Црногорци су Срби

“Закон о народнијем школама у Црној Гори” из 1911. године, члан 1. каже:

„Задатак је народнијем школама, да васпитавају дјецу у народном и
религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире
просвјету и српску писменост у народу“.
Закон даље гласи... у члану 13. стоји: „Народна школа у Црној Гори се зове и
Српска народна школа“.
У закону се даље наводи да правила о фонду прописује Министар
просвјете у споразуму са Просвјетним Савјетом, члан 26. каже: „У основној
школи уче се ови предмети: 1., наука хришћанства; 2., српска историја; 3.,
српски језик; 4., црквено-словенско читање; 5., цртање и лијепо писање; 6.,
пјевање (свјетовно и црквено); 7., гимнастика и дјечије игре; 8., земљопис; 9.,
познавање природе;“.
Према закону о устројству гимназија у Књажевини Црној Гори, од 30.
августа 1890. године, био је обавезан сљедећи наставни план за гимназијалце:
„ а) Наука вјере, б) Српски језик и књижевност, в) Латински језик, г) Грчки језик,
ђ) Руски јеик, д) Старо-словенски језик и књижевност, е) Географија и историја
(општа и српска), ж) Математика, з) Природопис, и) Физика, к) Филозофска
Пропедевтика, л) Цртање, м) Краснопис, н) Гимнастика и војничко вјежбање, о)
Пјевање и музика“ Просвјета, Цетиње, септембар - октобар 1890. година
У Цетињској гимназији на часовима српског језика се уче теме: Српска
мајка, Свети Сава, Зидање Раванице, Косовка Дјевојка, Милош Обилић (I, II и
III разред). У IV разреду се читају oдабранија дјела из српске књижевности, а у
оквиру географије изучавана је специјална географија српских земаља уз кратку
српску историју. Просвјета, Цетиње, новембар - децембар 1890. година
У Богословско -учитељској школи, предмети су: „српска историја (II разред) и
српска историја и земљопис (III разред). У оквиру земљописа се обрађују српске
државе независне, подчињене и окупиране области српске земље, те главни
градови, вароши, варошице и познатија села у Српству“ Просвјета, Цетиње,
новембар - децембар 1890. година
У чланку Историја, у основној школи каже се: „Међу важније предмете у
основној школи спада историја... Она је извор из кога ће омладина поцрпсти
љубав к Српству и свему што је српско... Српска је историја пуна примјера за
васпитање српске омладине. Дубљим размишљањем видјећемо шта нам пружа
историја за поуку. Ако хоћемо да нам млађи нараштај буде родољубив и
јуначан, упутимо га да проучи српску историју... Свијетло дјело српских јунака и
родољуба утицаће снажно на млађарију и подгријеваће у њој љубав к Српству
кад види како су српски јунаци и родољуби знали да жртвују себе...“
Просвјета, Цетиње, јануар - фебруар 1891. година.

Професор Јован Љепава, у својој Теорији књижевности из 1896. године која

је била намијењена ученицима Дјевојачког института на Цетињу, Гимназије и
Богословско-учитељске школе, каже: „...Ето зашто се Горски вијенац с разлогом
назива вијенац српске књижевности. У њему се огледа и црта живот једног
дијела српског народа онакав, какав је у самој ствари, са свијем његовим
врлинама и манама... Доћи ће вријеме да ће се Горски вијенац изучавати у
српским школама као што се данас изучава Илијада и Одисеја.“

Лазар Перовић, у својој Историји Црне Горе за III разред основне школе из
1906. године наводи: „За вријеме владавине славнијех Немањића, као и прије њих,
садашња се Црна Гора називала Зета. Када силни цар Душан раздијели своју
православну државу на поједине области, Зетом управљаше српски племић
Балша I.“
О Петру II Петровићу Његошу, Перовић пише: „Живо је пратио све српске ствари
и бринуо се о срећи свега српског народа... Имао је уроћени пјеснички дар, који
му се тако развио да је постао највећи српски пјесник. Спјевао је више дјела, али
му је најчувенији Горски вијенац у којему вјерно и живо слика живот и душу
Црногораца. По својој љепоти Горски вијенац заиста је прави вијенац свијема
српскијем пјесмама...“

О књазу Данилу I Петровићу Његошу, Перовић вели: „И срцем и душом старао се

за срећу и напредак цијелога Српства, а највећа му мисао бијаше уједињење
његово.“

О књазу Николи I Петровићу Његошу, аутор каже: „И поред свега толико мучног
труда, за унапређење своје земље, налази времена да ради на књижевности, те се
данас броји мећу прве српске пјеснике и књижевнике. Он је веома омиљен у
цијелом нашем српском народу.“

У Земљопису Краљевине Црне Горе за III разред основне школе из 1911.

године, аутори Ђуро Поповић и Јован Рогановић веле: „У Црној Гори живе све
сами прави чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300 хиљада
становника... Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа
Срби. Неки су као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у
Црној Гори дужан је љубити цијелу домовину, све српске земље - у којима живе
наша ослобођена и неослобођена браћа Срби...“.
 Питомци војне школе су као уџбеник књижевности користили Читанку из
лијепе српске књижевности из 1912. године коју је написао Душан Вуксан. У
Читанки за други разред основне школе из 1914. године, учила се и пјесма О
светом Сави:
"Српска дјеца, српске школе,
Српски народ слави славу,
У пјесмама диже, носи,
Немањића светог Саву...
Свети Саво, српски свече!
Заслуге су твоје силне;
Од радости Срби поје
Данас пјесме преумилне..."

A веома је лијепа и родољубива Молитва на почетку рада, која се налази у истој

читанки:
"Боже помози и благослови,
Да сретан буде почетак ови!
Да ме упути српскога ђака,
Да школа, књига буде ми лака!
Даруј ми здравља, снаге и воље,
Да слушам, учим, што могу боље!
Љубав усади у срце моје,
Да љубим браћу, другове своје!
И сваког ко је у српском колу,
Највише српску цркву и школу."

У свједочанству црквене школе из 1905. године као предмете можемо да

пронађемо Српски језик и књижевност, Српска историја и земљопис.
У свједочанству црквене школе из 1909. године за нaродност и вјеру пише:
„Србин, православне вјере“, у том истом сведочанству можемо пронаћи као
предмете: „Српски језик и књижевност, историја српска и општа, земљопис
српских земаља“.
У увјерењу народне школе из 1908. године за нaродност и вјеру пише:
„Србин, вјере православне“.
Такође у увјерењу народне школе из 1909. године за нaродност и вјеру
пише: „Народности - српске, вјере - православне“.
На једној од страница из дневника црквене школе, 1908-09. година за
нaродност и вјеру се каже: „Србин, православне вјере“.
 У документу на којем се каже да ће за на дан прославе Св. Саве на Цетињу
1889. године бити одржана Светосавска прослава, на којој је редослед песама
следећи: „1. Народна Химна, 2. О светоме Сави, 3. Спалиште, 4. Ускликнимо, 5.
Дижите школе, 6. Насљедњиково коло, 7. Српској узданици, 8. Ком младих у
жилах, 9. Пјесма старог Српског мача, 10. Онам' онамо, 11. Рањеници, 12.
Полећела два анђела, 13. Стари јунак, 14. Српсо коло, 15. Мали Црногорац, 16.
На дан Св. Саве, 17. Молитва Св. Сави“ Цетиње, 12. Јануара 1889. године.
На другом документу за прославу Св. Саве на Цетињу 1890. године такође се
каже да ће бити одржана Светосавска прослава, на којој је ред светковине
следећи: „1. О Св. Сави, 2. Ускликнимо, 3. Спалиште, 4. Дижите школе, 5. Груда
земље, 6. Зети, 7. Барјактаровићи, 8. Заставе се наше вију, 9. Мали Црногорац,
10. Молитва Св. Сави, 11. Народна химна“ Цетиње, 13. Јануара 1889. године.
У трећем документу за прославу Св. Саве на Цетињу 1907. године такође се
каже да ће бити одржана Светосавска прослава, на којој је програм следећи: „1.
Водо, 2. Химна Св. Сави, 3. Поздрав гостима, 4. Кад сам дијете био, 5. Устај, Устај
Србине, 6. Српкињци, 7. Гусле, 8. Онам' онамо, 9. Црногоркама, 10. Рањени
Црногорац, 11. Књизи, 12. Учимо се, 13. Мали Јова, 14. Да сам ја краљ, 15. Добра
жеља, 16. Народна химна“ Цетиње, 11. Јануара 1907. године.
  Зета у доба Балшића (1360—1421)
У време Балшића као службени језик тадашње Зете коришћен је
Српски језик, односно ћирилично писмо, то нам потврђују повеље
владарске породице Балшића што ћемо у наставку анализирати.
Такође из истих тих повеља јасно можемо да видимо да је Зета у
време Балшића била Српска православна држава.
Из повеља можемо да закључимо да је већинско становништво
средњовековне Зете, исто у време Балшића било искључиво Српско, а
поготово на подручју око Скадра.

Повеља браће Балшића којом Дубровчанима укидају

царину на Дању
(На Мати, 17. јануар 1368. година)

Повељом издатом 17. јануара 1368. године на Мати, браћа Страцимир,

Ђурађ и Балша укинули су Дубровчанима царину на Дању и гарантовали им
слободу кретања на својој територији без плаћања царина и других сметњи.
Повеља је издата у време када су Страцимир и Ђурађ били у походу против
Карла Топије.
Ова повеља браће Балшић сачувана је у оригиналу и чува се у Државном
архиву у Дубровнику.
Повеља браће Балшић Дубровчанима из 17. јануара 1368. године је
најстарија сачувана ћирилична повеља ове породице. Текст ове сразмерно
кратке исправе почиње крстом, односно симболичком инвокацијом што је
уобичајени начин када је реч о ћириличним документима изашлим из
канцеларије Балшића.
У овој повељи можемо јасно да видимо да се време рачунало по рођењу
Господа Исуса Христоса, што нам потврђује да је тадашња Зета у време
Балшића била православна држава: „И од рођења Христова до овог записанија
је 1368. година“.
 Повеља Ђурђа I Балшића потврђује Дубровчанима
повластице о трговини цара Стефана
(Дубровник, 30. новембар 1373. година)

Повељом издатом 30. новембра 1373. у Дубровнику, Ђурађ I Балшић је у

своје име, у име свога брата Балше и синовца Ђурђа потврдио права која су
Дубровчани имали за време ранијих владара; гарантовао им је слободу кретања
и трговања; обећао да ће предати оне који дубровачким трговцима нанесу
штету, или ако то не буде могуће да ће сам надокнадити штету; обавезао се да
неће узимати царине које нису постојале у време цара Душана. Заузврат,
Дубровчани су се обавезали да ће му плаћати Српски доходак, осим у случају да
се обнови Српско царство.
Повеља Ђурђа I Балшића Дубровчанима од 30. новембра 1373. године
сачувана је у оригиналу и чува се у Државном архиву у Дубровнику.
Као и у прошлој повељи браће Балшић, тако и у овој повељи Ђурђа I
Балшића јасно можемо видети да је језик ове повеље српска ћирилица.
На почетку ове повеље Ђурађа I Балшића Дубровчанима још једном
можемо јасно да видимо да је Зета у време Балшића била православна држава:
„У име Оца, и Сина и Светог духа амин“.
У наставку Ђурађ I Балшић нам још једном потврђује да је Зета за време
његове владавине била православна држава, као и то да је он сам био
припадник те исте, Хришћанске вероисповести: „Ја Ђурађ Балшић, 30.
новембра 1373. године од рођења Христова, кад дођох у Дубровник, и старо
пријатељство које су имали моји претходници с њиховим, потврдих и поставих с
њима веру и заклетву, и клех им се у Светој Богородици у њиховој великој
цркви на часном крсту и на моштима св. Влаха и других светих који се налазе у
њиховој цркви да сам им пријатељ ја и мој брат Балша и мој синовац млади
Ђурађ; и ко буде од мог племена – да чува и штити и помаже вашем граду
Дубровнику и вашем грађанину свуда где владам и где могу досећи“. Такође
можемо да видимо да се Ђурађ I Балшић при писању ове повеље Дубровчанима
клео над часним крстом и над моштима Св. Влаха и других светаца.
Повеља Ђурђа Балшића Дубровчанима од 30. новембра 1373. године
издата је у време када су Балшићи били на врхунцу моћи и када су под својом
влашћу имали више земаља него некадашњи краљеви Дукље и када им је
припадао добар део права која су некада уживали Немањићи. Балшићи су
узимали владалачке царине и Светодмитарски доходак од Дубровника,
постављали локалне органе власти, учествовали у сазивању црквених сабора и
одржавали самосталне дипломатске везе са другим државама. Стога не чуди да
је Ђурађ Балшић био један од првих обласних господара који је у уговорима са
Дубровчанима наступао као владалац.

Повеља Балше II којом потврђује Дубровчанима

привилегије добијене од брата му Ђурђа
(Ратац, 20. новембар 1379. година.)
Балша II у овој повељи, што је неуобичајено у оваквим уговорним
исправама, поименце говори о неким царинама које су Дубровчани плаћали у
Зети. Између Балшића и Дубровника често је долазило до сукоба везаних за
царине. У овом конкретном случају увођење нових царина свакако је
проистекло из новчаних неприлика у којима је био Балша II. Треба истаћи да су
Дубровчани две године пре издавања ове повеље тврдили да се царина на
Дању од старина плаћала само када се роба превозила лађом, док се на Кривој
Реци уопште није плаћала. Проблем око царина није био решен овом повељом,
већ је до повремених несугласица између Балшића и Дубровчана долазило и
касније.
Ова повеља је такође писана на Српској ћирилици, што је било уобичајено
за Зету у време Балшића.
Повеља Балше II Дубровчанима од 20. новембра 1379. године сачувана је у
оригиналу и чува се у Државном архиву у Дубровнику.
 Повеља дуке драчког Балше II Дубровчанима којом
потврђује повеље цара Стефана и брата Ђурђа
(Тузи близу Плоче, 24. април 1385. година)
Иако је 1379. године издао повељу којом је Дубровчанима потврдио
привилегије, Балша II је 24. априла 1385. године у Тузима издао нову повељу
којом је поновио ранија обећања и обавезао се да плати постојеће дугове
дубровачким трговцима. Разлог издавања нове повеље, после свега шест
година, лежао је у проширењу територије којом је владао, али и у непоштовању
ранијих обавеза и све чешћем одузимању робе дубровачким трговцима до чега
је долазило у Светом Срђу, Скадру, Бару и Врегу.
Повеља Балше II Дубровчанима од 24. априла 1385. године сачувана је у
оригиналу и чува се у Државном архиву у Дубровнику.
Као и у пријашњим повељама владарске породице Балшић, тако је и овај
повеља писана на Српској ћирилици.
На почетку ове повеље можемо да видимо да Балша II свој народ назива
Србљем, односно Србима: „И трговци, који минују (пролазе) у Србље на Дању,
да не плате ништа...“
На крају ове истоимене повеље можемо да видимо да се у Зети за време
Балшића време рачунало по рођењу Господа Исуса Христоса: „Писа се ова
повеља 24. априла 1385. године од рођења Христова у Тузима близу Плоче“.

Повеља Балше II Балшића Дубровчанима

(Скадар, 27. јануар 1386. година)
Такође и ова повеља Балшића Дубровчанима је писана на српској
ћирилици, што нам потврђује да је Зета у време Балшића била Српска
православна држава.
На самом почетку ове повеље можемо да видимо да Балша II Балшић
порекло Балшића доводи у везу са Немањићима: „О велемоћна сило
пресветога Духа, Боже славне ми тројице, Оца и Сина и Светога Духа,
Тројице пресвете, слава теби, тобом крстих се, и тобом гријехе божанском
благодати прочисти ми ? рода мојега молитвама и мољењима светих
мојих прародитеља Симеона Немање, првог мироточца српскога и
светитеља Саве...“. Такође јасно можемо да видимо да су Балашићи, као и
сам Балша ИИ били православни владари Зете.
У наставку поново можео да видимо да је Балша II био припадник
Хришћанске, односно православне вероисповетси„(...) Ја у Христа бога
благовјерни и самодрживи господар Ђурађ свом зетском и поморском
земљом...“
У истоименој повељи Балша II своје родитеље, односно припаднике
владарску породицу Балшића јасно назива Србима: „(...) и говорише ми за
работе и за слободу и за трговце и за покеље, које су имали са господом
српском и са господином и родитељима мојим Страцимиром и са
Ђурђем и са Балашом...“
„(...) потврдих повеље господе српске и господина и родитеља ми
Страцимира и Ђурђа и Балше, да су трговци града Дубровника слободни
по свој мојој земљи...“ Из приложеног можемо да видимо како Балша II јо
једном у истој повељи своје претке назива Србима.
На крају повеље можемо да видимо да се у средњовековној Зети у
време Балшића, време рачунало по рођењу Господа Исуса Христоса, што
нам још једном у низу потврђује да су Балшићи били хришћански,
односно православни владари Зете: „А писа се ова повеља под Скадром
по рођењу Христовом 1386. лета, месеца јануара 27. дана“.