http://nova-akropola.

com/mozaik/kratke-price/klesar-koji-nikad-nije-bio-
zadovoljan/

Klesar koji nikad nije bio zadovoljan

Jednom davno živio je jedan klesar. Bio je poznat po neobičnoj vještini u

svom zanatu.
Jednog je dana nekom bogatašu zatrebao poklon i poslao je po klesara.
Kad je klesar došao, vidio je da njegov poslodavac živi u palači, da je
obučen u svilu i saten, da jede đakonije i da je okružen djevojkama i
slugama. Vrlo zavidan, klesar poželi da i sam postane tako bogat. Vila je
čula njegovu želju i učinila ga bogatim čovjekom.

Poslije nekog vremena, jedan visoki činovnik krene u nadzor, putujući u

nosiljci koju su nosili njegovi ljudi. Gdje god bi stigao, uvijek su ga pazili i bio
je okružen vazalima koji su klicali, udarali u bubnjeve i gongove. Kud god bi
krenuo, ljudi su se klanjali i pravili mu mjesta. Put ga je naveo uz klesarova
vrata. Hukćući od skorojevićkog ponosa, klesar je odbio pokloniti se
smatrajući to poniženjem.
“Imam isto toliko slugu koliko i on! Zašto bih mu se klanjao?“, reče on.
Razljućen takvom nepristojnošću, činovnik ga izbatina i kazni novčanom
kaznom. Bolno ustajući, klesar reče: “Znači, visoki činovnici su moćniji od
bogataša.“ Tada se zakleo da mu je jedina želja postati visokim činovnikom.

Vila je čula njegovu želju i pretvorila ga u visokog činovnika. Slijedeći

primjer činovnika, klesar projaše kroz svoj okrug i izazva zavist svih.
Jednoga dana stigne tako do nekog obronka gdje ugleda skupinu lijepih,
mladih djevojaka. I ustremi se na njih kao tigar na bespomoćnu janjad.
Djevojke su vrištale i dozivale i u tren oka mnoštvo ljudi iz naroda Zhuang
sjurilo se sa svih strana držeći mačeve, sjekire i motike, uzvikujući borbene
poklike. Uhvatiše klesara i odvukoše ga u selo. I nisu ga pustili bez čestitih
batina.

Takav grub postupak naroda učinio je kraj njegovim zlodjelima. “Činovnici,

ma kako moćni, nisu ništa spram naroda Zhuang“, reče on i poželi da opet
postane Zhuang.

Još jednom je vila čula njegovu želju i pomogla mu da se preobrazi. Svakog

dana je išao na obronak sa svojim narodom. Orao je i sijao od jutra do
mraka. Bilo je ljeto, sunce je žarilo kao vatrena kugla i pržilo mu leđa dok je
radio. U naletima velike vrućine čak su i ptice i divlje životinje potražile
sklonište duboko u planini, a bivoli su se ukopavali do vrata u muljevitu
vodu. Jedino su blistavo zelene mladice riže stajale uspravno, kao i narod
Zhuang. Klesar zaključi da je Sunce pokretačka sila svemira i počne sanjati
o tome da sam postane Sunce.

Vila je čula njegovu želju i on postane Sunce na nebu. Na užas svih, on

nastavi pržiti istim vatrenim plamenovima. Međutim, dogodilo se da je
naišao velik oblak i sakrio zemlju od Sunca. “Dobro!“, uzdahnu klesar. “Tko
bi pomislio da je oblak snažniji od Sunca?“

Tako je sada poželio biti oblak. Ponovno mu je vila udovoljila i pretvorila ga

u oblak što slobodno plovi nebom. Što se drugo moglo dogoditi nego da se
digne vjetar i razbije oblak na komadiće? “Nisam znao da je vjetar tako
moćan!“, uzviknuo je klesar s užasom. “Dozvoli da postanem vjetar, molim
te.“

Ponovno je vila pomogla i pretvorila ga u oluju. On zapuše kao tajfun,

čupajući drveće iz korijena i rušeći kuće. Dok je tako divljao po zemlji,
odjednom mu se ispriječila stijena. Koliko god puhao, stijena je stajala
nepomična. “Čak niti vjetar ne može ništa stijeni“, pomisli klesar. “Da sam
stijena, nitko me više nikada ne bi kinjio.“

Vila ga smjesta pretvori u stijenu. Nakon nekog vremena dođe grupa

klesara. Razgledali su stijenu, provjeravali koliko je čvrsta i počeli je
razbijati. Zbunjeni klesar, sav prestrašen, potraži pomoć od vile. “Najbolje bi
bilo da budeš ono što jesi“, reče vila. I tako je ponovno postao klesar.

Od tada je radio požrtvovno kao nikada prije i postao još brži i bolji majstor.
Zbog njegove su vještine ljudi često tražili njegove usluge. Kako je vrijeme
prolazilo, postao je vrlo poznat i svi su ga u njegovom kraju poštovali kao
velikog klesara.

iz zbirke Kineske bajke, 1989. g.

Autor: Nives Lozar
https://belegbg.wordpress.com/2013/05/14/carobna-kicica-kineska-
bajka/

ČAROBNA KIČICA, kineska bajka

Posted on maj 14, 2013by Beleg

Beše jednom jedan dečačić po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no

hleba jeo. Na nesreću, ostao je zarana siroče te je morao samog sebe
prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u šumi ili kosio travu,
pa ipak bio toliko siromah da mu je kičica izgledala kao neprocenjivo blago.
Kad je jednom prolazio kraj škole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje
vaspitanike podučavao crtanju. Zažarenih očiju gledao je dečačić kroz
odškrinuta vrata kako se šarolike boje, sve potez po potez, uobličuju u
krasnu sliku. Pre no što je i shvatio šta čini, ukorači dečak u školu.
– Smem li se usuditi da pozajmim jednu četkicu? – zapita učitelja. – I ja bih
tako rado učio da crtam.
– Šta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! – dreknu učitelj strogo i mrko
ga odmeri. – Golja kao ti, pa hoće, ni manje ni više, nego da uči slikanje!
I tako ga po kratkom postupku izbaci.
– Znači, razmišljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je čak i
crtanje. E, baš da vidimo da li je tako! Od tog dana, kad je u šumi pribirao
drva, posmatrao je pažljivo obličje i let ptica pa jednom grančicom njihovu
sliku ucrtavao u prašinu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde
vrludaju kroz ševar, pa bi zamočio kažiprst u vodu i vrhom prsta crtao
njihove oblike na pljosnatom priobalnom kamenju; najzad, kad bi s večera
došao kući, uzimao bi nagaravljeni komadić drveta u ruku i njime crtao
predmete svog oskudnog pokućanstva: sto, klupicu i šta je još drugo
posedovao, a sve bi to šarao po zidovima svoje glinene kolibice.

Dan za danom vežbao je uporno i strpljivo, pa, da vidiš, i vrlo dobro

napredovao. Tako je zapanjujuće verno slikao ptice da si mirne duše
mogao očekivati kako će svakog časa zacvrkutati, a ribe su mu takođe
izgledale tako prirodne i žive kao da će pri prvom dodiru zamahati perajima
i otplivati. Ali ono za čim je dečačić najviše čeznuo, to mu je još uvek
nedostajalo: kičica.

Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne večeri, leže na svoju slamaricu i,

iscrpljen od dnevnog rada, smesta zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac
snežnobele brade i predade mu kičicu. Ovo je čarobna kičica – progovori
starac. – Budi oprezan i koristi je samo u blagočastive svrhe. Kako je samo
kičica blistala i treperila, i kako bila teška u ruci kad je Ma Lijang prihvati. –
Pa to je doista prekrasna kičica – uzviknu dečak očarano i skoči od radosti
sa svoje postelje. – Veliko vam hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri
starče… No, gle – prijateljskog starca već više nigde nije bilo. Ma Lijang se
prepade i probudi. Avaj, pomisli razočarano, to opet beše san! Da li san?
Da je bio san, odakle bi se kičica o kojoj je toliko sanjao, pozlaćena kičica,
sad našla u njegovoj ruci?

Tek što je Ma Lijang ovom čarobnom kičicom naslikao ptičicu, već bi malo
stvorenjce raširilo krilca, pa bi lepršalo i ćurlikalo i cvrkutalo kao da želi da
svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takođe bi i ribice koje bi naslikao
glavačke skakale u vodu, pa bi vrludale levo-desno i izvodile kojekakve
vesele igre njemu u čast. Kako je srećan bio Ma Lijang!

Iz dana u dan išao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u čemu su
oskudevali: plugove, motike, lampe uljanice, vedra za vodu… Takva
čudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta
pronese se vest, pa i bogati seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa
odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija, koji mladog
čarobnika jednostavno dohvatiše za perčin i dovukoše pred gazdu.

Da bogataši nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang

odavno uprkos svojoj mladosti, pa kako je bio čvrst i neustrašiv junoša,
usudi se da, uprkos najoštrijim pretnjama i najprimamljivijim obećanjima,
odbije da i jedan jedini potez kičicom povuče u gazdinu korist. Na to se ovaj
toliko razbesne da dečaka zaključa u štalu i najstrože naredi da mu se ne
daje ni jelo ni pilo.
Tri dana tako dečak proboravi u štali. Trećeg dana u predvečerje otpoče
sneg. Velike pahuljice padale su sa neba, pa se ubrzo preko smrznute
zemlje raširi debeli, pahuljasti snežni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma
Lijang dosad od gladi nije krepao, sad će se zasigurno smrznuti. Kad,
međutim, stiže pred štalska vrata, ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena
vatra, a prijatan miris svežeg pečenja dopre mu do nozdrva. Gazda se
nečujno prišunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj
vatrice, sladio se pečenjem i u tiganju pržio valjuške. Aha! pomisli gazda,
znači sve je to naslikao, jer kako bi inače tiganj, drva, meso i brašno dospeli
u štalu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmećare i naredi im da
malog bez oklevanja ubiju. Tako će odsad kičica njemu pripadati. Po
zapovesti upade tuce slugu u štalu – ali gle, gde je mališa? Na zidu s
istočne strane videše merdevine koje su vodile na tavan. Gazda htede
njima da se uspne, ali tek što je kročio na treću prečagu, strmoglavi se i
poleđuške ljosnu o zemlju. Istog časa nestadoše merdevine bez traga.

Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu više u selu nema opstanka, jer ma

gde se sakrio, pronašli bi ga gazdini žbiri, pa bi doveo u nepriliku ne samo
sebe već i sve one koji bi mu pružili utočište. S bolom u duši oprosti se on
od svoje drage postojbine: „Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte
zbogom! Možda ćemo se još u životu sresti.“ I tako žurno naslika konja,
vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum.

Nije daleko dospeo kad za sobom začu topot konjskih kopita. Pri svetlosti
rasplamsalih buktinja vide četu konjanika, napred gazda s isukanim mačem
u ruci, a za njime njegove sluge izmećari. Na to Ma Lijang poteže kičicu i
naslika sebi luk i strelu, pa pričeka dok progonitelji ne pristigoše na
domašaj: fijuuuuu! fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogođen posred
grla, sruči se s konja. Sad Ma Lijang žurno mamuznu svog ždrepca i,
puštenih uzda, odjezdi.

Nekoliko dana docnije stiže do jednog gradića. Već sam dovoljno udaljen
od rodnog mesta, pomisli dečak, pa bih ovde mogao bez opasnosti da se
nastanim. Kako drugog posla nije mogao naći, to opet poče da crta. Ovog
puta se pak dobro čuvao da ne izbije na glas kao čudotvorni slikar. Slike
koje je nudio na prodaju ostajale su beživotne jer ih nikad ne bi do kraja
naslikao: pticama bi nedostajao kljun, životinjama po jedna noga – jednom
rečju, uvek bi namerno ponešto izostavio.

Jednog dana, pak, tek što je dovršio jednog ždrala bez očiju, kad mu
slučajno prsnuše dve kapi tuša na prazna mesta i tako se nesreća dogodi:
ždral otvori smesta oči, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj neočekivani
događaj prenerazi čitav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih
ulizica, u želji da se dodvori, saopšti caru o ovom čudesnom događaju.

Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokušaše da Ma Lijanga

domame rečima slatkim kao med, zatim pređoše na prikrivene pretnje, a
pošto se dečak opirao, najzad ga skleptaše i silom dovukoše u prestonicu.
Ma Lijang je ranije već često slušao od ljudi kako se car okrutno i
tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar bi takvom jednom odvratnom vladaru
on stavio svoju umetnost u službu? Nikad, ni za šta na svetu!

Umesto zmaja, kako je car naredio, dečak naslika jednu groznu žabu
krastaču, a kad njegovo veličanstvo požele da vidi feniksa šarenog perja,
dogega odjednom pored njega očerupani pevac. Ove grozne životinje
uznemiriše čitavu palatu: zagadile su raskošne odaje i svud rasprostrle
životinjski smrad. Caru se žuč razli od besa.

– Otmite mu kičicu! – dreknu stražarima. – Bacite nitkova pravo u najcrnju

tamnicu! S otetom čarobnom kičicom pokuša sad car sam da se bavi
slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je brdo od čistog zlata. Ali u
njegovoj bezgraničnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je
dodavao sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s
padinama, obroncima, kupama i vrhovima. Ali kad bliže promotri svoje
umetničko delo, imao je šta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu! Samo su
sure stene, gomile vapnenca ležale pred njim, a kako ih je bezumno visoko
bio natrpao, to se čitava gomila pod svojom sopstvenom težinom strovali,
pa u onom tumbanju zamalo što ne smrska noge njegovom veličanstvu.
Pokušaj slikanja zlatnih brda bio se, doduše, sramno izjalovio, ali to cara
nije odvratilo od zamisli da smesta počne novu sliku.

Ovog puta nacrta zlatnu šipku, ali mu se i ona u njegovom bezgraničnom

srebroljublju učini premalom, te ju je produžavao i širio, nadovezivao, krivio,
uvijao i preplitao sve dok ne dobi debelu, dugačku, izukrštanu zlatnu
šipketinu. Na njegov užas, namah se pretvori to zlatno čudovište u groznu
džinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od
straha onesvesti, i da mu dvorani ne pritekoše hitro u pomoć, veruj da bi ga
čudovište zajedno s odelom i perčinom progutalo.
Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kičicom uzaludna. I
tako naredi da junošu izvuku iz sužanjstva, te mu blagonaklono polaska
govoreći vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko zlatnih i srebrnih
novčića no mu još i obeća da će ga oženiti jednom princezom. Ma Lijang,
koji je u međuvremenu već bio izmudrovao neku lukavštinu, načini se kao
da prihvata careve predloge s najvećom radošću. Car se preko mere
razveseli i vrati dečaku kičicu.
Sad opet poče car da se domišlja šta bi mu junoša mogao nacrtati. Neki
breg? – Ne, odatle bi, možda, mogle da iskoče opasne zveri. Nećemo breg.
Neka crta more. Divno, plavo more.
Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je
letela kičica gore-dole; odjednom pred carevim očima poče da blista i
presijava se beskonačno prostrano more. Pri svetlim sunčevim zrakama
ležalo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglačani lapislazuli.
– Baš je lepo – uzviknu car, dok je kroz vodu čistu kao biljur zurio u morsko
dno – samo mi reci gde su ribe?

– Ribe? – odvrati Ma Lijang. – Samo trenutak. Marljivo zamaha kičicom

tamo-amo i već zaplivaše duž obale šarolike ribice, koje se neko vreme
veselo u plićaku prevrtahu a zatim spokojno otplivaše na pučinu. Car
oduševljeno posmatraše igru ribica. Kad u daljini iščezoše, obuze i njega
želja da se naveze na more.

– Naslikaj mi brod – dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, već je Ma

Lijang naslikao jednu golemu džunku, pa kad se car s porodicom i svitom
ukrca na galiju, docrta Ma Lijang i oštar povetarac: more se namreška,
talasi počeše da biju o bokove broda, te lađa veselo zaplovi morem. Caru
se, pak, vožnja pričini presporom. – Hej! – doviknu on na obalu – docrtaj još
malo vetra.
Ma Lijang se snažno razmaha kičicom: talasi se podigoše, jedra
nabreknuše, sve brže i brže klizio je brod. Još nekoliko poteza kičicom i
more se uznemiri, zapenuša i zatutnja; šibana uskomešanim talasima,
džunka se nakrivi. Caru se stuži i prepast ga obuze.

– Dosta! – razdra se iz petnih žila. – Dosta je vetra! Ne treba više. Ma

Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kičicom, i
tako je burno slikao da more zaurla i zapenušenim, uskipelim, lomovitim
talasima baci se na jadnu galiju, koja je već u svim sastavima i spojnicama
počela da popušta. Tresući se od prepasti, mokar do kože, prilepi se car za
katarku, vrištao je iz petnih žila i usplahirenim znacima pokazivao Ma
Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume.
Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada
kičicom. Orkan se uzvitla. Crne oblačine gonile su se nebom. Talasi se
nadigoše kao kuća, oboriše na galiju, te je stukoše na parčiće: car i sva
njegova pratnja pogiboše u talasima.

Priča o tome kako je Ma Lijang čarobnom kičicom oterao nepočudnog cara

u vodeni grob, ubrzo se raširi po celoj zemlji. Tvrdi se da se Ma Lijang
docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proživeo među
drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga
neprekidno putovao od grada do grada, od sela do sela, te svojom
čarobnom kičicom uvek siromasima činio dobra dela. Šta je pak stvarno sa
malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnošću.