“PLEH” (ЂУБРЕ) – легендарна дисидентска сатира академика Каплана

Буровића
16. ФЕБРУАР 2014. ОД РЕДАКЦИЈА ОСТАВИТЕ КОМЕНТАР

ЈЕДНА ИЗВАНРЕДНА САТИРА

Пише: Иван Ловренчић
– У вези Академика Буровића и његовог стварања –
У збирци сатира Каплана Буровића СКЕНДЕРБЕГ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ
СРБИМА, објављеној прије који мјесец у Улцињу, једна је интересантнија од
друге, па – и идејно и умјетнички – једна љепша и значајнија од друге, тако да
читалац не зна на коју да се прије заустави и о којој да прије размишља. Ту је
прије сваке она која је дала наслов читавој збирци и коју је аутор и сам издвојио
од осталих умјесто увода. Потресна истина о српском народу који – умјесто да се
уједини – из вијека у вијек је ишао ка свом распарчавању, не само од туђинаца –
природних непријатеља од којих није имао шта друго ни да очекује, већ и од
своје браће исте крви, истог претка и истих родитеља. Дигли се као аждаје из
пакла изроди и бастарди, па један каже да је ово а други да је оно, само нико од
њих да је оно што је – Србин и српскога рода, крв од крви косовских витезова,
Скендербега – „срца Обилића“ – како нам је то од времена рекао Велики
Његош, покој му души у овој 200-годишњици рођења.
Ипак, из читаве збирке ја издвајам ону са насловом ПЛЕХ (на албанском значи
ЂУБРЕ), не само зато што је у њој Буровић постигао највише умјетничко
достигнуће свог пера, већ и због њене посебно значајне идејне инкарнације једне
потресне, јако потресне истине не само за свој српски народ, већ и за све друге
народе, посебне за оне из такозваних земаља народне демократије,
социјалистичких, комунистичких.
Наглашавам да нисам први, а сигурно нећу бити ни посљедњи, коме је пала у
очи ова сатира. Много-много година прије мене, објављена од разних медија, ова
је сатира привукла пажњу и других и то страних читалаца, који су је прочитали на
свом несрпском језику, који су је штампали и прештампавали, па су је и
драматизирали и приказивали преко екрана својих радио-телевизија, високо и
највише оцјенили, јер су и схватили њен тако значајан смисао и тако дубоку и
важну идеју, општенародну и тако актуелну за њих, да нису могли проћи
равнодушни поред ње, иако је од пера једног туђинца, што више и од пера једног
Србина, па и сатанизираног од њихових власти и народа. А и како би прошли
равнодушни кад им је аутор њом ставио прст у највећу и најтежу рану, личну и
нациоалну, свакодневну, животну?! Па видите и сами, прочитајте је и размислите
сами, јер није тешко разумети је, иако је са једног другог терена!
Доносимо је дословно, онако како је управо ове године (2013.) објављена у
поменутој збирци аутора.
1
 ***
PLEH – (ЂУБРЕ)
–Сатира–

Пише: Каплан БУРОВИЋ

Кад је умро Енвер Хоџа, како сигурно знате, скупи се пленум Централног
Комитета („комунистичке“!) Партије рада Албаније и реши да промени име
Државном Универзитету Тиране у Универзитет “Енвер Хоџа”. Пионирску
организацију Албаније преименоваше у Пионирска Организација “Енвер Хоџа”.
Поморску луку Дуреса исто тако преименоваше у Поморска Лука “Енвер Хоџа”.
Овако редом и многе друге економске и друштвене организације, културне и
научне институције, предузећа, коперативе, фирме, улице и уличице, од севера
до југа земље. Све преименоваше и назваше именом Енвер Хоџа.
Изгледало је као да ће се сва земља, читава Албанија, од сада звати “Енвер
Хоџа”. Култ личности, који – и за живота покојника – беше достигао врх, сада
достиже нове врхове и надврхове, непознате у историји Албаније, па и света.
Надмаши и самог Стаљина! Име и слава Енвера Хоџе разви се и надлете не
само читаву земљу, притискајући све и свашта, већ се увуче и у душе људи, и у
њихову свест и подсвест. Зато нису ни схватали шта се то збива са њима, како се
то физички и психички индоктринирају, унакажују и сакате.
Један од ових, сигурно члан пленума Централног Комитета Партије рада
Албаније, па – сигурно – и члан Политбироа те партије, могуће из града
Ђирокастра, као и сâм покојник, узе реч и рече са највећом озбиљношћу, па и на
свечан начин, сасвим свечано, онако како то захтеваше и ситуација:
- Другови и другарице, предлажем да се од сада и Партија рада Албаније, наша
мила партија, назове Partia Leniniste Enver Hoxha (на албанском: Партија
Лењинистичка Енвер Хоџа)!
Френетично пљескање проследи предлог Ђирокастричанина, који је гледао на
све стране сале разрогаченим очима, да можда неко неће пљескати његов
2
предлог, који му се сигурно причини генијалним, па је зато очекивао да уђе и у
историју. Посебно је упро очи у Рамиза Алију, за кога се очекивало да се изабере
на место умрлог Енвера Хоџе. А и на Адиља Чарчани-ја, који већ беше именован
на положај преседника владе.
И ето, управо Рамиз Алија први узе реч иза њега и рече:
- Ја немам ништа против предлога нашег друга Ђирокастричанина, јер ма што
учинили за овековечење имена нашег јако-јако вољеног вође, јако драгоценог и
незаборавног Енвера, није ништа у односу на оно што је он учинио за све нас.
Значи, у принципу ја се слажем са другом Ђирокастричанином, да и нашу
вољену и драгу партију, нашу херојску партију, назовемо именом великог Енвера
Хоџе.
Опет бурно пљескање.
Пошто удахну као са грцањем, ко да му је ко чупао плућа, Рамиз Алија настави,
али прудентно (обазриво, прим. прир.), јако прудентно:
- Али, другови и другарице, треба да имамо пред очима како ће се назвати наша
мила партија кратко, иницијално, кад будемо ујединили прва слова, како то
чинимо данас што за нашу милу Партију рада Албаније кажемо кратко ПРА.
Значи, видите једном, молим вас лепо, што нам испада кад Partija Leniniste Enver
Hoxha будемо написали кратко!
Сви чланови пленума, сви присутни, па и страже и слуге, ко хотимично а ко и
нехотице, инстиктивно, ко гласно, а ко и безгласно, учинише:
- Partia Leniniste Enver Hoxha…P…L…E…H…PLE…H…PLE… PL…Pë…pë…ë…ë!
Многима реч PLEH (= ЂУБРЕ) застаде у грлу. И поред тога она се рашири на све
стране сале, зажубори, промумла одједном и одјекну, мукло и злослутно,
потресно.
И одједном све као да се наелектриса, као да се диже увис, накостреши и најежи.
Многима се учини ни да се и сâм покојник дигао са самртног постоља.
Не само очи, већ сво попрсје Енвера Хоџе, ту – иза леђа пресидијума, штрцало је
бес и мржњу, један бес и једну мржњу незапамћену, непознату до тада, до тог
дана и тог момента.
Али против кога се тако много наљутио њихов драги вођа?! Против
Ђирокастричанина, који учини тај предлог?! Против Скадранина Рамиза Алије,
који учини ту констатацију?! Или против родитеља, који су га тако назвали?!
- ЂУБРЕ!… ЂУБРЕ!… ЂУБРЕ!…
Учини им се као да се сва сала испунила Ђубретом, као да су сред сале
испразнили сва ђубрета Албаније.

3
Многи осетише и себе као део те гомиле Ђубрета…у тој великој сали, колико
свечаној, толико и посмртној.
- ЂУБРЕ!- одјекну дубоко и у њиховој души, дубоко и потресно, неочекивано
злослутно, страшно злослутно.
Иако су се шетали са једног партијског збора у други, са пленуна на пленум, са
конгреса на конгрес, па им је још од времена којешта дошло на врх носа, исто
тако, још од времена, и нехотице, нањушили су не само око себе, већ и у себи, у
својој души, једну трулост и свакодневно гнојење, једно заударање на Ђубре,
смрад, баздење, које се више није подносило, није трпело. У овој сали и на овом
пленуму – посебно.
Број оних, којима се оно ЂУБРЕ учини као суштина свих трогодишњих и
петогодишњих планова владавине њиховог Енвера Хоџе, њихове слепе
привржености њему, слепе вере и слепе наде, слепих настојања, стремлења и
прегнућа, не беше мален. Многима се израз лица одмах измени, укисели,
изопачи. Многи разрогачише очи и са стравичним чуђењем. А многима у очи изби
и страх. Обузе их дрхтавица. Најежи им се кожа. Покојему изби на очи и бес, па
погледа лево-десно, није ли га ко чуо кад оно изговори ЂУ-ЂУБРЕ. Није био
мали број ни оних који су од страха сасвим утрнули, следили се.
Узнемирење обузе све. Више од ма кога самог Ђирокастричанина, оног што
учини тај предлог. Али и Скадранина, Рамиза Алију. Посебно чланове
Централног Комитета, Политбироа. Међу њима и Адиља Чарчани-ја, који је био
члан Политбироа, па и актуелни преседник владе Албаније.
Дискусија за ново име партије не одужи се много. Напротив, била је сасвим
кратка.
Тако, како сигурно знате, захваљујући скраћеници имена партије, али и
захваљујући стварним комунистима, који – додуше – никада нису изостајали у
овим пленумима ове партије, тога дана Партија рада Албаније спаси се од новог
имена Партија Лењинистичка Енвер Хоџа.
Али, не треба се чудити ако је, кад буде умро садашњи шеф партије Рамиз
Алија, назову Партија Лењинистичка Енвер Хоџа – Рамиз Алија и – скраћено –
PLEHRA (= Ђубрета). А кад буде умро преседник владе Албаније Адиљ Чарчани,
тада ће је сигурно назвати Партија Лењинистичка Адиљ Чарчани. И – скраћено,
разуме се – PLAČ, што на албанском језику значи ДА ПУКНЕШ!
Затвор у Бурељу,
Албанија, дана 25. маја 1985.
***
Чим је написана ова сатира, раширила се усмено, као анегдота, међу
затвореницима у Бурељу-Албанија, али и у рукопису. Осуђеник К. К., сада познат
као албански књижевник (по изласку из затвора објавио је једну књигу!), ту, у
4
затворској ћелији, рече Буровићу шапатом: “Професоре, и само да напишете
ову приповијетку, вриједио је сав затвор, који сте до сада претрпјели!”.
Ово није једино дисидентно дјело овог Буровића. Дисидентно се он односио и
према југословенској стварности још прије хапшења у Албанији и у Југославији. У
његовој фамозној дисидентној поеми из 1952. године БОЈАНА, он не шиба само
по титоизму, већ и по енверизму, а под Албанијом Енвера Хоџе сигурно није
подразумјевао само Албанију, већ читав источни блок земаља, на челу са СССР.
Прије ове сатире, Буровић је написао читав дисидентни роман ИЗДАЈА, који је у
Албанији доживио прије његовог хапшења два издања, 1965 и 1967. По изласку
аутора из затвора, до данас, доживјео је још три друга издања! Четири сред
Тиране и једно сред Приштине!
Прије ове сатире, Буровић је написао још многа друга дисидентна дјела, на
албанском језику и о албанској стварности. Колико за примјер спомињемо његову
пјесму УЖАС, коју су – од дана кад ју је написао – осуђеници научили напамет. У
тој пјесми се каже да се и сâм Хитлер, мајка ужаса – кад је видео што је Енвер
Хоџа учинио од Албаније – ужаснуо. Зна се да су фебруара 1991. Албанци
јуришали на споменик Енвера Хоџе сред Тиране скандирајући: “Енвер –
Хитлер!”. Овим скандирањем они су му оборили споменик, и са омчом око
врата вукли су га улицама Тиране.
Али Буровић није протурао само илегално своја дјела и њима освјешћавао и
електризирао масе албанског народа. Невероватно, сасвим парадоксално, али
истина је: Буровић је и из његове затворске ћелије стигао да објави и то у
главном органу Савеза књижевника Албаније, у часопису NËNTORI Бр. 7, Тирана
1987: сонет ДОЋИ ЋУ! којим дисидентно разголићује и подвргава најоштријој
критици албанску енверистичку, социјал-фашистичку стварност. Примјер овај је
без преседана не само у историји Албаније, већ и читавог свијета. Или је и ко
други успио да учини ово?! Ко, гдје?!
У знак захвалности, Албанци му негирају дисиденцију, па су га прогласили и за
кукаквицу, који се тресао од страха (и у Албанији!), чим би чуо глас југословенске
УДБ-е, камоли и албанског СИГУРИМИ-а! Негирали су да је и књижевник,
најобичнији – лично Дритеро Аголи, са положаја пресједника Савеза књижевника
Албаније!! Негирали су му и име!!! Злочини Енвероваца Албаније против њега су
безбројни и најмонструозни.
Кад је Буровић пуштен из затвора, одмах је сатиру ЂУБРЕ понудио за штампу
листу Тиране ДРИТА који је био главни орган штампе Савеза књижевника и
умјетника Албаније. Пошто је редакција листа, иако је у међувремену
прокламована демократија, одбила да је објави (Лично Скендер Бучпапај),
Буровић је одмах шаље за штампање у Југославију, Швајцарску, САД. У
Југославији му је Титоисти не објављују, нити дозвољавају ма коме да је објави,
док ју је у Швајцарској, где бјеше стигао аутор емигрирањем из Албаније, објавио
приватно: види књигу Etleve MINXALLI: KAPLLAN RESULI – биографија, Женева
5
1991. У САД му је објављује лист DIELLI, Бостон, март 1992. Затим му је
објављују и у Тирани, у листу KOMBI, Тирана 1992.
Године 1992, за потребе албанских власти, које су се правиле као тобоже да
спроводе демократизирање земље, сатира је драматизирана од њихових слугу,
али је двије године чекала дозволу власти да се емитује. Приказана је тек 1994.
од главне Радио-Телевизије Албаније, којом је тада управљао поменути Скендер
Бучпапај, касније амбасадор “демократске” Албаније у Швајцарској.
Драматизација је изазвала бурне овације, као и дуги 45-минутни интервју
Академика Буровића, кога су сви Албанци до тада славили као Манделу
Албаније.
Злочести Исмаил Кадаре, иако се већ био “изјавио” против комунизма и Енвера
Хоџе, одмах је реаговао преко медија, назвавши Академика Буровића
ЂУБРЕТИНОМ и показујући овако цијелом свијету да је агент албанског
СИГУРИМИ-а, лансиран мисијом на Запад.
После драматизирања, на албанском језику ова је приповетка прештампана од
многих органа штампе. Сем поменутих, колико за пример наводимо часопис
KUVENDI Бр. 12, САД, 2003. Затим портал FORUMI SHQIPTAR.
(forumishqiptar.com), где је отворен и посебан портал под називом TË NJOHIM
KAPLLAN RESULIN (Упознајно Каплана РЕСУЛИ). Прештампана је и у дјелу
Академика Буровића DENIGRIME ANTI-AROMUNE (АНТИВЛАШКА
ДЕНИГРИРАЊА), Женева 2009, стр. 110-3; затим у дјелу Veli de Mači KRAHASIMI
RESULI-KADARE (УПОРЕЂЕЊЕ БУРОВИЋ-КАДАРЕ), Женева 2012, стр. 104-6.
Сатира је написана на албанском језику, па је затим преведена и објављена и на
многе стране језике. На француском језику је прочитана 1992. године на једној
свечаној књижевној вечери у Женеви, организованој од удружења књижевника
Женеве LECTURE PUBLIQUE у част Академика Буровића.
На српски језик је преведена од самог аутора. По први пут штампана је на
порталу ГЛАС ДИЈАСПОРЕ (dijaspora.wordpress.com), Lübeck-Немачка, дана 29.
марта 2012, гдје је одмах привукла пажњу читалаца, који су је позитивно
коментирали и поздравили, посебно Матеј Лесковар, из Љубљане. Затим је
прештампана и на порталу МАНДЕЛА АЛБАНИЈЕ У МЕДИЈСКОЈ БЛОКАДИ –
Сајт посвећен личности и делу академика, проф. др Каплана Буровића,
Београд, 23.XИ.2012. По трећи пут се на српском објављује од портала
ŠTAJERSKE NOVICE.eu, Марибор (Словенија). 20.XII.2012, у склопу интервјуа,
који је са Академиком Буровићем урадио главни уредник Раде Бакрачевић, а под
насловом ЗЛОЧИНЦИ НЕМАЈУ ВЕРЕ И НАЦИЈЕ, НИТИ ДРУШТВЕНО-
ПОЛИТИЧКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ.
По четври пут се објављује у склопу поменуте збирке сатира Каплана Буровића
СКЕНДЕРБЕГ ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА, Улцињ 2013, стр. 189-191.
Каплан Буровић је од времена афирмисан као дисидентни књижевник, и то као
дисидент Бр.1 југословенских народа. Он је претходио не само Миловану
6
Ђиласу, кога неки сматрају дисидентом Бр.1 Југославије, већ и онима који се
сматрају дисидентима Бр.1 Европе и свијета. Кад је Академик Буровић објавио
своју дисидентну поему БОЈАНА, Дубровник 1952. године, Солжењицин,
Сахаров и Јефтушенко нису били познати ни као најобичнији пјесници, не у
свијету, већ ни у свом селу.
Оно што је још значајније, преко своје поеме БОЈАНА Каплан Буровић је
експортовао дисиденцију и у друге земље и народе, што нам доказују дисидентна
остварења написана под очитим утицајем његове БОЈАНЕ. Колико за пример
спомињемо Македонију и Албанију.
У Македонији ће Академика увести и у њихову ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ, док га у
Албанији сматрају за свог књижевника, па су га, у преврућим годинама 1992-
1994, увели и у службени програм савремене књижевности за школе свих
категорија и универзитет, да би тако доказали узнемиреном народу и цијелом
свијету да се „демократизирају“. И не само овим случајем! Име Академика
Буровића и његово стварање Енверовци су свестрано искористили као ниједно
друго име да маскирају себе и да нам се праве као демократи, иако је академик,
проф. др Каплан Буровић учинио све да их демаскира. И демаскирао их као нико
други до данас! Али не само њих! Том сатиром и многим другим дјелима,
посебно живим ријечима на барикади борбе за слободу и демократију, он се
борио као нико прије њега (и бори се!) за слободу и демократију.
Треба нагласити да је ову дисиденцију Каплан Буровић платио јако-јако скупо: У
Југославији га хапсе, разарају породицу и више пута покушавају да га физички
ликвидирају. У Албанији га осуђују на смрт, десет пута узастопно га деру на
живо, као што се нико, никада и нигдје на свијету није драо, ни у најдивљијем
средњем вијеку, разарају му новостворену породицу и масакрирају дјецу.
Академик, проф. др Каплан Буровић наставља своју дисиденцију, па и Албанија,
претендујући на демократију, наставља беспринцијелну борбу против њега, док
је службена Србија, Македонија, Црна Гора, Швајцарска и Француска
„социјалиста“ подржавају, марширају уз албанске криминалце против њега.
Против Академика Буровића, књижевника и научника, највећег савременог
албанолога, од времена се, најпрљавијим мобингом и монструозним
сатанизирањем, води свјетски рат, па је – у вези са овим – објављена и читава
књига, под насловом СВЕТСКИ РАТ ПРОТИВ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА – Академик
Буровић дисидент Бр.1, Словенске Коњице 2011, од познатог српског
књижевника Радована Б. Милића, који нам то приказује и доказује документима.
Докуменат за то је и третирање сатире ЂУБРЕ од стране „демократа“ поменутих
власти, као и цјелокупног његовог стварања, које се очигледно персекутира у
свим облицима.
Последњих година српски народ је почео да схвата значај његовог стварања и
самопожртвовања у служби научне истине и борбе за слободу и демократију, за
уједињење препаћеног народа и распарчане домовине, па га уводи у Биографски
7
лексикон СРБИ У СВЕТУ – КО ЈЕ КО, Милене Миловановић, па и Никола
Рацковић у његов ЛЕКСИКОН ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ, док га Културно-
историјски центар из Крагујевца декорише златном медаљом СРПСКА КРУНА и
додјељује му Повељу Српског Витеза, па и Светих Ратника. Издавачка кућа
Србије ГАМБИТ, из Јагодине, прештампала му и његово познато капитално дјело
КО СУ АЛБАНЦИ?, прво дјело Академика Буровића објављено у Србији од једне
српске издавачке куће, пошто је лично он, приватно, већ издао преко 100 књига,
од којих, на стране језике су му објављене преко 50.
Последњих дана, са албанских медија сазнајемо да је и албански народ почео да
мрда: покренуто је питање његове рехабилитације, пошто албанске власти, иако
су му службено још 1992.године признале пуну невиност, чим су осетиле да је
прошла опасност и да неће претрпјети судбину Чаушеског, његове жене и
њиховог малољетног сина, који су убијени од народа, избацили су га из програма
и нахушкали против њега руљу, багру албанског народа, којој претходе
Енверовци, дојучерашњи „комунисти“, па и лично Рамиз Алија са Исмаилом
Кадаре, који сада вију заставе екстремног национализма, шовинизма и расизма.
Иван ЛОВРЕНЧИЋ