Professional Documents
Culture Documents
Фјодор Достојевски - МАЛИШАН КОД ХРИСТА НА БОЖИЋНОЈ ЈЕЛКИ - СЛОВЕНСКО ДРУШТВО
Фјодор Достојевски - МАЛИШАН КОД ХРИСТА НА БОЖИЋНОЈ ЈЕЛКИ - СЛОВЕНСКО ДРУШТВО
Фјодор Достојевски:
МАЛИШАН КОД
ХРИСТА НА БОЖИЋНОЈ
ЈЕЛКИ
Кад накупи нешто копејки, малишан се помодрелих и скочањених руку враћа у неки ћумез, где пијанчи
банда нерадника, од оних који »почињу штрајк у фабрици у суботу и не враћају се на посао пре среде
увече«. Тамо, у ћумезима
sloven.org.rs/srb/?p=2174 подрума, с њима пијанче њихове гладне и истучене жене, тамо пиште њихова
1/5
гладна мала деца. Вотка, прљавштина и разврат, али главно је вотка.
6/29/22, 12:36 PM Фјодор Достојевски: МАЛИШАН КОД ХРИСТА НА БОЖИЋНОЈ ЈЕЛКИ – СЛОВЕНСКО ДРУШТВО
Малишана са испрошеним копејкама одмах шаљу у крчму, и он доноси још пића. Ради забаве и њему
понекад налију у уста чокањ вотке и кикоћу се кад он, губећи дах, пада на под, готово без свести,
немилосрдно сипао…«
Кад поодрасте, што пре могу гурну га некуд у фабрику, али све што заради, и даље је дужан доносити
нерадницима, а они опет то пропију. Али и пре но што ступе у фабрику, оав деца постају прави
преступници. Она скитају по граду и знају у подрумима таква места кроз која се може проћи и где се
може неприметно преноћити. Један од њих је спавао неколико ноћи узастопно у корпи код неког
вратара који га није приметио.
Они, наравно, постају и ситни лопови. Крађа постаје страст чак код осмогодишње деце, која понекад
нису свесна својих преступа. На крају подносе све — глад, хладноћу, батине — само ради слободе, и
беже од својих нерадника да скитају по својој вољи. Понекад то дивље створење ништа не схвата, ни
где живи, ни које је народности, има ли Бога, постоји ли цар; причају о њима чак такве ствари, да човек
не верује својим ушима, а, међутим, то су чињенице.
II
У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде
живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гунђајући на малишана, тако да се већ почео
бојати да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба нигде није нашао, и већ је десети пут
прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу
нису упалили.
Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.
»Много је овде хладно«, помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши своју руку на рамену
покојнице. Затим је духнуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару
капу, полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког
великог пса који је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред суседним вратима. Али пса сада није
било, и он је одједном изашао на улицу.
Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одакле је дошао, ноћу је црна
помрачина — један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на
улици, чим се смркне, нигде никога — сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса,
стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.
Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде — ах, Господе, да му је сад да једе! . .
. И каква је овде врева и тутњава, каква светлост, и људи, и кочије, и зима, и мраз!
Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег
одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже . . . тако му је се јело, макар неки комадић
хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да
не види малишана.
Ево опет једна улица — ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре
кочијама, а светлости, колико светлости!
А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а
на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по
соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју се, и нешто једу и пију.
Ено, она девојчица почела је да се игра са дечаком — како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз
прозор.
Малишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му
већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче с њима. И одједном малишан
осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље… и, ево, поново је видео кроз друго стакло
sloven.org.rs/srb/?p=2174 3/5
6/29/22, 12:36 PM Фјодор Достојевски: МАЛИШАН КОД ХРИСТА НА БОЖИЋНОЈ ЈЕЛКИ – СЛОВЕНСКО ДРУШТВО
собу, и тамо је дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири
богате госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, са улице улази много
господе.
Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе… Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама!
Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му је отворила врата — на улицу! Како се
уплашио! А копејка му је одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије
своје помодреле прстиће и да придржи копејку.
Истрчао је малишан на улицу и пошао брже-брже, а куда — ни сам није знао… Опет би се заплакао,
али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер се наједном осетио тако
усамљен, и било му је ужасно… одједном… о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се — иза
стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки
старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по
такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре — само се због
стакла ништа не чује…
Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке — изненада се
насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те
луткице тако смешне.
Одједном му се учини да га је неко отпозади зграбио за капутић: велики и зао дечак стајао је поред
њега, и одједном га ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се
преврнуо на земљу; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежати, бежати, и
одједном је утрчао — ни сам не зна куда — испод неке капије, у туђе двориште — и чучнуо иза
наслаганих дрва: »Овде ме неће наћи, а и мрак је.«
Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али неко
се сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и… и одједном… о, каква светлост! О,
каква јелка! Као да и није јелка — он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све
sloven.org.rs/srb/?p=2174 4/5се
6/29/22, 12:36 PM Фјодор Достојевски: МАЛИШАН КОД ХРИСТА НА БОЖИЋНОЈ ЈЕЛКИ – СЛОВЕНСКО ДРУШТВО
сија, а свуда око њега лутке — али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију
око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и
смеје му се радосно.
— Мама! Мама! Ах, како је лепо овде, мама! — довикује јој малишан, и опет се љуби да децом, и жели
да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. — Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице? — пита
их он, смешећи се и љубећи их.
— Ово је Христова јелка — одговарају му они. — Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која
тамо доле немају своје јелке…
И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он — али једни су се
посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратима
петроградских чиновника; друга су се угушила код чухонки[1] дојкиња — које је изнајмио дом за
сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године),
четврта су се погушила од смрада у вагонима треће класе — и сви су они сада овде, сва су она као
анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке
грешнице…
А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и
љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо…
А вратари су ујутру нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака… Пронашли
су и његову мајку… Она је још пре њега умрла — срели су се код Господа на небу.
А зашто сам измислио овакву причу, која не иде у обични дневник, и то пишчев? А обећао сам приче
претежно о стварним догађајима! Али у томе и јесте ствар што се мени стално чини да се све ово
стварно могло десити — наиме, оно што се одиграло у подруму и иза сложених дрва; а оно о јелци
Христовој — то не знам шта да вам кажем, да ли се могло десити или није. Али ја сам зато романсијер
да измишљам.
sloven.org.rs/srb/?p=2174 5/5