Небојша Јанковић

ЛЕТОПИС
ХРАМА УСПЕЊА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
1997 – 2014

Смедерево, 2014
 Небојша Јанковић

ЛЕТОПИС
ХРАМА УСПЕЊА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

1997 – 2014

Смедерево

2014
 ЛЕТОПИС
ЦРКВЕ УСПЕЊА
ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
1997 – 2014

Електронско издање летописа

Издавач
Црква Успења Пресвете Богородице

Рецензент
Јереј др Жељко Ђурић

Коректор
Слађана Ђокић Цветковић

Фото
Архива
Цркве Успења Пресвете Богородице

Тираж
300

Издавање електронске књиге

помогло предузеће
СЗРГ ''Југоградња'', Смедерево
 4
Садржај

Увод .................................................................................................... 8

Глава I
Духовно-материјална обнова храма

1. Духовна обнова храма

1.1 Света литургија, ноћна богослужења

и читање имена за живе и упокојене …………………………………..10

1.1. Света литургија и ноћна богослужења ………………………….. 10

1.1.2 Читање имена живих и упокојених ………………………………11

1.1. 3 Богослужетиљи ……………………………………………………. 14

1.1. 4 Деца на Светој литургији ………………………………………… 15

1.1. 5 Хор …………………………………………………………………… 17

1.2 Обитељ цркве Успења Пресвете Богородице ………………...... 17

1.3 Списак богослужбених књига, икона, сасуда

и других ствари ……………………………………………………………. 21

1.4 Икона Богородице Смедеревске ................................................... 25

1.5 Икона Богородице Курске ............................................................ 33

1.6 Икона Светог Нектарија Eгинског ................................................. 42

1.7 Храмовна слава - Успеније Пресвете Богородице ...................... 48

1.8 Провале у цркви ............................................................................. 55

 5

2. Материјална обнова храма

(Реконструкција и рестаурација)

2.1 Врата ................................................................................................ 61

2.2 Прозори ........................................................................................... 65

2.3 Степенице ....................................................................................... 66

2.4 Кров ................................................................................................... 67

2.5 Полијелеј .......................................................................................... 68

2.6 Иконостас ........................................................................................ 68

2.7 Певнице и налоњ целивајуће иконе ............................................ 70

2.8 Струја .............................................................................................. 71

3. Предстојећи послови

3.1 Капиларна влага у цркви ............................................................... 72

4. Фотогалерија
и слике у акварелу Цркве Успења

4.1 Фотогалерија обнове Цркве Успења .......................................... 78

4.2 Фреске у Цркви Успења ................................................................ 98

4.3 Некада и сада, слике у акварелу и фотографије ...................... 103

4.4 Натпис ............................................................................................ 113

4.5 Фебруарска зима 2012. године ..................................................... 114

4.6 Богослужитељи ............................................................................. 119

4.7 Верни народ ................................................................................... 128

 6

Глава II

Гробови знаменитих Смедереваца

и друге знаменитости око храма Успења

1. Димитрије Дина Манчић:

ЧОВЕКОЉУБЉЕ И ДОБРОЧИНСТВО ........................................... 138

2. Димитрије Давидовић ................................................................... 144

3. Гробница Породице Љотић ........................................................... 147

4. Антоније Протић: УЧЕНОСТ И ГОСПОДСТВО ЋИР-АНТЕ ...... 153

5. Јованча Спасић – Татарин .......................................................... 157

6. Свештеник Милан Милић ............................................................. 158

7. Спомен-костурница са звоником

7.1 Заветни дан ............................................................................... 159

7.2 Звоник на спомен-костурници ................................................... 161

7.3 Експолозија муниције у Тврђави

– комунистички терористички акт ................................................. 164

8. Немачко ратно гробље ............................................................... 175

9. Платан и липа .............................................................................. 179

10. Златно брдо ................................................................................. 182

Глава III
Кратка историја храма

1. Увод ............................................................................................. 188

2. Време оснивања и ктитор ......................................................... 189

3. Живопис и иконостас ................................................................... 191

 7

4. Спомињање Црквe Успења као манастирске цркве ................. 193

5. Посете и ходочашћа цркви Успења, ратне прилике ..................... 195

6. Легенда ........................................................................................... 197

7. Археолошка истраживања ............................................................. 197

8. Црква под заштитом закона ............................................................ 198

9. Обнове манастирске цркве ............................................................ 199

Литература ......................................................................................... 205

Белешка о писцу ............................................................................... 207
 8

Увод

Црква Успења Пресвете Богородице у Смедереву траје већ шест векова. У

зависности од историјских околности она је била манастирска или
парохијска црква, а вероватно и црква Смедеревске митрополије. Сада је
само црква намењена богослужењу.
У време епископа пожаревачко-браничевског др Игњатија и старешине
цркве протонамесника др Жељка Ђурића, а по вољи Божијој и уз помоћ
верујућег народа, црква Успења Пресвете Богородице у Смедереву, после
дужег периода, почиње најпре духовно, а потом и материјално да се
обнавља од 1997. године.

'' Сиромаси, а не богати даше.'.

Натпис је извесног Стефана у цркви, поводом обнове цркве у лето 1703.

године, који вековима сведочи о побожности српског народа, посебно
сиротиње, и жељи да се светиње обнављају али и граде нове.

У периоду од 1997. до 2014. године, на цркви Успења Пресвете

Богородице обновљена су – врата, прозори, степенице, кров, полијелеј,
иконостас, певнице и налоњ целивајуће иконе, а уведена је трофасна
струја. Сада, предстоје и послови на отклањању влаге у цркви,
реконструкцији звонаре, обнови капеле Димитрија Дина Манчића,
уређивању гробница истакнутих Смедереваца, а можда и да се цркви
Успења врати ранији статус – манастирске цркве и обнови манастирска
обитељ.
Када говоримо о обнови цркве Успења можемо рећи да је прва већа
обнова извршена 1703. године. О томе нема званичних података осим
записа на зиду.
Након Другог светског рата, у време комунистичке власти, већи
архитектонско – конзерваторски радови, када је урађена и дренажа терена,
изведени су 1969. године.
По пројекту Регионалног завода за заштиту споменика културе из 1972.
године, тек 1975. извршена је санација објекта и терена у непосредној
околини, спроведена дренажа терена, изведена изолација од влаге,
постављен нов тротоар, кров цркве је на новој подлози покривен новом
ћерамидом, извршена је електрификација цркве (једнофазна струја),
постављен је громобран, а кроз јужни зид припрате урађен је канал за
одвод дима из цркве.
 9

Том приликом измештена је на нову локацију гробница породице Љотић јер

је била прилепљена уз храм и наводно ''стварала већу количину влаге''?
Године 1985. простор око цркве поплочен је крупним комадима камена.
До сада најобимнија археолошка истраживања извршена су, од 2. до 17.
августа 1982. године, у организацији Регионалног завода за заштиту
споменика културе у Смедереву.

Треба подсетити да је црква Успења под заштитом државе од 27. августа

1947. године. У решењу је, између осталог, записано: ''Црква Успења
Богородичина у Смедереву - на гробљу, има се сматрати општенародним
добром и ставља се под заштиту државе заједно са њеном непосредном
околином...''

Многе историјске личноси су посетили ову цркву. У време Првог српског

устанка, вожд Карађорђе је боравио у овој цркви и притом поклонио звоно
са натписом:

Ово звоно приложи Ђорђе Петровић у варош Смедерево 1808.

Цркву су посетила и два патријарха. Најпре патријарх Арсеније III

Чарнојевић 1680. године, а потом, 1745, и патријарх Јоанићије III Караџа.
Такође, цркву су посетила и два браничевска епископа Венијамин, у
новембру 1934. године, и Игњатије – 28. септембра 2010. године.

Да бисмо боље схватили друштвено-политичке, али и ратне прилике, у

којима почиње најновија обнова цркве Успења неопходно је да се
подсетимо на догађаје од 1991. до 2012. године – распад југословенског
комунизма и државе, грађански рат на територији бивше СФРЈ, астрономска
инфлација и корупција, НАТО агресије на СР Југославију (Србију и Црну
Гору), тајкунизација Србије, криминална приватизација друштвене својине у
којој је у периоду од 2000. до 2012. године скоро милион радника остало без
посла. Бела куга је интензивирана, по неким проценама – годишње нестаје
34.000 становника, а млади све масовније, ''трбухом за крухом'' одлазе у
иностранство. Преко средстава за масовну комуникацију – народ је
систематски заглупљиван, а посебно преко телевизијских емисија као што
су Велики Брат, Фарма, Мењам жену, Сервајвер... итд. Стваран је слуђен,
духовно и социјално сиромашан и пасиван друштвено-политички грађанин.
Једна од ретких утеха, али и брод спасења за вечно царство, била је црква.
 10

Глава I
Духовно-материјална обнова храма

1. Духовна обнова храма

1.1 Света литургија, ноћна богослужења

и читање имена за живе и упокојене

Срж је Свете литургије (Свете Евхаристије), светоотачки речено:

''Бог постаје човек да би човека начинио богом!''

Свети Јустин Ћелијски

1.1. 1 Света литургија и ноћна богослужења

Света литургија у цркви Успења Пресвете Богородице служи се недељом,
суботом и празницима. За Божић и Ускрс – Света литургија се служи ноћу,
односно одмах после поноћи у 24 часа. Након службе верници се окупе око
трпезе љубави и послуже се скромном храном - оно што је Бог дао и
домаћин спремио.
Да се укратко подсетимо на смисао наша два најзначајнија празника.

Рођење Христово – Божић

Најрадоснији хришћански празник је Божић. Тог дана празнујемо рођење

Јединороднога Сина Божијег – Господа Исуса Христа од Духа Светога и
Свете Марије у ''Витлејему Јудејскоме за време цара Ирода'' (Мат. 2, 1).
С обзиром на то да је у питању месијанска служба новорођеног
Богомладенца Христа, који је ''ради нас људи и ради нашег спасења сишао
с неба и постао човек'' – Његово рођење у времену је најзначајнији догађај у
историји рода људског. Зато је целокупно културно човечанство од пре две
хиљаде година поделило историју рода људског на два дела – на историју
пре рођења Господа Исуса Христа и на историју после рођења Господа
Исуса Христа, или како се краће каже: на историју пре и после Христа.
Рођење Господа Исуса Христа је, дакле, центар хришћанске историје.
Божић се још назива – Мала пасха (Мали Ускрс).
Божић Црква слави од IV века. Тачније, 354. године у Риму, 379. у
Цариграду и 386. у Антиохији.
 11

Већ на Бадње вече се говори:

''Мир Божији – Христос се роди!'' - ''Ваистину се Христос роди!''

Васкрсење Христово – Ускрс

Васкрс је највећи празник у хришћанској години, јер тада Црква

доживљава централни догађај Христове победе над смрћу. То је дан вечне
радости јер је тада Христос доказао своју Божанску моћ када је сломио
најјаче оружје у рукама Сатане – смрт! На тај велики дан испунило се
очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Јована
Крститеља.
Васкрсењем свога тела из гроба Христос је крунисао све раније празнике,
почев од Божића и Богојављења, па све до Лазареве суботе, Цвети и
Великог петка. И опет од Ускрса зависе велики празници: Вазнесење и
Педесетница (Духови).
На Крсту је добровољно умро безгрешни Христос за нас грешнике. Он се
жртвовао за нас да би нас избавио од робовања ђаволу и од вечне смрти.
Вера хришћанска без Васкрсења не би имала смисла. На земљи је Господ
Бог већ отворио Врата Раја – то је наша Света православна црква.

Тада певамо ускршњи тропар:

''Христос васкресе из мртвих, смрћу смрт унишшти,

и онима који су у гробовима живот дарова!'',

а поздрављамо се:

''Христос воскресе!'' – ''Ваистину воскресе!''

1.1. 2 Читање имена живих и упокојених

''Непрестана молитва праведнога много може помоћи.'' (Јаков: 5, 16)

Најпре да се подсетимо: ''Бог није Бог мртвих него живих; јер су у Њему
сви живи!'' (Лука: 20,38) Са вером у ове еванђелске речи редовно се на
Светој литургији читају имена живих и упокојиних за спасење њихових
душа, а по потреби и на Великом входу.
A то бива на следећи начин: пре почетка Свете литургије, на проскомидији
(проскомидија значи приношење, приношење на жртву хлеба и вина),
стојећи пред жртвеником, свештеник узима прву просфору која се од тог
тренутка зове Агнец (Јагње) и представља Христа који се жртвује за људе.
 12

Другу просфору вади у част Пресвете Богородице; трећу вади у спомен

чинова светих (пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних...);
из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене
чланове Цркве.
Док свештиник вади честице из четврте просфоре – читају се имена за
живе, а док вади честице из пете просфоре – читају се имена за упокојене
чланове Цркве.
*
Ево неколико мишљења о значају читања имена (молитве) за живе и
упокојене чланове Цркве.

Архимадрит Тадеј (манастир Витовница):

'' ... За мртвима не треба туговати. Они су отишли код Господа и туговање
им ништа не може помоћи... Треба да будемо молитвени и да се молимо за
своје рођене. Највише што можемо да учинимо за наше миле и драге који су
Богу отишли је да се молимо Богу за покој њихових душа и да, тамо где има
(свакодневна) Света литургија, дамо њихова имена, и да молимо
свештенике да се моле за покој њихових душа. (Старац Тадеј Витовнички:
''Мир и радост у Духу Светом'', IV издање, Београд, 2007. године.

Владика Николај Велимировић, упитан је једном приликом:

''Да ли има спасења за оне који се нису кајали у овом животу и тако
прешли у вечност?''

''Има.'', рекао је владика, ''Ако има ко да се моли за њих и то да се моли

четрдесет литургија, наравно, и, ако има могућности, да приложи да се и
даље служе литургије!''

Света литургија је Голготска жртва. На Светој литургији се Господ жртвује .

Када свештеник вади честице за покој душе и кад се причести, он све
честице упути и каже:

''Господе, покај грехе свима онима који су овде споменути, Твојом чистом
Крвљу!''

Ето, видите, то је највећа молитва, највећа жртва коју ми можемо да

учинимо за наше миле и драге који су отишли Богу.

*
 13

Преподобни Ава Јустин Ћелијски у књизи ''Тајне вере и живота'' пише да

је бесмртност својство човекове душе и тела. Иако је тело неопходни
састојак човековог бића, његов материјални основ, ипак је оно – оруђе,
орган, а душа је живот и животворно начело у човеку. Душа може живети и
без тела, али тело не може живети без душе: дух је оно што оживљава.
Душа је биће просто, бестелесно, разумно, слободно, животворно. Као
просто биће, она је недељива; као бестелесно – невидљива; као
животворно – бесмртна; као разумно – слободна. А тело је прашина
земљина, глинени сасуд душе, земљани дом душе, у коме душа живи овде
привремено али ће се поново сјединити са њиме када га Бог бесмртно
васкрсне на свршетку овога света и ове историје, када ће отпочети вечни
живот.
Сву своју вредност тело добија од боголике душе која борави у њему; без
ње – оно се распада, умире и губи своју вредност. Душа представља
бесмртну, вечиту, божанску вредност човековог бића. То потврђују
Спаситељеве речи:

''Каква је корист човеку ако свет добије, а душу своју оштети? Или какав
ће откуп дати човек за душу своју?''

Тело живи душом, а душа Богом. ''Душа је живот тела, а живот душе је Дух
Божији''. Човек је најсложеније и најразноврсније биће: душа му је од Бога и
има небеску племенитост, а тело му је од праха земљиног. Што је Бог за
душу, то је душа за тело, сједињујући га и управљајући њиме.
Сва непролазна вредност, драгоценост и незаменљивост душе долази од
њене боголикости, тј. од тога што је човек створен по лику божијем.
Боголикост душе састоји се у одржавању лика Божијег у души
човековој!
Бог је савршена духовност, свесавршени Ум, свесавршена Слобода,
апсолутни Живот и Вечност, савршена Доброта и Светост, а душа човекова
је одражај, одблесак, отсјај свега тога. Бог је врховни господар и управитељ
светова, човекова способност владања над природом јесте одражај тога.
Уопште, све карактеристичне црте Божанства, по речима светог Григорија
Ниског, садрже се на известан начин у боголикој души човековој. Али, поред
све сличности која постоји између Бога и човека, створеног по лику
Божијем, постоји и велика разлика међу њима. Јер, док је Бог нестворен,
неизменљив и увек исти, дотле створена природа не може постојати без
промене.
Водећи порекло непосредно од свог Творца, вечног Бога, душа је
непролазна и бесмртна. То показује да се чежња за бескрајношћу налази у
самој суштини духа људског. Саздан по лику Божијем, човек тежи за
бескрајним знањем. Дух људски хоће бескрајност, хоће бесмртност по сваку
цену и ма у ком облику. Дакле, саздан по лику Б ожијем, човек је сав у тој
 14

чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним
Богом и Божијим истинама у свим световима.
Наш Господ Исус Христос објављује да је божанско савршенство главни
циљ човековог постојања у свету:

''Будите савршени као што је савршен Отац наш Неберски'', каже Христос.

Због свега тога Господ Христос је своје Еванђеље истине, правде, љубави,
доброте, вечног живота назидао на бесмртности људске душе као на
богоданом темељу. Главни и једини циљ његовог живота и рада у
човечанском свету јесте: да људима осигура и да вечни живот , испуњујући
људско биће вечном божанском истином, правдом, љубаљу и добротом. У
тој намери је Он и победио смрт својим васкрсењем, јер је васкрсењем
доказао и показао да је душа људска заиста бесмртна. А када је од Бога
дата бесмртна, онда и може живети вечним животом Божијим.

Старац Михаило Валаамски (1877-1962) о молитви за упокојене каже да

наша светла и радосна вера учи нас да ће доћи време када ћемо видети
своје драге покојнике и кад ћемо са њима нераздвојно вечно живети. Бог је
безгранична љубав. Он неће раздвојити оне који су били сједињени везама
љубави.
Требало би, дакле, да очувамо истинску љубав према нашим драгим
покојницима. Када ми умремо, и они ће се у нашем смртном часу сетити нас
с истом љубављу с којом смо се и ми овде сећали њих. То ће нам помоћи. И
док се ми овде с њима опраштамо са сузама и молитвама, они ће нас
дочекати с радошћу и благим вестима.
Упокојени знају све о нама шта ми овде чинимо. Они нас савршено виде и
чују кад се за њих молимо. Чак и кад бисмо пожелели да се сакријемо у
утробу земаљску и да се тамо молимо за упокојене, они би знали, видели и
чули ко се за њих моли... Колико тек о свему томе много више зна Сам Бог!

1.1. 3 Богослужитељи

Више пута у цркви Успења Свету литургију служио је епископ пожаревачко-

браничевски г. Игнатије. Поред оца Жељка, као старешине цркве, служили
су скоро сви смедеревски свештеници. Између осталих и отац Душан
Глишић, прота др Радомир Милошевић, отац Теша Лукић (Врбовац),
јеромонах Пимен Дејановић, отац Драгиша Гиле (Селевац), отац Зоран
Ђуровић и други.
Такође, Свету литургију су служили и многобројни свештеници из других
градова и епархија као што су отац Александар (Костолац), отац
Александар (Деспотовац), отац Варнава (рођени Американац и припадник
 15

Америчке православне цркве). Са оцем Варнавом (10. јула 2011. године)

била је његова жена Јелисавета, али и њихова деца - трогодишњи Сава и
петогодишња Милица. Пошто је њему енглески матерњи језик, Литургија је
служена на српском и енглеском језику. Узгред, аутор овог летописа Свету
литургију на српском и енглеском први пут је слушао у манастиру
Студеници, у лето 2010. године. Такође, ђакон Иван Весић долази сваке
суботе на Литургију, а ђакон Игор Димитријевић по потреби.

1.1. 4 Деца на Светој литургији

А Исус рече: ''Пустите децу и не браните им да долазе к мени, јер је

таквих Царство...'' (Матеј: 19, 14)

Свету литургију у цркви Успења красе и многобројна деца која не само да

присуствују на служби већ и активно учествују у њој. Најчешће носе свеће, а
понекад помажу свештенику у олтару додајући му кадионицу или топлу
воду. По бројности предњаче деца свештеника: Божидар и Софија Ђуриђ,
браћа Лука, Немања и Стефан Гавриловић; деца Милоша и Сунчице
Николић: Ружица, Глигорије, Мира и Михајло; деца Милана и Биљане
Обрадовић: Давид, Марија, Никола и Павле; али и Петар Стевановић, Лазар
Булатовић, Никола Спасић, Игор Илић...
Вероучитељи Никола Радић, Наташа и Жељко Матић често на службу
доводе школску децу у великом броју, чак читаво одељење.
 16

Ревност и сан, Ускршња литургија

 17

1.1. 5 Хор
Може се начелно рећи да сви присутни верници у цркви представљају хор,
јер сви певају. Ипак треба издвојити групу појаца који предњаче у лепом
певању. Пре свега богослове и вероучитеље: Владимира Поповића, Милана
Томаша, Жељка Матића, Ненада Бајића, Слободана Девичерског,
протинице Снежану Ђурић и Виолету Гавриловић, као и Марину, Драгану
Пантић, Микицу, Милицу Граић, Стефана Радосвљевића и друге.

1.2 Обитељ цркве Успења Пресвете Богородице

''...Јер где су два или три сабрани у име моје онде сам ја међу њима!''

(Мт.18,20)

Летопис цркве је незамислив без свештенства и верника, дакле, оних који

су богослужили, обнављали и уређивали цркву, једном речју градили цркву.
Храм јесте Дом Божији у коме борави Слава Божија (Пс. 25,8), али он
испуњава своју улогу само онда када је у њему саборност: епископа,
свештенства и верујећег народа.

У време када је црква била манастирска турски попис забележио је да

1536. године у Смедереву живи 8 свештеника и сви су по смедеревском
дефтеру плаћали султану пораз. Ниједан извор не спомиње имена
свештеника и монаха. У каснијем периоду спомињу се свештеник Вукша
Зупровић (претпоставља се да је он писац текста на кенотафу деспота
Стефана Лазаревића у Марковцу) као и монаси Стефан и Исаија, који су
вероватно припадали монашком братству ове цркве у XVII веку.

Из времена када је ова црква била парохијска (Ј. Стојанов помиње

смедеревски манастир) спомиње се деведесетогодишњи монах Стефан
(1732. година) као и монах Висарион који је касније постављен за
духовника манастира Рукумије. Говори се и о монаху Јовану, вероватно
1772. године. У другој половини XIX века у овој цркви је боравио монах хаџи
Серафим. Између осталог, посетио је Јерусалим и Свету Гору. Скоро да је
50 година провео у овој цркви. О њему пише и Феликс Каниц (1829-1904), у
књизи ''Србија I'', као о старцу од 94 године који није знао да му покаже гроб
Димитрија Давидовића. Треба напоменути да Димитријевићев гроб тада
није био уз јужну певницу цркве.
 18

Поуздано се зна да је прота Стојан Стојковић, отац Антонија Протића,

служио је у Старој цркви преко 20 година. Сахрањен је у ондашњој припрати
коју су сазидали Љотићи. После његове смрти замуњује га његов брат
Димитрије из Крњева. Пред смрт замонашио се и добио име Дионисије. По
својој жељи сахрањен је у порти цркве ''Светог Ђорђа'' у Крњеву.

Старешина храма

Подизањем храма Светог Ђорђа у центру града, а касније и цркве Светог

Ђорђа (црква Јасенак) на Петријевском путу као и цркве Светог Луке на
Царини, храм Успења губи на значају. Постаје напуштена и усамљена
црква, нажалост.
У време пре изградње цркве Светог Ђорђа у центру града, окружни прота
био је и старешина храма Успења Пресвете Богородице. Од времена
доношења црквеног Устава (1947) старешина оба храма у Смедереву био
је архијерејски намесник. Тек 1965. године епископ браничевски Хризостом
је раздвојио те две дужности и за старешину одредио пароха у чијој се
парохији налази храм.
По новој организацији, најпре је старешина био прота Душан Митошевић,
један од првих аутора публикације о овој цркви. Његов наследник био је
протојереј Боривоје Симоновић, старешинство је примио 1965. године.
Прота Живорад Павловић преузима старешинство 1989. године пошто
прота Симоновић одлази у пензију.
Нажалост, у време њиховог старешинства црква се није обновила духовно
(литургијски) а тиме ни материјално. Црква је била веома запуштена и
препуштена зубу времена. Чак, неким продавцима свећа, који су имали
кључ од цркве и који су требали да се старају о чистоћи, црква је била
место за чување старе одеће и других отпадних предмета.
Тек доласком оца Жељка Ђурића у Смедерево, крајем 1996. године, а по
благослову епископа Игњатија, у почетку само суботом, а касније и
недељом и о празницима, од 1997. године служи се редовна Света
литургија. Крајем 2012. године почиње да се служи бденије суботом и пред
празник. Такође, већ неколико година се свакодневно у поподневним
часовима читају акатисти као и друге молитве. Званично, Жељко Ђурић,
парох II смедеревски, постављен је за старешину храма 2004. године и на
овој дужности се налази и данас.
Протонамесник Жељко Р. Ђурић рођен је 03. септембра 1965. године у
Ваљеву. Основну и средњу школу завршио је у Лазаревцу, а Православни
богословски факултет у Београду 1996. На истом факултету магистрирао је
2002. Прву докторску тезу Служба епископа по канонима православне
Цркве одбранио је на Богословском факултету у Фочи 31. маја 2011.
године, а другу на факултету за Културу и медије Мегатренд универзитета у
Београду 2. априла 2012, под радним називом: Културолошки аспекти иконе
у свету визуелних медија.
 19

Отац Жељко

Кретање у служби:

Био је свештеник у Деспотовцу(1996), Смедереву (1996-2000), Атини (2000-

2003), Смедереву (2003-). Старешина успењске Цркве у Смедереву. За
хонорарног наставника на Академији СПЦ за живопис и консервацију
постављен је 2003. године, на катедри за Теологију иконе. У звање доцента
изабран је 2011. Члан је удружења књижевника Србије од 2010. a Улупудса
од 2014.

Стручно усавршавање:

Академску 2000-2003. провео је на Универзитету у Атини (Грчка) гдје се

бавио историјом догмата и патристиком.

Духовно напредовање:

У чин ђакона рукоположио га је епископ браничевски Игнатије (1996) у

Пожаревцу, а у јерејски чин, исте године у манастиру Манасија. Ожењен је
Снежаном Ђурић дипломираним психологом са којом има четворо деце.
Живи у Смедереву.
 20

Из штампе су му изашле четири монографије:

1. Сотириолошке претпоставке учења светог Атанасија

Алексанрдријског о стварању света и рађању Сина (Богословски
факултет СПЦ и Гимназија у Смедереву 2003).
2. Свет идола и васкрсење у Христу по светом Атанасију Великом
(информативна служба СПЦ у Београду и Гимназија Смедерево 2004).
3. Служење епископа канонско предање, Академија СПЦ за уметности и
консарвацију Београд 2011.
4. Сликовност теологије изд. Православни богословски факултет,
Институт за теолошка истраживања и Академија СПЦ за уметност и
консервацију, Београд.

Четири књиге фотопоезије:

1. Таласи, изд. Народна Библиотека Смедерево 2007.

2. Свет који нестаје и свет који настаје, изд. Академија СПЦ за

живопис и обнову Београд , 2008.
3. Слепи во и друге песме, изд. Академија СПЦ за живопис и обнову
Београд 2010.
4. Круг, изд. Меридијани Смедерево 2013.
 21

Књига позоришне фотографије:

1. Време театра, изд. HELICON PUBLISHING, Банатски Брестовац
Октобар 2011.

Отац Жељко Ђурић бави се фотографисањем. Учествовао је на преко сто

тридесет групних изложби уметничких фотографија у земљи и
иностранству. Награђиван је преко 40 пута за појединачне и фотографије у
колекцији. Имао је самосталне изложбе фотографија у Смедереву, Панчеву,
Младеновцу и Омољици. Као представник Академије СПЦ из Београда,
учествовао на изложбама икона у Минхену у галерији ''Gastajg'', као и
Бостону и Њујорку, у црквеним општинама наших помесних цркава Њујорка.
*
Црква данас нема свог ђакона, осим што суботом некад служио бивши
ђакон Иван Весић, сада је свештеник. Понекад у цркви служи ђакон Игор
Димитријевић.
Све послове око уређивања и чишћења цркве обављају неколико верника
на челу са Драганом Пантић, за коју је отац Жељко рекао у једној проповеди
да ''попут брижне мајке бди над црквом да све буде у реду и да свима буде
потаман...''. Поред ње треба споменути и попадику Снежану Ђурић, Емилију
Стокић, Миланку Вучковић Микицу, сестру Марину, брата Марка и многе
друге, као и моју маленкост звонара Небојшу Јанковића.

1.3 Списак богослужбених књига, икона, сасуда

и других ствари

По ономе што знамо, црква Успења у својој дугој историји никада није била
богата материјалним стварима. Оскудност и сиромаштво, чак и у
богослужбеним књигама и светим сасудима али и другим стварима
неопходним за богослужење, одлика је ове цркве. На пример, на основу
познатих пописа из 1732. и 1965. године потврђује се овај став. У периоду
од 1997. до 2013. ситуација је боља. Данас црква у свом власништву има:

1.3.1 Богослужбене књиге:

Изборно Свето Јеванђеље за сваки дан у години;

Празнична и недељна Јеванђеља, Епархија браничевска, Пожаревац,

1968;
 22

Часослов, Москва, 1980

(Часослов је донео отац Жељко Ђурић из Русије 1991. године, а 1997.
поклања га цркви за здравље своје породице, читамо у посвети);

Требник, Београд, 1983;

Православни молитвеник, Београд, 1986;

Свето писмо Нови завјет Господа Нашег Исуса Христа,

Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 1990;

Тропари и кондаци за све дане у години, Српска православна заједница

Шид,
Шид, 2004;

Литургикон, Смедерево, 2010,

(Дар цркви Успења ђакона Ивана);

Православни молитвеник, Епархија браничевска, Пожаревац, 2001;

Божанствена литургија Светог Јована Златоуста, Београд, 1978;

(Превод - архимадрит др Јустин Поповић);

Литургикон, Епархија канадска, 2000;

(Литургикон је написан на српском и енглеском);

Апостол, Епархија жичка, Краљево, 2004;

Тропари и кондаци за све дане у години, Српска православна заједница

Шид,
Шид, 2004;

Зборник црквених богослужбених песама, псалама и молитава,

Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 1991;

Требник, Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 1983;

Православни молитвеник,

Манастир Светог архиђакона Стефана у Сланцима код Београда,

Београд, 1986;

Стеван Ст. Мокрањац: Извод из општег појања са величанијама,

Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 1997;
 23

Стеван Ст. Мокрањац: Осмогласник, IV издање, Свети архијерејски синод

СПЦ, Београд, 1997,
(Осмогласник је богослов Владимир Павловић позајмио Цркви);

Ненад М. Барачки: Нотни зборник црквеног појења,

Епархија шумадијска, ''Каленић'', Крагујевац, 1995,
(Књигу је богослов Владимир Павловић позајмио Цркви);

Велики типик, IV издање, Свети архијерејски синод СПЦ,

Београд, 1984;

Свети Јован Златоуст: Часослов,

(Књигу је богослов Владимир Павловић позајмио Цркви);

Тропари и кондаци за све дане у години, Српска православна заједница

Шид, Шид, 2005;

Псалтир, Православна црквена општина Линц - Аустрија, 2002;

Часослов, Свети архијерејски синод СПЦ, Београд, 2007;

Православни молитвеник, Епархија браничевска, Пожаревац,2001;

Молитвеник и псалтир, Манастир преподобног Прохора Пчињског, 2003;

Православни каноник, Православна црквена општина Линц - Аустрија;

Христови и Богородичини акатисти, ''Подворје'', Москва;

Православни акатисти,
Мисионари Православне црквене општине Линц - Аустрија,
Београд, 2004;

Акатисти Пресветој Богородици,

Православна мисионарска школа
при храму ''Светог Александра Невског'', Београд, 2003;

Акатисти Пресветој Богородици, IV издање,

Библиотека ''Образ'', Београд, 2006;

1.3.2 Иконе:

1.3.2.1 Иконе Нашег Господа Исуса Христа:

 24

Света Тројица;
Плаштаница;
Преображење;
Распеће;Вазнесење;
Васкрсење;
Божић;
Цвети (улаз у Јерусалим);
СилзакСветог Духа (Педесетница);
Сретење;
Христос, пантократар.

1.3.2.2 Иконе Пресвете Богородице:

Тројеручица, две иконе;

Успеније, три иконе;
Благовести;
Лепавинска;
Ваведење;
Рођење.

1.3.2.3 Иконе светитеља:

Свети Никола, две иконе;

Свети архангел Михаило, две иконе;
Свети Сава;
Свети цар Лазар српски;
Свети Димитрије Солунски;
Свети Ђорђе;
Свети Јован Крститељ;
Свети Василије острошки;
Свети Нектарије Егински, две иконе;
Преподобни ЈустинЋелијски;
Свети цар Николај Романов;
(Руси су донели икону);
Преподобна Мати Параскева;
Света Ангелина Крушедолска (на продају);

Свети Никола (на продају).

1.3.2.4 Свети сасуди:

три кадионице,
венчила (две круне за венчање),
 25

прибор за свето причешће (два путира, дискос, копље, кашичица,

звездица, суд за топлоту, помјаник),
миросаљка,
преко 45 кандила.

1.3.2.5. Остале ствари:

два барјака (један са иконом Господа Исуса Христа

и један са иконом Пресвете Богородице,
7 свећњака,
2 налоња,
пет крста, латински четворокраки,
два епитрахиља,
11 дрвених столица,
6 пресвучених столица,
чивилук,
пећ на гас,
три кварцне пећи,
три стола,
дрвене мердевине,
три тепиха.

1.4 Икона Богородицe Смедеревскe

Некада је у цркви Успења Пресвете Богородице, тадашњем

смедеревском манастиру на Карађорђевом брду, у XVII веку, боравила
Чудотворна Икона Богородица Смедеревска. Ова икона је верна копија
иконе Владимирске коју је насликао апостол Лука, а донета је у Смедерево
из Русије. У једном турско-аустријском рату, 1688. године Аустријанци су
икону узели и однели у Беч. Германском прецизношћу, о томе су на
бакрорезу оставили писани траг. Иконом се исказивала идеја о Богородици
која штити баварско[1] и хришћанско оружје које се прославило у победама
над турским неверницима у далеким областима поробљеног Српског
краљевства.
 26

Икона се, с обзиром на то да је била малих димензија, није налазила на

иконостасу, него највероватније испред њега. На поштовање иконе
вероватно је утицало и сећање да су у некадашњој митрополијској цркви
Благовештања Богородичиног (у Тврђави) чуване мошти Светог Луке[2],
који је, како смо рекли, према предању насликао Богородицу (касније је
икона прозвана Владимирска, по истоименом руском граду). Такође,
поштовање Богородице Владимирске у смедеревском манастиру одраз је и
пораста верског и политичког присуства Москве, другог Цариграда и трећег
Рима, међу православним становништвом на Балкану.
 27

О Икони Богородице Смедеревске опширно је писао Мирослав

Тимотијевић[3] у својој студији ''Богородица Смедеревска'', објављеној у
Зборнику за ликовне уметности Матице српске[4]. Између остаог, пише да
се током XVII века из руских и грчких области у Србију доносе многобројне
копије чудотворних икона Мајке Божије.
Међу овим иконама, дакле, биле су и копије Богородице Владимирске,
најугледније чудотворне иконе Московског царства. Њене копије доспевају у
стару парохијску цркву у Сарајеву, парохијску цркву светог Јована
Крститеља у Стоном Београду, цркву манастира Рача на Дрини и цркву
манастира Успења Пресвете Богородице у Смедереву. Све иконе су малих
димензија и по свему судећи донете су са поклоничких путовања у Москву.

*
У време када Јеген Осман-паша[5] пали и напушта Смедерево, монаси
манастира Успења Пресвете Богородице сакривају икону, а приликом
уласка у град српских чета Павла Несторовића Дејака она се објављује
чудотворним откривањем. Предање да је братство приликом бекства
закопало икону, указује на наду у повратак, али и веровање да ће она
својим присуством заштитити манастир од страдања у смутним ратним
временима. Јављање иконе, које потом следи, припада предању о
''обретењу'' Чудотворице извађене из земље у неоштећеном стању. [6]
Према предању војници су приликом заузимања Смедерева поред
напуштене манастирске цркве пронашли Богородичину икону и дали је
баварском официру, а он ју је предао Максимилијану II Емануелу
(Maximilian II Emmanuele, 1679 - 1726), предводнику аустријске војске у бици
за Београд 1688. Он је након освајања града, поред турских застава и
оружја, понео и неколико светиња из српских цркава, а међу њима и
Богородичину икону из Смедерева. Богородица Смедеревска је одмах по
објављивању, у пратњи војске изборног баварског кнеза, свечано пренета у
Београд.
Икона је кратко боравила у Београду, а потом је свечано пренета у Беч.
Максимилијан II Емануел стигао је у аустријску престоницу 19. септембра
1688, само десеетак дана по освајању Београда. Следећег дана по његовом
тријумфалном уласку у Беч у катедралној цркви Светог Стефана је одржано
благодарење Богородици, у присуству целог двора, на челу са Леополдом I
[7].На благодарењу је био и гроф Георгије Бранковић [8], који се тада
налазио у Бечу.
Минхенски језуита Волфганг Раушер (W. Rauscher) проповедао је том
приликом у славу баварског оружја које је победнички војевало под
небеском заштитом Маријиног имена, о чему је сведочила и Богородица
Смедеревска.
Икона Богородице Смедеревске је деценију по смрти Максимилијана II
Емануела поклоњена новоподигнутој цркви манастира Свете Ане у
 28

Лехелу, где је постављена на главни олтар 19. септембра 1738. године.

Чувана је као једна од најугледнијих чудотворних икона Баварске.
Временом око иконе су постављени симболи и амблеми.
Њено поштовање се брзо ширило у новој средини, а веровало се да је она
спасла манастир и предграђе од ратних разарања 1742. Крајем XIX века
икона је уклоњена са главног олтара, а уништена је у савезничком
бомбардовању Минхена 1944, када је и сам манастир тешко разорен. Тиме
се историја о Богородици Смедеревској, започета пре више од два и по
века, коначно завршава и пада у заборав.
На срећу, изглед иконе је познат по старим описима и бакрорезу
штампаном у току прве половине XVIII века. У горњем делу бакрореза је
приказана Чудотворица, а испод ње је латински текст у којем се кратко
наводи њена историја. У тексту се истиче да чудотворица потиче из града
Смедерева (Semendriae) у Српском краљевству који је хришћанска војска
под командом баварског кнеза Максимилијана II Емануела освојила 6.
септембра 1688, и да је потом поклоњена јеронимском манастиру у Лехелу.
Иконом се исказивала идеја о Богородици која штити баварско хришћанско
оружје прослављено победама над неверницима у далеким областима
поробљеног Српског краљевства.

Тимотијевић истиче да баварски и аустријски извори наводе да се

манастир налазио у непосредној близини Смедерева. У граду су крајем XVII
века постојале две цркве, што потврђује и графички лист ритера Ван дер
Бержа из 1689, са панорамском представом аустријско-турског ратишта од
Петроварадина до Смедерева. На њему је непосредно поред смедеревске
тврђаве приказано насеље са два црквена торња, од којих је један припадао
парохијској, а други манастирској цркви. На мапи Il Regno della Servia, коју је
Ђакомо Контели да Вињола (G. Conteli da Vignola) издао у Риму исте
године, Смедерево је означено као утврђени град и митрополијско седиште.
Дакле, није тешко доказати да се под неименованим манастиром,
поменутим у баварском предању о Богородици Смедеревској,
подразумевала стара црква Успења Богородице, смештена у непосредној
близини градског утврђења.
Расположиви извори показују да се манастир у близини Смедерева у којем
се објавила Богородичина икона може идентификовати са црквом Успења
Пресвете Богородице. Они указују да је храм од краја XVI века имао
манастирски статус, а да је истовремено постао седиште Смедеревске
митрополије.

*
Из старих описа се сазнаје, указује Тимотијевић, да је Чудотворица била
малих димензија, сликана је на дрвету и имала златну позадину. Старији
 29

немачки истраживачи сматрали су Богородицу Смедеревску

касновизантијским делом,

Богородица Смедеревска данас

али нису улазили у прецизније одређење времена њеног настанка.

Графички лист показује да је Чудотворица припадала типу Богородице
Умиљенија, под којим су подразумеване разноврсне представе Богородице
коју грли Христос. Због тога је од важности истаћи да Богородица
Смедеревска понавља изглед Богородице Умиљенија познат по икони
чудотворне Богородице Владимирске. Она се сматра једном од икона
насликаних руком Светог Луке па су њене копије биле широко
распрострањене у целокупном православном свету.
 30

Богородица Смедеревска, судећи по барокизованом изгледу, настала је

средином XVII века, или непосредно након тога. У новијој немачкој
литератури истакнуто је да декоративни орнамент позадине и рама иконе,
приказан на графичком листу, указује на кијевске радионице. Круна је по
свему судећи каснији додатак. Постављање круна на чудотворне
Богородичине иконе развило се у католичкој цркви током XVII и XVIII века у
посебан ритуал крунисања безгрешне небеске краљице.
Сазнаје се да су 17. децембра 1647. године у Русију доспели монаси
српског манастира Успења Пресвете Богородице, архимандрит Теодосије и
келар Калиник, али нема поузданих доказа да је реч о смедеревском
манастиру, а не неком другом са истим именом.

Икона Пресвете Богородице - Владимирскаја

 31

Да бисмо боље разумели икону Богородице Смедеревске неопходно је да

се осврнемо и на историју иконе Богородице Владимирске.
Богородица Владимирска је света икона Руске православне цркве.
Према црквеном предању, још за живота Пресвете Богородице, апостол
Лука насликао је ову икону на дасци од стола на којем је јео Исус Христос са
својом мајком Маријом и праведним Јосифом. Икона је убрзо постала
позната због великих чудеса.
Из Јерусалима пренета је у Цариград у V веку, у време цара Теодосија. У
XII веку пренета је из Византије у Русију као поклон Јурију Долгорукову[9].
од цариградског патријарха Луке Хризоверха. Најпре је икона чувана у
женском манастиру Пресвете Богородице, близу Кијева, а 1155. године
принц Андреј Богољубски[10]. је преселио у Владимир [11]. У граду је, од
1158. до 1160. године, тадашњи кнез Андреј саградио цркву Успења
Пресвете Богородице, у XIII веку била је главна црква у Русији, у којој се
једно време налазила икона Богородица Владимирска. Икона је ношена у
многе ратне походе руске војске.
Често се говори о једном чуду ове свете иконе. Наиме, у великом пожару у
Владимиру, 13. априла 1185. године, изгорео је храм али света икона је
сачувана у потпуности. Када је у Москви био подигнут храм у славу
Пресвете Богородице и света икона Владимирска је била пренесена тамо.
Године 1395. пренета је у Москву и чува се у Сретењском манастиру.

Напомена

[1] Баварска (Слободна држава Баварска) налази се у јужном делу

Немачке и по територији је највећа немачка држава са преко 12.000.000
становника. Главни град Баварске је Минхен.

[2] Лука Јеванђелиста

Један од седамдесет апостола Христових. Био је Грк и незнабожац док
није упознао нашег Господа Исуса Христа. У родном граду, Антиохији,
изучио је филозофију, медицину и сликарство.
По предању први је насликао иконе Исуса Христа, Богородице и
апостола Петра и Павла. Сматра се оснивачем хришћанског иконописа.
Проповедао је Еванђеље у Италији, Далмацији, Македонији, Египту и
другим земљама. Написао је Свето Еванђеље по Луки и Дела апостолска
(око 60. године после Христа).
Имао је 84 године када су га идолопоклоници убили. Од IV века његове
свете мошти налазиле су се у Цариграду.
У време деспота Ђурђа Бранковића, мошти светог Луке пренете су из
Рогоса у Грчкој, где су се тада налазиле, у Смедерево 12. јанура 1453.
године. Свети Лука је био положен у митрополитску цркву Благовештања у
Тврђави. Пред пад Смедерева, мошти се преносе у цркву Светог Луке
(задужбина је деспота Ђурђа Бранковића, 1451), у сремском селу Купинову.
 32

У Купинову (општина Пећинци у Срему) су остаци града Купиника

(изграђеног 1388) – седиште српског деспота Лазаревића (Деспот Стефан
Лазатревић) и Ђурђа Бранковића и његових наследника. Турци су га 1521.
године освојили и спалили.
Данас је село проглашено за етно-компекс.
У манастиру Косијереву (Епархија Будимљанско-никшићка) налази се
стопало светог Апостола Луке. У манастиру је подигнута и капела
посвећена овом апостолу која је освештена 2004. године.

[3] Др Мирослав Тимотијевић (Краљево, 1950) историчар је уметности и

универзитетски професор на Филозофском факултету у Београду. Бави се
изучавањем уметности, визуелне културе и културне историје новог века.
Аутор је неколико књига и великог броја студија...

[4] ‘’Зборник за ликовне уметности Матице српске'', број 36/2008.

[5] Јеген Осман-паша био је турски намесник, тачније одметник, у Босни

1686 – 1688 који је уместо да буде у Босни, време проводио са својим
најамницима пљачкајући око Дунава не бринући се што пропада турска
држава. Опљачкао је и ризницу манастира Грачаница, а самог патријарха
ставио на муке. Њему је била поверена одбрана Београда, али он је ову
капију царства 1688. године препустио без борбе, па су Аустријанци ушли у
Београд пошто су претходно заузели Срем, а затим се учврстили у северној
Србији и Босни дуж Саве и Дунава.
Године 1688, спалио је више од 120, а по некима 150 насеља између
Ражња и Ниша као освету Србима тога краја због помагања аустријске
војске у аустријско-турском рату (1717-1718).

[6] Д. Руварац: ''Прилошци и грађа за повест о српским манастирима'',

Старинар, 1888.

[7] Леополд I Хабзбуршки (1640 - 1705)

Угарски, чешки и хрватски краљ, аустријски цар и цар Светог Рима (1658-
1705). Добар део своје владивине провео је ратујући.

[8] Гроф Георгије Бранковић (1645 – 1711)

Дипломата и историчар. Прогласио се потомком српских деспота
Бранковића. Од аустријског цара Леополда I доби је баронску, а 1688.
године грофовску титулу. Ово је одговарало Бечком двору јер се очекивало
да ће преко њега придобити Србе да стану на страну Аустрије у Великом
рату против Турака (1683 – 1699).
Због планова о обнављању Српског царства, што је изложио у
Меморандому цару Леополду I, 1689. је конфиниран у Беч, 1703. у Хеб, у
Чешкој, где је и умро 1711. године.
 33

[9] Кнез Јуриј Долгоруки (1099 - 1157)

Познат је и као Ђорђе I од Русије. Кнез руски. Политичку моћ из Кијева

преместио је у град Владимир. Основао је Москву 1147. године.

[10] Принц Андреј Богољубски (1157 - 1174)

Најпре принц а затим и кнез. Андреј је био син руског кнеза Јурија
Долгоруког. Заслужан је за уздизање Владимира до зенита политичке моћи.
Био је изузетно способан владар.

[11] Град Владимир

Владимир је град у Русији. Административни је центар Владимирске
области и налази се око 180 километара источно од Москве. По подацима
из 2008. године има око 340.000 становника.
Владимир је основао кијевски кнез Владимир Монах Свјатославич 990.
године. Званично се за годину оснивања узима 1108, када је Владимир
Монах утврдио град.
Кнежевина Владимир-Суздаљ или Владимир-Суздаљска Русија
представља велику кнежевину која је наследила Кијевску Русију крајем XII
века и трајала је до касног XIV века. Традиционално се сматра колевком
руског језика и нације и постепено је еволуирала у Московску кнежевину.
У граду је 1158 – 1160. године изграђена црква Успења Пресвете
Богородице, у XIII веку била је главна црква у Русији, у којој се једно време
налазила икона Богородица Владимирска.
Владимир је 1719. године постао главни град своје провинције.

1.5 Икона Богородице Курске

Пре 79 година, у Цркви Успења Пресвете Богородице 26. августа 1934.

године, у недељу увече, била је изложена Чудотворна икона Богородице
Курске, чувена у читавом православном свету а посебно у Русији. Дочекана
је на смедеревској железничкој станици и у литији пренета до Цркве Успења
Пресвете Богородице, где је одслужен акатист. После службе пренета је у
''Руски дом'' који се налазио у улици краља Петра I.
О овом великом догађају у историји ове цркве сведочи ''Глас подунавља''
[1] који је тог дана објавио текст под насловом: ''Курска Богородица
чудотворна икона долази у Смедерево''. Између осталог, у тексту пише:

''Једна од најстаријих и највећих светиња руског народа - чудотворна

икона Курске Божије Матери – већ више од годину дана налази се у
Југославији. Али и поред тога, што је место привременог њеног боравка,
 34

руска црква у Београду, увек има широм отворена врата за сваког

хришћанина...''
Затим, пише да је 1921. године, када су завршене међусобне борбе између
''белих'' и ''црвених'', курски владика Теофан икону је изнео из Русије
спасавајући је од комуниста.

Текст се завршава овим речима:

''На молбу овдашње Руске колоније стигло је од господина Епископа

браничевског [тада је Венијамин Таушановић (1934 - 1952) био епископ
браничевски, примедба аутора] одобрење за доношење чудотворне иконе
Курске Божије Матере у Смедерево, приликом њеног повратка из Миљковог
манастира[2] у Београд.
Долазак иконе очекује се данас у недељу, 26. августа у 19.30 часова
увече, на овдашњу железничку станицу. Икона ће се са станице однети у
Стару цркву, одакле ће после кратке молитве, бити пренета у Руски дом,
Краља Петра 17 (Младеновића кућа)''.

*
Упознајмо се са историјом ове свете иконе. У XIII веку је Курска област,
као и цела тадашња Русија, била много опустошена у најезди Татара[3].
Разрушени град Курск[4] претворио се у дивљину и стециште звери.
Житељи града Риљска, стотињак километара удаљеног од Курска, који је
чудом сачуван од Татара, долазили су у ову област у лов.
На дан рођења Пресвете Богородице – 8. септембра (21. септембра по
новом календару) 1295. године, група ловаца из Риљска дошла је да лови
поред реке Тускоре, на око 30 километара од Курска.
Један од побожних ловаца наишао је на невелику икону која је лежала
лицем окренута ка корену дрвета. Када је подигао икону да би је погледао –
истог часа из тог места избије снажан млаз чисте воде и настаде извор.
Икона се појавила као ''Знамење'' Мајке Божије. Ловац је схватио да то није
обична икона.
Заједно са осталим ловцима направио је малу капелу у коју су поставили
откривену икону. Житељи Риљска су сазнавши за појављивање иконе Мајке
Божије одмах почели да јој долазе на поклоњење, а од ње су почела да се
пројављују многобројна чуда.

Када је риљски кнез Василиј Шемјак сазнао за икону, нареди да она буде
пренета у град Риљск. У дубокој побожности, народ је дочекао чудотворну
икону. Једино сам кнез Василије није учествовао у свечаности и – ослепео
је, а после искреног покајања и молитве пред иконом, опет је прогледао. У
знак захвалности, подигао је у Риљску храм Рођена Пресвете Богородице и
ту сместио икону. Од тада се на дан Њеног јављања, 8. септембра, празнује
сваке године.
 35

Првобитан изглед Иконе Богородице Курске

Икона није дуго била у Риљску. Три пута је на чудесан начин нестала из
града и увек су је налазили на истом месту – у шуми, тамо где се први пут
јавила ловцу. Посла тога су Риљчани схватили да Пресвета Богородица
благоволи да Њена икона остане на том месту где је нађена. Саградили су
нову капелу и оставили је тамо заувек.

Године 1383. Курска област била је изложена новом пустошењу од стране

Татара. Када су наишли на светињу, старог монаха Богољепа су
малтретирали и понижавали а капелу покушали да спале. Упркос свом
безумном труду капела није изгорела. Сујеверни Татари су насрнули на
свештеника сумњајући да су његове магијске моћи разлог њиховог
неуспеха. У намери да их разувери, монах им је показао чудотворну икону
Мајке Божије која се налазила у капели. Бесни и озлојеђени Татари су узели
свету икону, сабљом је пресекли на два дела и бацили половине на
 36

различите стране. Капелу су ипак спалили, а монаха Богољепа повели са

собом, у ропство.
У татарском заробљеништву старац је сачувао своју православну веру
упркос њиховим притисцима да се одрекне од ње и прихвати њихову лажну
веру. Остао је непоколебљив, полагао је наду у Бога и Његову Пречисту
Мајку. Нису га изневерели. Једном, док је чувао татарске овце и певао
молитве Пресветој Богородици, изасланици московског кнеза су чули
појање и у пастиру препознали руског свештеника и откупили га из
заробљеништва.
Убрзо, свештеник Богољеп се врати у место где се налазила капела.
Молио се све док није пронашао делове чудотворне иконе. У његовим
рукама делови су се спојили и икона је поново била цела.

О чудесима свете иконе има много предања. Познато је да је икона спасла

град Курс од глади почетком XIV века.
У немирно доба XVII века она је помогла да се издржи опсада пољско-
литванске војске.
*
По наређењу цара Федора Јовановича, 1597. године, икона је пренета у
Москву и уоквирена сликама Господа Саваота и старозаветних пророка који
су пророковали народу о избору, подвигу и служењу Преблагословене Дјеве
Марије.
*
Димитрије I Самозванац, 1603. године, преноси икону из Курска у свој
логор у Путивљу, а затим у Москву, где је чувана у царским храмовима.

На посебну молбу житеља Курска, 1615. године, цар Михаил Фјодорович

наређује да се чудотворна икона из Москве врати у Курск и постави у
курском саборном храму. Царица Ирина Фјодоровна је украсила икону
богатом ризом, после чега се икона вратила у своју капелу. Исте године, уз
цареву помоћ, на месту капеле подигнут је храм Рођења Пресвете
Богородице и основан манастир. А над извором, на месту јављања иконе
подигнута је друга црква у име Живоносног Источника. Нови манастир је
назван Коренска Пустиња у спомен на јављање иконе на корену дрвета. Од
1618. године, икона је дуго времена била у Курску, а у Коренску Пустињу
преношена је привремено.

За чудотворну икону се везују и неки страшни догађаји уочи бољшевичко-

атеистичке револуције[5] у Русији, у ноћи између 7. и 8. марта 1898.
године, као на пример, када је подметнут екплозив у Курском саборном
храму са намером да се уништи икона. Храм је био разрушен експлозивом а
икона је остала цела.
 37

Патријарх руски Кирил са иконом Богородице Курске

Дакле, у Знаменском саборном храму у Курску одјекнула је силна

екплозија. Прозори с решеткама и масивна железна врата били су
разломљени. Позлаћени гвоздени кивот, у којем се у часу експлозије
налазила чудотворна Богородичина икона Корено-Курска – ''Знамење'',
свећњак за 150 свећа – све се разлетело у комадима. Десетине скупоцених
кандила су невероватном снагом били одбачени петнаестак метара од
Иконе. Под је био прекривен остацима поломљеног стакла и дасака,
 38

малтером... Паклена направа у облику дугуљасте металне кутије са сатним

механизмом није у потпуности остварила ђавољску намеру.
Али, на радост православних верника, а на несрећу атентатора на
светињу, икона Мајке Божије ''Знамење'' остала је неоштећена. У том
нечувеном злочинству само се стакло кивота разбило, а лик Свете
Пречисте био је малко одбачен на леву страну.

Због велике опасности од безбожних бољшевика, 1920. године

чудотворну икону Богородице Курске из Русије изнео је
високопреосвешћени Теофан, архиепископ Курски и Обојански[6].
Владика је волео да служи у Казанском храму у Курску, чије темеље је
освештао светитељ Јосиф Белгородски 1752. године, а изградњу тог храма
руководио је слуга Божији Исидор, отац преподобног Серафима
Саровског[7]. Неколико недеља после Васкрса 1767. године у дворишту
Исидора десило се чудесно исцељење дечака Прохора, будућег
преподобног Серафима Саравског, пред Курском иконом!

Дакле, владика Теофан, уплашен да ће надолазеће безбожничке хорде

оскрнавити светињу, напушта област Курска, 18. новембра 1919. године.
Носећи чудотворну икону увек са собом, 1920. напушта руску отаџбину.
Притом су му помогли белогардејци који су је бродом пренели прво у
Константинопољ[8].
.
Путујући са иконом, епископ Теофан је застао у Бугарској, где су се десила
прва чуда. Кад је епископ унео икону у стан удовице једног пуковника, која је
лежала непокретна више од две деценије, није прошло много, а жена се
подигла са постеље и проходала.
Године 1925. икона је пренета у руску цркву Свете Тројице[9] у Београду.
У јуну 1928. чудотворна икона је стигла и у Миљков манастир на Морави,
код Свилајнца. Када се у Србији обрела курска икона пресвете Матере
Божије и поставила у светлост Миљковог манастира, ка њој зе запутио
народ на поклоњење.
Икона је ношена кроз целу Србију (као што је речено 26. авгусат 1934.
године боравила је у Цркви Успења у Смедереву). За време Другог светског
рата ношена је и по рушевинама бомбардованог Београда.

У Србији је остала до 1944. године, када је после смрти епископа Теофана

икону преузео првојерарх Руске заграничне цркве, митрополит Анастасије и
преко Беча и Минхена однео у Америку, где се од 1951. године до данас
чува у њујоршком Саборном синодалном храму на Менхетну[10].

*
 39

Први пут, после 90 година, 2010, Чудотворна икона Богородице Курске

вратила се накратко у Русију. Главну светињу Руса у иностранству донели
су у Курск, историјску отаџбину, патријарх Московски и све Русије Кирил и
првојерарх РПЦ у иностранству митрополит Иларион! Улице курске, без
обзира на радни дан, биле су пуне народа. На повратак иконе чекакло се
деценијама. Међутим, црквени раскол између РПЦ и РПЦ у иностранству
спречавао је доношење иконе. Тек 2007. године, када је потписан Акт о
канонском општењу две гране православља, икона долази у Русију.
Чудотворна икона остала је неко време у Знаменској цркви а затим
специјалним авионом враћена је у своју другу отаџбину у – Знаменску
Саборну цркву у Њујорку.

Напомена

[1] Глас подунавља

''Глас подунавња'', број 181, Година V, Смедерево, 26. август 1934. године.
Импресум: Лист уређује, издаје, штампа и одговара Бранислав К.
Маринковић,
Уредништво и администрација: Краља Петра 15.

[2] Миљков манастир

Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини XVIII
века, ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир
Буковица, али први писани документ о њему потиче из 1374. године. Те
године кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе манастиру
Раваница, између осталих помиње се ''Буковица Брод на гложанех на
Морав''.
Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али
је то више претпоставка, а мање историјска чињеница.
Након турског пустошења манастира, вероватно 1787. године, манастир
обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име
Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама живео у манастиру, ту се
упокојио и сахрањен је у порти манастирској.
Године 1808. у знак захвалности, Миљков манастир добија од Карађорђа
на поклон црквено звоно на коме је писало: ''ливено за владе верховног
Вожда народа Сербског Георгија Петровича''. Године 1830. звоно је скинуто
и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонело у слободној
Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша,
манастир Миљково је касније добио ново звоно.
 40

Након бољшевичке револуције, 1926. године у манастир долазе руски

емигранти – монаси, на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим. Тада
је манастир духовно и материјално обновљен.
Миљков манастир постаје женски 1952. године.
Духовник је јеромонах Нектарије (Николић), рођен је 1971. године у
Радинцу.

[3] Татари (Монголи)

У IX веку, око града Кијева, формирана је источнословенска држава –
Кијевска Русија. Ондашњи владар, принц Владимир, 998. године паганизам
замењује хришћанством.
У 13. беку Кијевску Русију су напали Татари (Монголи су у Русији звани
Татарима). Њихова држава, Царство Златна Хорда, владала је руском
земљом скоро три века. Временом је Кијев заменила Москва као нови
центар духовне и политичке моћи.
Иако су Монголи били номади, Златна Хорда је некад била монголска
држава успостављена на територијама данашње Русије, Украјине и
Казахстана након распада Монголске империје четрдесетих година XII века.
Средином XV века Златна Хорда је растрзана грађанским ратовима.
Московска Кнежевина ослободила се татарске контроле 1480. године.
Татари су туркијски народ (Турци, Узбеци и други, а можда и Бугари мада
преовладава мишљење да су Бугари јужнословенски народ) и данас
претежно живе у Русији и аутономној републици Татарстан као и у
Узбекистану, Казахстану и Киргистану.

[4] Курск
Курск је град у југоисточном делу централне Русије, на ушћу река Куре и
Сејм, 500 километара јужно од Москве, недалеко од украјинске границе. То
је административни центар Курске области. Овај град је 2007. имао је више
од 407.000 становника.
Први помен Курска је из 1032. године. Монголи су неколико пута
уништавали град током XII и XIII века.
Град је издржао у XVII веку нападе Пољака и кримских Татара. Недалеко
од града, у јулу и августу 1943. године одиграла се једна од одлучних
битака Другог светског рата, битка код Курска у којој су Немци поражени.
Околина Курска богата је рудама гвожђа.

[5] Бољшевичка или октобарска револуција догодила се 1917. године.

Предводили су је бољшевици, мењшевици, социјалисти и анархисти. Била
је то прва марксистичко-комунистичка револуција у историји.
Избијањем ове револуције укида се руско царство, убија се царска
породица Николаја I Романова, прогања се Православна руска црква и
уводи атеизам као државна религија.
 41

[6] Владика Теофан (Гаврилов) рођен је 1872. године у Орловској епархији

у црквеној породици, а упокојио се у Београду 1944, сахрањен је у Иверској
капели на Новом гробљу у Београду. После смрти жене, замонашио се
1902, а већ четири године касније завршава Духовну академију у Кијеву.

[7] Свети Серафим Саровски 1759 – 1833, светитељ и подвижник.

Родио се 19. јула 1759. у Курску, у Русији, од имућних родитеља. На
крштењу је добио име Прохор.
Када је напунио 17 година мајка га је посаветовала да се посвети
монашком животу. На растанку му је поклонила мали крст од кога се он
никада није одвајао.
Упокојио се 2. јануара 1833. године. Српска православна црква га празнује
као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по јулијанском, а 15.
јануара по грегоријанском календару.

[8] Константипољ, на српском се још назива Цариград, Стамбол и

Истанбул. Град је смештен у Босфорском мореузу и некадашња је
престоница трију великих царстава: римског 330 – 395, византијског 395 –
1453 и отоманског 1453 – 1923.
Најстарије име за овај град, оно које су му доделили грчки колонисти из
Мегаре јесте Византион, које је добило име по њиховом краљу Бизасу. У
источним и јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се
користио и још се користи назив Цариград.
Када је Константин Велики град учинио источном престоницом царства,
град се називао Други Рим, а од V века користи се и назив Нови Рим.
Уместо назива Нови Рим ускоро се чешће почео користити назив
Константинопол или Константинополис, што значи Константинов град.
Као главни град Византије, био је највећи град у Европи.
Након опсаде, 29. маја 1453. године, султан Мехмед II Освајач осваја
Цариград који постаје трећа престоница османског царства.

[9] Руска црква у Београду,

Руска црква у Београду (Храм Свете Тројице) на Ташмајдану подигли су
Руси 1924. године. (Адреса: Таковска 4, телефон: 011/334-1894)...

[10] www.rusija.rs
 42

1.6 Икона светог Нектарија Егинског

ЗЕМАЉСКИ АНЂЕО – НЕБЕСКИ ЧОВЕК

На јужној страни храма Успења Пресвете Богородице налази се икона

(рађена у мозаику) грчког светитеља Нектарија Егинског (1846 – 1920).
Постављена је у лето 2010. године. Мозаик су урадили студенати Академије
српске православне цркве за уметност и консервацију, а материјал за икону
платила је сестра Радица Илић, златар у пензији (она је даривала и два
барјака, један са ликом Господа Исуса Христа, а други са ликом Пресвете
Богореодице које је купила на ходочашћу по Русији).
Овом светитељу новијег времена верни народ приписују чудотворне
исцелитељске моћи од свих болести, од канцера, парализе, болести
нерава, бубрега, очију.... Због његових исцелитељских моћи верници су га
прозвали ''земаљски анђео – небески човек''!
Делови светих моштију, осим у Егини, налазе се и на све четири стране
света. Код нас се чувају у манастиру Раковица, где их је донео патријарх
Герман са једног поклоничког путовања у Грчкој. Институт за онкологију и
радиологију Клиничког центра Србије у Београду, узео је овог светог човека
за заштитника и своју славу.
Његове свете мошти су целе и испуштају свето миро. Почива у манастиру
на острву Егини, надомак Атине. Гроб посећују поклоници из целог света,
међу којима су и верници из Србије.

Укратко о светом Нектарију. Према речима светог Григорија Паламе, човек

који је достигао светост постаје по благодати и кроз сједињење са Богом
човек вечни и без прошлости. А, апостол Павле у својој посланици
Ефесцима саветује родитељима:

''Ви, оцеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и

науци Господњој.'' (Еф. 6;4)

У једној таквој, једноставној и побожној породици са много деце, која је

живела по законима Божијим, родио се 1. октобра 1846. године у Силиврији
Тракијској, недалеко од Константинопоља, Анастасије Кефалас. Велики
Павле кажеТимотију да у њему обитава вера његове мајке Евникије. Тако се
и жива вера Марије Кефалас, мајке нашег светитеља, пренела и настанила
и у њеном сину.
 43

Отхрањен млеком побожности, будући Нектарије је још од најранијих

година био онакав, какав ће остати читавог свог живота – уман, кротак,
смирен, целомудрен и привржен врлини. Док је био дете имао је обичај да,
вративши се из цркве, стане на столицу, и да затим понавља речи
проповеди коју је тог дана слушао у храму као да се и сам налази на некој
узвишеној катерди.
Стих, 51. псалма, Научићу безаконике путевима Твојим и грешници ће се
обратити к Теби! ( стих 13), посебно је привлачио Анастасија и на неки
начин предодредио његов будући призив. Није имао ни пуних седам година
када је купио табаке папира и од њих начинио свеске. На мајчино питање
шта намерава да учини са том свеском, одговорио је да жели да у ту свеску
записује речи Божије.
Сиромаштво његових родитеља и непостојање средње школе приморали
су га да напусти родно место. Имао је четрнаест година када је, уз мајчин
благослов, на леђима понео торбу са својим стварима и отишао у
силивријску луку, да би одатле отпутовао у Константинопољ.

*
Ватрени заговорник монашког живота, Анастасије је често посећивао
манастир ''Неа Мони'' на Хиосу. Манастир потиче из IX века и знаменит је по
својим мозаицима. Анастасије је са игуманом овог манастира често
разговарао на тему монашког и подвижничког живота. Управо овај игуман га
је и замонашио 7. новембра 1875. године, када је имао 29 година. Добио је
монашко име Лазар.
Након што је пострижен за монаха, светитељ је још три године провео у
манастиру, у којем је обављао дужност секретара и живео у савршеној
аскези (подвижништву). Митрополит хиоски 15. јануара 1877. године, на
годишњицу његовог крштења, рукоположио га је у чин ђакона. Тада је добио
чудесно име Нектарије које означава ''напитак бесмртности''.
У Атини је завршио гимназијско образовање. Затим, по наговору
патријарха Софронија IV Александријског, 1882. уписује Богословски
факултет у Атини. Био је примеран студент. Диплому је добио 13. новембра
1885. године.

Патријарх га је 23. марта 1886. године рукоположио у чин презвитера, а

после пет месеци у чин архимандрита. Године 1889. рукоположен је у чин
архијереја и добио титулу митрополита Митрополије у Пентапољу.

*
Временом, због злобе, зависти и клевета појединих свештених лица на
двору Александријске патријаршије, патријарх Софроније протерује
светитеља из Египта. Понижен и осрамоћен, без средстава за живот,
митрополит Нектарије долази у Атину. Године 1894. управља Црквеном
школом, постаје декан.
 44

Свети Нектарије, икона у Успењској цркви

 45

На свој захтев, 1908. године, ослобођен је дужности декана и преселио се

на Егину, у манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице. Тамо је
провео остатак свог овоземног живота, молећи се, богослужећи, пишући,
проповедајући, исповедајући, поучавајући и крепећи.
Цео његов живот био је речју и делом непрекидно славословље Тројичиног
Бога и стална брига о томе како да буде од духовне и моралне користи
напаћеном православном народу.
После двомесечне болести, упокојио се у атинској болници 9. новембра
1920. године. Сахрањен је у егинском манастиру.
Свeти Нектарије је говорио за свештенике да они морају бити верни и
врлински свештеници. Био је монах и писац. Свој живот усмерио је према
писању, учењу и објављивању књига. Често, након својих молитава и
бдења, св. Нектарије је читао новине.
Писао је богословске књиге и студије. Једна од његовох књига се зове: ''О
хришћанској етици у Источној православној цркви''. Затим, написао је и
изузетно богословско дело: ''Историја закулисаних извора раскола, о
његовој постојаности и о могућности и немогућности уједињења Цркава
Истока и Запада''.
*
За наше духовно усавршавање потребно је прочитати књигу ''Земаљски
анђео – небески човек'', Библиотека ''Образ светачки'' (друго исправљено
и допуњено издање), Приређивач Јован Србуљ, Београд, 2005.

Митрополит Нектарије
 46

Неколико поука светог Нектарија

Слово о духовној борби

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо

деца Божија и наследници Царства Небеског. Пазимо да не бисмо, можда,
зарад овог живота били лишени будућег. Да не би због животних брига и
неспокојства занемарили циљ нашег живота.
Пост, бдење и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што
оне нису циљ нашег живота, представљају само средство за постизање
циља.
Украсите ваше светиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе.
Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и
уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским
даровима.

Свети Нектарије Егински

Децо моја љубљена, сав ваш труд и брига да су у томе. То да буде циљ и
тежња незаустављива. За то сва ваша молитва Богу.
Тражите свакодневно Господа, али унутра, у срцу вашем, а не негде ван
њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и
 47

Серафими, јер је срце ваше постало престол Божији. Али да бисте

пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док
љуби и посећује смирене срцем. Зато и говори:

''На кога ћу погледати? На онога ко је смиреног духа и ко дрхће од мојих

речи.'' (Исаија 66, 22)

Пут који води у савршенство јесте дуг. Молите се Богу да вас оснажи. Да
се трпљењем сусретнете са вашим падовима, и пошто брзо устанете, да
хитате а не да стојите, као деца, на месту где сте пали, плачући и ридајући
неутешиво.
Бдите и молите се да не паднете у напаст. Не очајавајте ако падате често
у старе грехове. Многи од њих су јаки по природи и по навици. Међутим,
временом и трудом се побеђују. Ништа да вас не баца у безнађе.

Слово о љубави

''Бог је љубав!''(1 Јн. 4, 8)

Поука Господња јасно каже не само да не шкодимо другима, да их не
повређујемо, да не чинимо ништа због чега би трпели, већ да саучествујемо
у сваком њиховом јаду, да олакшавамо и блажимо сваки бол. Па чак да
будемо спремни да опростимо свакоме ко нам нешто скриви, сваком свом
непријатељу...
Љубав рађа љубав. Добијаш љубав само када је дајеш другима. Када
волиш и када си добар, осећаш се добро.Што раније човек почне да
изражава љубав и доброту у животу, то ће више да ужива у истинској
срећи...

Слово о болести

Често се питамо: ''Зашто, Боже мој, да се толико мучим? Какво сам зло
учинио да се толико мучим?'' Сваки човек носи свој крст. А ти крстови су
најразличитији.
Најдрагоценије што имамо на земљи је здравље. На овом месту треба да
направимо разграничење: постоје болести наследне, или епидемијске,
болести које су последица немаштине, лоше исхране, претераног замора
или несреће. Те болести треба да трпимо као искушења. Кроз њих се
духовно усавршавамо, оплемењујемо...
У Светом писму стоји: ''Хоћеш ли здрав да будеш?'' (Јн. 5, 6) Одговор је:
''Више не греши'' (Јн. 5, 14). Морамо бити трпељиви: ''Који претрпи до краја
тај ће се спасти'' (Мт. 10, 22).
 48

На нашу духовну и телесну корист је да на своју болест гледамо очима

верујућег. Преостаје нам да је прихватимо као драгоцену прилику, да је
сматрамо Божијом посетом и истинским благословом.

Слово о зависти

Не постоје само телесне болести. И душа може да боли и да се разболи.

Једна од душевних, и то једна од најозбиљнијих болести, је завист.
Велико је проклество, велико безумље и велики злочин завидети другим
људима. А шта је уопште завист? Када се неко жалости и изједа због среће
другога, због његове врлине и напредовања. Истовремено се труди на
сваки начин и било којим средством да све то поквари, уништи. Не жели да
други буду срећни. Не може да их види како напредују, како се узвисују и
бивају бољим од њега. Завидљивац често користи клевету, која је чедо
зависти.
Као и свака страст, тако и завист замагљује и помрачује до те мере људски
разум, да је у стању да изврши и највеће злочине. Не пропушта ни једну
прилику да понизи, да ражалости и да повреди понекад иза леђа, а понекад
у лице, човека против кога се окрене његова завист.
Клевета и лицемерје су драгоцено оружје завидљиваца. Докле, заиста,
може да доспе завидљивац? До каквих изобличења и каквих злочиначких
обмана? Праведног да обележи као неправедног. Невиног као кривог.
Спаситеља као варалицу! Јунака као издајника! Доброчинитеља као
убицу!...
Чувајте се завидљивих примедби и оговарања. Никада не смемо уста да
отворимо да кажемо нешто рђаво за свог ближњега.

1.7 Храмовна слава:

Успеније Пресвете Богородице

Слава цркве је Успеније Пресвете Богородице. Укратко о празнику. Када

се приближило време да се испуни Божије обећање о доласку Спаситеља
света, Бог је за Његову мајку изабрао веома побожну и честиту девојку
Марију.
 49

Рођење Пресвете Богородице

Маријини родитељи, Јоаким и Ана, живели су праведним животом. Молили

су се Богу, притицали сиромашнима у помоћ, болесне и тужне тешили,
млађе су саветовали и учили да буду добри и послушни родитељима, те су
у својој души осећали мир и спокојство.
Пошто нису имали деце, непрекидно су се Богу молили да их обрадује бар
једним дететом. Са дубоком покорношћу вољи Божијој искрено су веровали
да ће им Бог испунити жељу. Зато су и обећали Богу да ће то своје дете
посветити Њему. У свом надањау нису се преварили и добили су ћерку,
којој су дали име Марија (што значи ''горка суза'' јер су је од Бога измолили
сузама). И њу је Бог изабрао да буде мајка Исуса Христа, Сина Божијег, те
је зато Црква слави као Пресвету Богородицу.
Дан рођења Пресвете Богородице празнује се 21. септембра (8.
септембра по старом календару. Наш народ овај празник зове Мала
Госпојина или Мала Госпођа.

Ваведње

Јоаким и Ана нису заборавили на своје обећање, да Марију посвете Богу.

Када је напунила три године, позове своје рођаке и пријатеље и врло
свечано поведу једино своје дете у јерусалимски храм. На степеницама
Храма дочекао је првосвештеник Захарије и пошто ју је благословио, јер му
је Бог открио да он дочекује будућу Богородицу, увео је у најсветији део
Храма који се звао ''Светиња над светињама''.
Ради сећања на довођење Свете Дјеве Марије у Храм, Црква је одредила
да се тај дан слави као празник Ваведења, 4. децембар (21. новембра по
старом календару).
У Храму је првосвештеник захарије извршио обред посвећења. Тако је
Марија почела да слуша и учи науку Божију. Својом смерношћу и
послушношћу издвајала се од осталих девојчица па су је сви волели.
Ревносно се молила Богу и читала Свето писмо.
После смрти својих родитеља заветовала се Богу да се никада неће
удавати, да ће остати при Храму Божијем до своје смрти. Али по тадашњем
јеврејском закону, по навршеној четрнаестој години није могла даље да
остане у Храму. Знајући за њен завет, а и то да је остала без родитеља,
свештеници јој, по Божијем указању, нађоше сродника старца Јосифа из
племена Давидова и њему је предадоше. Одмах га обавестише какав је она
завет дала Богу.

Благовести

У дому свог сродника, праведнога старца Јосифа, Света Дјева Марија

вршила је све кућне послове. Редовно се молила Богу, читала Свето писмо
 50

и друге побожне књиге. Једнога дана, за време читање Светог писма, њену
собу обасја дивна светлост. Она испред себе виде анђела. То је био
гласник Божији, Свети Архангел Гаврило који јој рече:

''Радуј се, благодатна, Господ је с тобом, благословена си мећу

женама!'' (Лк. 1, 28)

Блговести

Пошто се она уплаши, Архангел је охрабри следећим речима:

''Не бој се, Марија, јер си нашла милост у Бога. И, гле, зачећеш и родићеш
Сина и надени му име Исус. Он ће бити велики и зваће се Син
Свевишњега и даће му Господ Бог престо Давида, оца његова.''

''Како ће то бити када не знам за мужа?'', упита Марија анђела.

 51

''Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те, зато ће се

то свето дете звати Син Божији!'', одговори јој анђео Господњи.
(Лк. 1, 30 -35)

''Ево слушкиње Божије, нека ми буде како си казао!'', са дубоком

побижношћу и највећом скромношћу рече Марија покоравајући се вољи
Божијој.

Тако је весник Божији Архангел Гаврило објавио вест радосну о доласку

Спаситеља света. Радосна вест се још назива и блага вест. Због тога је
Црква као успомену на овај велики и радосни догађај установила празник
Благовести 7. априла (25. марта по старом календару). Јосиф је од анђела
сазнао ово и није се изненадио, јер је и он очекивао Спаситеља света.

Све се ово остварило. Света Дјева Марија родила је Богочовека Исуса

Христа, који је Друго лице Свете Тројице. Због тога је сви народи зову
Пресвета Богородица.
Као свака честита и побожна мајка Пресвета Богородица је неприкидно
бдела и подвизавала свог Сина.
Свето писмо Новог завета – Свето Еванћеље не описује све детаље из
живота Свете Богородице, али је сигурно да се од Христа није много
одвајала. Да се само подсетимо колико је била забринута када је Он
проповедао, као дечак, у јерусалимском Храму. Ни у најтежим тренуцима
земаљског живота Исуса Христа није се одвајала од Њега. Са другим
побожним женама пратила је Христа и на тешком путу ка Голготи и ту била
код Крста. Према опису Светог Еванђеља, када је Исус видео своју мајку
крај крста , иако је био у најтежим мукама, примером је показао како треба
поштовати своју мајку. Њу је поверио светом апостолу Јовану рекавши му:

''Ето ти мајке!''

А својој мајци је рекао:

''Жено, ето ти сина!''

Свети апостол Јован је узео Свету Богородицу, довео је код себе и бринуо
се о њој све до њене смрти. И остали апостоли поштовали су је, јер је са
њима била и на дан Силаска Светога Духа. Дела апостолска кажу:

''Сви су се једнодушно молили Богу заједно са женама и Маријом мајком

Исусовом и његовом браћом.'' (Дел. ап. 1, 14)
 52

Успеније Пресвете Богородице

Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу Пресвета

Богородица је много помогла апостолима. Све до своје смрти живела је у
Јерусалиму. Обилазила је сва она места која су је подсећала на тренутке
земаљског живота њеног Сина. Често се молила Богу да је што пре узме из
овог света. На то јој се јавио Свети Архангел Гаврило и саопштио да ће
ускоро умрети. По вољи Божијој, сви апостоли били су присутни када је
пресвета Богородица мирно, без икакве муке и телесних болести предала
свој дух Господу Христу, који је сишао са небеса у пратњи Ангела. Апостоли
су сахранили Богородицу у Гетсиманском врту, у гробу њених родитеља
Јоакима и Ане.
У трећи дан после погребења тела Богоматере, док су свети апостоли
били окупљени на вечери, угледаше у ваздуху васкрслу Богородицу,
окружену мноштвом ангела. Она им рече:

''Радујте се, јер сам са вама у све дане!''

Апостоли на то ускликнуше:

''Пресвета Богородице, помози нам!''

Успење Пресвете Богородице, фреска на западном зиду

 53

Од тог дана уверише се свети Апостоли, и усменим Предањем научивши

целу Цркву да је пречиста Мати Божја васкрснула од Сина и Бога свога, и са
телом узнесена на небо. На тај начин, Христос је испунио заповест да
синови треба да поштују своје родитеље. Он није дозволио да иструли тело
Његове умрле Мајке, него га је оживео и спојио са Богородичином
бесмртном душом. Тако је Богородичин гроб, као и Христов, остао празан,
после Његовог васкрсења и узнесења на небо. У то се уверио и свети
апостол Тома, који је био закаснио на гроб Мајке Божије.
Света Црква одредила је да се овај догађај празнује 28. августа (15.
августа по старом календару). Народ овај празник зове Велика Госпојина
или Велика Госпођа[1].
У Прологу [2], свети Николај Велимировић написао је о празнику ''Успеније
Пресвете Богородице''.
Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: ''Поштуј оца свога и
матер своју'' - показао је примереом Својим, како треба поштовати своје
родитеље. Висећи на крсту у мукама Он се сети Мајке своје и показујући на
апостола Јована рече јој:

''Жено, ето ти сина!''

Потом рече Јовану:

''Ето ти мајке!''

И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у

Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих
дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и
трпељивошћу Она много помагаше апостолима Сина свога.

У главноме, све време до смрти провела је у Јерусалиму обилазећи често

она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела свога
Сина. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од
њених дужих путовања помиње се њена посета светом Игњатију Богоносцу
у Антиохији, посета светом Лазару четвродневном, епископу Кипарском,
посета Светој Гори коју је она благословила као и бављење у Ефесу са
светим Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму.
У својој старости често се молила Господу и Богу своме на Јелеонској
гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овог света. Неком
приликом јави јој се архангел Гаврило, и објави јој, да ће кроз три дана бити
упокојена. И даде јој ангел Божији једну грану палмову, која ће се носити
при њеном спроводу.
 54

Епископ Игнатије служи Свету литургију, о Успењу 2010. године

Са великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут

у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и
сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједном се сабраше у дом
Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри
их, посаветова и утеши, потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке
и телесне болести.
Апостоли узеше ковчег с њеним телом, од кога излазише ароматни мирис,
и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу
светих Јоакима и Ане. Неки свештеник јеврејски, Антоније, дохвати рукама
ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божији одсече му обе
руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју
веру у Господа Исуса Христа.
Апостол Тома беше изостао, опет по Божијем Промислу, да би се тако
опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег
дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када
апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тело не беше у гробу.
Те вечери она се јави апостолима - мноштвом ангела окружена и рече им:

''Радујте се, ја ћу бити са вама навек!''

 55

Не зна се тачно колико стара беше Богородица у време свог успенија, али
преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свог земаљског века.

Расуђивање
Много, премного може се сваки верни поучити из живота Дјеве
Богородице. Но да напоменемо овде само две ствари. Она је имала обичај
да често ходи на Голготу, на гору Јелеонску, у врт Гетсимански, у Витлејем
и на друга места знаменита због њеног Сина.
На свим тим местима, а нарочито на Голготи, она се коленопреклоно
молила Богу. Тиме је она дала први пример и подстрек вернима, да
посећују света места из љубави Ономе који их присуством Својим
страдањем и славом Својом учини светим и знаменитим.
Друго, ми сазнајемо, како се она у молитви својој за што скорији исход из
овог живота молила, да душа њена, при одлучењу од тела, не види књаза
таме и његова страшилиштва, и да скривена од области таме не сретне се
са сатанском силом. Видиш како је страшно души проћи кроз митарства!
Када се тако молила Она, која је родила Разоритеља Ада, и која и сама
има устрашавајућу силу над демонима, шта је онда остало за нас? Из
превелике смирености она се сва полагала на Бога и није хтела поуздавати
се на своја дела. Још мање смели би ми уздати се у дела своја, и још више
требало би ми да се положимо у руке Божије вапијући за милост Његову,
нарочито за милост при исходу душе из тела.

[1] ''Веронаука у кући'', Верско добротворно старатељство, IV издање,

Београд, 1991.

[2] ''Пролог'', Православна црквена општина Линц (Аустрија), 2001.

1.8 Провале у цркви

''Не кради!'' – ова осма Божија заповест забрањује крађу. Али, у ова
смутна времена када морал уступа место неморалу, када се истинске
вредности замењују лажним, лопови упркос овој заповести врло често
проваљују у Цркву. Наравно, кривци за ове провале нису само лопови већ
и локална самоуправа, полиција и јавно тужилаштво. Лопови раде свој
посао а остали су очигледно подбацили.
 56

За заповест ''Не кради!'' свети Филарет Московски каже да постоје посебни

греси који су забрањени овом заповешћу. Најважнији су пљачка, крађа,
превара, присвајање онога што је посвећено Богу и што припада Цркви,
примање мита, готованство (паразитство) и лихварење (нарушавање
праведности и човекољубља).
Уместо ових грехова препоручује се несебичност, верност, правичност и
милосрђе према сиротињи. Насупрот гресима против осме заповести стоји:
''Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај
сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном!'' (Мт. 19, 21)

Украден део бакарног крова са капеле Дина Манчића

Црква Успења Пресвете Богородице често је проваљивана. Велика

провала била је у ноћи између 12. и 13. новембра 1989. године. Врата су
обијена, завеса на царским дверима поцепана, сломљен и однет дрвени
крст са врха царских двери, а поскидана су и кандила... Последња провала
била је у ноћи између 27. и 28. августа 2006. године, тј. после бденија уочи
храмовне славе. Провалници нису могли да провале врата, али јесу прозор
и ушли кроз њега.
Дакле, црква је много пута обијена, а да провалници у њој нису нашли
новац или нешто посебно вредно што се може касније продати.

*
 57

У мају 2014, украдена бакарна жица громобрана

Често плато испред Спомен-комплекса ноћу служи и као зборно место за

пијанчење и дрогирање (особе са психопатолошким и криминогеним,
особинам) због чега је ЈКП ''Комуналац'', на инсистирање цркве, морао да
постави рефлекторе. То је био повод да те исте особе рефлекторе ломе
како би се у мраку одавали својим страстима.
Пре него се упокојио, Јапе (вишедеценијски робијаш), који је становао у
близини, често нам је показивао празне флаше од пива и вина, као и
шприцеве за дрогирање које би нашао на платоу или чешће по околним
гробницама.
Иако за ове недозвољене активности многи знају – од ЈКП ''Комуналца'',
социјалних радника до локалне власти и полиције – никада нису
предузимане озбиљније мере да се стане на пут асоцијалном
понашању.
 58

Као да неко има користи од овога, а има и то пре свега исконски

непријатељ човека - ђаво.
*
Као што знамо, у Немањиној улици у Смедереву полиција, смештена у
једном старом полицијском возилу са телевизором, даноноћно чува
католичку цркву од вандала. И нека, нису на одмет предострожне мере. Али
је утолико зачуђујуће да се ни по којој основи не чува православна црква
Успења Пресвете Богородице, иако има на десетина пријава полицији за
обијање, која потиче из XV века и притом је под заштитом државе као
споменик културе!
*

На гробу Димитрија Давидовића вандали поломили слику

Аутор ове књиге упутио је захтев Полицијској управи у Смедереву, 16. маја
2011. године, у којем тражи податке о броју провала цркве и да ли је икада
неко процесуиран због тога? Да ли је икада пронађен бар један провалник?
Да ли полиција уопште трага за вандалима? Зашто полиција даноноћно
чува само католичку цркву, а не и православну која је, због положаја,
кудикамо угроженија!
Полицијска управа у Смедереву, преко овлашћеног лица Дејана
Обрадовића, одговорила је средином децембра 2011. године.
 59

Министарство унутрашњих послова

Дирекција полиције

Полицијска управа у Смедереву

(од 13. децембра 2011. године)

ПРЕДМЕТ: Захтев за достављање информација од јавног значаја

Црква ''Успења Пресвете Богородице'' налази се у улици Народног фронта

број 2, у Смедереву, на локацији Старог гробља. Свештеник цркве од 2000.
године је Ђурић Жељко, контакт телефон 063/7519362.
С обзиром да је црква на локацији Старог гробља, које је под надлежношћу
ЈКП ''Комуналац'', надлежност на обезбеђење локације припада неведеном
комуналном предузећу.
Старо гробље и сама црква нису адекватно обезбеђени, јер гробље није у
потпуности ограђено, нити је осветљено. С обзиром на локацију, односно да
се налази у близини центра града, са стране полиције су уочене појаве
окупљања лица из порочних и криминалних средина, које седе током
летњих ноћи испред цркве, конзумирају алкохол и друга опојна средства, и
доводе себе у стање неурачунљивости. Необезбеђени прилази Старом
гробљу су пут од главне капије из ул. Народног Фронта, затим поред
седишта ЈКП ''Комуналац'', РЈ ''Зеленило'', чије је седиште на почетку ул.
Народног Фронта са десне стране и из ул. Карађорђђеве бр. 57, стазом која
води преко ''Пионирског парка''.
Предузимајући оперативно тактичке мере и радње у циљу сопречавања
кривичних дела и прекршаја на локацији Старог гробља, полицијски
службеници кроз конкретне задатке свакодневно врше обилазак гробља,
сходно упуству МУП-а о обезбеђењу верских објеката.
Од стране полицијских службеника Полицијске управе у Смедереву
идентификовано је више извршилаца кривичних дела ''тешка крађа'' из чл.
204. ст.1 КЗ и ''повреда гроба'' из чл. 354. ст.2 КЗ, а иста су интензивно
вршена у временском периоду од 2006. до 2008. године. Након откривања
НН извршилаца и њиховог законског санкционисања, безбедносна
проблематика се побољшала. За наведени период евидентирано је 10
кривичних пријава, где су предмети извршења тих кривичних дела биле
бисте и разни украсни бакарни и месингани предмети са гробних обележја,
који су продавани као секундарне сировине. Као извршиоци наведених
кривичних дела евдентирано је и процесурирано 14 лица.
Осим тих извршилаца кривичних дела против којих су поднете и
прослеђене кривичне пријаве Јавном тужилаштву у Смедереву, често су на
 60

локацији Старог гробља и у непопсредној близини саме цркве, запажана,

затицана и легитимисана лица, која су нашој служби позната као
повратници у вршењу кривичних дела и прекршаја, а која су и регистровани
уживаоци опојних средстава и којих је у неведеном периоду било 7.
Током 2011. године поново су уочене појаве кривичних дела ''ситна крађа,
утаја и превара'' из чл. 210. ст. 1. КЗ, извршених од стране НН учинилаца,
где су и даље предмети кривичних дела бакарни и месингани делови са
надгробних обележја, као и крађа бакарног лима са капеле ''Дине Манчића'',
која се налази поред цркве ''Успење Пресвете Богородице''. Предмет крађа
са капеле је заведен у Полицијској управи у Смедереву под бројем ПУ-
4807/11, рад на идентификацији НН учинилаца је у току. Капелу ''Дине
Манчића'' је Завод за заштиту споменика, дао на коришћење цркви ''Успења
Пресвете Богородице''. Капела је напуштена и у изузетно је лошем стању,
те захтева рестаурацију, али је из тих разлога и мета извршилаца кривичних
дела, који отуђују њене делове.
У Полицијској управи је поред наведеног у периоду од 1991 – 2011.
евидентирано неколико провала и то:

Редни број Број Датум Начин Исход поступка

евидентираног извршења извршења
предмета кривичног дела
1 ПУ2570/06 27/28.08.2006. провала педмет у
раду
2 ПУ2545/06 28.08.2006. провала послеђено
Јав. тжил.
3 ПУ864/02 04.09.2002. провала предмет у
раду
4 ПУ1026/2 25/26.10.2001. провала предмет у
раду
5 ПУ2663/00 25.11.2000. провала предмет у
раду
6 ПУ2370/94 14.09.1994. провала предмет у
раду

Као интересантну чињеницу треба напоменути време извршења провала,

јер су се дешавале у јесњем периоду године, када претежно лица из
криминогене средине, уточиште траже у објектима који су напуштени и
необезбеђени.
У временском периоду од 1991 – 2011. године није било пријављених
догађаја, а да су се исти завршавали подношењем пријаве за прекршај, јер
радње извршене од стране НН лица на самом објекту не представљају
 61

предмет прекршајног поступка, већ кривичног поступка јер се ради

искључиво о кривичним делима.
У вези питања из захтева – да ли полицијски службеници обилазе
католичку цркву у Смедереву – потврђјемо да се врши обилазак католичке
цркве, у складу са наложеним мерама МУП-а Републике Србије, о обиласку
свих верских објеката на подручју надлежне Полицијске управе.''

Овлашћено лице
Дејан Обрадовић

Дакле, неопходно је унапредити заштиту цркве од честих провала. У том

циљу, крајем 2012. године, захваљујући залагању Илије Трујића, извршном
директору '''Месера'', постављено је додатно осветљење, а у цркви уместо
једнофазне уведена трофазна струја.

2. Материјална обнова храма

(Реконструкција и рестаурација)

2.1 Врата

Средином 2000. године, чланови Удружења ''Смедеревски источник''[1]

покренули су иницијативу да се замене стара врата (обична столарска
врата) на цркви. Разлог? Врата су била дотрајала и неугледна, а са
становишта безбедности непоуздана јер се више пута показало да су
обијена на лак начин.
Семе (реч) пало је на плодно тле ... (Мк.3,27; 4, 8, 20). Чланови удружења
су прикупили новац, мајстор Бранислав Радосављевић (1936-2004)[2]
мајсторски је направио врата од суве храстовине, брат Драган Митровић
резбарио, а шарке од ливеног гвожђа излили су и даривали цркви мајстори
директорке Драгане Солунац у ливници Старе железаре. Нова врата
постављена су 2002. годне!
Да су напокон направљена јака врата сведочи и безуспешан покушај
обијања пајсером. Остали су само трагови, попут ожиљака, видљиви и
данас. Сведоче о вандализму, некултури и одсуству страха Божијег једног
времена... Ето, таква је лепа и јака врата направио мајстор Бора. Бог да му
душу прости.
*
 62

Врата

Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево донео је, 16.

октобра 2002. године, решење о замени постојећих врата на цркви Успења
Пресвете Богородице на Старом гробљу у Смедереву. Измећу осталог у
решењу пише да је са становишта заштите непокретних културних добара,

предузимања мера техничке заштите на замени улазних врата у предметни

храм може се планирати на основу следећих услова:

а) планирати замену постојећих чамових столарских једнокрилних врата,

димензија крила врата 180,5/95,5 центиметара, новим једнокрилним
 63

вратима од квалитетне храстове грађе, истих димензија као постојећа, а

дебљина крила врата 7,5 центиметара, изграђеним у складу са Графичким
прилогом ових услова;

б) заменити довратнике и надвратну греду новим, од квалитетне храстове

грађе, у свему у складу са постојећим. Комплетну грађу премазати
средством против црвоточине, пре уградње, а након израде врата
премазати лазурним безбојним премазом;
г) приликом демонтирања постојећих довратника и надвратне греде
водити рачуна да се не оштете зидови цркве. Сва мања оштећења настала
приликом демонтаже истих санирати у складу са врстом материјала,
начином обраде и уградње са постојећим стањем;

д) браварију на вратима, кваку и шарке, извести од кованог гвожђа. Пре

уграђивања прописно их заштити најпре основном бојом а затим црном
бојом високог квалитета.

И затим, инвеститор је дужан да благовремено обавести Регионални

завод о почетку радова на замени врата, како би се обезбедио
конзерваторски надзор над извођењем радова.

*
Регионални завод за заштиту споменика културе образложио је своје
решење - захтевом Српске православне парохије Смедеревске, Саборног
храма ''Свети Ђорђе'' – за утврђивање услова за предузимање мера
техничке заштите и замену постојећих врата на цркви ''Успења Пресвете
Богородице'' на Старом гробљу у Смедереву.

Предметна црква утврђена је за споменик културе Решењем Завода за

заштиту и научно проучавање споменика културе Београд, НРС Београд од
27. августа 1947. године, број 160/47, па је за све интервенције на њој
неопходно прибавити услове у погледу заштите споменичког градитељства.
О ктитору и времену изградње храма нема историјских података, па се
датовање у прву половину XV века одређује на основу стилске анализе
архитектуре.
 64

Црква припада споменицима моравске градитељске школе. Зидана је

крупнијим комадима камена у алтернацији са три реда опеке. У облику је
триконхоса, сажете варијанте уписаног крста. На пресеку кровова краста
уздиже се куполаосмостраног тамбура на чијим су угловима прислоњене
колонете повезане луцима. Фасаде су по хоризонтали украшене соклом и
кордонским венцем, а на поткровном венцу низом зупчасто постављених
опека. Изнад кордон венца на бочним зидовима су слепе аркаде, а изнад
сокла прозорски отвори у виду окулуса, монфора и бифора. На отворима је
постављена пластична декорација у виду геометријског преплета и
тордирне траке.
На западном порталу налази се архитравна греда на којој је преплет који
подсећа на технику ткања. На довратницима се није сачувала декорација.
Улазна врата у цркву су једнокрилна столарска врата, димензија зидарског
отвора 88 цм пута 180 центиметара, направљена од чамових дасака
укованих на кушаке са задње стране, без икакве декорације.
 65

С обзирома на лош квалитет и дотрајалост грађе врата, која се

поприлично расушила, као и на учесталост провала у храм, у последње
време, потекла је иницијатива од групе верника и других донатора да се
улазна врата замене квалитетним вратима.
Како не постоје историјски подаци о улазним вратима у цркву пре 1973.
године, од када су на цркви обична столарска врата, скица - графичка
обрада ових услова представља уопштену аналогију врата на црквама из
истог периода из ког је и предметна црква.
На основу изложеног донето је решење као у диспозитиву.
Решење и образложење обрадила је Јасмина П. Русимовић, дипломирани
инжењер архитектуре, а потписала Снежана Јејић, дирекор Регионалног
завода за заштиту споменика културе.

2.2 Прозори
Један од начина да се колико-толико смањи влага у цркви јесте и њено
стално проветравање што је могло да се учини само у случају да прозори
буду непрестано отворени, како лети тако и зими. Из тих разлога, 2000.
године на свим прозорима, има их седам, постављене су челичне мрежице
како птице или неке друге животиње не би могле да уђу у цркву. Такође,
мрежице штите унутрашњост цркве од несташлука или вандализма
појединаца који би у неким екстремним приликама нешто убацили у цркву.
Ове послове су бесплатно обавили поједини чланови ''Смедеревског
источника'' и Владан Милосављевић. У сваком случају челичне мрежице су
од великог значаја у борби против влаге.
Након тога, замењени су стари прозори.

Источни прозор
 66

2.3 Степенице
Удружење ''Смедеревски источник'', 2007. године, предложило је
протојереју Жељку Ђурићу, старешини цркве ''Успење Пресвете
Богородице'', и Регионалном заводу за заштиту споменика културе да се
реновирају и обнове унутрашње степенице које би биле од клесаног камена
и гелендером од храстовог дрвета. Уз одређене услове Регионалног
завода, предлог је прихваћен и брзо спроведен у дело. Уз новчану подршку
чланова ''Смедеревског источника'', Звездана Николића, Софије Лукић и
Небојше Стојковића, у првој фази изградње, црква је добила нове
степенице.
У другој фази изградње, крајем 2012. године, камене степенице су
обложене чамовим дрветом са гелендером. Грађу је платила црква, а
занатске радове бесплатно су обавили мајстор Владимир Пауновић и
Новица Томињак.

Степенице
 67

2. 4 Кров

Након тридесетак година, реконструкција и рестаурација крова у новембру

2011. године, без сумње, највећа је инвестиција, од милион динара, у
периоду од 1997. до 2013. године. Радове је финансирало Министарство
вера Владе Републике Србије, благодарећи залагањем ђакона Ивице
Чаировића и благословом епископа браничевског Игнатија Мидића, а уз
надзор Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево,
реконструкцију и рестаурацију крова успешно је завршила Самостална
зидарско-грађевинска радња ''Ивица Бјелић'' из Смедерева.
Између осталог, радови су обухватили: демонтажу старог кровног
покривача (130 m), уградњу нових чамових летви (130), замену дотрајалих и
оштећених елемената кровне конструкције новим материјалом (80), заштиту
свих елемената кровне конструкције средством против пожара и жижолином
(130 m), постављање једног слоја алуминијумске фолије и уградњу
ћерамиде(130 m).

Кров
 68
2.5 Полијелеј

Уместо старог полијелеја од кованог гвожђа, крајем 2012. године

постављен је нови – бакарни полијелеј у византијском стилу. Рад је вајара
Зорана Кузмановића из Смедерева. Полијелеј изузетне лепоте настао је у
Зорановој Уметничкој радионици ''Кузман''. Као и у случају иконостаса,
верници су скупили новац за материјал, а Зоранове уметничке руке
бесплатно су завршиле посао.
Иконе на полијелеју урадили су верници, познаваоци иконописања, Дејан
Симић, Драган Андрејевић, Борјана Весић, Светислав Манџуковић, Зоран
Лазаревић и Иван Весић.
Да се подсетимо, полијелеј је грчка реч и значи велики свећњак са много
свећа који виси насред цркве. Такође, ова реч значи и певање појединих
псалама на богослужењу.

Нови полијелеј

2.6 Иконостас

У византијском стилу, дрвени иконостас од ораха постављен је крајем

2012. године. С обзиром на то да је висок проценат капиларне влаге у
цркви, ради заштите, премазан је воском и тамјаном. Иконостас је урадио
магистар вајарства Јован Ћеранић[3] из Београда са намером да изгледа
као првобитан и да се уклопи са фрескописом и полијелејом. Новац и восак
за подизање новог иконостаса даривали су верници. Подлога за иконе је од
 69

липовог дрвета. Стари иконостас, такође од дрвета, уклоњен је због

дотрајалости у лето 2010. године. Уместо њега постављен је привремен
иконостас од вештачког материјала, рад студената са Високе школе –
Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, који је
крајем 2012. године замењен новим – византијским иконостасом од ораха.

*
Да се подсетимо. Иконостас (од грчких речи слика и положај) је дрвена,
камена, зидана, ређе метална преграда, украшена иконама која дели наос
цркве од олтарског простора, односно одваја простор намењен
посвећенима од оног у коме се током богослужења налазе верници, чинећи
у символичном смислу границу између два дела недељиве Цркве –
видљиве и невидљиве, земаљске и небеске; преграда која символизује
одвојеност ''горње одаје'' у коју се Исус Христос са апостолима склонио од
света током Тајне вечере.

Нови иконостас

Током историје, олтарска преграда је доживела многе трансформације.

Првобитну олтарску преграду, у свим ранохришћанским црквама, чинила је
конструкција са стубовима, архитравном гредом и парапетним плочама, а
отвори између стубова били су затворени завесама (катапетазмама), које су
се повлачиле и навлачиле током Литургије. Постављањем икона у простор
 70

између стубова и на архитравну греду, олтарска преграда је прерасла у

данашњи облик иконостаса.

Сам термин иконостас, јавља се релативни касно, под руским утицајем,

док се пре тога чешће користио израз темплон. Украшавање иконостаса се
усталило тек у XI и XII веку, а од XIV века, дуборезни и позлаћени иконостас
се све више развија увис достижући и 6 -7 редова.

Од XI века, постоје у Византији сачувани примери или изворни подаци о

развијеном облику иконостаса који има јасну иконографску садржину,
потчињену чврстој символичној концепцији. У првом реду, постављене су
такозване престоне иконе: Исус Христос, Богородица, Јован Крститељ и
представа светог или празника коме је црква посвећена; у другом реду је
Деисис и иконе са сценама Великих празника; у трећем реду су појединачни
ликови апостола а у четвртом – пророка; док се на врху налази крст са
представом распећа.

На средини иконостаса налазе се Царске двери украшене представом

Благовести, док су северне и јужне двери, такозване ђаконске или анђелске
двери, украшене представама светих ђакона и анђела. У нашем случају, у
цркви Успења, присутне су само северне двери.
Као преграда између олтарског простора и наоса, иконостас представља
символичну границу између материјалног и духовног, Неба и земље,
видљивог и невидљивог света, где се, између осталог, врши и обред
претварања предложених у Чудесне дарове, као најистакнутијег, али и
најтајанственијег дела Литургије, током канона Евхаристије.
Из историје је познато да су ране хришћанске преграде биле најчешће
ниске и нису имале врата на пролазу према олтару. Ти су пролази најчешће
затварани завесама - катапетазмама. Само монументалне грађевине, као
Света Софија у Цариграду, имале су, не само сва три пролаза него и троја
врата на њима. Током X и XI века, усталиле су се Царске двери на
олтарским преградама ο чему сведоче ликовни извори, сликарство
минијатура па и фреске.

2.7 Певнице и налоњ целивајуће иконе

Уместо старих певница, у првој половини 2014. године, постављене су

две нове певнице од ораховог дрвета. Рад су студената са Високе школе
СПЦ за уметност и консервацију у Београду. У односу на старе, нове
певнице су мање и лепше. Њиховом применом верницима је омогућен већи
простор за молитву. Такође, од истог дрвета, постављен је и нови налоњ за
целивајућу икону.
 71

2.8 Струја

Почетком 2013. године уместо једнофазне уводи се трофазна струја и

тиме, након 15 година од обнављања богослужења, ствара нормалне
услове за рад у цркви. Ранији чести нестанци електричне струје постају
прошлост. Истовремено, захваљујући залагању господина Илије Трујића,
извршном директору ''Месера'', поправљено је осветљење око цркве

Напомена

[1] Удружења ''Смедеревски источник'' основано је 7. јула 1999. године

(на рођење светог Јована Претече – Ивањдан) са циљем ...

[2] Мајстор Бранислав Радосављевић био је столар у Старој железари.

Сахрањен западно од цркве. Тачније, његов гроб гледа у црквена врата.

[3] Вајар Јован Ћеранић завршио је вајарство на Академији Српске

православне цркве за уметност и консервацију у Београду.
Академија је основана у новембру 1993. године са са благословом Светог
Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и блаженопочившег
епископа будимског господина Данила (Крстића). Први декан је био епископ
Данило. Академија је прикључена Богославском факултету Српске
Православне Цркве у Београду, 2002. године.

3. Предстојећи послови

Обнова храма није завршена, нити икада може бити. У овом тренутку ова
генерација верника учинила је оно што је можда једино и могла. Сигурно је
да увек може више и више. Предстоје нам следећи послови: уклањање
капиларне влаге, обнова звонаре, капеле и гробова истакнутих
Смедереваца, али и направити интернет страну храма.
Неопходно је створити услове за подизање мале храмовне канцеларије и
трпезарије, а све у циљу да се једном, ако Бог да и народ пожели, обнови
манастирски живот око храма Успења Пресвете Богородице.
 72

3.1 Капиларна влага у цркви

Прота Милошевић је међу првима јавно указао на велико присуство влаге

у цркви. Овај се проблем хитно мора решити. У противном предстоји нам
''тихо умирање'' цркве и фресака.
Представници Републичког завода за заштиту споменика културе посетили
су цркву Успења 19. јула 2004. године да би утврдили стање цркве после
две и по деценије извршене конзервације.
Магистар Слободан Стојиловић, сликар конзерватор, утврдио је да се
стање фресака погоршало услед присуства влаге, односно влажења доњих
зона зидова. Приметио је да је отежавајућа околност застакљеност прозора
који спречавају струјање и измену ваздуха, што је значајно изменило
квалитет аеро услова у цркви. У међу времену ситуација са вентилацијом се
променила. Прозори су непрестано отворени, и лети и зими, а постављена
је и челична мрежица као заштита од птица.
Други представник Републичког завода, Војин Николић, технолог, помоћу
инструмената за регистровање влаге испитао је фреске и фасаду и утврдио
велики садржај влаге, а на северној и североисточној страни влага се
простире све до висине од скоро два метра. Уочљиво је распадање камена
узиданог у зидове храма, а на појединим местима унутрашње површине
дошло је до кристализације соли и одвајања малтера од зида. Такође,
потребно је урадити нову дренажу.
У овом тренутку, 2013. године, ситуација са влагом је забрињавајућа и
захтева хитну интервенцију на уклањању влаге.

Није наодмет прокоментарисати проблем капиларне влаге у цркви!

Капиларна влага се испољава исољавањем на зидовима. Уосталом, ово је
чест проблем старијих грађевина, обично грађене од опека.
Са стручног становишта, исољавање настаје испаравањем влаге на
површини зида и депоновањем (кристализацијом) соли које су биле
растворене у њој. При преласку из раствореног у кристални облик соли
долази до повећања запремине, што доводи до великог притиска унутар
малтера и до његовог постепеног разарања. Ако се пажљиво посматра зид
цркве уочићемо да је малтер на појединим местима оштећен и да је отпао, а
на многим местима благим додиром прста можемо урушити малтер.
Капиларна влага представља један од најчешћих и најсложенијих
проблема за санирање и настаје због особине воде да се капиларно пење
све док се капиларне силе не изједначе са гравитацијом и успоставе
равнотежу. У води растворене соли се делимично депонују у слоју
малтера, вода испарава са површине малтера а соли остају на тој
 73

површини зида, разарујући малтер, стварајући бели прашкасти слој без

чврстоће.
*

Може се рећи, капиларна влага је највећи непријатељ свих старих

грађевинских објеката који у својим темељним зидовима немају никакву
хоризонталну хидроизолацију. Влага из тла, заједно са свим раствореним
солима, капиларно се пење у горње делове објекта разарајући временом
материјал од кога је објекат зидан.
Влага је најчешћи узрок пропадања зграда, нарочито ако су у питању старе
зграде. Влага је штетна како за људе тако и за објекте. Санација влаге
спада у хитне и неодложне радове.
Присуство воде у зидовима има за последицу: неповољан утицај на
термички фактор (отежано грејање простора), висока влажност ваздуха у
просторијама, појављивање мрља и буђи на зидоима, отпадање малтера и
оштећење зидних структура.
Влага се манифестује као: атмосферска влага, кондензациона влага, влага
од процуривања и капиларна влага.
Атмосферска влага настаје је од кише или снега у граничним зонама
грађевине услед оштећења кровног покривача или олучног спровода, лоше
одрађених спојева, незаптивности столарије или закишњавања цокле.
Решење проблема се своди на отклањању недостатка или израде
хидроизолације. Заостала влага најчешће сама испари по обављеном
санирању.
Кондензациона влага настаје због лоше термичке изолације просторија и
неодговарајуће вентилације. Водене капљице, које се најчешће сакупљају у
угловима просторија и при плафону (где се обично налазе неизоловане
бетонске греде), настају због разлике између спољашње (када је зими
напољу хладно) и унутрашшње (у просторији која се загрева) температуре.
Те нагле термичке промене доводе до кондензације влаге присутне у
ваздуху. Проблем се решава термоизолацијом објекта или побољшаним
проветравањем.
Влага од процуривања воде настаје услед оштећења инсталација или
резервара проблеми се решавају једноставном поправком узрочника
процуривања. Ако је цурење воде настало испод равног крова, испод
терасе или у подруму разлози су у хидроизолацији (не постоји
хидроизолација, лоше изведена или оштећена хидроизолација). Санациона
хидроизолациоја је сложен проблем, неке хидроизолације се могу санирати
а неке је потребно радити изнова.
Капиларна влага је најчешћи ''влажни проблем'' и најсложенији је за
санирање. Као што је речено, настаје због непостојања или оштећења
хоризонталне хидроизолације (прекида) испод зидова услед особине воде
да се капиларно креће путем осмотских процеса. Манифестује се тако што
 74

растворене соли избијају на површину зида доводећи до мрвљења малтера

и стварања белог прашкастог слоја на површини зида (исољавање). Влажни
делови зида услед капиларне влаге су хладнији од околине и на њима се
додатно кондезује влага.
Решење која се користе ради спречавања капиларне влаге се деле на она
која пресецају пењање влаге кроз конструкцију и она која смањују њено
присуство у зидовима уз спречавање штетног дејства на површини зидова.
Такође, развијене су и методе електроосмозе које уз помоћ слабих струја
''окрећу'' смер кретања воде и на тај начин поспешују исушивање објекта.
Пресецање пењања воде кроз ситне канале (такозване капиларе) у
структури грађевинског материјала врши се на неколико начина:
а) сечењем зида по целом његовом попречном пресеку, непосредно изнад
површине тла уз уградњу водонепропусне препреке, пресеца се вертикални
ток воде. Постоје ризици да се наруши статика објекта;
б) бушење рупа на малом растојању у једном или више редова (у
зависности од одабраног средства за инјектирање), непосредно изнад
нивоа тла и инјектирање разних хемијских раствора, смола или гелова који
се потом шире кроз пресек зида заптивајући микрошупљине спречавајући
капиларно пењање воде.

Смањење капиларне влаге у зидовима се постиже исушивим малтерима.

Исушиви малтери су специјални малтери који, кад се уграде, у себи имају
довољно ваздушних пора које ''премосте'' капиларе и спрече капиларно
пењање влаге кроз малтер. Исушиви малтери, сам назив говори, поспешују
испаравање влаге из зидова кроз малтер без појаве исољавања. На
исушивим малтерима не долази до појаве кондезације.

Методе са слабим струјама подразумевају да се одстрани влагом

оштећени малтер са зидова и постави специјална мрежа (позитивни пол),
метални шиљак се пободе у терен (негативан пол), чиме се ствара слабо
електрично поље које обрће поларитет протока воде. (Извор:
www.sugestija.com)
*
Такође, један од начина да се заустави капиларно провлажавање је
потпуно пресецање зида и накнадна уградња нове хоризонталне
водонепропусне баријере. Класичне методе машинског пресецања зидова
ефикасно заустављају влагу али и поред свих мера опреза, настаје зазор
између изолације и горње и доње површине реза што у већој или мањој
мери проузрокује спородично слегање и пуцање објекта и појаву напрслина
на зидовима. Овај проблем је био нерешив све до појаве HIO-tehnologije
(HIO – Hydro Isolation Oberknezev).
HIO-tehnologije је јединствена метода трајне заштите од капиларне влаге
која потпуним пресецањем зидова не угрожава стабилности и конструкцију
грађевинског објекта. Влажни зидови, без обзира на њихову дебљину и
 75

врсту грађевинског материјала, секу се ултрабрзим дијамантским резним

алатима у малим етапама, без вибрација и потреса. У тако направљене
резове инјектира (убацује) се пумпом под притиском специјална маса кроз
коју се као нова хоризонтална хидроизолација, једна за другом, утискује
HIO-master šina. Ињекциона маса направљена је на бази полимера и има
изузетну адхезију тако да са шином ствара нераскидиву везу у зиду, нову
спојницу.
HIO-master šina је у односу на све друге врсте изолација, јединствена
хидроизолација у свету чија се висина адаптира висини реза у зиду. Висина
крилаца се пре уградње оптимализује на измерену висину реза у свакој
кампади. Једино тако вертикална крилца могу на себе да приме огромно
вертикално оптерећење од горњих делова објеката, без икаквих
деформација. Једини релевантан докуменат је атест о испитивању
носивости изолације на вертикално оптерећење.
Овом технологијом је за десетак година трајно санирано више стотина
објеката у земљи и иностранству, од којих већину чине заштићена културна
добра. Сва испитивања, статички прорачун, тестови и анализе потврћују да
‘’HIO-tehnologija’’ не угрожава стабилност и конструкцију објекта и не
изазива нежељене ефекте. Објекти на којима је пре више година уграђена
ова технологија живе свој нови живот, доказујући њену ефикасност,
дуготрајност и сигурност. [www.hio-technology.com]

У пракси се примењују разне, више мање успешне методе за спречавање

штетног дејства капиларне влаге. Нажалост оне највише пропагиране и
примењиване су управо оне најпроблематичније и најопасније методе.
Ради се о хоризонталном пресецању зидова и уградњи водонепропусне
препреке, најчешће специјалних лимених или синтетичких табли. Ова
метода је веома заступљена на тржишту захваљујући масивној пропаганди
и њеној спектакуларној опреми и примени и што је најгоре игнорисањем
основних закона грађевинске статике.
Нико од учесника није ни свестан или не жели бити свестан суштине
грађевинске статике и могућих последица при не поштовању њених закона.
Суштина је наиме та, да се постојећи зидови пресецају чиме се ремети
пројектована статика зграде, што може довести до фаталних последица.
Осим тога, материјали који се уграђују су ограниченог века трајања па би се
овакве операције с времена на време морале понављати.
Као пример фаталних последица да наведемо случај Православне цркве у
Конаку, дана 22. октобра 2009. године о чему је извештавала и телевизија
као и дневна штампа.
Под насловом ''Срушила се црква у Конаку'', ''БЛИЦ'' је објавио текст
управо о овом случају са катастрофалним последицама. Овај немио догађај
 76

требало би да послужи као опомена за све поборнике ове методе санирања

капиларне влаге, као и органима који издају дозволе за овакве радове.
Тим више што се проблем капиларне влаге може решити на врло
елегантан и безбедан начин такозваним ''сталним исушујућим
малтерима''. То су специјални малтери који влагу пропуштају кроз слој
малтера само у облику паре, тако да растворене соли не могу доспети на
површину и начинити штету. Већина од ових малтера има велику запремину
за одлагање соли и тиме не дозвољавају солима да се скупљају на
површини малтера. Ови малтери имају ограничено време деловања. Поред
оваквих малтера постоје и такозвани ''стално исушујући санациони транс-
малтери''. Они се битно разликују тиме што ''санациони транс-малтери''
уопште не депонују соли и захваљујући тој чињеници њихово дејство је
неограничено. То се постиже специјалним адитивима који стварају посебну
сунђерасту структуру у самом малтеру.

''У Смедереву је стање добро''

(''Наш глас'', 10. август 2010. године)

Добрица Костић, протојереј и иконописац, ''Нашем гласу'' (10. август 2010.

године) у тексту под насловом ''У Смедереву је стање добро'', дао је изјаву о
овом проблему.
На питање о томе у каквом су стању фреске и иконе у смедеревским и
околним црквама и има ли ту потребе за неким већим интервенцијама, каже
да је доста урађено на рестаурацији и конзервацији.
Рестаурација и конзервација Цркве Успења Пресвете Богородице на
Старом гробљу рађена је осамдесетих година и то што је урађено урађено
је на најбољи начин, што је могло да се сачува сачувано је. Међутим,
капиларна влага која иде од темеља на горе све више угрожава фреске, јер
се не решава проблем запушених одводних канала. Влажност је већ стигла
до неких 90 центиметара и у тој зони готово да више нема ништа од тог
сликаног дела.
Фреске у Саборном храму Светог Георгија Великомученика Победоносца,
на Тргу, рестауриране су од 2002. до 2004. године под руководством
Драгане Милосављевић, која у својој биографији има много озбиљније
подухвате, као што је премештање Пивског манастира, на пример. Фреске
су у добром стању, али и ту постоји проблем капиларне влаге и делом
ерозије.
А нови фрескопис у Цркви Светог Георгија у Јасенку преживео је пожар и
добио неку патину, али је потом доста урађено на чишћењу , четкању и
усисавању.
 77

4. Фотогалерија
и слике у акварелу Цркве Успења
 78

4.1 Фотогалерија обнове Цркве Успења

Нова врата, постављена 2002. године

79
 80

Нове степенице, завршене крајем 2012. године

 81

Нове степенице у првј фази израде

 82

Старе првобитне степенице

 83

Реконструкција крова, 2011. године

84
 85

Нов кров
86
 87

Првоботни изглед крова

 88

Нов полијелеј, постављен крајем 2012. године

89
 90

Стари полијелеј
 91

Нов иконостас, постављен крајем 2012. године

92
 93

Стари иконостас са старим полијелејом

 94

Стари иконостас
 95

Нова певница
 96

Стара певница
 97

Нови налоњ за целивајућу икону

 98

4.2 Фреске у Цркви Успења

Успеније Пресвете Богородице, западни зид

 99

Христос Пантократор у кубету цркве

 100

Јудин пољубац

Распеће
 101

Скидање са крста

Христови ратници
 102

Свето причешће
 103

4.3 Некада и сада, слике у акварелу и фотографије

Светислав Стрела, Смедеревска црква, 1926. године,

акварел, (Музеј у Смедереву)

На јужној страни цркве види се гробница породице Љотић и стари звоник.

Доласком комуниста гробница је измештена.
 104

Драгутин Милутиновић: Панорамски приказ са североисточне стране,

1872. године, (Музеј у Смедереву)

На приказу се види припрата коју су подигли Љотићи, а која је срушена

током подизања спомен-костурнице 1942. године. Нема гробнице Димитрија
Давидовића која ће се тек касније подићи.
 105

Људевит Куба, Горња црква у Смедереву, акварел,

црно-бела репродукција објављена у сарајевској ''Нади'' 1899. године
106
 107

Звоник
 108

Парастос 1942. и 2014. године

 109

Парастос 1942. и 2014. године

 110

Парастос 1942. и 2014. године

 111

Јун 1942. године

 112

5. јун 2014. године

 113
4.4 Натпис
Има неколико натписа на зидовима цркве. Сигурно, најзагонетнији је
натпис: Нека се зна црква је сазидана 1012. године.
 114
4.5 Фебруарска зима 2012. године
115
 116

Улица Народног фронта

 117

Дунав под ледом

 118

Улица Краља Петра II

Саборни храм Светог Ђорђа

 119
4.6 Богослужитељи

Отац Жељко
 120

Отац Жељко, богослав Владимир и послужитељ Марко

 121

Отац Жељко
 122

Протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић

 123

Ђакон Игор, отац Душан,отац Мирослав и отац Добрица,

5. јун 2010. године
 124

Отац Теша
 125

Јеромонах Пимен и ђакон Иван

 126

Отац Драгиша Гиле

 127

Ђакон Игор, јеромонах Пимен, отац Мирослав, отац Саша и отац Јован
(5. јун 2012. године)

Отац Мирослав, отац Добрица, отац Саша, отац Жељко, отац Дејан и
ђакон Иван (5. јун 2010. године)
 128

4.7 Верни народ

129
130
131
132
133
134
135
 136

(Фото: Милан Томаш)

(Фото: Милан. Томаш)

 137

(Фото: Милан. Томаш)

(Фото: Милан. Томаш)

 138

Глава II

Гробови знаменитих Смедереваца

и друге знаменитости око храма Успења

Димитрије Дина Манчић

1. ЧОВЕКОЉУБЉЕ И ДОБРОЧИНСТВО

На Бадњи дан 2011. године у ''Политици'' је објављен текст под

насловом ''БОЖИЋНИ ДАР ЗЕМЉАЦИМА - ПОЛА МИЛИОНА ЕВРА''.

Између осталог у тексту пише да је наш човек из Канаде Миломир

Главичић поводом Божића својим земљацима у околини Јошаничке
Бање, али и шире, даривао преко пола милиона евра! У том крају
саградио је и две цркве, асфалтирао пут и тако даље. У новинама се
питају и да ли је Миломир Главичић ''Божић Бата или Деда Мраз''?!
Наравно за нас православце он је Божић Бата.

''Иако сам тешко радио и зарадио, волим да помогнем. Верујте, ја сам

данима задовољан кад некоме олакшам живот, ублажим невоље. Увече,
рецимо, пред спавање у кревету помишљам како се они тамо радују
због моје помоћи и заспим са осмехом на лицу. Волео бих да мојим
примером крену и други Срби који живе овде, у Америци, Европи а
богати су!'', рекао је за ''Политику'' Миломир Главичић.
*

Данас у Србији, а камоли у Смедереву, таквих скоро да и нема.

Можда их има само ми не знамо за њих и њихова добра дела што и
јесте православна врлина. Наш Господ каже, а ти кад чиниш милостињу
''нека не зна левица, колико даје десница'' (Матеј 6,3). Уопште нема
великих добротвора али зато има великих тајкуна и превараната који
похлепно грабе само за себе.

У Божићној посланици СПЦ (2011. године), између осталог, патријарх

српски Иринеј каже:

''Без Бога као љубави, човечија љубав губи своје мерило и своју меру.
Она се своди на биолошку раван, на саможивот, на обоготворење
телесне похоте – хедонизам постаје врховна људска вредност...''
 139

Ето нам одговора какви смо ми данас. Незајажљивост и похлепа

угрожавају човека и природу.

Али у прошлости смо имали добротворе. Један од њих је Димитрије

Дина Манчић чија се капела налази на десетак корака северно од Цркве
Успења.
Капела је запуштена и склона урушавању. Неопходни су конзерваторско-
рестауратотрски радови на обнови капеле. Да још буде и горе, у суботу
ујутро, 3. децембра 2011. године, отац Жељко је приметио да су лопови
украли оловни покривач са једног дела крова капеле Дина Манчића.
Случај је пријављен смедеревској Полицијској управи. Поуздано се не
зна ко су лопови, али се на основу досадашњег искуства може
претпоставити да су то они који краду и препродају секундарне
сировине.
Нажалост, сасвим је очигледно да је Старо гробље, као историјско-
културни комплекс, сасвим препуштено на милост и немилост
вандалима, лоповима и људима зле воље. У великој мери за овакву
ситуацију одговорност сноси власт али и шира друштвена заједница у
Смедереву.

Димитрије Дина Манчић

 140

Човекољубље и доброчинство су одлике великих људи. Када им се

приближи последњи час мисле на народ, посебно сиротињу, и њихову
будућност. Димитрије Дине Манчић (1831 - 1882), трговац, један је од њих.
Пред смрт завештао је своје богаство – смедеревској општини, развоју
школства као и фонду за помоћ сиромашним ђацима. По добрим делима
можемо рећи да је његов живот непрестана молитва за Божије царство!
Између осталог, у његовом тестаменту записано је да ''његова жена
Љубица ужива половину чистог прихода од целокупног имања, а друга
половина даваће се сиротим ђацима, сиротим девојкама, удовицама и
осталој сиротињи. Нарочито је у аманет оставио смедеревској општини да
се од тог прихода издржавају сиромашни ученици који се школују на
највишим школама''. Овим фондом, по његовој вољи, управљаће најстарији
свештеник и директор гимназије.
Затим, оставио је и средства за изградњу гимназије на имању звано
''Маркићево'', платио је 6.000 дуката, с тим да се приход од тог имања
''капиталише'' све дотле док не нарасте довољна сума новца за зидање
гимназије. Његова жеља је била, ако је по вољи и осталих, да ова школска
установа носи његово име. Такође, за изградњу две чесме, једна на великој
а друга на малој пијаци, граду је оставио 1.000 дуката.
Његов ''Фонд Дина и Љубица Манчић'' после смрти његове жене Љубице
знатно се увећао јер је остатак прихода, којим је руководила Љубица,
прешао је у добротворне сврхе.

Од шегрта до власника дућана

Дина се родио у Смедереву 1831. године у сиромашној и честитој

породици. Отац му се звао Манче а мајка Станија. Био је интелигентно и
бистро дете али због сиромаштва мало је ишао у школу – завршио је само
први и други разред основне школе.
Напорним радом, памећу и штедњом постао је временом богат. Увек му је
у глави била мисао да велики број даровите деце у Смедереву и Србији
неће завршити школовање због сиромаштва. Постаје добротвор и све своје
богаство посвећује развоју школа и помоћи сиромашнима, посебно ђацима
и сиромашним девојкама.
Пошто је растао у поштеној и сиромашној породици, знао је да се само
радом може доћи до успеха. Почео је да учи занате. Најпре папуџијски а
затим и терзијски. Био је вредан и штедљив. Мерио је сваки динар – три
пута мерио а једном секао. Са првим већим парама отворио је свој мали
дућан и почео да ради са ситним стварима.
Оженио се у двадесетдругој години. Љибица је била његов избор. И она је
из сиромашне породице, од оца Мите Вујадиновића и мајке Петкане из
Колара. Њој је тада било двадесет година, за оно време већ је каснила са
 141

удајом. Била је племенита и вредна домаћица, баш онаква каква је

одговарала Димитрију. Био је то брак из љубави. Везивала их је узајамна

наклоност али и исте особине – побожност и поштење, сиромаштво и

вредноћа као и жеља за доброчинством, да помажу другима колико то могу.
Имали су брак пун љубави и разумевања. Децу нису имали али их то није
раздвојило. Прихватајући Божију вољу, сву своју љубав и све своје
способности, а касније и богаство, усмерили су на срећу других, највише за
сиромашну децу.

Капела Димитрија Дина Манчића

 142

Газда Дина

Вредан, радан и штедљив, гледао је да ниједну пару не утроши некорисно.

Димитрија Дина Манчић постао је временом ''газда Дина'' у Смедереву. Био
је веома поштован од грађана. Његова кућа била је вазда отворена за

добронамерне госте. Све њих, од проте, судије и директора гимназије као и

других уважених домаћина до сиромашних грађана, пре свега сиромашних
ђака, љубазно је дочекивала газдарица Љубица. Старије је служила ракијом
и кафом са ратлуком а млађе колачима и медом.

Газда Дина је посебно уважавао свог пријатеља Стевана Кузмановића –

Кршљанина (1828 - 1888), трговца и власника гвожђарско-лончарске радње.
Са њим је волео дуго да разговара о послу и добротворним активностима.
Није на одмет рећи да је баш под његовим утицајем Кршљанин постао
велики добротвор. Пошто ни он није имао порода све своје богаство
оставио је цркви и школовању сиромашних и добрих ђака, као и да се даје
мираз сиромашним девојкама како би могле да се удају.

У време Дина и Стевана било је још неколико добротвора. Пре свих су

прота Милутин Н. Банић (1817-1876) и виноградар Петар Спасојевић (1838-
1882). Петар је имао виноград на Златном брду. Ретко је напуштао своје
имање, осим када је ишао у цркву или послом силазио у град.

Димитрија Дина Манчић био је човек добре воље, снажан и крепак. Када
се теже разболео четири месеца се лечио у Бечу а потом се вратио у
Смедерево и упокојио се 28. маја 1882. године, у педесет првој години
живота. Пошто је волео да одлази на богослужење у Цркву Успења
испоштивала се и његова жеља да буде сахрањен у њеној непосредној
близини.

Његова жена Љубица живела је после њега још десет година. И поред
примамљивих понуда није се преудала. Остала је верна свом човеку и
заједничким богоугодним начелима – добротворском раду.

Димитрије Дина Манчић сахрањен је најпре у гробу, надомак Цркве, а

после две године, 1884. године, подигнута му је капела изузетне
грађевинске лепоте по пројекту познатог архитеткте Александра Бугарског
(1835-1891), аутора Старог двора и Народног позоришта у Београду.
 143

Љубица

Капела, са осталим споменицима на Старом гробљу, представља

јединствену културно-историјску целину и под заштитом је Завода за
заштиту споменика културе. На жалост, због немарности локалне
самоуправе капела је у лошем стању, само што се не сруши. Дина је део
свог богаства оставио општини али данашњи градски оци не налази
средстaва да колико-толико поправи грађевину. До скоро су комуналци
чували метле и некакав алат, даске и разни отпад ... Чак, овде је била
одложена и мешалица за бетон. Срамно, не поштује се достојанство гроба и
мир посмртних остатак Димитрија Манчића.
За утеху, једна улица у Смедереву, код бившег Дома ЈНА, носи његово
име. Такође, са оживљавањем богослужења у Цркви Успења Пресвете
Богородице постоји код верника жеља да се капела обнови. За сада
предност у обнови има Црква, а временом треба очекивати да ће верници
обновити и капелу.
Својим доброчинством и човекољубљем генерацијама Смедереваца
Димитрије Дина манчић је пример савесног и одговорног грађанина.
 144

2. Димитрије Давидовић

Тик уз северни зид цркве налази се гробница Димитрија Давидовића – оца

српске штампе, новинар и публициста, учитељ и просветитељ, први
секретар кнеза Милоша, уставописац, дипломата и државник. Родио се 12.
октобра 1789. а умро на празник Благовести 26. марта 1838. године у
Смедереву (Кнежевина Србија). На његовој надгробној плочи пише:
''Димитрије Давидовић – сав Србин''.
Откуд Димитрије у нашем граду? Када је дошао у сукоб са кнезом
Милошем, као његов први секретар, највероватније због слободоумних
идеја, губи државну службу и све привилегије и би пензионисан (а, можда
прогнан) у Смедереву.
Истина, Димитрије је касније изјавио да је наш град изабрао ''ради лепоте
предела и својих здравствених и породичних разлога'' [1].
Уз новчану помоћ кнеза Милоша купио је имање Панте Ћирића, на
Ћириловцу, са воћњаком од 60 стабала квалитетних шљива. Ћириловац је
у то време имао велику храстову шуму коју су 1916. године посекли
Аустријанци. Касније, у лето 1836. године, у центру града (код Карађорђевог
дуда) почео је да зида кућу са два дућана. Исте године од кнеза је добио и
ливаду у Годомину.

Димитрије Давидовић
 145

Тада је у Смедереву друговао са Антонијем Протићем, кнезом Савом

Љотићем, Јованчом Спасићем и другим Смедеревцима.
Силом прилика, у нашем граду је нашао коначан мир. Након тешке
болести у 48. години преселио се у вечност. Најпре је сахрањен на сво
имању, а касније његови земни остаци пренети су у гробницу поред црке
Успења Пресвете Богородице.
Леонтије Павловић пише[2] да је Димитрије након смрти брзо заборављен.
Тек на тражење Бечке академије и Феликса Каница лично - установљено је
да се не зна место његовог гроба, а то није знао чак ни чувар Старе цркве
калуђер Хаџи Серафим, стар 94 године. Тек је градски инжењер успео да
Каницу покаже црвену надгробну плочу са натписом.

*
Димитрије је прво студирао филозофију у Пешти, па медицину у Бечу, а
онда се определио за штампарство, будући да Србија тада није имала
ниједну штампарију. Изучио је занат и са дипломом типографског калфе,
заједно са Димитријем Фрушићем, покренуо прве српске новине – ''Новине
сербске'', 13. августа 1813. године у Бечу (штампане у радионици

Јерменског манастира). Давидовић странице свог листа отвара свим

српским књижевницима међу којима је био и Вук Караџић.
Треба рећи да је Давидовић у Бечу, поред првих српских новина од 1815.
до 1821. године, издавао и алманах ''Забавник'' са пуно разноразних
занимљивости и прилога из свих области. Коначно, ''Новине сербске''
почињу редовно да излазе на тлу Србије 5. јануара 1834. године у
Крагујевцу.
Давидовић је био велики и неуморни покретач многих идеја и пројеката.
Написао је, на пример, Сретењски устав који је био најлибералнији у Европи
тог времена. Књиге је радо читао и имао је пристојну библиотеку, али
податак да ниједно школовање није привео крају уверава нас да се ''за
науком није много кидао''.
У јуну 1834. године Давидовић постаје попечитељ иностраних послова.
Такође, примао је и отпремао пошту која је долазила кнезу, припремао
издавање пасоша и бринуо о престолонаследнику. Водио је рачуна и о томе
да Србија као држава стекне све спољне симболе и атрибуте – границу, грб
и заставу.
Кнез Милош и Димитрије били су сличног темперамента – плахе природе.
Често су долазили у сукобе, па је Димитрије више пута подносио оставку,
коју владар никада није уважаво.
Димитрије је био носилац руског Ордена светог Владимира, који је добио
1834. године за заслуге учињене српском роду и отечеству у име Русије.
 146

Гробница Д. Давидовића

На седници Школског одбора, одржаног 19. октобра 1956. године,

прихваћен је предлог да се дотадашња школа Прва осмогодишња школа
''Вук Караџић'' подели на још једну – Трећу осмогодишњу школу ''Димитрије
Давидовић''.
*

Давидовић је припадао политичкој генерацији кнеза Милоша, али по

схватањима, мишљењу, образовању, па и начину живота и одевању,
представља супротност кнежевој околини испуњеној припростим људима
код којих је кафа са млеком, коју је Давидовић пио, изазивала грохотан
смех.

*
Димитрије Давидовић је био мален растом и ситне главе, што је свима
падало у очи, па му је из тих разлога дат надимак Шврћа. Кнез Милош га је
звао кумашином, а његова жена кнегиња Љубица – Браца.

*
У лето 2011. године један душевни болесник каменом је поприлично
оштетио Димитријеву фотографију на гробници. Од намере да потпуно
уништи фотографију спречио га је Јапе (Драган Јапић) који му се храбро
супротставио. Након полицијске интервенције душевни болесник је враћен у
ковинску душевну болницу. Нажалост, до данас нико није отклонио штету.
 147

Напомена

[1] ''Сербске новине'', број 145, 10. јун 1836.

[2] Леонтије Павловић: ''Смедерево у XX веку'', Народни музеј Смедерево,

1969.

3. Гробница породице Љотић

Гробница породице Љотић налази се двадесетак метара од цркве. У њој

су сахрањени Мита (1814-1883) и Јека (1825-1910), Владимир (1846-1912) и
Љубица (1865-1953), Јаков (1895-1974) – дипломата и новинар и Дара
(1901-1957). Јаков и Дара пренети су из Минхена у мају 2011. године.
Ђорђе Димитријевић Љота, родоначелник породице, сахрањен је у
припрати цркве Успења Пресвете Богородице.

*
Љубица Јакова Љотић, девојачко презиме Станојевић (1865-1954) у
''Мемоарима''[1] пише да су се Ђорђе Димитријевић Љота и његов брат
Тома, у првој половини XVIII века, доселили из села Блаца (Грчка) у
Крњево, округ смедеревски. Словенског су порекла, славили су Ђурђевдан,
говорили су и писали словенским језиком. Крајем XVIII века браћа долазе у
Смедерево.

Љубица Љотић пише да су Ђорђе и Тома на цркви Успење Пресвете

Богородице, на Старом смедеревском гробљу, подигли себи задужбину –
велику припрату, која је служила за парастос. Не зна се тачно када је
припрата подигнута, највероватније после 1760. године.
По М. Гавриловићу[2] Љотићи су пореклом из Влахо-Клисуре код Битоља.
Браћа Ђорђе и Тома се 1737. године досељавају у Крњево и убрзо,
највероватније 1750. године, граде цркву брвнару и посветили је својој
слави – Светом Ђорђу. Они су сваке године уочи Ђурђевдана својој
задужбини у Крњеву даривали восак и зејтин, али и друге прилоге, и ова се
традиција очувала све до изгнанства Љотића из Смедерева.
Од 1760. године пресељавају се у Смедерево и старој цркви дозиђују ''онај
део у коме се врше парастоси''. У дозиданој припрати једно одељење је
искоришћено за породичну гробницу Љотића у којој су сахрањени Љота,
 148

који је умро уочи Ђурђевдана 1806. године и његова жена ''с леве стране у
удубљењу. На плочама њиховим може се и сада нешто прочитати''.
*
Тома је имао синове Јована, Ђорђа, Димитрија и Косту. Ђорђа је усинио
стриц Ђорђе. Усвојени Ђорђе ће касније по надимку стрица – Љота, себе
прозвати – Љотић.
Даље, Ђорђе Љотић добија синове: Миту, Ристу и Николу; а Мита (1814-
1883) Владимира. Владимир М. Љотић добија Димитрија, Јакова и
Љубицу, а Димитрије В. Љотић – Владимира, Николу и Љубицу.

Гробница породице Љотић

 149

Од свих Љотића, за смедеревску и српску историју су најзначајнији

Владимир Мите Љотић (1846-1912) и Димитрије Владимира Љотић (1891-
1945), отац и син.
*

Ђорђе Димитријевић Љота, дакле, сахрањен је у припрати цркве Успења

Пресвете Богородице. До XVIII века постојао је обичај сахрањивања у самој
цркви Успења Пресвете Богородице, а од 1760. године када је Љота уз
западни зид цркве подигао дрвену припрату, сахрањивање је вршено у њој,
али и око цркве посебно када се радило о угледним грађанима.

Гробница породице Љотић по старим извештајима била је у дозиданој

спољној припрати. Рушењем припрате за време немачке окупације ради
изградње спомен – звонаре (1942. године), гробница је измештена и

постављена с јужне стране између певничке и олтарске апсиде. У

заштитним радовима које је Регионални завод седсамдесетих година
прошлог века изводио на цркви, гробница је измештена.

Јоаким Вујић (1772-1847 , путујући по Србији 1826. године забележио је у

књизи ''Путешествије по Србији'' да је смедеревска Црква на гробљу у
функцији парохијске цркве, а не манастир. Забележио је да је Смедерево
имало око 4.000 душа, а да је поменута Црква, коју назива ''Горњом'', била
мала и да се осећа потреба за већом. Такву потребу је схватио Ђорђе
Димитријевић Љота. Када је дошао у Смедерево са западне стране Цркве
Успења Пресвете Богородице подигао је дрвену припрату. У непосредној
близини Цркве је и његова гробница.

Иначе, Љотићи су били привржени Карађорђу и династији Карађорђевића.

У ''Мемоарима'' Љубица пише да је на некадашњем Царском друму, а у
данашњој главној улици, постојала више од сто година стара двокатница
(купљена је од Турчина 1806. године) у којој су живели Љотићи. У ту кућу
српски вожд Карађорђе долазио је на конак.
По записима ћир Анте Протића, у дворишту Љотића, под једним дудом,
Карађорђе је одсекао перчине кнезовима. Такође, у том дворишту он је
примио кључеве смедеревске Тврђаве од Турака.
 150

Тешко искушан живот породице Љотић

Говорећи о судбини свог човека Владимира М. Љотића, Љубица у

''Мемоарима'' пише о његовом тешко искушаном животу, а уопштено би се
могло рећи – тешко искушан живот породице Љотић.

Пошто су били уз Карађорђевиће, први је почео да страда Ђорђе Љотић.

Након доласка кнеза Милоша на власт, Ђорђе је прогнан, бежи у Аустрију, а
имовина му је распродата, добошом, за мале паре. Касније кнез Милош је
помиловао Ђорђа и вратио му је имовину.

Када је кнез Михајло Обреновић убијен 1868. године, међу ухапшенима је

био и Владимир Мите Љотић иако није имао никакве везе са убиством.
Након три месеца проведених у притвору проглашен је невиним и пуштен је
на слободу.

Владимир је новинар и политичар, али и дугогодишњи изгнаник. Био је

близак пријатељ са кнезом Петром Карађорђевићем (1844-1921), касније

краљем Србије, а био је и секретар књаза Александра Карађорђевића

(1806-1885, сина Вожда Карађорђа.
Његови пријатељи или политички сарадници били су и Никола Пашић
(1845-1926) – председник Владе Србије и министар спољних послова у
периоду 1891-1918; Светозар Марковић (1846-1875) – публициста,
социјалиста и политичар; Јаша Томић (1856-1922) – политичар, публициста
и новинар; Лаза Костић (1841-1910) – адвокат, песник, новинар и политичар;
Илија Милосављевић Коларац (1800-1878) – трговац и задужбинар и Васо
Пелагић (1833-1899) – публициста и револуционар.

Био је под утицајем Светозара Марковића, као и руских и немачких

социјалиста. Познавао је и руског револуционара Михаила Бакуњина (1814-
1876), савременика Карла Маркса. Превео је ''Комунистички манифест'',
Маркса и Енгелса, 1870. године у Панчеву.

Владимир је писао за листове: ''Панчевац'', ''Заставу'', а уређивао:

''Народни посланик'' у Темишвару (уз учешће и сагласност кнеза Петра и уз
материјалну помоћ њихових родитеља – кнеза Александра и Мите Љотића).
У Бугарској покреће лист ''Независност''.

После двадесет година изгнанства, а након помиловања, 10. марта 1889.

године Владимир Љотић се враћа у Србију. Убрзо ступа у министарство
пољопривреде, а атим у министарство спољних послова. Од 1890. до
 151

1894. Владимир је конзул у Солуну, а онда подноси оставку због повратка

краља Милана (1854-1901) у Србију.
Настањује се на свом имању у Смедереву, оснива Подунавску окружну
задругу и покреће лист ''Привредник'' у којем пропагира идеје о задрузи.
Након повратка краља Петра I у Србију, од 1904. до 1909. године је
генерални конзул у Солуну.
На свом имању, 27. јуна 1912. године изненада је умро. Између осталог, на
његовом ковчегу било је цвеће са натписом: ''Мом драгом Влади – Петар''.
Сахрањен је у породичној гробници – тик уз цркву Успења Пресвете
Богородице. Касније су ову гробницу изместили комунисти двадесетак
метара од цркве.
*

Други најпознатији Љотић је др Димитрије (1891-1945) – адвокат,

политичар и министар правде у влади Петра Живковића (1931),
антикомуниста и политичко-религиозни мислилац, оснивач и вођа
Југословенског народног покрета ЗБОР, оснивач Српског добровољачког
корпуса 1941. године, оснивач Завода за преваспитавање комуниста (1942-
1944) у Смедеревској Паланци. Такође, био је и председник Црквене
општине у Смедереву од 1932. до 1945. године, као и члан Епархијског и
Патријаршијског савета. Био је и изванредни комесар за обнову Смедерева
од 1941. до 1944. године.[3] Покренуо је и лист ''Отаџбина''. Заговарао је
идеју задругарства на самоуправним основама.
По сведочењу његовог сина Владимира, Димитрије Мита Љотић је са
пријатељима врло често уређивао и одржавао цркву Успења пресвете
Богородице на Старом гробљу.
За сада, на жалост он не почива у породичној гробници. Након саобраћајне
несреће, по речима његовог сина Владимира Љотића, Димитрије је
сахрањен 23. априла 1945. године у гробници аустријског грофа, на самој
словеначко-италијанској граници, у Светом Петру близу Горице.
У књизи руског публицисте Павела Тихомирова[4] пренет је говор Светог
Николаја Велимировића на опелу Димитрија Љотића. Између осталог,
владика је рекао:

'' ... Димитрије Љотић био је државник, учитељ и хришћанин. Он није био
само државник, он је био хришћанин државник. За последњих сто педесет
година, ми смо имали великих политичара, великих људи као што су
Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић, али то су били људи велики за
своје време и у границама Србије, док је Димитрије Љотић зашао у велике
кругове светске политике. То је био политичар са крстом!...''
Без сумње, Димитрију је место у смедеревској породичној гробници, поред
мајке и оца, брата, деде и бабе.
 152

Димитрије, са својом женом Ивком, има троје деце – Владимира (живи у

Тодмордену, Енглеска), Николу (Чикаго) и Љубицу (Чикаго). На српском
језику, Владимир уређује лист ''Искру''

*
Осим што су се бавили политиком, Љотићи су били и побожни. Поред
изградње храма у Крњеву, изградње припрате на цркви Успења Пресвете
Богородице, они су помогли и изградњу храма Светог Ђорђа у Смедереву
од 1850. до 1855. године.
Крајем XIX века С. Стојковић је записао: ''Цркву Св. Ђорђа подижу као
највећи ктитори прота Милутин Банић, Рашић и Мита Љотић''. Међутим,
протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић пише у књизи ''Саборни храм
Светог Ђорђа у Смедереву''[5] да је преовладало гледиште да су у
изградњи цркве Св. Ђорђа одлучујућу улогу имали прота Милутин Банић и
Мита (Димитрије) Љотић, док је главни посао носила Општина смедеревска.

Напомена

[1] Љубица Љотић: ''Мемоари'', Београд, 1990. (фотокописко издање)

[2] Миливој Гавриловић: ''По земљи Србији'', Београд, 1934.

[3] Небојша Јовановић: ''Смедерево је било добро обновљено'', Друго,

самостално издање, Смедерево, 2011.

[4] Павел Тихомиров: ''О крсту Светог владике Николаја'', Издавач: ''Света
Русија'', Београд.

[5] др Радомир Милошевић: ''Саборни храм Светог Ђорђа у Смедереву'',

2006. Смедерево.
 153
Антоније Протић

4. УЧЕНОСТ И ГОСПОДСТВО ЋИР-АНТЕ

Југозападно од Цркве, на удаљености око 50 метара, налази се гроб

рођеног Смедеревца Антонија Протића (1787 - 1854). Родио се и умро у
овом граду. У народу је познат као Ћир-Анта због своје учености и
господства, ћир значи господин.
Споменик је од црвеног мермера, а лево и десно од њега налазе се
споменици његових кћери и зетова, породице Угричић и Поповић. Не треба
посебно истицати да је гроб у лошем стању и да се натпис на надгробном
споменику једва може прочитати.
Ћир-Анта је дете смедеревског проте Стојана Стојковића и мајке Милице.
Живот његовог оца везан је за Цркву Успења. Прота Стојан је у њој служио
преко 20 година. Након смрти сахрањен је у некадашњој припрати коју су
сазидали Љотићи половином XVIII века. Уместо проте Стојана долази
његов брат Димитрије из Крњева. Пред крај живота Димитрије се
замонашио и добио монашко име Дионисије. Сахрањен је у крњевској цркви
''Светог Ђорђа'', подигнутој од Љотића.
Читао је и писао на српском, а говорио је грчки и турски. Зна се да је језике
учио од Саве Љотина, касније прозваног Љотић. Сава је био трговац, затим
кнез у Смедереву, па посланик у Цариграду. Дакле, код Саве се најпре
Антоније школовао а касније је школовање наставио у Крњеву.
Учесник је у оба српска устанка против Турака. Касније је написао и једну
историјску књигу.

У Првом српском устанку Антоније служио је као писар, понекад и као

ратник, код Карађорђа, а потом и код смедеревског војводе Вујице
Вулићевића[1], а 1807. године са Вуком Караџићем и писар у Совјету. Био је
харачлија (порезник) и скелеџија (цариник). Године 1838. постао је члан
Државног савета, а у време власти кнеза Милоша постављен је за
привременог попечитеља финансија, у марту 1841. године.

У књизи ''Смедерево у XIX веку'' Леонтије Павловић пише да када је 28.

јуна 1817. године Карађорђе прешао у Србију и дошао у Велико Орашје, у
пратњи Наума Крнара и Панте Остојића, јавио се свом куму Вујици
Вуличевићу како би га овај повезао са кнезом Милошем.
Анта је у Радовању по диктату Вујице написао писмо за кнеза Милоша и
као поверљиво лице однео га је у Топчидер. Чим је дошао Милош га је
притворио, а затим под стражом упутио га је назад у Радовање. Милош је
наредио Павлу Сретеновићу и момцима да убију Карађорђа.
 154

Портрет А. Протића из 1839. године

*

Као што је познато, Вожд је убијен у Радовању, у зору 13. јула 1817.
године. На спавању убио га је Никола Новаковић, родом из Колашина,
иначе кум Вујице Вуличевића. После убиства, Анта је пуштен кући.

Кум Вујица је у знак покајања, у близини места злочина, подигао цркву

брвнару, посвећена Преносу моштију светог Николе, коју је народ прозвао
Црква покајница.
Написао је Анта касније књигу ''Повесница од почетка времена вожда
српског Карађорђа Петровића'' али о убиству Вожда не спомиње ништа
мада је знао многе детаље. Можемо да претпоставимо да није смео од
кнеза Милоша.
По Леонтију Павловићу иако је Анта избегао да пише о Карађорђевом
убиству ипак се за његово мишљење зна. Њега је забележио Исидор
Стојановић, професор лицеја. Кнезу је наводно саветовано да убије и
Вујицу и Анту. Што значи да Анта није учествовао у убиству Вожда.
После ове трагедије, Анта није учествовао у јавном животу Србије три
пуне године. Живео је повучено у Смедереву као писар јер је био у
немилости код Милоша. Тек 1821. године кнез Милош га одређује за
харачлију (порезника) пожаревачке нахије, а годину дана касније постављен
је за скелеџију (цариника) у Смедереву.
 155

На свом имању, негде између Карађорђеве и Немањине улице, 1826.

године, Анта је сазидао зграду основне школе!

Након Вучићеве буне[2] и збацивање кнеза Михајла Обреновића са

власти, Анта је заједно са кнезом али и са другим виђенијим Србима, међу
којима је био и Мита Љотић, напустио Србију и прешао у Аустрију.
Када се вратио у Смедерево нови српски режим Александра
Карађорђевића, сина Карађорђевог, није га прогањао, већ му је доделио и
пензију, што сe може прихватити као поуздан знак да Анта није учествовао у
крвавом убиству у Радовању.

Гроб А. Протића

Антоније Протић је написао и књигу ''Повесница од почетка времена вожда

Карађорђа Петровића''. У овом вредном историјском документу прећутао је
Карађорђеву смрт иако је, по многим индицијама, знао многе детаље о
његовом убиству којe је гледао својим очима.
Његова књига је објављена у издању ''Српске књижевне задруге''. (Улица
Краља Милана 19, телефон: 011/32-31-593).
 156

Разочаран, повучен од света и политике, крај свог живота дочекао je

усамљено у свом винограду.
*

Анта је био ожењен Маром (1801-1843). Имали су сина Лазара, умро је

млад, и вероватно три кћери – Ану, Стану (негде се спомиње Сара) и
Петрију. Оне су умрле у кратком периоду, једна за другом, 1842. године.

Улица из правца града, поред некадашње Штампарије ''Димитрије

Давидовић'', која води према Старом гробљу носи његово име ''Ћир-Антина
улица''. Некада се најпре звала ''Камени пут'' а потом ''Староцрквена улица''.
У овој улици се налазила Ћир-Антина кућа. [3]
Још једна успомена нас везује за овог познатог Смедеревца – Ћир-Антина
чесма на Плавинцу. Ову чесму, односно извор, Ћир-Анта је уредио након
куповине овог имања од неког Турчина Сефер-аге. За дивно чудо, данас је
локална самоуправа чесму лепо уредила.

Напомена

[1] Вујица Вуличевић (1773-1828) био је Карађорђев кум и кнез у Првом

српском устанку. Родио се у Азањи, селу код Смедеревске Паланке.

[2] Вучићева буна - Тома Вучић Перишић (1788-1859) подигао је буну 1842.
године у намери да ограничи апсолутизам Обреновића. Кнез Михајло
заједно са стричевима и чиновницима бежи у Аустрију. На сабору је
изгласан повратак Александра Карађорђевића,Карађорђевог сина.

[3] По доктору Павловићу (Др Леонтије Павловић, ''Смедерево у XX веку'')

у овој улици је рођен и умро Ћир-Анта. Његова кућа је била на месту
данашњег споменика.
 157

5. Јованча Спасић – Татарин

''Уз Стару смедеревску цркву био је сахрањен поштар (татарин) кнеза
Милоша Татарин Јованча (Спасић), знаменита личност из времена кнеза
Милоша. Скоро му је гроб прекопан, а плоча уклоњена и наслоњена уз
гробницу проте Аксентија Радосављевића (до гробнице Гашићевих)...'',
пише Милан Јовановић – Стојимировић извесном господину Мишићу 1958.
године. Ово писмо се чува у Матици српској у Новом Саду под бројем
36.365 у рукописној заоштавини М. Ј. Стојиморовића.
*

Гроб овог знаменитог Смедеревца сада није посебно означен и не можемо

са сигурношћу тврдити где се налази. Сигурно је само то да се и у овом
примеру потврђује наша немарност и неодговорност према историји.

*
Мало знамо о Спасићу. Осим да је Јованча Спасић (1785 – 1843)
припадао великој смедеревској породици Спасић. Рођен је 1785. године.
Био је момак смедеревског кнеза Саве Љотића, доцније српског посланика
у Цариграду, који га је, као поштеног и вредног, препоручио кнезу Милошу.

Са таквим врлинама брзо добија поверење код кнеза Милоша и постаје

његов човек од поверења – поштоноша од Крагујевца до Цариграда. Крајем
1824. и званично је постављен за ''татарина'' – поштара! Године 1835.
постао је кнежев ађутант и пуковник. Умро је 18. VIII 1843. године. [1]

Напомена
[1] Др Леонтије Поповић: ''Вук Стефановић Караџић и Смедерево'',
Музеј у Смедереву, Смедерево, 1982.
 158

6. Свештеник Милан Милић

На Старом гробљу, међу многобројним свештеницима, почивају и прота

Милутин Банић (1817-1876), Ђорђе Поповић (+1919), протојереј-ставрофор
Филип Благојевић (1876-1938) и свештеник Милан Минић (1904-1945).

Овде ће мало више бити написано о оцу Милану Минићу којег су

комунисти недужног убили 1945. године. Његов гроб је веома скроман,
скоро сиротињски. Налази се тридесетак метара јужно од Цркве Успења. У
књизи Небојше Јовановића ''Политички венац града Смедерева и његове
околине у XIX и XX веку'' [1] записано је да је отац Милан рођен у
Крагујевцу, богословију завршио у Битољу, а касније за пароха долази у
Удовице 1938. године. У том селу подиже цркву ''Огњене Марије'' и у њој
служио све до 1942. године, када долази у Смедерево.
Пре рата припадао је Демократској странци коју је предводио Љуба
Давидовић[2]. Одмах након рата, када је Милан Грол[3] постао
потпредседник владе ФНРЈ отац Милан му је честитао на именовању што је
био повод да га комунисти ухапсе 16. марта 1946. године и истог дана, ноћу,
мучки убију с леђа. Његово тело лежало је читав дан на месту где је сада
Центар за културу.
Сахрањен је у присуству најуже породице и без званичног православног
обреда.

Напомена

[1] Небојша Јовановић: ''Политички венац града Смедерева и његове

околине у XIX и XX веку'', Гимназија Смедерево, Смедерево, 2002.

[2] Љуба Давидовић (1863-1940) био је српски политичар и државник који је

1919. године основао Демократску странку.
[3] Милан Грол (1876-1952), српски књижевник, политичар и председник
Демократске странке од 1940. до 1946. године.

]
 159

7. Спомен-костурница са звоником

7.1 Заветни дан

Спомен-костурница са звоником је културно-историјска баштина и значајно
споменичко наслеђе српског народа. Подигнута је на предлог Димитрија
Љотића, првог човека Комесаријата за обнову Смедерева. Данас је у лошем
стању и неопходна је обнова. Костурница је западно од цркве, на
двадесетак корака. Грађена је у периоду од марта до августа ратне 1942.
године поводом експлозије муниције у Тврђави која се догодила 5. јуна
1941. године у 14 часова и 14 минута. Тачан број погинулих никада није
утврђен, а претпоставља се да је погинуло од 600 до 2.500 цивила и 12
немачких војника. Срушено је око две и по хиљаде кућа.
Претпоставља се да се у Тврђави налазило око 1000 вагона експлозива.
Нема поузданих доказа о узроцима експлозије али се на основу историјске
дистанце, досадашњих чињеница, комунистичке тактике борбе против
нациста и српских родољуба, као и логичког закључивања може сматрати
да је експлозија последица комунистичког тероризма.

Пети јун 1941. године био је пијачни дан. Можемо да претпоставимо да је

град био пун народа. На пијаци се продавало и куповало, гимназијалци су
добијали дипломе, гостовали су глумци Српског народног позоришта из
Новог Сада. Такође, стицајем околности, путнички воз 4714 за Велику
Плану каснио је 2 минута са поласком према Малој Крсни, баш колико је
потребно да сачека експлозију.
Експлозија је направила кратер 50 метара пречника и дубине 9 метара, а
на град се сручило на хиљаде тона камена са Тврђаве. Дакле, не зна се
поуздано колико је људи убијено. На спомен-плочама костурнице уклесано
је 485 имена жртава од чега седам дублета, што значи да има 478 имена.
На стотине осталих однето је у околна села и друга гробља ван града (каже
један од сведока монах Јован) Убијено је и 17 глумаца. Међу жртвама је и
син, снаха и унук генерала Милана Недића.

Одмах после експлозије почело се са припремама за подизање споменика

жртвама петојунске трагедије. Намера је била да се за годишњицу трагедије
5. јуна 1942. године изради спомен-костурница као заједничко почивалиште
изгинулих. Идејни творац костурнице је Александар Дероко.[1] Радови су
почели у марту 1942. године и том приликом је срушена припрата цркве
Успења коју су у XIX веку саградили Љотићи. Радови су поверени Миливоју
Антићу, предузимачу из Пожаревца.
 160

Заветни дан, 1942. године

На звонику је уклесана заветна молитва:

''У име Оца и Сина и светога Духа тројице једносушне и

нераздељиве за сећање на ужас којим потресе експлозија шедита и
муниције у Тврђави читав град Смедерево 5. 6. 1941. године и прве
године, за вечну успомену на оне који том приликом животе погубише и
чија су имена заведена под овим сводовима, за сталну опомену живима;
да у страху Господњем век проводе, веру чувајући, наду не губећи,
љубављу дишући, приликом прве годишњице од тог догађаја, у обнови
града Смедерева, подиже се и освети овај звоник и ово опште
хранилиште посмртних остатака пострадалих као и друге помрле
браће и сестре раније на овом гробљу покопаних!”

*
На годишњицу, 5. јуна 1942. године, одржан је први помен жртвама
комунистичког терора.
*

У православном духу, на предлог Димитрија Љотића и Комесаријата за

обнову Смедерева од последице терористичког чина, овај дан је проглашен
за Заветни дан. После освајања власти безбожни комунисти су овај дан, у
 161

реалсоцијалистичком духу, преименовали у 5. јун, а од 1981. године до

данас је Дан за незаборав.

Заветни дан, данас Дан за незаборав (5. јун 2012. године)

7.2 Звоник на спомен-костурници

Спомен-костурници са звоником, у материјалном и атеистичком духу,

безбожни комунисти придају реалсоцијалистички смисао. За њих је то
споменик жртвама које немају будућност. На срећу није тако. Звоник са
крстом указује на православну веру и васкрсење мртвих.
Да би нам идеја спомен-костурница са звоником била јаснија потребно
је указати на значај звона у православној вери.
Прва ливена звона потичу из половине IX века из италијанске области
Кампани. Убрзо пошто се почело са ливењем звона венецијански кнез
послао је на дар византијском цару Михаилу 12 звона за храм Свете Софије
у Цариграду. Од тада звона се шире у земљама православног хришћанства.
 162

После Великог раскола, 1054. године, на Источно и Западно хришћанство,

и облик звона у православним и католичким црквама почиње да се
разликује, што утиче и на разлике у основном тону звона.

Спомен-костурница, данас

Први хришћани нису се користили никаквим инструментом за позивање на

богослужење, пре свега због тога што су често морали да се скривају пред
прогонима. Касније, монаси на Истоку почињу да употребљавају различите
знаке за позивање. Најчешће су се користила различита клепала.
 163

На Синајској гори, монаси су позивани на богослужење звуком трубе, у

манастирима Палестине ударањем чекићем на врата келија; у женским
манастирима користиле су се звечке, клепала, јеленски и говеђи рогови.
Када су звона прихваћена у Византији, почели су за њих да зидају и
посебне звонаре, како би се што даље чула. Вековима су и међу Србима
звона била не само средство за позивање на богослужења већ и главни
медиј за преношење важних информација: о ратовима, о доласку
непријатеља, о пожарима, о свим важнијим срећним и несрећним
догађајима народне заједнице.
Ипак, најважнија улога звона била је у позивању на богослужење и
заједничке молитве. Рецимо, у турско време звона су била забрањена. Нека
звона је скинуо сам народ и закопао их не би ли сачувао, а друга су отимали
освајачи да би их претопили махом у топове. Звук звона је за Србе, али и
остале православне хришћане, био исто што и звук слободе. Тек после
ослобоћења од Турака у српским крајевима су се поново зачула звона.
Данас се у православним црквама за позивање верника на богослужење
још увек користе и клепала али само у време Великог васкршњег поста.
У време Првог српског устанка, у више наврата, у Смедереву је боравио
вожд Карађорђе са војском. Године, 1806. наш град је био седиште
Правитељствујушчег совјета сербског, централног органа власти у
устаничкој Србији. Карађорђе је често, са најближим сарадницима,

Некадашњи изглед звоника

(фотографија аустријских окупатора)
 164

посећивао цркву Успења Пресвете Богородице и једном приликом, из

захвалности Богу и Пресветој Богородици, поклонио је лепо звоно овој
цркви са натписом:

Ово звоно приложи Ђорђе Петровић у варош Смедерево 1808

Након пропасти устанка 1813. године ово звоно доспева у Призрен исте
године. Узео га је Махмуд паша Ротуловић дан-два након освајања
Београда. О овом догађају говори турски документ којег је превео руски
конзул Иван С. Јастребов (1839-1894). [2]
Између осталог, у документу је писало:
'' ... Величанствени паша само да стече севап души, задоби у Смедереву и
једно врло лепо звоно, које је подигао на кулу призренске тврђаве, за то да
гласи о времену...''
Пред Први светски рат звоно је враћено у цркву Успења Пресвете
Богородице, али не задуго. У вртлогу бурне српске историје ово звоно
аустријанци су претопили у топове. [3]

7.3 Експолозија муниције у Тврђави – комунистички

терористички акт

Написано је неколико студија о експлозији муниције у Тврђави. До пада

комунизма о узроцима експлозије писало се уопштено са констатацијом да
је експлозија прузрокована немарношћу Немаца. Оваква констатација није
сметала комунистичкој власти јер су за несрећу криви нацисти а не
комунисти.
После пада комунизма говорило се другачије. На основу нових сазнања
верује се да су комунисти проузроковали несрећу са великим бројем
људских и материјалних губитака. Ако се пође од комунистичке идеологије и
праксе која је у основи атеистичка и деструктивна, злочиначка и антисрпска
као и да су комунисти личности помраченог ума (са православног
становишта) можемо веровати да иза експлозије у Тврђави стоје комунисти.
 165

Складиштење муниције, граната и експолозива у Тврђави

На првом заседању АВНОЈ-а, новембра 1942. у Бихаћу, када су снаге

Драже Михаиловића још увек биле, за западне "савезнике", главна
антифашистичка војска на Балкану, Моша Пијаде је изнео злочиначки план
за наметање комунистичке власти, који не сме бити заборављен:

"Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови

бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо.
Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да
пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и
ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари
ситуације. Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами
прикључити нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.
Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати уза се
предавањима, позоришним представама и другом пропагандом. Тако ћемо
постепено проћи кроз све покрајине. Сељак који поседује кућу, земљу и
стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не вреди. Ми од
њих морамо начинити бескућнике, пролетере. Само несрећници постају
комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити,
ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира.''[4]
 166

Муниција, гранате и експлозив

Дакле, ако прихватимо претпоставку да се у Тврђави налазило око 1000

вагона експлозива и другог ратног материјала а снага експлозије 10. 000.
000 коњских снага можемо замислити застрашијуће последице експлозије.
Такође, мора се нагласити да се експлозија догодила у дану када је била
пијаца и подела диплома гимназијалцима као и да је експлозија планирана
у време поласка воза за Велику Плану. Знамо да је железничка станица
била тамо где се и данас налази.
Експлозија се догодила у време када је могло да се оствари највећи број
људских жртава! То је основни циљ свих терориста – убити што већи број
људи! Остварити што већи монструозни ефекат. Овде не може бити ни
говора о случајности, овде се ради о прецизном плану професионалног
терористе или боље рећи професионалних терориста који су заслепљени
мрачном идеологијом –идеологијом комунизма, у овом случају. Једна друга,
такођа мрачна идеологија, нацизам искључује се као могући фактор
експлозије јер је Немцима и те како био потребан екплозиван материјал за
своје мрачне планове освајања света.

Ко је могао да изврши овај крвави терористички злочин? Све говори да су

то учинили комунисти Мустафа Голубић и Мате Видаковић!
Најпре о Мустафи Голубићу (1891 - 1941) . Његов надимак је Мујка. На
сајту Надан Филиповића може се прочитати [5] да Сеад Трхуљ у уводу своје
књиге[6] пише:
''Тешко је у хисторији револуционарних збивања у Југославији у XX вијеку
наћи још једну личност која је играла тако значајну улогу и оставила тако
 167

дубоке трагове, а да се о њој тако мало писало, говорило и полемисало, да

се о њој тако мало зна, као што је то случај са Мустафом Голубићем...''
Такође и Миломир Марић у својој монографији[7] наводи да је чак и
Мирослав Крлежа ''био необично везан за Мустафу Голубића'', али да ту
своју везаност писац никада није до краја објаснио. Марић такође сматра да
Мустафа Голубић ''представља једну од најузбудљивијих животних прича
нашег доба''.

Железничка станица

Помен погинулим, 1942. године

 168

Дакле, Мустафа Голубић Мујке био је један од највећих совјетских

обавештајаца. Рођен је у Стоцу од оца Мухамеда и мајке Нуре. Био је
интелигентно дете и најбољи ученик основне школе у Стоцу. Добио је
општинску стипендију и наставио школовање у Реалној гимназији у
Сарајеву, а онда наставио школовање у Београду. Матурирао је 1913.
године и притом био најбољи ученик гимназије у Београду. Добио је
стипендију Владе Краљевине Србије да студира право у Женеви.
Био је припадник ''Младе Босне'' и ''Црне руке'' (''Уједињење или смрт''),
којој је на челу био пуковник Драгутин Димитријевић – Апис. Неки
историчари сматрају да је Мустафа Голубић био стварни мозак Сарајевског
атентата на аустроугарског престолонаследника Фердинанда.
Као српски војник учествовао је у Првом балканском рату. Из тог рата
излази као наредник српске војске, богатији за орден ''Милоша Обилића'' за
храброст, а којим га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц
Александар Карађорђевић. И у Првом српском рату Мустафа Голубић је био
активни припадник српске војске с којом прелази у Албанију.
У Солуну је био десна рука пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.
Када су Карађорђевићи одлучили уклонити неугодног сведока пуковника
Аписа, у судском процесу запамћен као ''Солунски процес'', нечасно је
избачен из српске војске и Мустафа Голубић, истина, после једногодишњег
затвора. После Првог светског рата долази у Београд.
Мустафа Голубић је постао члан Комунистичке партије Југославије у Бечу
1922. године. Пошто су у то време сви комунистички покрети у Европи били
повезани са комунистичком партијом, односно бољшевицима Совјетског
савеза, он је уз сагласност својих партијских другова ступио у совјетску
тајну службу. Позван је у Москву 1937. године где је завршио школовање за
врхунског шпијуна, а након тога је добио високу позицију у Четвртом
одељењу ГПУ, у злогласној комунистичкој полицији.
Управо полиција овог одељења била је задужена за уклањање или
ликвидирање свих комунистичких политичких кадрова који нису били по
вољи Коминтерне (Комунистичка интернационала, основана 1919. године),
а посебно Стаљина. У овој полицији оформљена је тајна организација
''Црвени камерни оркестар'', а за њеног координатора у Београду постављен
је Мустафа Голубић. Најчешће је боравио у Паризу, Лондону, Бечу, Прагу,
Берлину као и у Мексику и САД... Иза њега је остајало много мртвих
политичких противника.
На пример у Мексику је Мустафа Голубић шпијунирао Лава Троцког
(његове навике, кретање и контакте са људима) и на крају организовао
његово убиство.
 169

Зграда суда

Суд и Саборна црква

 170

Саборна црква Светог Ђорђа

Гимназија
 171

У Историјском архиву Београда је 1991. године отворен досије са

документима који су дефинитивно разрешили све околности смрти Мустафе
Голубића. Ради се о оригиналним записницима са саслушања које је
команда Гестапоа за Београд и Србију провела над њим, те документе о
пресуди и извршењу смртне казне.
Мустафа Голубић је ухапшен два дана након диверзије у складишту у
Смедереву, где су он и Мате Видаковић 5. јуна 1941. године уништили
сву муницију коју су Немци ускладиштили у смедеревској Тврђави.
Страховита експлозија је убила преко 2.500 људи, а ранила на хиљаде.
Град Смедерево је био скоро потпуно уништен.
Немци су га затекли, вероватно по нечијој пријави, у кући Тихомира
Вишњевца, Миријевски пут 97. Имао је лажне документе име Луке
Ђерића[8]
Милован Ђилас је касније тврдио да је постојала одлука да се Мустафа
Голубић било како уклони, односно да га убију, јер су југословенски
комунисти добили податке да се он спрема да ликвидира чак и Тита.
Новинар Живорад Михајловић[9] располагао је доказима да је Милован
Ђилас ''откуцао'' Мустафу Голубића Немцима.
Немци су Голубића јавно стрељали у Пионирском парку и сахранили, без
обележја, у близини музеја. Када је Црвена армија октобра 1944. године
заузела Београд, пронашли су гроб Мустафе Голубића (аутопсију је
извршио др Војислав Стојановић) а затим су његове посмртне остатке
сахранили у Москви уз највеће војне почасти. [10]
Једна улица у Сарајеву је од ослобођења 1945. до 1993. године имала
његово име. Та улица и сад постоји, али се више не зове улица Мустафе
Голубића.
Такође, у Алеји бораца НОР-а, на Новом гробљу у Београду, постављена
је спомен плоча Мустафи Голубићу на којој пише: ''Мустафа Голубић, херој
СССР-а''.
А сада о другом учеснику терористичког акта. Матија Видаковић Мате
(1907-1942) [9]
До пада комунизма у Београду је на Врачару постојала улица Мате
Видаковића, сада је то Бојанска улица.
Према просветиној Малој енциклопедији Мате Видаковић је био обућарски
радник, учесник шпанског грађанског рата и комунистичке контрареволуције
у Другом светском рату (Народноослободилачка борба).
Због комунистичке делатности, ухапшен и 18. новембра 1930. године и од
Суда за заштиту државе осуђен на две године затвора. Током робије у
Сремској Митровици био je члан затворске партијске ћелије КПЈ. Као
инструктор Централног комитета Комунистичке партије Југославије у лето
1932. године започео политичку активност у Војводини. Радио је на
формирању и учвршћивању партијских организација у Петровграду, Новом
Саду, Суботици и другим местима.
 172

Због опасности од хапшења, напушта Војводину и одлази у Совјетски

Савез. Фебруара 1936. године одлази у Шпанију, где на страни
Републиканске армије учествује у шпанском грађанском рату.
У такозваној Народноослободилачкој борби учествује од 1941. године.
Илегално је живео у Београду и радио на изради темпираних мина,
којима су припадници комунистичког покрета извршавали диверзије у
окупираном Београду. У току рада на једној мини дошло је, 5. јуна 1941.
године, до експлозије. Тада је тешко рањен (остао без обе руке) ухапшен од
Гестапоа. Касније је стрељан.
Његови посмртни остаци, су после завршетка рата, сахрањени у Алеји
бораца НОР-а на Новом гробљу у Беораду. На његовом гробу пише: ''Мате
Видаковић, шпански борац''.

*
Голубић и Видаковић су били обучени терористи. Обојица су припадала
тајној полицији под називом ''Црвени камерни оркестар''.
Постојале су две испоставе у Београду. У првој испостави ''Црвеног
камерног оркестра'', под командом Голубића, радила је Љубица Ђорђевић
Поповић, радио телеграфиста под шифром ''Бауер'' која је имала две младе
сараднице Даворјанку Пауновић и Веру Милетић. Ту је био и Павле
Поповић Црни, Дида Демајо, Стеван Христић, Драгутин Гутић и др Миша
Суботић.

Суд и црква
 173

У другој испостави чланови су били Павле Бастајић, Чедомир Поповић,

Незир Хаџинизовић, Чиле Ковачевић, Чеда Крушевац, Радивоје Увелић
Бата, Мате Видаковић и Бора Продановић. [10]
*
У листу ''Прес'' (14. 12. 2008. године) Миодраг Јанковић пише да је отворен
архив Мустафе Голубића, најпознатијег Стаљиновог обавештајца, учесника
у сарајевском атентату, Аписовог човека за специјалне операције, отмичара
руског генерала Кутјепова, организатора убиства Лава Троцког, човека кога
је Стаљин лично задужио за ликвидацију Јосипа Броза.

Такође, у Историјском архиву Београда после 50 година отворен је досије

(УДБ Б-193, БДС) једног од најпознатијих светских шпијуна Мустафе
Голубића (1891-1941).
Реч је о саслушању Гестапоа из којих се јасно види да је Голубић стрељан
због ''илегалног прибављања и трговине путним исправама''. Немци су 26.
јуна погубили комунисту, генерал-лајтнанта совјетске војне обавештајне
службе (ГПУ), Стаљиновог блиског пријатеља, бившег учесника у
сарајевском атентату 1914, учесника у Балканским ратовима и у Првом
светском рату, Аписовог човека за специјалне операције и осуђеника у
Солунском процесу 1917, могућег атентатора на краља Александра
Карађорђевића, отмичара руског генерала Кутјепова, организатора убиства
Лава Троцког у Мексику, човека који је дигао у ваздух тврђаву у
Смедереву, човека кога је Стаљин лично задужио за ликвидацију Јосипа
Броза... (Истрагу је вршио немачки мајор Гестапоа Ханс Хелм, који је
словио у немачкој амбасади као аташе.)

Неколико дана после диверзије у Смедереву, 5. јуна 1941. године, Голубић

је потказан Гестапоу и ухапшен у београду, у кући Тихомира Вишњевца,
Миријевски пут 97, под лажним именом Лука Ђерић. А, ислеђивањем и
мучењем совјетског обавештајца руководи мајор Ханс Хелм.
У свом исказу Голубић комбинује истину и измишљотине. По неким
показатељима Голубића је издао Милован Ћилас како би спречио могући
атентат на Јосипа Броза Тита.
Познати комуниста Родољуб Чолаковић упознао је Голубића 1933. године
као члана терористичке организације ''Црвена правда''.

*
Без сумње, о овој теми треба написати озбиљњију студију, а притом треба
проучити све што је написано о експлозији муниције у смедеревској
Тврђави. О овој теми су писали: Небојша Јовановић, ''Смедерево је било
добро обновљено'', НИГП ''Радојковић'', Смедерево, 2001; Милан Вулетић:
''Екплозија муниције у Смедереву'', Смедерево, 1971Ч; Милан
Живанчевић (1990), 2. разред Гимназије у Смедереву, Смедерево, Спомен-
костурница страдалих у петојунској трагедији 1941. године''; Аранђел
 174

Стефановић: ''Хроника о експлозији муниције 5. јуна 1941. год у

Смедереву'', рукопис у Народној библиотеци у Смедереву; процена
инжињера Чеде Живановића; Миломир Милић: ''Деца комунизма'',
Младост, Београд, 1981, као и ''Наш глас'' – фељтон: ''Нова истина о
Петојунској трагедији'', мај – јун 2011. године.

НАПОМЕНЕ

[1] Александар Дероко (1894-1988) је српски архитекта и писац. Пројектовао

је Храм Светог Саве и Богословију у Београду, Споменик косовским
Јунацима на Косову пољу итд. Написао је и занимљиву књигу ''Света Гора''.
Такође, један је од легендарних ''1300 каплара'' (војна јединица, у Првом
светском рату, састављена од српских младића који су напустили
школовање и добровољно се упутили на фронт да бране слободу Србије).

[2] Иван Степанович Јастребов (1839-1894, руски дипломата, конзул и

научник. Био је велики пријатељ Срба на Космету и Метохији. Служио је у
Призрену, први пут 1870-1876, и други пут 1879-1886.

[3] www.pravoslavlje.spc.rs/broj/928/tekst/konzul-jastrebov-i-prizren/

[4] Документ се налази у Архиву војноисторијског института у Београду у

фајлу Штаба врховне команде (ЈВУО) - под ознаком К-12, 30/12 (Објављено
на сајту ''Двери'', 9. марта 2013. године)

[5] www.bosnjackooko.com

[6] Сеад Трхуљ: ''Мустафа Голубић човјек конспирације'', ИРО ''Партизанска

књига'', Љубљана, ООУР издавачко-публицистичка делатност, Београд,
1986. године

[7] Миломир Марић: ''Деца комунизма'', Младост, Београд, 1987.

[8] Гестапо, досије УДББ-193, БДС.

[9] Гестапо, досије УДББ-193, БДС, ''Досије'', Београд, 1989.

[10] Миодраг Јанковић и Вељко Лалић, Фељтон – Трезор кнеза Павла,

Вечерње новости, 23. 7. 2009.
 175

8. Немачко ратно гробље

Западно од Цркве Успења и Спомен-костурнице, а у продужетку Старог
гробља, налази се Немачко ратно гробље на којем је сахрањено око 5.000
војника и ратних заробљеника. Погинули су у Првом светском рату
приликом освајања Смедерева. Према немачким изворима (др Зигфрид
Емо Ојлен, председник Савеза за бригу о ратним гробовима) на Ратном
гробљу у Смедереву сахрањено је: 2.775 Румуна, 1.067 Немаца, 159
Италијана, 373 Руса, 73 Аустријанаца, 67 Срба, 10 Француза као и
других националности, око 4.725 бораца! Ове податке објавио је Бранко
Дукић у књизи ''Немачко ратно гробље'', до сада најбоља објављена књига
о Немачком ратном гробљу.[1]
Да се укратко подсетимо, Аустро-Угарска је објавила рат Србији 28. јула
1914. године. У ноћи након Митровдана, 8. новембра 1914. године,
непријатељска војска је извршила напад на Смедерево. Веће борбе за
Смедерево одиграле су се и у јесен 1915. године.

Немачко ратно гробље настаје непосредно након окупације Смедерева,

11. октобра 1915. године. Формирано је на северној страни Карађорђевог
брда у продужетку градског гробља и сада је то Пионирски парк - укупне
површине 1 хектар и 66 ари.
Потписивањем Версајског мировног уговора са Немачком, Краљевина СХС
се обавезала да поштује и ратне гробове. Касније, у власничком листу, на
основу уговора о куповини и продаји, од 8. априла 1933. године укњижује се
право власништва на земљиштима у корист - ''Народног савеза за старање
о Немачким ратним гробовима у Берлину''.
До сада су биле три реконструкције Немачког ратног гробља. Прва
реконструкција започета је крајем маја 1927. године, а завршена је у јуну
1928. године. Тада је решено и питање власништва над земљом.
Најпотпунији извештај о стању овог гробља из тог периода дао је немачки
вицеконзул Ханс Андерсон, који је 10. маја 1925. године заједно са
Драгољубом Јањићем, начелником Министарства вера надлежним за бригу
о гробљима, обишао Смедерево и Пожаревац. Тај извештај је 19. маја
доставио Министарству вера Краљевине СХС:

'' ... Надзор над гробљем у Смедереву је претходно од стране локалне

власти препуштен госпођи Љубици Љотић, председници удружења
српских жена (Коло српских сестара), која је, по сопственим речима,
прихватила овај задатак да би немачким мајкама исказала дело
милосрђа... Њена заслуга се до сада састојала у томе што су одговарали
на многобројна питања из Немачке у вези Ратног гробља и што су с време
на време, колико су допуштала средства у одређено време поново
одстрањивали коров који је брзо растао...''
 176

Током лета 1930. године извршена је друга реконструкција гробља. Еуген

Клети (овлашћено лице за ратна гробља у Југославији) 20. април 1932.
године, у свом извештају пише да након свих ексхумација на Ратном гробљу
у Смедереву има скоро 5.000 војника!

Спомен-капела на немачком ратном гробљу, 1937. година

У току треће реконструкције, почела је у јуну 1932. године, изграђена је

спомен-капела. Током ове реконструкције срушен је велики споменик из
1916. године, а материјал је упоребљен за зидање куће чувара. Овај план
реконструкције добио је пуну афирмацију после доласка немачких
национал-социјалиста на власт. Макету реконструисаног Ратног гробља
видео је и Хитлер на изложби у Дрездену од 28. маја до 17. јуна 1934.
године.

Најзначајнији елемент треће реконструкције Ратног гробља била је

изградња спомен-капеле од црвеног гранита. Капела је подигнута у
византијском стилу и имала је димензије 8,5 са 6,7 метара и висину 5
метара. Имала је и бронзани саркофаг. Капела је освештана 1937. године.
Након Другог светског рата комунисти су уклонили крст и куполу.
*
 177

Хитлер разгледа макету смедеревског Ратног гробља

Након Другог светског рата комунистичка власт је национализовала

Немачко ратно гробље и укинула немачка власничка права, преорала
хумке, уклонила крстове и ово место, као што смо рекли, прогласила за
Пионирски парк. Данас на овом месту постоји само спомен-капела (у врло
лошем је стању) која је крајем педесетих година прошлог века постала
приватни уметнички атеље. Осим ње ништа друго не говори да је ту било
Немачко ратно гробље.
*
У вези са изградњом куће за чувара на Немачком ратном гробљу, није на
одмет подсетити да је др Леонтије Павловић у својој књизи [2] записао да су
Немци, приликом градње ове куће, наишли на темеље једног омањег
римског округлог здања које он квалификује као ''пагански храм са
рустичном богињом Ником'' и на једну доста високу фигуру, која је
представљала неко крилато божанство. Камен, који је ту нађен, Немци су
употребили за темељ куће, а скулптуру су однели у Београд и сместили у
своје Посланство.
 178

Спомен-капела данас, 2014. година

Напомена

[1] Бранко Дукић: ''Немачко ратно гробље'', Народна библиотека

Смедерево, Смедерево, 2010.

[2] Леонтије Павловић: ''Историја Смедерева у речи и слицу'' (страна 121),

Музеј у Смедереву, Смедерево, 1980.
 179

9. Платан и липа

Између цркве и спомен-костурнице засађен је платан, а надомак платана

касније и липа. А, када, не знамо тачно. За време првог парастоса, ратне
1942. године, а по фотографијама, видимо да платана није било.
Највероватније да је дрво засађено у време или после рата. Овај платан, по
слободној процени, стар је око 70 година.
Платан (Platanus) је листопадно дрво висине до 40 и крошње до 20
метара. Брзо расте. Густа крошња ствара ''дебели'' хлад. На примеру овог
платана, верници се увек уверавају у његов ''дебели'' хлад (наравно, заједно
са липом) када се током врелих летњих дана Света литургија служи
напољу.

Платан и липа

Кора платана је дебела и љуспа се у различитим нијансама смеђе боје.

Такође, кора и лишће платана има лековита својства – за заустављање
крварења и лечење промрзлина, убода, уједа и опекотина . Добро подноси
дим, прашину и аерозагађења и зато се често сади у градским срединама.
Платан је познат још из древне грчке историје, и под тим именом је познат
у Европи, а постајбина му се протеже од Балкана до Персије.
Платан на грчком значи ''широки''. Познато нам је да и чувени грчки
филозоф познат по надимку Платон, што значи исто. Неки сматрају да се
 180

Платонова Академија налазила у гају платана. Затим, на острву Косу, под

платаном, отац медицине Хипократ поучавао је своје ученике. Тамо и сада
попстоји такозвани Хипократов платан.

Без платана, парастос 1942. године

Са платаном, парастос 2010. године

 181

Липа (Tilia) је засађена средином седамдесетих година. Достиже висину и

до 30 метара, а старост од неколико стотона година. У јуну, цветови липе су
пријатног мириса, а крошња пуна пчела. Стари Словени вршили су обреде и
подносили жртве липи као божанству.
Цвет липе се користи као лековит чај. Између осталог и за смирење и
опуштање нервног и кардиоваскуларног система.

Липа
 182

10. Златно брдо

Златно брдо, на латинском Mons Aureus, од историјског значаја је за
Смедерево по виновој лози из III и Цркви Успења из XV века. Данас, са
предивним погледом на Дунав и петријевску цркву Светог Ђорђа, ретка је
оаза зеленила, чистог ваздуха и мира али и специфичних струјања ваздуха.
Из ових разлога, историјско-еколошких, потребно је ово место што пре
заштити законом од урбанистичког кича и било какве индустријализације.
По златно-жуто зеленкастој боји винове лозе Римљани су ово брдо
назвали Mons Aureus. По одобрењу императора Проба засађена је прва
винова лоза у овом крају. Такође, у непосредној близини, у атару Сеона,
археолози су пронашли старо римско утврђење.

Златно брдо се простире на десној обали Дунава, гледа на Банат, и тај се

део назива Плавинац. Са овог места задивљујући је поглед према Дунаву.
Овде је и летњиковац династије Обреновић. Са севера, прво је узвишење
од Панонске низије прена Поморављу и Шумадији. Једна страна брда скоро
се спушта у центар града, до Ђушине улице, и назива се Карађорђево брдо,
названо по храбром вожду Првог српског устанка чија је војска ослободила
Смедерево од Турака 1805. године. Управо на овом месту налази се Црква
Успења, најстарија манастирска и парохијска црква у Смедереву. Јужна
страна спушта се према Петријевском потоку и истоименом селу.

Виноград на Златном брду

 183

Пре Другог светског рата, од аутохтоне сорте винове лозе ''Смедеревке'',

''Смедеревска виноградарска задруга'' производила је вино под именом
''Златни брег''.
Данас, од славног смедеревског виногорја остало је мало. Ту и тамо по
који виноград, тек на неколико ари. Винову лизу заменила је бресква и
јабука. На Златном брду постоје многобројни бунари у веома лошем стању,
а градска вода уведена је тек средином 2008. године. По први пут створени
су услови за прикључак нових корисника на самом брду, Удовицама и
Петријеву.

Поглед на Дунав

Дакле, Златно брдо захваљујући свом положају поред десне обале Дунава
као и римском цару Пробу у III веку, чије су легије засадиле винову лозу на
овом месту, постаје симбол виноградарства у Смедереву и Србији. У време
овог цара, пре скоро осамнаест векова, први пут је винова лоза засађена
ван Италије и то најпре на Фрушкој гори а затим и на Златном брду. Касније,
ова култура је засађена у Галији, Британији и Шпанији.
Проб се уверио у изванредне климатске и земљишне услове смедеревског
краја за ширење винове лозе пренете из Азије. Његове легије обаљале су
овај важан задатак, крупан економски подухват, у време када је на овом
сектору границе владао мир. Проб је вионограде предао провинцијалцима
 184

на обраду. Тако је на Златном брду временом зачета и аутохтона сорта

грожђа ''Смедеревка''.
*
Да се подсетимо. Марко Аурелије Проб (232 - 282) рођен је у Сирмијуму,
данашња Сремска Митровица. Био је римски цар од 276. до 282. године.
Имао је успешну каријеру у војсци, био је заповедник над источним војскама
царства. У Риму је завршио изградњу Аурелијановог зида.
Неком приликом, у Сирмијуму, натерао је војнике да копају канале у
врелом августовском дану што га је коштало живота. Раздражени од
врућине и напорног рада, легионари су га убили 282. године. Његов брат
Домеције и његови рођаци били су хришћани и епископи у Цариграду.

Прелеп поглед на обе стране брда

''Данас, Златно брдо је скоро савршено за одмор и опуштање уз рад.

Ништа нисам рекао ново ако кажем да је ово Богом дано место за гајење
винове лозе и воћа. Ваздух је чист током целе године, а поглед је прелеп на
обе стране брда. Једном речи, то је омиљено место Смедереваца, како
оних који овде понешто раде тако и оних који шетају, беже од градског
метежа уживајући у видокругу'', каже Душан Петровић, познати
пензионисани смедеревски неуропсихијатар.
Годинама, а посебно од када је у пензији, слободно време проводи на
свом имању гајући винову лозу и нешто мало воћа. Једном је у излогу
Историјског архива видео занимљиву фотографију са Златног брда из 1898.
године. На њој, у винограду, фотографисан је домаћин Васа М. Столић са
члановима многобројне фамилије, женом и децом. Душан је био
одушевљен. Препознао је у газда Васи великог заљубљеника у грожђе и
Златно брдо.
По његовим речима природа је велики биолошки капацитет у којој се човек
најбоље осећа, обнавља. Не жели да зависи од технике. Свој компјутер и
лап-топ дао је другима. Њему није потребан. Мобилни једва да користи.

Нажалост, у јесен 2011. године, вероватно у цик зоре, лопови су обрали

његов виноград! Крађа на брду је честа појава. Краде се све од плодова и
пољског алата до зимнице и сече дрва за огрев.
''Не кради!'' - је заповест која се код нас мало поштује. Отуд, мито и
корупција у врху су наших порока, посебно у структурама власти. А пошто
власт произилази из народа, по Божијем допуштењу, какав народ – таква и
власт! На пример, Бори са Плавинца, где на имању Миливоја Живојиновића
гаји овце, козе и кокошке, лопови су украли две бакарне пумпе за прскање
винове лозе. Такође и Љиљани су украли овакву пумпу. А Мирјани, једне
зиме, украли су зимницу из подрума... и тако даље. Новици, пензионеру,
 185

лопови су обили врата на кући, на једном усамљеном месту, и притом

''инвентарисали'' – за дивно чудо ништа нису узели.

*
Слободан Петковић Бане, запослен у смедеревској Железари, често је на
овом брду, у свом винограду, са женом и децом.
''Златно брдо је створено за рад и одмор. Положај мог винограда је такав
да је скоро целог дана изложен сунцу што је, уз марљив рад, гаранција за
квалитетно грожђе пуно шећера. С друге стране, рада у вонограду ме
одмара и опушта од не толико пријатних тренутака'', каже Слободан.
Слично мисли и његов комшија, пензионер З. Ивковић, који са својом
женом свакодневно долази у виноград. По уређености његов виноград је за
пример.
Сава, са Царине, има викендицу на јужној страни брда са погледом на град
и костолачку термоелектрану, често прича да је његова жена била нежног
здравља и тек када су овде пре двадесетак година подигли викендицу њено
здравље се знатно поправило. Разлог види у дугом боравку у природи и
чистом ваздуху.

Скоро планинска идила

Многи по Златном брду шетају или трче. Како обични рекреативци и

љубитељи природе тако и спортисти. Међу многима су Миодраг Стојковић
Миша, такође велики љубитељ летења параглајдером, и Драган Џамић,
новинар и публициста, аутор неколико књига о тероризму. У зависности од
слободног времена, они препешаче и до 15 километара у свим временским
условима, по сунцу и ветру, киши и снегу.
''У Смедереву најлепши видик је са Златног брда. Са једне стране поглед
пуца на Дунав, Банат и Панчево, а са друге стране патријевски пут, Цркву
Светога Ђорђа - Јасенак и Цркву Светог Луке. Овде је лепо а зими је права
планинска идила'', рекао је Миша.

Већ 129 година на Златном брду налази се, крст – запис на којем пише:
''Овај споменик подигоше 1882. године Митар Ристић и Бошко Марковић''.
Не зна се тачно којим поводом је крст подигнут, али се са сигурношћу може

наслутити да је то учињено у славу Божију. По причању мештана овде ће се

подићи зграда Месне заједнице ''Златно брдо''.

*
 186

На северној страни, назива се Плавинац, налази се истоимено насеље и

летњиковац династије Обреновић. Овај виноград, од Турчина Мухамеда, за
велике паре купио је Милош Обреновић и подигао летњиковац, конак и
подрум за вино. Касније, његови синови, владари Србије, подигли су
велелепну грађевину, сада познату под називом ''Вила Обреновић''.

Запис на Златном брду

У подножју брда велико имање су имали и Љотићи. Комунисти су,

доласком на власт, отели њихово имање. Након усвајања Закона о
реституцији треба претпоставити да ће имање, на одговарајући начин, бити
враћено породици Љотић – Владимиру, Николи и Љубици, деци Димитрија
Љотића који живе у иностранству, Енглеској и Сједињеним Америчким
Државама.
*
И велики смедеревски добротвор Петар Спасојевић (1838 - 1882), такође,
имао је на брду велики виноград, до винограда династије Обреновић. Ту је
подигао приземну кућу и у њој, са женом – децу нису имали, живео веома
скромно, у непрестаном раду и молитви. У град је силазио само када би
 187

морао. Пред крај живота уштеђевину и виноград даривао је Фонду за

сиромашне и смедеревској општини. Лепог ли примера за све нас.
Без сумње, Златно брдо треба сачувати од дивље и неразумне
урбанизације. За Смедеревце, нека остане природна оаза мира и прелепог
видокруга.

Вила династије Обреновић

Урушена виноградарска кућа породице Љотић

 188

Глава III
Кратка историја храма

Увод
Црква Успења Пресвете Богородице траје, ево, већ шест векова. У
зависности од историјских, тачније духовних и друштвено-политичких
прилика била је манастирска и парохијска црква, а вероватно и црква
Смедеревске митрополије. Неко време била је и опустошена.

Не зна се поуздано када је црква Успења настала и ко је њен ктитор.

Можда је подигнута на темељима раније хришћанске светиње на чему
указује Александар Дероко откривши старе темеље на којима је данашња
црква сазидана. Ипак, многи истраживачи верују да је црква настала
средином XV века, између 1430. и 1456. године, као сажет триконхос у
моравском стилу, у доба српске деспотовине и владара Ђурђа Бранковића
(око 1377 - 1456).
Многобројне књиге су написане о овој цркви, а још већи је број књига и
студија у којима се узгред пише о цркви Успења. Аутори се не слажу у
многим питањима а посебно ко је ктитор ове светиње.

У овој краткој историји, подсетићемо се на радове неких смедеревских

аутора који су највише допринели откривању истине о цркви. У првом реду
то су протојереј-ставрофор др Радомир Милошевић, магистар Млађан
Цуњак, др Леонтије Павловић и протојереј Душан Митошевић.

''Храм је имао трагичну прошлост, често 'запустеније', пљачкање и

одношење драгоцености и светих ствари из њега, као и околност да је преко
200 година био без крова'', пише у својој књизи протојереј Душан
Митошевић. [1]
Сматра да нису сасвим без основа тврђења да је ова Црква постала у
раздобљу ''од касне антике до пред крај XIV века. Ипак, заступа став да је
деспотица Јерина, жена деспота Ђурђа Бранковића, ктитор светог храма
подигнутог у време када је Тврђава зидана, између 1430. и 1438. године.
Прота др Радомир Милошевић [2] верује да је ктитор деспот Ђурађ
Бранковић, а мр Млађан Цуњак [3] сматра да је ктитор митрополит
Атанасије.
У првом пасусу стоји да је црква подигнута између 1430. и 1456. године,
што је став др Леонтија Павловића, а код проте Митошевића између 1430. и
1438. године. То не треба да нас много збуњује јер аутори заговарају своје
ставове који се, због недостатка доказа, могу представити као истине.
 189

Са друге стране, могло би се рећи да се црква налази на Карађорђевом

брду, делу Златног брда, које више од два миленијума служи верском
култу. На ово указују остаци римског паганског храма, посвећеног богињи
Ники, који се налази нешто изнад Цркве на удаљености од око 250 метара
(у винограду адвоката Луке Лукића, потом на Немачком гробљу, а
данашњем Пионирском парку). Овај пагански храм открили су Немци 1921.
године приликом уређивања простора за њихово војно гробље. У своје
време безбожни комунисти су ово гробље сравнили са земљом и прозвали
га ''Пионирским парком'' а капелу претворили у уметнички атеље.

1. Време оснивања и ктитор

Црква Успења Пресвете Богородице најстарија је у Смедереву. Као што је

речено, траје шест векова. С обзиром на то да не постији оснивачка повеља
нити ктиторска композиција не може се тачно утврдити када је црква
настала. Претпоставља се да је то било у време средњовековне српске
деспотовине, средином XV века када је владао Ђурађ Бранковић. Дакле,
после смрти његовог ујака Деспота Стефана Лазаревића (+1427).
Такође, није наодмет напоменути да се изградња цркве донекле поклапа
са временом када се 1439. године катедра Браничевске митрополије налази
у Смедереву. Од тада се браничевски епископи називају смедеревским.
Смедеревска митрополија (1439 -1705), односно Браничевска епархија,
припојена је 1705. године Београдској митрополији. Са седиштем у
Пожаревцу, Браничевкса епархија обновљена је 1921. године.

Натпис на јужном зиду изнад прозора:

''Знати се када се сазида храм 1012''

Није одговор на наше питање о времену настанка цркве јер се ниједан

истраживач не слаже да је то година оснивања цркве, осим великог
аустроугарског путописца, археолога и етнолога Феликса Каница (1829 -
1904) који натпис на зиду узима за доказ да је црква тада и подигнута.

Прота Душан Митошевић сматра да је темеље и зидове старе цркве

најпотпуније испитао и нацртао професор Александар Дероко (1894 - 1988),
архитекта и писац, који је ''утврдио да се испод прага портала налази
првобитни темељни зид ове цркве''[4] и тиме покренуо сумњу да је црква у
прошлости била рушена до самог темеља.
 190

Претпоставља се да је црква настала у време зидања смедеревске

тврђаве од 1428. до 1439. односно до 1480. године када су Турци коначно
завршили изградњу дозидавши неколико артиљериских кула, а поуздано се
зна да је тврђаву зидао Византинац Тома Кантакузин (+ 1463), брат
деспотице Јерине (Ирина).

Најстарији познати опис ове цркве је из прве половине XVIII века који је
оставио егзарх београдског митрополита Јосифа Стојановића. Он описује
физички изглед цркве, пописије инвентар али не разматра питање ктитора и
време зидања цркве.
*

По Цуњаку најдетаљније описе ове Цркве оставио је Максим Ратковић,

егзарх београдске митрополије, који је 1733. године посећивао цркве и
манастире на подручју Смедеревске митрополије. За нас данас,
интересантно је оно што је записао:

''Зидови цркве направљени су од ћерпича, раније је била претворена у

џамију, дужина зидова износи 9, а ширина 4 клотвора. На цркви се налазе
двоја врата, једна са запада, друга са севера, затим 6 прозора... У олтару се
налази часна трпеза од белог мермера... Проскомидија је узидана у зид...''

У зависности од духовних, друштвено-полтичких и ратних прилика, у шест

векова трајања, црква је била манастирска и парохијска црква. Некада је
била и опустошена. На основу досадашњих сазнања, можемо да приметимо
да постоји велико неслагање међу научницима у многим питањима у вези
са овом црквом а посебно у погледу времена оснивања цркве и њеног
ктитора.

Прота др Радомир Милошевића претпоставља да су у цркви сахрањени

деспот Ђурађ Бранковић, српски патријарх Арсеније II (1453 - 1463) и
смедеревски митрополит Атанасије.
Црква је највероватније изграђена у време деспота Ђурђа који је и њен
ктитор, јер архитектура и живопис (потиче из друге половине XVI века)
показују да припада моравској градитељској школи.

*
 191

Прота Душан Митошевић ктитором цркве сматра деспотицу Јелену, жену

деспота Ђурђа Бранковића, из грчке породице Кантакузин. Сасвим
различито мишљење има Млађан Цуњак који се руководи својим
археолошким истраживањима у самој цркви и закључује да је ктитор
митрополит Атанасије.

*
После пада Цариграда и Византијског православног царства 1453, Турци
освајају српску деспотовину 1459. године. Пад Смедерева значи и пад
српске деспотовине и крај средњовековне српске државе као и вековно
ропство под Турцима. Убрзо, митрополитски храм Благовештења Пресветој
Богородици у Тврђави неверници претварају у џамију а храм Успења,
највероватније, остаје православним верницима.

Путописац Јоаким Вујић у свом делу [5] написао је да је Храм Успења

много страдао и био паљен од Турчина као и да је он сам сведок тога јер су
многе фреске изгребане и уништаване. И још један путописац написао је
слично. Феликс Каниц у свом делу [6] пише да су Турци, након заузимања
Смедерева, уништавали фреске у цркви Успења.

По турским пописима из 1560. и 1578. године помиње се ''манастир

Светиња код Смедерева''. Занимљиво је да по освајању Смедерева турски
пописи не спомињу ову цркву, као ни у попису 1516. године. Прота
Милошевић претпоставља да је црква тада била запуштена и да је
обновљена тек у време патријарха Макарија Соколовића[7], након обнове
Пећке патријаршије 1557. године.
Прота Милошевић даље наводи ''да је црква обновљена тек у последњој
четвртини XVI века сведочи попис из времена султана Мурата III (1574 -
1595), чија тачна година није позната, а која бележи ''манастир Пречисте
унутар вароши Смедерева''. По попису манастир је био сиромашан и имао
само два монаха и веома мали приход.

2. Живопис и иконостас

2. 1. Живопис

Термин живопис је буквални превод грчке речи зоографики (грч.

Ζωγραφικη; зоо – животиња и графики – слика). У средњовековној Србији
 192

овај назив је ретко коришћен, осим да означи сликање уопште и

осликавање цркава. У то време уобичајени називи за зидно сликарство
били су ''светими образи украсити'', ''пописати'' и ''пописаније'',
''стенописаније'', ''украсити образом писанија'', ''писаније'' и ''подписаније''.

*
Црква Успења делимично је живописана, највероватније, у XV веку одмах
после зидања.

Др Леонтије Павловић[8] сматра да је Црква у време смедеревских

митрополита Павла или Захарија, половином XVI века, оправљена и
живописана.
*

Међутим, по Браниславу Цветковићу[9], Црква је живописана тек након

готово пуна два столећа, веровато у XVII и XVIII веку. Живопис је сачуван
готово у целости. Мања оштећења постоје на северозападном,
југозападном и југоисточном пиластру.

На западном зиду, изнад врата, прелепа је фреска Успења Пресвете

Богородице.
Такође, олтарску преграду красиле су фреске, сада једва препознатљиве,
светог Симеона Мироточивог (на јужној страни) и светог Саве (на северној
страни).

2.2. Иконостас

Не зна се поуздано када је постављен претходни иконостас. Можемо да

претпоставимо да је из средине XX века. Под утицајем зуба времена, а
нарочито жижка, иконостас је био у руинираном стању и због тога уклоњен
средином 2010. године. Крајем 2012. године постављен је нов иконостас, у
византијском стилу.
Истина, одмах након уклањања старог иконостаса постављен је други
иконостас, рад студената Академије Српске Православне Цркве за
уметности и консервацију, али пошто није задовољавао естетичке
критеријуме брзо је уклоњен.
*
 193

3. Спомињање Црквe Успења као манастирске цркве

У турском периоду, у пописима насеља у Смедереву, око 1476-1566,

помиње се манастир ''Светиња'' или ''Исветина'', а помиње се и калуђер
Данило[10].
*
Постоје историјски подаци да су у Смедереву столовали митрополити уз
ову Цркву у XVI веку када је црква била манистарска. Теодосије је
постављен од охридског архиепископа за смедеревског митрополита 1532,
као противтежа претходнику Павлу. Тада је митрополија била у Цркви
Успења. Михаило је 1682, као митрополит смедеревски, имао седиште у
овој Цркви
*

На једном рукописном еванђељу манастира Раванице (Врдник) постоји

запис од 20. маја 1701. године у којем је записано да припада смедеревском
манастиру. [11] (Др Леонтије Павловић: ''Историја Смедерева у речи и
слици'', књига 13, Музеј у Смедереву, Смедерево, 1980.)

Након аустријско-турског рата (1716 - 1718), миром у Пожаревцу, Србија

северно од Западне Мораве припала је Аустрији. Ова окупација трајала је
двадесет и једну годину (1718 – 1739).
Под Аустријанцима положај храма Успења се мења. Успостављена је нова
државна и црквена организација. Смедерево је у саставу Београдске
митрополије, а манастирској парохији остављено је 78 домаћинстава. На
једној аустријској географској карти, из тог периода, црква Успења је
означена као манастир.
Такође, у фебруару 1732. године егзарх Јосиф Стојанов описао је
смедеревски манастир и притом пописао богослужбене сасуде, имовину и
стоку. Од братства помиње само два монаха деведестогодишњег Стефана
и Висариона.
*
У књизи др Лентија Павловића ''Историја Смедерева у речи и слици''
(књига 13) детаљније је забележен опис Цркве од 1. фебруара 1732. године.

''... Смедеревски манастир је у брду ниже архиепископског винограда.

Црква је мала, има кубе а изнутра је сва живописана... Њен путир од лима
однет је у шанац Колари.
Има српско еванђеље оковано позлаћеним сребром... Света трпеза је од
камена, а на њој доња плаштаница од белог платна док је друга од чита
 194

(памучна тканина). Одежда је од белог платна, наруквица од свиле

поцепане, а оне од чита су целе.
Постоје два стихара од чита, две кадионице од пиринча (жута бронза),
један свилени епитрахиљ, два сребрна кандила, два кандила од туче
(бронзе), два свећњака на светој трпези од пиринча.
Од икона, манастир има једну Христову, две Богородичине, две
Претечине, једна Архистратига, по једна светог Георгија и Димитрија, две
светог Николаја, заједничка икона Богородице и светог Николаја. Моленије
једно, две празничке иконе Успенија и Васкрсење Лазарево.
Од књига два српска еванђеља (од којих једно рукописно), апостол (српски
рукопис), октоих (српски рукопис), два псалтира српска, два октоиха
рукописна и један пролог оштећен. Све рукописне књиге су поцепане и
оштећене...
Манастир има седам мотика винограда, осам акова вина, једног вола,
покварена кола, пет пешкира, једну сребрну мазалицу (уљник), два малена
бакрача, један већи, два тигања и једног коња голубастог...

У манастиру живи калуђер Стефан, стар око 90 година. Рођен и васпитан

на Косову, одакле је дошао 1690. године. Пострижен је у смедеревском
манастиру 1720, од Максима Несторовића, епископа себишког. Стефанов
духовник је Пахомије из Ковина, коме се исповедио 1731. године...'' [12]

У време аустријске окупације , као Манастир смедеревски помиње га у

марту 1733. године Максим Ратковић, егзарх карловачког митрополита.
Његово писано сведочење о посети овом манастиру до сада није
пронађено.
Колико је дуго ова Црква била у функцији манастира на основу писаних
извора не може се тачно утврдити, али на основу индиректних података
може се претпоставити да је крајем XVIII века била у функцији парохијске
цркве. На такав закљуак упућује и чињеница да је 1788. године у
смедеревској Цркви био свештеник Иван кога је аустријски генерал Вецеј,
послао из Смедерева Кочи Анђелковићу са циљем да храбри српске војнике
у борби против Турака.
Прота Милошевић претпоставља да се тада у манастиру није ни служило,
можда о храмовној слави или већим празницима, јер једини путир који црква
има налази се у коларској цркви, а једино еванђеље дато је на употребу
цркви Светог Георгија у вароши која има два свештеника и у којој се служи.

Јоаким Вујић, путујући по Србији 1826. године, забележио је да је Црква на

Старом гробљу у функцији парохијске цркве, а не манастир. Вујић је
 195

забележио ''да је Смедерево имало 4.000 душа и да је поменута Црква'', коју

назива ''Горњом'', ''била мала и да се осећа потреба за већом''. Такву
потребу је схватио Љота Димитријевић, познатији као Љотић, и покренуо
иницијативу, заједно са протом Милутином и ... да се у центру града
подигне већа црква посвећена Светом Ђорђу. Љота је, такође, подигао и
дрвену припрату са западне стране Цркве Успења.

*
4. Посете и ходочашћа цркви Успења, ратне прилике
На зиду је запис из 1680. године који бележи посету патријарха Арсенија III
Чарнојевића (рођен око 1633. године у околини Цетиња, умро 1706. у Бечу).

*
Српски патријарх Јоанићије III Караџа – Грк (Јоаникије) посетио је цркву у
новембру 1745. године, вероватно је и служио Свету литургију на празник
светог арханђела Михаила. О овоме сведочи запис на зиду:

''Знати се када долази пећки патријарх Јоанићије, месеца

новембра 1745, дана 8.''

Јоанићије III Караџа – Грк био је 29. патријарх српске цркве. Пореклом Грк,
фанариот, постављен је од стране Цариградске патријаршије на чело
српске цркве (уместо патријарха Арсенија IV који је прешао у Угарску) и на
том месту био од 1739. до 1746. године. [13]
Патријарх Јоанићије III није остао у српском народу у доброј успомени јер
се углавном руководио строгим султановим указима.
Постао је патријарх цариградски 26. марта 1761. године и управљао
Цариградском патријаршијом до 21. маја 1763. године када се повукао у
манастир Светог Георгија на Халки, где је остао до смрти 1793. године.

*
Године 1791, цркву Успења посетио је епископ вршачки Јосиф Јовановић –
Шакабента (1743 - 1805).
*

У време Првог српског устанка, пошто је храм Светог Ђорђа на Горњој

ваги био претворен у џамију, а касније и срушен 1805. године, вероватно од
српаких устаника, храм Успења био је једини у Смедереву.
Устоличење устаника и Правитељствујушчег совјета сербског у Смедереву
у први план доводи овај храм. То је централно место за богослужења
Карађорђу, устаницима и народу.
У ослобођеном делу Србије, од Турака, обнављају се парохијске цркве и
манастири. Набављају се богослужбене књиге и предмети као и звона из
 196

Русије и Аустрије. У Београду се обнављају ливнице за ливење звона.

Једном речи, обнавља се верски живот.

Вожд Карађорђе поклонио је једно звоно цркви са натписом:

''Ово звоно приложи Ђорђе Петровић у варош Смедерево 1808''.

Вожд Карађорђе

Узгред, на сабљи, коју му је руски цар Александар I (1777 - 1825) подарио,

постојао је надпис: ''Заштитнику православне вере и отачества''. [14]

Прота Милошевић пише о занимљњивој историји овог звона које се у

каснијим историјским догађањима нашло на Сахат кули призренске
тврђавице.

''После Балканских ратова случајно га је пронашао окружни начелник

Призрена и прочитавши натпис обавестио је црквену управу у Смедереву.
Убрзо, звоно је враћено у Смедрево. Нажалост, звоно је у црквеној порти
дочекало Први светски рат, и окупатори су га однели као и остала звона са
цркве Светог Ђорђа (мисли се на нову цркву – храм Светог Ђорђа у центру
града)''. [15]
 197

Чудотворна икона Богородице Курске боравила је у Старој цркви 26.

августа 1934. године.
На молбу смедеревских Руса, епископ браничевски Венијамин дао је
благослов да ова икона сврати у Смедерево при повратку из манастира
Миљково у Београд.
*

Епископ браничевски Венијамин, прву канонску посету Смедереву, учинио

је на дан светог Јована Милостивог 12/15. новембра 1934. године.

Више пута у Цркви је боравио и епископ Игњатије Браничевски. Задњи пут

био је 28. августа 2010. године, у време празника Успења Пресвете
Богородице (Велике Госпојине).

5. Легенда
Феликс Каниц забележио је народно веровање (легенду) по којој је храм
био затрпан земљом, можда одроном са Карађорђевог брда под којим се
налази. То су Срби намерно урадили како би цркву сакрили и заштитили од
турског разарања. Касније, чувајући стадо коза, један чобанин је приметио
козу која је упорно нешто откопавала – откопала је крст цркве и тако
открила светињу.
Ова легенда, у мало измењеном облику, забележена је и у другом издању
''Путешествија'' Јоакима Вујића.
*

Није на одмет рећи да се у средњем веку под легендом подразумевао

наслов књиге која је садржавала штива која су се сваког дана морала
читати на служби Божијој. Касније овај појам представља причу из живота
светаца, животопис светаца. Измећу осталог, сада легенда представља
измишљену причу, бајку или баснословну причу.

6. Археолошка истраживања
Најобимнија археолошка истраживања извршена су, од 2. до 17. августа
1982. године, у организацији Регионалног завода за заштиту споменика
културе у Смедереву. Радовима (истраживањем) је руководио мр Млађан
Цуњак уз помоћ Љиљане Марковић, кустоса Музеја Смедерева и Горана
Бероње, дизајнера и сликара.
 198

Резултати истраживања саопштени су у публикацији - ''Ископавање

унутрашњег простора Старе цркве у Смедереву''.
Пронађено је 13 људских остатака - осам у припрати и пет у броду цркве.
Њихова имена нису позната. Сахрањени су по хришћанском обреду и
обухватају, вероватно, период од XV до XVII века. На основу положаја
земних остатака мисли се да су ископавања већ била раније и да су том
приликом гробови можда и опљачкани.
Претпоставка је да су у броду сахрањена свештена лица. Можда је реч о
једном епископу и свештеницима. Поуздано се не зна где су сахрањени
последњи српски патријарх Арсеније II и последњи смедеревски епископ
Атанасије. [16]

Дакле, по Цуњаку, на основу једног од гробова (у документацији обележен

бројем 13), налази се у централном делу наоса и имао је богате
карактеристичне налазе, може се претпоставити да се ради о високом
црквеном достојанственику - митрополиту. Баш у то време, средином XV
века, смедеревском митрополијом управљао је митрополит Атанасије који
је и умро у Смедереву 1453. године. Писани извори помињу да је
митрополит Атанасије дочекао мошти светог Луке у Смедереву 1453.
године. Посредно се може закључити да је умро између јануара 1453. и јуна
1554. године.

7. Црква под заштитом закона

Након оснивања Завода за заштиту и научно проучавање споменика
културе, 1947. године, Црква Успења је стављена под заштиту закона 27.
августа 1947. године.
У решењу је, између осталог, записано:

''Црква Успења Богородичина у Смедереву - на гробљу, има се сматрати

општенародним добром и ставља се под заштиту државе заједно са њеном
непосредном околином...''
*

Скупштина Републике Србије, 29. марта 1979. године, уврстила је цркву у

''непокретно културно добро од изузетног и великог значаја''.

До пре десетак и више година на цркви је била табла од месинга на којој је

писало да је црква под заштитом државе. На жалост, вандали из обести или
илегални продавци секундарних сировина, тачније лопови, под окриљем
мрака учини ли су нечасно дело – скинули су таблу.
 199

8. Обнове манастирске цркве

Најпре о архитектури и техничким подацима цркве. У основи цркве је
сажет крст рашког стила. Дужина храма у основи износи 12,86м, а ширина
5,84м, висина са куполом 11,0м, дебљина зидова је око 75цм. Црква је 0,8м
укопана у земљу.
Простор је подељен на олтар, наос и припрату. Патос у Цркви је био од
камених плоча и опека, а сада је само од опека. Начелно, основни
грађевински материјал уграђен у цркви је од камена и опека.
На Цркви се налази седам прозора – једна бифора, три монофоре и три
кружна прозора. Некада је Црква имала двоја врата, на западу и северу, и
шест прозора. Црква припада моравској градитљској школи.

Ово је једна од ретких цркава која нема порту. У прошлости је сигурно

имала своју порту а вероватно и имање које се простирало унаоколо
Карађорђевог брда. Почетком XX века, формирањем катастра и
катастарских књига, црквена порта (плац) укњижена је као гробље којим
руководи црква али је порта била у општинској својини. Тек 1990. године, на
захтев Црквене општине у Смедереву, Скупштина општине Смедерево
1991. године врћа храм Српској православној цркви.

Обнову цркве и живописа Ђ. Мано-Зиси везује за митрополита

смедеревског и жичког Захарија који је био на челу епархије у трећој
четвртини XVI века [17]
Млађан Цуњак обнову цркве везује за другу деценију XVII века и личност
епископа Силвестра и то доказује ликом светог Силвестра Римског
живописаног на јужном зиду.
*
Почетком XVIII века извршена је обнова храма. О томе нема званичних
података осим записа на зиду:

''Обнови се манастир Смедерево у лето 1703. Стефан ковач са

ктиторима. Сиромаси, а не богати даше''.
Дакле, извесни Стефан, за време аустријско-турских ратова 1683 – 1699,
када је Црква и оштећена, извршио је оправку. Размере ових обнова нису
познате а односиле су се превасходно на поправци свода, крова и кубета.

*
У другој половини XVIII века, вероватно после 1760, доласком Љоте
Димитријевића у Смедерево (Љота је родоначелник познате породице
Љотић), дограђује се дрвена припрата са з ападне стране у којој се врше
 200

парастоси. У овој припрати 1806. године, уочи своје славе Ђурђевдана,

сахрањени су Љота и његова жена.
По проти Милошевићу повод за изградњу припрате је одузимање храма
Светог Ђорђа и њено претварање у џамију (претпоставља се да се ова
црква налазила на Горњој ваги, тај део вароши звао се Црквена мала).
Пошто је остала само црква Успења, одједном је постало тесно на
богослужењима па се зато јавила потреба доградње дрвене припрате.
О овоме Љубица Љотић пише [18] да дошавши у Смедерево ''око старе
цркве саградили су себи задужбину – велику препрату (припрату) која је до
скоро стајала и за парастосе служила. Ту су себи кућу вечног покоја
саградили''.

О доградњи припрате Јоаким Вујић пише:

''... Близу ове мале цркве јест и једно от дрвеног материјала начињено, из
много соба зданије с једним великим чардаком, откуд народ у рђаво време
службу Божанствену слуша...'' [19]

У време прве владавине кнеза Милоша Обреновића (1815 - 1839) већа

обнова цркве није предузимана. Штавише, кнез је тражио од Смедереваца
да зидају нову цркву. Подизањем Саборног храма Светог Ђорђа у центру
града, средином XIX века, обнова црква Успења Пресвете Богородице се
занемарује и такав однос остао је до данас.

Ж. Милићевић у својим ''Записима'' пише о стању цркве, 4. јуна 1929.

године:

''Други и последњи остатак некадашњег престоног града, стара смедеревска

црква, стоји данас усред гробља, заклоњена дрветима, притешњена
гробницама, неукусним ружним дозиђивањима, нелепим надгробним
споменицима. Најлепши архитектонски и уметнички споменик који
Смедерево уопште има налази се на најсигурнијем путу да, као стари град,
сасвим пропадне''. [20]
*

Стара црква је обновљена 1930. године. Вероватно 1943. године, на Цркви

су вршене извесне поправке на оштећењима изазаваним експлозијом
муниције. Том су приликом настале пукотине ињектиране цементним
млеком. То је рађено веома нестручно па су настала оштећења живописа у
северном делу олтарске апсиде.
 201

Тада је уклоњена дозидана припрата да би се припремио терен за

подизање Спомен-звонаре жртвама експлозије. У ту сврху, гробница
породице Љотић тада је исељена и постављена уз цркву испред јужне
певнице.
*
Након Другог светског рата, у време комунистичке власти, већи
архитектонско – конзерваторски радови, када је урађена и дренажа терена,
изведени су 1969. године. Радовима је руководио др Доброслав Ст.
Павловић и Блажа Јанковић, конзерватори Републичког завода за заштиту
споменика културе. Током те године, под стручним руководством мр
Катарине Чешпљар – Мирковић (сликар-конзерватор), на Цркви је отпочело
чишћење, конзервација и санација живописа и иконостаса.
По пројекту Регионалног завода за заштиту споменика културе из 1972.
године, тек 1975. извршена је санација објекта и терена у непосредној
околини, спроведена дренажа терена, изведена изолација од влаге,
постављен нов тротоар, кров цркве је на новој подлози покривен новом
ћерамидом, извршена је електрификација цркве, постављен је громобран,
а кроз јужни зид припрате урађен је канал за одвод дима из цркве.

Том приликом измештена је на нову локацију гробница породице Љотић

јер је била прилепљена уз храм и ''стварала већу количину влаге''.
Године 1985. простор око цркве поплочен је крупним комадима камена.

Код Цуњака, у његовој књизи, имамо да су током 1989/90. године, под

руководством Александра Гајића и Данице Николић, конзерватора у
Регионалном заводу за заштиту споменика културе Смедерево, завршени
сви истраживачко – конзерваторски радови на Цркви. Том приликом
ревидиран је дренажни систем, постављен је тротоар и поплочан плато на
западној страни Цркве.

Најновија обнова Цркве започела је 2002. године када су постављена нова

храстова врата а потом је озидано и степениште од мермера, 2008. године
(у оба случаја дародавац је Удружење ''Смедеревски источник''[21]).
У овој, 2011. години реконструисан је кров и замењена је ћерамида
(дародавац Министарство вера Владе Републике Србије), задњи пут
ћерамида је замењена 1975. године, што је до сада највећа обнова цркве. У
току је и постављање новог иконостаса и полијелеја...
 202
Напомена

[1] Протојереј Душан Митошевић: ''Богородичина црква на Старом

гробљу у Смедереву'', Приватно издање аутора, Смедерево, 1994. године.

[2] Радомир Милошевић:

[3] Млађан Цуњак, Бранислав Цветковић: ''Црква Успења Пресвете

Богородице у Смедереву'', Српска православна црквена општина
Смедерево, Републички завод за заштиту споменика културе Београд,
Смедерево, 1997. године

[4] ''Старинар'' II, Београд, 1951.

[5] Јоаким Вујић: ''Путешествије I''

[6] Феликс Каниц: ''Србија, земља и становништво од римског доба до

краја XIX века I ...''

[7] Патријарх српски Макарије Соколовић (+ 1574)

Патријарх Макарије био је први патријарх Српске православне цркве
када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557. године. Био је
патријарх до 1571, а умро је 1574. године.
Његов брат био је турски велики везир Мехмед-паша Соколивић који је
имао заслуге за обнављање Пећке патријаршије. Пре тога, Српска цркбва је
била под управом Охридске архиепископије.
Након патријарха Макарија на српски трон постављен је његов синовац
Антоније Соколовић, односно на историјску сцену устоличила се
патријаршијска династија Соколовића. Дакле, овим редом после Макарија
Соколовића: Антоније Соколовић (1571 – 1575), Герасим Соколовић (1575 –
1586), Саватије Соколовић (1586 -1589), Јеротеј Соколовић (1589 – 1590) и
Филип Соколовић (1591 - 1592).

Мехмед-паша Соколовић (око 1505 - 1579). Био је Велики везир у

Османском царству. Рођен је као Бајица – Бајо Ненадић. Пореколом је
Србин из Херцеговине рођен у селу Соколовићи близу градића Рудо. Као
дечак школовао се у манастиру Милешева. У ''Данку у крви'' одведен је
јањичаре када му је било око 15 година. Под његовим утицајем 1557. издат
је берат којим се дозвољава обнова Пећке патријаршије када је за
патријарха постављен Макарије Соколовић.
По његовом наређењу 1571. године изграђен је чувени мост преко Дрине у
Вишеграду.
 203

Антоније Соколовић био је српски патријарх у периоду 1571- 1575. Пре

тога бавио се резбарењем и сликањем. На патријаршком трону наследио га
је Герасим Соколовић (1575 – 1586), Саватије Соколовић (1586 - 1589),
Герасим Соколовић српски патријарх у периоду 1575 – 1586. Близак је
рођак претходног патријарха Антонија и светог патријарха Макарија, али и
Мехмед-паше Соколовића.

Саватије Соколовић био је патријарх од 1586. до 1589. године.

Припада патријаршијској династији Соколовића. Ктитор је манастира Пиве
1573-1586. Велики углед уживао је међу Турцима. Наследио га је његов
рођак Јеротеј Соколовић.

Јеротеј Соколовић патријарх у периоду 1589 – 1590. Наследио га је

његов рођак Филип Соколовић.

Филип Соколовић патријарх српски од 1591. до 1592. године. И он

припада патријаршијској династији Соколовића. У време док је био
патријарх стање за Српску цркву било је веома тешко. Наследио га је Јован
Кантул, српски патријарх у периоду 1592 – 1614.

[8] Др Леонтије Поповић: ''Историја Смедерева у речи и слици'', Музеј у

Смедереву, Смедерево, 1980.

[9] Млађан Цуњак, Бранислав Цветковић: ''Црква Успења Пресвете

Богородице у Смедереву'', Српска православна црквена општина
Смедерево, Републички завод за заштиту споменика културе Београд,
Смедерево, 1997. године.

[10] ''Турски извори за историју I'', Београд.

[11] Др Леонтије Павловић: ''Историја Смедерева у речи и слици'', књига 13,

Музеј у Смедереву, Смедерево, 1980.

[12] Димитрије Руварац: ''Митрополија београдска око 1735. године'',

Споменик СКА XLIII , Београд, 1905.

[13] Патријарха Арсенија IV Јовановић је 28. патријарх, постао је

патријарх 1725. године, и он је попут Арсенија III Чарнојевића, активно
радио на ослобођењу Србије и српског народа од Турака, па се придружио
аустријској војсци када је 1737. године избио нови аустријско-турски рат. Са
њим су се многи Срби и арбанашки Клименти ставили на страну Аустрије.
 204

Али, убрзо затим Аустрија доживљава пораз и Арсеније IV предводи другу

велику сеобу Срба на север, у Угарску.

[14] Љ. Стојановић: ''Записи и натписи''

[15] М. С. Јовановић: ''Календар за 1923. годину''.

[16] Млађан Цуњак - Бранислав Цветковић: ''Црква Успења Пресвете

Богородице у Смедереву'', Српска православна црквена општина у
Смедереву, Смедерево, 1997.

[17] Ђ. Мано-Зиси: ''Стара црква'', 173.

[18] Љубица Љотић: ''Мемоари'', 13. страна, Минхен.

[19] Јоаким Вујић: ''Путешествије I, 45.

[20] Ж. Милићевић: ''Записи''.

[21] Удружење Смедеревски источник.

 205

Литература

''Веронаука у кући'', Верско добротворно старатељство, IV издање,

Београд, 1991.

Вујић, Јоаким: ''Путешествије I''

Гавриловић, Миливој: ''По земљи Србији'', Београд, 1934.

Дукић, Бранко: ''Немачко ратно гробље'', Народна библиотека Смедерево,

Смедерево, 2010.

Јанковић Миодраг – Лалић, Вељко, Фељтон: ''Трезор кнеза Павла'',

Вечерње новости, 23. 7. 2009.

Јовановић, М. С.: ''Календар за 1923. годину''.

Јовановић, Небојша: ''Политички венац града Смедерева и његове

околине у XIX и XX веку'', Гимназија Смедерево, Смедерево, 2002.

Јовановић, Небојша: ''Смедерево је било добро обновљено'', Друго,

самостално издање, Смедерево, 2011.

Каниц, Феликс: ''Србија, земља и становништво од римског доба до

краја XIX века I ...''

Љотић, Љубица: ''Мемоари'', Београд, 1990. (фотокописко издање)

Мано-Зиси, Ђ.: ''Стара црква'', 173.

Марић, Миломир: ''Деца комунизма'', Младост, Београд, 1987.

Милићевић, Ж.: ''Записи''.

Милошевић, протојереј-ставрофор др Радомир: ''Древне светиње и храм

Богородичиног успења у Смедереву'', Смедерево, 2006.

Милошевић, протојереј-ставрофор др Радомир: ''Саборни храм Светог

Ђорђа у Смедереву'', 2006. Смедерево.

Митошевић, протојереј Душан: ''Богородичина црква на Старом гробљу у

Смедереву'', Приватно издање аутора, Смедерево, 1994. године.
 206

Руварац, Димитрије: ''Митрополија београдска око 1735. године'',

Споменик СКА XLIII , Београд, 1905.

Руварац, Димитрије.: ''Прилошци и грађа за повест о српским

манастирима'', Старинар, 1888.

''Старинар'' II, Београд, 1951.

Стојановић, Љ.: ''Записи и натписи''

Павловић, др Леонтије: ''Вук Стефановић Караџић и Смедерево'',

Музеј у Смедереву, Смедерево, 1982.
Павловић, др Леонтије: ''Историја Смедерева у речи и слици'', књига 13,
Музеј у Смедереву, Смедерево, 1980.

''Пролог'', Православна црквена општина Линц (Аустрија), 2001.

Тимотијевић, Мирослав: ''Богородица Смедеревска'', Зборник за ликовне

уметности Матице српске, број 36/2008.

Тихомиров, Павел: ''О крсту Светог владике Николаја'', Издавач: ''Света

Русија'', Београд.

Трхуљ, Сеад: ''Мустафа Голубић човјек конспирације'', ИРО ''Партизанска

књига'', Љубљана, ООУР издавачко-публицистичка делатност, Београд,
1986. године

''Турски извори за историју I'', Београд.

Цуњак, Млађан – Цветковић, Бранислав: ''Црква Успења Пресвете

Богородице у Смедереву'', Српска православна црквена општина
Смедерево, Републички завод за заштиту споменика културе Београд,
Смедерево, 1997. године
 207

Белешка о писцу

Небојша Јанковић је дипломирани политиколог новинарског смера.

Студије је завршио на Универзитету у Београду. До сада је објавио: ''Дух
антиновинарства'', ''Гулаг људских права'', ''Новинарство и етика'',
''Политичка култура локалне самоуправе'' и ''Хиландарски разговори''. У
периоду од 1997. до 1999. године, на Радио Смедереву, уређивао је и водио
документарну емисију ''Православље – вера љубави''.
У цркви Успења Пресвете Богородице звонар је и послужитељ у олтару од
1997. године.