом, јер је левак. Крајње опрезно треба да му приђем - или се одмах
изгуби или одмах пуца. Ланце је, рекоше ми, сам. Дотеран до краја. Тврде ми како
постоје многи који желе његову провидну белу кожу. Стога буди врло опрезан с њим,
саветовали су ме. Ланце је имао своју историју, своју прошлост: био је дуже времена
у вези са Шињевским - то је мој главни мотив трагања за њим. Радили су заједно у
Минхену на оснивању кружока који је требало да се бави спиритизмом. Деловали су
крајње отворено. Био је то сурогат конспирације, тако да их је убрзо полиција
растурила. "Хомонцуллус" Науса Емдена (власника овог тајног листа баварских
илумината) садржи, из броја у број целе прошле године, табелу структура градова
краљевине Баварске и краљевине Виртенберг. У тим табелама Минхен је уписан као
град с тврдом духовном структуром јер је, по уверењу, био испуњен конзервативним
духом. Ланце и Сињевски били су одређени да први нападну ту структуру.
Пре него што сам дошао у Штутгарт, проверио сам, није било грешке - Штефан
Шињевски био је пољског порекла, место рођења град Краков Емигрирао је 1832. у
Баварску. Стално пребивалиште у Минхену Вилхелм штрасе. Одмах, исте године по
ступању на тло Баварске, почео је да окупља пољску емиграцију око себе. Неко је
рачунао с њим. Нисам сазнао ко - по чијим налозима је Шињевски радио? Тај
проклети пацер Шињевски налазио се у Хомбашу кад се то догодило с Кнесом!
Иначе, Јозеф Ерт Ланце био је посредник у већини прљавих послова које је обављао
Штефан Сињевски.
Чиме се још одликује Ланце? Има ли неких изузетних особина? Какав је стрелац?
Моралне особине? У пословима, какве је обављао Ланце било би климаво ослонити
се на морал. Био је неколико година ђак језуитског семеништа. Рођен је у Канштату
пре тридесет и осам година, у грађанској породици. О каквом је виолинисти реч? Ј.
Е. Ланце је испољавао врло чудно схватање и тумачење музике пред онима који су
имали ретку прилику да га слушају док свира. Тврдио је да се у сваком његовом
прсту, док свира на виолини, крије по један живот!? Сви прсти на његовим шакама
једнаке су дужине, тврдили су очевици. Поседује велико знање из области
спиритизма. Приликом сеанси, из његове виолине, док је свирао, излазила су мала
светлећа бића; а приликом њиховог еманирања чула би се музика која је изазивала
депресивне наступе код слушалаца и ретко ко би успео да уочи, на крају сеансе,
Ланцеов нестанак. После једне такве сеансе није се удаљио. Том приликом виђен је у
дугом разговору с Маргаретом Лун. (То женско име ништа ми не казује, ко би то
могао бити?)
Сазнао сам (можда је то најбитније) да се Ланце бави рунском магијом с циљем да

створи нову слику будућности!? Невидљиво Удружење аријеваца задужило га је да
темељно претресе њихов програм; у истом захтеву стоји жеља Удружења да Ланце
тај програм наслови: "Нова Бранденбуршка капија".
Ланце је, према мишљењу мојих достављача, пети човек који би знао са сигурношћу
да ми све исприча о догађају из Хомбаша. Почела је девета година мог трагања за
братовљевом судбином и ја сам већ уморан.[10]
***
У ствари, шта ја знам о том догађају с Кнесом у Хомбашу пре девет година?
Аузбуршке новине, из 1832, донеле су кратку вест о покушају атентата на посланика
слободног града Франкфурта Мартина Кроузеа: "Ових дана, у Хомбашу, на
републиканско демократском збору дошло је до неуспелог атентата. Извршилац је
био с неким у дослуху, највероватније с пруским монархистичким круговима",
тврдио је новински извештач. "Атентатор није проверио револвер из кога је требало
да пуца, јер је оружје било без муниције. Оружана пратња седамдесетогодишњег
посланика бацила се на младог атентатора, за кога се већ сазнало да је учествовао у
неколико тајних мензура[11] које је организовала Хамбуршка студентска
корпорација. Истрага је у току."
То је била моја велика грешка, морао сам тада бити у Хомбашу поред брата. После
јулске револуције у државама Немачке било је све ровито - Кнесова ћелија је
проваљена. Преживели из његове ћелије осудили су издајнике на смрт. Над једним
од њих Кнес је требало да изврши пресуду у Хомбашу. Али, они су били бржи,
највероватније да су имали доушника у редовима око Кнеса. Или је нека друга сила
учествовала у његовој ликвидацији? Све до данас нико не зна ништа поуздано да ми
каже, а ја предосећам: потурен је, некоме је сметао. Можда зато што је мој брат? Или
зато што је нешто знао, ако је Кнес било шта знао?
Штутгарт је у марту хладан. Данас се појавило нешто стидљивог сунца, али се ситан
снег лепи за кожу и дува слаб, али оштар ветар. По доласку у Штутгарт, изнајмио
сам мањи стан у четврти Херстват. У Фридрих штрасе преселио сам се пре неколико
дана. Морам бити у близини хотела "Г. Брајтмајер" одавде, из моје собе могу да
контролишем улаз у хотел. Цео Штутгарт је у долини; у планинском котлу, с лепим
летњиковцима подигнутим по обронцима околног побрђа. Преко зиме оближње
језеро Берензе пусто је. Његова сива околина испуњена је маглом, а снажни налети
ветра савијају гране липа, док јата кричећих врана пустошно вијају испод сурог
неба.
Не знам зашто, али у мени је расло предосећање да ћу га баш ту, једног од ових
зимских поподнева, затећи у шетњи крај језера. То предосећање, мало-помало,
прерастало је у визију: појављивао се онакав каквог су ми га и описали - блед, висок
и кошчат, с магичном виолинском кутијом под руком, у црној пелерини која витла
око њега на ветру. Међутим, даље током те визије све се распадало и нестајало: па
није Ланце говорио ми је унутрашњи глас, провинцијски наставник музике који би
на моје "добар дан" скинуо шешир показујући своју косу боје сламе! Па би ми даље,
током разговора, лепо и потанко причао све о брату! До ђавола, у каквој сам само
заблуди! Па ја желим да ступим у везу с Ланцеом, у одсуству трећег провереног лица
па то је исто као ступити у везу с паклом! Ја и он сами на обали језера - он би
сигурно пуцао на мене! Имао сам ђаволски утисак да је он преко канала, сигурно
обавештен да га чекам у Штутгарту. Ко зна колико би Ланце жртвовао када би ми
открио истину о брату? Можда су хапшење и смрт Кнеса били нужни или случајни?
Ако је тако то би значило да је Хомбаш само трагична епизода у нашој борби: зашто
ја нисам упознат са свим детаљима?
Јутрос сам се пробудио сав у зноју: буди ме звук обарача на револверу, игла у цеви
удара у празно - у оружју нема муниције! Колико ћу остати овде не зависи толико од
Ланцеа колико од одговора великог центра у Минхену - предложио сам им оснивање
Јужне дијецезе, у прво време као огранак Сребрне Водолије. За сада сам у
берлинском огранку - ту се осећам најсигурније. Јављено ми је: Марта Г. се нуди да
изнајми вилу на своје име за новоформирану групу "Ј. Д." при Фрајбургу. Да ли да
пристанем на варијанту с Мартом Г.?
Негде током јуна, прошле године, у Берлину Лејдел је окружен тишином зидова
тамошњег огранка Сребрне Водолије; склопио је корице билтена тог огранка и
отворио свој дневник, записавши у њега:
"Од Кнеса ни трага. Осећам, још неко постоји у свему овоме само му ја не знам
име." Тих дана одбија било какав приватан разговор. Очекује Марту Г. Решио је да
прихвати њену понуду али, када се појавила пред њим, осетио је гађење. Зајапурена
и дебела трапаво се кретала по соби. Била је нечим заплашена. Годинама је трајао тај
њен страх, а то је код њега изазивало крајњу одбојност. Нагло је прекидала, у пола
реченице, своје убрзано, промукло причање, ослушкујући избуљених зеница, потом
би наставила истим испрекиданим гласом. Слушајући је, Саксонац се сети: Пред
његовим очима забелела се Мартина огромна гола задњица, он ју је држао у кругу
нагих чланова Водолије, између талисмана за време обреда. И он окрете главу само
да је не гледа више, али глас Марте Г. био је присутан као зла коб, и он би принуђен
да је слуша шта говори:
- Лејд, неко је из централе послао код нас ужасног ћелавог човека, с бичем, да
преиспита све огледе сексуалне магије које смо спремили у оквиру прве етапе
Дијецезе. Тражио је од нас да те напустимо и да цео будући рад Дијецезе изменимо.
Предао ми је поруку са захтевом да ти је уручим. Лејд, зар седиште Јужне дијецезе
мора да буде у Фрајбургу, где је и Сребрна Водолија? Променимо Дијецезино место -
промуца жена последње речи, спустивши испред њега на сто поруку.
- Напоље!- издера се Арнолд Лејдел, треснувши песницом о сто. Жена брзо напусти
просторију. Он узе да прелистава поруку - био је то позив на брзу капитуалцију без
околишења. Он га снажно одгурну од себе, с гађењем, дубоко уздахнувши. Краће
време седео је потпуно укочен; чинило му се да не зна шта треба урадити а да се не
погреши при следећем, судбинском кораку. Можда је ово опомена, размишљао је, да
се одрекне трагања око догађаја у Хомбашу?
Берлин, 30. април 1841. године
Данас је стигла порука: Централа је затражила од мене да се рад Јужне дијецезе

измени! Зашто? Нисам добио објашњење. Траже да основни правац у раду буде
пустошење Целине. Каква је то Целина? До сад се наш рад уклапао у велико дело
које је радило на распаду хришћанског морала. Значење овог захтева Минхенског
центра не разумем. У Сребрној Водолији влада страх - окружен сам гомилом
мишева. Постоји могућност да први подривач Јужне дијецезе буде неко од ових
огавних мишева из Сребрне Водолије! Пада ми на памет да им наместим полицијску
провалу - али, закаснио сам: сви би знали да је то моје дело!
Неколико дана касније, такође у Берлину, Саксонац бележи нове податке у свом
дневнику: О смрти К. В. Рајс.
Болест је никла на стидној усни и за неколико недеља достигла је величину ораховог

плода. Венерични еликсири, које је несрећница добијала од Хуга-Хуга, сигурно су
били заражени. У току болничке неге, једне ноћи, затечен је њен љубавник Хуго-
Хуго у тренутку кад јој је дотурао храну и те сумњиве медикаменте. Како је К. В.
Рајс одбијала болничку храну, тврдећи да све добија од своје болести, власти су
подигле оптужницу против затеченог Хуга-Хуга, али се овоме губи сваки траг. Убрзо,
несрећница умире у грозним мукама - а код ње затичу Хугово писмо старијег датума
у коме он тврди неколико ствари: "Сваку болест коју не може да излечи - медицина
не би требало да проглашава болешћу ако жели да стекне још већи ауторитет!" писао
је лажни тибингеншки доктор права, бацајући сву љагу на Лејдела, јер је тврдио да
су еликсири његови.
После овог скандала око смрти К. В. Рајс., цео систем унутар Фрајбурга остао је
нетакнут захваљујући Осипу Г. Истрага се задовољила његовим ауторитетом
банкара. Породична вила Марте и Осипа Г. (водила се на њихово име) није
претресана. Тако је почетак рада Јужне дијецезе остао неоткривен.
Берлин, 5. јун 1841. године
Дочуо сам новости из бечког херметичког подземља. Покушавају да ме увере Франк

Ритман и Хуго-Хуго у сукобу, да је Веритас, као врховно тело, посредник у
измирењу. До ђавола зашто то раде!? Кад ја знам да то није истина!
Берлин, 10. јул 1841. године
За мене би било најбоље да се уклоним, извесно време, код Хермана у Најсе.

Осећање које ме држи чврсто, као гвожђе дивљач, никада ме није преварило: желе да
ме ликвидирају, али још увек немају за то апсолутну подршку у Центру!
Интересантно, на мојој ликвидацији раде убрзано после мог повратка из Штутгарта.
Сребрна Водолија се осипа пошто је финансијски срубе, биће жртвована: задесиће је
провала по вертикали, почев од њеног врха. Нешто слично се догодило,
својевремено, са Ф. И. Амстердамом. Морам што пре пожурити своје везе у Центру
око рада Ј. дијецезе, макар она била, у прво време, и огранак Водолије. Фрајбург би
остао као седиште нове организације. Колико вечерас отпутоваћу. Рећи ћу, сваком ко
се овде затекне кад кренем, да путујем за Беч, а отпутоваћу за Најсе!
Арнолд Лејдел заклопи дневник. Ћутао је шака склопљених под брадом и зурио у
зид. Мисао да време протиче подигла га је на ноге.
У кожну торбу ваљкастог облика ставио је дневник, а из ње извадио кожну футролу с

револвером. Извуче драјси из футроле обмотане штофаном нараменицом; потом запе
шип и увери се да је оловно зрно, величине палца, још увек у цеви. Кад га нађем,
размишљао је стежући зубе, прићи ћу том бледом нордијском акрепу, принећу му

цев на педаљ од мозга и опалити, па нека му један од његових десет једнаких
прстију помогне да устане. Осећам, тај штутгартски виолинист све зна у вези с
Кнесом. Пасји окот, крајње је време да се то с Кнесом оконча! Ти скотови треба
докраја да упознају Арнолда Лејдела! размишљао је Саксонац, пакујући ствари за
пут о коме нико није знао.
Најсе, летњиковац на реци Најсе, Глац, Силберберг: у периоду од 15. јула 1841. до
27. априла 1842.
Арнолд Лејдел проводи то време у друштву Хермана фон Јакзерлинка, на југоистоку

Шлезије. Изгледа да је растерећен многих проблема јер не води дневник у грчу. У
том периоду свог опуштања од Хермана сазнаје за многе догађаје и на крају,
ненадно, присуствује крвавом догађају у Конштату.[12]
Хермана је затекао у његовом летњиковцу изван Најсеа. Херман фон Јакзерлинк био
је један од последњих мушких чланова племићке породице из јужне Шлезије. Био је
то кошћат, плав човек, с двема дубоким борама по средини лица и није имао више од
четрдесетак година. Били су пријатељи преко петнаест година, још из оних година
проведених по врелим минхенским пивницама, у коцкању, с лаким женама и првим
студентским мензурама. Испало је као да га је Херман увео у тај свет - Лејдел је,
преко њега, упознао старог херметисту Јохана Цибулског. Када је после смрти
родитеља цела брига о имању пала на Хермана, он је напустио бављење
херметизмом и студије политехнике у Берлину. Знао је често да се обрати своме
пријатељу из младости: "Лејд, оставио сам ти ђаволску ствар у аманет". Та
неразорива сигурност у Херманово пријатељство давала је Арнолду сигурност
рођеног дома, и он се увек враћао у Најсе као у свој дом. Са своје стране, Саксонац
је све чинио како би Херманов дом држао по страни од сваке врсте подлости и
интрига које би бациле љагу на његов углед; знао је да цени своје последње
уточиште за уморно тело и напаћену душу. После Кнесове погибије у Хомбашу
Херман му је заменио брата. Херман је то осећао, једном приликом је споменуо:
"Лејд, боли ме. Могао сам тада бити поред Кнеса у том проклетом Хомбашу, кад већ
тебе није било. Кнес је водио живот каквом смо га ми учили." Шлезијски племић
улагао је сва могућа средства у подухвате свог пријатеља из Саксоније и у тим
настојањима био је врло упоран.
***
Из свега онога што је чуо о последњим догађајима везаним за берлински огранак

Хермана је, у разговору с Лејделом, највише чудило што Марта Г. није дала Арнолду
детаљније податке и зашто је многе чињенице (за Хермана су оне биле битне)
прећутала. Херман је већ знао: тај страшни ћелавац, с бичем, звао се пан Ласло
Григицки. Приликом једне сеансе пан Григицки посматрао је сексуални објект тако
да је овај доживљавао неколико узастопних врхунаца задовољства и пуне страсти.
Степен уживања код објекта био је толико јак да је жена вриштећи кидала хаљину са
себе; оставши потпуно нага, молила је пана да престане. Жена с којом је пан Ласло
извео тај оглед била је Марта Г.!
Следећи Херманов податак односио се на причу о једном салону у Глацу. Тај салон
подгрејавао је јефтину склоност ка необичним причама о вилинским бићима
немачких романтичара. Салон је те вечери имао за госта Марту Г. и загонетног
пруског официра у поодмаклом годинама, чија је униформа била искићена ордењем,
који је сваки час скидао и враћао монокл.
Марта је причала потпуно отворено о паклу берлинског огранка у коме се нашла

Водолија за време Лејделовог одсуства. Поменула је његово име, не сумњајући да
међу присутнима седи Херман! Како је друштво у салону било оптерећено бизарном
једноставношћу рационалних представа о животу и смрти (био је то свет банкара и
предузетника из виших слојева), чудовишна прича Марте Г. прихваћена је као излив

њеног књижевног талента. Једино је онај стари пруски официр, искићен ордењем,
био упоран: понудио јој је финансијску помоћ за објављивање приче коју је управо
испричала, макар и под њеним псеудонимом. На то је она ужаснута поскочила, с
изразом на лицу као да се тог тренутка пробудила из сна; крикнувши, одбила је
понуду. Одмах је почела да правда напуштање салона неодложним пословима који је
чекају у Берлину. На то се опет јавио стари пруски официр, понудивши јој пратњу са
својим кочијама до Берлина. Марта Г. је у том часу имала израз лудила на лицу - из
куће је излетела као да је гоне све фурије пакла, оставивши присутне у салону
згрануте таквим поступком.
Хуго-Хуго се изгубио без трага неколико месеци после смрти К. В. Рајс., да би се

појавио изненада с паном Ласлом Григицким у берлинском огранку Сребрне
Водолије. После неколико дана и ноћи мировања, које су провели радећи само на
окултној контроли сна, бацили су се на своје сеансе - почела је своју причу Марта Г.
присутнима у салону који су постепено губили дах. Да би све у овој причи било још
загонетније, Марта Г. је откривала како име организације, тако и имена многих
чланова!?
Хуго-Хуго је затворио све присутне чланове у ритуалну просторију Водолије, док су

се њих двојица одвојили у другу, суседну собу с двоструким вратима. То је трајало
неколико дана и ноћи, а они се нису појављивали из собе с двоструким вратима,
нити су нас пуштали да изађемо напоље. Напетост међу члановима затвореним у
ритуалну просторију расла је до ужаса јер нико није могао да изађе напоље, нити је
ико знао докле ће заточење трајати. Пљујући, призивали су и проклињали име
Арнолда Лејдела! Седели су тако, без воде и хране, у мраку, и чекали. Онда се
десила промена: ствари око њих су почеле да испуштају звукове. Затим су се, у
потпуном мраку собе, појавиле светле сенке, прво по зидовима и дебелим засторима
на прозорима, а онда и по њиховим телима. Сенке су се померале и лелујале мада се
није могао уочити никакав извор светлости. Шумови који излажаху из њих бејаху
слични људским самртничким ропцима. Како је време одмицало, сенке почеше да
добијају обрише сличне људским, псећим и жабљим костурима. Онда је неко од
заточених завапио у мраку: "То су наше душе и траже наша тела!" После тих речи
наступило је комешање и чули су се повици испуњени страхом и очајем. Изненада,
негде у мраку куће банкара Осипа Г., сручило се стакло из прозорског оквира и чуо
се сасвим јасан бат људских корака, па псеће цвиљење и шкргут зуба као да су се
човек и звер нашли у крвавом загрљају на живот и смрт. Звер је два пута урликнула,
затим је зарежала, да би после цвилела све тише и тише као стене. Потом је
наступила тишина као у гробу.
Размишљали су дуго у мраку: само је пас Осипа Г. могао тако да јурне на Хуга-Хуга
и пана јер су прозори на соби с двоструким вратима били ниски и широки, с
великим стаклима испуњеним витражима. Али данима су, долазећи у банкареву
кућу, виђали добродушног сетера, изваљеног на сунцу, помало уморног од година, а
ово што су чули најпре је личило на побеснелу, јаку звер која је у скоку пробила
стакло и упала унутра! Тек касније, за време мучења, схватили су да је сетер Осипа
Г. био призван магијски; јадна животиња је полулуда ускочила код њих. Њу су Хуго-
Хуго и пан Григицки принели као жртву пламену изнад кога је била распета жаба с
уписаним именом неизрецивог бога које је висило око жабљег врата, уз њихово
изговарање наопако, од краја, свете литургије! Оно што су могли, у тим тренутцима,
да виде и осете било је губљење даха, сужавање зидова мрачне одаје у којој су се
налазили, клепетање и гласнији ропац оних сенки-костура око њих.
Кад су се Хуго-Хуго и пан Григицки појавили међу њима, затечени чланови били су
преплашени као деца. Та деца, доведена на ивицу ужаса, запазила су да се иза оне
двојице, док су улазила унутра, пробија и куља дим, потом су осетили огаван смрад
који се довукао за њима међу заточене. Некаква твар је сагоревала и димила
стварајући ужасан смрад. Један од новопримљених чланова, неки сувоњави

човечуљак, побунио се, нашло се нешто части у његовом големом страху:
"Господо, какав је то начин! Затворили сте нас као стоку! Протестујем! Напуштам
вас!" крештао је човечуљак, тресући се целим телом. Уместо одговора доби
страховит ударац бичем. Срушио се обливен крвљу. Бич му је раскинуо кожу на
лицу, месо на њему као да је зинуло и крв је просто пљуштала из ране; више ништа
није остало од његовог лица, била је то крвава, здрузгана смеса. Жене су
завриштале. Пан Григицки стао је бесно да их бичује.
"Ко једном пође с нама, нема напуштања! Нема!" урлао је, делећи ударце бичем лево
и десно. Био је допола го, у црним дубоким чизмама. Тибингеншки доктор Хуго-
Хуго беше жут у лицу, избелеле косе, телесно преполовљен, или је то само тако
изгледало у полумраку одаје? По његовом изразу на лицу не би се могло тврдити да
је био духовно присутан страсном чину пана Григицког. Па ипак, за њега се
пронашао глас саучешћа - једна жена, из мрачног угла, узвикнула је болећиво:
"Докторе! Како сте ослабили!?" (Није искључено да је то била Марта Г. лично, мада
она то није себи приписала причајући у салону овај догађај.) У истом тренутку, та
жена, коју је до тада од бича скривао мрак, доби ударац бичем по стомаку. Била је у
лакој ритуалној одећи од свиле. Бичје био дугачак и уз фијук се обмотао око ње онда
га је пан тргао и кожа је почела да спада са жениног стомака. Жена је урлала од
болова и после петог ударца, сва у крви, пала је на под. До тада невино, одсутно и
жуто лице Хуга-Хуга искривило се од беса. Терао је несрећницу да пузи (само њу)
према отвореним двоструким вратима, ка оном диму и смраду.
Марта Г. није знала (тако је тврдила у својој причи у салону Глаца) колико је времена
протекло у том мучењу? Сећала се само како је у часу пре него што ће изгубити
свест тај смрад постати узрок њене нагле среће и блаженства! ? А када је дошла
себи, напољу је био дан, и све је било широм отворено око ње и нигде живе душе!
Ниједног јединог од заточених - нигде никога! Подигавши главу, спазила је црвену
плочу с црним словима, на плочи је писало: "Ја сам Ипсиссимус, онај који је распео
жабу да смрад падне на Европу!"
Херман заврши своју причу о салону у Глацу и загледа се у Арнолда Лејдела.

Ћутаху, посматрајући се без речи.
- У целој причи Марте Г. лежи порука и то некоме ко је те ноћи, док је причала у

салону, био присутан - проговори Лејдел уморно.
- До ђавола, зашто на тај начин!?
- Зато што је прималац поруке на тај начин најбоље заштићен. Пошта може да се
контролише, лични контакт компромитује - покуша да му објасни Лејдел.
***
Четири недеље касније: Силберберг средином августа 1841, у дому загонетног

лекара Хи. Штајдеа, силбербершког магуса и, по свим знацима, припадника Трећег
реда.
Спуштала се олујна и кишовита ноћ над кочијом којом су Херман и Лејдел путовали
према Силбербергу. Град је био јог далеко и, према ономе што им је рекао кочијаш,
требало је око поноћи да стигну на циљ свога путовања, под условом да у двама
успутним свратиштима кочија добију одморне коње.
- Хермане, ко је тај Хи. Штајде? Зар не би било боље да смо остали с твојим новим
собарицама? проговори нервозно Лејдел. Био је раздражен путовањем по оваквом
времену; осим тога, имао је осећај да се приближава нечем новом и потмулом, за

што није био спреман.
- Једино он може решити ту Мартину причу из тог проклетог салона. Његове везе су
дубоке и мрачне, Лејд. Једном приликом поменуо ми је Кнеса узврати Херман
мирним гласом.
- Сви знају о мом брату, само ја ништа не знам. То ми се не свиђа! - замумла Арнолд
Лејдел, затуривши се на седишту. Напољу блесну муња, и сручи се још јачи пљусак
и кочија мораше да успори.
- Хи. Штајде - тихо ће Херман - има обичај да изиграва Рибецала Штајерске, да

кажњава и награђује као добри дух. Ко зна, можда му је Рибецал степен митског
поистовећења? Иначе, Штајде се бави Новом религијом човечанства и можда
припада Трећем реду. Треба бити опрезан с њим.
- Ако ти је поручио да дођемо код њега, чега би смо се чували!!? - промрси Лејдел
испод првог вела сна.
- Запамти, не захтевај ништа од њега! И не подижи глас док разговараш с њим! -

рече Херман, али је Саксонац већ био у сну.
Пред улазом у Силберберг кочија скрену негде с десне стране на споредни пут, па
после краћег времена скрену међу дрворед. Овај пут био је ужи; личио је на нешто
ширу стазу поплочану каменим плочама. Убрзо се указа кућа у тами међу сплетом
мрачног грања, с улазом прекривеним дивљом лозом која се спуштала до земље.
Кочија се заустави на оном делу стазе који се ширио испред улаза у кућу. Около је
владала мркла ноћ и киша је још увек падала. Кад су пришли вратима мрачне куће
на њих се исцеди мокрина густе и дуге лозе. Херман напипа уже звона и снажно га
повуче. Звук звона прасну, разлежући се негде у дубини мрачне куће. После краће
тишине чуше шум корака који је бивао све ближи и ближи.
- До ђавола, чему то Хи.? Је ли то скраћеница? - упита нагло Лејдел.
- Јесте, о томе ћемо насамо, Лејд.
- Сто му паклених мука, докле ћу се вуцарати по овом јебеном свету!? Да се вучем с

типовима којима ни име не знам!
- Забога, Лејд! Тише! Неко долази! - шаптао је узбуђено Херман.
Врата беху застакљена уским и високим окнима, то се дало приметити јер нагло
засија с унутрашње стране пламен свеће бацивши нешто светлости кроз окна. Када
се врата отворише, појави се рашчупана старица у ноћној кошуљи с упаљеном
свећом у руци. Имала је грубо мушко лице, с огромном меснатом брадавицом између
обрва.
Тражимо господина Штајдеа - рече Херман, закорачивши унутра.
Није код куће! - грубо узврати старица, не померивши се с улаза.
Имамо заказану посету - добаци нервозно Лејдел. Служавка хтеде да одбруси, али је
прекиде крештав глас из мрака:
- Хелга, пусти дечаке!
Потом до њих допре мекетав кикот. Смех је, по свему, изгледао безразложан, у
најмању руку чудан и баш ту је лежала некаква притајена претња. Окачивши њихове
мокре огртаче, старица им се обрати осорним гласом:
- Овуда - рече и пође испред њих.
Ишли су за њом уским мрачним ходником, по трагу слабашног трачка светлости

свеће који је подрхтавао.
Соба-чија је врата гурнула старица грознога лика и нестала негде у мраку угасивши
свећу - беше хладна, слабо осветљена ватром из малог француског камина. Била је
пространа, с огромним прозорима преко којих су биле навучене дебеле, тамне,
сомотске завесе. Ступивши унутра, они одмах спазише параван у једном делу собе,
који је деловао необично хладно и одбојно. Био је направљен од некаквог глатког
материјала сличног стаклу или каучуку, с отвором преко кога је била навучена
сомотска завеса јарко црвене боје. Цео параван, његов затворени простор, исијавао је
зеленкасту трепераву светлост. У њему се назирала крупна људска прилика, њена
сенка се јасно преламала по глатким зидовима паравана. Онда зачуше бесни,
промукли старачки глас који је сипао погрде и клетве везујући небо и земљу:
- Не тамо на исток! Тај облик идеје није за просторе Склавије! Такав облик религије
никада није био у историји човечанства! Безумници! Не тамо! Проклети, пасји
синови! Слепци код разума! Та ће их идеја наоружати! Окренуће се против нас! То
што су за промену и стварање материјалног, то је варка, скотови глупи! Бројност
њина и велика пространства, то ће им на крају бити предност! Пасји синови, казниће
вас дух Господара свих светова за ширење те идеје немачке школе! Ви филозофи! ?
Ви сте обични пацовски окот! Нека вас све прогута ватра пакла!
После тих речи уследило је комешање. Параван је стао да се тресе и дрма. Затим је
сукнуо зелени дим и зачуло се животињско скичање, слично скичању прасета,
мјаукању мачке и цвиљењу штенета. Онда искочи неколико зелених човечуљака,
боље рећи гнома који су имали танке дуге репове. Скичећи, протрчаше крај ногу
Хермана и Лејдела који ужаснути поскочише с места на којима су стајали. Необична
бића (ваљда лекара Хи. Штајдеа?), скичећи дотрчаше до дебелих сомотских завеса
на прозорима и, скочивши према њима, нестадоше!? Опет зачуше старачки глас; овај
пут старац је гадно псовао створитеља тих малих, репатих створова.
Онда све умуче и опет завлада тишина.
- Седите, дечаци! У фотеље, ближе мени! - огласи се старац, па се засмеја својим

кикотом иза паравана. Био је то смех поруге, испуњен цинизмом и презиром. Лејдел
хтеде нешто да каже, али га Херман овлаш нагази ногом. Утом се застор на паравану
помери, а зеленкаста светлост у њему утрну. Они угледаше високог старца мало
повијених леђа, сиве, густе косе зачешљане уназад, крупних зеница испод високих,
лучних обрва, снажног и широког носа. Био је огрнут дугим сивим пењоаром, а око
врата је носио јарко црвену ешарпу с дијамантском иглом која се при своме врху
ширила у облику тамноцрвене руже. Стајао је у самом улазу паравана и нетремице
их посматрао. То је трајало, то ћутање и његови погледи. Чинило им се да се старац
смеши, или је тако изгледало услед венца ситних бора које му прекриваху велике,
кесасте и отромбољене подочњаке. Било је нечег ужасног на том лицу које је
изгледало као да се смеје: лукови његових високих обрва били су удаљени од
крупних тамних зеница исто онолико колико су испод њих, својом дужином, висили
мрежасти подочњаци. Нагло, у целој просторији постаде још хладније, као да је
ледени дах куљао иза старчевих леда.
- Дечаци! - повика он - коначно сте стигли! - и прасну у непријатан заглушујући

смех.
- Ту смо, господине Штајде - изрече Херман преко сувих усана.
- Видели сте те идеје будућности? Мали, зелени прашчићи! Дугорепа створења! -

повика старац, па поново прасну у смех. Стао је иза њихових леда, цупкајући,
жмиркао је на једно око, осмехивао се, али некако подмукло, што је Лејдела
доводило до беса. Једна старчева огромна зеница била је довољна да се с муком

гледа у њега.
- Интересује нас Кнес Лејдел и Шмуд Хоровиц - муцао је Херман.
Бес се све више и више ковитлао у Лејделу, ријући ужарено по његовом мозгу, али је
он осећао, у исто време, стид због таквог психолошког стања у које је запао.
- Шта, Кнес!? И Смуд!? Чему мртваци? Хоћете ли праве ствари или нешто што више
не значи ништа!?- закрештао је старац. Било је нечег несразмерног између боје и
јачине његовог гласа и његовог изгледа који је одавао горостаса у старости, чији је
глас требало да буде дубљи и јачи.
- Ако хоћеш да се ухватиш с њима укоштац, знај, изгорећеш као лептир на свећи
уколико твоја вештина не буде јача! - каза старац, уносећи се Лејделу у лице.
Саксонац трже главу од старчевог погледа који је извирао из огромне тамне зенице.
- Његов човек - поче Херман, с намером да ублажи оштрину Штајдеових речи.

Арнолду Лејделу избише грашке зноја по челу.
- Марта Г.
- Знате? - зачуди се Херман.
Знам. Оне вечери, у Глацу, њену причу требало је да чује фон Ото Штрегел, онај
пуковник у годинама. Тај типус ради на биолошким магнетима и теозофији.
Месмериста је незнатног знања. Стара свиња којој треба развалити њушку једном
засвагда! Руке су му крваве до лаката! - и старац направи ружну гримасу.
- Где можемо да га пронађемо? - упита Херман.
- На коњским тркама.
- Где?
- Синко, свуда обилазите. Од сутра, па за неколико месеци. Обилазите све док не

налетите на њега! У Бечком коњичком мањежу можете добити распоред свих трка за
годину дана унапред!
- Али, господине, постоје толики хиподроми широм Аустрије и Угарске!
- Тражите! - одсече старац нестрпљиво и одмахну руком. - А Смуд Хоровиц је -

настави - ликвидиран путем подражајне магије. Спремао се да пронађе Лејдела и да
му преда цео случај око Кнеса. Спречен је у томе. Њихово знање било је јаче.
Арнолд Лејдел се на то шкрто насмеја, рекавши:
- Мој брат је жртва политичке игре у Хомбашу. Ми нисмо познавали Хоровица.

Зашто би ми непознати човек дотурао обавештења? Осим тога, примао сам их на
стотине, а до сада ми ниједно није помогло.
- Тако је намештено да ти узрок видиш у политичкој игри око Хомбаша - одврати

суво старац и настави своју причу: - Хоровиц се, у почетку, одлично држао у тој
борби с њима. Био је свеж и пун знања. Онда су му избили најјачи адут: његову
операцију Жртве славе Мелхизадекове! Убијен је путем флуидног песничења испред
свог олтара. По телу је имао гуке и чиреве какве оставља лепра, био је сав модар од
убоја, као чивит. Кажу да је био задужен за Лионску дијецезу и да је био један од
високих људи у Кармелићанској цркви. Будући да сам и ја био ту, као судски лекар
на увиђају, погодих шта су тражили те ноћи пошто су га убили: његов спис "Дат
Роса Мел Апебус" који се налазио у тајном сефу узиданом у један од спољних
зидова. Спис је говорио о томе како Ружа на Крсту треба алхемијски да прекоље
Крст и да свој нектар изложи вредним Пчелама и њиховој Кошници! Шта кажете на
то, моји дечаци? - смејао се старац. -Мали моји, треба да знате да је тај спис
Хоровица о "Кошници" наставак оне студије Сигмунда Рихтера о савршеном и
истинском справљању Камена мудрости од стране братства Златног и Ружиног
крста! Дуго је владало мишљење, међу херметистима, да је та студија имала циљ да
изазове забуну у тумачењу посебних, бочних грана на Дрвету знања, али у њен
смисао је проникао, после толико година, једино Шмуд Хоровиц! Али, он своју
"Ружу и Кошницу" није предао на време. Друга грешка: стао је у одбрану Кнеса и
они су дошли по његову главу!
- Господине, шта то говорите? Који они!? Ко је Кнесу потурио револвер без

муниције!? За ово чиме се бавим ја и тај ваш Шмуд Хоровиц, Кнес није имао
разумевања! - узвикну бесно Лејдел, скочивши из фотеље.
- Седи! Не прекидај ме док говорим!
Арнолд га послуша, седајући миран као дете после пацки.
- Код брата си пробудио знатижељу својим првим неприликама у односу са Етерном.

Његов први корак, теби непознат, беше веза са Шмудом Хоровицом. Тај револвер, за
који ти Арнолде мислиш да је био празан, предао му је човек дуге плаве косе.
- Ланце! - узвикнуше Херман и Лејдел истог тренутка.
- Да, тај Ланце, а по директиви Скрама и Ечина.
- Ко су они?
- Доста! И ово је много од мене!
- Али, господине, за мене је то полуинформација - замуца Лејдел.
- Слушај добро. Крајем следећег пролећа Ланце ће бити у свом месту рођења, у
Канштату. Мораш доћи први до њега, пре него што му се нешто деси!
- Не разумем? Ви сте сигурни да ће на пролеће бити тамо?
- Устани! - узвикну Хи. Штајде, нашто се Лејдел послушно диже из фотеље.
- Испод реденгота имаш револвер. Извади га и пуцај у мене!
- Не разумем? - промуца Лејдел, црвен у лицу.
- Пуцај! Кад ти наређујем!
И, тада, Лејделово црвено, збуњено дечачко лице преобрази се оштрином и

грубошћу. Рука му није дрхтала док је запињао ороз.
- Пуцај - грмну Хи. Штајде. Сасвим лепо се чуло како игла удара у празно.
- Да ли си га напунио? - упита старац, с подругљивим осмехом на лицу. Арнолда

Лејдела обузе ужас.
- Никада ми није за пасом празан! Шта је ово?
А сада окрени цев у страну. Тако, пробај сада да опалиш - каза старац и исцери се
гадно. Лејделу се учини да неко стоји у отвору паравана, неко страшан и зао,
несхватљиво моћан у своме злу. Он повуче ороз и драјси грмну. Нешто се сручи иза
паравана, потом куљну дим. Назрели су да се нешто црно и велико распадало.
- До ђавола! Костур Нибелунга! - повика старац, улетевши у нараван, док се огромни

црни костур распадао око његових ногу. Њих двојица стајали су поред врата у немом
ужасу, док је онај дим куљао, бивајући све гушћи и гушћи. Кроз њега су, на
тренутке, назирали стаклене судове разних облика како се тресу звечећи, као да је у
њима нешто живо што тражи да изађе. Један уочљиво велики суд од стакла испуњен
тамнозеленом течношћу у којој је безнадно пливао живи плод, облика сличног
људском фетусу, ударајући танким ручицама као крацима, о стаклени зид своје
тамнице, изазва љуљање суда на постољу. Хи. Штајде се баци према њему и смири
постоље, вриснувши сумануто:
- Шта је!? На хиљаде ће вас бацати, одузимајући вам право на ваше будуће животе, а
сад не можете да издржите један оглед! Повративши се иза паравана, Хи. Штајде
беше црн у лицу, рашчупане косе, с израслином између обрва великом као орах, а
глас његов био је промукао и дубок, као да је допирао из земље:
- Арнолде, око мене не истражуј! Ево ти објаве, Трећи ред ти озакоњује рад Јужне
дијецезе!
И пред Лејделове ноге паде хартија свијена у облику трубе.
- Губите се напоље! Кочија вас чека! А ти, Арнолде, нећеш умрети у Канштату иако
је требало! Оборио си Нибелунга! Силу будућности, оличење мрака и тортуре!
Напоље! Напоље!- грмну Хи. Штајде, а под око његових ногу стаде да гори све
већим и већим пламеном, иза кога се губио силбербершки магус; боље реци, магус с
ликом старице грубог лица која се топила и нестајала као дим.
27. април - 6. мај 1842. године у Канштату - смрт штутгартског виолинисте
Крај априла и прве недеље маја у знаку су валпургијских ноћи - ноћи вештица.
Лејдела није нимало зачудило зашто баш у то време Ланце треба да се нађе на свом
изворишту, у свом месту рођења.
Мала и густо насељена трговачка четврт Канштата, једина у граду, имала је житеље с
презименом Ланц. Старац, старица и једна стања неудата девојка ( сестра Јозефа Е.
Ланцеа, како је сазнао Лејдел) били су једини људи у граду с тим презименом. Нико
није знао Лејделу да потврди да ли су старци с презименом Ланце имали сина. За
Арнолда Лејдела је било од значаја то што је старе посећивао човек четрдесетих
година; Лејделу су га описали као човека високог раста, дуге плаве косе. Стан старих
Ланцеових налазио се на спрату изнад фирме "Штерумс", на самом углу где су се
секле две најпрометније улице те четврти.
Арнолд Лејдел није имао избора: решио је да, по упутству Хи. Штајдеа, проведе крај
априла и почетак маја у Канштату, у близини Ланцеових. Нигде није могао да
изнајми собу у близини куће с фирмом "Штерумс" доли у малом хотелу, нешто
удаљеном од угла где су живели Ланцеови. Хотел је био трећеразредни, сумњивог
угледа, ољуштених тапета, прљав; неколико стараца у њему беше сва послуга. Ноћу
би се у Лејделовој соби чули жижци како роваре кроз стару дрвенарију. У првом
суседству хотела, зид до зида, налазио се мали ноћни локал "Пас и патка". Ноћу, када
би се угасила последња светлост у том делу Канштата, у локалу би се палила слаба,
бледуњава, наранџаста светлост. Тек при отварању малих врата на локалу зашумели
би гласови, допирући до Лејдела кроз отворени прозор собе. Ти гласови, шумни и
бројни, били су у неколико наврата искушење за Лејдела, али он је увек остајао
унутра, знајући добро због чега се налазио у Канштату. Преко дана локал беше
затворен и застори на њему навучени; из њега би у току дана излазио, с времена на
време, мали грбав човек и довлачио робу. Враћао се вукући велике кожне торбе пуне
балона, док су му се руке и глава тресли као да болује од неке болести живаца. Жене
које су ординирале у том локалу биле су за Канштат, преко дана, невидљиве; иначе,
говорило се да је већина гостију долазила са стране.
И тада се догодило све то око краја Штутгарског Виолинисте. Десило се тако

изненада да је Лејделу требало времена да схвати шта се, заправо, догодило.
Био је 5. мај 1842. године, око десет часова изјутра: Арнолд Лејдел је изашао у
преподневну шетњу по граду. У ствари, устао је и изашао из хотела с чудном жељом
- да још једном сврати код Ланцеових. Да понови посету, није имао разлог, није знао
како и чиме би је оправдао. Уколико би се нашао код њих, све би било непријатно и
натегнуто. Али, нешто га је неодољиво вукло према стану изнад фирме "Штерумс".
Шетачи су испунили тротоаре; Лејдел је ишао оборене главе од сунца које је опијало
својом јачином. Све се лелујало око њега, а негде из даљине, чуо их је, прилазиле су
кочије. Нагло, зачуо је узвик од кога је стао као укопан:
- Хеј, Ланце! Стани! - заорио се нечији глас. Човек који је позивао Ланцеа да стане
кретао се тротоаром на супротној страни улице, негде паралелно с Лејделом. Био је
обучен у тамно одело преко кога је имао огртач чији су пешеви лепршали при
оштром и брзом корачању. Онда је угледао Ланцеа; изгледао је онако како су му га
описивали. Добијао се утисак да ће измаћи човеку који га је позивао да стане.
Кораци му беху дугачки и брзи; био је повијен леђима напред и снажно је грабио
између пролазника. Лејделу ситуација постаде јасна: човек који је позивао Ланцеа
био је агент. Код самог угла преко пута "Штерумса", Ланце крену преко улице, но
извео је то неспретно, обративши пажњу на агента више него на кочију која је
долазила из супротног смера. Утом задоби снажан ударац рудом у леву плећку,
покуша да остане на ногама, али коњи који су се пропели одбацише га у страну.
Ипак, Ланце се окрете и баци према отвореним вратима кочије. Једном ногом био је
на папучи кочије, изгледало је да ће умаћи испред неколико десетина црних пешева
који су се растрчали свуда око кочије. Али, Ланце се вратио: грмнуло је из кочије,
био је то само један хитац који је праснуо и Ланце се срушио, стрмоглавивши се из
кочије на плочник, док је кочија вођена побеснелим коњима одлетела у суманутом
трку животиња. Црни пешеви не стигоше да сасвим опколе кочију, алије зато неко
завршио посао за њих, или их је спречио у њему. У сваком случају, црни круг се
надви над мртвим телом Ланцеа - лице на лешу било је просто разнешено зрном из
ватреног оружја. Пролазници су притрчавали, а жене вриштале јер се, у часу највеће
гужве испред "Штерумса", појавила мања група жандарма на коњима која је
појурила у пуном галопу за кочијом. По њиховом проласку поново се створи гужва
око леша, док су агенти узалуд покушавали да успоставе ред на улици. Из Ланцеове
виолинске кутије, распаднуте и отворене, испадао је папир, а црни пешеви нису
могли да се снађу: или да одмах покупе тај исписани папир, судећи по њиховом
реаговању била су то важна документа, или да уклоне леш из широке локве крви.
Лејдел се проби у средину: Ланце је лежао на леђима. Траг смрти био је страховит и
дубок; од лица ништа није остало, лобања је била разорена, около је била велика
локва крви, као да је сва крв истекла из њега.
- Тајне се откривају, упркос тами која обавија невидљива друштва. Лејдел се окрену:
крај њега је стајала жена у дугом љубичастом огртачу, с кринолином и шеширом
који је бацао сенку на њено лице.
- Ви сте Лун? - прошапта, осетивши како му сопствене речи, као саме од себе,
прелазе преко усана. Жена се овлаш осмехну, с чуђењем које се огледало у зеницама:
- Да. Откуда знате?
Гужва је постајала све већа, агенти су урлали тражећи да се гомила разиђе. Лејдел
помисли да је најбоље ако оћути, ипак рече:
- Упознат сам. Ланце је виђан у друштву жене по имену Маргарет Лун.
- А, тако, и ви сте трагали за њим. Ланце је носио тајне поруке Баварском центру,
али оне мора да су биле лажне. Зар би Трећи ред дозволио овакав крај Штутгарског
Виолинисте? И то са својим списима од важности?
Лејдел слеже раменима, није знао шта да каже на све то.
- Пођите за мном.
- Где? - збуни се Лејдел.
- Пођите - понови жена коју је ословио именом Лун.
Ушавши за њом на задња врата ноћног локала "Пас и патка", Арнолд Лејдел схвати
да је на једном од места где је скована завера против Јозефа Ерта Ланцеа. Мора да је
Ланце, као и Шмуд Хоровиц, нешто важно знао. Хитно би требало поново да видим
Хи. Штајдеа, помисли Лејдел. Неко га, из мрака, повуче за огртач. Он се трже. Уз
стуб степеништа које је водило у подрум локала, одмах до улазних врата, стајао је
онај мали грбави носач, тресући главом, засуканих рукава на кошуљи изнад лаката,
тако да су се виделе велике брадавице расуле по кожи на његовим подлактицама.
Лејдел се стресе.
- Ти си нови, зар не? - каза кепец двосмислено и чучну. Смешио се на Лејдела

безубим вилицама.
- Знате, слуга мисли да сам једна од богатих жена која тражи услугу. Овај локал је на
таквом гласу.
Лејдел скрену поглед с грбавца на њу. Имала је савршен торзо, лагано се пела
дрвеним степеништем према једној од соба. Мазно је нудила своју савршену линију
дуж кичме. Њена хаљина имала је дубок изрез на леђима, а огртач је носила немарно
пребачен преко руке. Светлоплава коса јој је блештала у полутами локала. Лејдел
стаде код трећег степеника. Преко обнаженог рамена бацила је поглед на њега.
- Зар нећеш да ми покажеш шта знаш? Интересује ме твој Мемфиски ритуал - рече
му. То га зграну: непозната жена зна за његов оглед?
- Кажу да је то најјаче што имаш. Да ли је истина? Хоћеш ли ми показати?
- Не - промуца Лејдел, осетивши како му знојна мокрина пробија између прстију.

Осећање га није варало: био је на корак од гроба. У дубоком џепу огртача стеже још
снажније кундак драјсија, па се окрену и пође напоље.
- Доћи ћеш, Арнолде. Доћи ћеш, кад - тад - чу сасвим јасно њен глас иза леђа. То
што му је знала име, поред његовог ритуалног Мемфиса, тргло га је на самом прагу,
већ је био закорачио напоље и у магновењу ју је назрео како стоји горе, у полумраку
степеништа. Већ је био корак на тротоару, али је као громом погођен, застао у чуду:
женина коса сијала је црвенкастом светлошћу, била је боје рђе, а жена је имала
упечатљиве пеге по лицу!? Хтео је да се врати; само за тренутак је био у дилеми -
нешто му је говорило да је боље, много боље што је овај час напољу. Немогуће,
помисли, то пегаво лице и таква коса; Лун је другачије изгледала. Подиже главу и
потражи сунце. Цела улица, у том делу четврти, беше у сенци; сунце је превалило с
друге стране високих зграда, к западу.
Треће поглавље
Власник ноћног
локала "Пас и патка"
7-8 мај 1842. године, хотел "Браумалс", Канштат
Сањао је потпуно остварење своје идеје. Ljудском створу пође за руком да не проспе
узалуд онолико свог семена, у току живота, колико порода створи. У Лејделевом
Мемфиском ритуалу (током тог сна) човек више не просипа узалуд ни кап свога
семена - све што излучи из себе, прелази у материјализацију идеје. Све је, у том сну,
како је он предвидео: апсолутно људско друштво које у Лејделу види новог бога
Водолије! Ljубав је слободна, а њена енергија покреће твар и рађа догађаје
усмеравајући их по његовој вољи! Онда (током сна Саксонац почиње да увида) као
да се налази у малој црној кутији; та кутија је утолико страшнија не зато што се он у
њој осећа као миш, већ стога што је свестан својих моћи, а из ње не може никуда!
Сви људи око њега (његови људи) такође не могу никуда, али њима као да је лакше:
они не примећују да су у њој! Напротив, Лејдел има осећај да би се чим би, неким
случајем, изашли из ње, претворили у шаку пепела! Тескоба и огроман страх од
унутрашњости црне кутије не долазе од њених апсолутно глатких црних страна, већ
настају оног трена када Лејдел постаје свестан узалудности својих унутрашњих
моћи, као и беде људи око себе, који уопште немају потребу да изађу из ње.
Има осећај да се буди. Остаје у седећем положају на кревету. Где сам пита се. Утом
пред њих искрсава грбави кепец који тегли робу за ноћни локал у суседству. Грбавац
носи некакву књигу. Спушта је на омањи, расклиматани, прашњави сто. Потом се
пење на столицу до кревета. Не седа, стоји на њој.
- Господине Лејдел, када сте већ у Канштату, не пропустите прилику да погледате

Ђавоље позориште!
Не разумем - промуца. На то грбавко зажмури великим и тешким капцима.
Ево - рече уз наклон - изволте!
И пред Лејделовим очима, тамо где је требало да буде прозор застрт избледелом,
прашњавом завесом, указа се необичан призор. Прво је угледао непознати, огуљени
назив фирме изнад познатих врата; била су то врата локала "Пас и патка".
- Па, зар то није локал из суседства! ? - узвикну Лејдел у чуду. У рушилачком нереду
људи су куљали испод непознате фирме, на којој су била позната врата. Бунило га је:
ако је то тај локал из суседства, одакле толики људи кад он ради искључиво ноћу?
Осим тога, било је некаквог чудовишног несклада у појави те краставе, зеленкасте
реке људских ликова, али нипошто слабе, већ моћне, коју је предводио један тип који
се издвајао, по грозоти, својом појавом. Лејдел схвати да једна одавно прочитана
мисао Андреаса Мускулина, исписана далеке 1561. године, живи свој живот у тој
руљи која куља пред његовим очима. Као да је сигуран: та разуларена гомила
представља четири свршетка човека - оног човека који је подлегао искушењу
земаљског раја, а тиме и ђаволу. У Саксончевим ушима стадоше да одзвањају речи
које никада до тада није чуо: "Ни у једној земљи на свету ђаво не влада тиранскије
но у Немачкој". Ова поука о сили ђаволској исказивала се управо у појави оног
предводника мрске гомиле. Како је само изгледао, размишљао је Лејдел, тај
луцифуг[13] и вођа ђавоље завере што је куљала испод непознате фирме!?
- Погледаћу, о њему сигурно пише виер или Малдонадо[14] - каза Лејдел, обраћајући
се оном грбавцу. Али, какво га је изненађење чекало - ни трага од оног кепеца на
столици. Уместо њега, топила се и смањивала зелена прозрачна кугла!
Од ударца у стомак Лејдел поскочи с лежаја. Био је коначно будан, од силног бола
пресавио се не би ли дошао до даха. Схватио је: умор га је свладао, легао је у оделу
после дуге шетње околином Канштата. Био је то поподневни сан, силно и необично
тврд, и још је осећао умор тела. Напрегао је мозак не би ли се сетио шта је, и где је,
последњи пут јео. Имао је утисак као да је нечим жестоко омамљен. Ништа му није
падало на памет, осим нечега потпуно неодређеног; није био сигуран како је уопште
доспео у ову просторију. Седео је на кревету уверен да више не сања: налазио се у
бедном собичку канштатског хотела "Браумалс". Једино та потмула мисао,
неодређена, о томе како, можда, тек сада почиње опасност. "Ова проклета, смрдљива
рупа", промуца Арнолд Лејдел, бацајући погледе по бедно намештеном собичку

малог хотела, чији су власници били двоје наглувих стараца. Пошло му је за руком
да се концентрише и да тиме изазове јак прилив астралне енергије: светлост густа и
бела, као млеко, улазила му је пуном жестином одозго, кроз теме. Муњевито упоредо
с мишљу како мора да га је неко тровао храном, примети ситне гомилице дрвене
прашине коју је инсект избацивао из сувог и натрулог оскудног намештаја, док је он
непомично зурио у застор на прозору. Мада се по горњој ивици завесе, на једином
прозору, танушно оцртавао дан, унутра, око њега, бивало је све мрачније. Устаде с
кревета и повуче завесу; испод његових прстију куљну прашина која се јасно оцрта
на светлосној пруги. Напољу, сунце се преваљивало к западу; видео је ретке
пролазнике по сурим, и већ тамним, тротоарима. Тај призор сутона неодољиво га
подсети на догађај са загонетном женом у локалу "Пас и патка". Зашто сам, ког
ђавола, чекао, помисли Саксонац, требало је да одмах отпутујем после Ланцеове
смрти.
Није било времена: они који су желели сусрет с њим, били су близу њега. Помисао
да га нису убили јер им треба оно што поседује, даде му самопоуздање, али га је
запрепастила чињеница с каквом лакоћом су успели да га баце у тврд сан, а и у
стање опште несигурности и страха ових последњих дана у Канштату. Јер, стварно,
питао се, шта он ради у Канштату ако већ ништа ново не открива? Толико добро су
извели овај напад, размишљао је, палећи слабу плинску светлост, умало да им све
кажем у сну. Светлост је исијавала малим пламеном, пламичак је био модар као
чивит. Њен извор, мала плинска лампа, био је у углу; желео је да седне на под, испод
њега, и да уз помоћ модре светлости што брже визира астрални омотач. "Морам што
пре одавде", промрси, лицем окренут к истоку. Заузео је положај телом као при
молитви Хермеса Трисмегиста.
Но, оно што је угледао следило му је дах у грудима. На малом, прашњавом столу
стајала је глава. Из трена у трен мењала је облик и боју: час је била сасушена људска
лобања као из гроба, а потом животињска или птичија! Лејдел поче лагано да јој се
примиче. У једном тренутку глава доби прелепи облик, с дугом косом и лицем жене,
а њему се учини да јој се зенице померају у очним дупљама. Вртео је главом у
неверици. Страх, она првобитна појава језе напустила га је. Помисли како у
херметичком подземљу постоји тврдња да алхемијска Опера није пука симболична
измишљотина; ево је где почиње да се испуњава овог тренутка. Темпларски ред
Ружиног крста утиснуо је, једним својим делом, печат алхемијској Опери причом о
чудовишној љубави једног Сидонца према јерменској племкињи. Прича је потицала
из средњег века и говорила је о несрећној љубави у којој сидонски женик, гоњен
демоном, прилази одру тек умрле драгане из Јерменије, и ту чује глас: "Дођи кад
буде време порођају. Затећи ћеш наследника. То ће бити једна људска глава." У
наречено време Сидонац се појавио на њеном гробу, где је затекао људску главу. И
опет чу глас: "Чувај ту главу, она ће ти донети срећу". Као Терафим страшни оракл
Катарине Медичи! помисли Арнолд Лејдел, с неверицом и оно што види. Једно је
прича и симбол, а друго је рад на остварењу тога. Ако проговори, помисли, биће то
Козимова глава која говори,[15] а ја ћу имати посла са сатанистима, зграби Лејдела
мисао, заједно с несхватљивом жељом (мада се нешто бунило у њему против таквог
чина) да додирне длановима ту главу на малом брашњавом столу. Док су му дланови
прилазили непознатом темену, спопала га је мисао да није случајно што има такву
визију: све што се налазило, од оног најјачег, у људској сексуалности, налази се у
човековом мозгу, у унутрашњости лобање. Мозак је стан божанског дела и сваки
људски напор је откривање тог дела. Али, један део Саксонцеве свести бунио се
против овога: ако је тако, размишљао је, грозничаво приносећи дланове необичној
живој лобањи, "Liber Quartorum", древни алхемијски текст, тврди како време и
тачнија одређења претварају сваку твар у разум, уколико су сви делови изједначени
једни с другима у саставу и облику. Онда, нека иде све ово до ђавола! То је јебени
пакао рационализма! То су говнарски малограђански немгели! Устројство касарне!
Бивао је свестан те чињенице и, не без туге, закључи да ће се неумитно наћи неко ко
ће у његовом делу пронаћи само Еву, што се не може завршити ничим другим него
злоупотребом онога на чему је годинама радио. На крају ће, мислио је, све
злоупотребити.
Ипак, желео је да иде до краја у спознаји ове појаве. Опасност је претила уколико су
непријатељи око њега (овде у Канштату) обвладали силама јачим од његових. Али
могућност да су све ове године рада почеле, баш у овој животној ситуацији, да се
остварују на овакав начин, подстакла је Лејдела да поверује у потпуно остварење
своје идеје и личне, тако ће стално присутне метафизичке, твари која је избила из
његове свести у материју која има облик ове чудне лобање. Та метафизичка твар,
позната једино реткима и од ретких услишена, сама је некварљива и свевремена, и
не припада ником одређено, а називају је средиштем Истине! Њена моћ уочава се
духом или трећим оком; има нарав која се испољава кроз три вида: метафизички,
физички и психолошки. Мудраци су је открили да чини несхватљиво схватљивим и
да утврђује Земљу као темељ небесима. Та Истина је Камен филозофа - према снази
Камена, све силе земаљске су само привид, сенке које поседују моћ само ако им
Камен да нешто, макар и најмањи део своје природе. Лејдел осети да га захвата огањ
етеричног Камена, права светлост филозофа!
"Откривам арканску твар. Излази из мене", промуца, спустивши дрхтаве дланове на

ону лобању.
Топила се лобања, као да се топила, крунила и осипала, али не у прах, већ у свитак
који се ширио, отварајући своје листове боје тамног меда. "Гле, каква је ово књига!?"
узвикну Лејдел у чуду. Збуњивало га је осећање које је навирало у њему - знао је ко
му је ово послао, оно што је у том свитку, његов садржај жели тај да му дојави. Чим
је окренуо први лист, схватио је да је то порука Хи. Штајдеа! Да, помисли, ово ми је
поручио Хи. Штајде. Силно се обрадовао. А на првом листу свитка писало је:
Магнум Аркана
О новом небу и новој Земљи
Ово је Дијамант нових времена. Тај Дијамант је Камен невидљивости: Лапис

Инвиссибилитатис. Ова Орканска твар је тајна твар и састављена је од тела, душе и
духа, а расте из крви и меса. Мудрац вели: "Овај Дијамант долазећих времена
ношење у утроби побуне. Отац му је ветар из Црвене пустиње. А ветар је ваздух, тај
ће ваздух бити нови живот, а тај нови живот мораће да буде душа јер ће ветар из
Црвене пустиње бити моћан!
Наш Дијамант никако не би требало да се сели на Исток јер тамо је јачина Камена од
Угла толика да, помешан са њим, може изазвати васељенску пометњу! Зато велим:
наш Камен од Дијаманта је средишња ствар савршених и несавршених тела. И оно
што је нарав сама отпочела, то ће наше умеће довести до савршенства. Стога, умеће
је то које ће избљувати Камен од Угла и тиме га свести на пуки Данилов камен из
његовог сна! Знање је моћ! Мудри, напојени духом Господара свих светова, знају да
је наш Дијамант бачен на ђубриште историје и у сталном узмицању пред насртајима
гомиле коју је предводио Камен од Угла. Али, када крунисаног краља (као женика)
путем нашег тајног знања приведемо кћери Црвеног ветра из Пустиње - она ће
зачети сина отхранивши га огњем свог оца. Потом ће се тај Младенац изобразити,
као најпленитија ковина, и његова ће суштина (за глупе пука илузија) постати црвена
попут људског меса.
То ће бити син нашег Дијаманта, а стећи ће и краљевско порекло, па ће с огња узети

своју суштину (то ће многи приметити, али ће бити касно за гашење пожара), те ће
он, сина нашег Дијаманта, суд о смрти, тмини, светлости и знању - све то измешати
у нашу корист! Само ће се за нас отворити тајна блага! Управљајући, путем знања из
ал-Камена, стећи ћемо васцелу Земљу! Син ће се претворити у ратнички огањ и
надмашиће нашу суштину која почива дубоко скрита у ковчегу узвишених и
баналних ствари.
Наш Дијамант (који је сам благо и права филозофска твар) узвикнуће: Скупите се
око мене, синови мудраца, радујте се и владајте над крдом земаљским јер прошла је
владавина обећања и влада ваш син! Он носи црвено рухо, црвеније је од
најцрвенијег фосфора, а огрнут је пурпуром да га препознате!
О, синови мудраца! Ко буде веровао у њега, стећи ће дијамантско тело, односно

бесмртност! Дијамант је због своје непоштедне тврдокорности и продорности,
тврдоће и сјаја, одговарајући симбол. Одавно је утврдио Ортелијус како древни
мудраци нису пронашли бољи симбол од Дијаманта за Камен мудраца! То је права
тинктура, Краљевски еликсир помоћу којег тело и душа постају сједињени током
целог нашег живота!
"Шта је ово!?" згрануо се гласно Лејдел. Ипак, делом свести није изгубио своју
психолошку равнотежу. Био је сигуран да необичан текст насловљен Магнум
Аркана, исијава страшну, опијајућу моћ. Овај проклели свитак, размишљао је сав у
грозници, воли да поседује људе! Овде је реч о новом човеку; само једно такво дело
може да расте из крви и меса!
Немоћно и опчињено листао је текст Магнум Аркане:
Главно дело мора чинити разум тако што ће се сјединити, у највишем ступњу,
сродно с духовима, анђелима и вечним идејама. Огањ олује из Црвене пустиње је у
трећем етеричком, највећем облику преображена нарав Главног дела, а у четвртом
циљ целог поступка уопште..."
Ма колико се упињао да се одвоји од даљег читања свитка, снага исписаног била је

јача и просто га је упијала у себе, као да је живо блато. Необичан текст је помињао
алхемијску со, и њен раствор, као скривену тајну старих мудраца. Али је, исто тако,
то могла бити прича или део приче о првом духу који је лебдео изнад свих вода, који
је оплодио све воде и у њима излегао клицу живота - а то би био гностички текст
Спиритус Мунди. Ипак, питао се, чему та, њему потпуно непозната, прича, Црвена
пустиња у једном алхемичарском венчању с Огњем? Што се тиче помена
Ортелијуса, он му је био познат по неким судовима забележеним у Росариуму
Пхилосопхоруму, с тим што ово овде уопште није личило на то дело. Био је свестан
да је нешто претеће прочитао; докраја није могао да га одгонетне, али је био
сигуран: у томе је лежала скрита судбина Кнеса! Иза овог алхемијског привида,
размишљао је грчећи прсте, налази се убиство мога брата - бубњале су мисли кроз
Лејделов мозак, загосподаривши потпуно његовим осећањима.
"Мој брат", процеди кроз зубе Лејдел и тресну шаком преко оног текста. Истог трена
нађе се испод огромног крунастог стабла. Плодови на њему, необичне величине,
висили су на самим крајевима грана. Он се загледа у њих и обли га врели зној.
Плодови беху мале људске главе, склопљених очних капака као да су мртва. У њему
је навирао непојмљив страх од могућности да су те мртве главе, ипак, живе!
- Зашто ме удараш? - чу сасвим јасно глас који је допирао негде из тог огромног
дрвета. Хтеде да одговори: због брата, али само промуца: - Где је мој брат?
- Зар Кнес није желео промену? - запита глас из дрвета. Какав Једноставан, истинит
одговор овог страсног дрвета. Ту нема лажи; тачно, то је желео мој несрећни брат.
Лејдел је био очајан. Под теретом туге оборио је лице у шаке.
Кад подиже лице из сака, угледа старца и старицу. Били су то власници малог
прашњавог хотела у коме је одсео. Седели су у крошњи дрвета и, учинило му се по
изразима на њиховим лицима, уживали у његовим мукама. Крв му се од беса сјури у
лице док их је помно посматрао како чуче, с том пакошћу на лицима. А онда, као да
се подигла копрена с његових зеница, он угледа две огромне птичурине једино
људско на њима била су њихова стара, измождена лица.
- Лејдел - проговорише у исти мах, крештавим гласовима - хоћете ли да гледате

Ђавоље позориште?
- Курвини синови! - заурла Арнолд Лејдел, бацивши се свом снагом под модру
светлост плинске лампе. Ишло је тешко док је усијавао модри астрал око свог тела.
После дугог шаптања како је необорив, пређе на молитву из Мандале. У тој молитви
била је твар која је садржавала ухваћену Светску душу. Потом је визирао како,
уместо оне страшне лобање на столу, стоји велико јаје из кога се уздиже орао и као
Феникс испуњен хиљадама очију, заједно с њим, узлеће из ове рупе од хотела.
Чинило му се да клизи низ уски хотелски ходник. Као је тетурајући се ка излазу.

Требало је да сиђе низ уско степениште, кад се заљуљаше зидови око њега, а тло
стаде да се лагано подиже увис! Сада сам на лађи, помисли Лејдел у свом само
убеђивању. И пратим великог окатог орла! Стегнувши вилице, чврсто је заклопио
капке. Око њега престајало је љуљање - ипак, он је себе и даље видео на безмерним
даљинама мора и окату птицу високо у небесима, коју је пратио погледом из мале
лађе. Човек који је пловио на малој лађи следио је крилату птицу у висинама. Човек
у малој лађи је мислио: "Лађа је средство које превози човека преко мора и дубина
његовог бића. Лађа је само средство којим треба да се преброди овај свет, а окати
орао је дух-чувар човеков, његов путовода."
Када је отворио очне капке, око њега беше помрчина, у ноздрвама је осетио прилив
свежег ваздуха. Код излаза, негде на бочном зиду, отворише се врата и танак млаз
светлости сикну из нечије руке. Био је то блед човек, опуштене доње вилице, с
ноћном капом на темену. Човек подиже фењер високо изнад своје главе. Видело се
да га зна јер га је ословио по имену: - Лејдел, ви ноћас напуштате мој хотел?
Арнолд пожеле да приђе ближе том бледом лику, али се одлучи за корак према
излазу. Није било никакве сумње: то лице је било невероватно слично лицу псетара
Јужне дијецезе. (Арнолд Лејдел није имао избора: по Хи. Штајдеовој препоруци,
приликом оснивања Јужне дијецезе запао му је део особља Сребрне Водолије.)
Лејдел се трже: или су близанци или то проклето замешатељство још увек траје,
помисли стегнувши песнице. Имао је жељу да приђе и да том пасјем сину саспе зубе
у гркљан. Али је, у делићу секунде, спазио како бледи лик у сенци довратка, поред
саме ноге, придржава оружје с чије је цеви мутњикава светлост допрла до њега.
Успео је да се, у тренутку, прибере и да смирено каже:
Карло, остави врата отворена. Одмах се враћам.
Брзо искорачивши из хотела, јасно је чуо љутит глас иза леђа:
- Нисам ја Карло! Моје име је Феликс!
Значи тако, размишљао је, те маторе слуге су браћа близанци, то нисам знао.
Корачао је мрачним тротоаром. Нешто даље, једва десетак корака, чкиљио је улични
фењер, а преко пута њега спазио је танушну светлост која је избијала из прозора
ноћног локала "Пас и патка". Упути се према његовим вратима.
У тренутку када је спуштао шаку на кваку негде из висине његових колена допре до
њега тихо цвиљење. Оборивши поглед, Саксонац угледа згуреног просјака крај
самих врата.
- Господине - проговори просјак слабим гласом - само две класе постоје откако је
људског времена: она која има и она која нема, и људи у својој историји само мењају
места у тим класама.
Лејдел се пажљиво загледа у незнанца. Приметивши искрзани и мастан обод

шешира, маши се за џеп, али није успео да убаци ситнину у његов шешир јер
незнанац брзо устаде и неста у ноћи.
Шумови људских гласова допирали су из локала, али кад Лејдел отвори врата, нађе
се у празној, слабо осветљеној просторији сличној ходнику, која је била огуљених
зидова и у којој се налазила једна раздрта комода што је стајала усправно
захваљујући зиду о који је била ослоњена. Напрегао се не би ли опет чуо шум
гласова и тако одредио кретање кроз непознат простор. Гледано споља, локал је
друкчије изгледао: добијао се утисак да је доста мањи. Приметио је врата у дну
просторије. Пришавши им, спази два степеника испред њих. Била су уска и једва се
уздизаху од нивоа целе просторије. Нешто неодољиво му је говорило да се иза
затворених врата налази неко ко га очекује. Опет је застао у намери да докучи
правац из кога је допирао онолики шум људских гласова који се изгубио у тренутку
када је ушао унутра. И тада, муњевито је схватио да је потпуно изгубио временску
оријентацију - после једне преподневне шетње и повратка у хотел, све се претворило
у кошмар! До ђавола, помисли, шта ће тај Феликс у хотелу? Није, ваљда, он
власник? Било би најбоље да се вратим. Али, за повратак беше касно - зачуо је тихо,
једва чујно шкрипање врата у дну просторије. Неко их је лагано отварао, та врата
изнад два ниска степеника. Отворила су се таман толико да је могао видети плаву
жену, дуге косе, огрнуту љубичастим огртачем који је имао капуљачу. Њено колено,
бело као млеко, провиривало је из огртача. Иза њених леђа назирала се соба, један
њен део испуњен намештајем чије су столице биле пресвучене тамнољубичастим
сомотом. Прва је проговорила нешто јачим гласом, који је пре деловао убедљиво
него заповеднички:
- Арнолде, ми те чекамо. Због тебе представа касни.
Као да га је гром погодио! Био је то глас његове одавно умрле љубавнице Отилије
Шлајхредер! Преминула је где се и родила: у Шемницу, граду краљевине Саксонске.
Добила је процес на плућима и после вишенедељног крволиптања, двадесетог
септембра 1831. године, у својој двадесет трећој години живота, испустила душу код
својих у Шемницу. Примили су је: била је на самрти. И њега, иако је био главни
кривац што су се одрекли своје кћерке лишивши је наследства због живота који је
водила с њим. Дан њене смрти бејаше маглен и хладан - сунце се није помаљало иза
тмастих облака и од поднева већ је падао мрак.
Страшно стање, туге, озарења и изненађења захватило га је истовремено. Био је

згранут и очаран. Није то била опсена! То је моја Отилија! размишљао је као у
бунилу, коракнувши према плавој жени у вратима. Осећања су се удвајала: сећао се
мртве љубавнице на одру, пепељесте боје њене коже на лицу, свог пијанства и туге
тих дана, црних и намрштених лица њене родбине и посете гробљу тог двадесетог
септембра. Касно поподне улази на гробљанску капију шемничког гробља. Магла је
густа, спушта се ноћ, назире се пламен свећа на олтару мале капеле на којој су врата
отворена. Због њених, самом чину укопа није присуствовао. Неуредан стари гробар,
зарастао у браду, алкохоличарског задаха - показао му је њен гроб на парцели где су
сахрањивани Шлајхредерови. Дуго стоји изнад њене хумке, а ветар дува све оштрије
и ноћ надолази. Кроз тмину и маглу једва се назире њено име на крсту. Лагано
спушта јесење цвеће на њен гроб; биље у додиру са залеђеном земљом гроба и
ветром постаје укрућено. Гробар мрмља иза његових леда; потом чује како старац
поцупкује и дува у прсте.
Колико год су сећања на њену смрт била упечатљива и болна у најмањој појединости
- толико је био страшан овај доживљај Отилијиног повратка ту, испред њега! Осећао
је њен дах! Мирис њене коже у ноздрвама! Ту, испред његовог лица, била је поново
светлост и моћ њених зеница; сада су га посматрале, као некада, по свратиштима
широм Саксоније.
Поново се сетио Отилијиног умирања; њена болест почела је нешто пре Кнесове
погибије. Процес на плућима је узео маха; одавно је у последњој фази, а у
карлсбадшкој бањи су лекари коначно утврдили да јој нема спаса. Њено светло и
прозрачно лице пунило се мраком и земљом. Херман им уступа свој летњиковац у
Најсеу. Тамо су их пронашли њени; дошли су из Шемница да је пребаце. Она је

пристала само под једним условом - да и за њега буде места у Шемницу Стално је
поред ње и види да јој нико не може помоћи, а најмање гомила покуњених лекара
крај њене самртне постеље. Ни он, ни његови талисмани љубави. Чему знање о
космичким дубинама и праху звезда? Шта би то требало да учини да би вратио у
живот Отилију? Шта?
Невероватан осећај намеће му се поред те Отилије која га нежно хвата за руку,

приносећи му усне. Ето, мисли, треба само да је узмем у загрљај; то је оно што треба
да учиним да бих је повратио из смрти - али, зашто оклевам у томе? Био је опет у
њеном загрљају, ко зна после колико дана и ноћи. Отилији је полако клизио огртач и
расипала се плава коса по раменима, као некада. Припијала се уз њега, док је он
тонуо у тамнољубичасту фотељу. "Јесод је твој сефирот", знала је да му шапуће
мазно, "и његова снага је у љубичастом." Одувек је одбијао њену жељу, а желела је
да буде објект у његовим сеансама. Желео ју је само за себе, правдајући се да би у
противном сагорела. Не би имала стрпљења за самосавлађивање страсти, нити снаге
за савладавање психолошких вежби код примања и давања енергије. Ту спада и
тежина примања и узвраћања вербалних мантри (у току сексуалног чина), где
промена једног гласа поништава сав вишенедељни напор. Осим тога, Отилија је била
рођени одашиљач енергије. "Ти поседујеш пригушени синдром нимфоманије и
никада не би савладала технику уздржавања сексуалне енергије и њено пребацивање
на други план стварности", говорио јој је, убеђујући је. Сада је осетио: пристаће на
сваку њену жељу. Урадиће све до потпуне обамрлости, бескрајно срећан што је опет
жива!
Ипак, зашто се ова соба с љубичастим намештајем тако нагло мења? Све је пусто.
Нема послуге. Пролази из собе у собу. У њеној соби заудара на смрт; задах смрти,
кроз кожу, напустио је њено тело. Као да му неко говори: "Ево, веровао си у тело, а
сада гледај, бубо, шта је остало". Не сме да гледа у правцу њене постеље. У соби је
хладно, прсти му трну од хладноће. Један крај завесе лелуја на отвореном прозору,
док се у камину гаси слабашан пламичак сагоретине. На мермерној плочи малог
стола налази се свећњак и у њему упаљена свећа. Гледа у пламен свеће и мисли на
њену душу. Њено лице је црно, шпицасто као птичија глава, а зенице су јој
раширене. Неколико капи зноја слеђено је и скамењено на жутом челу. Напољу, кроз
суро, голо грање у врту Шлајхредерових, куља магла и пада ноћ. Није имала среће,
размишља, ни да на дан сахране буде сунца.
Лејдел је осетио страшан бол у пределу ребара, као да га је неко стезао менгелима.
Учинило му се да је прогледао, као да је до тада време провео затворених очију!
Поред самог лица угледао је главу те жене наказе. Косе очи, као из прореза испод
очних капака посматрале су га змијском упорношћу. До половине њене глатке и
сјајне лобање била је намакнута маска боје злата. Руке жене наказе биле су снажне
као греде и стезале су га око врата. Потом је угледао други пар њених руку - расле су
из њених четвртастих кукова и стезале га око паса! Од тога стиска губио је дах и
увијао се као црв. Онда јој је изненада, као да су две змије а не руке, нови пар руку
просто искочио из раменог појаса зграбивши га за врат! Мутило му се пред очима од
бола; губио је дах. То лице, слично лицу некакве чудовишне лутке испуњене
животом уместо струготином, имало је уски, танки прорез и то је требало да буду
њене усне, у које се једва могао завући врх оштрице ножа. Полако је малаксавао, али
је инстиктивно осећао да ова звер не може да га убије на овај начин, дављењем и
ломљењем кичме. У пределу њеног даата,[16] нешто испод здепастог врата, у висини
њених груди, пулсирало је огромно црвено око, гасило се и исијавало наново
слабашну светлост. Била је то снага примљене ритуалне крви, проструја мисао кроз
малаксалог Арнолда Лејдела. Глава му се све више и више срозавала низ храпаво
тело наказе. Стисак њених ногу осећао је преко својих бутина. Савијала га је лицем
према својој вагини. Маље на њеном међуножју биле су сребрнасте боје, као у
старих ислужених курви. Ова звер је, помисли Лејдел сав очајан, материјализација
идеје ероса опседнутог смрћу, супротност свега онога на чему сам радио, а има
облик браманских богова зла.
Стисак звери је попуштао. Лејдел дође до даха. Био је свестан, по њеној реакцији, да
је погодио узрок њеног зла. У следећем тренутку из њене вагине провири змија и
запалаца језиком! "Опсена", процеди Лејдел, покушавајући да се усправи. Потом се
змија изгуби у њеној шупљини, између ногу, а бутине и њену вагину испуни велика,
сјајна, црних нити, паукова мрежа. Био је сасвим близу, лицем уз ту паучину која му
је скоро додиривала кожу. Паучина стаде да се тресе. Негде из дубине, по тој мрежи,
гмизао је велики црни паук. Чинило му се да ће му исисати зенице својим огромним
длакавим рилом. Склонио је лице у страну; имао је још снаге тек за то. С
несмањеном жестином трајао је притисак на њега одозго. У очајању, изнурен,
угледао је у камину ужарену цепаницу.
- Бацићу се у њега! - заурлао је и, у смртном загрљају, стропоштао се у ватру.
Куљао је дим, смрад је постао неиздржив, месо је спадало с његових дланова.

Тетурао се од болова. Потом му је допро до ушију пљесак нечијих дланова; неко је
одушевљено аплаудирао. Није се преварио удар длановима био је пригушен као да је
долазио преко рукавица. Сасвим лепо је чуо резак, звонки глас:
Одлично Арнолде! Какво изненађење за мене! Магијска одбрана инстиктом!
Лејдел је улагао напор да разазна незнанца. Али оно што је видео запрепастило га је:
заваљен у фотељи седео је сув, блед човек, у лицу као да је био прозрачан, имао је
плаву косу, која је у бичевима падала по реверима његовог црног регендота. Капак на
његовом левом оку био је нешто опуштен, прекривен ожиљком који се, преко леве
обрве, спуштао све до јагодице на лицу. На рукама је носио рукавице од беле коже.
Десна зеница била му је плава, изразито плаве боје, водњикава и избуљена. Зар ја
нисам својим очима гледао смрт Ланцеа? питао се Лејдел, посматрајући човека у
фотељи као да је утвара.
- Знам шта вас збуњује, Арнолде. Видели сте смрт човека који је личио на мене. Био
је језуитски доушник убачен у наше редове. Документа која су се расула пред ногама
полиције била су лажна. Тако смо обавили три ствари врло важне за нас: решили смо
се човека који је могао бити опасан по нас, а полиција је остала у уверењу да је
ликвидирала мене. У документима су исписани лажни подаци с неколико тачних
назнака о деловању за нас непожељних ћелија, које су већ мртве. И ваша је мртва,
господина Лејдел, а ми смо чисти процеди човек бледог лика.
- Који "ми" - промумла Лејдел, на што бледолики нестрпљиво одмахну руком.
- Да пређемо на ствар, Лејдел. Нас ово интересује. Спремни смо и да платимо -

рекавши то, он рашири испред себе некакав папир.
- Не носим са собом шифре сексогамије - одговори Арнолд Лејдел, с нескривеним

уживањем.
- Не, није то у питању, до тога ћемо ми доћи кад тад. Тренутно обрађујемо неке ваше
чланове који су учествовали у огледима сексогамије. По начину како изнуђујемо те
информације, ви ћете бити криви за то, Лејдел. Но, ово нас интересује - каза,
скидајући рукавицу с леве руке. Мора да раде на преврату у херметици, помисли
Саксонац, можда на неком новом, тајном, борбеном учењу? Онда је незнанац уперио
свој изразито дуги, прозрачни кажипрст у комад папира испред себе:
- Ово нас интересује.
Лејдел закорачи према њему не би ли боље видео шта је исписано на папиру.
- До ђавола - промрси, видећи исписану макету драјсија. Кнесов краћи рад, на ком је
започео посао по изласку из бечке војне политехнике, али га је смрт прекинула у
томе. Био је то рад на новом моделу пруског револвера. Први примерак (или један
једини?) Кнес му је поклонио пред свој одлазак у Хомбаш тридесет и друге.
- Ко сте ви? Ко вас шаље?
- Ја сам човек одозго. На жалост, могли смо лепо сарађивати. Био бих вам друг или
брат, узмите како хоћете - одговори пригушеним гласом човек који се представљао
као Јозеф Ерт Ланце.
- Упознати смо - настави он после краће станке - да нови модел Кнесовог оружја
садржи промене у жлебу цеви, ударној игли, а споља у скраћивању дрвеног дела
пруског модела из осам стотина дванаесте. Сада су нам потребни увиди у те детаље.
Лејделу дође да зграби тог бледог акрепа за гушу, али је требало сазнати што је
могуће више о Кнесу. Био је убеђен да му је брат настрадао због тога. Можда су
намеравали да Кнес ради за њих? Одбивши сарадњу, платио је главом; та мисао
подстаче га на крајњу опрезност.
- Да, поседујем целу студију тог пројекта. Али, зашто бих је вукао са собом?
Човек који се издавао за Јозефа Ерта Ланцеа посматрао га је продорно својим

избуљеним плавим оком. Најзад климну главом. Лејдел одахну - лаж му је успела.
После Кнесове трагедије у Хомбашу, Лејдел је трагао за плановима око драјсија. Сем
десетак штурих, основних бележака о том моделу, ништа више није пронашао.
Бледи човек устаде из фотеље. Онако сув и бео у лицу, био је сличан усправљеном
лесу. Није мрдао с места, стајао је укрућено с рукама на леђима. Лејдел осети да би
морао још нешто рећи о томе:
- У Штутгарту је цео пројект. На сигурном је месту. Коме треба да га доставим? -

упита, смешећи се, Арнолд Лејдел.
- Барону Штрегелу.
-Где?
- Ти ћеш га сигурно наћи.
- Не разумем?
- Ми знамо. Обавештен си где можеш наћи фон Штрегела. Лејдел га је помно

посматрао; гледао га је право у његово велико водњикаво око. Имао је смешак на
танким испијеним уснама. Лејдел је протумачио његов осмех, био је то смешак зла и
смрти.
- Могу ли да изађем одавде? - упита.
- Како да не, господине Лејдел! Како да не! - узвикну човек који се представио као
Ланце, с бескрајном подмуклошћу у гласу. Арнолд се збуњено обазре око себе; више
није могао са сигурношћу да одреди из ког је правца ушао. Бледи човек му спусти
длан на зглоб руке и Саксонац осети невероватно хладну, помало влажну кожу
његовог длана.
Овуда, рече му, отворивши једна врата у просторији где га је Лејдел затекао.
- Зар ја нисам ушао овде из просторије која је личила на ходник!? узвикну

нестрпљиво, видевши да се не враћа истим путем.
Хоћете ли ви да изађете најкраћим путем напоље? - запита га хладним прозуклим

гласом. Лејдела обузме недоумица; био је сасвим близу лица на коме је једна зеница
била прекривена капком с уочљивим ожиљком, док је друга постала још хладнија и
већа. Он зажали што је изашао из хотела без револвера.
Добро - одговори после краћег размишљања - желим што пре да изађем одавде.
- Тако - процеди бледолики и климну главом.
Простор у који је Лејдел закорачио био је добро осветљен, зидова обложеним

тапетама светлих тонова. Бледуњава црвенкаста светлост треперила је изнад врата у
самом дну ходника. Будући да су то била једина врата, помисли: ово је излаз. Како
им се приближавао, тако су с друге стране људски гласови бивали све јачи. Он
посегну за часовником: било је негде око десет часова увече. Немогуће, помисли, да
у то доба има толико људи на плочнику једног провинцијског града какав је
Канштат. Скоро истог трена осети нечији поглед на потиљку. Муњевито се окрете:
врата кроз која је малочас изашао беху затворена. Снажно повуче надоле кваку на
вратима испод слабашне црвенкасте светлости. Нека се носи у вражју матер тај
Ланце. Сад ћу видети шта хоће, закључи Арнолд Лејдел и, закорачивши у велику
полумрачну просторију, постаде свестан да је још увек у локалу. Привикнувши се на
полумрак, угледа десетак полуголих жена. Седеле су дуж зидова у боксовима, за
малим столовима с огледалима и шминком. Жене га нису примећивале, биле су
заузете својим изгледом. Би му јасно да се налази у шминкерници куплераја који се
упињао да постане позориште. Неко га удари у леђа. Он се трже. Пред њим је стајао
човек прерушен у кловна.
- Опростите, господине - промуца прилика великог носа и убељених образа.

Саксонца запрепасти његов глас, који је имао исту боју као глас који је чуо на улазу,
глас оног просјака.
- Господине, где сте прочитали ону лепу мисао о класама? запита га Лејдел. Уста
кловна била су широм отворена, имао је држање као да никада није срео Лејдела, а
потом као да је хтео да изглади непријатну ситуацију:
- А, да! Поштовани господине! Немам увид ко је аутор текста, то је ствар редитеља,

ја сам само глумац у овој представи!
Није било сумње: била је то боја гласа оног просјака с улаза у локал. Али човек (с
улогом лорда који завршава као кловн) скривао је ту чињеницу. Зашто? питао се
Лејдел. Утом, поред њих прође скоро потпуну наг пар.
- Опет ће нас полиција забранити! Ово приказивање "Првог пара" донеће нам
репутацију куплераја! -завапи кловн.
- Често затварају овај локал?
- Да. Али, неким чудом, брзо добијамо дозволу за даљи рад. Нагло, негде на бини,
разлегао се прасак из револвера.
- Капислар! Сад је на мене ред! - узвикну кловн и полете према разапетој завеси у
дну бине.
Неко време, Лејдел се смуцао по бини, посматрајући ласцивне сцене из "Првог

пара": жена је имала огромну, масну и ниску задњицу, клатећи великим сисама,
завлачила је руке између ногу покушавајући да дохвати мошње мушкарца који јој је
прилазио с леда. Лејдел скрену поглед према првом реду и негде на његовом крају,
скоро до саме бине, спази Хермана Јакзерлинка. Одакле он овде!? зачудио се Лејдел.
Пожелео је да сиђе до пријатеља, али је знао да га прате и да би лиме довео и њега у
опасност. Није случајно овде, помисли, мора да има нешто важно да ми саопшти.
Зашто би био овде ако мене не тражи? Једино сам њему рекао да ћу бити у ово време
у Канштату.
На дуг звук трубе упалише се сва бинска светла и зачу се најава комада "Пас и
патка".
Глас иза сцене, као свевидећи, водио је публику кроз живот младог лорда испуњен
блудничењем. Била је то, од самог почетка, отрцана еротска прича у којој је лорд
бивао све старији, ружнији и похотнији. Негде при крају ове еротске блазиране
повести у лордов живот улази млада барска плесачица без посла. Глад и немаштина
натерале су је да служи ниским побудама обудовелог лорда кловновског изгледа. Као
по правилу, у таквим причама, старац затиче Хелгу у загрљају младог љубавника.
Он је кажњава тако што је голу премазује лепљивим уљем и потом тера да се ваља
по перју. У тренутку када лорд-кловн принуди нагу Хелгу, прекривену перјем, да му
седне у крило, цела сцена подсећа на Кранасову гравуру "Старац и проститутка". У
следећим сценама старчева похотност прелази у перверзију. Он од Хелге захтева
однос с његовим псима, док сам ужива у воајерству. То Хелгу доводи до неке врсте
нервног слома (наравно, све је бескрајно лоше одглумљено) и она схвата да је
лордов револвер њена последња могућност да прекрали своје муке и понижења.
Те ноћи је Хелга, као и обично на самом крају представе, подигла лордов револвер у
висини груди. Праснуло је баш као да је прави. Неколико гледалаца је поскочило на
седиштима, а један је с корпом цвећа јурнуо право на позорницу. Хелга је имала
обичај да се одмах огрне пењоаром, пре него што се на позорници појави први
обожавалац с цвећем. Међутим, сада је лежала непомично - потом се испод ње
расцветала локва крви. Настала је неописива гужва. Лејдел је стајао у мраку бине
као скамењен. У општој пометњи неко је (громогласно захтевао да се бина испразни.
Било је гласова који су тражили боље осветљење. Један глас је тврдио како је Хелги
потребно ваздуха. Утом се неко сетио да пребаци пењоар преко нагог леша. Све
сијалице у локалу су плануле. Хелга је лежала непомично у локви крви која се
ширила око ње. Била је неумитно мртва. Лејдел није могао да верује сопственим
очима у оно што се одиграло пред њим. Убеђивао је себе да је у питању
самоубилачки чин. Једног тренутка неко је снажно зграби за подлактицу и увуче
дубље у сенку бине.
- Човече! Тражим те два дана по овом проклетом граду!
- Видео сам те, али је опасно да ти прилазим. Прате ме - одговори Лејдел,

обрадовавши се Херману.
- Значи, упознат си? Да ли ти је ово познато? - и Херман извуче пресавијен новински

лист. Лејдел слегну раменима, још је био под утиском смрти коју је гледао.
- Лајпцишка "Прагма" тајно је преломила, неколико недеља унапред, вест о убиству

глумице у локалу "Пас и патка"! Убица је Арнолд Лејдел, грађанин Кенигсварте!
Даље следе изјаве сведока!
- Они су убице - промуца Лејдел.
- Нема шта, увукао си се на бину овог јебеног куплераја и заменио капислар правим
револвером! Постоје два сведока: Штефан Шињавски који живи у Минхену, а други
је кловн у представи, који је те ноћи разговарао с тобом на бини! Ево, они су
објавили!
- Зашто бих то учинио? Зашто? - муцао је Лејдел збуњено.
- Шта ћеш, ког ђавола, на овој посраној бини!?
- Хтео сам да изађем, али сам намамљен овде у часу убиства.

- Знаш ли ко је власник овог локала?
- Не - одговори Лејдел и зенице му се раширише.
- Барон Берински.
- Фон Штрегел Берински!? Управо сам добио препоруку да га посетим!
- Овде је огледно место за један вид остваривања Веритасових планова будућности.

Фон Штрегел је задужен за овај простор у коме се увежбава будућа порнографија и
проституција светског крда. Мислим да ће, најкасније кроз педесет година, пустити
то, кроз трговину, у промет.
. - Кад бих само дошао до оног проклетог кловна, срце бих му ишчупао - процеди
кроз зубе Арнолд Лејдел.
- То вечерас нећеш успети. Сада је та бараба, највероватније, на путу да обавести

како је цела ствар око глумице завршена.
- Нећеш ми веровати, разговарао сам с Ланцеом.
-Где!?
- Овде, у некој од ових јебених просторија! Мислио сам да излазим из локала, али
сам ушао на бину!
- Зар ми ниси испричао да си његову смрт гледао сопственим очима у Штутгарту? -

зачуди се Херман.
- Јесам. Био сам убеђен у то. Реч је о потуреном човеку, тако барем тврди овај овде
који се издаје за Ланцеа. Под опсеном сам намамљен у овај локал. Имао сам
неколико визија јачег интензитета. Хотел у коме сам одсео држе њихови људи.
- Пази, агенти су почели да легитимишу! по локалу! Прећи ће и на тај хотел!
- Налази се преко пута. Могли би смо полако да се извучемо.
Херман потврдно климну главом.
Било је негде око поноћи кад су ушли у Лејделову собу. Све је било на свом месту,
деловало је као да нико недељама није улазио. Шпиритусна лампа, нетакнута, горела
је малим, једва видљивим, модрим пламичком.
- Ти си је упалио? - упита Херман.
- Да - промрси Лејдел и одмах поче да пакује ствари за пут.
- Није требало да је оставиш упаљену.
- Једва сам изашао одавде. Напали су ме ђаволски добро, мртве ствари добијале су
особине створења. Једва сам се дотетурао до излаза. Псетар Дијецезе се издаје за
власника или чувара ове рупе. Има оружје.
- Твоје Дијецезе?
- Да, псетар Карло. Мада тврди да је његов брат. Зове се Феликс, да ли ти је то име
познато?
- Не. Интересује ме шта ти је рекао Ланце?
- Тражио је Кнесове пројекте о драјсију - одговори Лејдел и, док се сагињао при

паковању, осети свитак Аркане испод кошуље. Застаде као да му се змија завукла у
недра.
- Нечег си се сетио?
-Не.
После краће станке додаде:
- Ипак, овај вечерас није био Ланце. Јозеф Ерт Ланце је убијен у Штутгарту. Неко
други је вечерас био прерушен у његов лик!
- Уколико је тај Ланце доста знао, није искључено да су га ликвидирали.
- Нека изгорим, у овој рупи од хотела све бих могао! Изоштрава ми интуицију до
савршенства, зато су је блокирали! Био сам под опсеном, и док сам разговарао с
једним од њихових, пред очима сам видео само Ланцеа!
У том случају можда је важан податак да је Ланце, негде пред смрт у Штутгарту,
купио део акција на шлезијске рудокопе магнетита. Имао је добро разрађене везе с
круговима који су се бавили месмеризмом. На списковима баварских полиција водио
се као координатор рада тајних револуционарних ћелија за будуће уједињење
Немачке. Као изврстан зналац француске револуције, био је задојен новим и
бесомучном мржњом према свему старом покушавао је Херман да објасни загонетку
која се звала Јозеф Ерт Ланце. Лејдел је на то само ћутао; натмурен и мрк у лицу,
зурио је у једну тачку.
- Ћутиш? - запита га Херман гласом који разби непријатну тишину.
- Шта да ти каже човек коме су убили брата, а да он не зна одакле да почне потрагу?
Након фон Штрегела, морам наћи тог јебеног Шињевског да га упитам ко му је дао
налог да сведочи против мене. Да ли је још у Минхену?
- У Вилхелм штрасе. Остаје да сазнаш број.
- Да ли знаш нешто о његовом раду овде?
- Етерна га је држала једно време у немилости због грешака начињених у Пољској.

Био је у групи која је радила на пројекту "Посвећене азијске браце". Име му се
помињало и у изради програма Хелветске републике у Европи, али је тај програм
пао у Берну и Цириху, барем је таква вест за шири круг. Лично мислим да није могао
бити на два места одједном. Вероватно се казна састојала у томе да својим именом
на пројекту покрива некога чије име није смео да зна ни најужи круг.
- Могуће, а можда и није.
-Како?
- Шта ако је Шињевски морао да одигра Ланцеа и да буде убијен?
- Како да одигра? Арнолде, буди јаснији!
- Лепо. Као у позоришту. Маска, шминка, перика, а да крај не зна, исто онако као она
несрећна курва у позоришту!
Херман уздахну у чуду, па седе на кревет. Арнолд Лејдел је гледао свог пријатеља
право у зенице, док га је свитак Аркане пекао, имао је осећај као да му кожа на
грудима гори.
- Па да - промрси Херман - он је скочио у кочију и неко га је из ње убио.
Међутим, Херман истог трена скочи с места на коме је седео:
Али како може да буде сведок против тебе, ако је убијен!?
- Хермане, свако може бити Шињевски. Ти, ја, свако по потреби било који пољски
емигрант, овде у Немачкој, може бити Шињевски. Схваташ ли?
Херман поново седе на кревет, климајући замишљено главом.
- Како би било да заједно пођемо у Штирдинг? - упита га Лејдел уморним гласом.
Ишао бих тамо, никада нисам видео тог Штрегела - одврати Херман Јакзерлинк.
***
Штирдинг, крајем маја 1842. године
Галицијски племић Берински фон Штрегел био је чудно обучен: искићен ордењем,
упарађених сребрних мамуза на својим чизмама, изгледао је као човек који је, негде
из трансилванијског пространства, залутао у Европу. Тај старији племић, високих
повијених рамена, допутовао је личним кочијама у Штирдинг преко Линца. Био је на
пропутовању из Беча, како је објашњавао, и путовао је негде на север Пруске. Одмах
је, у току вечере, почео причу о месмеризму и уочљивим телесним енергијама, јасно
стављајући Лејделу до знања да му његова открића у сексогамији ништа не значе и
да за такву врсту знања не даје ни паре. Лејдела је запрепастило с каквом дрскошћу
и смелошћу старац за време вечере открива неке важне податке пред непосвећенима,
а да у исто време (то се дало уочити) добро зна ком свету припадају Херман и
Лејдел.
Градско веће Штирдинга организовало је свечану вечеру поводом дана годишње

коњичке трке. За ту трку барон Штрегел је припремио своје специјално грло. Из
официрске штирдиншке штале наручио је старо, ислужено грло. Колико год је коњ
припадао племенитој пасмини, толико је био уморан и олињао од година, али као да
је стари барон у њему и његовој победи видео могућност за превазилажење
сопствене старости, кроз древни сан човека да одгоди сопствено умирање.
Предстојећа трка имала је шири значај па је штирдиншка кладионица примала улоге

десетак дана пре почетка надметања. Фон Штрегел, заједно с једним закрабуљеним
типом из своје пратње по имену Ото, тајно је по два пута, у току дана и ноћи,
магнетисао удове свом ислуженом касачком грлу. Објективно говорећи, шанса да
фон Штрегел добије била је никаква, али је зато улог необичног старца на
кладионици изазвао чуђење у "Аугсбуршким новинама". Штрегел је на кладионици
позамашном сумом, парирао све улоге дате на фаворитска грла.
Стога је, још у току те вечере, Арнолд Лејдел пажљиво посматрао старог барона,
знајући да се ближи тренутак када ће старац затражити исто што и онај човек из
ноћног локала "Пас и патка". Барон је јео невероватно брзо, при сваком залогају
дизао је високо браду и раширених зеница гутао крупне комаде хране. Тако окат,
понад тањира с јелом, подсећао је на огромног кондора.
У гужви, непосредно после вечере, у салону међу градоначелниковим гостима,

Лејдел осети нечији додир по рамену. Окренувши се угледа типа у црном; био је
средњег раста, ситних продорних очију и темељних коцкастих рамена. Био је то Ото,
човек из Штрегелове пратње.
- Господине, барон жели да вас види - обрати се Лејделу. Очекује вас у првом
сепареу, десно од сале за пријем - рече тип, наклони се и, не сачекавши његов
одговор, изгуби се у гужви.
- Нестрпљив је. Људи његовог кова никад не траже сусрете на тај начин - рече
Херман.
- Причекај ме овде.
- Лејд, буди опрезан.
Штрегел је седео заваљен у фотељи; јака цигарета опојног мириса димила му се

међу прстима.
- Младићу - поче он помало извештаченим гласом - спреман сам да овај час пређем
на ствар. Све што знам о вашем брату, до најмање ситнице, изнећу на видело.
Заузврат, тражим услугу од вас, млади господине!
- Знам, нацрте драјсија.
- Аха, па ви знате! - обрадова се старац, прелазећи преко тона којим му је то Лејдел

саопштио.
- За ту вашу жељу, господине бароне, чуо сам у Канштату од Ерта Ланцеа. Да ли вам
то име нешто говори?
- Знате шта, младићу! - узвикну Штрегел, поскочивши узбуђено из фотеље. - Без

алузија! Моја личност не би могла да пређе преко свега тек тако! Вероватно не знате,
били сте тада дете, када је избио Вестфалски скандал!
- Чуо сам за ту политичку аферу Риделове владе. Само не знам какве то везе има с
мојим братом? - узврати мирно Арнолд Лејдел.
- А, то је поучна прича! Видећете да се из ње може што-шта научити! Осим тога, то

проклетство ни мене није обишло, захваљујући таквим типовима као што је Ланце!
Арнолд је, својевремено, негде прочитао о Лудвигу Риделу, председнику Пруске

владе, оних дана када је откривено да је његов лични секретар, и секретар владине
канцеларије, Филбингер био, у своје време, важна петоколонашка личност вештачке
краљевине Вестфалије и то у улози шефа полиције под француском окупацијом у
граду Кведлинбургу. Уочи саме пропасти француског окупатора, Филбингеру се губи
сваки траг - нестао је заједно с најповерљивијим документима Рајнског савеза
(немачке државе под патронатом Француске). По избијању скандала стекао се утисак
да је Филбингер, већ у првим данима стварања вештачке краљевине Вестфалије,
добио задатак од некога (код кога ће годинама касније, тврдила је оптужница, наћи
не само уточиште него и висок положај у влади краљевине Пруске!) да буде при
самом врху петоколонашког штаба Рајнског савеза, али и личност која је
потписивала спискове за стрељање заробљених пруских војника!
- У целој тој проклетој гужви, после убиства или самоубиства Клауса Филбингера,
моја маленкост, допустите, била је доведена у питање сведочењем тог огавног
човека чије сте име малочас споменули!- узвикну фон Штрегел Берински и нагло
заћута.
Филбингер се налазио у истрази све док ова није стигла до друге карике, да би ту
заувек и стала јер је друго сумњиво лице нађено задављено на свом берлинском
поседу, а неку недељу касније и Клаус Филбингер је нађен обешен у својој
затворској ћелији. Истрага је закључена после самоубиства оптуженог. Тек са
јулском револуцијом у Француској процурио је у јавност део Филбингерових
пословних веза из времена француске окупације с једном мањом групом бившег
вођства Хелветске републике[17] Петера Ошаа, међу којима је био и барон Штрегел
Берински.
- Разочараћу вас, поштовани господине - прекиде Лејдел неугодну тишину - нацрти

су, после несрећног краја мога брата, изгубљени. Али, ако ми допустите, ја сам
њихов најбитнији део запамтио. Спреман сам да вам их саопштим, једино ме
интересује за мене важна чињеница: ко мени гарантује да сте ви познавали Кнеса?
Старац, уз благи наклон, пљесну шакама и, негде кроз споредна врата, испред
Лејдела изрони тип у црном.
- Мој највернији пратилац, рођак Ото Штрегел. А ово је, драги мој Ото, наш нови
познаник, надам се и наш будући пријатељ, Арнолд Лејдел. Последњи витез
Саксоније! - старац се шкрто насмеја, од чега Лејдел задрхта целим телом. Оставши
миран, после ових баронових речи руковао се с изненадном придошлицом која је
држала мали, црни ковчежић у руци.
- Забога, Арнолде, седите! А ти, Ото, извади оно што си научио код многоуваженог
маестра Капилерија.[18]
Однекуд, иза зидова сепареа, затрешта лоше и раштимовано арија из "Ифигеније"

коју је изводила нека баварска музичка трупа. Лејдел запази нападну боју бордо
сомота којим је била обложена унутрашњост црног ковчежића, из кога Ото извади
комад светлуцавог папира и пружи му га.
- Ово сам, господине Лејдел, направио при дану, на једном од фрајбуршких јавних
места.
- Као да је, у малом комаду, радио сам Ребрант? Ово је његова браон умбра, зар не!? -
узвикну Лејдел у чуду, али га њихов смех поново уозбиљи.
- Млади господине - поче старац, гласом до врха испуњеним лажном љубазношћу-

ово што видите, то је дагеротипија. Помоћу ње ухваћен је лик вашег брата и особе
до њега, коју, ваљда, препознајете? Могло би се рећи да је то учињено помоћу
справе, ако вам реч алхемијска машина смета. Због задржавања лика на папиру, у
потпуном одсуству сликарске палете, многи су убеђени да је реч о ђаволовом
огледалу! - каза старац и поново прасну у смех.
Лејдел је дрхтао посматрајући лица на браонкастом папиру. Био је то лик његовог

брата и једне жене. Кнес се смешкао. Необавезног држања, опуштених рамена, седео
је заваљен у хладовини неке хотелске терасе, испод сунцобрана. Жена поред њега
овлаш је спустила свој длан на његово раме; и она се смешила. Имала је на себи, то
се лепо видело, лагану хаљину од свиле. Лејдел се загледа у њено лице. Није могао
да верује својим очима у оно што је видео на браонкастом зрнастом папиру:
- Па то је Маргарет Лун! - узвикнуо је у чуду.
- Не! Шта вам је? То је Елеонора Акгехт!- поскочи старац из фотеље. Лејделу није
промакла ружна и подмукла гримаса на старчевом лицу.
- Скоро смо се видели у Канштату - настави упорно Саксонац.
- Младићу, ова жена је на брзину снимљена с вашим братом пре две године у
Фрајбургу...
- То је немогуће! - прекиде га Лејдел узбуђено. - Он је обешен непосредно по

покушају атентата у Хомбашу! На лицу барона Штрегела Беринског титрао је
подмукао осмех:
- Шта ви, заправо, знате о приватном животу вашег брата? Да ли сте с њим провели
толико времена да бисте били сигурни шта он ради?
Арнолда Лејдела запрепасти тон којим је старац тврдио његову необавештеност о

животу Кнеса.
- Види се - настави старац - ви нисте сигурни, ви не знате. Ваш брат је тајно

отпуштен из казамата. Посредовао је двор Пруске.
-Двор Пруске!?
- Да. С највишег места. Морао је да се одрекне свог живота и имена.
- Променио је име!?
- Морао је. То је био један од услова. Осим тога, годинама је имао пратњу. С вама да
ступи у везу није хтео, јер би тиме довео у питање ваш живот.
- Будући да ми је брат постао, силом околности, сарадник пруске полиције, то сам и

ја стално под сумњом? Зар не? Штрегелове зенице зачкиљише, лице му се исцери:
- Младићу, не претерујте. Све се зна. Него, хтедох рећи, ова ствар са дагеротипијом
направљена је пар месеци пред његов нестанак.
- Умакао је полицији!? - обрадова се Лејдел.
- Да, али и нама! - просикта Штрегел таквим гласом од кога се Арнолд Лејдел трже.
- Таман смо успели да убацимо наше људе међу пратњу задужену за њега, а он је
нестао!
Лејдел претрну од ових речи. Упињао се да отклони све оно што би откривало
његово узбуђење.
- Богаму! Као да је у земљу пропао! - замумла човек из баронове пратње.
Разгледајући дагеротипију, Лејдел је успео да се смири. Са супротне стране

дагеротипија је била потпуно бела, а испод ухваћених ликова на предњој страни
имала је ознаку ХО. 3 ф и, највероватније је то било име фирме, писало је:
Фојгтлендер. То му ништа није говорило. Апсолутно ништа. Изненада, као да се
нечега важног сетио, упитао је:
- Значи ли то да је Кнес, с нечијим допуштењем, гурнут у атентат који ће се лоше

завршити по њега?
- Младићу! Могуће је! То сте луцидно приметили! Лејдел је помно посматрао

старца; у његовом гласу и држању осетио је мржњу и презир у исто време.
- Свеједно - додао је Саксонац тихо - био ликвидиран после Хомбаша или не, ја од
тридесет и треће немам брата.
Следећег јутра Херман је уверавао свог пријатеља да погази реч дату барону и да -
нестану из Штирдинга. Тврдио је да ће оног часа кад се дочепају пројекта Кнесовог
драјсија, Кнес бити, ако већ није, ликвидиран.
- Кнес је убијен! Сигуран сам да су то они учинили! Они или полиција. Ово ћу им
дати да се искољу између себе - рече, треснувши песницом о секретер, и настави да
исписује основне карактеристике Кнесовог оружја:
Као и код званичне пруске пушке драјси М. 1841, брзина лета зрна три до четири
пута већа од зрна испаљеног из аустријске лоренц.
Проблем затварача цеви само делимично решен: остао ишли као код М. 1841. Век
ударне игле (услед корозије) код Кнесовог драјсија продужен: следи Лејделов цртеж.
Барутни гасови мањи јер је чаура, за тип драјси на коме је радио Кнес. замењена
капислом; али Кнес није успео да реши проблем материјала за капислу. као и
проблем жлебова у цеви.
Повећан је домет и омогућено је даље смањивање калибра цеви: модел 1832. г. Овде
ће фон Штрегел прецртати и дописати штуру реченицу: "До прошле године био је
жив - М. 1841- трага се.")
2: Систем иглењаче калибар мм 15,43; почетна брзина м/с 229: тежина кг 1,750.
(Код званичне драјси пушке М. 1841. тежина кг 4. 980. Брзина избацивања зрна у
минуту 15 (код пушке М. 1841. износи 7).
Дужина Кнесовог модела револвера марке драјси М. 1841. износи 27 цм. Број
жлебова у цеви иста као код званичне драјси М. 1841. г. и износи 4 жлеба: затварач је
уздужно ваљкаст. следи груб Лејделов цртеж.
Метак је сједињен: чаура је папирна. Кнес је пробао с танким металним фолијама.

али је тај покушај пропао. Тежина зрна у грамима остала иста као код пушке М.
1841. и износи у грамима 21,00.
У наоружању - Лејдел хтеде да испише слободне Републике Саксоније али му руку

нагло издаде моћ и он одложи перо јер то о наоружању Саксоније беше само сан и,
осећао је, све мање ће имати снаге за снове. Више ништа није као некада.
Када је подигао уморно лице, спазио је забринут поглед Хермана Јакзерлинка.
- Хермане - рече - нек се носе у сто ђавола, даћу им ова говна па нека се кољу као
бесни пси. Херман слеже раменима.
- Схваташ ли? Уколико имам само због овога проблеме, кад им ово дам, багра ће ме
оставити макар за тренутак на миру. Докле год сам жив, постоји шанса да сазнам о
Кнесу.
- Истина је, докле си жив, та шанса постоји - процеди Херман.
- Цртежи су лоши, сумњам да ће их моћи користити- узврати Лејдел. Имао је

потребу било шта да каже; сумњао је у свој најновији потез јер је сумњао и у своју
будућност.
Тога дана, негде пред почетак коњичког дербија, почела је да сипи киша. Лејдел је
седео са стране, укосо од Штрегелове ложе. На бароновом лицу није било присутно
зло; зенице су му биле светле и велике, био је опијен будућим успехом, веровао је у
човекову моћ и људско чудо које ће он, Штрегел, да обзнани као нови творац овога
века. Али оно унутра у старцу, то унутрашње, добро је упознао Арнолд Лејдел.
На полазишту стазе појавила се група људи у шареним униформама, које је уз реске

ударе по кратким лименим добошима узвикивала имена грла и њихових власника.
Поред локалних грла из Баварске, била су присутна касачка грла Горње Аустрије,
Шлезије и по једно грло из Крањске и Словачке. Објавили су и Штрегеловог
деветогодишњака, поменувши при том и баронов улог на кладионици. У гледалишту
се подигао општи хук чуђења.
Одмах након најављивања џокеји почеше да загревају своја грла, водећи их за

поводце у малим круговима.
Кад означише припреме за почетак трке, фон Штрегел Берински даде знак Лејделу
да му се приближи. При тмурној светлости кишног дана старчево лице изгледало је
страшно, мрачно и модро бледо, с огромним зеницама. Преко реда трулих зуба
избијао му је задах, док је шапутао Лејделу откривајући тајну своје раге. Арнолд је,
слушајући га, био убеђен да је корумпирао џокеје фаворитских грла. Старац му
откри, шкрипавим гласом, да је магнетизирао удове ислужене раге која ће сада
препорођена, као трогодишњак, а с великим искуством просто самлети сва остала
грла до циља! Све је то урађено под утицајем месмеризма; остало је једино да се
овде, на овој трци, провери и докаже победа новог, научног и, разуме се, напредног
схватања, а потом, надао се старац, и у осталим областима људског деловања!
Срамно по барона новатора - оглед с коњем је пропао. На опште чуђење присутних,

на самом почетку трке Штрегелово грло изби на чело. Све симпатије руље биле су
на страни пониженог и одбаченог, народ није ни сањао ко се крије иза изанђале раге;
гомила се једноставно поистоветила с ислуженим грлом које је већ у другом кругу,
уморно и измождено, било последње.
По завршетку трке, ордењем искићеном старцу дрхтала је кошчата брада, лице му

беше још црње, а зенице избуљене од беса. Он и неколико његових типова, међу
њима и Ото, ушли су на стазу иза циља. Барон је извадио монокл из унутрашњег
џепа, приносећи га буљавом оку. Ото му је додао револвер испод огртача. Барон је
лагано дизао цев револвера према животињи, потом је опалио - животиња је
зањиштала болно и од удара зрна одскочила са земље, затим се срушила на задње
ноге, док су се мишићи на њеном дугом врату грчили и тресли као у грозници. Барон
је спустио шаку с моноклом и накратко осмотрио старог, умирућег коња. Потом
врати монокл на своје страсно око и поново опали из револвера. Гледајући из
даљине чинило се да је барон полуслеп и да је његов велики проблем како погодити
животињу. Ту стару коњску главу испред себе, чије га очи пуне суза посматрају, док
уз рзање умиру. Лејдел је био сигуран: гадни старац намерно тешко рањава коња
који ропће батргајући ногама, раскопавајући и крвавећи земљу око себе. Барон је
опет скинуо монокл с носа. Поновио је то неколико пута, док су му типови у црном
додавали напуњене револвере. Протести у гледалишту бивали су све гласнији. Из
даљине, кроз стакло монокла, очна дупља фон Штрегела била је мала, усјактела,
црна бездан кроз коју је провиривао део пакла, мали црни комад леда који нико није
могао отопити јер барон није имао душу. Праћен повицима презира и мржње, барон
се удаљавао; одмицао је у даљини као мали црни лутак, у пратњи својих лакеја чије
је црне пелерине витлао велар.
Вечера са фон Штрегелом протекла је у тишини. Градоначелник се није појавио на

њој; нешто виђенијих грађана Штирдинга било је присутно знатижеље ради.
Очекивали су, видело се то по њиховим лицима, да стари барон објасни свој
поступак на хиподрому, но фон Штрегел је остао нем и миран. Да би у једном
тренутку, између два брза залогаја, спечени старац процедио:
- И у Линцу нам је пропао овај оглед. Где смо то погрешили? Зар нисмо борци за
ново и прогресивније? Наша истраживања треба да усреће човечанство.
Сви из његове пратње, истог трена, престадоше да једу зурећи испред себе, све док
им он климањем главе не даде знак да наставе обед.
Те исте ноћи, негде око поноћи, стари барон и његове слуге напустише Штирдинг;
уђоше у кочије које потонуше на мрачном ноћном хоризонту. Ваљда на север - онако
како је рекао лај исти фон Шлрегел Берински приликом свог доласка у Штирдинг?
***
Почетком јуна, те исте године, А. Лејдел је још увек у Штирдингу. Уморан је.
Данима је под утиском смрти оне раге у коју је толико пута пуцано. Желео је да
одагна то ружно сећање, али притисак који му се свалио на груди трајао је дуго,
имао је осећај да му нешто огромном снагом мрви грудни кош. Херман је отпутовао
за Најсе, оставивши га код Хетилде Браунинг, жене у годинама, удовице с чијим је
мужем Херман био блиски пријатељ.
Ускоро, из Најсеа, Херман шаље поруку: Маргарет Лун (да ли је то жена које је била
повезана с Јозефом Ертом Ланцеом?) крајем маја извршила је самоубиство под
крајње сумњивим околностима! А Шињевски је отпутовао из Минхена у непознатом
правцу. Херман је то сазнао преко својих канала, што га је стајало одређену своту
новца, али није могао да докучи смер путовања Штефана Шињевског.
Арнолд Лејдел је уверен, више него икад, да се нашао у потпуном заокружењу. У

свом хитном одговору Херману Лејдел моли пријатеља да поново ступи у контакт с
доктором Хи. Штајдеом. Одговор Хермана је брз и неповољан: нико жив не зна где
је нестао Хи. Штајде из своје куће на периферији Силберберга. Недавно, кућа Хи.
Штајдеа затечена је у путпуно рушевном стању!
Некако тих дана Арнолд Лејдел добија пошту најзваничнијим путем, преко
канцеларије градоначелника Штирдинга. Зачуђен је садржајем писма: "Филозофија
бескраја' је моје дело. Ја сам тај непознати филозоф из Галиције", пише на почетку
свог писма барон Штрегел Берински. "Једино ја поседујем слику будућности. Скрам
и Ечин су једино са мном задовољни!" Даље су следили маглени редови о
месијанизму некакве нове вере. Такав утисак стекао је Лејдел читајући писмо фон
Штрегела. Барон је у њему трврдио како је апсолутна лаж тврдња да херметика
новог Еона (за разлику од старог) одбија крвну жртву. Неспоразум проистиче,
тврдио је он, из тога на који начин се крв из крвне жртве просипа у анфоре. "Реч је о
историјским околностима и о људској крви у њима! А не о некаквим тајним,
затвореним просторима и околностима у којима магија користи људску крв!" Писмо
му се завршавало неком врстом понуде - пружао је Лејделу руку: "Ви, млади
господине, поседујете Магнум Аркану! Признајем, у тешким околностима мог
локала доказали сте снагу свога знања! Па, младићу, скромно бих вас замолио -
ујединимо се!"
Лејдел испусти писмо запрепашћен бароновом обавештеношћу која се видела из

последње реченице његовог писма. Истога трена то га натера да се маши онога што
је, игром чудног случаја (да ли је то био случај?), стекао у малом хотелу Канстата.
Зграбивши свитак Аркане грозничаво обема шакама, помисли: Ово је сигурно то
што они траже! Оно најважније у животу, со и семе Истине - догодило ми се, добио
сам га у близини тог проклетог локала "Пас и патка"! Морам што хитније поћи за
Фрајбург, размишљао је Арнолд Лејдел, још исте вечери! Водолију сигурно разарају,
а онда ће кренути на Јужну дијецезу!
Четврто поглавље
ЛАЖНА ЕЛЕУЗИНА
"Блажени је онај који виде то пре одласка под земљу! Он познаје крај живота! Он
зна и његов почетак!" (Пиндар, Тренои - фрагмент 10)
Никада пут до Фрујбурга није био Арнолду Лејделу тако дуг и мучан. Трајао је
неколико недеља; Лејдел се уз пут одмарао по свратиштима, задржавајући се у њима
и по неколико дана. Није му се журило, ништа није остало од оне штирдиншке жеље
да што пре дође до Фрајбурга, уместо ње, у њега се уселило злослутно предосећање
да је тамо, у Фрајбургу, његова Сребрна Водолија одавно срушена, а Јужна дијецеза
под претњом расула.
Стигавши у Регенсбург, потражио је Марту Г. и од њене послуге добио обавештење

да је отпутовала за Фрајбург. Изнајмивши хотелску собу, пожелео је да нечим испуни
слободно време у току краћег одмора. Сетио се Герлаха Саксонца, Герлаха
Хаусмана, свог земљака, који се одавно са својом породицом преселио у Регенсбург.
Напустио је војну службу при дворовима Пруске и Саксоније и у Регенсбург се
доселио као трговац некретнинама. Лејдел није био сасвим сигуран, ипак му се
чинило да је Герлахова кућа требало да буде у близини мале катедрале, у њеној
сенци, негде у ширем центру града.
Једном давно, још за Кнесових студентских дана, свратио је Лејдел, заједно с

братом, код Герлаха где су се у тишини простране куће присећали ранијих дана. Још
као студент Хаусман је често учествовао у двобојима; временом, просто је срљао у
њих, и најмањи разлог био је довољан да Герлах Хаусман изађе на двобој. Излазио је
на њих као нечија замена, али никада за новац јер, знао је да каже, онај ко излази за
новац, умире на двобоју најбеднијом смрћу. Ничега лепог није било у сабљарењу
Герлаха Хаусмана: од покрета његовог тела до начина на који је држао своју сабљу.
Гледајући га, човек је видео пред собом брдо меса широких рамена које, уколико не
сломи противнику сабљу, унакази и испребија зглобове на противниковој шаци,
исече жиле - једноставно, просто смрви, измрцвари га пре коначног и завршног
ударца сабљом. Ипак, иако беспоштедног изгледа, уколико би избио противнику
сабљу из руку, Герлах би одмах одустајао - никада није ишао до краја, изузев ако је
био принуђен да у самоодбрани противударом обори противника. Такви случајеви
били су ретки - Герлах Хаусман је два пута убио у двобојима. Герлах мора да има
познанства у редовима гарде око пруског двора, размишљао је Лејдел, и вредело би
покушати ту Штрегелову тврдњу извести проверити: да ли је или није двор Пруске
скинуо Кнеса с вешала?
Одмах је препознао мали трг на који је избио. Угледао је и катедралу, нешто даље од
ње високу решеткасту капију од кованог гвожђа. На земљу је падао сумрак, али се
још увек добро видело. Прилазио је споро гвозденој капији, вал узбуђења и неко
чудно осећање пробудило се у њему и то га је помало збуњивало. Велика гвоздена
капија беше закључана. Потегао је уже и звук звона је запраштао унутра, у пасажу.
Простор иза капије беше сличан великом каменом холу - између два зида, поплочан
и испуњен зеленом пузавицом. Нико се није појављивао. Хтеде да се окрене и врати
јер, помисли, ко зна да ли ту још увек живи Герлах Хаусман, бивши официр
краљевине Пруске. Али нека унутрашња потреба терала га је да и даље цима уже
звона. У овој кући нема живе душе, ког ђавола чекам, помисли. Међутим, скоро
истог трена, зачу бат корака и шкрипу врата која није могао видети с места на коме
је стајао. Појавила се жена у пратњи средњовечног човека обелелих зализака ког је
држала под руку. Чим је спазила Лејдела, пустила је руку човека. Он је лаганим,
одмереним корацима прилазио Лејделу. Био је крупан, широког лица, избачених,
јаких груди. Пришавши гвозденој капији, протурио је шаку кроз решетке. Човек је
хтео да се поздрави, али је Лејдел задрхтао као дете чувши његов глас.
- Ја сам Герлах Хаусман, господине. С ким имам част? упитао је. Арнолд Лејдел је
био нем од ужаса: Герлах је имао огроман ожиљак преко цела, између очију. Нос му
је био скоро сравњен и као згужван с месом и кожом лица. Лејдела пресече у
плућима жесток и муњевит бол. У тај мах стаде да дува велар наносећи крупне капи
кише. Густ мрак нагло покуља са свих страна. Човек с ожиљком трже збуњено шаку,
а Лејдел одступи корак уназад.
- Опростите, погрешио сам - прошапута Лејдел и истог часа осети стид због тога.
Човек с ожиљком је гледао негде неодређено мимо њега. Ово слепило може бити
само последица рањавања, помисли Лејдел. Сасвим је слеп. Требало је да се окрене
и продужи, али је и даље стајао у месту, као скамењен, пред тим широм отвореним,
угаслим зеницама.
- Кога тражите, господине? - упита жена из дубине пасажа. Лејдел поново задрхта
целим телом. Осетио је хладноћу до сржи. Ветар и киса постадоше снажнији,
надолазили су витлајући гране на дрвећу малог трга.
- Ко сте ви? - поново је упитала жена, овај пут глас јој је деловао забринуло.
- Не, то више није важно - проговори Лејдел збуњено, махинално повукавши обод
шешира надоле. С тешком муком се окренуо од тих згаслих зеница као да му је у
ногама било олово.
- Али ко сте ви! ? - сада је женино питање било изговорено гласније и у даху. Лејдел
се упињао да пружи што је могуће дужи корак не би ли што пре стигао до угла.
Чинило му се да је трг дугачак километрима и да никада неће успети да замакне за
угао; да ће стално, до краја живота, слушати глас жене која је била сестра Герлаха
Хаусмана. Ноге су му отежале од узбуђења, дах га је издавао, киша је падала у косим
налетима - бивало је све мрачније и хладније.
Чим је стигао у хотел, дао је вратару напојницу, наручивши кочије за сутрадан у

зору. Намеравао је чим преноћи да крене за Фрајбург. Овде немам шта да тражим, с
том мишљу легао је у кревет. Те ноћи преживљавао је тешку мору у сну. Беше запао,
у том сну, у густу маглу. Одједном, изронио је испред њега слепи Герлах Хаусман.
Када је покушао да заобиђе слепог пријатеља, појавио се, заставши испред њега
Франц Јозеф Липе, његов поочим. Из битке код Ајлака, осам стотина седме, осмога
фебруара, као припадник нижег официрског кадра пруских батаљона, Липе је изнео
обогаљену десницу. У сну, Лејделов поочим одавно је био мртав, али у исто време је
изгледао да не може бити живљи и Лејдел је имао представу о њему као о живом
човеку који је био једном мртав!
"Синко", проговорио је Лејделов поочим, "овако, као Герлах Хаусман, биће слепа
Немачка." То је изговорио Липе и нестало га је. Лејдел се трже из сна. Напољу још
беше ноћ. Прасак зоре се тек наслућивао као танушно светлуцање које се пробијало
по тамним рубовима тмине. Он отвори свој дневник и забележи овај сан, под
датумом: у ноћи 17/18. јуна 1842. Сигурно сан о нечему говори. Можда је то
будућност? Као држава, Немачка још не постоји, размишљао је Арнолд Лејдел,
седећи на рубу кревета.
2.
Никада му Фрајбург није изгледао мрачнији него те вечери када је кочијом стигао у
њега. Није било месечине, небеса беху мрачна. Као авети кретали су се људи из
ноћног редарства палећи уличне фењере.
Лејдел нареди кочијашу да продужи преко главног трга. Јужна дијецеза била је
одавно смештена на тихом и пбстранитом месту, негде у јужном делу периферије
Фрајбурга. Цела зграда вођила се на име Холма Џасфера, познатог у Сребрној
Водолији под надимком Мелез. Холм је својим берзанским акцијама, код мањих
поморских компанија, имао власничко покриће на ову кућу и њен посед, који није
био мали. У ствари, власници те зграде су се мењали у зависности од потреба и
датих околности - некада је то био Холм, а некада Марта Г. Тако је то упуство и
саопштено уском кругу људи око Лејдела, који је представљао врх у некадашњој
организацији Сребрне Водолије; а сада, у овом тренутку, размишљао је Арнолд
Лејдел, сигурно бившој организацији. Уколико би, неким случајем, дошло до
провере поседа Јужне дијецезе - одговор је био нека врста лозинке: "Власник је
стално на пропутовању". То је остављало времена да се свако даље интересовање за
власника предупреди солидним финансијским албијем.
Јужна дијецеза подразумевала је како целу зграду, тако и огроман посед од неколико
десетина села. Сама зграда имала је низ великих просторија; неколико купатила,
десетине соба за преноћиште, неколико радних просторија, просторија за пријем,

једну библиотеку солидно опремљену књигама. Око ње су били дубоки пространи
вртови, прекривени травњацима и украсним биљем, уоквирени дрвећем и зеленом
кресаном живицом. Пет огромних, као телад, дога чувало је Јужну дијецезу. Унутра
неопажено ни птица није могла да улети. Гвоздена капија била је мала у односу на
масивну зграду и била је удаљена од ње поплочаном стазом која се протезала у
недоглед, између два реда шимшира, све до истуреног предворја с масивним
каменим стубовима пред улазом у Дијецезу. На предворје се ступало преко два
дугачка, уска мермерна степеника, а у његовом супротном делу налазила су се тешка
храстова врата окована гвожђем. Пси су били негде, као невидљиви, смештени у
неком делу поседа; под сигурном руком чудне послуге коју су чинили псетар Карло,
високи, кошчати старац који је ретко говорио, намрштен и крутог држања и две
педесетогодишње жене. Послуга је у свако доба стајала на располагању члановима
из врха Сребрне Водолије - врха који се касније прозвао Јужном дијецезом. Послуга
се негде губила док су трајале операције и практична примена - да би се тек
сутрадан појављивала. Изгледала је увек исто: две старе ружне жене с
послужавницима и старац који је надгледао доге.
Кочија се зауставила пред капијом Јужне дијецезе - Леједел изађе из ње и отпусти

кочијаша. Неко време је посматрао како се кочија удаљава звечећи точковима, потом
се саже: копча на његовој дугуљастој кожној торби шкљоцну и он извуче из преграде
драјси и увуче је до пола у појас испод огртача. Био је пред Дијецезом у глуво доба
ноћи. Напрегнутог погледа спази, далеко доле, у дну стазе танушну светлост. Решио
је да буде крајње опрезан међу зидовима организације коју је тек основао; судбина
Сребрне Водолије довољно му је говорила. Најавио је да долази, али као и увек није
навео тачан дан и час свог доласка. За сада, био је убеђен и нико га није могао
разуверити, нека сила је желела да уђе у Дијецезу, да загосподари њоме, а њему да
препусти привидно вођство. Уколико се то догоди, промена обреда није искључена, а
за то би морао да сноси одговорност пред Минхенским центром оној ко води ову
истурену ћелију у Фрајбургу. Дакле, сва одговорност пала би на мене, размишљао је
Лејдел. Подземље теозофских центара немачких држава, па све до Лиона и Милана,
захтевало би његову личну одговорност. Јужна дијецеза, и њој сличне организације,
имале су право на своја лична гранања све до организација на принципу тројки, у
којима би свака ћелија бројала три члана. Али, у овом случају, део задужења које је
Арнолд Лејдел добио од својих главешина улазио је сређен и означен у систему
Велике целине Минхенског центра. Ваљало је претпоставити постојање низа
организација сличног састава, и дела дужности, као што је Јужна дијецеза, па је
њиховим деловањем и радом систем Минхенског центра личио на огромну реку коју
сачињава њен безбројни слив. Провалу, (откривање) једног дела тог огромног слива
велика река не би ни осетила као ударац јер би остали неоткривени делови падали
још дубље у мрак и непознато пред профаним светом. Једино су магови у врху
Центра знали за крајње циљеве јер су директно контролисали свеобухватност
задатака унутар тог огромног слива. Лејдел је познавао неколико магуса (издавали су
се за магусе, а колико је то било тачно, питање је) из круга Штутгартске Матутине,
но и с њом су се, последњих месеци, дешавале чудне промене. Осипала се брже од
Сребрне Водолије; чинило се, пратећи са стране, као да ју је некаква сила усисавала
негде, у нешто непознато, у неизвесност, негде у неку страшну даљину, мрачни левак
без краја, као да је подлегла поступку магијског вртлога који је примењен над њом,
размишљао је Арнолд Лејдел, гурнувши кључ у браву Дијецезине капије. Брава
реско зашкрипа, и врата стадоше да се отварају а да их није гурао, и Саксонац
закорачи на мрачну стазу Дијецезе. Дође му мисао о брату: ако је жив, где ли је сада?
Сетио се Штрегелових речи да је Кнес умакао. Мали трачак нађе олакшавао му је
грозничаво и напрегнуто осматрање помрчине око себе. Сазнање о Герлаховој слепој
судбини бацало га је у тмурна и црна предвиђања сопствене будућности; покушавао
је себе да убеди како свако има своју судбину, па и један бивши официр и пустолов
коме је суђено да смртни час дочека слеп.
Из размишљања га тргоше сопствени кораци, у тренутку му се причини да још неко

корача иза његових леђа. Муњевито се окрете. Не, никога није било, само мрак и
глувило ноћи. Он настави да корача према пригушеној светлости у дубини стазе.
Улаз је осветљен, мора да има некога унутра, помисли.
Арнолд Лејдел је делио политичко убеђење с оним групама у окултном подземљу

немачких држава које су поздрављале, на сваком кораку, демократска настојања у
Европи. Пруска строгост изазивала је подозрење и сумњу; гајиле су се некакве наде
да ће се из вајмарске подсвести испилити какав облик републиканске владавине, и
увелико се говорило о продору слобода и француским погледима на свет. С друге
стране, оснивање Немачког Савеза није могло да реши проблеме и унутрашњу
разједињеност немачких држава које су се распињале, кроз политичке борбе и
утицаје, између Беча и Пруске монархије. Кругови херметичког подземља били су
одлично обавештавани о новостима с министарских столова Беча и Берлина, Париза
и Петерсбурга и убрзо су схватили да ће Света алијанса бити велики непријатељ
демократских идеја Немачког Савеза. Већ осам стотина двадесет и друге бојазан
створена радом Бечког конгреса обистинила се: створена су општа начела ратног
устава Немачког Савеза. Дванаест армијских корпуса - од којих је Аустрија имала да
да три војна корпуса, Пруска пет, Баварска један, а остале немачке државе,
укључујући и четири слободна града, три - имало је да ступи у дејство у случају
ратних потреба. Овим актом, пре свега војним, било какво подривање Немачког
Савеза било је онемогућено. Испоставило се, по схватању Лејдела, да слободарско
подземље немачких држава није спремно дочекало ову новост с европске политичке
сцене.
Својевремено, Лејдел је успео, уз помоћ своја два пријатеља, такође Саксонца, да

дезертира у време првих налета француских армија преко Рајне. Рихард фон Фајге-
Волф, по чину капетан, и поручник Херберт фон Нојман били су људи који су му
обезбедили исправе, и препоруке, за његово бекство из првих истурених редова
пруске одбране пред расулом. Идеје новог зближиле су Лејдела и младог јункера фон
Фајге-Волфа још оних дана када је, проводећи време са Кнесом, Арнолд бивао у
кругу људи из једног берлинског студентског клана. Сам врх клана није био тако
безазлен како се чинило његово шире тело које се бавило компоновањем музике на
тему Нибелунга, корачницама, прештампавањем Хаменових и Новалисових списа.
За разлику од те шире студентске групе, њен врх се бавио анархистичким сновима,
француским погледима на жену и слободама које треба да разбију пруску
олигархију. У Лејдела је пуцано једне ноћи, с леда, у Берлину. Промашили су га.
Вероватно је у питању била полицијска провала. Неколико година касније догодило
се оно Кнесу у Хомбашу. Знао је по себи: он им то није заборавио, неће ни они њему
свој промашај. После Хомбаша Нојман и Фајге Волф ступају у нови живот,
породични; политика за њих престаје да буде страст. Пожелео је да обадвојицу
сретне; био је сигуран да би му помагали у истрази око Кнеса; једино та потмула
нелагодност поводом Герлаховог слепила, шта ако су и они нешто слично доживели?
Јунска месечина никако да исплива из мрачних небеса, а њега је снажно шчепала

мисао о брату. Лејдел нагло застаде. Као да с болом схвати све то из минулих година:
ко зна где су сада ти Саксонци? Шта ако им судбина није ништа издашнија од оне
коју има Герлах Хаусман? Не, помисли чврсто решен, нећу лутати Пруском и
Саксонијом, нећу их тражити. Слабашна светлост јунског праскозорја коначно се
исцеди на стазу Дијецезе. Свањива, помисли Лејдел. Потом је јасно чуо шумове који
су долазили негде иза шимшира; упињао се да тачно докучи место с кога допиру, али
у дубини Дијецезе бејаше тама. Доге! нагло се сети и у истом тренутку осети како га
облива хладан зној лепећи му кошуљу за кожу на леђима. Шта ако су пустили псе?
Пет дога под командом оног проклетог мутавог старца! Био бих изгубљен!
размишљао је Арнолд Лејдел зурећи на све стране у мрак. У мислима му је лебдео
стари псетар с једном поцрнелом, здробљеном шаком што су је искидале псеће
чељусти јер је држала камџију. Као да се тај одвратни старац церио однекуд из
мрака, а он га не види. Једино, као да је препознао тај шум који би могао одавати
нервозно псеће цимање ланца у нечијој шаци. Псетар га је мрзео без речи протеста,
никоме се није жалио на Лејдела, његова мржња видела му се у погледу у оним
ретким тренуцима кад би се насамо видали у мимоходу. Лејдел је донео Стелу: дога
је имала три месеца, била је црна као зифт и тврдоглава према другима, једино је
јела из Арнолдове шаке. Стари псетар био је упоран у дресури - све до онога дана
кад му је једногодишња Стела здробила шаку. Да ли ме је Стела заборавила? питао
се Лејдел. Присетио се и псетаревог брата: шта ли је тај Карлов близанац тражио у
канштатском хотелу?
Призор који је угледао у слабој светлости код улаза у Дијецезу згромио га је. Сва она
бујица мисли о прошлости, брату и страх од дога, све је нестало пред тим призором.
Под тремом Дијецезе стајао је огромни слепи миш! Та визија трајала је само један
једини тренутак и Лејдел схвати да под тремом стоји човек у сивкастом огртачу,
капраном оделу и белим рукавицама. Могао је то стварно бити огромни слепи миш
јер је ђаволски личио, при жмиркавој светлости на улазу, на крупно и страшно биће
из мрака. Јутарњи лахор зањиха огртач на човеку; изгледало је као да се морно, уз
слабашни лепет померају џиновска крила.
- Какво изненађење! - узвикну прилика на улазу. Лејдел је ћутао. Лагано је корачао

према њему. Како је Лејдел прилазио улазу тако се све више и више Џасфер Холм
осмехивао. Лејдел је корачао лагано, хтео је намерно да иде лагано. Кишне капи
почеле су да промичу кроз хладан рани лахор који се појачавао. Џасфер је жмиркао
на јакој студени, скупљао је око себе огртач, а грч око усана бивао му је све дубљи.
По гласу којим се наново обратио Лејделу као да је био уплашен: процедио је нешто
неодређено о ђаволски хладном, кишовитом јуну, али је то исто тако могло бити
стењање услед хладног ветра. Идући лагано, још тих двадесетак корака до улаза,
Арнолду Лејделу паде на памет питање: одакле тај човек баш сада на улазу? Ко му је
дозволио да се обраћа таквим тоном? Гране на дрвећу, дубоко у тмини, стадоше да
шкрипе од изненадног удара ветра који се појачавао.
- Арнолде, ви сте? - дрхтао је глас човека на улазу који је престао да се осмехује.
- Ја сам, Холме.
- Тако сте ме уплашили.
- Како може да те уплаши онај кога очекујеш? - глас му је био ироничан. Овај дочек
био му је сумњив, мада нико није могао да зна тачан час његовог доласка.
- О, не! Изашао сам из дима! Унутра се пуши, имамо госте, Арнолде. Да ли сте
расположени за чашу рајнског вина?
- Не, уморан сам - одговори и, пошто ступи на трем, добаци му у пролазу:
- Одакле вам идеја да баш овде удишете свеж ваздух? Џасфер га је посматрао са
смешком који му је испливао по образима. Све више је стицао утисак да је и овај
младић његов будући непријатељ. Уосталом, најновија је промена у томе што се све
око Дијецезе почело да води на његово име, а та промена власника није му на време
достављена.
- Има ли новости о Кнесу, Холме? - упита га, одмах схвативши да је погрешио.
- Не, ништа. Бринете?
- Желео бих било шта да чујем о брату. Џасфер се шупље насмеја:
- Па, ви сте у нашим круговима познати као човек који све зна, или барем толико да
изгледа како све зна.
Лејделу јурну крв у лице. И поред слабе светлости на улазу, Џасфер је приметио
навалу беса на његовом лицу. Престао је да се осмехује, оборивши лице к земљи.
Знати младићу, не значи деловати мимо осећања која треба да гајимо према
ближњима. Ипак, можда и ти знаш нешто што ја не знам - изрече Лејдел гласом
пуним потцењивања. Холм је почео да вергла, очигледно срећан што му је пружена
прилика да се исправи:
Мистика етерна је јавила да Пруска припрема оснивање немачког царинског савеза.
- Знам - прекиде га, а сопствени глас га лецну. Лагао је, али игру су почели они.
Ушавши у Дијецезу, оставио је Џасфера Холма у великој неизвесности.
Кућа је имала простран хол, а један њен ниво био је издигнут широким степеништем
прекривеним црвеним сагом. Одмах из хола ишло се на обе стране у унутрашњост
куће. Он крену према делу где се налазила његова соба за одмор. Пред вратима собе
застаде изненађен ониме што је видео и чуо. Од Холма је сазнао за госте, али се није
надао да ће они бити у његовој соби. Врата су била одшкринута и дувански дим је
лебдео низ танку пругу светлости. Хтео не хтео, морао је чути одломке разговора,
звецкање чаша, женски кикот, а у исто време био је у недоумици где сада да крене.
Онда је, сасвим јасно, чуо дечје узвике, скоро вриштање. У ово доба будна деца
овде? питао се. Био је опседнут чињеницом да је група непознатих људи у његовој
соби, тако да није ни приметио титраву светлост која се појавила на врху
степеништа, у руци једне суве, бледе прилике. Био је то старац, у поцрнелој,
обогаљеној шаци држао је лампу. Гласови људи се појачаше не би ли надјачали дечје
вриштање. Докучио је да се унутра налази само једна жена. Потом чу један дубок
мушки глас, па један пискав који као да није прошао мутирање. Оно што га је
највише чудило били су ти дечји гласови, који су се у одломцима пробијали између
говора одраслих.
- Оче, причај нам о чаробњаку Хансу Раклеу! Оче! -вриштала су деца, али на њих
као да нико није обраћао пажњу.
- Господо, морате ме разумети. Ја и Ечин Хирдирф само бисмо се пред масом

разилазили у својим схватањима. У суштини, наши погледи су исти, зар не Ечине? А
оно што сам вам пребацивао као слабост, то је било због врха који мора да буде
упућен у коначан циљ наших политика.
Онда је Арнолд Лејдел чуо онај мушки помало хистеричан глас:
- Не! Прво морамо истерати на чистину како је та група дошла у додир с њима! Они
су у дослуху с пруским двором!
Био је присутан још један мушакарац, неодређене боје гласа, али нервозан и
напрасит; говор му је одисао мржњом и охолошћу:
- До ђавола с тим балканским олошем! Па, нећемо, ваљда, толико причати о том
варварском лоповском месу! Зар отоманска империја не вреди више? Зар она није
брана против азијата!? Ваљда смо решили то питање, Ечине!? Проблем је с људима
које треба користити за наше циљеве, како их после отписати а да не постану својим
животом или смрћу баласт нашој политици!? Треба да правимо светски покрет,
Ечине!
- Оче! Мефисто је питао Ханса: "Ваша особина којом бисте заменили Бога?" Реци
нам шта је било даље! - вриштала су деца.
- Пашчад једна! Марш напоље! - урлао је на децу онај дубоки мушки глас.
- Скрам, ко би рекао да сте такви? Груби сте према сопственој деци, какви бисте тек
били према туђој?- зачуо се женски глас.
- Свако бих одузео од родитеља и дао у интернате. Кроз десет генерација била би
смањена жеља за приватном својином - опет је Лејдел чуо онај дубоки мушки глас.
Лејдела трже нечији дах на потиљку. Као да је осетио змију за вратом, муњевито
коракну у страну. Стари псетар је гледао у њега раширених зеница, пуних мржње.
- Лејдел, чекате да вас представим? - упита га аветињски шкрипавим гласом, у коме

је било подмуклости и ироније. Лејдел се загледа у његово лице: старац је одувек
био оличење мржње и ружноће, али му је сада бледо лице било искривљено као
услед великог бола, тако да је његова јајолика глава изгледала као да је ископана из
гроба.
- Зашто бисте то чинили? Нисам ли ја пошао у своју собу? - и мисао прође кроза њ:
та глава је ђаволски слична оној у канштатском хотелу.
- У своју собу! ? - узвикну гадни старац. - А ко тврди да је овде било шта ваше?
- Зар није био такав договор у часу кад смо основали Јужну дијецезу? Уосталом, ко
сте ви овде да се ја вама правдам?
У тај мах врата на соби се широм отворише. Из ње покуља дувански дим и задах
пица, а потом као да кроз маглу од дима изрони мали човек. Био је то кепец
необично велике главе.
- Какво изненађење! Господин Лејдел! Нисмо вас очекивали! Прво што је помислио
било је да га је овај незнанац ословио именом!? Како га онда не би знала било која
полицијска картотека? Ушавши у собу поред кепеца, учини му се да је ступио међу
негроманте.
Господо! - узвикну кепец, обраћајући се једној жени у љубичастој хаљини с дубоким

деколетеом, брадатој прилици којој се нису виделе очи испод навученог шешира,
другој седе браде до пола врата с крупном лептир-машном од црне свиле, и двема
девојчицама које нису могле имати више од по седам-осам година.
Ево - настави кепец с лажном театралношћу - част ми је да вам представим човека

који има намеру да буде један од земаљских војвода! Ово вам је Арнолд Лејдел!
Магус у Јужној дијецези!
- Не - промуца Лејдел, окренувши се збуњено.
- Молим вас, речено ми је да радите по принципима Изабраног свештанства Хи.

Штајдеа!? - узвикну кепец и покуша да ослони своју малу шаку о Лејделову руку
коју Саксонац с гађењем на лицу измакну, упитавши га:
- С ким имам част да говорим?
Лице кепеца побеле и дође као маска:
- Хирдрирф Ечин, господине -једва промрмља кепец. Арнолд се одмах сетио речи
фон Штрегела и кепеца који му је, кроз визију, у Канштату најавио ђаволско
позориште. Гром и пакао, стресе се Лејдел помисливши како је оживела та његова
визија из бедног хотела у Канштату! Патуљак је осетио његово узнемирење.
- Чули сте за моје име, зар не?
- Да, чуо сам. Али под врло нечасним околностима, господине Ечин- одговори мукло
Арнолд Лејдел. Наступи мукла тишина. Псетар је стајао на вратима с лампом у
рукама иако је у соби било довољно светлости. Изгледало је као да нешто важно
ишчекује, нешто у сваком случају ружно као што је било његово лице.
- Иди у сто ђавола, Карл! Затвори та проклета врата од собе, кости су ми промрзле
по робијама! - замумла она брадата прилика с дубоко натученим шеширом. Псетар
се уклони с врата, затворивши их за собом. То би могао бити знак напада, помисли
Лејдел, и неприметно откопча дугме на огртачу.
- Ја сам - проговори брадата прилика, као да замумла - ако вам то нешто значи, рак
фон Скрам.
Лејдел климну главом у његовом правцу. Жена подиже чашу с вином према Лејделу,
осмехујући му се. Брадати човек је погледа и њој се осмех заледи у зеницама. Ипак,
као да није хтела да пропусти оно што је намеравала да учини:
И ја сам чула за вас! Занима ме то чиме се бавите, господине! Пијана је, помисли
Лејдел. Седела је са супротне стране стола који је био широк и округао, захватајући
више од половине собе. Такав сто није био овде док је све ово био простор који сам
ја користио, размишљао је Саксонац. Жена је изгледала лепо, исувише лепо за, по
његовом мишљењу, доста мрачне околности у којима ју је овде затекао. Осетио је да
има нешто у њој и она је то већ јасно наговестила. Приметио је на белој кожи,
између деколтеа, младеж, који је био неупадљив, па ипак је морао да гледа у њега
јерје наглашавао облине њених груди које су биле дискретно полуоткривене.
Посматрала га је сјајним зеницама, померајући тело лагано у страну.
- Треба ли и ја да вам се представим? - упитала га је мазним гласом, изазовно се

осмехујући. У том тренутку дебела, маљава шака оног брадоње паде на њену руку с
чашом и стиже је.
- Не - рече Лејдел уз смешак. - Ви сте се већ представили.
- Да ли сам то учинила добро?
- На најбољи могући начин, госпођице. Ја сам Арнолд Лејдел и стојим вам на

услузи.
Жена забаци главу с црвенкастом косом изнад наслона столице и стаде да се нападно
смеје. Осећао се чудно: био је изазван таквим понашањем; дуги бели врат те жене,
бео као млеко, просто је дражио, тешка пуна коса падала је у витицама по њеним
обнаженим раменима, док су се њене груди надимале одајући жељу, а с друге стране
мисао о опасности није га напуштала.
- Смири се. Волео бих да се смириш - рече јој мукло брадати. Жена тихо јекну,
подигавши шаку у висини очију, на њеном средњем прсту засија крупан
брилијантски прстен.
- Доста ми је твог туторства, Скрам! И твојих учења! Твојих лажних учења о томе
како свако треба да буде слободан јер се родио слободан, док си ти највећи тиранин!
Доста ми је твојих прича о превратима! У животу нисам срела пакоснијег и
злобнијег човека од тебе! Курвар си каквог нема Баварска! Знам твој однос са
слушкињама! И ову ћеш децу упропастити као и најстарију ћерку! Знаш ли шта ти је
ћерка!? Знаш ли!? Покушај њу да смириш! Буди сигуран да све знам о теби! И хоћу
оно што желим, макар то трајало тренутак и било безначајније од твоје шугаве идеје!
Схваташ ли!? -вриштала је жена у љубичастом.
- Ох, драга Контеса! - усплахирено добаци патуљак, гласом који је пре личио на
скичање зеца ухваћеног у гвожђа.
- Губи ми се с очију, ти проклети кепецу! Ти си ме увалио у односе с њим!

Девојчице изронише испод стола и стадоше да пиље у њу отворених уста, потом се

загледаше у Лејдела. Саксонац запази да је једно дете разроко, а да је поглед друге
девојчице, с обзиром на њене године, невероватно зао. Жена устаде и без речи изађе
из собе, за њом истрча патуљак, викнувши:
- Карл! Одведи Контесу у њену собу!
Када се окренуо, тресла му се шпицаста брадица, поглед му је био мутан и с рукама

није знао ста да ради. Мора да је и она тек приспела чим је упућују у собу, помисли
Лејдел, решен да прекине непријатну тишину: Господо, коме треба да захвалим за
ову посету Дијецези?
Они су и даље ћутали. Патуљак седе, ноге су му висиле на столици једва прелазећи
њен рам. Лејдел се уздржавао да не прасне у смех, толико му је кепец на столици био
смешан. Као да је схватио шта мисли, патуљак га упита својим мекетавим гласом:
- Речено нам је да свратимо и до вас. Ми контролишемо уместо Центра.
- Који "ми"!? То "ми" већ неколико пута чујем!
Кепец слеже раменима:
- Твоје је да слушаш, а наше је да известимо - додаде монотоним гласом. Лејдел се

нађе у недоумици шта да учини. Желео је да сазна чему све ово у његовој соби и шта
хоће ови непознати људи од њега. Девојчице су шашољиле по његовој торби, тек кад
је отворише, Лејдел схвати да га претресају. Човек који се представио као Скрам
скочи према деци која истрчаше из собе уз цику и вриску.
- Проклета пашчад, само Карл може да их смири, али Контеса то ретко дозвољава.
- Беспотребно се узбуђујеш - добаци кепец, клатећи малим ногама.
- То су ваша деца? - упита Лејдел брадоњу.
- Да, моја деца коју васпитава псетарева камџија!
- Девојчицама ништа не фали! Контеса претерује, Скрам! Оне делују као модели
будућности! И знање ће се умножити! Њихова жеља за знањем је огромна!- узвикну
раздрагано кепец по имену Ецин Хирдрирф.
- Ноћас сам морао да им причам о сексу, а синоћ као да су полуделе, све понављају
од речи до речи - каза Скрам и намршти се.
- Одлично! Скрам! Твоја деца биће изнад осталих људи! запљеска одушевљено Ецин
малим патуљастим шакама.
- Боље и то о сексу него да будеш кочија, а ја коњ, па да нас по сву ноћ јашу!- рече
човек беле кресане браде, с црном лептир - машном од свиле. Скрам поскочи с места
као да се нечега важног сетио:
- Господине Лејдел. Пошто се није представио, то ћу ја рећи. Ово је мој сарадник

Слегне, Енгр Слегне. Седите, зашто стојите? - обрати му се Скрам. Човек беле
браде, представљен као Слегне, климну главом Лејделу.
- Уморан сам. Легао бих - одговори Арнолд и лагано подиже своју торбу с пода.
- Карло ће вам показати вашу собу, господине.
- Разговараћемо, господо, чим устанем - обрати им се Лејдел с врата.
- Ако сутрадан будемо имали потребу за тим разговором и уколико будемо овде -
пропишта кепец, не гледајући у њега, док је Скрамово лице било оборено.
Нашавши се у холу, примети да је увелико јутро. Старац је стајао на средини

степеништа и Лејдел пође к њему. Псетар га је увео у собу чији су се застори на
прозорима вукли по поду, а између њих и средишњег дела собе био је развучен
параван. Лејделу паде на памет да је с оним типовима требало разговарати о
шугавом Франку и његовом секретару Хугу-Хугу, о томе шта мисли Веритас, зар не
види да та два пасја сина врдају?
У соби је било нешто оскудног намештаја: један кревет, сто, фотеља и један омањи
отоман. Једна врата водила су из собе. Покушао је да их отвори - била су закључана.
Препознао је ту собу: служила је за тестирање придошлих кандидата и будућих
објеката сеанси и ритуала. Још једном пажљиво осмотри просторију у којој је био,
стаде да загледа у постељину, испод кревета и стола. Пажљиво је прешао погледом
зидове не би ли уочио било какве знакове- присутност магијских шифри била би
опасна. Приђе вратима и обрну кључ у тешкој, гломазној брави од бронзе. Осети да
ће тешко заспати, сан му је био разбијен; посматрао је своје ствари које су на гомили
лежале пребачене преко стола. Нелагодност се повећавала, имао је осећај да још
неко седи за столом, он му не види лице ни тело, ништа, а та га приказа претећи
посматра и спремна је да га заскочи чим га опхрва сан. Светлост је слабасно
продирала кроз прозоре застрте тешким завесама. У руци, пребаченој преко
покривача, чврсто је стезао кундак драјсија који је био окован гвожђем, то му је
давало приличну тежину која је требало да спречи веће трзаје оружја приликом
окидања. Убрзо схвати да ова напетост може само да га изнури. Лагано увуче оружје
испод покривача и покуша да се максимално опусти у водоравном положају. Полако
је прикупљао духовну снагу за гностичку вежбу, потом направи кабалистички крст,
после чега је пронашао извор енергије: налазио се ниско, негде у висини колена и
полако је надолазио навише, ка мозгу. Ово је из области Јесода, помисли Саксонац и
осети како лебди.
Био је свестан, пре него што га је целог прожео сан, да би они типови у његовој соби
могли припадати реду илумината, мада није имао никаквих опипљивих доказа за то.
Али оно с децом је било толико мрачно и пуно пригушене претње, само се
илуминате појављују на местима где их мало ко очекује, они туђе сматрају својим,
њихови управљачи сакривени су у ноћи иза три вела и с крајњом дрскошћу својатају
будућа светска времена.
3.
Тргао се из сна сав у голој води. Где је? питао се, које је ово место, тај простор с
креветом где се налази? Спазио је, укочених удова, светлост која се косо сливала по
таваници. Осећао се поражавајуће као адепт затечен "мраком прве ноћи" - као да је
неко господарио његовом свешћу. Скочи у седећи положај на кревету, пренеражен
сопственом мишљу која му је нудила само пораз. Напипавши оружје под узглављем,
осети олакшање, али само на тренутак јер с друге стране врата допреше шумови.
Неко је желео да уђе унутра кроз она врата на која је догурао отоман. Тај мора да је
врата откључао с друге стране јер се квака упорно померала горе-доле шкрипећи.
Непознати је био упоран, а морао је схватити да су врата с унутрашње стране
подупрта теретом. Лејдел полако устаде из кревета, с револвером, и приђе вратима.
Прислонивши цев на шупљину браве, измакавши се у страну, запита:
- Ко је?
Одговор није био јасан, био је изречен у грчу, журби и страху и једино се то дало
уочити. Није могло да буде спора: незнанчева журба била је велика и стога његов
покушај да уђе беше неспретан; учинило му се мада није био сасвим сигуран, да је
тај глас у грчу изговорен био женски. Одмах је помислио на жену у љубичастој
хаљини, што је у њему изазвало бујицу радозналости, мада је истовремено дубоко у

њему тињало осећање да је, ипак, све тако сумњиво и да опасност само што није
грунула на њега.
Ипак, одлучио се: одупревши се леђима о зид, лагано је гурао један крај отомана с
врата. Потом у вратима угледа жену огрнуту пењоаром. Освртала се иза себе у
полумрачан простор у коме су се назирале полице с књигама. Док се провлачила
кроз полуотворена врата, Лејдел је схватио да је ушла из Дијецезине библиотеке.
- Молим вас, опростите - рекла је тихо. У рукама је држала флашу с вином и две
чаше. - Само мало светлости. Биће нам лепше.
Осети како га те речи опчињавају, шуме као вода која долази негде с краја света.
Била је без огртача и као да је изронила иза паравана, где се за тренутак задржала.
Мирисала је њена кожа, однекуд му постаде познат тај мирис. Некада давно, тако му
се чинило, једна жена је употребљавала тај мирис пре него што би ушла код њега у
кревет. Али сада те жене нема, а представа о њој је тако упечатљива! Дошло му је да
заурла од беса- сетио се Ланцеа и Канштатског хотела. Разнећу јој срце куршумом
ако се само појави опсена с Отилијом! помисли гневно Саксонац.
- Зар бисте пуцали у мене? - каза баршунастим гласом, а њега обли вал топлине и
нежности. Ово је изузетна курва, пази, па она ми чита мисли! помисли Лејдел.
- Зашто тако мислите о мени? - упитала га је. То га потпуно дотуче. До ђавола, она
има знање, треба бити опрезан!
- Донела сам шампањац да прославимо ваш долазак - рече. Треба скренути поглед с
ње, бубњао му је унутрашњи глас у ушима. Али, жеља да је гледа била је јача од
свега, и он подиже поглед према њој, као да му је наредила да је погледа, добро, до
краја, до најмање појединости. Поново је закорачио према њој. Био јој је толико
близу да је осећао њен дах, видео је јасно премаз ружа преко њених усана и доњу
усну испуцалу, овлаш отворену и набреклу од жеље. Стала је лагано да подиже руку
увис. Угледао је на крају њених дугих, белих прстију нокте. Били су обојени и
приликом забацивања руке блеснули су у полумраку собе. Коса јој је била затегнута
у пунђу тако да је истицала косину њених очију и сјај њених зеница. Онда му се
поглед, као да је био ношен силом, зауставио на белој површини њеног избријаног
пазуха који је мамио да му се приђе и покори на коленима. Сва белина и благи
прегиб њених груди све до пазуха падали су на његове очи као врело гвожђе.
- Ја сам - рече му - у вашим ритуалима, Лејдел.
Арнолд коракну уназад. Елеузинске мистерије! помисли, схвативши да је опасност

долазила из њене подигнуте руке, сјаја и материје њене косе и из њеног погледа.
- Зар нећете да седнете поред Извора Девица? Арнолд Лејдел се шупље насмејао.
Имао је осећај да му се у грлу заглавила жар. Пред њим је била некаква Селестина,
Кандија или нешто проклето слично! Зујало му је у ушима од навале сопствене крви
која се упалила. Она је Ритхманов човек, тај проклети шугави Франк Ритхман,
помисли Лејдел у магновењу и лепо виде како га она уводи у некакву самотну зграду
напола срушену, усред магле! Питао се: шта тражи ту с њом?
- Купићу од тебе Велику аркану! - рече, и то пре би наредба него изражена жеља. Он
се муњевито ухватио за груди, под прстима је осетио ону своју живу воду.
- Не продајем! - заурлао је као звер. Одмах му је понудила замену за Велику аркану,

пруживши му књигу мрких корица с црвеним насловом "Књига сенки". Није ништа
одговорио на ту понуду.
С искуством мистагога, Лејдел се концентрисао на врил, ону струју животне

енергије расуте свуда око њега по овој вражјој кући и даље, све до звезда!
Изненађујете ме, Лејдел - проговори жена с грчем на доњој усни За сада сам у
предности, дошла је сама по мене, као по предмет своје жеље - само пажљиво!
бубњало је Арнолду у ушима. Осећао је како га зној облива и слива му се низ врат.
Још увек држите револвер у рукама? - рече и насмеја се. Стварно држао је револвер
као дете, обема шакама, као да нема довољно снаге у једној, а цев је била управљена
у његов стомак. Спопаде га страшна мисао: стећи ће утисак да је то у шакама једна
обична играчка и - повући ће ороз! Постаде му јасно да га Контеса опчињава. Хтела
би његовим самоубилачким актом да дође до спајања, укидања граница између њих,
самоубилачким поистовећењем с њом. Лејдел поче да граби астрални огртач.
Померањем паравана, што је она учинила чим је ушла у собу, Лејдел је запао у
неугодан положај - светлост је долазила иза њених леђа и засипала му вид. Она је
стекла привидан положај тунела, као у елеузинским мистеријама, док је све испред
њега лебдело као у јари. У својој наготи стала је да поприма ликове њему драгих
жена. Нека сам проклет на вечиту ноћ! прожела га је мисао, ко би могла бити ова
жена!? По слабо осветљеном зиду собе замислио је редове исписане невидљивом
руком: "Ја нисам Демофонт! Нити је тај мирис, мирис амброзије! то је помаст
сатаниста - крв пса и секрет мачке у парењу! Неће доћи до праве смрти која је
порођај! Нити бих ја био право зрно које ће родити! Нашим спајањем дошло би
длакаво дете на свет, са жабљом главом и израслином на кичми![19] До сада никаква
грешка с овом женом није направљена! Контеси једино дугујем полни акт! Она је
обична курва залутала с фрајбуршког плочника! Бедна сенка страха! Парићемо се
као животиње! Толико дупуштам овој лажној Елеузини! Ни помена о грчком
времену, ово је Фрајбург, јун хиљаду осам стотина четрдесет и друге! Јужна
дијецеза, освојено сотијско место! Грчким мистеријама с пролећа, у месецу антес
териону! У Фрајбургу је ноћ! Ноћ! Вратићу је у Царство мртвих!"
Куљала су слова пламене боје на зиду испред очију Арнолда Лејдела.
И пред Саксончевим очима изрони нови призор: жена се увијала грчила и стењала;
имао је осећај да присуствује неком необјашњивом, страшном и наказном порођају.
Била је као и он: сва окупана знојем. Промена је била сасвим јасна: сада је она
узмицала од њега. Кидала је крупне шљокице које су јој прекривале груди. Њене
пуне сисе почеле су да се клате јер је била мало погнута, између њих се сливао зној
и скупљајући се блештао по наборима коже на сотмаку око пупка, сливајући се даље,
међу њене бутине. Надомак његових шака биле су велике, меснате, тамноцрвене
брадавице. Имао је жељу да зарије зубе у њих. Треба прићи и зграбити је за рамена,
размишљао је. За то бело, сјајно обликовано месо и- окренути је! Треба јој прићи
отпозади и забити га, да буде као код коња у парењу! Почела је да муца. Схватио је
то као њену тврдњу како није дошла због овога; помињала је нека утицајна имена,
разлог због чега је дошла, жељу да му помогне, али то мрмљање је могла бити и
мантра, њена шифра, призив за помоћ и снагу из таме!
- Не - процедио је - забићу ти с гуза. Бићеш моја кобила!
Лепо је могао да види све ствари око себе, сваку ситницу, онако како је и било пре
њеног уласка овде.
- Свуци се! - заурлао је Арнолд Лејдел, осетивши снагу Јесодовог вртлога који је
витлао у његовим препонама. Одречно је вртела главом стењући. Завлачила је руке
између бутина, била је још увек благо савијена, сисе су јој надолазиле као две сјајне,
знојне полулопте.
- Имам једну врелу ствар за тебе. Бићеш од ње мекана и широка као пучина - каже
јој и наново полази к њој. Ноге су му тешке као да су од олова. Да ли му то неки
унутрашњи глас говори: пред њим је била смрт у облику ероса. Каква то треба да
буде густа и врела крв с ове стране где је он, у животу и на јави, која би се
супротставила том голом женском телу које тражи спајање без граница, претапање
као у дугом сну, одлазак у смрт и ништавило. Дубоко је удахнуо коначно је дошао до
ваздуха пуним плућима. Више није био у нечему сличном воденом гробу. Ући ћу у
њу као пола човек, пола коњ - кентаур! помисли Саксонац. Видео је: раздирала ју је
сопствена пут, иза ње је скривала свој напад, али се он, као бумеранг, окретао против
ње саме! Треба показати тој блудници знање на коме је рађено још у временима
Луксора, без светости самог чина и његовог призива опште плодности -једноставно
приредити оргастичко уништење њеног бића, прах њеног сексуалног у телу!
Куплерај настраности с њеном личношћу! После чега ће бити као мекана и влажна
иловача. И ништа више, размишљао је Арнолд Лејдел, спазивши страх у њеним
зеницама. Стајао је близу њеног знојног тела; била је сва влажна и то је мамило да
уђе у њу. Доња усна јој је крварила: упињала се да превлада његове мисли, слике,
мирише и боје, да разбије све његове представе о њој јер је, материјализацијом
његових представа, напад на њу бивао успешан.
- Свуци се - поновио је, имајући пред очима потпуну визију како скида оно мало
рубља са себе, израз њеног лица при тој радњи, покрете њених шака, шумове које ће
рубље испуштати испод њених прстију, покрете њених бедара, начин на који ће га
гледати - све се морало предвидети. На њој је још био скерлетни појас с копчом у
облику змијске главе која сикће. Он је добро знао шта за њу значи тај скерлетни
појас. Само да не пренагли, размишљао је, јер у појасу лежи њена скривена моћ, то
би могло бити опасно по њега у целој операцији против ње. Жена је разблудно
мљацкала уснама, упаљених зеница, с оним привидом мржње која је могла бити, у
исто време, позив у помоћ паклене страсти.
Био је сигуран: нешто је спремала, последњи и најопаснији удар. У низу коитуса с

њом, размишљао је, провући ћу је кроз ланац малих смрти, сваки врхунац у спајању
је једно мало умирање. Све морам учинити само да разорим тај сатенски матријархат
с којим је изасла против мене!
Није га изненадило што је захтевала од њега да јој скине тај појас од скерлета.
- Не - одговорио је - ако га ја скинем, постаће змија у мојим рукама! Ми смо у једној

од коњушница света!
Тргла се као од огња, покушавајући да му измакне - знала је шта значи ова његова
мисао о коњушници. Лејдел је почињао гласно да умишља нову ситуацију. Зграбио
ју је за рамена и окренуо. Арнолду се чинило да жена пада споро, врло споро и да
постаје оно што је малопре била његова жеља. А сад, мислио је, на мене је ред у тај
исти облик да уђем. Сад смо у бечком коњичком мањежу, у једној од његових стала;
то је могло бити и у стали код Хермана, у било којој стали света! Све оне
коњушнице у које сам улазио. Ти си Едела, Херманово касачко грло!
- Едело! - повикао је, пружајући шаку према њеном лицу. Полако, зашто дрхтиш
мала моја? Биће нам лепо, зар то ниси желела?
Жена се увијала и јечећи муцала. Била је сва у ватри између страха и успаљености.
Ширила је бутине скидајући појас Деметре, била је на коленима и лепо су се
оцртавали њени јаки и пуни гузови, уздигнута бедра с простором црних маља
између меснатог и знојног дела бутина. Била је ослоњена на лактове па је скидање
појаса ишло теже, или је то требало да намами Лејдела да се и он прихвати скидања
њеног скерлетног појаса, са змијском главом, и да ослободи утегнуте бокове жени
која је, клечећи и на лактовима, стењала на поду. Доле, на поду, био је на њој,
отворених ноздрва упијао је мирише њене коже, чврсто склопљених капака испод
којих је лебдела слика њеног и његовог изгледа. Био је шакама и стопалима ослоњен
о тло испод њега била је она, мокре коже, под њима је било сена, свуда је
запахњивало на шталу и воњ коњског ђубрета. Топлина, као из седам прокључалих

мора, прострујала му је кроз жиле: кобила је њиштала док ју је коњ заскакивао. Била
је неодољива длакавост њеног доњег трбуха, испод набрекле површине око пупка,
протезала се до блештаве белине коже с унутрашње стране бутине. Једна нога
клизила јој је у страну услед напора да га издржи на леђима. Он снажно зграби месо
њених бутина и силином уђе у њу. Сва је сијала од зноја, сјактила је дубока влажна
површина између њених сиса, а брадавице су се клатиле благо као необични
плодови. Потом је длановима извршио притисак дуж њене кичме, изнад њене
избачене задњице тако да је она још више издиже и указа се њен анални отвор. Он
увуче палац у њега и поче да га врти, онда јагодицом кажипрста и палцем пронађе
оно место, саму ивицу на којој се спајају њен отвор на задњици и мала, тамна, врела
провалија. Стала је да вришти, док је из ње точила врела слуз. Све је било склиско
под њим, фино, меко крзно, испуњено паром из њених бедара. Удара га оштар
прамен њене дуге косе, али је то за њега грива, то је Еделина црна и глатка глава с
великим очима! Имао је осећај, онако строваљен на њеним леђима, да је тежак
стотину килограма, дугачак и јак као сама црна земља. А она је увијала телом
вриштећи, бацајући се уназад тешким, мокрим гузовима не би ли га што боље
примила, док му је трнуло у препонама, а у исто време врелина у његовим мошњима
расла.
Изузев неодређеног стања сличног губитку нађе, после тог уживања ништа друго
није осећао. Имао је осећај да стоји поред кревета и посматра своје и њено тело. Ова
тела, размишљао је, сутра ће бити једно велико ништа, један црни смрдљиви леш -
биће гад гледати то распадање.
Чешљала је дугу косу седећи гола на ивици кревета. И опет као да је читала његову
мисао:
- Не буду луд - смешила се - како ће доћи нови ако ми не умиремо? Посматрао је сјај
њених беоњача, у њој је још било страсти.
- Имам сина - додала је мирно, нашто се он усправио од силног изненађења у

кревету.
Држала је дојенче преко руке. Дете је спавало оборене главе, ослоњено на ручицу
која му је вирила из повоја. Арнолд Лејдел осети онај тако блажени мирис детета
које још сиса мајчино млеко.
Мали анђео - каза он и поче да се презнојава. Она се насмејала, али је то њему пре
личило на сиктање.
- Дете ми само смета - каза - не могу да будем слободна!
Ти си курвуља - процедио је, испуњен бесом.
Не ја сам будућа слободна жена која ће испунити овај свет - одговорила је мирним
гласом.
- Курво! Каква си ти мајка!?
- Онако како ти желиш, жена ослобођеног ероса.
- А потомство људског рода? - упитао је очајно.
- И на то мислим - рече подмуклим, сиктавим гласом. Украс на копчи њеног појаса у

облику змијске главе с палацавим језиком стаде да се покреће - глава змије беше
оживела!
- Мајка ће њега научити како се убија! Прво ће убити анђела у себи, а после људе! -
смеје се, сикће и љуља дете.
Одједном у њему се јавља страшан осећај: то дете, мисли он, мртво је иако је живо,
живот тога детета је смрт, не само малог немоћног бића у њеним змијским рукама
већ многих знаних и незнаних! Арнолд је сав у грозници, није сигуран одакле му
такво осећање навире, из ког је то пакленог извора?
- Али, зашто? Зашто? - муца.
- Заветовала сам га за борбу против Јагњета - одговара му кроз зубе. Смеје му се у

лице, а он је овај пут сигуран: њен смех је сличан сиктању змије. Нагиње се према
њему:
- Опкољен си - каже му. - Круг се стеже око тебе. У прах ћемо разбити Дијецезу. Са
Кнесом је било лакше, лакше него што смо се надали - заврши у даху и насмеја се
хладно, змијски. У рукама више није било дојенчета.
- Како!? - заурла Арнолд Лејдел, покушавајући да је зграби рукама.
- Смири се. Спавај невиним сном ако можеш. Твоја мајка није знала шта гаји.
- Курво! Јетру ћу ти ишчупати! - урла саксонац осећајући слабост.
- Лејд, спавај. Добио си овај пут, али следећи, видећемо. Слабост у Саксончевом
телу је све већа, умор надолази у његове удове као вал на морским водама. И он
лагано пада потиљком на јастук, глава му тоне у мекоту узглавља.
4.
Колико је провео времена у сну, не зна. Када је отворио очи, опазио је њено стопало
поред свог лица. Држећи ногу на кревету, полако је навлачила чарапу. Подигнутих
руку навлачила је рубље танко и сјајно као рибља крљушт. Још једном је могао да
види то тело у свој наготи и скерлетни појас с копчом у облику змијске главе.
Женина пут је била та која је изазивала на сопствено скрнављење.
- Пиљиш као Вилкинс, бранитељ људских слобода и развратник! - рече, па се

насмеја. Опет се сетио брата и опет је она, као да му је прочитала мисао, одговорила:
- Исекли су га на комаде.
- Кога!? - узвикну, прекинувши је.
- Твог брата! - каза и насмеја се развратно, у очима јој је опазио уживање док је то
говорила.
- Ти, проклета! Ти... - муцао је Арнолд Лејдел, гушећи се од беса и мржње. Зграби је
чврсто рукама и привуче к себи. Поглед му се сусрете с њеним зеницама у којима
виде нешто од чега му се крв следи у жилама: просто несхватиљиво, као у великом
огледалу угледа свога брата!
Кнес је на средини бечког трга Шварценберг изашао из кочије, потом продужава

пешке. Лејдел је препознао Беч. У даљини, далеко испред Кнеса, неколико
пролазника као у магли. Одједном схвата где му се брат упутио - пошао је на место
своје смрти! Тамо кад стигне - погинуће. Кнес је корачао, кроз мањи дрворед, поред
огромне фирме "Рајплис" која је жућкасто блескала. Падао је сумрак по плочнику
Беча док се Кнес кретао према једној кући чији се кров једва назирао понад великих
крошњи. Арнолду шуми у ушима слично песку који пропада кроз прсте. Кнес је све
даљи, постаје мали као мрва - и коначно нестаје у дрвореду. И то је било све о Кнесу.
Нагло, пред његовим очима нестаје све то о Кнесу као што се и појавило у њеним
зеницама. Чује њен смех, онда види лице Контесе, нагнуто је над њим. Замахнуо је
песницом, потом још једном, али му песница пролази кроз сенку! Као да је тај смех
жене долазио из бескраја, а њен лик био тако близу! Лејдел је обливен знојем.
- Опет почињеш - обраћа му се она.
- Дрољо, где ми је брат? Да ли је жив или мртав? - пита је, једва изговарајући речи.
- Зар мислиш да ја знам? Они у врху одлучују о свим пословима и о свима нама.
Мораш да сарађујеш с нама.
- Ја сам слободан и сам! Схваташ ли? Не занимају ме прљаве говнарске игре које
водите!
- Почео си с нама и с нама мораш завршити - одговара му она, уз презрив осмех.

Арнолд Лејдел хтеде да се придигне.
Не, не померај се! Спавај! - нареди она и стаде да се измиче према вратима. Лагано,
као да није додиривала тло, приближавала се вратима, онда се муњевито, као сенка,
стопи с њима!
Хеј! Ко си? Како то излазиш! - узвикну Лејдел запрепашћено и поскочи из кревета.
- Ја сам краљица вештине! - разлеже се њен глас свуда око њега, као да је долазио из
његове утробе. Саксонац осети страшну хладноћу. Скупи се као црв, глава му је била
међу ногама.
- Нећу потпуно умрети! - заурлао је из све снаге. Као да му се грло распадало док је
понављао те речи - а Контесин глас је брујао, подрхтавао, зујао около.
- Нећу потпуно умрети! - урлао је Арнолд Лејдел, згрчен у кругу сопственог меса и
костију, с главом међу бутинама.
Пето поглавље
ОГАЊ ЈЕСОДА
"Скупљамо Дyнауис Проуникоса из тела преко излучина створене моћи (гоне) и

менструалне крви."Панарион 25.3.2. (Цитат из једног обреда секте николаита, негде
око 150. нове ере.)
Тај проклети Контесин глас проламао се кроз затворени простор Дијецезе, свуда око
њега, мешајући се с његовим урликом, притискивао му бубне опне до лудила, улазио
у плућа и мешао се с његовим дахом и, као да га живот напушта, избијао му на уста.
Лежао је склупчан на кревету у потпуно затвореном кругу свог тела, као у прадавној
слици видљивог космоса оличеној у рептилу Уробуросу који прождире сопствени
реп. Ритуалну реченицу одбране завршио је оним речима којима је и започео
одбрану, овај пут кратко и одсечно изрекао је на арамејском, хебрејском и латинском:
"Нећу потпуно умрети!"
Лагано, крајње опрезно подизао је лице навише. Отварао је кружну гомилу

сопственог меса и костију. Магнум Аркана! Шта је с њом? беше прва мисао која му
паде на памет. Маши се за недра. Свитак је био у кошуљи, али када га је извукао и
развио!? Унутра није било ни једне једине речи! Остала је само жућкаста површина,
као траг погоретине. Онда је, у трену када га је Лејдел развио, свитак почео да се
распада у његовим шакама.
Курвини синови, помисли Арнолд Лејдел. Нећете ме добити до краја! Тиме је,
Саксонац је био свестан тога, Дијецезину групу издала Етерна. Остало му је још
само да продре у суштину те издаје: да ли је она уследила без знања Веритаса? Или с
његовим допуштењем?
Био је смирен и опуштен, усредсредивши психолошке снаге на извођење пентаграма

с кабалистичким крстом. Завршивши, припремио се за полазак. Пребацивши огртач
преко леђа сео је и помно ослушкивао. Владала је мртва тишина. По јачини
светлости која се пробијала унутра закључио је да мора бити касно поподне, јер је
јунска светлост још увек допирала кроз засторе на прозорима. Ипак, помисли
Лејдел, морам прошетати Дијецезом.
У ходнику не беше никог. Тихо је затворио врата на соби из које је изашао. У једном
тренутку учини му се да чује шум корака иза себе. Муњевито се окренуо
ослушкујући. Убрзо се шумови изгубише. Пожеле да уђе у ону просторију где је
синоћ затекао непознате људе. Ипак нешто му је говорило да не отвара та врата. И
Арнолд Лејдел продужи ка дну ходника. Намеравао је да сврати у просторију за
дневни боравак чланова - потом да оде у Дијецезину библиотеку, у којој на тајном
месту лежи његов дневник. Била је то нека врста личне књиге живота. Садржавала је
два нивоа: на првом све оно свакодневље у коме је учествовао Лејдел, док је на
другом нивоу поседовала искуства и белешке с магијско-ритуалних усавршавања.
Оба нивоа исписивана су на паралелним листовима и никада нису забележена (без
обзира на време свог настанка) под истим датумима. Последње догађаје, још из
Канштата, Лејдел није разматрао у својој књизи живота, стога је помно
прижељкивао тренутак самоће, кад ће се наднети над њом. Понекад, бележећи, од
целог догађаја остајала је само шифра, порука, мантра-реч или краћи запис, а
понекад у њу је улазило све, до бесмислених запажања.
Врата на просторији за дневни боравак отворио је псетар. Нађоше се лицем у лице

на самом прагу. Псетар га је погледао усјактелим зеницама пуним мржње, потом је
скренуо поглед.
Дубока и мрачна просторија деловала је аветињски: за удаљеним столом седео је

један млађи пар, а у најудаљенијем углу шћућурена и сама Марта Г. Морам
проверити ове последње догађаје код ње, помисли Лејдел, прилазећи усамљеној
жени.
- Шта је ово, Марта? Неко и Дијецезу растура - каза тихо седајући за њен сто и осети
како му Марта стеже зглоб.
- Не остављај ме овде, молим те - промуца жена, не пуштајући његову руку. Гледала

је унезверено, испод обрва, онај пар. Била је бледа у лицу, без капи крви, измождена
и исцеђена страхом. Масно поткожно ткиво на њеном подбратку, по очним кесама,
избијало је сада свуда по њеном лицу. Како је ова жена ружна, а још није напунила
ни тридесету - помисли Лејдел. Била је супруга богатог, пословног човека и шта ју је
терало да прихвати овакав живот? Потреба за животињским уживањем? Страст
испуњена опачинама? За његов пројект "Четврта стаза у сексуалној магији" улагала
је огромна средства, одмах и без поговора. За тај новац могла је имати чопор
плаћених љубавника. Из размишљања га трже њен глас:
- Зашто ме тако гледаш? Осећам, свуда су око нас. У твом одсуству, после једне
сеансе, Хуго-Хуго је рекао да снаге треба окренути у другом правцу. Решили су да
преко астрала утичу на политику...
- Сто му крвавих мајки! Просућу мозак тој дебелој свињи чим дођем до ње! -
провуче кроз зубе Саксонац. Онај усамљени пар се трже и стаде да их посматра.
- Тише, чуће нас - муцала је Марта Г., очију исколачених од страха. Пар настави
љубавну игру чим опази да их Лејдел посматра. Жена прислони своје пуне, меснате
усне на младићев образ. Он је био загледан одсутно и као занесено. У Арнолду

Лејделу проради шесто чуло: или младић ужива у њеној близини, што не би требало
искључити, или се претвара, или има склоности према оружју? Саксончев поглед
ипак се усредсредио на ону плавушу, јер је код жена увек лакше открити праве
намере. Посматрао је белину њеног врата, облик њене браде, грч страсти око усана.
Било је очигледно: хтела је да скрене пажњу на себе, на своје тело, запето и обло,
нешто пунијих, тешких груди које су се оцртавале испод хаљине услед помало
искошеног положаја њених рамена, с рукама ослоњеним на лакловима. Преко
откривеног, издуженог врата у покрету који је трајао, њеног носа који је због
притиска о његов образ добио мало спљоштен облик, па њене мало подвинуте горње
усне с белином зуба преко којих је њен језик тражио мекоту његовог лица.
- Ко су они тамо? - упита Лејдел.
- Он је Карл Магнус, син неког бившег јункера, а она је Жозефина Јургон, водила је
модни бутик у Минхену. Бутик је био фасада, продавала је афродизијак. Тврди да се
овде склонила од полиције.
- Мислиш да је овој жени потребна помоћ? Марта Г. слеже раменима.
- Кажеш, зове се Карл Магнус? Негде сам чуо за то име, само не знам где?
Марта је имала идиотски израз на лицу, од чега му је долазило да је зграби за врат.
- Она плавуша, како је доспела овамо? Ко јој је био веза? упита Саксонац,
покушавајући да се опусти на столици.
- Из бечке куће Елендбаштај, преко Хенријете Ротман.
- Зар нисам наредио да се прекине свака веза с том бечком курвом! Она је први
доушник свих бечких куплераја! У вези је с директором бечке полиције
Седлнитцкијем! Знаш ли ти, што му ђавола, да Метерних има увид у рад те
Хенријете? Смири се молим те. Доноси нам вести. Она нам је веза с Каролином
Мишели и клубистима из Мајнца.
Каролина је проваљена! Пруска полиција јој је свакодневно за петама! Њен сваки

контакт се преиспитује! Хапшена је у Гетингену као политички неподобна. Судбина
Дијецезе постаје слична Водолијиној. Постала је пролазна, обичан јебарник у који
може свако да уђе.
- Бојим се, више не знам шта је право задужење старом псетару. Прати ме данима.
Зна се његов посао. Оно што он ради убележено је у Правилима Дијецезе.
Многе књиге и правила Дијецезе више не постоје - прошапта Марта Г., оборене
главе.
- Како!? - узвикну Лејдел у чуду.
- Тише, онај пар нас опет посматра.
- Нек се носе до ђавола! Ако устанем, разбацаћу им утробе! Шта се догодило с

библиотеком!? Говори!
- После твог званичног указа Веритасу о кадровском стању у Етерни и сецисији

Франка Рихтмана и Хуга-Хуга, упали су у Дијецезу и направили преметачину. Као
твој повереник остала сам пуким случајем жива.
- Да ли је преметачини присуствовао Хуго-Хуго?
- Да - процеди Марта Г.
У првим тренуцима Мартине приче као да га је гром погодио, потом осети како бес
куља у њему.
- Имам осећај да полиција може упасти овде сваког часа. Чуди ме како се то још није
догодило - шапуће себи у браду Марта Г.
- Неће, јер им треба још нешто. Хтели би да доду доједног битног податка, проклети,
говнарски, шугави Франк! И оно лажно ђубре од тибингеншког доктора филозофије,
она свиња Хуго-Хуго! Мракоње, мрачније од најмрачније пруске тамнице! -
пригушено, кроз зубе, говорио је Марти, пребацивши руку преко њеног рамена.
Гледала га је раширених зеница у којима се назирао слабасни, искричави смешак.
- Пошто овде издржаваш све, још вечерас ћу исплатити псетара. Немаш ништа
против?
Марта потврдно климну главом.
- Тако, најрадије би тој старкељи просвирао зрно кроз мозак, али доста је крви. Само
да сазнам ко је ликвидирао Кнеса, разбијаћу му кост по кост. Ноћас су ме, Марта,
напали преко астрала, једна жена је врло активна, зове се Контеса. Тако је
ословљавају.
Ужас се опет појавио на лицу Марте Г.
- Не остављај ме - простења.
- Нећу, смири се. Приликом преметачине, колико су времена провели у соби за

огледе?
- У њој су били смештени, Лејд.
- Претпостављао сам. Упао сам у замку. Напад су извршили из гроба. Ђаволски

добро изведено.
- Лејд - прошапта једва чујно Марта.
- Да?
- Да ли ће ме убити?
Он је погледа пажљиво: пред њим је седела одавно мртва гомила меса и костију.
- Неће, уколико им будеш стајала непрекидно на услузи. Не смеш их избегавати, њих

и њихове задатке. То су ђаволи. То смо и ми, само што ми не тражимо људску крв.
Захтеваће од тебе да ме издаш.
- И?
- Пристани на све. Не заборави да су нас потказивачи видели заједно. Ни случајно не

одричи овај сусрет!
- Ако ме питају где си отишао после Дијецезе? - дрхтао је Мартин глас. - Шта да им
одговорим?
- За Берлин - рече, а у себи помисли: опрости Марта за ову лаж, сваки комад коже
морам продати што је могуће скупље.
Изненада, врата се отварају широм. Нечија бледа шака, високо издигнута из црног
рукава, пали плинску светиљку на зиду. Унутра улази жена у светлој хаљини,
огрнута мантилом који је био сав у чипкама што су лепршале око широких рукава.
Жена при ходу ослања врхове својих дугих прстију о раме Џасфера Холмса, на чијим
уснама титра развратни осмех. Иза њих, ступише унутра два човека утегнута у
беспрекорна црна одела, сјајних, црних зализаних власи.
Плинска светлост нешто боље осветљава читаву просторију. Лејдел назире, дубоко у
углу, неколико сподоба - била је то женска стара послуга која је халапљиво јела
остатке хране из великог послужавника.
- Од када послуга једе у нашем присуству? - упита Марту с гађењем.
- Хуго-Хуго је издао наредбу коју псетар спроводи. Послуга се, без обзира на
способност, мора осећати једнаком и равноправном.
- Није ни чудо што овде имам посла с последњом стоком одбруси, устајући од стола.
Био је довољно гласан и Џасфер Холмс се упитно загледао у њих двоје. Лејдел је
опазио, излазећи, како се Холмс нагиње према Марти Г., чије су очи испуњене
страхом.
2.
Мрачно је било у ходницима Дијецезе. Пажљиво се кретао очекујући да сваки час из
неког угла рукне дога на њега. Окренувши кључ у брави библиотеке, Арнолду
Лејделу постаде јасно да се нашао у простору Јужне дијецезе у време највеће
кампање против њега. Био је сигуран да су Франкови људи тражили његов дневник и
свитак Магнум Аркане, приводили су крају последње упориште сексогамијске
организације каква је била Дијецеза.
Свуда по поду библиотеке беху разбацане књиге. Полице су зјапиле полупразне.

Лејдел се саже и извуче једну од последњих фиока у дну полице. Завуче руку у њу и,
напипавши полугу, повуче гвоздену куку надоле. Полупразни раф с књигама
зашкрипа померајући се у страну и пред његовим очима указа се отвор у зиду.
Смешкајући се, Саксонац извади из малог дрвеног сефа књигу тамних корица, па је
принесе светлости, ближе прозору: ОБРНУТА ЦРКВА био је наслов руком исписан,
а нешто ниже и ситнијим словима: Дневник, А. Л. (о) К. Л.[20]
Лејдел спусти дневник у угао, приђе прозорима и навуче тамне завесе преко њих.
Извади четири свеће и запали их на четири угла око себе. Био је у лежећем положају,
покушавао је да медитира. Међутим, нелагодност се појавила; било је то, у први мах,
мало непријатно осећање, али је нарастало у њему. Потом се претворило у сасвим
јасну слику: одавде ћу сасвим лако изаћи, наметну му се та мисао, можда ћу урадити
нешто овој проклетој рупи, учвршћивала се мисао у њему. Али, убрзо је замени
утисак: кад стигне у Фрајбург, доле у граду, чекаће га смртно изненађење, потом ће
бити окружен женама. Одједном, тај утисак замени јасна слика која изби свом
жестином пред његовим очима! Журно је измицао у ноћ идући стазом Дијецезе, док
се иза његових леђа распламсавала велика светла кугла. Сто му проклетих мука!
Шта би то требало да значи! ? помисли, скочивши с пода библиотеке. Није могао да
верује да би пропустили прилику да га овде ликвидирају, у оволикој мрачној
зградурини где су успоставили апсолутну власт, већ намеравају да то учине касније,
негде у Фрајбургу. Можда се директоријум Центра није изјаснио за његово
ликвидирање? Не, говорило је нешто у њему, они ће то сигурно овде покушати, а
затим, ако им не успе, доле у Фрајбургу. Извршитељ тог чина овде биће онај слуга,
јебени Карло псетар, та матора гузица, размишљао је Арнолд Лејдел, чудећи се
јасноћи којом му се наметао догађај из блиске будућности. И, пре него што је заузео
положај углу, процеди преко смешка на уснама: "То тражи, просућу му псетарски
мозак. Мора знати где му је место."
Поново се нашао у углу, између четири свеће. Заузео је најповољнији положај тела,
одувек се осећао најсигурније, пред концентрацију, у североисточном положају, с
лицем према истоку. Примирио се зауставивши дах. Ништа се није чуло. Ни шум да
допре - било је као на дну гроба. Лагано га је напуштала мисао, онај утисак и
доживљај будућег, који су били везани за околности у којима се налазио. Једино се
питао: да ли су којим чудом оставили неку вредну књигу? Не, ништа вредно нису
оставили, толико барем знају, одговарао је самоме себи Арнолд Лејдел.
Пошто је привукао Средњи стуб, Лејдел направи кабалистички крст. Енергија из

висина долазила је стреловито и окрепљујуће. Слободном руком привуче пентакл,
Парацелзусов трозубац, и њиме описа лук испред себе. Потом се згрчи тако снажно
да му вене избише по слепоочницама и осети прилив топлине у пределу плексус-
солариса. Примењивао је западну технику дисања, убрзо је био опуштен и потпуно
одморан, док су свеће на четири стране титрале слабом светлошћу око њега. Налазио
се окружен с четири нивоа спиритуалне перцепције. По ономе како га је шчепала
првобитна нелагодност, закључио је да је трећи ниво, ниво интуиције, у пуном
замаху. Осећао се пресрећним: могао је с лакоћом да предвиди непријатељске намере
и да их апсолутно избегне путем свог најновијег духовног стања! А сад ћемо видети,
помисли Саксонац, ко је бољи зналац невидљивих светова. Нема сумње,
испоставило се да је још у Канштату ступио у једно од бескрајних поља спиритуалне
енергије и да је цео догађај у хотелској соби (који му је предочио онај кепец као
ђаволско позориште) само најава стварности у коју је запао својим доласком у Јужну
дијецезу.
Лејдел између четири свеће привуче прибор за писање и отвори свој дневник.
Пажљиво је уписивао след догађаја по датумима, од Канштата до Најсеа, и даље, све
до свог последњег доласка у Дијецезу.
Пажљиво је назначио, и текстуално издвојио подводећи под лажне датуме, проблем

Велике аркане. Под необичним околностима је стекао овај тајнопис и, под ништа
мање чудним околностима, тај је спис изгубио.
3.
Што се тиче снага Трећег реда (исписивао је Арнојд Лејдел у свом ритуалном
дневнику, негде при самоме крају јуна месеца 1842, окружен својим магијским
прибором, где је Парацелзусов трозубац врхом био окренут ка вратима библиотеке),
о њима, за сада, не могу изнети поуздан суд. Те снаге су за мене још увек
непознаница. Али, зато сам убеђен, и за то имам опипљивих доказа, да је
силбербершки магус Хи. Штајде човек који је докраја упућен у тајну која се зове
снага Трећег реда.
Шта могу закључити о краткотрајном поседовању Велике аркане? Да би се

поседовала тајна, и да би се њоме господарило, она мора бити откривена, али не за
друге, већ за себе. Ако за то нисам имао времена - где сам онда погрешио? Уместо у
Фрајбург, могао сам отићи у неко друго место и мирно проучити тај спис. Да ли би
ми изучавање списа (било где) успело?
У сваком случају, имао сам пред собом, у Канштату, примљену мудрост, у коју нисам
успео да проникнем. Не знам ниједно овоземаљско име које би могло бити везано за
Магнум Аркану. Једино Хи. Штајде, али према обавештењу Хермана Ј., Хи. Штајде
је нестао.
Тако је све остало потпуна тајна.
Има ли смисла да према сећању, после првог читања, сада покушам да спис
отприлике протумачим? Или да његову потпуну материјализацију очекујем неком
другом приликом? Можда ће тај спис поново до мене астралним путем, као што се
појавио у канштатском хотелу?
Да ли да покушам медитацијом? Коју врсту и у којем правцу?
Шта ако је Магнум Аркана дошла до мене равно из Области преко Бездана?[21]
С(ен) к(ог) л(ука) сам примио од два тајна имена; обадвојицу сам само једном срео у
физичком обличју, а приликом доделе тог степена на састанак су дошли астралним
путем. Ја сам, том приликом, био присутан у свом физичком телу, на месту унапред
одређеном и у тачно заказано време. У присуству њихових астралних тела осећао
сам страховит притисак у плућима, вртоглавицу и неподношљиво комешање утробе.
Рад моје дијафрагме био је десетоструко убрзан, једва ми је успело да успоставим
правилан ритам дисања. Схватио сам да енергија избија из њих и некако сам успео
да преко своје ауре примим силе које су они избацивали. Једино тога бејах свестан -
и, ваљда, то беше једини облик испита после кога добих (ст.) Краљевског лука.
Касније, у неколико наврата, исказала се сва тежина физичке присутности смртника

поред оваквих бића. Као да је човек у додиру са страховитом снагом, што се може
упоредити са стањем човека поред кога удара гром за време јаке олује. Не бих смео
са сигурношћу да тврдим да би мање посвећени преживео у присуству овакве силе!
Морам да поверујем (јер ми ништа друго не преостаје) да сам путем једне такве силе
добио, али и изгубио Велику аркану. Та сила се налази у Области преко Бездана. Не
смем стати! У трагању за њом можда ћу решити Кнесову тајну. Морам трагати за
Трећим редом. Нека ово буде мој први корак у решавању тајне Велике аракане.
Скоро целокупно знање у степенима: трагач, адепт минорис, под сводом Веритаса,
примио сам од њих на различите начине. Да ли је била, у таквим приликама,
присутна било каква сила Трећег реда? Да ли тежина ритуала значи увек присуство
силе из Области преко Бездана?
Знање сам примао и путем видовитости, с предосећањем до у танчине будућих

догађаја. Али, безброј пута нисам имао снаге да их спречим у њиховим како
позитивним тако негативним токовима. Потом, знање сам примао путем астралне
пројекције моје и њихове. Затим, магијским вртлогом у коме сам зажимао своју
испуштену енергију и укрштену с партнеровом (у сексуалним ритуалима), па с више
партнера у сексогамијском кругу, истодобно визирајући стварносне ситуације (у
средини, окружен снагом обредног круга). Овим начином утицало се на политичке,
друштвене и банкарске промене. Не треба да изоставим, знање сам стицао путем
посвећених предмета. С времена на време, знање сам добијао преко тзв. директног
гласа чујног за моје телесне уши, моје или мог медијума. Само једном у животу
(случај Магнум Аркане у Канштату) преда мном се појавио читав текст у свитку а да
нисам знао на који начин, јер нисам био ни у једном стању призивања. Можда је том
приликом требало свитак да препишем и да га на тај начин задржим?
Једном приликом, ако изузмем догађај у часу примања (°) К. Л., у тренутку
астралног састајања на месту до тада, и заувек, мени непознатом, с Катарином фон
Шпренгел, априла 1838, такође и с њеном сестром, истог месеца исте године, чије
име никада нисам сазнао - касније у самоанализи, после сусрета с тим женама,
чудило ме је највише зашто ми је требало толико напора и знања за повратак у
физичко стање. Касније сам открио, током свог усавршавања, да је кабалистичка цев
најпогоднија у оваквим околностима повратка у телесно стање.
Последице оваквих астралних сусрета: напор стваралачких моћи је изузетан,

физичко напрезање достиже врхунац, потреба за психолошком припремљеношћу је
неоспорна. Управо због овог последњег био сам присутан тешким и мучним
сценама: невешти адепти добијали су нервне сломове још у првој фази нигреда,
обреде свог грубог Камена, све је то било праћено обилним знојењем и дугим
крволиптањем из носа, уста и, не ретко, из ушију.
Ниједном члану Етерне није пошло за руком да пређе Бездан. Или то мени није
познато. Штавише, Франк Ритман и Хуго-Хуго делују као чланови који су, у име
Центра, решавали економско-финансијске проблеме Етерне, не либећи се при том и
политичких акција: везивања за анархистичке ћелије, оснивања и проширивања
социјалдемократије, подизања и истовремено угушивања штрајкова. Били су то
људи који су одавно окренули леђа Господару свих светова. Њима је Веритас давао
предност у директоријуму Великог центра.
Да ли сам ја одабран за иницијацију у Краљевски лук због свог успешног контакта с

Катарином фон Шпренгел? Да ли је неко (ко је био скривен у свом одлучивању) био
сигуран у моје способности превладавања Бездана? Ослањам се на једну чињеницу
која недвосмислено открива истину у мом случају: нико нема толику моћ да
некажњено цепа Велику целину. У овом случају то је урађено са С. Водолијом и
прешло се на Ј. дијецезу; нити пак да оснива нову без сагласности свих из Великог
центра. После дужег времена у коме је опстојавала Сребрна Водолија по директиви
Центра - Франк Рилман открива своје право лице; не само да је ликвидирао С.
Водолију већ је, има неколико месеци, повео рат против мене и Јужне дијецезе. Да
ли то значи да сам ја у потпуној немилости све до скривеног адептског врха?
Покушаћу анализом две последње године да откријем корене непријатељства према

мени и Јужној дијецези.
Можда је неком преко потребна студија о фалусној енергији? У том случају, мора да
у сексогамијској операцији лежи најкраћи пут на лествици спиритуалне еволуције?
Не постоји ниједан други разлог који би их навео на овако понашање према мени:
једноставно, ја не смем да знам ко тражи мој рад, а тај коме треба, захтева га по
сваку цену и без поговора! У спиритуалној еволуцији дозвољена су сва могућа
средства, начини и технике приликом извођења мистичних огледа. Размишљао сам -
извесно време живео сам у уверењу да у начину мога рада, можда, лежи сукоб с
Ритманом и његовима, али никакав озбиљнији доказ није могао да ме убеди у то.
Можда је био у питању Кнес? Или није желео да им достави свој пројект драјсија
или су се с њим разишли поводом неког другог политичког питања? У сваком
случају, морали су очекивати да ћу се ја умешати желећи да сазнам прави узрок
братовљеве смрти. Мора да их чињеница да ја знам да је Кнесов револвер у
Хомбашу био празан или магијски блокиран, како тврди Хи. Штајде, доводи до беса.
Све је утолико горе по мене што ове моје поставке при првом, најповршнијем
преиспитивању падају у воду: немогуће је (код толиког сукоба с њима) да нису били
у прилици да ме, до сада, ликвидирају!? Мада би, у том случају, претрпели
последице веће него што их имају с једним незадовољним човеком који их оптужује
за смрт свога брата, а нема опипљиве доказе за то. Мојом ликвидацијом свако би се,
у херметичком подземљу, осетио угроженим пред неограниченом и скривеном
влашћу невидљивог Центра моћи.
Можда у случају који се догодио у канштатском хотелу, када сам допро до Велике
аркане (боље рећи, када је тај свитак допро до мене), лежи одговор на сва ова
питања? Преписивањем тога списа допро бих до наговештаја о постојању тајних
братстава адепта који усмеравају спиритуалну еволуцију људске расе. Тај избор
мене за поседника свитка није се свидео моћницима. Ако то није тако, зашто би ми
порука Велике аркане била одузета овде у Дијецези? Да ли треба повезати
одузимање поруке с појавом жене коју су ословљавали именом Контеса? Ко је та
жена? Из кратког сусрета с њом препознао сам адепта Свете вештине, како у начину
извођења напада на мене, тако и у њеном познавању проблема око послова Етерне.
Да ли сам се у томе преварио?
Ако сам добро запамтио (након првог читања), једна реченица из Велике аркане
гласи: "Синови Црвеног ветра из пустиње..." Питам се: није ли на помолу чудовишна
спрега између политичара и магије која практикује крвне обреде? У сваком случају,
прошле зоре и целог дана у Дијецези око мене се петљала црна магија, а да ја то
нисам желео. Бележим, повучен предосећањем: када бих могао да се дочепам
Даблина! Тамо постоји човек коме сам учинио низ услуга, он је рођени трагач на
Дрвету знања, његово знање је толико да га се многи плаше и зазиру од њега. Он је
највећи живи алхемичар кога су моје очи виделе и уши чуле. Фр. В(...)о Но(...)е,[22]
његово је магијско име - убеђен сам да би он решио тајну те јебене Контесе. Морам
отићи у Даблин - то је познато стециште Грала!
Сто му крвавих громова, нечега сам се сетио! То морам забележити у ОБРНУТОЈ

ЦРКВИ. Чим сам, у једном од првих бројева Дијецезиног билтена, објавио своје
прве сексогамијске обреде под назнаком: "Изидина храмовна иницијација", - јавио се
анонимни коментар у "Паладијуму", гласилу Веритаса, с тврдњом како прецењујем
матријархат дајући му огромне изгледе у будућности, потом анонимни аутор напада
моју астролошку тезу називајући је климавом само зато што није била поткрепљена
астролошком картом Трећег еона и, наводно, зато што сасвим произвољно утврђујем
владавину Девојке с урном и у првих двеста година Трећег еона.[23] Сећам се, бесно
згужвах "Паладијум", викнувши: "Шта хоће ове импотентне старкеље!? Зар не виде,
у целом огледу, женско тело као повод да се изазове најјачи органски вид
енергетског извора! У таквом стању биолошке енергије најпре долази до
материјализације представа!" До ђавола, баш сам тако рекао. То сигурно не бих
гласно изговорио да поред себе нисам имао саговорника; некоме сам се обраћао.
Неко је био поред мене. Само, ко је то био? Сада, као кроз маглу, сећам се обриса
његовог тела с јасном сликом његових прекрштених ногу преко колена, заваљеног у
фотељи, с лицем као у најгушћој магли. Да ли је то био неко важан и одлучујући по
мене? Како смо се растали? Сада ми се чини као да је заувек био заваљен у тој
фотељи, да је ту остао, и да сам га ја, у ствари, тражио!? То није био човек Веритаса,
нити Етерне - то је било тело врхунског адепта! У том случају, Франкова Етерна је
само слепи послушник, ревносни слуга који извршава без поговора сва наређења
невидљивих центара. (Ово је врло могуће.) Упућен сам у рад херметичких друштава
овог типа - да цела ствар око мене и Дијецезе изгледа друкчије, Веритас би се до
сада умешао и спречио растурање Јужне дијецезе. Ипак, ја још увек не могу да
верујем да ме је Веритас издао. Можда је ово што се око мене дешава само тренутак
људске слабости, моје или њихове, и све ће временом доћи на своје место? Нисам ли
пренаглио са жељом да отпутујем за Даблин?
Сећам се, размишљао је Арнолд Лејдел, листајући свој дневник насловљен именом
ОБРНУТА ЦРКВА, ординарног хохштаплера Вилкинса, преваранта светског гласа
Репса и још једног танушног, бледуњавог типа чије сам име заборавио. Њих тројица,
по наговору Вилкинса, имали су циљ да направе ругање с Богом. Изабрали су Атос
за свој циљ. Будући да је простор за тај оглед био на подручју православне вере,
Вилкинса је та чињеница забављала чинећи га још срећнијим. Било је злих гласова
који су тврдили да је њихов пут финансирала једна баварска језуитска централа за
ширење свете вере, а ни сам Вилкинс ништа боље није прошао; по гласинама, он је
почео као забављач у сумњивим локалима где је вадио голубове из шешира.
У сваком случају, истина је да су Вилкинс и његови у рано пролеће 1839. кренули из

хамбуршке луке за Грчку.
Вилкинс је био познат у херметичком подземљу као врсни зналац магије, али и као
човек чији карактер није дозвољавао да се на њега превише рачуна. За њим се
годинама вукао реп: сумњало се да ради за језуитску полицију. Ипак, Вилкинсу
годинама није фалила длака с главе, док су, у међувремену, многи откривени као
сарадници тајних полиција немачких држава. У време републиканских немира, једно
крило Сатурновог братства проваљено је и уништено. Полиција је одмах пуцала
затекавши присутне на спавању. Од тог догађаја је Вилкинс, тврдили су,
најозбиљније стављен на листу могућих издајника. Истини за вољу, Вилкинс се

неприкосновено држао (или они нису имали стварних доказа против њега) све до те
1839. године. С друге стране, никада јавно није објављен претрес његове биографије,
нити се у ма ком подземном листу могла прочитати било каква алузија на његову
личност.
Знање којим је Вилкинс располагао није трпело никакве приговоре. Он је био

утемељивач главног метода херметичког тренинга у сексуалној магији,[24] потом
астролошких констелација током сексогамијске операције, утврдивши да положај
планета у тренутку магијске праксе утиче на извор енергије у партнеру и самим тим
условљава његову личност. Вилкинс је био магијац који је први освештавао
талисмане током сексуалних операција. Било је оних који су претеривали о
Вилкинсу: тврдили су да може на свом кажипрсту да пренесе потенцију, да погледом
доведе сваку жену у стање ерекције. Вилкинс се није либио свог курварства и свог
знања - жене су трчале за њим, преко будоара, где је имао предност, увукао се у све
поре јавног живота Немачке. Из његовог односа са женама изродила се чудовишна
прича о томе како Вилкинс може путем сперме да мења интензитет било ког
партијског програма, и да то већ користи утичући на политички тренутак
Виртенберга.
На путу за Атос Вилкинс је рачунао на гостопримство грчких монаха (он је лично

сматрао ту особину одразом примитивизма и заосталости, једном речи,
левантинским мраком), као и на чињеницу да долазе из такозваног хришћанског
запада и да монаси верују како ће, по свом повратку рећи коју реч у одбрану
хришћана који чаме у исламској ноћи. Последњи пут се јавио својима у Бремену,
негде почетком маја 1839, из мале грчке луке, подно Атоса, Уранопулоса у коју су
стигли једрењаком. У поруци је стајало да су одсели у једном једином хану
Уранопулоса, преко чије се мале луке стиже на Атос. После тога пролазиле су
недеље и месеци, а од Вилкинса и његових није стизала ни реч. Многи се дадоше у
потргу за њима, али све је било без успеха. Можда би овде требало поменути вест
која је с муком распламсавала бедни пламичак наде: у току ране јесени 1839. у
калабријској луци је виђен једрењак с немачком посадом. Међу људством искрцаним
с једрењака издвајао се један високи, кошчати, плави човек у белом оделу, с лулом у
зубима и црвеним цветом у реверу белог реденгота. О Вилкинсу је тај трачак наде
трајао још који месец, потом се све о њему неумитно угасило.
Право изненађење и узбуђење изазвала је прошлогодишња вест у Веритасовом

органу за проток јавних информација "Паладијуму":
"Хелмут Вилкинс је полудео пошто је, тог јутра, на бедним лежајима уранопулошког
хана затекао, уместо своја два сапутника, две огромне жабе. Величина жаба била је
толика да је Вилкинс, урлајући од страха, доживео нервни слом. Тако је за нашу
ствар Хелмут Вилкинс апсолутно неупотребљив."
Ово је гнусна лаж. Сада сам тек сигуран: Хелмута Вилкинса су ликвидирали,
промумла Лејдел, па тргавши се од сопственог гласа, узе и забележи ову своју
најновију мисао. Највероватније је Вилкинс знао нешто важно или је нешто битно
открио. Мислим да га је убила његова гордост (уосталом, одувек је деловао као горд
човек, барем мени), отуда и ова њихова прича о жабама - то једино могу бити оне
надуте библијске жабе, оне су овде симбол Вилкинсове смрти. Али, питам се, зашто
су чекали скоро три пуне године да би на крају објавили ову лаж о њему? Ако је
било шта Вилкинс открио, шкрипало је перо у руци Арнолда Лејдела, онда је то
спој, ембрио из кога је никла сексуална магија: "Споји магијско распеће са својом
опремљеном и мистичном ружом", биле су речи Х. В. То откриће је, можда, убило
Вилкинса, помисли Лејдел, записујући и ову своју мисао.
Овога трена захвата ме снажно осећање: можда бих требало у најскорије време
помније да претресем живот Хелмута Вилкинса? Скоро да се ништа не зна о његовој
грађанској биографији. То некако и разумем, то се увек добро скрива, таква су

правила херметичког подземља. Али да неко може имати, истовремено, одличан
увид у рад две организације - то ми није јасно! Х. Вилкинс је годинама био члан
баварских илумината и Сатурновог братства из Есена! Братства, углавном због
полицијских провала, делују одељено и у најдубљој тајности једна од других, а само
је адептима врхова познато њихово деловање и састав. То несумњиво говори о
опремљености знањем са Дрвета које је, сигурно, поседовао Вилкинс. Ипак, зар
једном таквом зналцу да срубе Сатурново братство и то на спавању!? Ако бих икада
сазнао ко је изричито наредио (ако таква наредба постоји) скуп толиког броја
чланова есенског Братства на једном месту решио бих тајну Вилкинсовог нестанка;
из тога бих, с искуством више, назрео и судбину брата, да ли се варам у овој
процени? Ко би могао да се похвали да је видео Вилкинса на јавном месту, било где?
Да ли уопште постоји жена која би могла да тврди своју интимност с њим? Одакле
онда прича како је Хелмут Вилкинс хохштаплер и како редови курви стоје пред
његовим вратима? Да ли је Х. Вилкинс заиста из Бремена? То никада нисам могао са
сигурношћу да утврдим, осим из прича које колају о њему. Такве врсте прича о њему
нису постојале одувек - пар месеци пред његов нестанак почеле су да бујају. Дакле,
тако се ствара крај једног човека: прво се направи негативни лик човека, да би он
касније нестао. Био сам код проклетог, шугавог Франка у Етерни, када сам путем
астрала добио прећутно одобрење за наставак рада на уобличавању Сребрне
Водолије, што је значило отварање последње фазе коју сам касније назвао Јужна
дијецеза. Том приликом добио сам нека упутства. Из штурог приложеног материјала
дало се закључити да је то нешто сасвим ново, до тада потпуно непознато западној
херметици. Осетио сам из тог материјала да неко стоји иза њега. Неко ко је чврст и
јак као гребен. Ако је неко убијао тај гребен, убијало га је најмање њих стотину
одједном! Касније сам сазнао да је та поставка магијске спекулације била дело
Хелмута Вилкинса из Бремена. Речено ми је да не улажем напоре за лични сусрет с
њим, јер је он апсолутно скривени адепт. Можда из живота и дела тог човека
произлази ругање с Богом, али да се одлучио на пут за Атос с тим циљем, у то не
верујем!
Ево из тог Вилкинсовог материјала понешто што је својевремено допрло до мене:
"Заједно вршити", стоји на почетку Вилкинсовог упутства, "магијске евокације,

конструисати талисмане, практиковати ритуале у групном кругу. Забрањено у обради
Камена остали на нивоу тинктуре која произлази из Прве ноћи!"
Читај ово последње као: забрањено у обради еротског остати на нивоу плотског које
произлази из првог сексуалног контакта!
"Као у свим херметичким учењима, еволуција људског рода тумачи се као

непрекидни процес преображаја човекове свести. Тај преображај одвија се у
великим скоковима или циклусима. Сами скокови могу бити помагани, између
осталог, и сексуалном магијом. На те циклусе утичу, поред човекових открића из
свих области живота, такође и расула људског рода: помори, ратови, провале
варвара, а кабалиста Бен Лурије је тврдио да постоје појединци који својим сновима
утичу на цикличне скокове.
Што се тиче светског запада, у следећем веку наступа акваријанска ера, чија ће
карактеристика бити нагло ослобађање људског бића, наступање нових односа у
љубави међу људима, настајање братстава, свеопште толеранције. Код људског бића
овог времена доћи ће до незадрживог буђења парапсихолошких моћи, али и
најцрњих страсти.
Многи ће, у току тог изненадног ослобођења, изгубити дах, ослепети услед јаке и
изненадне сунчеве светлости (читај: слободе!); напустивши старо, неће доспети до
новог и остаће без тла, те ће као Икарус бити усамљени над морем (читај: човеков
избор у слободи!), с крилима која се распадају(читај:човеков крај у јаловој
слободи!), пожелеће чврсто тло под ногама и стару срећу (читај: у новим
околностима човек ће пожелети ауторитете иза којих би се склонио!). То ће бити
главна одлика прелаза у акваријанску еру. Еру која ће, на свом почетку, тражити
невину људску крв. Свако ће, пробуђен, тврдити како својом вољом одлучује о
судбини свега. То ће бити страшно време када ће се критеријуми вредности
изгубити, свака ће хуља тврдити да је краљ у свему, и тешко стварним краљевима
знања! Мудри треба да се склоне и осаме јер биће то време лудих полубогова -
лудост ће покушати силом да овлада светом!"
Три велике ере одиграле су се до сада у људском роду: ера паганизма. Ера мушких,
источних религија. И трећа ера коју Вилкинс означава као акваријанску еру слободне
људске воље прикривене у сваком - оне воље којом је испуњен космос.
Ово око изненадног ослобођења и поделе великих ера - Хелмут Вилкинс је назначио
као двоструко читање: за посвећене у строгом кругу овај текст ће се читати у
отвореном, директном значењу са својом поруком.
За непосвећено крдо текст ће гласити овако:
Наш судбински Камен вукао се по ђубриштима света кроз досадашње, протекло

људско време. И тако, временом, осим за мудре који знаше његову судбину, за свет
постаде безвредан. Али, тад наш краљ (наша краљевска вештина), с круном на глави,
буде ожењен црвеном кћери која је ништа друго до прикривена воља за моћ. Црвена
кћи је на западу одрасла, а кад с истока бане, превариће јер ће личити на зору и доћи
ће на позив Соломонове мудрости која ће је прихватити. У њеној заносној и
опсењујућој шаци биће: моћ, част, снага и господство. И никако неће бити простог
порекла, доступна сваком (о, варке ли, и кад се нуди). На глави њеној краљевска је
круна, као звезда што искри блиставим зраком, као невеста украшена за мужа,
оседелог краља на власти. А њене хаљине су опасане грчким, арапским и латинским
словима од злата: "'На четри стране овога света да крочим ја ћу, јер сам јединица
филозофа; не дам се, и сасвим сам непозната глупима! Нужно је да на крају свега
небо и Земља буду повезани!"
Она ће.(та краљица) при слабом огњу зачети сина кога ће прехранити огањ створен
пламеном ватре која ће горети од тела оних који је нису прихватили. Потом ће се син
преобразити и његова тинктура ће остати крваво црвена попут људског меса. Потом
ће наш син воље, краљевскога рода, узети своју тинктуру с огња те ће смрт постати
крај свега, белина и тмина измењаће своја места, а вода нестати, реч ромена биће
избачена из употребе.
Змај се плаши сунчевог светла, зна се ова мудрост стара, а алхемијском сину биће
једини закон његова воља; тиме ће се отворити забрањена блага, вештином својом
управљчком мудрац ће постати човекобог! Син се прометнуо у бојни огањ и
премашује сопствену тинктуру својим црвеним рухом и прегрнутим пурпуром. То је
Црвеноме мору био пут без препрека, јер то велико и широко море (жива вода)
уздрмало је Камен од Угла и жели да с њом (Стеном) промени место; али тешко и
крваво ће тећи та замена с Галилејском стеном!
По изливу тог мора без препрека, напоље су потекле ковинасте воде, ослобођене
принчевом вољом, чинећи да распадљивост свега живог постане у једном новом
каљењу нераспадљивост. Нека Творац свих светова опрости мудрацима јер нема
нераспадљивог елемента до Творца самог, али како да се управља кад је сама побуда
таштина, а свака таштина почива на лажи! И та слатка лаж (провидна као горски
извор) мора да постоји - јер како би се уистину објавила Нова реч?
У тој нашој полазној твари (на путу воље) толико ће бити нечистоће и никада се неће
моћи довести у слање потпуне испраности и чистоће (али ову чињеницу треба
крити!). Ипак, нечистоћу треба темељно уклањати, а то би, без огледа наше тајне
вештине, било немогуће ~ тако да би цео Неимаров пројект пао. Помоћу ње (тајне
вештине, браћо!) дознајемо средства и начине како да из менструма блуднице

излучимо племениту ковину за краљичину дијадему! Уколико је лудило за профаним
златом веће, утолико је нама олакшан посао око стварања и подизања краљевских
украса!
Од данас па надаље: нека нам помогне бог промене, бог мишљења, о коме ћемо само
ми судити да ли је исправно, и бог твари! Будимо као жива, текућа ковина, чудесна
твар која у свему изражава своју тешку и неприкосновену нарав! Јер, земља носи
све, будући да је огромна, твори темељ целог неба и увек остаје сува, чак и кад гута
сам живот. Остатак наше победе прогутаће смрт и сувота земље, а ни удео људског
заборава неће бити мали - тако да неће бити трага било каквој ковини осим наше!"
До ђавола! помисли Арнолд Лејдел, човек се просто поколеба кад помисли да је

Вилкинс мртав! Овај текст ђаволски личи на онај из свитка који је доспео до мене у
Канштатском хотелу! Сада би ми Велика аркана била разумљивија!
И Саксонац настави да чита Вилкинсов текст, чудећи се самоме себи како раније
није видео у њему ово значење које му се сада открива.
"Акваријанску еру морају одликовати људи код којих се губе полови. Жене су на
власти. Општа одлика човека тога времена биће оличена у великом детету,
слободном и двополном! Свуда на земљи биће проширено царство детета! Треба
радити на промени сексуалног нагона - истовремено код људи треба да ишчезава
осећање греха или било какве кривице јер све треба да постане у свом деловању
невино и неодговорно. Код људи ће се развити детиња вера у прогрес и не треба
бирати средства (лаж је дозвољена!) да се људи увере у то! истовремено с том надом
у прогрес, стварати код људи страх од катастрофе сличан ноћној мори!
Људи доба акваријанског треба изричито да личе на децу више него икад у својој
дугој еволуцији. Привид њихове слободне воље мора бити апсолутан. Уколико се тај
модел човека не оствари, нема ништа од акваријанске владавине!
Рад на огледима сексуалне магије (преко човековог ослобођеног еротског бића)

треба да буде први корак у опсењивању човека новог доба!
Човекову жељу за коитусом и људско лудило за профаним златом треба довести у

стање када они постају пречи од хлеба. Не треба испуштати из вида: крдо чији је
инстинкт задовољен, смирено је крдо!
Љубав треба да се испољава као код деце! Неспутано, без имало осећања греха. Нека
хришћанска ера послужи као пример затуцаности, мрака и еротске неслободе!
У новом добу једини закон нека буде љубав и воља да се она врши. Нека мудри
синови филозофа на концима држе пајаце с овим исписаним крилатицама: "Љубав је
све! Љубав је воља! Љубав је моћ!" - Тиме ће синови филозофа себи олакшати посао
у обради Камена!
Све оно еротско што је било у царским и краљевским будоарима, треба изнети на
улице света! У књиге новог доба! На позоришне сцене новог времена! Разбијати
моралне каноне! Уништавати сваку скалу праве вредности! Исмејавати и
потискивати дух! Рушити правила, јер то су ланци прошлости! Прогласити све што
је старо назадним и наказним!
Акваријанску еру прогласити новом и модемом! Бити свуда присутан с новим

учењем! Јер сваки човек је звезда и свака жена је звезда што зрачи сопствену
светлост! (Шта је симбол нагог, усправног човека, раширених руку и ногу? То треба
да буде симбол акваријанског доба.)
Све постојеће у универзуму и у људској психи, у целокупном свом раду, подводим

под Дрво знања које је, истовремено, показатељ човекових спиритуалних моћи и
његове еволуције!"
Радни опис орг(...)е и њене структурне јед(иниц)е аутор Хелмут Матеус Вилкинс
"Почећу примером групе која у свом деловању треба да има потпун облик, сличан
леденој громади. Цела група треба да има ћелије испуњене тројкама - те тројке
контактирају са свим видовима спољњег света, као и између себе!
Део громаде који се види из воде - то је видљиви део групе у оквиру херметичког
подземља. Они су део групе непосвећени у тајну све до њеног краја (дна).
Део тог видљивог дела групе припремити за увођење у живот - прогласити их

искушеницима и убележити их нултим степенима.
Други део тог видљивог дела групе регрутовати међу блудницима, преварантима и
људима превратничких нагона, јер је то најбољи потрошни материјал и сличан је
топовском месу у ратовима. Тај део групе нека стално остане на нултом степену, јер
је тај материјал курварски окот, махом опседнут плотским и бедним
ситносопственичким нагонима разних врста, дакле животињом ненаситом испуњени
још у својим генима! Код тог дела групе духовни развој је онемогућен, јер им се
корени страсти вуку још од дедова!
Приликом првих покушаја у раду, извесно време, у току самих огледа - искушеника
треба кроз знање да води ст. теоретичар јер једино он одговара елементу ваздуха који
влада у сефироту Јесода.
Касније, њега би требало да замени ст. практичар.
После тога (треба имати у виду протекло време), предати искушенику његово
магијско име.
Степене теоретичара и практичара ангажовати из редова Веритаса, који треба да

одобри њихов рад, с тим да редови искушеника стекну утисак да инструкције долазе
с нивоа Етерне или њој сличне организације!
У противном, предати спољњим члановима на уништење без милости!"
Х. М. Вилкинс, у Бремену, године (...)
Курвин син и тај Вилкинс! Зар ја нисам добио одобрење од Веритаса за овај рад на
темељу овог његовог записа? Одмах су могли да ставе до знања да Јужна дијецеза
није пожељна! Они то нису учинили, зашто? Ништа ме не може разуверити - до
нечега су дошли у моме реду и не желе даље да идем. То је могло да ми се саопшти,
а не да ликвидирају целу групу! Због чега желе да Јужна дијецеза престане да ради?
Без сумње, највећу грешку направио сам својим уредним, течним и исцрпним
обавештавањем Великог центра о сваком свом новом кораку у раду на сексуалној
магији! Требало је да радим друкчије с тим јебеним паклом од Веритаса и њиховим
слугама у Етерни! Нека се носе у вечну ноћ, пасји синови!
Како ми само изгледа друкчије овај Вилкинсов текст!? Несхватљиво колико друкчије
значење носи овај текст од значења које сам му давао када сам га први пут прочитао!
Поготово завршни део, у коме се изричито тражи да, уколико не постоји одобрење
Веритаса, рад на пројекту треба без милости уништити! Мора да су шугави Франк и
Хуго-Хуго обичне говнарске слуге Центра.
Док је Арнолд Лејдел, испуњен најцрњим слутњама, претресао своју прошлост,

његови прсти окренуше нов лист ОБРНУТЕ ЦРКВЕ. И пред његовим очима указа се
међунаслов с малим заглављем:
4.
Огањ Јесода
гласио је наслов овог дела његовог дневника. Нема шта, помисли Лејдел, удахнувши
дубоко, ово је мој рукопис, ово сам ја исписао У малом и кратком заглављу била је
исписана напомена: "Огањ Јесода, отворен августа 1833. У тренутку подношења на
увид, домицил сунца на најнижој тачки. Сребрна Водолија издваја рад на фалусној
енергији: Јужна дијецеза је име најударнијој групи С. В."
У првих шест месеци 1839. рад с групом отворен у Минхенској централи. Размишља
се о будућем месту, јер је опасност од провала увек могућа. Ближа територија:
долази у обзир Фрајбург, одатле је комуникација с Великим центром најлакша. Има
их који тврде да је због финансијских моћи Базел идеално место. Предлог за Базел
није прошао на тајном гласању.
Етерна ме је предложила, а Веритас потврдио мој избор (како видим по Вилкинсу

све је сам урадио Веритас).
Шеф сам деветочланој групи. Жене су у њој бројније. Неке од њих лично познајем:
Зиглинде фон Вебер, кћерка једног баварског надвојводе. Авантуристкиња. Била

умешана у аферу с лионским анархистима. Својевремено тражила од мене и
Хермана да лутамо по Европи. Нудила нам је љубав истовремено. Никада докраја
није веровала у то што је радила у Дијецези, отворено је говорила да је то добар
тренинг који је растерећује. Одувек је била оптерећена сексом, увек влажна и врела.
Нисам хтео да је изгубим, оставио сам је поред себе. Сама себи је пресудила што се
тиче личног напредовања - остала је на нултом степену. Воли крв. Њена слабост су
јаки људи који воле убијање, али не они који то чине зарад новца, јер је то, како
тврди, својеврсна проституција, већ из љубави - због идеје. Последњих месеци
нисам је видео и не знам где се тренутно налази.
Ема Клаусман, пореклом из Моравске. У својој осамнаестој истерана из породице

које се одрекла. Радила по Берлину као шваља. Тврди да неко из њене шире
фамилије поседује исписано предање о последњим остацима Моравске браће. И
једну књигу о Катарима, књигу која је чудом избегла ломачу инквизиције. Ема је
проститутка европског ранга. Верује да ће код мене у групи савладати вештину
ненадмашне љубавнице. Будала која је склона сексуалним перверзијама. Општа
одлика: рођена нимфоманка, на ивици употребљивости. Улагао сам велики напор да
куљање њене гене усмерим и контролишем, око ње је потребна свакодневна
мобилност и присутност. У противном, све урађено се брзо распада. У одговору на
њен испуњен тест стоји: у каснијим годинама живота могуће еротско лудило. То
сазнање одувек сам крио од ње. Био бих срећан када би напустила Дијецезу. Ако то
не учини сама, морам наредити да је уклоне.
Штефан Шињевски - код тог имена Лејдел застаде, али само на тренутак. Узевши
перо, испод краћег исписаног текста о Шињевском додаде само једну реч: издао!
Бригита Макаупт, место рођења Минхен. После две године рада у Дијецезиној групи
- напустила је. Прикључила се минхенској анархистичко-розенкрајцерској групи која
је у свом алхемијском казану прокувала магију, ритуална убиства и политичку
анархију. Била је добро позната по својој пароли: "Слободно! Нема ломача! Бог је
мртав!" Лејдел убележи најновији податак о Бригити: пре неколико недеља
"Паладијум" је објавио вест: негде на истоку Пруске Бригита је ухваћена и обешена.
Агелида Бергер, само закратко била у мојој групи. Одбила да каже место свог
рођења, своју професију и породично стање. Касније сам сазнао: бавила се
вештичарством пре него што се нашла у Дијецези. Справљала афродизијаке.
Однедавно се крије у неком европском подземљу због основане сумње да је, у борби
за наследство, тровала блиске рођаке. Кад ју је Херман први пут видео, рекао ми је
да Бергерова има зубе и косу вештице. Богови љубави су се поиграли с њом:
несхватљиво је да тако лепо женско тело носи толико ружну главу која је чини
правим акрепом!
***
Првих шест месеци: најшири облик предавања. Имагинацијом довести у стање

згуснутости живе телесне, као и духовне силе. Захтев да адепт-минорис буде телесно
здрав. Он ради с властитом суштином и уз њену помоћ, а то је основни предуслов да
се изведе оглед. Током огледа меша се психичко и физичко. Али не постоји стварна
дилема чему дати предност. Све се налази у међуцарству духа и твари. Уколико се
издвоји твар по себи, међуцарство пропада, а самим тим и вештина Камена.
Зато треба изучавати. Медитирати. Знојити се. Радити и кувати метале. Отвориће се
спасоносна бујица што долази из срца Сина великог света! Воду, коју немамо, даје
Син великог света из свог тела и срца, да нам постане права, наравна вода живота!
Другог септембра 1834. Ј. дијецеза, у Фрајбургу. Меркур у успону, домицил Месеца.

На изласку из девете куће нашло се Сунце с Месецом. Оглед "Марсове снаге /
Луксор" текао на овај начин:
Тог спарног дана хтео сам, у преподневном предавању, да поставим у пракси једну
од теза из мог поглавља: "Де Реx де Арте Региа"[25]. А тема је била: избор технике за
аутоеротску операцију с унапред постављеним циљем.
Партнерка Б. Г. ми је признала да је од мене сакрила свој прави положај: Марс јој је

био у знаку Рибе. Будући да је деловала као телесни оквир Марсових снага - у тој
астролошкој констелацији Марса и Рибе све је морало пропасти.
У даљој анализи ствар је стајала овако: Б. Г. се уплашила телесног положаја у коме

се нашла на рукама и с ногама на мојим раменима. Била је, психолошки, без имало
самопоуздања. Одједном, испоставило се да је оглед, у неку руку, о нечему говорио.
У тренутку сексуалног чина и ја сам био растрзан. Концентрација мојих мисли није
била добра током целе операције. Интуиција ми је говорила за време, пре и после
целе операције да је све испало рђаво. У току огледа појавила се главобоља, ритам
дисања био је убрзан преко дозвољеног. Операција није вођена с одушевљењем, а то
значи да је емотивни набој био на минимуму. Приликом коитуса дошло је до
обостране неумешности. У самом врхунцу изгубио сам моћ владања над биндуом[26]
и енергија је немушто испуштена као код необрађеног Камена. Шта бих могао да
кажем о ономе што се називало добијеним еликсиром из "Огледа XXIV Марсових
снага"? Могло би се рећи да је то било све пре него било какав еликсир. Резултат је
био љутог и ароматичног типа. Дозиран је код Матилде Гудрун, познате као
тиролска дроља виших кругова, и није дао ништа, изузев лаке дрхтавице њених
удова. Никаква представа није стечена, чак ни покушај визирања није успео.
Укључивањем Матилде Гудрун морао сам да завршим преношењем у паралелни
оглед, означен као "Луксор XI". Вођен, као што се види, под једанаестим степеном.
Опште место огледа: примена технике једанаестог степена, путем сексогамије, овај
пут није успела. Цео оглед пропао. Зашто нисам успео? Закључио сам: не смем
прескочити ову тему из свог "Де арте Региа" - мој херметички тренинг мора
садржавати, по сваку цену, напор на остварењу контролисане активности с унапред
постављеним циљем.
Лејдел застаде у прелиставању свог дневника. Пажљиво је читао једну белешку

направљену поводом боравка фрајбуршке групе на једном италијанском острву.
Белешка није носила тачан датум нити назив острва. Једино је исцрпан био опис
групног обреда акваријанске секте под насловом: Поздрав Сунцу. Обред је био
одржаван четири пута на дан. Поводом обреда, у једној Лејделовој напомени стајало
је да би сваке године, на дан када је успео у својој иницијацији с Хорусом, требало
обзнанити примену гнозе у обреду "Поздрав Сунцу".
Приликом тог групног ритуала акваријанци су се служили основним херметичким

инструментима: мушкарци ритуалним мачевима, а жене пехарима. Свима
окупљеним Лејдел је обзнањивао: "Радити како ти воља буде! И то нека је једини
закон! Ја вам откривам закон светлости, живота, љубави и слободе! У име Јао!"[27]
Био је то, у ствари, почетак акваријанске молитве.
Обед је за акваријанце био свети чин и док је он трајао, ћутање је било обавезно.
Начин исхране био је вегетаријански. Ритуал је био састављен добрим делом од
церемоније у облику дијалога између Велике Еротике (жене) и Великог Свештеника
(мушкарца). Том приликом обоје су били наги.
У даљем тексту Лејделовог дневника био је исписан део тог ритуалног дијалога:
Вел. Свеш. "Ради како ти воља буде и то нека је једини закон!"
Вел. Ерот. "Шта је твоја воља?"
Вел. Свеш. "Да постигнем врхунац и да кроз твоју чисту ружу разгрнем спиритуалну
завесу."
Вел. Ерот. "С којим циљем, сине мудрости?"
Вел. Свеш. "Да сазнам и да се вратим са знањем јер знање је моћ!"
Вел. Ерот. "Благо теби, како ћеш то постићи?"
Вел. Свеш. "Кроз тебе ћу ослабити земљу у себи!"
Вел. Ерот. "И шта ћеш тиме добити?"
Вел. Свеш. "Остварићу велики корак. Као што је знање моћ, тако је љубав закон.
Љубав под контролом воље!"
Био је то мањи део Дијецезиног програма и, највероватније, изложен као једно од

могућих полазишта обредног дијалога. У продужетку овог дијалога била су
исписана нека акваријанска искуства:
Ми, носиоци новог Еона, писало је, не залуђујемо се и не ласкамо жени, нити је ми
презиремо или злоупотребљавамо. За нас је жена она сама - изворна, независна,
слободна, себи довољна. Она је исто што и њен супротни пол: мушкарац. Ми је не
желимо као роба, већ као слободну краљицу. Ми акваријанци нисмо робови
порнографије, како хоће да нас прикажу непријатељи слободе и напретка, ми љубав
сматрамо делом слободе и стављамо је под контролу личне воље! Одбијамо да
прихватимо да је сексуална слобода срамна и деградирајућа - пропаст за тело и
пакао за душу! Ми не признајемо да је љубав изневеравање божанске искре у човеку
и њено потчињавање животињској. Нема ничег прљавог и срамног у било ком виду
испољавања сексуалног инстикта јер је сваки такав акт, без изузетка, одраз воље
појединца који је, без обзира на пол, сопствена звезда! Између полова треба да влада
неспутано "струја 93" која је кабалистичка бројчана формула за слободну вољу
људског бића.
Опис који следи говори понешто о проблему практичног извођења Лејделових

сексогамијских огледа:
Кроз стимуланс топлоте, за који стоји да га изазива сексуални извор по уверењу и

спиритуална ватра, рођена из покрета спојених тела, примењена на Атахор (ваљда
објект љубави?) - долази до издизања змије, њеног прелажења из тог облика у
кукурбит-реторту или вагину. Кукурбит је алхемијска реторта и у овом случају је
справа у којој се мешају биолошке струје које истичу путем сексуалног чина. Само
мешање биолошких струја у сексогамији, по Лејделу, јесте чин алхемијске свадбе.
То ново стање, изазвано мешањем куркубит - реторти, одмах производи хемијско
распадање змије у монструм Глутона који је, наравно, сперма. У појединим фазама
промене од ватре спојених тела до мешања у реторти и добијања новог облика
Глутона - важан је процес стимулисања и регистровања визија.
Стимуланс топлоте изазван по уверењу: барон Хајнрих Лабс, као део мешаних снага,
довео је Еле. Зингеман. У његовом случају стимуланс топлоте изазван је путем
фланкета. До тада није виђено такво припремање реторте у Ј. дијецези. Одмах сам
уочио да је фланкет деформисан и неправилан. Лабс није тражио од супротног пола
визирање у врхунцу коитуса. Обе струје деловале су у спајању безлично и сувишно
једна поред друге. Поза обеју струја код фланкета је лицем у лице. Биолошка струја
Еве је земља, а струја Адама је небо. Адамове ноге, уместо да се налазе између
Евиних, у случају Лабса и његовог партнера имају други положај. Међу њеним
ногама била је само једна његова, док је другом ногом Лабс опкорачио једну њену
бутину. Тиме долази до битне промене у продирању змије у Евину реторту. Одмах у
следећем контакту Лабс је објавио позу по слободном уверењу, назначену као поза
шездесет и девет. То је био положај истовременог, заједничког оралног секса. Одмах
сам прекинуо такав начин мешања струја. Избио је скандал. Веритас се потрудио да
ми се име, преко страница "Паладијума", нађе на листи компромитованих. Хајнрих
Лабс, за кога сам био убеђен да је индиферентан према свему, показао се у својим
реакцијама као неурастеник. Лабс је претећи напустио Ј. дијецезу. Његове везе међу
нашима биле су никакве (или ја нисам био упућен у то?), с те стране нисам стрепео,
али нисам са сигурношћу знао, нити ико од мојих у Дијецези, какве су му биле везе с
фрајбурским судством и полицијом.
Еле. Зингеман је после тог скандала остала неко време у Дијецези. Али, убрзо сам
схватио да је хитно морам избацити. Поред тога што сам посумњао у њену искрену
намеру за самоусавршавањем контроле воље, морао сам саставити краћи трактат
против блудничења, могућности да се оваква врста рада (каква је моја) злоупотреби.
***
А то с Еле. Зин. догодило се на следећи начин: у првих пет месеци формирања

Дијецезе већ сам рашчистио с Лабсом и неким сличним покушајима да се цео рад у
Дијецези сведе на проституисање. Некако у то време одсуствовао сам из Фрајбурга.
Чудна је подударност, али је тако: баш у време формирања Дијецезине групе добијао
сам прегршт података о Кнесу. Били су конфузни и недоречени (мирисали су на
лажне), али сам морао, један по један, да их детаљно проверавам, тако да ме је то, с
времена на време, удаљавало од Дијецезе. Сада сам сигуран: хтели су да ме, на све
могуће начине, извуку тих месеци из Фрајбурга! Дакле, као што исписах, вратио сам
се у Фрајбург после једног таквог одсуства. Дијецезу затекох скоро пусту. У њој, тог
дана, није био чак ни уобичајени број послуге. Када сам отворио врата на
просторији за огледе, чекало ме је изненађење!
На поду застртом великим кружним покривачем, у кругу међу зодијачким знацима,

лежала је полугола Елеонора Зингеман. Кад кажем полугола, мислим, пре свега, на
оно мало одеће што је имала на себи, а која, у исто време, није сметало утиску да је
жена потпуно нага. Могло би се рећи да је то мало одеће на њој само распаљивало и
изазивало куљање страсти. Њене црне чарапе навучене до половине белих бутина,
потом провидна чипкаста блуза пребачена преко једног рамена, чији су крајеви с
рукавом овлаш скривали њен пупак и мали обли стомак. Зингеман је била испружена
на левом боку; ослоњена на леву подлактицу, са црвеном јабуком у левој шаци.
Испред ње је била отворена књига на који су били положени њени дуги прозрачни
прсти, на њеном домалом прсту уочљиво је блештао златан прстен с тиркизним
каменом. Уопште није подигла поглед према мени иако је морала чути шумове мојих
корака, изгледало је као да на жели да примети моје присуство. Положај њене главе
изискивао је овлашно увинуће њеног раменог појаса, али и поред тога, њене сисе
деловале су чврсто, с тамним, набубрелим брадавицама. Лагано је повлачила навише
колено десне ноге откривајући унтрашњост бутине све до венериног брега. Црни
бокор маља полако се растварао откривајући стидне усне. Биле су широке, дуге и
избочене, деловале су моћно својом крваво црвеном бојом. Још увек није дизала
поглед према мени. Усне су јој биле благо отворене, као да јој је залогај јабуке застао
у устима. Колено и бутина десне ноге нису мировали, и даље су се померали навише.
Појавио се фини, мекани усек у месу поред саме стиднице и она се благо издигла,
изгледала је као да бубри.
- Господо Зингеман, ово није куплерај. Обуците се и одмах напустите ову зграду! -
рекох, не могавши да уздржим бес, али она остаде и даље савршено мирна. Бес је
ковитлао у мени, дошло ми је да јој приђем и ногама смрвим лобању.
- Лејдел, ви сте импотентни - каза мирним гласом, не подигавши поглед с књиге

испред себе. То ме је ђаволски збунило. Остао сам скамењен у месту. Најзад, некако
се покренух. Требало је да нешто брзо учиним са собом и с њом. Пришао сам јој
сасвим близу. Погледах је одозго, у њено мало, обло теме, косу расуту по облим
раменима. Очекивао сам да ће јој сисе, гледано изблиза и одозго, бити спљоштене и
опуштене, али оне су са својим брадавицама имале пуноћу и чврстину каква се ретко
виђа.
Ногом одгурнух књигу испред ње. Сјај у њеним бадемастим зеницама говорио је
само о томе како јој не могу испунити жељу. Гледала ме је нетремице.
- Лези на леђа! - наредих јој. Она ме послуша без речи. Имао сам намеру да се
задовољим.
- Рашири бутине!
Послушно је ширила бедра. Спустио сам шаку на њен испупчен маљави изазов.
- Сад кад ти крнем, уверићеш се да ли могу - простењах. Уверићеш се у сву беду

блудништва какво је ово - говорио сам јој, милујући је и трљајући доле, док је она
ширила бедра све више и више. Стењала је, полуотворених уста пуних чежње. У
тренутку кад сам јој придигао кукове да би што боље ушао у њу - стегла ме је.
Имала је снажне вагиналне мишиће, осећао сам како ми нешто граби уд иако је био
склизак, па га затим пушта да би га опет зграбило. Једини начин да је паралишем,
ову њену илузију о сопственој јачини и вештини у сексу, био је да јој прикљештим
материцу. Кад сам јој забацио ноге на рамена, крикнула је. Ставих јој шаку на уста.
Трзала се пред сваким мојим налетом покушавајући да ми измакне, али ја сам је
чврсто држао, стежући јој кукове. Мошње су ми отпадале ударајући о њену пубичну
кост. Попустио сам стисак, скинувши јој ноге с рамена и пребацивши их преко руку.
Дисала је убрзано. Осећао сам како сваки њен нови покрет повећава уживање и
припрема тело за нови вал. Трзала се и увијала својим телом - била је близу свог
врхунца. Прелазио сам преко њених лепих, меканих гузова, онда ми прст склизну у
њен анални отвор. Гурао сам га онако како је врелина из њених уста засипала мој
врат. Под прстом сам осетио своју жилу у њеној вагини. Муљало је и куљало унутра.
Потом сам палцем нашао онај мали део који раздваја анални отвор од вагине, трзала
се стењући и уздишући, а мени се од тих покрета жила напела до пуцања. Био сам
свестан да код мене надолази и да нећу моћи дуго издржати одлагање. Увијала је
издигнутим гузовима и то ме још више распаљивало.
- Свршаваш брзо - рекох, осетивши врелу лучевину која исцури из ње.
Касније сам сазнао: Еле. Зингеман је у кући и на поседу Кетиг Дагмар фон Хофер. У
ствари, Еле. Зингеман намамљује богату клијентелу код удовице фон Хофер (Лабс је
био један од њих), да би их оне, после извесног времена, уцењивале. Можда је њен
боравак у Дијецези изведен с циљем да се Лабс навуче у ступицу?
У сваком случају, решио сам да објавим, после онаквог контакта с Еле. Зингеман,
трактат о Огњу Јесода.
После Огледа XVIII, означеног као "Делфи у поновљеној идентификацији с

Хорусом", прочитао сам целој групи свој запис о Јесоду. Том приликом сви из групе
били су присутни.
"Човече, теби коме је највећи сан блудништво! Знај, на Дрвету знања постоји грана
(сефирот) означена именом Јесод. Њега ако спознаш у свим његовим видовима и до
краја, законе његове моћи ако изучиш - ниједна жена овога света неће ти одолети!
Тајну његову ако спознаш, сазнаћеш све о похоти!
Али знај, тешко теби ако му и слово изоставиш, и оно најмање у његовој природи
ако измениш док га призиваш! И пред најгубавијом женом, ружном као смрт, бићеш
изгубљен! Пашћеш у тамни круг змијске јабуке. Дани твоји постаће мучење. На
ланцу слепе страсти водиће те глупи. Све до гроба смејаће ти се зли. И неће бити,
осим змије, друге лепоте за тебе!"
5.
Поред четири основна елемента, читао је даље Арнолд Лејдел једну своју стару
белешку из ОБРНУТЕ ЦРКВЕ, која му је изненада запала за око, постоји и пети
елеменат назван Акаша или Спиритуална искра. Симбол тог елемента је највиша
тачка петокраке звезде унутар пентаграма. Акаша нема свој одговарајући ритуал, а
ни одговарајући степен знања, нити је везивана за било који сефирот на Дрвету - већ
је сачињавала такозвани Вео храма Акаше. Ритуал Акаше одговарао је херметичком
ступњу Портала и био је нека врста одморишта пре кретања у нову, вишу духовну
авантуру. Зна се да је ритуал Акаше седиште коме припадају сви жртвовани и
варварски богови људске прошлости, те највећа, неизмерна дубина људског рода
која се назива историјом човечанства!
***
Прво је избио шум сличан лахору у прелету кроз лишће, потом је то постало нешто
потмуло, неодређеног порекла и извора - тако близу Саксончевог темена! Лејдел се
баци на под између танких пламенова оне четири свеће. Поново је склопио круг од
сопственог меса и костију. У тај мах свеће се почеше гасити. Цврчале су нестајући и
топећи се. Муњевито је визирао двоструке вртлоге Јесода. Били су моћни и снажни.
Направио их је изненада тако да је једва успео да поврати ритам дисања. Били су у
облику двеју купа које се додирују својим врховима у пределу његовог плексус-
солариса, ротирајући несагледивом, чудовишном брзином, услед које му је (у
сопственој визији) тело губило облик бивајући сведено на обрише. Двоструки вртлог
Јесода био је жарко љубичасте боје. Лејдел се лагано придизао пребацујући снагу
стеченог Јесода у своју ауру. Сада је био (у самовизирању) огромна, пламтеће
љубичаста сенка с прорезима, наместо зеница, из којих је погледом тражио своју
торбу и књигу свог дневника. Схватио је: опасност је присутна тако близу, што пре
мора изаћи из Јужне дијецезе!
Ударац невидљиве силе сручио се у леву страну његовог лица одбацивши га у

страну! Следећи се, свом силином, стропоштао на његове груди, али је Саксонац
одржао ритам дисања. Поново је, у самовизирању, направио снажни замајац
пламеног љубичастог ваљка. Ударци су постали видљиви и за физичко око - мале
пламено зелене кугле које су се распадале о његов љубичасти ваљак! Потом је
сасвим јасно угледао како се цео зид, с вратима просторије у којој се налазио, просто
одиже од земље и помера у страну! Крв им! Курвина копилад! помисли Арнолд
Лејдел у положају самоодбране, нападају ме кроз кабалистичку цев из даљине!
Испред очију му се указа прозрачна мрља црвенкасте светлости. Извесно време
лебдела је у висини његовог чела, потом је јачина њене боје почела да се разлива и
губи, али се зато она повећавала добијајући тамножуту боју и облик пентаграма,
онда се тај жућкасти пентаграм сјурио према вратима библиотеке нестајући у њима.
Арнолд полако изађе у мрачни ходник Дијецезе. Угледавши танушну светлост у дну
ходника, учини му се као привиђење. Пришавши лагано и опрезно њеном извору,
угледа старог псетара Карла како држи шпиритну лампу у руци. Лампа није имала
стаклени штитник и расипала је слабу светлост оку себе.
Карло? - изрече тихо Лејдел, као да није био сигуран у псетареву појаву. Лице старог
псетара беше аветињски бледо, зеница мрачних, испуњених мржњом и смрћу.
- Да, ја сам, господине Лејдел - просикта старац. Лејделу се учини да је псетару

криво што га види живог.
- Ноћ је - изусти Лејдел, тек да нешто каже.
- Ближи се поноћ. Шта желите, господине? - оштро га запита старац.
- Ништа. Отпуштен си. Од сутра нећу да те видим овде.
- Сит сам те! - раздера се старац. - Ти си последњи човек који ће ме отпустити

одавде!
- Отпуштам те, старче - настави Лејдел што је могуће мирније јер је у Канштату твој
брат Феликс злоупотребљавао тежину моје ситуације.
- Феликс!? - лажно се исчуђавао стари псетар. - Он је већ годинама мртав! Није се

жив вратио из Јене![28]
У том тренутку до Лејдела допре потмуло режање и дахтање. С врха степеништа,

застртог црвеним сагом, само на трен дога је зацвилела. Муњевито му се причинило
као да му даје до знања да га се присећа још док је била штене. Онда је псетар, из
угла крај великих врата од хола, заурлао:
- Стела! Држи га!
Лејдел коракну у страну, испустивши торбу из руку и клекнувши, муњевито извуче

драјси. Звер је већ била пред њим. Угледао је огромне, отворене чељусти, потом се
пропела у скоку на њега као црна, сјајна муња. Пуцањ је био заглушујући. Лејдел је
испалио зрно равно у чељусти. Летели су крвави комади псеће лобање свуда около.
Псетар се није ни померио с места, укочено је посматрао Лејдела очију исколачених
од страха.
- Ти, матора, смрдљива свињо! - промумла Лејдел, ван себе од беса. Старац је почео
да дрхти. Сасксонац га зграби за ревере и одиже од тла. Као да се, нагло, ослободио
страха који га је држао парализованог, псетар замахну на Лејдела лампом, али га
промаши. Лампа удари о мек сомот завесе поред стубишта, из ње исцури течност с
пламеном и тканина плану. Арнолд га поново шчепа једном руком, док је другом
замахнуо револвером. Држао је драјси за цев и тешким, окованим кундаком
револвера удари псетара Дијецезе по темену. Старачеву лобању обли крв, а он само
тихо јекну. У следећем тренутку Лејдел га одиже и баци у стакло на вратима хола.
Срча стаде да пршти свуда око њих. Саксонац га није пуштао из руку. Снажним
трзајем поврати га кроз рупу на вратима. Остатак поразбијаног, назубљеног стакла
које је стрчало у вратима учинио је своје. Старац је био полупреклан и кркљао је у
његовим рукама. Крв је лила из њега, док га је Саксонац трескао потиљком о зид.
Кад га је Лејдел бацио на тлу, потиљак му је био гњецав, сав у крви. Псетар се није
мицао на земљи, био је то леш здробљене лобање. Лице Арнолда Лејдела беше
сјајно од зноја, тешко је дисао раширених ноздрва, потом осети мирис паљевине.
Окренуо се и угледао пламен. Иза његових леда пламен је већ био захватио добар
део хола, горели су застирачи и дрвени делови степеништа. Испод првих врата
куљао је дим. Он их отвори и јака струја ваздуха повећа пламен. Сада је то већ
постао огроман огањ.
- Има ли кога горе! ? - повикао је Лејдел. Ништа се није чуло, осим хука ватре и
пуцкетања суве дрвенарије који су лизали пламени језици. Ватра се хуком ширила
свуда около и, захвативши саг на степеништу, пењала се на спрат Дијецезе. Намах,
Лејделу се учини да је угледао нечији лик у диму на врху степеништа, али то само
беше привид јер, загледавши се боље, схвати да је то игра пламена и дима у мрачној
кући.
Зграбио је торбу и изашао напоље. Није затворио врата иза себе. На месту где је при
доласку затекао Џасфера Холма застаде, извукавши шип на драјсију, и убаци крупно
оловно зрно у цев револвера. Даблин, бубњало му је у мозгу, док се стазом удаљавао
од куће из које је куљао дим високо у мрачна небеса. Морам се дочепати Даблина и
пронаћи ту везу! Овде, на немачком простору сам изгубљен! грозничаво је
размишљао Арнолд Лејдел, пруживши корак. Помисао да је можда псетар, пре него
што је ушао са Стелом у Дијецезу, отворио штенару с осталим догама - натера га да
крајње опрезно промени свој правац кретања. Није желео никакав ризик. Стога се,
дошавши негде на средину стазе, упути равно кроз шибље ка друму за Фрајбург. Ако
су пси пуштени, размишљао је, онда су негде око излаза, код капије Дијецезе.
Охрабривао га је дим, свуда унаоколо је смрдело на паљевину и псима је то,
вероватно, отежавало да га нањуше. У зеленилу, кроз живицу где је скренуо, било је
још мрачније него на стази. Држао је чврсто револвер у десници. Коначно је
одахнуо: избио је на друм који је водио према граду. Ноћ је била без месечине, али се
белина друма назирала под ногама. Друм се у благим завојима спуштао према
Фрајбургу, из правца одакле је Саксонац прилазио, друм се спуштао низ широку
висораван. Иза једног нагиба на путу Лејдела је чекало изненађење. Угледао је
товарна кола с арњевима у која је била упрегнута коњска запрега. Коњи су стајали у
месту као скамењени, тако да му се цео призор учини аветињским. Ништа се није
мицало, ни животиње, нити међу арњевима, свуда унаоколо беше мрачно и глуво.
Лејдел застаде као укопан у првом тренутку био је убеђен да је упао у заседу.
- Господине - зачу тихи позив из кола, испод арњева. На тренутак је био неодлучан,
онда полако приђе повукавши копчу на огртачу, али одустаде од намере да извуче
драјси. Угледао је човека како седи у колима, вероватно кочијаша, био је згурен у
задњем делу кола.
- Добро вече - рече Лејдел.
- Их, ово вам је дубока ноћ, господине - дочека га човек из кола.
- Добро, нека вам буде, добра ноћ - одврати Лејдел, упињући се да му глас буде што
веселији.
- Погледајте - опет ће онај човек, и подиже руку. Лејдел се окрену.
- Пожар, господине. Гори она вражја кућа. Сељаци се из овог краја жале. Ништа овде
не може да роди добро и до краја, господине. Летина је бедна, а сви тврде како је
земља одлична.
- Шта ли то гори? - упита знатижељно Лејдел, одмах му је било јасно да су то одсјаји

ватре из Дијецезе, сукљали су у мрачна небеса, пробијајући ту и тамо ноћну тмину.
- Та вражја кућа, господине. У њој се скупљају слуге ђавоље и цео крај нема мира од
њих - млео је уплашено кочијаш.
- Онда, треба да гори. Мора да је власт у Фрајбургу решила да стане злу на пут и
спасе народ.
- Ма, каква власт, господине!? Ишли су људи и жалили се, тражећи да се то вражје
састајалиште сатре! Али тамо седе господа са школама и наукама и ништа нису
поверовали. По наредби, жандарми су искундачили сељаке, назвавши их затуцаним
крдом које дангуби.
- А, тако значи - смешкао се Лејдел, посматрајући кочијашеве црвене образе и

преплашене мишије очи. - Имао сам неприлика на путу, точак на кочији је отпао па
сам пешке кренуо за Фрајбург. Ако има места, платио бих - додаде.
- Рад сам друштва, господине! Терам робу за град, па би смо могли заједно! -
узвикну радосно кочијаш, обрадован изненадним сапутником.
- Шта мислите, господине - упита га кочијаш, док су се кола тресла по друму - да ли

је Господ јачи?
- Од кога?
- Па, од њих, господине - и кочијаш показа руком неодређено иза својих леђа.
Лејдела нагло зграби равнодушност. Био је уморан и спавало му се.
- Ваљда је - процеди.
- Он је знао њихов крај. И смејао се - рече кочијаш, развукавши уста у широк осмех,
зенице су му блистале од среће.
- Ко се смејао? - узбуди се Лејдел.
- Па, Господ. Он им се смејао, јер је знао да ће се међусобно попалити врагови.
- Откуда ти знаш да су се они међусобно попалили? - упита га Лејдел осорним

гласом, а у магновењу схвати да не треба да претерује у опирању кочијашу.
- Ко је, господине, то учинио? Власт сигурно није. Она не верује у тако нешто. Они
су се међусобно обрачунавали ватром, а пре тога били сигурни у своју моћ, надути
као жабе, а Господ им се смејао! ускликну кочијаш и заврати се од смеха, ударивши
бичем коње који полетоше у галоп. Док су се људски смех и топот копита проламали
кроз ноћ, Лејдел осети мучнину и зној који му обли дланове. Мој живот, помисли у
очајању као никад до тада, стежући вилице. Овај смех, то разгаљење просте душе,
схватио је као да је њему упућен. Дошло му је да проспе мозак човеку који се од
срца смејао, али га је нешто, много јаче, спречавало у томе.
***
Арнолд Лејдел дубокно одахну оставши сам у мрачној улици испред фрајбуршке
тржнице. Страшно му је падала кочијашева радозналост, његов прости смех;
кочијаш је тежину свог живота подносио као салу која има смисла.
Сем чврсте намере да се што пре дочепа Даблина, Лејдел ништа друго није имао на
уму. Знао је добро: са даном који долази потера ће се размилети Фрајбургом; морао
је што пре да напусти град. Али овако, усред ноћи, није знао како. Обазревши се око
себе, примети да је запао у једну споредну, мрачну и уску улицу Фрајбурга.
Изненада, идући том улицом, зачу иза себе бат корака. Бат је бивао све ближи, мада
је Саксонац ишао све брже. У једном тренутку овлаш је погледао преко рамена -
неколико прилика у црним пелеринама журно му је прилазило. Лејдел потрча из све
снаге, али се из једног улаза баци на њега здепаста, повијена прилика. Арнолд га
свом снагом удари подлактицом и непознати се затетура јекнувши. Што је брже
могао, трчао је према крају улице, трчао је њеном средином, уверен да су га
опколили. Нису пуцали за њим, нису викали да стане. Ово није полиција,
размишљао је Лејдел, док му је срце тукло под самим грлом. Нагло застаде, ноге му
намах постадоше тешке као олово имао је осећај да га на крају ове улице, иза њеног
последњег угла тамо доле где је слабашно избијала светлост, чека други део потере
да јој падне у руке као ловина. И Лејдел свом силином скрену у један пасаж. Тек
тада су почели да пуцају за њим. Трчао је дуж некаквог ходника у коме је било
мрачно као у рогу, потом је избио широк врт и налетео на ниску дрвену ограду коју
је прескочио.
Дуго је стајао у мраку ослушкујући, прекривен мокром пузавицом. Помисао да ту не

сме сачекати зору натерала га је да лагано изађе испод биља. Нашао се на некој
пошљунченој стази, између два зида: један је зид био дужи, такође обрастао
пузавицом. Био је то северни зид некакве дугачке куће. Привикавши очи на таму,
Лејдел спази црвенкасту светлост на крају куће. Лагано пође у том правцу, потом му
до ушију допре тиха музика. Пришавши сасвим близу, примети да се налази испод
црвеног фењера. Куплерај! обрадова се Лејдел. Црвенкаста светлост се пробијала
кроз засторе на вратима, а уз звуке музике допирале су речи разуздане песме:"Драги
је драгу јахао по сву ноћ до зоре", или нешто слично, допирало је до њега на
удаљености од три степеника. А зашто не бих ушао унутра, помисли и сетивши се
предосећања које је имао у Дијецези, осмех му прелете преко лица. Утом нечији
врели дан паде на његову шаку, он муњевито одскочи у страну, завуче шаку под
огртач и стеже кундак драјсија.
- Срце, не коштам много. Позови ме на пиће унутра. Лејделу дође да се насмеје

сопственом страху. Пред њим је стајала курва, нудећи му се.
- У реду - одговори јој. - Купујем све твоје хаљине које нећеш више да носиш.
Жена се тајанствено насмеши:
- Ти си од оних - сапну му, уз саучеснички смешак.
- Требају ми што пре, имам муштерију - одврати тихо Лејдел, смешкајући се

удворички.
Још ишле ноћи десетине очију могле су, помно осматрајући под пластом мрака,
приметити кочију која се зауставила испред јавне куће "Меци", примивши сумњиву
даму закрабуљену црним шеширом широког обода, сву у тамним хаљинама до
земље. И шта с том курвом, шта има чудно у томе? помислиле су те свевидеће очи,
расуте широм Фрајбурга. То је, вероватно, једна од десетина добро плаћених курви,
дошла је на плаћени састанак и сада одлази тајно из куће уживања.
Унутра у кочији, док су се точкови тресли по калдрми Фрајбурга, Лејдел се

презнојавао с периком испод женског шешира, умотан у подсукње и женске хаљине.
Ипак, због могућности да се све могло много горе по њега завршити, ово
прерушавање није му тешко падало. Намеравао је да остане прерушен све до
Регенсбурга.
Знао је - размилеће се свуда по Немачкој. Потом ће, логиком потере, обратити пажњу
највише на западније градове, према француској граници. За сада, док још не
сумњају верујући да се крије негде у Фрајбургу, одлучио је да се, преко Регенсбурга
и чешког Карлсбада, дочепа Кенигсварте у Саксонији. Морам у Кенигсварту

размишљао је прерушени Саксонац. Желео је да још једном види град у коме се
родио. Планирао је да из родног града, преко Виденберга и вестфалског Хановера,
дође до Утрехта. Одатле би поморска линија Ротердам - Испвич обезбедила
остварење циља! Даблин би му био још ближи!
Пасји окот! Неће се, ваљда, досетити!? помисли Арнолд Лејдел, заваљен и ознојен
на седишту, с прекрштеним ногама испод хаљине.
Шесто поглавље

ДАБЛИНСКИ СЛУЧАЈ II
Поштовани читаоче, одмах пада у очи да сам последње редове Даблинског случаја I
одложио. На једно од могућих питања зашто сам то учинио, ево одговора:
Саксончеву ОБРНУТУ ЦРКВУ пратио сам онолико колико сам био у моћи; све те
догађаје које је он исписао и начин на који је провео своје последње часове у кући из
Улице Фукс, бр. 10.
Искиданим реченицама, и недовршеним мисаоним током, Арнолд Лејдел, магус са

степеном Краљевског лука, успео је некако да назначи (пре него да испише) крај
свога дневника који је (то је већ познато) био насловљен именом ОБРНУТА ЦРКВА.
Ми, поштовани читаоче, схватамо редове његовог дневника све до оног тренутка
када се у таванском отвору кућерине појављује глава чудовишне Контесе де
Шулемберг! Ко је та жена? Да ли је то она особа на коју је наишао оне ноћи у
Дијецези, а коју спомиње у причи: Лажна Елеузина?
Шта се касније догодило са А. Лејделом? Односно, како се одиграо сам чин његове
смрти? Расветлење тог смртног исхода оставио сам за онај део Саксончевог
дневника коме сам дао наслов: Даблински Случај II - назначивши га као: Смрт
магуса Арнолда Лејдела (други део повести).
Али, драги читаоче, и ти мораш, заједно са мном, дописивати тај крај Лејделовог
дневника који он није успео да нам сасвим открије. Но, без обзира што ће сам крај
ОБРНУТЕ ЦРКВЕ бити под знаком питања - постоји толико трагова о необичном
животу Саксонца исписаних у његовој заоставштини и ми нећемо бити далеко од
истине ма како је посматрали.
Да се приметити, поштовани читаоче, мој напор да се пробијем кроз магусов

дневник. Уочљива је приметност круга у причи, али зар сотонино семе, змија која
прождире сопствени реп, није круг много већи и страшнији него што је моје лутање
кроз непознати живот? Тај круг у причи ваља схватити као моју немуштост да сваки
догађај из Лејделовог живота протумачим докраја. Напомињем да бројне формуле,
шифре и знакове магокабале нисам пренео, као и низ необичних, чудних и
несхватљивих цртежа којима се служио А. Лејдел у, највероватније, свом призивању,
желећи да целу ОБРНУТУ ЦРКВУ учиним разумљивијом.
Не би било згорег напоменути да се у свом Коментару Даблинског случаја II нећу

одрећи неких мањих целина из Лејделовог дневника, јер дубоко осећам да те краће,
само наоко недефинисане целине носе значење у себи!
Остале делове Саксончеве ОБРНУТЕ ЦРКВЕ (неки су настали још далеке 1830. у
просторима немачких држава), верно сам пренео. Лично их насловивши, спасао сам
их заборава који лежи скривен у шуми догађаја којима је испуњена књига
Саксончевог дневника.
На крају напомињем: поштовао сам сву необичност приче Краљевског Лука, његову
борбу, храброст, заблуду, мржњу, страх, љубав и наду. Поштовао сам и она места где
је Саксонац о себи говорио у трећем лицу.
Наслов Даблински случај је мој. То је моје искуство после увиђаја у кућерини из

Улице Фукс и прегледања писане заоставштине пронађене жртве, искуство које се
неће овом белешком исцрпсти.
Аутопсијом леша непобитно је утврђено: смрт Арнолда Лејдела, емигранта

краљевине Саксоније, наступила је најкасније средином друге половине месеца
септембра 1850. године у кући број 10, у Улици Фукс у Даблину.
Али, ми ту смрт Саксонца померамо, као у игри, она изнова ступа пред нас оног
тренутка кад поновни след догађаја из живота једног човека увери сваког од нас да
се (такав) живот само (таквом) смрћу могао завршити.
Едуард Филдбинг Рицман, доктор оријенталистике, 22. марта 1851, у Даблину
2.
Не рекох ли и не написах ли: моје искуство неће се исцрпсти белешком од двадесет
и другог марта.
У међувремену, док ова књига Саксончевог дневника стиже пред тебе, поштовани
читаоче, умро је стари инспектор даблинске полиције, човек који је радио на случају
из Улице Фукс, Колинс О'Брајен. Рекоше ми - од срчане капи. У току уобичајене
јутарње кафе, клонула је тврдокорна ирска глава, с најупечатљивијим ирским носем,
на старе груди, једино су још очи биле широм отворене и као да су још увек сањале
море и тихе пензионерске дане на сунчаним обалама Керија [29] у сенци агава. Дуго
нисам могао да се помирим с чињеницом да нема више старог чангризала пореклом
из Галвеја, најнепомирљивије ирске њушке коју су моје очи виделе и уши чуле,
толико непомирљиве према торијевцима да би му и сам Данијел О'Конел[30]
позавидео на томе. Довољно би било да стари почне причу из свог детињства, о
деветочланој породици коју су прехрањивали отац и његов најстарији брат радећи
као лучки радници на доковима Галвеја па да се на Лондон оспу муње и громови.
Обично се завршавало, све па и његова прича о детињству, придиком да су на свету
најгори изроди ирски изроди: Ирци презбитеријанске вероисповести. То је био
најдиректнији ударац против мене, којем се нисам опирао. Јерје мој једини и
најискренији пријатељ био Колинс О'Брајен и никада у друштву није помињао моје
презбитеријанство. Кунем се, нека ме ђаво носи, да је поживео још коју годиницу,
можда би успео да ме приведе папи. Уосталом, имао сам осећај да је он то ђаволски
желео, с оном идиотском, тврдокорном надом с којом може да се мере једино
хридине и камене пустоши Донегала.[31]
Жена му је била из неког рибарског насеља с Аранских острва, с једног од три

проклета Аранска острва безнадно удаљена на пучини Атлантског океана, на која се
некада по казни прогањало. Оствро се звало Инишмор или Инишир, а могуће да му
је име било Инишман ђаво би га знао. Моли, тако се зове супруга О'Брајена, никада
није причала о својима. Питам се да ли је икада нешто причала та жена? Сатима би
Моли седела у једном углу њихове мале трпезарије, обореног лица, с длановима на
коленима, огрнута својим широким вуненим шалом који никада није скидала с
рамена. Изнад њеног темена треперила је светлост на избледелој розикастој хартији
на којој су била исписана крупна слова:
"Христ је домаћин ове куће

Сваког обеда невидљив гост."
Године и године сам провео у друштву с О'Брајеном, кладим се да би нашим

заједничким чајевима испунили Ирско море, али једва да сам чуо да је изговорила
десетак речи. Никада ништа ружније нисам видео у животу од Колинсове жене.
Сама помисао на ту жену теши ме што сам нежења под своје старе дане. Том
сасушеном, кошчатом лицу, с углављеним кукастим носом, недостајао је качкет и
нико у њему, ни за следећих хиљаду година, не би видео женско лице. Брачни пар
Колинс није имао деце. Разлог је, највероватније, лежао у томе што је О'Брајен био
добрих двадесет година, ако не и коју више, старији од своје жене. Само једном у
току своје службе узео је допуст за пут у Галвеј и оданде се вратио ожењен.
Изнајмили су мали стан два угла иза царинарнице. Било је то далеке 1828. и О'Конел
је те године како би рекао о дану своје женидбе матори Колинс, тријумфално
изабран за посланика у грофовији Клер, те исте године када је, пун ирске славе,
одбио да положи антипапистичку заклетву Лондону и када му је избор био
поништен. О'Брајен је, за лепих вечери, редовно долазио на ледине Феникс парка да
одигра коју партију свог хоби хулинга.[32] Игра је то које се није одрекао ни у својим
позним годинама. "Нисам ли ја", говорио би, "из Галвеја и није ли тамо хурлинг
пречи и од самог живота?"
По повратку кући, свраћали бисмо у малу пивницу испред његовог стана. Уз велику
криглу црног пива узимао би прву бег-бајп[33] и запевао храпавим гласом
тужбалицу: "Ирско, спаваш ли". Ускоро ми је постао нераздвојни пријатељ. Био сам
доста млађи по служби од њега и када би ми причао о прошлости даблинске
полиције, претварао бих се без даха у уво. О'Брајен је био жива легенда те суре
зградурине, до саме даблинске поште, коју је основао торијевски протекторат над
овим гаеличким просторима још у оном времену пре Пеналних закона. Стари се у
својим причама, када је требало поменути датуме, ретко служио календаром -
обично би се у његовој причи нешто дешавало пре или после неког важног датума
ирске историје: ономад, када је Кабинет морао да попусти О'Конелу, десило се то и
то; или кад је даблински "Народ" објавио вест о смрти О'Конела у Ђенови на путу за
Рим, десило се то и то. Када би помињао догађаје који сежу дубоко у прошлост,
обично би следило као узречица: Било је то пре забране држања бродова и харфиста;
или то и то пре пораза код Кинсејла. А оно што је била најдубља ирска историја и
што се граничило са сном, О'Брајен би означио као времена пре светог Патрика, или
за живота слепог барда Руада О'Саливана; о свим митским прецима што живеху, у
давна доба Хиберније[34] као сој певача и сој ратника.
Уобичавали смо шетње кејовима дуж Лифија, понеки пут и с ћутљивом Моли, чије
су ноге биле танке као штапови. Једном приликом сам рекао, било је то негде пред
његову смрт:
"Права штета што је Канал светог Ђорђа оволико узан."
Кад год сам се нашао поред Лифија, увек сам бивао тужан због његове прљаве, црне
боје која је долазила од тресета сабијеног на самом дну залива. Ту је море
притешњено и нема замах да разнесе ту црну бару све до њеног дна. О'Брајен ме је
тужно погледао:
И да је миљама широк, то те не би спасло. То никога не би спасло. Она је увек близу.

Ево, где је само Индија, а она је тако близу ње и њеног богатства."
И када је сањао Енглеску, О'Брајен је лоше мислио о њој. Одакле толика мржња,
питао сам се. Али га никада нисам питао о томе, нисам желео да улазим у то. Ипак,
одувек сам имао ђаволски утисак да је у О'Брајеновој породици неко био убијен у
честим бунама и нередима против уније.
"Али, момче, запамти једну ствар", додаде том приликом О'Брајен, "не хаје за то
О'Брајен ни колико за пола гљуке."[35]
Последњи пут Колинс О'Брајен прошетао је кејовима Лифија на путу за

Гласневинско гробље. Дан је био тмуран, испуњен маглом и хладном кишом. Било
нас је на спроводу само неколико колега с посла, сви из О'Брајеновог одељења,
заједно с Моли која је, без суза, набадала својим ногама као штаповима.
У малој пивници, где свратих после сахране О'Брајена, затражих од старог крезавог
гајдаша, с нахереним ирским качкетом на белом, косматом темену, да ми отпева:
"Ирско, спаваш ли".
"Ту песму, господина Колинса, овде нико не зна", отвори крезава уста стари гајдаш.
"Донео ју је из Галвеја, господине."
Те ноћи касно изађох из Колинсове омиљене пивнице. Било је мрачно и хладно као у
гробу. Хучао је ветар и киша је продирала до костију. Као за инат, кочије ни од
корова; требало је доста да пешачим до своје пустаре на Дјукстриту. И тада, то
никада не могу заборавити, зачух добро ми знани, храпави глас: "Ирско, спаваш ли"
- разабрао сам речи песме, мада се све остало губило, постајући мутно и неодређено
у хучању ветра.
У реду, био је једини пријатељ, али због чега оволико дуга прича о Колинсу
О'Брајену - питаћеш се, поштовани читаоче. Е, па, мој одговор биће кратак: стари
О'Брајен ми је, иако мртав, спасао живот. Можда ја претерујем, можда је све то плод
моје изморене маште или болесне уобразиље, од сређивања овог ђаволског рукописа
ОБРНУТЕ ЦРКВЕ? Али, нека ме спржи десница Господња ако у тој необичној
посети директора Даблинске државне полиције и његовог чудног пратиоца нису
била нека мутна, сам Бог зна каква ђаволска посла. Понекад помислим да би стари
Колинс, да је нешто жив, погазио оно што је написао уместо мене у извештају
поводом случаја у Улици Фукс. Али, знам да сам неправедан, О'Брајен је могао
умирати на мукама, али не би порекао оно што је написао.
Ево те приче о услузи мртвог Колинса О'Брајена. Она се овако одиграла.
3.
Не би требало посумњати у то да сам цео свој извештај поводом случаја из Улице
Фукс предао у стручној и званичној форми Одељењу за крвне деликте при
Даблинској државној полицији Ирске.
Било је то почетком новембра прошле године. Извештај је био предан у званичној и

стручној форми, али, сасвим нормално, због краткоће времена у коме је урађен, није
могао бити ни приближно исцрпан. Има један занимљив детаљ поводом мога
извештаја с почетка новембра 1850 - наиме, једино ме је О'Брајен пожуривао
захтевајући исцрпност у детаљима. Правдао је свој захтев тиме што је цео случај из
Улице Фукс (с неколико убистава) као нерешив стављен у ад акта. Веровао је да ће у
мом новом, исцрпном извештају пронаћи одгонетнуту тајну. У таквим приликама,
док је то захтевао од мене, био је миран и хладан, као лед по Аранским острвима,
тако да ништа нисам посумњао. Добри, стари Колинс! Да је друкчије реаговао због
моје спорости, ја бих сигурно направио грешку! Хтео је да ме поштеди сваког
непромишљеног корака - и у томе је успео. И да сам му предао (ово што лежи преда
мном на столу и што се зове ОБРНУТА ЦРКВА) свој нови, исцрпан и детаљан
извештај, и он би завршио као и онај предат новембра прошле године, јер је Колинс
О'Брајен био непоправљиви ирски католик.
Али, поштовани читаоче, крајње је време да пређем на ствар.
Дакле, пре отприлике пар месеци (стари Колинс је још увек био жив), учинило ми се
да с писаном заоставштином Арнолда Лејдела нису чиста посла. Као што рекох,
учинило ми се да сам у свему томе исписаном назрео неку гадну опачину. Но, чим
сам схватио да није у питању никакав Саксончев шпијунлук (дотурање оружја и

разних информација Ирској с тла немачких држава), то ме осећање убрзо напустило.
Ипак, једне ноћи само што легох у кревет, после прелиставања ОБРНУТЕ ЦРКВЕ -
скочих као опарен. Нека ме спржи десница Господња, помислих, тај Хелмут Матеус
Вилкинс и тај Јозеф Ерт Ланце - ко су они, сто му ђавола! ? Умиру ли они (или су
одавно мртви) у Саксончевом спису!? Сетих се Лејделове емиграције и његовог
очајања што не може да уђе у траг убицама свога брата, начина на који је изабрао
проклето и пусто место у Улици Фукс и, на крају, његове необичне и страсне смрти
чији су починиоци ђаволски загонетни!
Био је крај јануара и ватра се угасила у мом камину. Проџарах топли пепео и нађох
шаку жара, наново је подјарих и пламен се појави стидљиво испод облице. Напољу
беше ведра ноћ, хладна и оштра као бријач, док је месечина снажно обасјавала цео
Дјук стрит. Огрнут зимским капутом, цвокотао сам од студени седећи за столом.
Запрепасти ме чињеница (увек, пред спавање, склањам све са стола) да је све од
пронађеног рукописа из Улице Фукс лежало разбацано на столу, те ноћи сам
заборавио да га поспремим. Едуарде, матора будало, помислих, зар је твоје знање
оријенталистике толико бедно па не знаш шта је ово!? Та мисао ме је следила на
столици. Убиће те, шта ти представљаш за њих? Уколико сазнаш истину, морају те
уклонили - ако је веровати овоме записаном, и крају човека у поткровљу оне
кућерине, с тобом ће бити тако једноставно! Грозничаво сам размишљао шта сам све
у свом извештају предатом крајем новембра прошле године написао. Сетих се да
негде имам копију тог извештаја. О, Господе! коначно се моја болесна ажурност
исплатила! Показала се врло исправном! Те ноћи постадох најсрећнији чиновник
Даблина! У фиоци мог секретера, међу хрпом папира, пронађох копију извештаја.
Помно сам га прочитао, поновио сам то још једном, па још неколико пута. Нигде
нисам помињао Саксончев дневник, још мање његов назив, ниједно име нисам
поменуо, нити име нити назив било које организације која се помиње у Лејделовом
дневнику. Али, авај! Толико сам се залетео у својим тврдњама описујући моћ и
сатанизам Лејделових џелата, њихову вештину и продирање у све видове човековог
живота, мрак који може задесити Европу - тако да је и то могло бити довољно за
моје уклањање! У сваком случају, истину говорећи, био сам (и тада) близу истине,
мада само што сам прочитао ОБРНУТУ ЦРКВУ. Тресао сам се као прут, што од
хладноће, што од страха пред овим открићем у глуво доба јануарске ноћи. Ето, тако
је поражавајуће деловало то откриће на мене. Али, нисам се предавао. Едуарде,
матора магарчино, па тај нови, исцрпни извештај мора да очекује још неко сем
О'Брајена. У реду, О'Брајен га тражи (или га је тражио?), ваљда, као мој
претпостављени? Истина, само ме је О'Брајен питао како напредујем. За њега је цео
случај остао проклето нерешив.
Те ноћи, до пред саму зору, цвокотао сам покривен дебелим ћебадима. Пре него што
сам поново легао у кревет, спалих извештај, трудећи се да га колико толико
запамтим. Од идеје да ОБРНУТУ ЦРКВУ држим скривену негде у кући одустао сам
из више разлога. Први је био сасвим једноставан: нисам ли ја добио задужење да
направим још један и исцрпнији извештај? Јесам - е, ако сам добио то задужење,
молим лепо, ево, радим на њему! Други би могао бити погубан уколико се, ипак,
одлучим да ОБРНУТУ ЦРКВУ скривам у кући, јер свако може моју бећарску
чамотињу на тенане да претресе док сам на послу - тек бих онда био сумњив: еј,
Едуарде кешо матора! Па ти све знаш о нама, могли би да ми кажу! И ја одлучих:
само ћу је склонити, што је могуће даље од очију, свачијих, па и мојих. И чекаћу.
Чекаћу тог који ће се за тај рукопис заинтересовати, осим Колинса О'Брајена.
И чекао сам.
Прошло је неколико недеља. И даље сам, барем једном недељно, одлазио с

О'Брајеном у његов омиљени паб.[36] Фебруар је пун леда и снега, тако да хурлинг
није долазио у обзир. У пабу је матори О'Брајен наливао џин у своју криглу црног
пива, правдајући то јаком зимом, и убеђујући ме како вреди покушати с већом

свотом на кладионици јер је сигуран у грло које чека срећа на хиподрому Болсбриџа
у време хорс-шоу.[37] Сркутао сам пиво жељно очекујући своју тему: када ће Колинс
почети да прича о даблинским "лавовима" и њиховом изгледу у новој сезони. Рагби,
то је једина енглеска творевина коју је О'Брајен прихватио, када би о њему причао,
сенка би падала на ирски хурлинг, тада не би знао да стане, знао је све резултате
даблинских "лавова" у последњих тридесет година.
Једне суботње вечери, био је крај фебруара, прекинух О'Брајена усред приче,
зграбило ме је страшно предосећање, морао сам то да га питам - и питао сам га како
му је здравље. Мени је четрдесет и девета, он је био добрих двадесет година старији
од мене, мада се то по његовом изгледу не би рекло. Пажљиво ме је погледао, боље
рећи продорно својим сивим очима:
"Чуј ме, младићу, што ћу ти открити", рекао ми је, нагнувши се преко стола према
мени, као да за суседним седи неко ко би могао чути то што говори. "За ово не зна
нико ни Моли. И нећу да било ко сазна како је стари Колинс начет, а начет је божјом
вољом, младићу!"
Климнух саучеснички главом. Чак ми је и смешак заиграо на уснама, јер постоји

неко ко ме, у мојим годинама, ословљава с младићу. Не знам како је тада тај мој
смешак протумачио О'Брајен, али сам ја био проклето срећан. У случају да му се
нешто непредвиђено догоди, барем да се тешим, јер Колинсу О'Брајену ништа нисам
говорио о свом изненадном поноћном просветљењу поводом заоставштине жртве из
Улице Фукс. А и да сам му поменуо, кладим се стари Колинс би направио
подругљиву гримасу: протестанска измишљотина, младићу, живот је много
страшнији и загонетнији, рекао би ми отприлике то, настављајући причу о ономе
што сам и ја знао: како енглески судови заташкавају низ злочина, док велика глад[38]
бесни и хара Ирском.
Тако да сам ја и даље, сам самцит, чекао.
Сигуран сам: било је то почетком марта, пар недеља пре изненадне смрти Колинса
О'Брајена.
Била је субота, и били смо опет у његовом пабу. Био је смркнут и ћутљив необично
ћутљив те вечери. Можда му није добро? помислих, видећи његово сиво лице, сивље
него сјај његових зеница. Било је прегршт тема - Даблинци су у Лондону победили
зелене "змајеве" с Темзе, али Колинс је ћутао. Пролазили су сати. Дошло ми је да
викнем: за име божје, човече, реци нешто! Почео сам да сумњам, проклет да сам,
посумњао сам први пут у свога пријатеља: шта ако је с њима у дослуху? размишљао
сам. Најзад је проговорио: "Знаш шта, Едуарде, несрећан сам јер немам деце. Никог
не остављам иза себе, човече. Нема проклетијег створа од Ирца без деце. Код мог
оца ја сам био пето дете, а било нас је једанаесторо. Нас седморо је преживело на
кромпиру и сурутки. Нигде се не рађа и не умире као у Ирској. Узми само ову глад,
на стотине их умире седмично", каза, дубоко уздахнувши. Због његовог бола осетих
тежину у утроби, која је постајала неподношљива, јер се појачавала због моје
грешне сумње у њега.
Опет су промицали сати. Био сам код своје пете кригле. Љуљало ми се пред очима.
Испред Колинса је био пун сто - поредао их је под конац, кригле су зевале празне као
гренадири у смотри. Када је подигао руку, напољу је свитало, онај стари крезави
гајдаш је пришао нашем столу - и ја сам, тог јутра последњи пут, чуо храпави глас
који је певао: "Ирско, спаваш ли".
Онда смо устали од стола и тетурајући кренули ка вратима.
"Сутра је недеља", промумлао је, "испаваћеш се."

Напољу нас је прогутала тешка даблинска магла. Одбијао је да га отпратим до куће,

али сам ја био упоран: становао је у близини. Потом је он понудио да заједно
сачекамо моју кочију, на шта сам пристао. Ћутали смо и ослушкивали, ништа се није
чуло, помислио сам да никада ниједну кочију, под милим богом, пут неће навести
поред нас у овој проклетој магли. Осетих да се Колинс двоуми да ли да ми нешто
каже. Унео ми се у лице. Баздио је на пиво и шиштећи је говорио:
"Срце", рекао је, дочепавши се даха. Магла му је сметала. "Осећам жигање ујутру,
при устајању. Запамти, само ли знаш за ово!"
Уместо очију, посматрала су ме два тамна отвора, опет је хрипао. Однекуд, кроз
маглу, звечали су точкови кочије која је прилазила, јасно се чуло коњско копито, али
се још увек ништа није видело. Потом сам угледао коња како израња из магле.
Подигох руку. Нисам видео кочијаша и сумњам да је он мене спазио. Најзад се нађох
обасут слабом светлошћу с фењера кочија, кочијаш је изгледао као стара, црна,
уморна орлушина која чучи на седишту.
"Ако одем, прво што ћу да учиним, биће молба Господу за једног презбитера и
његово месташце у рају," рекао је иза мојих леђа. Пре него што стегох рукохват на
кочији, осврнух се - али њега већ беше прогутала магла. Сутрадан, глава ми је била
као туч, осећао сам жестоке болове у мозгу. Не пијем и претходне ноћи био сам,
заиста, с Колинсом, у правом искушењу. Целог тог недељног преподнева старе
уседелице, сестре Глосперс, тумарале су око суседног улаза где су становале. Оне су
ме, у ствари, и пробудиле. Тај дан провео сам у кошмару глава ме је болела и желео
сам да одем до Колинсових, али нисам отишао, ни тог дана, а ни наредних. У току
следеће недеље О'Брајена сам видео једва два пута и то у пролазу, био је ван зграде,
на терену.
Можда бих, у тих неколико последњих недеља његовог живота, навратио до

Колинсових, али већ у понедељак клупко је почело да се одвија. Тога дана осећао
сам се врло лоше. Једва сам чекао да ми истекне радно време. Оно пиво од суботње
ноћи још ми је бучало у глави. Кад испред мог лица, при самом крају радног
времена, изрони пегаво лице Роџерово, као да се појавило пегаво ћурече јаје. Роџер
је био шеф Одељења за крвне деликте. Трљао је дланом о длан, смешкајући се као
последња циркуска луда и клатећи својом јајоглавом лобањом, због које је и добио
надимак Јајоглави Роџер.
"Да", рекох и би ми све јасно.
"Господине Рицман", поче он, облизујући језиком своје дебеле усне, као да је био
испуњен до врха шећером. "Добио сам задужење да вам пренесем поруку уваженог
господина Фридманса, који жели да обави краћи разговор с вама, али услед
презаузетости још увек није у могућности да одлучи о тачном времену ваше посете."
Погледао сам га тако као да има још нешто да ми саопшти. Он слеже својим угнутим
раменима и, уз смешак се облизујући, изађе напоље.
Тај огавни дупедавац није годинама примећивао да постојим у његовој близини.

Сада сам га први пут чуо да је потчињеном персирао, свом оном чиновништву
даблинске полиције које је било ниже од њега и према којем је увек био осоран.
Роџер је пре десетак година напустио римокатолицизам и стао да, као ирски
протестант, вртоглаво напредује на пирамиди власти. Почео је са службом у
даблинској жандармерији као обичан позорник, мотрећи на протуве које се врзмају
око пивница. Стари О'Брајен није могао очима да га види. Поломићу му кости, знао
је да ми каже, чим ми се укаже прилика.
Те ноћи нисам могао лако да заспим. Шта ми све није падало на памет. Да дам отказ
на службу? размишљао сам. А шта после? Можда, негде у провинцији? Тек онда
бих, у полицији неке провинције, био под шапом Фридманса и његових. И како би
они протумачили моју жељу за премештајем? Да променим посао - то је немогуће;

редови гладних отежали су се свуда по даблинским берзама рада. Наднице су више
него бедне јер је понуда радне снаге огромна, а енглеска поморска полиција пресреће
бродове из даблинске луке и све текстилне товаре баца у море - ради се на томе да
Белфаст постане главна извозна лука Ирске.
Убрзо сам схватио да се са састанком отеже како бих изгубио нерве и направио
грешку! Да ли на послу прате моје кретање? Морао бих бити много опуштенији него
што сам. О'Брајен је био као окужен и на моје дружење с њим није се гледало
благонаклоно. То ми нико није рекао, али сам ја то осећао. И у односу с Колинсом
нисам смео ништа да мењам, међутим, као за инат, тих недеља никако да ухватим
О'Брајена и да с њим одем до његовог паба. Онај бедник, Роџер, препао се за своју
каријеру -једноставно се топио пролазећи покрај мене. Био је сервилан као што то
може бити рођена слугерања. Шта ли је само умишљао тај бедник у својој јајоглавој
лобањи? Помишљао сам у тим тренуцима и на Колинса: шта ако је чуо да ме је
Фридманс тражио, па ме због тога избегава? Било ми је тешко, али нисам имао снаге
да потражим свог старог пријатеља - и то је сад оно што ме гризе. Шта ако је стари
тих дана овако размишљао о мени: изрод ирски, исти је као и она багра Роџер, сада
сви они нешто муљају. Често због овога, нарочито после Колинсове смрти, нисам
могао да спавам. Зурим безнадно у мрак и стално се питам: зашто га тих дана нисам
потражио?
Тога јутра пошао сам на посао са страшним предосећањем да ће се нешто догодити.

Вратар ми је то саопштио одмах на улазу у зграду. Затражио сам столицу. Сетио сам
се галвејског срца. Нико и ништа ми није падало на памет, ни Моли, само то његово
галвејско срце. Тек касније, на сахрани, помислио сам на њих, на тог проклетог
Фридманса и на тај људски јад који се зваше Роџер и кога сам презирао из дна душе.
Кад сам стигао, тог јутра, до угла који ме је делио од његовог стана, подигох поглед.
У мартовском сивилу зубато сунце стидљиво се провлачило кроз облаке, па ипак
јасно су сијала црна слова на широкој сивој згради: Кастнс хоус.[39] И његов паб био
је затворен тог понедељка, на дан његове сахране. Власник те мале, омиљене
Колинсове пивнице, неки црвенокоси Ирац, био је са својом породицом поред Моли
док су старог О'Брајена спуштали у раку.
4.
На послу, првог дана после сахране, нико није помињао Колинса, чак су ми се,
чинило ми се, мање обраћали тих првих дана.
А ја сам још увек чекао - и чекао. До ђавола, а шта ми је друго и преостајало?
Дваред сам сањао Колинса О'Брајена, некако увек исто, хоћу рећи понављао се исти
сан. Као седимо ми у његовом пабу, унутра никог другог не препознајем, нечија рука
спушта кригле пива на наш сто. Чују се гајдаш и гајде, али је песма много веселија
од оне његове тужбалице. У сну он је још млађи, сија му лице, на њему је морнарска
блуза. Желим да га питам кад је то променио службу, мада знам: зар постоји Ирац
који никада није пожелео море? Али, застајем код своје тврдње како му је тамо
добро, на том мору, и да лепо изгледа. У сну, О'Брајен није мртав, већ само одсутан и
мени се чини да је та одсутност резултат његовог одласка негде далеко, преко Ирског
мора. Једино ме помало чуди - ја мислим да је негде преко мора, а он ми одговара
како му је добро с оне стране неба, њему и свим Ирцима које је волео.
Ђаволски сам био усамљен тог априла после смрти пријатеља. У пар наврата
покушао сам своју тескобу да поделим с Моли, али није ишло. Једноставно, Моли је
проклето ћутала. Данима сам био сам и тужан. Једино сам, с времена на време,
добијао позиве на чај од сестара, уседелица, Глосперс. Ту сам тек умирао од досаде.
На послу су приметили Роџерово држање према мени и, будући да им никада нисам
био по вољи, тек сада су почели да ме избегавају. Код куће сам навлачио дебеле
завесе, седао за секретар и писао о свему овоме. Нигде нисам брисао прашину. Чим
уђем у стан, пажљиво разгледам ствари и прашину по њима и око њих. Ништа није
померано, иначе би трагови остали у прашини. Значи, још нису ушли. Онда бих
седао и писао. Пало ми је на памет да сам предао, уз онај извештај, све књиге које су
затечене поред Саксончевог дневника. Можда, размишљао сам, то њима једино и
треба, можда су их те књиге једино и занимале?
Тако су у чекању дошли први дани маја 1851. године.
Тих дана почео сам да хватам себе како размишљам, и судим, о другима као онај
проклети, или несрећни, Саксонац! У вражју матер! Шта ја имам с тим? Нисам ли се
нашао у тој проклетој кућерини, из Улице Фукс по службеној дужности? Шта би они
хтели од мене? Апсолутно ћутање? Па зар га већ немају? Сам самцит проводим
живот, нигде не излазим, нико ми не долази, нити икога свог имам. Ко им гарантује
да никада нећеш проговорити? сам се ђаво оглашавао у мени. Па и да проговорим -
шта онда? Зар Ирска није пуна вилинских прича? Јесте, али ово је истина, Едуарде,
старо момче, када ћеш се опаметити, опет је проговарао онај ђаво у мени.
Сан који сам сањао једне од тих првих мајских ноћи није изгледао невино као онај
који се појавио после О'Брајенове смрти у два маха, овај је био мрачан и потмуо, али
је зато јасно говорио да су они кренули, што сам ја приписао мом оптерећењу у коме
сам се нашао око тог проклетог извештаја.
Ево тог сна: његова порука је тако јасна! У стварности се потпуно одиграо,
недостајало је још само Колинс О'Брајен да се појави, заједно с њима, у овој мојој
бећарској чамотињи.
Била је ноћ када сам прилазио вратима на својој кући у Дјук стриту. Баш кад сам
спустио десницу на кваку, врата је нагло, испред мог носа, отворио мали, гадни,
ружни патуљак. Као да сам га препознао, хоћу рећи његово лице (и облик лобање) -
било је Фридмансово. Директор Даблинске државне полиције био је доста крупнији,
наиме средњега раста, али је ово лице патуљка било апсолутно његово! Клањао се
преда мном, ружно искежен, што је требало да буде његов осмех, и ја закорачих у
свој стан. Какво изненађење! Просторија у коју сам ушао није била моја соба, било
је задимљено и несношљиво је заударало. Коначно, кроз дувански дим назрех
Колинса. Био је блед, стар и уморан. Његове сиве зенице биле су уперене у мене и ја
сам схватио, из његовог погледа, желео је да ми каже:
Пријатељу, ми смо невини. Пуким случајем смо увучени у ово. Скренух поглед с
њега и спазих типа који је седео насупрот Колинсу. Уочио сам карирани сако на
њему и издужену лобању. Као Роџер, помислих, али се стресох, јер тип јасно рече:
"Нисам сличан тој свињи Рицмане." Незнам од чега ме је пре облио зној: да ли од
гласа читача мисли или стога што је непознати изрекао моје име? Трештало ми је у
ушима и ја се свалих на столицу. Упињао сам се не бих ли сагледао лице том типу
издужене лобање, али су моји напори били узалудни. Колинс је и даље немо седео,
обореног погледа. Разговарали су гадни патуљак, с Фридмансовим лицем, и онај тип.
Најзад, тип у карираном сакоу обратио се мени:
"Ликвидиран је јер се побунио против Једнаке браће."
"Ко?", зачудих се.
"Па, онај кога си с Колинсом пронашао у оном слумсу."[40]
Ту се пробудих сав орошен знојем. Дошавши до даха, брзо се обукох и дохватих

Саксончеву ОБРНУТУ ЦРКВУ. То је ово место, помислих, стављајући прст испод
наслова. Лажна Елеузина писало је. Саксонац је ушао у своју собу, али она као да
више није била његова - у њој је затекао друге, непознате људе, оног кепеца, пре
свега.
Пре свега, могла је то бити моја погубна грешка - уместо да схватим сан као опомену
и да предвидим њихову појаву овде, код мене, ја сам се тада олако препустио
тумачењима Саксончеве заоставштине. Листао сам ОБРНУТУ ЦРКВУ, стално сам
јој се враћао као зачаран: у свему овоме ја сам невин, размишљао сам у тим
безнадним часовима. За име божје, чега би се плашио невин човек?
Убрзо сам схватио: уколико нешто не променим у свом досадашњем животу,

новонастале околности могу гадно да се окрену против мене. Одлучио сам да
најозбиљније размишљам о женидби. Само како, Едуарде, старо, оседело момче?
понављао сам то проклето питање самоме себи. Скоро ништа ниси уштедео за ове
године момковања. Државна плата је стизала таман за једну душу и једну гушу, зар
не?
Ипак, размишљао сам, а то је било најважније у мојој ситуацији. Јер, нека иде све до
ђавола, у дну душе надао сам се да то, с тим проклетим, ђаволским рукописом,
можда и није толико важно колико му ја придајем значаја.
И, победио сам их - они су први изгубили стрпљење! Касније ми је постало све јасно
као дан: тај пасји окот надао се да ћу дотрчати пред Фридманса и клекнути на колена
да ми каже шта то жели са мном да разговара!
Кад размислим о том поподневу, заиста је право чудо то да нисам изашао у шетњу.
Да сам тада изашао из куће, не би ме затекли. Остадох код куће иако су лепи дани
почетком маја заиста права реткост у Даблину у то доба године. После ручка,
савладан лаким дремежом, прилегох на отоман који се налазио у стешњеном
простору испод застакљеног зида, који су претходни власници претворили у нешто
као мало застакљено предворје с отвореним погледом на јужни део Дјук стрита. Није
могло бити речи о тврдом сну, просто не памтим када сам то спавао поподне у свом
животу.
Тргох се из дремежа нечиме узнемирен. Нешто као нелагодност, праћено жмарцима,

милело је мојим телом. Шта је то? питао сам се. Било је довољно да мало померим
завесу па да ми поглед одлута јужним делом Дјук стрита. Не верујем да је било више
од три часа по подне, била је субота, 7. мај. Пролазници, биле су то читаве породице,
у гомилама су хрлили по сунцу не би ли се што пре дочепали зеленила Феникс
парка. На тренутке, југ Дјук стрита био је тако загушен пролазницима да су се
запреге опрезно и лагано кретале по њему. Још увек сам осећао ону узнемиреност
која ме је тргла из сна. Погледах у небо, високо горе лагано је пловило неколико
белих, паперјастих облака, долазили су од Даблинског залива. Када би прилазили
оловно сиве боје, доносили би дажд и провалу облака, али тога дана беху бели као
пахуље, а небо чудесно плаве боје.
Поглед ми се зауставио на отвореној кочјији која је стала нешто изнад улаза у мој
стан. Жена, која је седела између два мушкарца, скинула је шешир и њена
црвенкаста коса расула јој се у валовима по раменима. Држала је нешто као блузу од
свиле или тањи блејзер пребачен преко обнажене руке. Зането сам је посматрао,
морала ме је приметити, и приметила ме је јер је, у следећем тренутку, показала
прстом оној двојици у моме правцу.
И ја сам их угледао - били су то они, Фридманс и његов пратилац! Помислих у

магновењу: Едуарде, не смеш направити грешку! Ти си невин, ти ништа не знаш,
нема разлога да дрхтиш као прут! Најгоре што може да те задеси то је отказ из
службе због неажурности на послу! Ниси предао, уз први извештај у новембру
прошле године, тај проклети дневник тог још проклетијег Саксонца. А сада, стари
мој, мораш издржати по сваку цену: ти никада, никада ниси видео ништа што је
личило на дневник у тој ђаволској јазбини из Улице Фукс!
Утом зачух звоно на улазу, реско је праснуло, једном, па још једном. Седео сам на
отоману у кошуљи, полако узех сако и пребацих га преко рамена. Само полако и
опуштено, Едуарде, јасно је говорио анђео чувар у мени, јер морају схватити да си
ти један обичан лењи, запарложени чиновник последњег платног разреда при
Даблинској државној полицији Ирске.
Једном руком отворих врата, док сам другу таман увлачио у рукав сакоа. Округло
лице, дебељушкастог Фридманса без израза и без црта, било је нападно бледо, по
челу му је пљуштао зној и из руке није испуштао марамицу којом се сваки час
брисао. И, гле чуда!? Заиста је био као патуљак поред тог снажног, високог и
кошчатог човека у карираном, шкотском сакоу! Нешто ме је снажно зграбило за
грудни кош, од чега ми је застао дах у грлу. Не знам зашто, помислих на ону жену из
кочија - она није била с њима.
"Господине, Рицман. Част ми је да вас упознам са сером Лојд Џорџом", изусти

Фридманс стењући, једнако бришући зној с чела.
Климнух главом и с напором пружих руку. Пођох да изустим своје име, али у
тренутку када ми је странац додирнуо длан - нешто ме још силније шчепа, овај пут
за дијафрагму, и ја умало не изгубих свест. На танкој, издуженој и опуштеној доњој
усни незнанца појави се хладан, зао осмех. Господе! најежих се до сржи, па ја сам
ову особу сањао!? Зар је то могуће, јесте, то је тип из мог сна! И ја, ма колико сам се
трудио да то прикријем, почех да дрхтим.
"Није вам добро?" простења Фридманс.
"Не, господине", промуцах, срећан што сам направио станку добивши у времену, јер
умало не изговорих како сам о његовом пратиоцу већ негде слушао или чуо! Овако је
испало (барем сам се томе надао) да сам приметно узбуђен изненадном посетом
свога директора.
Док су седели, мени је бубњало у мозгу: смири се, Едуарде! Стара мазго! Смири се!
Понудио сам их чајем, одбили су правдајући се журбом. Наступила је тишина.
Помно су ме посматрали. У мени је надолазила силна топлина, сав сам горео. Облио
ме врели зној и ја скидох сако.
"Данас је тако топло", опет простења Фридманс. Онај тип је и даље ћутао.
Посматрао сам очајно лице свога директора, нешто ми је говорило да низашта на
свету не скренем поглед на његовог пратиоца!
"Чини ми се, Рицмане", поче натегнуто да изговара речи Фридманс, "да смо вас
помало затекли?"
Ту је застао; очигледно, тешко је налазио речи оправдања због свог доласка. Зашто
ли је одустао, размишљао сам, од тога да ме позове у своју канцеларију? Онда сам
схватио, и Фридманс је слугерања пред овим овде. Дакле, због свога угледа пред
Роџером и сличним гњидама, господин директор ме није позвао у своју канцеларију.
"Наиме, ево о чему је реч", простења Фридманс кроз нос." Самоубицу, кога сте ти и
Колинс пронашли у оном даблинском слумсу, већ одавно годинама, Генерална
команда из Лондона држи на оку. Због њега је господин Лојд Џорџ овде."
Не разумем", одговорих, напола смирен. А, тако! помислих, Генерална команда!

Лопове матори! А ко је то утврдио самоубиство, кад је случај стављен у ад акта?
Леш из поткровља, хтедох да кажем, тај је био повезан с екстремном ирском

емиграцијом у Немачкој. Они други лешеви, то су наши људи изгинули у акцији
хватања."
Није него, каква лаж! помислих и мирно слегох раменима.
И?" упитах. Поново је наступила тишина. Једног тренутка Фридмансов пратилац

устаде из фотеље и стаде да шета по соби. Угледавши Тајмс" на мом столу, лагано
заклима главом, с климањем главе није престајао све док му се поглед није зауставио
на малом уљаном, невешто урађеном, портрету Кнокс.[41] Био ми је окренут
огромним, широким леђима. Пуним плућима удахнух ваздух. Тек тада сам у
потпуности могао да сагледам Фридманса. Та бедна слугерања била је слична
сандуку за дрва на који је Творац, уколико га је Он стварао, накалемио руке и ноге,
широку, округлу главу као мерач с пљоснатим лицем и пун, меснати црвени нос који
се распадао од џина, испуњен мрежом плавкастих жилица. У руци је држао, раније
нисам приметио, црну службену ташну, док је другом шаком стезао марамицу.
"Занимљив чова, а?" рече тип у карираном сакоу. Тргао сам се чувши тај глас, као да
је долазио дубоко, дубоко испод земље, али, истовремено, далеко, далеко из висина.
И ја погледах у њега. Нисам могао да сагледам боју његових зеница, нешто
пригушеног, металног сјаја назрео сам из тих очних дупљи дубоко усађених испод
гребена жућкасто црвенкастих обрва. Боја његовог сакоа била је у црвено-црним
коцкама, истог дезена био је и скотски качкет, с црном вуненом кићанком
пришивеном на врху. Био је у црним јахаћим панталонама и кожним чизмама. Ни
једног тренутка није ми пало на памет (о томе ћу тек касније размишљати) да би
овако обучен човек изазивао чуђење на тротоарима Даблина. Као опчињен,
посматрао сам његову црвенкасту косу, јаку, избачену и опуштену браду. Нешто као
осмех или грч појавило му се на уснама очекујући мој одговор. Приметио сам да има
јаке, широке и помало слубљене зубе, вероватно због луле коју је користио и која је
вирила из горњег џепа на његовом сакоу. Имао је јаке, жилаве шаке, осуте бледим и
црвенкастим флекама по кожи прозирној, белој скоро као креч. Помислио сам:
колико ли има година? Из секунда у секунд мењао се утисак о његовој старости; у
тренутку је деловао као четрдесетогодишњак опхрван бригама, а онда као добро
држећи седамдесетогодишњак који се у младости доста дуго бавио спортом.
"Налазим да је чова занимљив. Можда грешим?" поново се огласио својим

страшним гласом. Остадох без одговора, јер врелина која ме засу беше неиздржљива,
као да сам био бачен у казан кључале воде. Потом лепо осетих како ми нешто топло
истиче из ушију. Као да сам под језиком имао оловни тег. Упињао сам се да му
одговорим, али и поред мојих видљивих напора, ништа нисам могао да кажем.
Колена су почела да ми дрхте.
"Вама опет није добро, господине Рицмане?" огласи се онај мањи из фотеље, с чијег
је лица једнако капао зној.
"Стојим вам на услузи", промуцах, "данас се не осећам баг најбоље!" Металне копче
шкљоцнуше на његовој ташни и Фридманс из ње извади тамну фасциклу.
"Ово је стигло на мој сто крајем новембра прошле године. Да! Умало да заборавим!
И још неке књиге тог безумника!"
"Да. Сећам се", једва промуцах, посматрајући како стеже мокру марамицу у руци", у
праву сте, биле су још неке књиге."
"И ништа више нисте нашли код тог?..." Ту покварењак застаде.
"Стефана О'Нилса", додадох у даху. А, покварењаци! Нећете ме добити! Не да се

Едуард! размишљао сам грозничаво. Никада вам нећу открити све оно што сам
сазнао у тој проклетој Улици Фукс! То би могло да ме кошта живота!
"Ми смо сигурни у ваш суд. Најзад, ви сте доктор оријенталистике", каза онај тип,
тако дубоким и шкрипавим гласом да ме спопадоше срси.
"Сигуран сам, звао се Стефан О'Нилс. Нека ирска протува. Имао сам такав утисак.
Сећам се да је моје мишљење делио Колинс О'Брајен."
"Значи, то је ваше мишљење?" упита ме Фридманс, приносећи ми ближе лицу тамну

фасциклу.
Пред мојим очима заиграше растресена, крупна и искошена слова рукописа мог
старог, доброг пријатеља Колинса О'Брајена:
"Енглеска похотљивост и вештичарство. Глупост и будалаштина некакве протуве по

имену Стефан О'Нилс. Вероватно је у питању некакво ирско ђубре и изрод." То су
биле речи исписане Колинсовом руком. Добри стари Колинс, помислих.
"То је ваше мишљење?" опет простења Фридманс.
"Да."
Али, он га је написао!" добаци нервозно црвенокоси, вртећи качкет прстима.
"Господине, Колинс је био мој претпостављени. И њему остаје да испише налаз с

увиђаја", одговорих мирним гласом. Одакле сам само смогао снаге, сав сам дрхтао.
Није то био страх, била је то, пре свећа, нека необјашњива слабост која ми је, с
времена на време, спопадала тело.
Да, да", стењао је Фридманс, "ваш претпостављени. Сигурни сте да ништа друго
нисте затекли покрај тога леша, осим оних књижурина?" "Како да не! Апсолутно
сигуран!" одговорих, не трепнувши. Ето, тако ме је, барем за извесно време, спасао
паклених пипака мој пријатељ, стари Колинс О'Брајен. А сад, кад размислим о своме
сну који се обистинио, могао бих да будем пресрећан: јерје, на неки начин, иако
мртав, О'Брајен био и тада, с њима двојицом, код мене у Дјук стриту! Где си сада,
моје галвејско срце, да видиш како их је твој презбитер удесио! кликтао сам у себи
од среће. Но, то је било само за тренутак, јер помислих: шта ако тај тип, као што је
то могао у сну, чита мисли!? И сав се следих.
Кад подигох лице, угледах призор због кога пожалих час кад се родих! Фридманс се
тресао пресавијен у фотељи, дрхтавим прстима никако није био у стању да угура
фасциклу у своју ташну. Потом сам осетио дан леденог ветра и страсна хладноћа
завладала је око мене. Видех како се ситни украси на столу, листови новина, чаше у
витрини, ситна керамика која је чинила прибор за чај - све то тресе и звецка пред
налетом хладног ветра, као да се налазило на ветрометини, а не у кући. Најгоре од
свега било је то што сам, у први мах, помислио да се време променило и да је нагло
захладнело. Прави шок је уследио када сам погледао кроз прозор: какав је само леп и
сунчан дан био напољу!
"Сто му мука", изустих, цептећи од зиме.
Оно најгоре тек је уследило: тип у шкотском сакоу није више био у соби! Унутра смо
били само Фридманс и ја и тресли смо се од хладноће. Ипак, то је трајало само за
трен; утисак да Фридмансов пратилац није био присутан, муњевито је ишчилео - јер
сам га видео, односно имао сам утисак да је и он унутра с нама двојицом! Била је то
реална представа о некоме ко је присутан, само измиче моме виду! Зачух шумове
сличне људским гласовима, али не бих могао да тврдим са сигурношћу да су то он и
Фридманс причали.
Онда сам јасно разабрао речи којима се обратио Фридмансу:
"Харолде, могли бисмо да кренемо, ако твој домаћин нема ништа против?"
Дабоме да нисам имао ништа против - само да испратим те вражје синове! Испратио
сам их до излазних врата, ако је то личило на испраћај; тетурао сам се идући за
њима, а чим изађоше, ја се свалих на врата. Од силног умора, сав сам дрхтао, више
ми није било хладно, једино су ми ноге клечале од исцрпљености. Сећам се како сам
с напором окренуо кључ у брави чим они изађоше.
Осим умора, осећао сам велике болове у мошњама. Поново осетих ону топлину која
ми је цурила из ушију. Пређох прстима и погледах - били су крвави. Крв ми истиче
из ушију! помислих ужаснут. Пођох да се оперем. Тренутак касније био сам нагнут
над клозетском шољом и тада видех да мокрим крв! Болови у препонама и мошњама
нису попуштали. Једно лице бледо као смрт посматрало ме је из огледала, уопште
није личило на моје, било је искривљено од бола и без капи крви. Бацих поглед кроз
прозор - био је светао, блештав мајски дан. И то је било све чега се сећам -
стропоштао сам се у кревет и заспао као мртав.
***
Кад сам се тргао из сна, прво што ми је пало на памет било је: колико сам провео
времена у овом тврдом сну? До мене допреше слаби шумови улице, погледах на
часовник: за који минут, биће двадесет и два часа увече.
Осећао сам се несхватљиво лако, као да сам био кристално провидан, лак и чист.
Таква ми је и мисао била: кристално јасна о свему, па и о поподневној посети чијег
сам се и најмањег детаља сећао!
Курвина копилад! Шта ли ће даље предузети!? О'Брајен није био задовољан мојим
извештајем. Уништио га је, није ме обавестио о томе, али је уништио и моје
проклетство које би ми се, сада, напило крви! Каква сам само будала испао према
себи исписавши такав извештај! Сада сам сигуран: све што је исписано у дневнику
Саксонца стварно је постојало и постоји, скривено дубоко у тами и далеко од
људских очију.
Шетао сам по кући и размишљао: нисам могао чуду да се начудим - осећао сам се
изванредно! Чак, могло би се рећи, орно за рад. Ни трага од оног страшног умора,
грозничаве ватре, крви и силне хладноће. Требало би сести и исписати ово искуство
с њима, и све то додати, уз овај други извештај, Саксончевом дневнику! Никакав
контакт с њима више није долазио у обзир. Своје мишљење потврдио сам у
разговору с њима овде претходног поподнева! Али истога трена ошину ме мисао као
муња: ОБРНУТУ ЦРКВУ, од вечерас, Едуарде мораш крити! Крити или спалити, и
то сада, одмах! Поглед ми нађе на камин. Но, Саксончеву заоставштину никако
нисам могао да замислим у пламену, већ нешто ниже, иза две цигле при дну камина,
у рупи ископаној испод самог ложишта.
По ко зна који пут нисам могао да одолим - још исте ноћи прелиставао сам поново
Саксончев дневник. Зауставих се на последњим страницама првог поглавља: Арнолд
Лејдел стигао је да га опише пре него што ће умрети: био је то тип из мога сна!
Особа с којом сам претходног поподнева разговарао овде у мојој соби! Сто му
паклених ватри! Какво се то чудовиште скрива иза људског обличја, и не само то - то
чудовиште убија! Зар он није онај Лејделов страшни гост с прибором за голф!? А
она лепа жена у отвореним кочијама? То је, сигурно, Контеса, и њу сам препознао на
страницама Саксончевог дневника!
Питао сам се: како та гњида Фридманс издржава близину тих створења? Видео сам
тог поподнева на шта је личио, његов положај међу таквим силама вероватно је
бедан, онакав какав и заслужује та слугерањска свиња! Ах, да! Сетио сам се!
Харолд! Харолд Фридманс! То је онај трговац, у даблинској вези, човек кога је
Саксонац крио иза иницијала Х-а! Човек за везу Арнолда Лејдела! Па, он га је
издао!? Саксонац је држао до помоћи те хуље!
Да ли они рутински контролишу шта је остало иза Саксонца или су, ипак, сигурни да
је водио дневник? Ако су сигурни да је водио дневник, ко им је то саопштио? О томе
Арнолд Лејдел у својој писаној заоставштини ништа није рекао.
Уколико сигурно знају да је Саксонац поседовао дневник, све што сам учинио, уз
случајну помоћ О'Брајена, пада у воду, они ће се вратити, они ће нешто предузети и
тада сам готов. Да, Едуарде, уколико се врате, то ће бити почетак твог краја,
помислих.
Већ је свитала недеља, наговештавао се тмуран дан испод ниске облачине, ни трага
од оне јучерашње сунчане лепоте. Ноћас урадих две ствари: исписах јучерашњи
догађај, сусрет који се одвијао код мене, уместо оног разговора с директором
Даблинске државне полиције. И исковах рупу у камину, добро је маскирајући. У њу
увукох ту проклету заоставштину, названу тим још проклетијим именом: ОБРНУТА
ЦРКВА
Између ноћи и зоре 7/8. маја, Е. Ф. Рицман, Дјук стрит, Даблин, 1851. године.
5.

Смрт магуса Арнолда Лејдела

(други део ове повести)[42]
(...) даскама не би ли их што пре приковао. Радио је то брзо и неспретно. Крв му

обли шаке цедећи се низ прсте, ударао је жестоко комадом цигле истовремено по
прстима и по ексерима, желећи што пре да закује тај вражији отвор на тавану. Био је
очајан: после неколико удараца цигла стаде да се дроби и распада; ништа згодније
није могао да види у тим тренуцима узбуђења, док му је слан зној пекао очи.
Нападни кикот оне женске наказе постајао је несношљив, беше сличан продорном
стектању лисице - пробијао му је бубне опне и заривао се у мозак.
- Закуцај, Лејд, закуцај! Ал' кад дођемо поново горе, завршићемо посао с тобом!
Чуо је јасно Саксонац ову паклену претњу с дна, одоздо из чкаља и корова. Њен
кликтав и штектав глас као да је застајао испред њега у ваздуху; речи су се мешале,
преплитале се, губиле и добијале нови ехо и нову, продорну, пискаву, шиштећу боју,
као да нису људске речи већ оглашавање змијског сплета. Усправио се урлајући,
ногама и рукама гурао је на тај проклети шубер све што је могао да помери од тог
проклетог таванског отпада.
Кад гомила старежи прекри тавански отвор - Лејдел се укочи. Ослушкивао је. Ништа
се више није чуло, као да се одједном нашао у гробу. Дисао је с напором у облику
силне прашине. Био је блед као смрт, крвавих шака, подртих рукава и ногавица које
су висиле око његових ногу као крпе.
Дотетурао се до лежаја; узео је дневник и перо отупелим, у дрвењеним и крвавим

прстима и стао да записује:
"Појавило се решење Магнум Аркане! Али, призвана сила има пратњу у Контеси де
Шулемберг, у њеном стварном телесном обличју, и то оном физичком стању после
нашег обрачуна!
Можда је она његов женски принцип? За сада, у материјалном одразу стварности,

испада да је Контеса његова штићеница. Питам се да ли Призвани стоји иза начина
на који Контеса и њени људи примењују магију? Можда су нам крајњи циљеви исти?
До мене, у овој даблинској рушевини, ништа није могло да допре сем тих призваних
сила. Да ли су ме пронашли преко мога места одбране? Ако су ме пронашли преко
изворишта моје енергије, онда су они јачи од мене!
Уздам се, још увек, у интуицију, она ме до сада никада није преварила: после мог
безуспешног контакта с даблинском везом, трговцем Х-а, доживео сам напад оне
двојице! Нисам ли ја издан? У том случају, завера и оптужба против мене огромне су
и надмашују моју снагу, јер ја сам сам..."
Нешто са стране испусти шум који је допирао негде у висини његовог левог колена.
Лејдел трже ногу као опарен; имао је осећај да, као од змије, измиче ногу. Онда
полако окрену лице преко левог рамена. Угледао је пар црних кожних чизама које су
се клатиле, црне панталоне за јахање на прекрштеним ногама преко колена. Када је
подигао поглед навише, угледао је на столици затурену прилику с презривом
гримасом на уснама. Већ му је била добро позната та прилика у карираном сакоу или
реденготу, Лејдел није могао баш са сигурношћу да разлучи која је то врста одела
била на њему, у сваком случају, кожна торба с опремом за голф била је ослоњена о
столицу на којој је седео Призвани. Имао је црвено-црни карирани качкет на глави, с
црном кићанком на врху. Гледао га је клатећи прекрштеним ногама; гримаса презира
постајала је све дубља. Ноктом кажипрста лупкао је о врат луле коју је држао у руци.
- Како!?- узвикну Лејдел, поскочивши с лежаја. - Како сте ушли овде, господине!?
Она прилика га је и даље, мирно клатећи ногама, презриво посматрала. У тренутку,

Арнолд Лејдел с ужасом схвати да нико не седи на столици поред његовог лежаја!
Јер већ после пар тренутака приказе неста испред његових очију! Господаре мојом
свешћу, промуца, унезвереног погледа. Гомила таванске старежи још увек је лежала
тамо где ју је Саксонац нагурао.
- Уморан сам - прошапта, оборивши лице - тако сам уморан. Тада угледа велику
мрљу мастила[43] која се полако разливала на страници дневника. Махинално
покуша прстима да је обрише, али она постаде још већа. Осети страховито безнађе,
више ништа није имало смисла, никакви снови, није било ни жеља нити нада, а од
помисли на живот годило годило му се - једино некаква магловита визија пустиње
без краја и почетка, једино су му се та пустиња и смрт, свом силином, наметале при
том страшном осећању безнађа. Смрт је, ваљда, леп и дуг сан? помисли Арнолд
Лејдел, мада је, дубоко у њему, постојало нешто што је говорило друкчије. После те
мисли осетио је како услед јаке исцрпљености пада лактовима на лежај, па се
скупља, савија се и грчи као фетус.
Прво што помисли, отворивши очи, беше: ваљда је то сан? Иначе, како бих слетео
овде? Пао је лагано на тло, као перо. Слабашни стуб пепела разли се око њега чим је
Саксонац додирнуо тло. Сав онај коров и стрњика беху спаљени, гар се ту и тамо
назирао на дугом, сивом стражњем зиду руине у Улици Фукс. Саксонац се окрену
око себе. И, гле!? Призвани је стајао нешто подаље на тој паљевини, овлаш ослоњен
једном руком о штап за голф, док се другом подбочио о бок, искривљених рамена.
Качкет на глави био му је нахерен, а на дугуљастом, пегавом лицу висио је осмех -
цела његова појава деловала је необично шеретски.
- Па, момче, могли бисмо да почнемо, а?- рече, истуривши још више и подругљивије
доњу вилицу. Лејдела обли хладан зној.
- Шта? - изусти тихо.
- Једну партију голфа, сто му Христових мука! Знаш ли колико сам путовао не би ли
је одиграо с тобом, момче!? Зовеш ме, а ускраћујеш ми љубав! - глас му поста
храпав и сув, а израз на лицу бескрајно хладан и суров.
- Да, да, голф - муца Лејдел, и обазире се, жели да саопшти како нема при руци свој
штап и да би га драге воље позајмио - мада има жарку жељу да се побуни и да га
отера у вражју матер. Какав голф! размишља, никада у свом животу није играо тај
проклети, јебени голф! И шта ће, ког красног ђавола, овде у овој спаљеној пустоши?
- Лејд, душо, послушај га, он је велики играч. Ево ти штап. Покушај зачу се мазни
женски глас.
И Саксонац је угледа на другом крају сивог зида. Била је ослоњена леђима о зид, с
једним коленом савијеним и белим као млеко, у сандалама с високим потпетицама и
сукњи која је имала разрез по средини. Имала је свилену љубичасту блузу с дубоким
деколтеом, као оне ноћи у Дијецези. Кад сам је затекао у својој соби са Скрамом и
Ечином, исто тако је била раскалашног ероса размишља прилазећи јој. Контеса је
држала у руци штап за голф нудећи му, позивала га је истовремено да јој приђе. Он
крену према њој. Споро је корачао, не само зато што је осећао умор већ и због врло
непријатног осећања да ће бити, чим дохвати тај штап, бедно изигран. Проклета
курва, нешто ми спрема? тукла му је мисао по мозгу. Она је полако развлачила усне
у осмех, истурајући груди које су се надимале и кипеле из деколтеа. Нешто му је
говорило да стане, али није имао избора: чиме би играо тај вражји голф, питао се!?
Ишао је лагано према њој - ништа се није дешавало. Био је тако близу ње, мирис
њене пути лепио се за његове ноздрве. Пружио је руку према шлапу. Угледао је онај
њен, њему већ добро познати, младеж међу дојкама, кроз танку свилену блузу
назирале су се брадавице. Био је опчињен њима и младежом. Због тога му је, испред
носа, измицао тај проклети штап за голф, никако да га ухвати. Погледао ју је с бесом,
али устукну од изненађења. Њено лице!? Каква наказа! Половина жениног лица била
је као разрована, без једног ока, месо је било згуљено до половине лобање обрасле
слабом, паперјастом косом. Ожиљак је био дубок и широк, од једног њеног увета
остало је само нешто од шкољке.
- Шта је, куплеру? Плашиш се моје лепоте?- проговори жена кроз стиснуте зубе, али
Лејделу то није звучало као људски говор, то га је подсећало на режање звери.
Било је то све чега се сећао - а што је било везано с догађајем око голфа.
***
Арнолд Лејдел упре поглед у гомилу отпада који је лежао испред малог таванског
отвора.
Малопре је проверио - отковао је врата на таванској соби, где се налазио, и изашао

испред њих да погледа: део горњег дрвеног степеништа зјапио је подигнут чекрком,
као уста огромне звери: висио је засут дебелим слојем прашине, а низ њега, на
промаји, лагано су се клатиле дебеле нити паучине као раздрте завесе. Не, овуда
нисам силазио одавно, помисли Саксонац, вративши се назад у собичак поткровља.
Поново је изнутра закуцао даске на таванска врата собе у поткровљу.
Сумњичаво је вртео главом. Нити сам ја излазио, нити је неко могао да уђе унутра а
да све остане нетакнуто, помисли Арнолд Лејдел и стаде да разбацује тавански крш
правећи себи пролаз до малог таванског прозора. Пало му је на памет да све то око
голфа провери, пожелео је да одозго погледа још једном тај предео доле, обрастао
коровом.
- Сто му паклених мука! - процеди - па коров је спаљен? А цео простор очишћен!
Онда се неко накашљао иза његових леђа. Потом Саксонац зачу сув, храпав глас:
- Нисам задовољан с тобом, момче. Мушичав си, закераш и провераваш. А најбоља

твоја особина окреће се против тебе - мислиш да си најбољи, а то ме доводи до беса!
Лејдел стаде да посрће преко оног крша. Саплео се, пао на колено, придигао се с
једном мишљу: морам што пре до лежаја! Морам почети операцију одбране!
- Ето, видиш - јави се онај храпав глас поново - то ме доводи до беса! Ништа нећеш
почети, ово је твој крај!
Призор који је угледао укопао га је у месту: врата на његовом собичку била су

широм отворена. У првом тренутку то је личило на танушну измаглицу, потом је
постало густа, зеленкаста пара. Онда поче лагано да се појављује, као да испливава
из зеленкасте паре, биће страшнога изгледа. И Лејдел заурла од бола и страха!
- И плашиш се. То ти је друга лоша особина - опет чу онај храпави глас.
Саксонац угледа Призваног. Седео је поред његовог лежаја, супротно од врата, био
му је леђима окренут. Лејдел му приђе и седе на лежај дрхтећи - није смео да
подигне поглед према њему.
- То што си ти водио, и на чему си радио, то је коло голих лудакиња. Од тога треба да

правимо болест, а не веру како ти желиш зачу Саксонац глас, онај храпави глас,
изнад свог темена; још увек није подизао поглед. Дрхтао је целим телом, чинило му
се да се смањује.
- Знаш ли ти, црве - поче опет онај глас - шта је то Друга светлост? Нову религију
човечанства могу једино да остваре Једнака браћа, секта одабраних која ће доћи!
Они су дубоко скривени, за сада, и они су ти пресудили, а не ја. Мени је чак твоје
батргање било симпатично. Да, сто му Христових мука, врло симпатично!
- Зар само то? - запита Арнолд Лејдел једва чујним гласом.
Епилог[44]
Док ово записујем, питам се: може ли човек да буде крив без кривице? Какве везе
има моја судбина с тим обрачунавањем мрачних сила? Зар сам крив само зато што
сам се, пуким случајем, нашао на месту злочина, у околностима које су изван мојих
моћи и домашаја? Измичући и сакривајући овај проклети дневник Саксонца, схватио
сам да тиме само продужавам борбу за свој голи живот!
Очекивао сам да отворе друга врата свога пакла: после оног сусрета овде, код мене,
знао сам да ће предузети следећи корак!
И, то се догодило пре неко јутро. Чим сам дошао на посао, чекало ме је непријатно
изненађење. Затекао сам на свом столу писмени позив да се јавим у канцеларију
директора даблинске полиције. Лепо, помислих, коначно морају отворити своје
карте. Видећу шта то Фридманс жели од мене.
Одмах, чим отворих врата директорове канцеларије, умало се не сруших од

изненађења. С друге стране широког, огромног црног стола седео је нико други до
јајоглави Роџер лично! Буљио је у врата, сигуран сам, једва чекајући да се појавим.
Покушавао сам да се што пре приберем. Познавао сам добро ту гњиду - веровао сам
да олако неће пропустити прилику да ми узврати за све оно самопонижење на које је
драговољно пристајао ових последњих месеци у односу са мном. Али, за дивно
чудо, остао је миран на столици. Схватио сам, вирило му је преклињање из очију: па
ја сам овде, али зашто, човече, није ми јасно!? Да, то сам ђаволски осетио, као да су
ме његове очи то питале. То га је убијало - постао је директор, али је у дубини своје
пасје душе осећао да нешто није у реду. А то нешто могло је да га стаје живота.
Проговорио је дрхтавим гласом:
- Господине, Рицман. Ја, како да вам кажем... хм, да, господин Фридманс изненада се
разболео. Добио је неодложни одмор...
- О, да! - прекидох га - господин Фридманс је велики радник, вредан као кртица!
- Да, да! Баш тако, као кртица! - узвикну и поскочи са столице на којој је седео.
Поново је био, чим се одвојио од директорске столице, она стара гњида. Чупкао је
око мене и снисходљиво ме молио да седнем. Како седох на столицу, он као да се
изобрази: удахну ваздух у плућа, а ружно му лице доби строг израз.
- Господине - започе осорним гласом - нисмо задовољни поводом вашег извештаја из

новембра прошле године.
И ту застаде. Погледах га с таквом силом презрења (осетих то скоро физички!) која

ме умало не подиже са столице! Духовна бедо, говорио је мој поглед, знам те ко си!
И теби ћу завирити у раку, пацеру!
- Зашто сте незадовољни? - процедих, а он задрхта и поцрвене. Сав је треперио,

покушавајући да прошета просторијом с рукама на леђима, али је то деловало
истовремено смушено, ружно и смешно.
- Па, знате шта - узврати ми, средивши се - није нам у њему довољно расветљена
личност самоубице из Улице Фукс.
- Највероватније да је реч о човеку који је представљао европски канал фенијанцима.

[45] И Фридманс се слаже с овим - одговорих суво.
- Знате шта, Рицмане - рече и поново га обли румен - да ли сте још нешто пронашли
поред тог леша?
Стао је да се презнаја. Ништарија, помислих, почео је да стиче особине претходника

на чијој столици седи.
- Још нешто? - зачудих се. Ах, ти проклета, смрдљива гњидо! размишљао сам,
коначно ће ти бити јасно ком свету припадаш, и да је та столица на којој седиш сва
крвава!
- "Кошница" - промуца несрећник - тако је насловљен један спис.
- "Кошница"!? - зинух у чуду.
- Да! Ево, имам тачан назив - и он, обрисавши зној с чела рукавом, извуче из
Фридмансове фиоке лист папира. - "Дат Роса Мел Апебус". Ето, то...
- Господине Роџер - рекох устајући - да будем искрен, никада до сада нисам чуо за ту
вашу, како рекосте?
- "Кошницу"!
- Да, "Кошницу". Убеђен сам да је жртва из руине у Улици Фукс или, како рекосте,
самоубица, оставши без своје везе у Ирској, захваљујући нашој славној полицији,
извршио самоубиство. Ради истраге, спреман сам да у овом правцу направим нов
извештај за вас.
Чим изађох напоље, на плочник, удахнух свеж ваздух пуним плућима Оставио сам
ту гњиду у очајном стању, свог знојног и избезумљеног. Човек је неизбежно
оптерећен таштином (зашто то крити) и ја никада нисам осетио сву њену сласт до
оног тренутка када сам изговорио: "нов извештај за вас". Био сам пресрећан:
Рицмане, размишљах, мораш се забављати умирући, иначе ће ти до смртног часа
живот били испуњен паклом! И не бој се, ниси од оних копилади која гаји илузију,
ваљда ћеш кад тад умрети! Схватих да сам у огромној, безмерној предности наспрам
јајоглавог Роџера јер он, несрећник, не зна шта се дешава око њега! Он наслућује,
батрга се као перад напола пресечене шије! Могу да замислим (и замишљао сам) ту
гњиду како упорно ради, јајоглави је, заиста, на идиотски начин био убеђен да ће
решити тај проблем који му је поверен и због кога је својом смрдљивом задњицом
био постављен на Фридмансову столицу.
Чим заврших обед, могао се назвати вечером, пожелех да свратим до Колинсовог

омиљеног паба. Тај облик жеље да пошто-пото видим то место немогуће је исказати,
али нешто ме је ђаволски вукло према тој пивници чији је власник, онај црвенокоси
Ирац, био Колинсов пријатељ.
Увелико је била вечер када сам отворио врата мале пивнице на углу иза
царинарнице. Била је полупразна. Седох за сто у углу, до пулта. Моја појава беше
мало изненађење за крчмара. Наручих две кригле, што је значило да имам жељу да
пијући попричам с њим. Био је то изузетно висок, кошчат човек, седећи поред мене,
био је виши за две главе. Коса му је била јака и густа, избијала му је штрчећи на три
прста изнад обрва и у сенци паба имала је боју тамног бакра. Ћутећи смо сркутали
црно пиво.
Ако Ирац први не проговори, сећао сам се речи старог О'Брајена, никада с њим
нећеш обавити разговор до краја. Између осталог, и зато сам седећи поред њега
ћутао као заливен.
- Пролеће је почело јаким сунцем, биће кишно лето - најзад проговори О'Конорс.
- Аха - узвратих кроз зубе, преко кригле.
- Не могу да верујем да га више нема - рече, погледа одлуталог преко мог темена.
-И ја - додадох, знајући добро на кога се односе његове речи.
- После њега, овде је опустело.
- Не видим више ни ону стару скитницу, оног крезавог гајдаша. Његово друштво се
расуло.
- Мој земљак знао је да разгали. Сви су волели његове приче о Ирској.
- Твој земљак?
- Да, мој земљак. Преко њега сам добио дозволу од полиције да повратим фирму коју
су ми скинули. Тако смо се и упознали. Дошао сам у полицију и рекао тим
смрдљивим протестантима: "Моја пивница зваће се 'Галвеј', јер сам ја из Галвеја".
Колинс се заинтересовао за мој случај. Тако сам решио своју муку.
- Био је сила тај наш Колинс. И ђаво нека нас носи О'Конорсе ако не попијемо још
по једно црно са џином за његову душу - рекох у духу, јер ме нешто стеже у грлу, а
сузе осетих испод капака.
Не знам колико је времена прошло; О'Конорс је поново заћутао, направио је дугу

паузу. Изгледао је дубоко замишљен, а нешто бриге видео сам да му провирује из
очију. Сада нема Колинса и могу доћи и рећи, помислих: скини то "Галвеј" или се
торњај из Даблина! Хтедох да га потапшем по рамену и да му кажем: док сам ја жив
и док сам тамо, код њих, не бој се, зваће се "Галвеј". ваљда сам и ја неки Ирац,
човече, мада сам јебени презбитер.
Као што рекох, шака ми је сама полазила ка његовом рамену, а речи које би га
ободриле и смањиле његову бригу биле су ми наврх језика - кад О'Конорс поче да
прича. У првим тренутцима глас му је био преполовљен, онда су упала његова деца
трчећи из шанка, викнуо је на њих и на тренутак заћутао. Када је наставио да прича,
осетих да се устеже од нечег. Помињао је некакву малу просторију, старинарницу,
нешто слично остави у коју се улазило из шанка и која му је служила за
складиштење пића. Њу је морао да очисти и испразни, јер се ту Колинс коцкао. Дуго
му је требало да ми опише човека с којим је Колинс О'Брајен играо. Коцкао се и он,
О'Конорс, као трећи. Али кад сам схватио, из његове приче, да је Колинсов партнер
био Фридманс, као да ме је гром погодио. Зној ми је облио дланове, осетио сам га
свуда, по образима, бради, око врата. Пљуштао је с мене, био сам одвратан самоме
себи, помисао на кога личим, тако ознојен, доводила ме је до беса, али ништа нисам
могао да изменим. О'Конорс је и даље причао монотоним гласом, као да није
примећивао моје узбуђење. Дошло ми је да заурлам и да га прекинем, али сам
истовремено жудно упијао сваку његову реч, као да ми је од тога зависио живот.
Дакле, помислих, Колинс О'Брајен није тек тако уништио мој извештај од новембра
прошле године, бубњало ми је у слепоочницама, он је добро знао шта ради!
- Само, има нешто што ми никако не да мира - каза О'Конорс јасним, звонким
гласом.
Шта? - упитах, мора да сам имао избезумљени израз на лицу. Тај је намерно губио.
Испадало је као у игри, али нека га ђаво носи, намерно је губио огромне своте.
- Ко!? Па тај мали, како рекосте да се зове?
- Фридманс?
Да он! Колико пута су само дан и ноћ саставили у преферансу. У хиљаду була и
назад! Али, с милим богом, тај је намерно губио! Знао је да Колинс добар део новца
даје мени. Деца, имам их петоро. А ове гладне године...
- Како си то приметио? - прекидох га.
- Играо сам и ја. Покер. Колинс ми ћушне. И ја седнем. Да, приметио сам то у игри с
њима - рече, опет се замисливши: - Једне ноћи, свађали су се. О'Брајен је био
загрејан и свашта му је рекао. Тако да је тај човечуљак плакао.
- Плакао!? Због губитка?
- Не, није због новца - рече О'Конорс и сави се према мени. Помињали су политику и
некаква акта. Разумео сам да је била реч о поверљивим документима.
- Документима?
-Да.
- Све што имаш од имовине овде, распродај. И врати се у Галвеј рекох му одлучним
гласом, устајући од стола. Пружих му руку. Оклевао је, онда ми узврати, блед у лицу.
- Зар? - рече.
- Сместа. Опасно је.
- Знам. Али, касно је за све.
-Како!?
- Били су овде прошле ноћи. Упала је чета жандармерије. Извршили су претрес.

Саопштили су ми да не мрдам из Даблина.
Изашао сам из "Галвеја" тетурајући. Ни Фридмансово корумпирање није помогло -

О'Брајен се није дао. Иако није познавао суштину, није желео да му преда
Саксончеву ОБРНУТУ ЦРКВУ. Да је то учинио - ја бих био једина препрека! Јер
једино ја знам ту материју! Колинсу је све то пружало двоструко задовољство: хтео
је сав гнев да искали на Фридмансу, а и да мене пошто-пото заштити! Онда ме је
мисао ошинула као муња: они су га убили!? Али, то је, та мисао је лудост!
проговорила је савест у мени. Зар ми није помињао своје лоше здравствено стање?
Срце. Значи, знао је, пратио је и осећао болест годинама. Али, када ми је то Колинс
рекао да ту болест вуче годинама!? Никада! Шта ако је она почела одскоро? Ако се
нагло појавило то с његовим срцем? опет ме је нагризао црв сумње. Све време, у
кочији до Дјук стрита, ковитлале су ме црне мисли о смрти Колинса О'Брајена.
Затим сам видео слику, ако то може да се тако назове: била је то огромна тамна слика
састављена од неколико повезаних призора. Не знам да ли сваки човек, у таквом
душевном стању какво је било моје у часу када сам излазио из кочије, може да
доживи нешто тако, слично просветљењу. Видео сам и осетио: мој поглед је долазио
негде одозго, из огромних висина и падао доле, на земљу. Видех себе како
бојажљиво улазим у собу нечим узбуђен. Полако вадим плочу из камина, потом
извлачим Саксончев дневник и бележим цео свој разговор са О'Конорсом! Да, видех
себе како повијен, поред једне лојанице, седим за столом и пишем, док су дебеле
завесе навучене на прозорима. Онда ме снажна лупа прекида. Ужаснут, схватам: с
друге стране врата стоје Роџерови људи! Старе уседелице, сестре Глосперс, извирују
из свога стана протествујући. Један од њих им се извињава за ноћну буку.
Објашњавају им - само да ме допрате до зграде полиције, ја сам њихов службеник,
вратиће ме. Помислих како је то најсрећнија околност, то што ће ме вратити, јер би
могли да ме одведу тамо одакле нема повратка. Затим се мења призор: видим себе
како сам корачам кроз ноћ, прилазим углу и, при следећем кораку, застајем као
скамењен. Цела зграда, с неколико станова, гори! Најјача ватра, облак огња, бесни у
оном простору где је био мој стан! Ужарене греде падају с праском, дижу се облаци
искри и дим сукља у тамна небеса. Време је негде пред свануће. У помрчини се
назиру људи, прво покушавају да угасе ватру, пуни су нађе и оптимизма, али убрзо
дижу руке од свега. Ватрогасне екипе никако да стигну иако се пожар муњевито
шири, сасвим је очигледно да уништење прети целом кварту. Сестре Глосперс
вриште, извукли су их из кревета попрљених коса и оне гледају како им пламен све
гута. Ту се та страшна слика прекида; осећам болове у плућима, нисам дисао за све
време те страсне визије! Повијам се и с напором долазим до ваздуха.
Одједном, чујем продоран узвик иза леђа:
- Еј, господине! Ова вожња је трећак!
Збуњено се осврнух. Онда схватих: изашао сам из кочија не плативши. Мора да је

кочијаш више пута викнуо. Лице му је било црвено од беса; када сам га погледао
онако поднапитог, с кукастим носем, отромбољених модро подливених образа,
закрвављених беоњача, учинило ми се да то огромна глава ћурана вири из
кочијашког копорана. Нешто промрмљах у знак извињења, пружајући му новац,
било је нешто преко двадесет фенинга у металу, а он задовољно климну главом и
повуче узде.
Стадох испод фењера и извукох часовник из џепа: још пола часа беше преостало до
поноћи. "Још имам времена", рекох полугласно и осврнух се. Учинило ми се даје те
речи неко изговорио из мрака. Зашто сам то рекао? Сав уздрхтао, отварао сам браву,
тресао сам се, било ми је тешко да откључам.
Чим сам ушао унутра и упалио светлост, схватио сам: моје просветљење почело је да
се обистињава! Чекало ме је прво изненађење, његове трагове сам одмах уочио.
***
То се могло назвати лаком, површном (можда, у недостатку времена?)

преметачином. На столу је лежао потпуно неважан канцеларијски материјал; био сам
расуо листове, али сам запамтио странице које су биле прве - те странице више нису
биле одозго. Трагови, пруге у прашини на полицама, били су уочљиви, једна шољица
била је преврнута, вероватно су тражили тајни сеф у тој витрини с полицама.
Сигурно су препипали велики прашњави абажур између камина и столице за одмор,
под чијим клобуком, будући да данима нисам чистио нити скидао прашину, беше
нешто паучине. Нити паучине нису биле више затегнуте, висиле су опуштено својом
дужином. Неодлучно сам стајао неколико тренутака на средини собе. Онда сам
проверио браву на улазним вратима, никакве трагове насилног отварања нисам

приметио. Највероватније су била отворена калаузом. Тек кад седох за сто поред
лојанице, нагнут над Саксончевом ОБРНУТОМ ЦРКВОМ, схватих - друга слика
моје визије почела је да се претвара у стварност! Пиши, руко презбитерова, пиши!
Сад ти је време на искрају, још нешто прашине преостало је у твом пешчаном
часовнику!
Прво сам описао сусрет с јајоглавим Роџером, па разговор с О'Конорсом у "Галвеју".

Све сам схватио из разговора с њима, све сам некако, зачуђујуће брзо, око мог
живота преболео - долазио је крај и ја сам се опраштао. Све, као што рекох, али тај
тренутак када О'Конорсова деца раздрагано протрчавају, испред мојих очију, кроз
крчму - то никако нисам могао! Шта ако је, питао сам се, једно од те деце претеча
оном који треба да изгони Арапе из Европе!? "Из Келтске лозе[46] кад се јунак нађе,
тај гониће силни Месец са Сене и Рајне. Чалми из Феза сломиће крила те тројанске
крви црвенобрад вођа!" То недокучиво из Саксончевих фрагмената у којима стоји
слутња о Црвенобрадом - испуниће провиђење кроз историју. Можда већ сад, у овом
ноћном, глувом часу док пишем, постоји више О'Конорса са својом децом на свету, и
сви они језде ка будућности, и многи од њих ће отпасти на том путу ка Трећем еону,
е да би у акваријанској ери, можда, баш син О'Конорса, онај који је од његовог
чукунунука син, па од тога његов син, а од овога његовог сина син био, као Ирац, од
келтске лозе син! Но, ко сам ја да бринем да ли ће деца О'Конорса помрети од глади
ако даблинске власти осуде на робију њиховог оца због сумњивих послова? Зар су
моји послови, послови божји? Зар мени није одзвонио смртни час?
Мутило ми се пред очима, осетих потпуну малаксалост. Постао сам, самоме себи,
Смуд Хоровиц и завршавам као човек који је узидао неку своју "Кошницу" у темеље
куће, а био сам један обичан, могло би се рећи безначајан, вештак за крвне деликте
при Даблинској државној полицији Ирске.
И баш тада, тог тренутка, зачуло се лупање песницама о улазна врата мог стана. Није
ме изненадило, остао сам потпуно миран; можда више него што би требало. Застала
ми је рука с пером понад тог проклетог Саксончевог рукописа и - осетих тугу што се
растајем с њим! Ударци о врата се умножише, постајући све беснији, све
бесомучнији.
- Ко је то, до ђавола, у ово доба!? - раздерах се.
-Полиција! Отварај!
Дошло ми је да им се гласно насмејем, био сам охрабрен, знао сам узрок те ненадне
храбрости! Па ја сам их очекивао - знао сам да ће доћи! Хтео сам да им викнем:
кловнови, будале, слепаћи, отворићу вам та говнарска врата која ће горети! И тада
(О, тако нагло!) зашумеле су у мојим ушима те добро ми знане речи! Бивале су све
гласније и јасније - да би их на крају препознао! Њихов смисао и тај храпави глас
који их је изговарао! "Прво што ћу да учиним, биће молба Господу за једног
презбитера и његово месташце у рају." Да, баш тако, то ми је рекао! Биле су то
његове последње речи које ми је упутио из магле!
Смешак ми је заиграо на лицу - осетих силну топлину и безбрижност. Стари

пријатељ Колинс О'Брајен био је ту негде, поред мене! Та стара, упорна ирска мазга
није ме остављала тек тако, било коме!
И на крају ћу, помислих, померити плочу у дну камина и ово Саксончево угурати
унутра - за то ћу имати времена. Ниједан паклени огањ неће доспети до овог
дневника патње, нити ће било која ужарена греда смрвити последњу плочу у дну
камина.
Они ће опет почети да лупају у врата (овог трена чујем како неко од њих разговара с
једном од уседелица Глосперс) и ја ћу прићи вратима и отворити их. лако су сви ти
људи који су дошли по мене из полиције, ниједно једино лице међу њима нећу
препознати, јер су сва тамна, обавијена мраком, у црним оделима, с црним
пластовима преко рамена.
Напомене:
1. Ово виђење смрти Арнолда Лејдела исписао је Е. Ф. Рицман, у Даблину, крајем

децембра 1850. године.
2. Истини за вољу, Саксонац је у једном делу свог дневника открио читав низ имена
блиских пријатеља и сарадника, као и име своје љубавнице. Да ли су та имена
права? Прим. Е.Ф.Р.
3. Хебр.: Дрво живота
4. Гримуар магијски текст, често исписан шифром.
5. Зохар, хебр.: ортодоксна кабала
6. Шекалим: палестински Талмуд
7. Танаит: хебр. учитељ
8. Голем: по јеврејској легенди, створење које је човек створио.
9. Поштовани читаоче! Долази део ове повести где је разум немоћан! Уколико,
поштовани читаоче, желиш оно што и ја, буди стрпљив. Да би се решила тајна
необичне смрти А. Л. потребно је необичним нитима исплести крај те смрти. Зато ћу
ову повест прекинути, али то не значи да је нећу наставити у даблинском случају II.
10. Овим првим записом ОБРНУТЕ ЦРКВЕ А. Лејдела могао би се, поштовани
читаоче, назначити почетак повести овога човека из Саксоније.
Крајем фебруара 1851, у Даблину, Е. Ф. Рицман
11. Двобоји сабљама немачких студената у XIX веку.
12. Е. Ф. Рицман је овим датумима назначио догађаје да би временска мапа

Лејделовог живота (током ове приче) била прегледнија.
13. Према једној студији из средњег века о Луциферовом царству: луцифуги (или
туини) су шеста група демона и крећу се само ноћу.
14. Жан Виер: "О демоновим помагачима" (1569. године); Хуан Малдонадо:
,,Расправа о анђелима и злим дусима" (1603. године).
15. Козимо Руђери, савременик Катарине Медици. Најпознатији волшебник међу

свим њеним вешцима, астролозима и некромантима. Јавно исповедао атеизам и
сатанизам, тврдећи како на равној нози разговара с Луцифером.
16. Даат: сефирот у кабали, али још еволутивно неформиран. Назначен је у сфери
испод човековог врата, у висини груди.
17. Хелветска република - група слободних швајцарских кантона у XIX веку.
18. Јосип Капилери - путујући дагеротиписта у XIX веку. Овде је реч о поступку
дагеротипије, претечи фотографије, пронађеном 1839. год
19. Нико ме не може разуверити: редови који су исписани на маргини дневника

новијег су датума (вероватно припадају даблинском периоду) и исписани су људском
крвљу! Познајем добро ту нијансу скореле, већ жућкасте крви. Редови на маргини
говоре о злом добу које чека човечанство када ће Печат бити отворен и легиони злих
сила изаћи напоље! То се предсказује дететом-рибом с два зуба у глави. У часу кад га
гладни људи поједу, наилазе најезде... (најезде - чије? о томе не пише). Е. Ф. Рицман,
крајем марта 1851, Даблин
20. Највероватније значење: Арнолд Лејдел (степен) Краљевског лука, примедба Е.

Ф. Рицмана.
21. Бездан - између три највиша херметичка ступња (три прва сефирота) на Дрвету
знања и нижих сефирота налази се тзв. Бездан. Тај страховити процеп у космосу
људској души је, на вишем нивоу, одраз достигнућа спиритуалне еволуције. (Прим.
прир. б. Ф. Рицмана, у Даблину, 1851.)
22. Највероватније, лат.: Фратер Воло Носцере - Брат Хоћу Да Знам. (Прим. прир. Е.
Ф. Рицмана, у Даблину; 1851.)
23. Трећи еон, астр.: у овом случају реч је о трећој хиљади година после Христа.
(Прим. прир. Е. Ф. Рицмана, у Даблину, 1851.)
24. Поступак који ће Арнолд Лејдел проширити, радећи систематичније на њему

после Вилкинсовог нестанка 1839. (Прим. прир. Е. Ф. Рицмана, у Даблину, 1851.
25. Лат.: "О краљу краљевске вештине"
26. Бинду, на санскритском: термин за мушки сексуални секрет.
27. Јао је пред хришћанско, гностичко име Јехове.
28. Јена, град у Тиннгији (Немачка), где Је 14. октобра 1806. дошло до велике "лике
пруских и наполеонових снага. Пруси су имали у овом окршају 45.000 жртава
остатак разбијене пруске армије пребегао је на страну Руса.
29. Обала Керија - југ Ирске, суптропска вегетација захваљујући продору голфске
струје.
30. Познати ирски политичар XIX века.
31. Грофовија Донегал - најзападнија област Ирске.
32. Ирски национални спорт - нека врста хокеја на трави.
33. Ирске гајде.
34. Древно ирско краљевство.
35. Ирска монета има збуњујућу поделу па се у помоћ призивају цифре и симболи
одређених новчаница. У овом случају: шљука или један фоинрлинг: вредност око
једног француског франка.
36. У ирском сленгу: мала пивница.
37. Народни израз: ,,Хорсе Схоw време", којим се исказује одушевљење поводом
најзначајнијег датума једне спортске године: почетком августа, сваке године,
организује се коњичка трка Краљевског друштва из Даблина.
38. Државни попис од 1851. доказао је да се становништво Ирске смањило за два

милиона.
39. Фирма на згради Даблинске царинарнице.
40. Слумс - сиротињска јазбина, обично руинирана троспратница с периферије

Даблина, која се изнајмљује за неколико шилинга.
41. Презбитеријанску цркву основао је у XVI веку, у Скотској, Калвинов ученик Ј.

Кнокс.
42. Поштовани читаоче, дошли смо до краја овог необичног живота, примакли смо се
тој необичној смрти Саксонца. У међувремену, доста тога сазнадох - видео сам
својим очима убицу Амолда Лејдела, с њим сам разговарао овде, код мене, у Дјук
стриту. Што се мене лично тиче: учинила ми се извесном оваква смрт Саксонца - и,
ево, ја је описујем.
Е. Ф. Рицман, крајем маја 1851. године, у Даблину.
43. У тренутку када је Арнолд Лејдел поскочио с лежаја пред својом страшном
визијом, оборио је мастионицу преко исписаног листа. То је једино могуће тумачење
ове велике мрље мастила коју видим при крају Саксончеве ОБРНУТЕ ЦРКВЕ.
Е. Ф. Рицман, 28. маја 1851. године, у Даблину
44. Уместо Рицмановог Коментара Даблинског случаја II. Овим се свака даља реч
Едуарда Пилдбингса Рицмана исцрпљује. Круг, као Древна змија, затвара се око
свега у овој кажи. Даља судбина рукописа ОБРНУТЕ ЦРКВЕ потпуно је непозната -
или се то само нама чини?
45. Ирска екстремна политичка организација - средином прошлог века проистекла из

групе Млади Ирци. Фењанци су основали међу избеглицама, Ирско републиканско
братство (И.Р.Б.). Своје политике програме заснивали на тези: "Ирској помоћ само
споља".
46. Поштовани читаоче, изостављам фрагменте за које сам својевремено тврдио да

постоје у ОБРНУТОЈ ЦРКВИ. Видећеш на крају да за то нисам имао времена, јер је
све прогутао огањ на Дјук стриту. Е. Ф. Рицман, последње ноћи маја, 1851. године, у
Даблину
Белешка о писцу
Славен Радовановић рођење у Ваљеву, 1947. године. Прозу објављује од 1971.
године у књижевним листовима и часописима. Објавио је:
ЛЕТОПИС ТЕШЊАРСКИ, приповетке, Просвета, Београд,
КРЕМАНСКА РУЖА, роман, "Милић - Ракић", Ваљево, 1982.
КОЛУБАРА НА НЕБУ, приповетке, Српска књижевна задруга, Београд, 1983.
Добитник је књижевне награде "Младост", Београд, 1972.
Увршћен је у Књигу младих југословенских писаца, Нолит Просвета - Завод за

издавање уџбеника Београд, Београд, 1979.
Живи у Ваљеву као професионални писац.
// Пројекат Растко / Књижевност / Уметничка књижевност //

[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]

04 Slaven Radovanovic - Обрнута Црква, Роман, Књижевна Заједница Новог Сада, 1990

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

04 Slaven Radovanovic - Обрнута Црква, Роман, Књижевна Заједница Новог Сада, 1990

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

12/16/22, 11:54 AM [Projekat Rastko] Slaven Radovanovic: Obrnuta crkva

Све је овде као у оној причи о звекиру у бистрој води. Час се

Аутор (1979 - лето 1982)

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Едиција НОВИ САД Књига 186

Бошко Ивков, Милорад

Маркетинг и експедиција 021/338-118 и 339-

Компјутерски слог и прелом: "СИГМА", Ср.

"КУЛТУРА", Бачки Петровац 1990.

Библиотека Матице српске, Нови Сад

Белешка о писцу: стр. 186

Књижевна заједница Новог Сада 1990.

Каква ли је ово Област у коју западох!?

Воде нема! Ваздуха нигде!

Дубина је бездана! Црнило ко ноћ најцрње!

Лутају људи у њој беспомоћно!"

Књига Мртвих (глава CLXXV, део надгробног папируса:

Прво поглавље Даблински Случај I

С ваљаним разлогом - сумњало се у троструко убиство; изузев што је у првом

Е. Ф. Рицман, 20. октобар 1850. године, у Даблину

Одмах, још прве ноћи, при пажљивијем прелиставању заоставштине, запазих да ћу

Судећи по исписаном, Саксонац је основао херметичку групу Сребрна Водолија која

Његов дневник испуњен је директним сексуалним огледима. Убележени су под

У једном тренутку свог живота, Саксонац храбро одбија да извесним минхенским

У последњим редовима дневника Саксонац помиње црномагијски ред Грала -

У сваком случају, истина је да Арнолд Лејдел, иако беломагијац, није презао од

широм Немачке; испуњен сталним потуцањем и бекствима испред немачких

Едуард Филдбинг Рицман, доктор оријенталистике, почетком новембра 1850. године.

(први део повести)[1]

Уочивши своје непријатеље, Арнолд Лејдел се повукао и из уског круга Јужне

Сукоб између њих достигао је свој врхунац на великом скупу немачких и

Кућерина у којој је боравио налазила се у једној од најбеднијих лучких четврти

Сутрадан, по кишном јутру, Арнолд изађе у већ свикнуту, уобичајену шетњу по

Унутра прва два спрата беху испреграђивана натрулим даскама. Просторије су

Седео је на кревету - био је запрепашћен открићем које му се изненада указало! Све

Сваку операцију (рад на материјализацији идеје) започињао би тако што би

Убрзо осети дрхтање у области плексус-солариса-појачавало се, а њему се чинило да

мора. Свака тежина, осећај предметности около, па и осећај сопственог тела,

Контеса му је пришла сасвим близу, захтевајући да подигне руку с пресеченом

Лејдел је, радећи на прикупљању херметичких информација о историји Средњег

Кроз недељу дана веза је изостала. Рекли су му да је О'Колинс отпутовао због

У повратку затече га дубока ноћ. Ваљало је доста препешачити до Улице Фукс. У

Болови у желуцу нису престајали и он пристави чајник, посегнувши за оном

У прво време, чудио се самоме себи: уместо о узроку бола, размишљао је о

срљао у политику, бавећи се новим сновима и русећи старе назоре. Арнолд се

Хана-Елза га је упознала (неколико месеци касније у минхенском локалу "Иззер") с

Арнолд Лејдел сматран је једним од најупућенијих у магијску трансформацију

После операције која се састојала у активирању моћи Гебураха велики круг од

Саксонац је целу операцију магијске трансформације (коју су многи познавали)

Дакле, све су могли да претпоставе магијску трансформацију у одбрани (цело

најудаљенију звезду на небу. Прсти су се грчили у напору, најзад као да су му нокти

Нагло, Арнолд Лејдел осети чудесну мирноћу у најосетљивијим тачкама свог

извлачило се из његовог телесног, као змија из своје кошуљице - и он се одвоји,

Помоћу инерције - изазване менталном ротацијом Средњег стуба - Лејдел је улетео у

У сваком случају, крајња испошћеност организма присилила је Лејдела да изађе из

Ваљда је до крајности био набијен инстинктом? Као у наглом отрежњењу, немоћ је с

- Тише, Арнолд је мајстор с Кетером, нема бољег. Забрундао је одговор, сличан

И ти и он да се носите до ђавола. Кад је куплер-мајстор владао Кетером. Контеса је

- Срљамо, не знаш ти Арнолда Лејдела. Шта ако је изашао из медитације? Разумеш

Да кокошије перо подижеш, Арнолде!" шапну самоме себи у браду Снажно су

да се окрене према њему и онда се стропошта на тло. Док је људескара на тлу,

Други нападач стрмоглављивао се низ дуго и врло стрмо степениште. Низ

- Лејд! Преклињем те! Немој! Лејд! Све ћу ти објаснити!

Приђе гомили књига и извуче из ње свитке папира, размота их стојећи, па полако

Почео је с визијом палестинских кумира, ораклима, идолима од земље и твари, које