ДРЖАВНИ УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ ПАЗАРУ

ДЕПАРТМАН ЗА ФИЛОЗОФСКЕ НАУКЕ

ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА У ПРЕДШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА

ЕЛМА ХОЛИЋ

УТИЦАЈ СПОРТА И
ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА
КОД ДЕЦЕ СА

ИНВАЛИДТЕТОМ У ПРЕДШКОЛСКОМ УЗРАСТУ

 ДРЖАВНИ УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ ПАЗАРУ

ДЕПАРТМАН ЗА ФИЛОЗОФСКЕ НАУКЕ

ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА У ПРЕДШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА

МАСТЕР РАД

УТИЦАЈ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА КОД ДЕЦЕ СА

ИНВАЛИДИТЕТОМ У ПРЕДШКОЛСКОМ УЗРАСТУ

МЕНТОР: СТУДЕНТ:

ДОЦ. ДР АДМИРА КОНИЧАНИН ЕЛМА ХОЛИЋ,130014/22

Државни универзитет у Новом Пазару Датум и број

36300 Нови Пазар, Вука Караџића 9, Департман за
филозофске науке
 КЉУЧНА ДОКУМЕНТАЦИЈСКА
ИНФОРМАЦИЈА ЗА МАСТЕР РАДОВЕ

Редни број, РБР:

Идентификациони број, ИБР: 130014/22
Тип документације, ТД: Монографска документација
Тип записа, ТЗ: Текстуални штампани материјал
Врста рада, ВР: Мастер рад
Аутор, АУ: Елма Холић
Ментор, МН: Доц.др Адмира Коничанин
Наслов рада, НР: Утицај спорта и физичког васпитања код деце
са инвалидитетом у предшколском узрасту
Језик публикације, ЈП: Српски језик
Језик извода, ЈИ: Српски језик/енглески језик
Земља публиковања, ЗП: Република Србија
Уже географско подручје, УГП: Нови Пазар
Година, ГО: 2023.
Издавач, ИЗ: Ауторски репринт
Место и адреса, МА: Нови Пазар, Вука Караџића 9
Физички опис рада, ФО: Поглавља 6, страна 53, табела 0, слика 12,
(поглавља/страна/цитата/табела/слика/графика/прилога) прилога 0, цитата 41.
Научна област, НО: Педагогија
Предметна одредница /кључне речи, ПО: Спорт, физичко васпитање, инвалидитет, деца,
предшколски узраст

УДК:
Чува се, ЧУ: Библиотека Државног универзитета у Новом
Пазару, Вука Караџића 9
Важна напомена, ВН:
Извод, ИЗ: Утицај спорта и физичког васпитања код деце
са инвалидитетом у предшколском узрасту
Датум прихватања теме, ДП:
Датум одбране, ДО:
Чланови комисије, КО: Потпис
Председник/
Члан: Доц. др. Владан Милић

Ментор: Доц. др Адмира Коничанин

Предговор
 У овом раду ће се говорити о теми „ Утицај спорта и физичког васпитања код
деце са инвалидитетом у предшколском узрасту“, и веома је важно истражити и истаћи
колико спорт и физичко васпитање имају утицај на децу са посебним потребама.

Овај рад може послужити младим васпитачима, али и другим читаоцима који се
интересују за децу са аутизмом.

Својој менторки, доц. др Адмири Коничанин се захваљујем на предложеној теми

овог мастер рада, која је за мене била веома интересантна за истраживање. Посебно јој
се захваљујем на помоћи, саветима и разумевању, које ми је пружила током израде овог
рада

Захваљујем се свим пријатељима и колегама, који су ми на било који начин

пружили помоћ и подршку током студија. Посебно се захваљујем својој породици на
неизмерној подршци, разумевању и љубави коју ми пружају.

У Новом Пазару, 2023.године Елма Холић

 Сажетак

Спорт и физичко васпитање представљају један важан аспект децу инвалидитетом, а

посебно за оне који се сусрећу са одређеним сметњама у развоју. Спорт и физичко
васпитање пружају здраве физичке навике, те самим тим здрав живот али и важан су
алат у борби против бројних психичких проблема које сметње у развоју са собом може
да носи. Управо из ових разлога спорт и физичко васпитање представља важно
средство за особе са инвалидидтетом, како због њиховог целокупног физичког здравља
тако и због њиховог психичког благостања. Циљ је истражити како спорт и физичка
активност могу позитивно утицати на развој деце са инвалидитетом, посебно у
предшколском периоду. Рад ће се фокусирати на анализу различитих аспеката,
укључујући моторичке вештине, социјалну интеграцију, емоционални развој и
побољшање квалитета живота ове популације деце. Осим тога, биће анализиране и
методе које се могу применити у предшколским установама како би се обезбедило
одговарајуће спортско и физичко васпитање за децу са инвалидитетом.
Кључне речи: Спорт, физичко васпитање, инвалидитет, деца, предшколски узраст
 Abstract

Sports and physical education represent an important aspect for children with disabilities, and
especially for those who encounter certain developmental disabilities. Sports and physical
education provide healthy physical habits, and thus a healthy life, but they are also an
important tool in the fight against numerous psychological problems that disabilities can bring
with them. It is for these reasons that sports and physical education are an important tool for
people with , both for their overall physical health and for their psychological well-being. The
goal is to investigate how sports and physical activity can positively influence the
development of children with disabilities, especially in the preschool period. The work will
focus on the analysis of various aspects, including motor skills, social integration, emotional
development and improving the quality of life of this population of children. In addition, the
methods that can be applied in preschool institutions will be analyzed in order to ensure
appropriate sports and physical education for children with disabilities.

Key words: Sport, physical education, disability, children, preschool age

САДРЖАЈ

Предговор

Сажетак
Abstract
УВОД......................................................................................................................................................1
1.ЦИЉ, ПРЕДМЕТ И МЕТОДЕ РАДА.....................................................................................................3
Циљ рада...........................................................................................................................................3
Предмет рада....................................................................................................................................3
Основна хипотезеа...........................................................................................................................3
Методе рада.....................................................................................................................................3
2.ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕTОМ...................................................................4
2.1. Физички инвалидитети..............................................................................................................4
2.1.1.Оштећење вида....................................................................................................................4
2.1.2.Оштећење слуха...................................................................................................................5
2.1.3.Оштећење вида и слуха.......................................................................................................5
2.1.4. Оштећење говорно-гласовне комуникације.....................................................................5
2.1.5. Оштећење локомоторног система.....................................................................................6
2.1.6. Оштећење централног нервног система...........................................................................6
2.1.7. Оштећење периферног нервног и мишићног система.....................................................6
2.1.8.Оштећење других органа и органских система.................................................................6
2.2.Интелектуална оштећења..........................................................................................................6
2.2.1. Ментално оштећење..........................................................................................................7
2.2.2.Поремећај спектра аутизма (АСД)......................................................................................7
2.2.3. Више врста оштећења........................................................................................................8
3.ПРЕДШКОЛСКИ УЗРАСТ.....................................................................................................................8
3.1.Предшколска установа као фактор друштвеног васпитања....................................................9
3.2. Функције предшколског васпитања и образовања...............................................................10
3.3. Припремање за школу у припремној групи...........................................................................11
3.4. Задаци васпитно- образовног рада у припремној предшколској групи..............................13
3.5.Области васпитно- образовног рада у припремној предшколској групи.............................14
4.ФИЗИЧКИ И ПСИХИЧКИ УТИЦАЈ СПОРТА КОД ДЕЦЕ СА ИНВАЛИДИДТЕТОМ..............................16
4.1.Сегменти везани за спортске активности код деце са инвалидитетом................................17
 4.2.Психолошке и физичке припреме...........................................................................................18
4.6.Физичко васпитање деце предшсколског узраста.................................................................19
4.3.Развој моторичких вештина и коордиације............................................................................20
4.3.1. Улога спорта и физичких активности у подизању функционалних способности и
побољшању здравља.................................................................................................................20
4.4.Побољшање здравља и кондиције.........................................................................................21
4.4.Развој самопоуздања и социјализације код деце са инвалидитетом..................................22
5.РАЗВОЈ ИНКЛУЗИВНОГ ОКРУЖЕЊА У ПРЕДШКОЛСКИМ УСТАНОВАМА......................................23
5.1.Прилагођавање спортских активности за децу са инвалидидитетом..................................27
5.2.Примери спортова и физичких активности за децу са инвалидитетом................................28
5.3.Значај спорта и физичке активности за децу са инвалидитетом..........................................28
5.3.1.Значај адаптираног спорта са особе са инвалидитетом.................................................29
6.СПОРТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИДТЕТОМ...........................................................................................31
6.1.Спортске активности деце са инвалидитетом........................................................................35
6.2.Класификација..........................................................................................................................37
6.2.1.Функционална класификација..............................................................................................38
6.2.2.Класификторски прописи..................................................................................................39
6.3.Ефекти бављења спортом на психомоторни развој деце са инвалидидтетом....................39
6.4.Улога Физичког вежбања у процесу инклузије......................................................................42
ЗАКЉУЧАК...........................................................................................................................................44
ЛИТЕРАТУРА........................................................................................................................................45
 УВОД

Овај рад се бави темом деце које имају потешкоће у развоју односно одређене
инвалидитете. Са оваквим недостаткомдеци је потребно пружити подршку и уврстити
спортове у њихове свакодневне активности. Овај рад се састоји из шест поглавља кроз
које је описан проблем са којима се деца са инвалидитетима сусрећу.

У првом поглављу рада говори се уопште о инвалидитетима, врстама инвалидитета.

Како је познато имамо физичке и психичке инвалидитете. У другом поглављу рада
упознајемо се са предшколским узрастом. Активностима које се обављају у овом
узрасту и колико је заступљена физичка активност код деце предшколског узраста. У
трећем поглављу приказујемо физичко – психички утицај спорта код деце са
инвалидитетом. Долазимо до закључка да је спорт веома добро прихваћен код овакве
деце, и да има веома позитиван утицај код њих.

Четврто поглавље рада се односи на развој инклузивног окружења код деце. Да би

деца са посебним потребама могла да остваре одређене резултате, потребно је да се за
њихове потребе направи одређено окружење како би своје потребе и креативност могли
да испоље на најбољи могући начин.

У последњем поглављу разматрамо спортове и како који спорт има утицај на одређене
инвалидитете. Рад завршавамо закључком у коме резимирамо целокупан рад.

Како би смо осигурали успешну примену адаптираног физичког вежбања, неопходно

је, добро се упознати са функционалним способностима особе код које је евидентирано
одступање од доброг здравственог статуса. Управо, смањена функционалност било
физичка или ментална, може бити узрокована раличитом врстом и степеном оштећења,
а одступање од доброг здравственог статуса може бити карактерисано трајним или
привременим инвалидитетом.

У циљу разумевање, свих основних појмова који се доводе у везу са здрављем,

болестима, оштећењима и инвалидитетом, у овом поглављу говориће се о моделима
здравља, историјском контексту класификације обољења односно функционалности, те
дати опис за поједина физичка, ментална и сензорна оштећења, а у складу са
медицинском праксом.
Прихватање да је здравље ресурс који треба очувати и унапредити, а оштећење или
болест патолошки процес, било да је привременог или трајног карактера који за
последицу може имати смањење и/или ограничења функционалности, односно
нарушавање здравља.

Моторичке активности и вежбање утичу на раст и развој и ублажавају последице

физичке неактивности којој су деца често изложена. Моторичка активност представља
интегративни механизам у повезивању физичког, интелектуалног, емоционалног и
социјалног развојног процеса сваке индивидуе. У овом раду приказани су програми
физичке културе у које се укључују деца са сметњама и поремећајима у развоју и
указано је на значај примене тих програма. Избор програма зависи од унутрашњих и
спољашњих фактора, док се програми физичке културе у специјалној едукацији и
рехабилитацији (дефектологији) могу класификовати у односу на садржај и у односу на
физичку активност.

Дечаци и девојчице са инвалидитетом не уживају исте могућности за бављење спортом

као њихови вршњаци без инвалидитета, нарочито на часовима физичког васпитања у
школи са њиховим школским друговима. Последица тога је не усвајање навике за
бављењем спортом у раним годинама.

Тамо где постоје примери учествовања младих са инвалидитетом у спорту резултати

су углавном позитивни. Спорт и разонада су важан део живота свих људи како оних са
инвалидитетом тако и оних без њих. Петерсон и Пег (Паттерсон, Пегг) износе да
слободно време и спортске активности доприносе квалитету живота особа са
инвалидитетом, помажу да њихов живот буде подношљив, ослобађају тензија,
доприносе грађењу и одржавању веза са породицом и пријатељима. корисност спорта :
“кроз разоноду ми стварамо јачи осећај о томе ко смо и снажимо наш осећај
припадности” .

Спорт пружа и могућност учења, развоја вештина, преузимање ризика, смањује ризике
за појаву болести и помаже изградњу и одржавање друштвених односа. Неки научници
тврде да спорт повећава квалитет живота тако што побољшава и одржава психичко и
психолошко здравље и добробит људи са оштећењима.”
 1.ЦИЉ, ПРЕДМЕТ И МЕТОДЕ РАДА
Циљ рада

Циљ рада је да представи важност спорта и физичког васпитања деце предшколског

узраста са сметњама у развоју али и начин на који спорт и физичко васпитање могу
помоћи деци са сметњама у развоју у њиховом свакодневном животу.

Предмет рада

Предмет овог мастер рада је утицај спорта и физичког васпитања код деце са
инвалидитетом у предшколском узрасту. Фокус ће бити на анализи користи спортских
активности и физичког васпитања на моторичке вештине, социјалну интеграцију,
емоционални развој и квалитет живота ове популације деце. Kроз рад ће бити
представљена важност спорта и физичког васпитања деце са сметњама у развоју, за
њихово целокупно физичко и психичко здравље. Спорт и физичко васпитање као два
алата пружају управо једну јаку како физичку тако и психичку подршку деце са
сметњама у развоју у њиховом свакодневном животу, и дају им мотивацију и средства
да се изборе са свакодневним проблемима са којима се ова лица сусрећу

Основна хипотезеа

Основна хипотеза управо почиње од могућности препознавања деце са инвалидтетом у

развоју и концепирања важности спорта и физичкког васпитања за један целокупан
здрав живот деце са сметњама у развоју.

Методе рада

Методе које су коришћене у раду су компаратвини, историјски и аналитички модели.

12
 2.ПОЈАМ И ДЕФИНИЦИЈА ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕTОМ

Инвалидитет је развојни процес који настаје као резултат интеракције особа са

инвалидитетом и препрека које проистичу из окружења, које онемогућавају њихово
равноправно учешће у друштву. Особа са инвалидитетом је свака особа која има
дуготрајна физичка, ментална, интелектуална или чулна оштећења која у интеракцији
са различитим препрекама могу да спрече њено равноправно учешће у друштву. Данас
у свету има око 700 милиона особа са инвалидитетом , па је то „најбројнија светска
мањина“, која је посебно погођена све чешћом незапосленошћу. (Каменов, 1999: 114)

2.1. Физички инвалидитети

● оштећење вида

● оштећење слуха

● оштећење вида и слуха

● оштећење говорно-гласовне комуникације

● оштећење локомоторног система оштећење централног нервног система

● оштећење периферног нервног и мишићног система

● оштећење других органа и органских система

13
 Слика 1. Физичке активности

2.1.1.Оштећење вида

Оштећење вида укључује слепило и слабовидност. Слепилом се сматра такво стање

видног рецептора у коме је оштрина вида у бољем оку са најбољом могућом
корекцијом 0,05 или мања, или је остатак централног вида у бољем оку 0,25 са
најбољом могућом корекцијом, са сужавањем видног поља на 20 степени или мање.
Према тежини оштећења слабовидност се дели на: оштрину вида на бољем оку са
најбољом могућом корекцијом од 0,1 до 0,3 и мање и оштрину вида на бољем оку са
најбољом могућом корекцијом од 0,3 до 0,4. (Брчић - Караматић, M. 2012: 65)

2.1.2.Оштећење слуха

Оштећење слуха је глувоћа и наглухост. Глувошћу се сматра губитак слуха у

фреквенцијама говора (500 до 4000 Хз) већим од 93 децибела, а наглухост се сматра
оштећењем слуха од 26 до 93 децибела.

2.1.3.Оштећење вида и слуха

Оштећење вида и слуха је специфично и јединствено двоструко сензорно оштећење у

различитим комбинацијама и интензитетима. Глувослепило се јавља у различитим
комбинацијама интензитета: (Стевановић, 1969: 58)

● практична глувослепила

● глувоћа и слабовидност

● слепило и наглувост

● наглухост и слабовидност

14
 2.1.4. Оштећење говорно-гласовне комуникације

Оштећење говорно-гласовне комуникације су сметње (говор, глас, језик, читање,

писање) код којих је говорна комуникација отежана или уопште не постоји због
функционалних оштећења

2.1.5. Оштећење локомоторног система

Оштећење локомоторног система је урођени или стечени недостатак или деформација,

смањење или губитак моторичких или функционалних способности у обављању
одређених активности . (Богетић, 2016: 214)

2.1.6. Оштећење централног нервног система

То је последица урођене или стечене болести или повреде која изазива смањење или
губитак функционалних способности у обављању одређених активности или промене
свести.

2.1.7. Оштећење периферног нервног и мишићног система

Ово оштећење је резултат урођене или стечене болести или повреде која узрокује
смањење или губитак мишићне функције у обављању одређених активности. (Богетић,
2016: 96)

2.1.8.Оштећење других органа и органских система

15
Оштећење других органа и система органа (респираторног, дигестивног,
циркулаторног, ендокриног, коже и поткожног ткива и урогениталног система) је
резултат урођене или стечене болести или повреде органа или система органа. што
доводи до смањења или губитка способности у извршавању одређених активности .

2.2.Интелектуална оштећења

Интелектуално оштећење се сматра значајно испод просечног интелектуалног

функционисања, што је праћено значајним ограничењем адаптивног функционисања.
Интелектуално оштећење је стање у коме је укључивање у друштвени живот значајно
отежано, а повезано је са заустављеним или непотпуним развојем интелектуалног
функционисања, што је утврђено на основу медицинске, психолошке, едукативно-
рехабилитационе и социјалне експертизе.

Степени интелектуалног оштећења су: (Родић, 2014: 36)

● лако (приближни ИQ 50 до 69)

● умерено (приближни ИQ 35 до 49)

● теже (приближни ИQ 20 до 34)

● тешко (приближни ИQ испод 20)

2.2.1. Ментално оштећење

Метално оштећење се изражава променама у понашању и реакцијама за које је на

основу медицинског, психолошког, социјално педагошког и социјалног вештачења
утврђено да је узроковано органским фактором или психозом различите етиологије.
(Родић, 2014: 56)

16
 Слика 2. Рад са децом са инвалидидтетом

2.2.2.Поремећај спектра аутизма (АСД)

Поремећај аутистичног спектра (АСД) је група поремећаја које карактеришу

квалитативне абнормалности у међусобним друштвеним односима и моделима
комуникације, као и ограничене, стереотипне, понављајуће активности и интересовања.
Ове квалитативне абнормалности су одлика функционисања појединца у свим
ситуацијама.

Слика 3. Вежбе са аутисртичним дететом

2.2.3. Више врста оштећења

Више врста оштећења подразумева постојање два или више оштећења (физичких и/или
менталних). Постојање више врста оштећења обухвата једну од њих изражену у
степену тежине предвиђене наведеним правилником и једну или више њих које нису
изражене у степену тежине предвиђеним наведеним правилником, али њихово
истовремено постојање даје нову квалитет оштећења или болести . (Родић, 2014: 99)

17
 3.ПРЕДШКОЛСКИ УЗРАСТ

Предшколско васпитање је формативни процес којим се на узрастима од рођења детета

до његовог поласка у школу буде и актуализују његови психофизички потенцијали,
подстичу и усмеравају позитивне тенденције које се испоље у развоју, задовољавају
дечје потребе као сталан извор развојних могућности и стварају услови за што боље и
успешније изражавање и коришћење ових могућности за постизање све виших нивоа у
способностима, проширивање и усавршавање искуства, изграђивање вољно-
карактерних особина и ставова, оплемењивање емоција и мењање понашања детета,
односно оформљивање и развијање свих позитивних својстава његове личности
(Епстеин, 1996: 101).

3.1.Предшколска установа као фактор друштвеног васпитања

Политике ране бриге о деци и предшколског узраста постале су важан фокус

владине стратегије за побољшање добробити деце кроз ефекат који брига о деци има и
на омогућавање родитељима да раде. Когнитивна предност даје позитиван ефекат
предшколског узраста на когнитивни развој за школске припреме покрећу децу на
позитиван школски развој и посвећеност који омогућавају побољшане развојне исходе
у адолесценцији. Као централно образложење предшколских програма, хипотеза о
когнитивним предностима има доследну истраживачку подршку. (Зуковић, 2016: 96)

18
 Слика 4. Игре за моторички развој деце

Међу развијеним способностима које се негују из ове перспективе су језичке и писмене

вештине, знање квантитативних појмова, усмена комуникација, спремност за школу и
опште когнитивне вештине. Наравно, мотивација за постигнућима, ставови и
интересовања такође доприносе когнитивном и школском развоју (Каменов,1997: 74).

Породична подршка указује да ће се дугорочни ефекти интервенција догодити до те

мере да учешће у програму побољшава породично функционисање и родитељске
праксе. На пример, повећана укљученост родитеља може ојачати кућну подршку за
учење деце мотивисањем виших тежњи за образовним перформансама деце и
повећањем квалитета интеракција и активности које се јављају (нпр. Читање деци и са
децом, одлазак у библиотеку). Учешће у предшколским програмима такође може
промовисати стабилност породице и школе кроз повећање интеракције између
родитеља и наставника. Предшколски програми су временски ограничени, али
породична искуства и даље постоје. (Каменов,1999:85).

Когнитивна предност и подршка породице сугеришу да су јачање писмености,

језичких и когнитивних вештина, као и учешће родитеља у дечјим животима, важни
циљеви предшколских програма. Активности и наставни програми за подршку овим
циљевима могу допринети позитивним дугорочним ефектима на завршетак школе и
друге исходе.

Веома битна чињеница је да се предшколска установа не схвата као место потпуно

одвојено од породичног живота, које деца посећују у оређеним временским
интервалима да би била васпитавана и образована, већ је то место живљења
предшколског детета у коме је и родитељ саставни део васпитног процеса.

3.2. Функције предшколског васпитања и образовања

Преласком на формално образовање, деца морају научити да контролишу своје

понашање у новом и сложеном социјалном окружењу. Прелазак из куће у којој су
њихови главни агенти социјализације родитељи, у средину у којој морају да науче да
живе заједно са својим вршњацима и наставницима, интензивирајући социјалне
интеракције. Ново окружење социјалне учионице пружа деци драгоцена искуства која
омогућавају практично и емоционално учење и социјалне вештине, разумевање
19
социјалних норми и развијање пријатељства са вршњацима (Каменов, 1999:55)
предшколског узраста у развоју детета не може се преценити. Током овог времена
одвијају се многе динамичне развојне промене у сфери физичког, социјалног,
емоционалног, моралног, когнитивног и комуникативног развоја. Сви они помажу
детету да боље разуме свет, себе и друге људе и стварају прилику да своје потребе и
жеље задовољи на друштвено прихватљив начин. Овај сусрет жеља детета са захтевима
света, проналажење начина за решавање ове две, често супротне тенденције, један је од
најважнијих задатака предшколског узраста. Такође је изазов за неговатеље да прате
дете на такав начин да науче осетљивост на сопствене потребе, спремност за
постављање циљева и храброст у њиховом постизању. (Поткоњак, 1996: 214)

Дакле, важно је како планирамо ову фазу дечијег живота. Наш циљ треба да буде
оптимизација овог периода у развоју детета како бисмо му пружили што
стимулативније и безбедније окружење. Дакле, не треба третирати вртић као место и
начин да дете похранимо на неколико сати које проводимо на послу. Као што се може
видети из бројних научних студија, ова одлука је много озбиљнија него што многи
родитељи схватају. (Каменов,1999: 138). Компензаторском функцијом предшколско
васпитање и образовање ублажава разлике међу децом настале у социјално и културно-
економски ускраћеним срединама.

3.3. Припремање за школу у припремној групи

Предшколски програм који је припремљен планом и програмом за припремање

малишана за школу одређен је трајањем од девет месеци. Овај програм се одвија у
просторијама предшколске установе, . У случају да окружење нема адекватне
просторије , онда се у том случају овај прграм обавља у одређеним прсторијама школе.

Циљ припремног предшколског програма је непосредна припрема деце за школу уз

допринос њиховој зрелости или готовости за живот и рад какав их очекује у основној
школи (развијање способности и особина личности, проширивање искуства,
изграђивање сазнања о себи, другим људима и свету око себе).(Кораћ, 1984: 325)

20
 Слика 5. Играонице

Врсте зрелости за школу, којима треба доприносити предшколском припремом су:

(Кораћ, 1984: 214)

● Физичка зрелост- спретност, покретљивост

● Социјална зрелост- успостављање квалитетних вршњачких односа

● Емоционална зрелост- богато и разноврсно доживљавање стварности

● Интелектуална зрелост- способност да учи и стиче знања

● Мотивациона зрелост- буђење жеље за учењем и поласком у школу.

21
 3.4. Задаци васпитно- образовног рада у припремној предшколској групи

Остваривање припремног предшколског програма одвија се у складу са општим

начелима васпитно- образовног рада: (Вилотијевић, 2002: 100)

● целовитости и интегритета

● оријентације ка општим циљевима

● праћење и подстицање дечјег развоја

● активност и животност

● доминација игара и игровних поступака

● усклађеност са узрасним и индивидуалним карактеристикама

Специфични задаци који се односе се на важне аспекте припреме за полазак у школу

су: (Вучетић, 1985: 36)

1. Подстицање осамостаљивања- подршка развоју, способности детета да брине о

себи, сналажење у социјалном окружењу и стварање радних навика,
истраживање, решавање проблема, доношење одлука, стварање осећаја
сигурности, подржавање самосталности која детету служи као ослонац за даље
развијање активности а не као готова решења.
2. Подршка физичком развоју- подстицање природног раста и развоја, задовољење
природне потребе за кретањем и моторном активношћу, стимулисање и
развијање различитих вештина, подстицање сензомоторне координације,
развијање контроле покрета(равнотежа, снага, координација).
3. Јачање социо- емоционалне компетенције- подразумева развој позитивне дечје
слике о себи као основе самопоуздања, социјалних сазнања и вештина,
изграђивање позитивног односа према вршњацима, учење од других и
поштовање других, заједничко доношење правила, омогућавање деци да искажу
своја осећања, да препознају и адекватно одреагују на осећања других.
22
 4. Подршка сазнајном развоју- подразумева подршку развоју интелектуалних
функција и операција(мишљење, говор, памћење, опажање, машта).
5. Неговање радозналости- односи се на уважавање и постицање природне дечје
радозналости, потребе за сазнавањем и проширивањем искуства. Дете има
поребу да буде активно, да трага за новим, да истражује и испитује непознато,
што је у директној вези са мотивацијом за учење у школском периоду.
6. Поштовање индивидуалности и подстицање креативности- свако дете је особена
личност која има свој темпо развоја, своје потребе, стил учења, себи својствен
начин доживљавања и изражавања. Задатак одраслих у остваривању припремног
предшколског програма је да уважи индивидуалност сваког детета пружајући му
прилику да кроз игру и активност изрази своје стваралачке потенцијале: у
говору, драми, музици, плесу, цртању, вајању, графици, хумору...(Опште основе
предшколског програма,2006).

3.5.Области васпитно- образовног рада у припремној предшколској групи

Предшколска установа је време када деца обично развијају временске преференције.

Науче да постоје тренуци када је боље сачекати нешто, а не имати то сада. Деца млађа
од три године изложена су друштвеним вредностима давања и дељења, не само
поклонима или опипљивим материјалима, већ и интеракцијом са другима.

Деца предшколског узраста су углавном позната и у мислима држе основне и преостале

активности у заиста колекцији. Обично схватају да је незгодно заборавити догађаје који
су се одиграли међу првом и последњом приликом. На пример, беба би требало да
мисли у каквој се рекреацији бори у кругу тог јутра али требало би да има потешкоћа
на једноставан начин у сазнању шта и како тај дан је јела за ручак. (Пеијић, 2010: 52)

● Способности социјалног комуницирања су од виталног значаја за уочавање

осећања код других и одржавање огромних односа са вршњацима, посебно
током академских група. Међутим, кад се чини да говорне и језичке
способности нису лепо развијене, могу се додатно показати лоше понашање,
укључујући гризење, што истовремено утиче на способност дојенчета да
обликује пријатеље и постави осећања у неком другом карактеру.

23
● Речник је тај да скуп речи којих је појединац свестан постоје две врсте речника:
рецептивни речник и комуникативни речник. Рецептивни речник односи се на
фразе које појединац зна чим их прочита или чује. Према томе, комуникативни
речник односи се на фразе које сапутник у неговачком карактеру користи чим
проговори. Деца обично имају већи рецептивни речник од комуникативног
речника. Према томе, деца обично разумеју пуно фраза него што их сигурно
користе чим разговарају. Због тога, деца у образовној групи редовно лакше
усвајају усмене смернице знања, али се боре чим вербализују личне емоције и
осећања.

● Говор може бити критичан део разговора. Од виталне је важности разликовати

говор од језика. Говор је тај потенцијал за јединствени ум и осећања помоћу
артикулисања звукова. Према томе, језик је начин људске комуникације, како
говорни тако и писани, укључујући употребу фраза на заиста зависан и
традиционалан начин. Без сумње, говор је способност да се изговарају слова
звуче и речи, док је језик граматички образац тих људи . (Опште основе
предшколског програма,2006).

24
 4.ФИЗИЧКИ И ПСИХИЧКИ УТИЦАЈ СПОРТА КОД ДЕЦЕ СА
ИНВАЛИДИДТЕТОМ

Редовна физичка активност носи бројне користи по физичко, ментално и социјално

здравље. Према Свјетској здравственој организацији, физичка активност, заједно са
здравом исхраном и непушењем, представља главну компоненту у превенцији
хроничних болести.Процењује се да физичка неактивност годишње узрокује 1,9
милиона смрти широм свијета. Скоро четвртина исхемијских болести срца (22%) и 10-
16% случајева канцера груди и дебелог цријева, те дијабетеса, узроковано је
неактивношћу. Значај физичке активности по трајање и квалитет живота, на шта
упућује богата епидемиолошка грађа, подстакао је трагање за факторима који утичу на
физичку активност (Ђорђевић, 2016: 169).

Идентификација ових фактора првенствено може допринети осмишљавању

најефикаснијих стратегија за подизање нивоа физичке активности код одређених
циљних група (на пример, жене, деца, адолесценти, сиромашни итд.). Фактори који
утичу на физичку активност могу се поделити у три групе :

● биолошки фактори;

● психолошки фактори;

● друштвени фактори.

Понекад различити фактори делују у истом правцу, а често се међусобно коригују или
компензују. Међу биолошким факторима који утичу на ниво физичке активности
најзначајнији су узраст (године живота) и пол.

Квантитативни показатељи тренда хуманог развоја на овој планети представљају

основну истраживачку јединицу. Истовремено, предмет посматрања су и неки други
показатељи који се могу узрочно повезати са развојем људске популације. Пре свега,
ово су вредни докази о доприносу физичких активности развоју човека. Редовна
физичка активност одговарајућег типа, интензитета, трајања и учесталости важан је

25
фактор у превенцији коронарне болести и одлагању и успоравању смањења радне
способности које настаје старењем. Треба имати на уму да вежбе нижег интензитета
нису ефикасне у подизању функционалног капацитета организма, средње вежбе
интензитета су ефикасне, а оне претераног интензитета у односу на припремљеност
организма штетне. „Физичка активност такође делује у смислу побољшања функције
вентилације плућа током вежбања, очувања мишићне масе, одржавања оптималне
телесне тежине, одлагања почетка и брзине губитка кортикалне кости која се јавља
током периода инволуције. Физичка активност је од посебног значаја у превенцији
неких фактора ризика за настанак коронарне болести.“ (Мишковић, 2012:85)

Неправилности које се могу испољити у расту и развоју карактеришу се различитим

врстама и степеном ометености код детета. Због тога се може говорити о
функционалним физичким и функционалним психичким ограничењима или
комбинацији оба. Међутим, поставља се питање какве се могућности особама са
сметњама у развоју пружају када је реч о спортским активностима и колики значај исте
имају за њихов развој? (Мишковић, 2012: 69-70)

Из страха да не падну, не повреде се, страха да неће бити способни да савладају

изазове, родитељи деце са сметњама у развоју често их спутавају те она ретко имају
прилику да испробају да возе бицикл, користе пењалице и на тај начин истраже колике
су им границе. У раду са децом са сметњама у развоју, циљ је развити преостале
потенцијале, доказати шта они могу, а не оно што не могу да постигну. Физичка
активност је једна од области где се деца могу исказати са својим очуваним
потенцијалима.

Одржавају кондицију што је предуслов за добро здравље код деце. „Деци са сметњама
у развоју треба више пажње и рада да би се неке активности савладале, а они могу
показати добре, чак и сјајне резултате. Треба их стално охрабривати и указивати им на
њихове велике могућности. Важно је напоменути да специфични програми физичких
активности морају бити прилагођени степену оштећења детета са сметњама у развоју“.
(Дмитровић, 2011: 58)

4.1.Сегменти везани за спортске активности код деце са инвалидитетом

26
Инвалидитет укључује читав низ психичких, физичких, сензорних оштећења,
здравствених стања или могуће менталне болести. Таква оштећења, стања или болести
могу бити пролазне или трајне природе . Веома често се термин деца са инвалидитетом
користи само за особе са сензорним или физичким оштећењима, али Конвенција под
овим појмом подразумева и децу са интелектуалним оштећењима, као и децу са психо-
социјалним или менталним оштећењима. Важно је разликовати сензорна или физичка
оштећења од смањених интелектуалних способности или менталних болести, као и
неколико различитих степена тежине појединачних оштећења. Програм вежбања треба
планирати према различитим врстама и степену инвалидитета како би деца била
физички и психички напредују у складу са својим могућностима. (Иванчић -Станчић,
2013: 45)

4.2.Психолошке и физичке припреме

Спорт за децу са сметњама у развоју је свака физичка и психичка активност коју дете са
сметњама у развоју обавља по одређеним правилима прилагођеним његовим
могућностима, у евентуалном надметању са противником или противничком екипом.
Спортско-рекреативне активности побољшавају спретност и координацију покрета,
стичу флексибилност и еластичност, јачају снагу мишића, уче да слушају и прате
упутства тренера, постављају циљеве и како да их реализују, развијају друштвене
вештине и вештине комуникације са другим људима, стичу рад навике, подиже
самопоштовање и самопоуздање, доприноси очувању здравља и постизању бољег
квалитета живота.

Сваком спортисти је потребан неки вид психолошке припреме, без обзира да ли је она
усмерена на рекреативни или професионални спорт, а исто важи и за децу спортиста
који имају неки облик тешкоћа. Деци са сметњама у развоју се саветује да се баве
спортом у складу са својим склоностима и могућностима. Психолошке припреме за
такве особе могу трајати нешто дуже него за потпуно здраву децу, посебно за ону која
имају психичке сметње. Свакако им се треба потпуно посветити, треба имати стрпљења
и дати им времена да осете сигурност и поверење у тренера. (Иванчић, 2010: 126)

Физичка активност као природна потреба представља важан сегмент живота. Спортско-
рекреативне активности данас су неопходне за очување здравља у свим његовим

27
аспектима, доприносе побољшању способности и ефикасности и повећању квалитета
живота у свим областима. Бављење спортским активностима важно је за децу са
сметњама у развоју јер побољшава њихову физичку кондицију, мишићну издржљивост,
снагу, координацију покрета и кардиоваскуларну издржљивост. Учешће у спортским
активностима доприноси социјализацији деце са сметњама у развоју, смањује ниво
стреса, ублажава симптоме анксиозности и депресије, стимулише памћење и учење,
подиже расположење и самопоштовање, што значајно доприноси њиховом менталном
здрављу.

Припрема деце са сметњама у развоју за учешће у спортским или рекреативним

активностима одвија се на уобичајен начин припреме деце за учешће у спортским
активностима, али морају да поштују њихове специфичности у погледу способности и
мотивације. Стога и припрема и сама реализација програма морају одговарати
кинезиолошким и педагошким стандардима примереним деци са сметњама у развоју.
Уобичајена припрема за учешће у спортским активностима почиње почетним,
мотивационим интервјуом, након чега следе кондиционе, техничке и тактичке
припреме. (Иванчић, 2012: 152)

4.6.Физичко васпитање деце предшсколског узраста

Предшколско васпитање као део образовног система треба да изгради темеље

инклузивног образовања и прихвати различитости међу децом. У општем систему
васпитања и образовања, физичко васпитање деце са сметњама у развоју заузима
посебно место.

Носиоци васпитно образовног рада, па и физичког васпитања, у вртићу су васпитачи.

Васпитач смишљено и систематски обрађује остваривање циљева и задатака васпитања
у васпитној групи. Васпитач уз адекватну мотивацију, стручно знање, оспособљеност за
подршку покреће позитивне промене и развија осећај једнакости међу децом.
(Станишић, 2019:72).

Васпитачу је неопходно да се упозна са карактеристикама свих врсти сметњи у развоју,

као и прихватању и пропознавању индивидуалних особености све деце. Многе студије
указују на то да деца са сметњама у развоју су у мањој мери укључена у организованим
физичким активностима у слободној игри. Плаше се понижења и исмејавања од стране
вршњака, немају развијену позитивну слику о себи и својим кретним компетицијама,

28
што доприноси мањем уживању у физичком васпитању и може довести до повлачења
из физичких активности.

Врло је битно што пре укључити дете са сметњама у развоју у овај процес како би
родитељи али и дете довољно рано упознали користи организованог физичког
вежбања. У процесу васпитања и образовања, тј. едукацији деце, нагласак је стављан на
задовољавање индивидуалних потреба сваког детета и развој његових карактеристика,
способности и знања тј. Побољшање статуса телесних способности, такође и развој
позитивног односа према учествовању у физичким активностима, које су битан, чак и
пресудан фактор у унапређењу здравља, раста и развоја самопоуздања и
самопоштовања (Еминовић, Ф.; Чановић, Д.; Никић, Р., 2011:31).

4.3.Развој моторичких вештина и коордиације

Координација је под утицајем механизма за регулацију кретања, односно њему

подређеном механизму за структурирање кретања. Она у себи носи све или скоро све
карактеристике целог моторичког простора и учествује у реализацији практично сваке
моторичке активности од најједноставнијих до најсложенијих облика кретања.
(Станковић – Ђорђевић, 2007: 211-212)

Координација као и способност моторичког планирања учествује у реализацији кретне

структуре или покрета и самим тим учествују у моторичком развоју човека. Лепота
неког покрета почива на способности нервног система да у право време, на прави
начин, одређеним редоследом активира одговарајуће мишиће.

Интензиван развој моторичких способности повезан је са већим физиолошким

оптерећењем у току физичке активности, али због учесталости различитих
здравствених ограничавајућих фактора у популацији деце са сметњама у развоју
дозвољена физиолошка оптерећења су знатно нижа. Поред тога разлог за нижа
постигнућа на овим тестовима је у недовољној стимулацији и мотивацији за физичку
активност. (Станковић – Ђорђевић, 2007: 215)

Слабо кретање, немогућност или отежаност координације горњих и доњих

екстремитета смањују број активности преко којих дете усaвршава постојеће и развија
нове способности и знатно редукују активност детета прво у породичној, а затим
школској средини, а касније и у даљем животу . Развојем координације код ове деце
29
можемо да утичемо и на развој моторичког планирања које има важну улогу у
перципирању тела у простору, односно стварању менталних слика положаја различитих
делова тела у простору. (Микалачки, 2005: 11)

4.3.1. Улога спорта и физичких активности у подизању функционалних

способности и побољшању здравља

Физичке активности које се спровде у оквиру тренажних процеса у: спорту, рекреацији

и физичком васпитању, играју велику улогу у животу савременог човека. Посебно
место у нормалном развоју човека заузима спорт у: дечјем и адолесцентном периоду.
Зато што се у спорту ради о контролисаним и дозираним физичким активностима, које
подижу функционалне способности органа и органских система. У крајњем, погодује
нормалном психофизичкам развоју. (Крампић – Грљушић, 2007: 36-37)

Спортом код зрелих и старијих особа стимулишемо активност свих система организма,
повећавајући опште и телесне способности. Период од двадесете до шездесете године
је продуктивни период човека, тако да је неопходно у овом периоду упражњавање:
физичких вежби и спорта за одржавање психофизичке равнотеже. Човек је у овом
периоду неопходан породици, друштву, те је из тих разлога важно да води рачуна о
одржавању и побољшању свог здравља. Свакодневне физичке активности и спортска
такмичења неће нас одржати вечно младима, али ће значајно успорити биолошку
старост.

4.4.Побољшање здравља и кондиције

Код деце и адолесцената, физичка активност може: ( Крампић – Грљушић, 2007: 40)

● унапредити здравље костију

● унапредити кардиореспираторну и мишићну форму

● смањити ниво масти у телу

● смањити симптоме депресије

30
 Слика 6. Корективне вежбе

Код људи који су неактивни, чак и мали пораст физичке активности доводи од
корисних здравствених ефеката.

Лични, социјални, економски и фактори животне средине играју улогу у степену

физичке активности у којој учествују младе, одрасле и старије особе. Важно је
разумевање баријера и фактора који стимулишу бављење физичком активношћу како
би се обезбедила ефикасност разних програма усмерених на побољшање

нивоа физичке активности становништва. Фактори позитивно повезани са физичком

активношћу одраслих су: (Татић, 2014: 115)

● високошколско образовање,

● високи приходи,

● уживање у вежбању,

● очекивање корисних ефеката,

● самопоуздање у погледу могућности за вежбање,

● историја активности у одраслом добу,

● социјална подршка од колега, породице или супружника,

● доступност и задовољство са објектима за вежбање,

● леп амбијент, и безбедна околина.

31
 4.4.Развој самопоуздања и социјализације код деце са инвалидитетом

Свако дете има потребу да буде вољено, емоционално повезано и безусловно

прихваћено од стране одраслих који брину о њему, на првом месту породице, а затим и
од васпитача, наставника, вршњака, али и целе заједнице у којој живи. Дакле, од
осећаја сигурности, љубави коју добијамо, осећаја припадности и прихватања, зависи и
ниво нашег самопоштовања – ту инвалидитет не представља никакав значајан фактор.
Самопоштовање се развија управо на темељу задовољених ових основних
психолошких потреба детета. (Татић, 2014: 85)

Понекад одрасли немају усклађене вербалне и невербалне поруке према детету.

Вербалне поруке могу бити адекватне, али ако одрасли суштински не верује у дете и
његове снаге, одбацује га на подсвесном нивоу, јер дете незадовољава очекивања
одраслог, а дете то итекако осети и те невербалне поруке могу изузетно негативно
утицати на његов развој. Ово се често дешава у образовном систему.

На пример, учитељица похваљује дете са инвалидитетом, прилагођава му наставне

садржаје, али њен аутентичан став (који она вербално не исказује) је: – Не вреди се
трудити око њега, од овог детета ионако ништа неће бити, њему је место у
специјалној школи. Дете овакав став препознаје и стога се осећа одбаченим, осећа да тој
заједници не припада и да учитељичине позитивне вербалне поруке нису искрене и
аутентичне, што га додатно збуњује. На основу мог личног искуства, поред
аутентичног веровања у дете, да оно може постићи свој максимални потенцијал, важно
је да јасно покажемо детету да имамо очекивања да оно може нешто да уради. (Крстић,
2017: 47)

Такође, код деце са инвалидитетом је веома важно давање повратне информације која
се односи на то како су нешто урадили. Ако повратна информација изостане дужи
период, често одустају од намере да заврше започету активност. Међутим, поред
наведених психолошких потреба које је неопходно задовољити код сваког детета, нема
развоја самопоштовања без подстицања самосталности и иницијативе код детета. „Ако
негујемо висококонтролишући васпитно-едукативни стил, без обзира на то да ли смо у
улози родитеља, васпитача, едукатора, не дајемо му довољно простора да неку нову
активност дуго испробава и вежба, већ га пожурујемо, губимо стрпљење и на крају ми

32
урадимо нешто уместо њега, то је пут неговања пасивности, а самим тим и ниског
самопоштовања.“ (Крстић, 2017: 96)

Одрасли и друга деца, као и сви они који су око детета, одговорни су за његово
самопоштовање као чланови најближе социјалне околине. Велика одговорност је на
члановима дететове породице, као и на особама са већим и другачијим животним
искуством од дететовог, који скоро свакодневно долазе у додир с њим (медицински
радници, васпитачи, логопеди, дефектолози, учитељи). Они, као чланови група у
заједници, имају одговорност према развоју дететовог самопоштовања, јер формирају
друштвене вредности. Те вредности дефинишу пожељна понашања, која се детету
предочавају као достижан облик понашања или резултат у понашању. Ако су
недостижни, то може негативно утицати на дететово будуће самопоштовање.

5.РАЗВОЈ ИНКЛУЗИВНОГ ОКРУЖЕЊА У ПРЕДШКОЛСКИМ

УСТАНОВАМА

Инклузија се може представити као укључивање сваке индивидуе у друштвени,

односно социолошки живот одређене заједнице и то у свим областима, на свим
нивоима и у свим друштвеним сферама. Ово представља једно од основних људских
права, која су као таква по дефолту загарантована свим људима. Кључне идеје о
инклузији су се јавиле још у прошлом веку, и то у првој половини прошлог века и то у
оквирима различитих друштвених покрета који су у својој бити имали иделогију да сва
људска бића треба посматрати као јединке, индивудуе и да као таква сва људска бића
су носиоци права. Ове иницијативе имале су за циљ израду бројних докумената у
оквиру којих су дефинисане стратешке смернице као и права на изједначавање
положаја искључених и маргинализованих група.

Укључујући децу са сметњама у развоју, спорт такође пружа могућности за иновације и

препознаје низ различитости унутар саме заједнице деце са сметњама у развоју. Спорт
може да пружи различите уобичајене могућности и могућности специфичне за децу са
сметњама у развоју широм спектра инклузије за децу са сметњама у развоју.

33
Када дизајнирамо спорт за инклузију, почињемо да препознајемо и остварујемо пуни
потенцијал спорта за све. Важно је напоменути да када дизајнирамо окружења за децу
са сметњама у развоју ми често дизајнирамо и ново друштво које је окренуто ка свим
разликама и третира их исто. Оквир спорта за инклузију, а не спорт за искључење,
кључан је за одрживост и будућност спорта, а посебно спорта за развој и мир. Моћ
спорта за инклузивна окружења ради на стварању визије бољег света за све.

Најновија научна истраживања показују да је период пре поласка у школу пресудан за

будућа постигнућа детета. Зато је важно да сва деца буду укључена у квалитетне
васпитно-образовне програме који морају бити инклузивни јер гарантују индивидуални
приступ сваком детету. Али где они који се баве предшколским васпитањем и
образовањем стичу знања о инклузији, покушали смо да сазнамо у једној од највећих
предшколских установа у Србији.

Укључивање деце са сметњама у развоју у спортске активности представља изузетан

значај за развијање позитивне слике о себи. Деца са сметњама у развоју треба да буду
део свих иницијатива за инклузију у и кроз спорт. Када спорт не укључује у потпуности
децу са сметњама у развоју, он занемарује критичну популацију која има право и
централно место у спортском окружењу. Инклузија представља један савремени
концепт у образовању који као такав пружа једнаке шансе за сва лица, а посебно за
децу са сметњама у развоју. На основу тако једног постављеног концепта може се на
самом почетку приметити његова максима а то је доступност свим лицима на
равноправно и једнако третирање у друштву (Алић , 2005:165).

Инклузија се може представити као укључивање сваке индивидуе у друштвени,

односно социолошки живот одређене заједнице и то у свим областима, на свим
нивоима и у свим друштвеним сферама. Ово представља једно од основних људских
права, која су као таква по дефолту загарантована свим људима. Кључне идеје о
инклузији су се јавиле још у прошлом веку, и то у првој половини прошлог века и то у
оквирима различитих друштвених покрета који су у својој бити имали иделогију да сва
људска бића треба посматрати као јединке, индивудуе и да као таква сва људска бића
су носиоци права. Ове иницијативе имале су за циљ израду бројних докумената у
оквиру којих су дефинисане стратешке смернице као и права на изједначавање
положаја искључених и маргинализованих група.

34
Укључујући децу са сметњама у развоју, спорт такође пружа могућности за иновације и
препознаје низ различитости унутар саме заједнице деце са сметњама у развоју. Спорт
може да пружи различите уобичајене могућности и могућности специфичне за децу са
сметњама у развоју широм спектра инклузије за децу са сметњама у развоју.

Када дизајнирамо спорт за инклузију, почињемо да препознајемо и остварујемо пуни

потенцијал спорта за све. Важно је напоменути да када дизајнирамо окружења за децу
са сметњама у развоју ми често дизајнирамо и ново друштво које је окренуто ка свим
разликама и третира их исто. Оквир спорта за инклузију, а не спорт за искључење,
кључан је за одрживост и будућност спорта, а посебно спорта за развој и мир. Моћ
спорта за инклузивна окружења ради на стварању визије бољег света за све.

„Деца најбоље уче у природном вршњачком окружењу. То је доказано и то се зна. Сва

деца могу да уче и имају право да уче а образовне установе треба да се прилагоде
индивидуалним потребама детета. То значи да је добар васпитач онај васпитач који зна
да ради са свом децом, а не само са једном групом деце а са другом не” (Лазаревић.
2010: 214)

Један од важних сегмената рада предшколске установе је да за запослене организује

континуирану едукацију о инклузивном образовању и васпитању.

Слика 7. Радионице за децу

„Едукације се реализују на различите начине ‒ кроз семинаре који се организују у

установи, активе којима се јачају компетенције васпитача из области инклузивног

35
образовања, кроз примере добре праксе. У оквиру радионица и кроз практичне примере
едуковани смо о могућим начинима укључивања деце са сметњама у развоју и
инвалидитетом, индивидуализацији васпитно-образовног рада, начинима укључивања
родитеља у васпитно-образовни рад, израде педагошког профила детета, као и
индивидуализованог плана рада за дете са тешкоћама у развоју. Сарадња с породицом
детета са тешкоћама у развоју и инвалидитетом једна је од битних тема којима смо се
бавили у оквиру семинара, јер родитељ као партнер у васпитно-образовном раду јесте
један од важних чинилаца за квалитетно спровођење инклузивног образовања”.
(Лазаревић, 2010: 214-215)

Нема правила ко и како уочава одступања од очекиваног развоја детета. То могу бити
васпитачи који скрећу пажњу стручној служби и родитељима, или су то родитељи који
упућују васпитаче у специфичности развоја свог детета. У сваком случају, тада се у
вртићима формира инклузивни тим (чине га васпитач, родитељ, стручни сарадник и
дефектолог), те се заједнички прави индивидуални образовно-васпитни план. Само
систем предшколског образовања може пружити овакав вид додатне подршке и то је
један од разлога због којих је важно да сва деца буду обухваћена предшколским
образовањем у раном детињству.

„Основна идеја укључености деце са сметњама у развоју и инвалидитетом у редовне

групе јесте социјализација и развијање социјалних вештина код самог детета, али и код
друге деце (помоћ, емпатија, алтруизам, комуникацијске компетенције, планирање,
прихватање различитости). Током целокупног боравка детета у вртићу прати се његово
функционисање, као и његове јаке стране и снаге, и на бази тога осмишљава подршка
за њега, при чему је свако дете прича за себе и сваком детету је потребан другачији вид
подршке. Одабрани вид подршке интегрише се у активности које се дешавају у групи.
То значи да је укључивање детета у вршњачки колектив на бази онога што дете
интересује и што дете може. На пример, ако група деце у вртићу гради кулу, дете са
сметњама се може укључити тако што ће бојити њене зидове, преносити материјал,
опипавати текстуре, препознавати боје и др. Друга деца и васпитачи могу помагати
детету у обављању ових радњи, именовању, манипулисању, као и укључивању у дневне
рутине и др.” (Дмитровић, 2011: 69)

5.1.Прилагођавање спортских активности за децу са инвалидидитетом

36
Уз помоћ спорта, деца са инвалидитетом могу да побољшају своје моторичке
способности, да емоционално досегну до својих граница задовољства и здравствено
себе потврде, стекну самопоуздање и веру у преостале могућности, а на тај начин се
олакшава примена осталих терапеутских метода и убрзава сам процес оспособљавања.

„Инвалидитет, без обзира на његов степен, тражи непрекидну потребу за трајном

психофизичком рехабилитацијом сваког појединца. Баш због тога у целом свету се
заснива пракса, да се елементи физичког васпитања, игре, спорта и рекреације, користе
као веома ефикасна средства против инвалидитета било које врсте“,.(Дмитровић, 2011:
36)

„Спортска игра због своје инвентивности подстиче активност духа, одлучност,

такмичарски дух, самосвест. Њом деца потврђују своје психофизичке способности, уз
услов да је она одабрана, добро организована, прилагођена карактеру, степену и
тренутним могућностима деце, чиме постаје веома корисно средство прилагођавања и
самопотврђивања. Учешће у спортско-рекреативним активностима је доживљај и
искуство у коме свако дете проналази велико задовољство“. (Крунић – Протић, 2007:
52)

Интеграција деце са посебним потребама подразумева једнако васпитање и образовање

за сву децу, укључујући и децу са инвалидитетом. Интеграција деце са развојним
тешкоћама има двоструки значај – са једне страна она омогућава укључивање деце са
сметњама у развоју у живот заједнице на равноправним основама, с друге стране, деца
из редовне популације постају свесна различитости и специфичности људских
могућности и потенцијала, што помаже развијању емпатичности, хуманизма и
поштовања људских права.

5.2.Примери спортова и физичких активности за децу са инвалидитетом

Осмишљавање спортских активности за децу са различитим типовима инвалидитета

може бити изазовно, али са правилним планирањем и подршком, могуће је пружити им
изванредно искуство које ће им помоћи да побољшају своје физичко здравље,
моторичке способности и самопоуздање. Када планирате спортске активности за децу
са инвалидитетом, важно је узети у обзир индивидуалне потребе и способности сваког
детета. На пример, уколико дете има проблем са моторичким функцијама, спортови

37
попут пливања и стрељаштва могу бити од велике помоћи, док би деца са визуелним
или слушним оштећењем могла уживати у спортовима као што су гоалбалл или звучни
тенис. (Ђевић, 2013: 97)

Осим тога, адаптација спортских активности може бити неопходна у складу са типом
инвалидитета. На пример, у кошарци у колицима, правила игре се прилагођавају тако
да играчи могу користити своје колица за пренос лопте, док се у пливању могу
користити помоћна помагала попут пливајућих појасева.

5.3.Значај спорта и физичке активности за децу са инвалидитетом

Највећи допринос спорта и физичких вежби састоји се у реадаптацији и

ресоцијализацији инвалида. Инвалидитет који настаје у ратним или мирнодопским
условима доводи до: нарушавања психофизичке целине човека.

Укључивање спорта и физих вежби у процесу лечења и рехабилитацији Инвалида има

вишеструко психолошко дејство. Овим ангажовањем инвалидно лице осећа
задовољство што је физички ангажовано и што је у групи са њему сличним и здравим
особама. Код њега настају позитивне промене у смислу: ишчезавања психичке
напетости - тако да лакше превазилази потешкоће. Инвалиди спортисти лакше
превазилазе конфликтне систуације које се дешавају у: породици, на радном месту, у
слободном времену, са суседима и другим особама које га окружују и са којим
комуницира. (Ђевић, 2013:42)

Активно бављење спортом повећава: самопоуздање инвалидног лица и веру у

могућности које су му преостале, уочавајући да оне нису мале, Такође долази до
сазнања да није бескористан члан друштва и породице, да своје способности и
могућности може да развија, увећавајући их свакодневно. Поред своје инвалидности он
има и даље потребу за афирмацијом, и за самопотврђивањем. Из тих разлога спорт и
физичко вежбање у рехабилитационом процесу имају непроцењиву важност. Кроз
спортске активности, он успоставља нормалне међуљудске односе, доприноси бржој
адаптацији на инвалидитет, брже долази до нове телесне шеме и представе о телу, тако
да у крајњем долази до уравнотежења психичког стања и функционалних способности.
(Родић, 2014: 147-148)

38
Бављење спором и физичких вежби за инвалида у суштини представља средство
лечења, на овај начин се максимално ангажују компензаторни механизми на којима се
базира савренена рехабилитација. Ово посебно важи за параплегичаре и ампутиране
особе више него за остале инвалиде локомоторног апарата, а из разлога што је њихово
стање дефинитивно.

5.3.1.Значај адаптираног спорта са особе са инвалидитетом

Да би се особе са инвалидитетом успешно могле бавити одређеним спортом,

рекреативно или професионално, неопходно је извршити одређене адаптације у самом
спорту и/или његовим правилима. Најпре ћемо дефинисати адаптирани спорт, да би у
наставку били приказани нивои адаптације појединих спортова са практичним
примерима. (Родић, 2014: 152)

Адаптирани спорт (енгл. adopted sport) подразумева модификацију неког постојећег

спорта или креирање новог спорта који одговара потребама појединаца са
инвалидитетом. У складу са наведеним, пример модификованог спорта била би
кошарка у колицима, спорт модификован од регуларне кошарке, док би пример
креирања новог спорта био голбал као спорт за слепе који није настао из модификације
неког регуларног спорта. У односу на ниво рестриктивности одређени аутори су
предложили скалу од 5 нивоа како се може примењивати спорт за особе са
инвалидитетом у односу на могућност заједничког такмичења са спортистима без
инвалидитета и остваривања одговарајућих циљева. Скала од пет нивоа се састоји од
следећих облика примене спорта: (Мацура, 2012: 36)

1. Регуларни спорт;

2. Регуларни спорт са прилагођавањем;

3. Регуларни и адаптирани спорт;

4. Интегрисани адаптирани спорт;

5. Сегрегациони или раздвојени адаптирани спорт.

39
Први ниво подразумева да особа са инвалидитетом учествује равноправно у
регуларним спортовима и дисциплинама са спортистима без инвалидитета. Пример
може бити пливач са ампутацијом који без икаквих прилагођавања спорта свом
инвалидитету равноправно учествује у пливању са пливачима без инвалидитета.

Други ниво подразумева да спортиста са инвалидитетом и даље учествује у

регуларном спорту али уз минимална прилагођавања, која немају утицај на резултат,
односно не дају му предност. Пример може бити пливач са оштећењем вида који
регуларно плива са спортистима без инвалидитета, једино што се при окрету користи
додир палицом како би знао када треба да изврши окрет.

Трећи ниво подразумева истовремено учествовање спортисте без инвалидитета и

спортисте са инвалидитетом, при чему први учествује у регуларном спорту, а други у
адаптираном спорту. Пример може бити тенис у дублу, где је играчу у колицима
дозвољено да лоптица два пута удари о подлогу пре ударца рекетом што представља
адаптирани спорт, у овом случају тенис, док је код играча без инвалидитета дозвољен
само један ударац по правилима регуларног тениса. Трећи ниво подразумева и учешће
спортисте са инвалидитетом и у регуларном и адаптираном спорту (пример: слепи
спортиста учествује у голбалу као адаптираном спорту, али и у поверлифтингу као
регуларном спорту.

Четврти ниво подразумева да спортисти са инвалидитетом и без њега учествују у

адаптираном спорту. Пример за то може бити дубл у тенису, где тенисери са
инвалидитетом и без њега играју адаптирани тенис у колицима против противника који
су, такође, у колицима.

Пети ниво подразумева да спортисти са инвалидитетом учествују у адаптираном

спорту или чак и у регуларном спорту, али одвојено од спортиста без инвалидитета. У
нашој земљи адаптирани спорт се највише развија у појединим спортовима и
спортским дисциплинама, као што су стони тенис, бацачке дисциплине у атлетици,
стрељаштво, голбал, пливање, кошарка у колицима итд .

Адаптација појединих спортова понекад и велика улагања. Ипак, вишеструка корист

коју спорт има за живот и здравље особа са инвалидитетом превазилази и оправдава сва
материјална, техничка и кадровска улагања. (Мацура, 2012: 39)

40
 6.СПОРТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИДТЕТОМ

Спорт као производ и одраз друштва, заступљен је у свим земљама света, у свим
друштвеним популацијама, укључујући и популацију особа са инвалидитетом. Као
највиши, институционализовани облик, одликује се различитм моторичкм
активностима варијабилног и динамичког карактера у којима на специфичан начин
долазе до изражаја особине, знања и спосбности спортисте, како у тренажним тако и
такмичарским активностима. „Са друге стране, особе са инвалидитетом карактерисане
неким од функционалних ограничења, било физичиких, менталних или
комбинацијомоба, изражавају особине, знања и спосбности у спорту искључиво у
складу са ограничењем, односно инвалидитетом. Овако посматрано, поставља се
питање, може ли се особа са инвалидитетом укључити у било коју спортску активност,
без обзира што је опште позната чињеница да ућешће особа са инвалидитеом у спорту
између осталог значајно утиче и на квалитет њиховог живота.“ (Иванчић, 2010: 55)

41
Спорт је део сваке културе прошлости и садашњости, али свака култура има своју
дефиницију спорта. Најкорисније дефиниције су оне које појашњавају однос спорта
према игрању, игрицама и такмичењима. „Игра“, писао је немачки теоретичар Карл
Дим, је бесмислена активност, сама по себи, супротна раду. Људи раде јер морају;
играју јер желе. Игра је аутотеличка — то јест, има своје циљеве. То је добровољно и
без принуде, то је активност којом људи желе да се баве због једног целокупног
сопственог благостања. Спорт пружа бројне бенефите свим лицима, пружа им кроз
физичку активност здравији живот, али помаже им у савладавању одређених психичких
препрека, умном раду али и грађењу сопственог себе кроз различите спортске
активности.

Спортске ативности су сви облици физичке активности који, кроз повремено или
организовано учешц́е, имају за циљ да искористе, одрже или унапреде физичке
способности и вештине док истовремено пружају забаву учесницима, а у неким
случајевима и гледаоцима. Постоје стотине спортова, од оних који захтевају само два
учесника, до оних са стотинама истовремених учесника, било у тимовима или се
такмиче као појединци. Спортови су обично вођени скупом правила или обичаја, који
служе да обезбеде фер конкуренцију и омогуц́авају доследно одлучивање о победнику.
Победа се може одредити физичким догађајима као што је постизање голова или
прелазак прве линије, или одређивањем судија који бодују елементе спортског учинка,
укључујући објективне или субјективне мере као што су технички учинак или
уметнички утисак. У организованим спортовима, често се воде евиденције
перформанси, а за популарне спортове ове информације могу бити нашироко објављене
или објављене у спортским вестима. Поред тога, спорт је главни извор забаве за
неучеснике, при чему спортови за гледаоце привлаче велику публику на места и допиру
до шире публике кроз спортско емитовање.

Спорт је генерално познат као систем активности заснован на физичком атлетизму или
физичкој спретности, са великим такмичењима као што су Олимпијске игре које
прихватају само спортове који испуњавају ову дефиницију. Друге организације, као
што је Савет Европе, спречавају да се активности без физичког елемента класификују
као спорт. Међутим, бројне такмичарске, али нефизичке активности захтевају признање
као спортови ума.

42
Деца са сметњама у развоју у земљама у развоју суочавају се са великим препрекама
које ограничавају њихов приступ и учешц́е у спорту и физичкој активности
(Стевановић, 1971:77).

Слика 8. Рекреативни спортови са децу са инвалидидтетом

Изузимајући спортове за особе са инвалидитетом (нпр. голбал), који немају еквивалент

у групацији опште познатих спортских активности, укључивање особа са
инвалидитетом у спортове у којима учествује типична популација (особе без
инвалидитета), могуће је уз веће или мање прилагођавање (адаптирање) правила
спортске игре, терена, опреме и сл. Стога, узимајући у обзир све претходно речено, у
литератури, често можемо срести и различите термине за учешће особа са
инвалидитетом у спорту. Неки од њих се доводе у везу са прилагођавањем учеснику, па
тако можемо идентификовати термин, адаптирани спорт. Спортови за особе са
инвалидитетом који се доводе у везу са ограничењем код особе, односно
инвалидитетом, представљени су терминима: спорт хендикепираних, инвалидни спорт,
спорт особа са посебним потребама, спорт особа у колицима, спорт ампутираца, спорт
глувих и слично. (Коничанин, 2023: 25)

И ако не постоји дефиниција спорта за особе са инвалидитетом, многе од претходних

термина не треба користити када је реч о учешћу особа са инвалидитетом у спорт.
Посебно оне термине који се односе на спорт као феноменолошку појаву. Примера
ради, термин спорт хендикепираних доводи се првенствено у везу са термином
хендикеп (енг: handicap) што значи губитак или ограничење могућности учествовања у
животу заједнице равноправно са осталим члановима, дакле, односи се на сусрет особе
са инвалидитетом и околине. Термин инвалидни спорт, не може се односити на
обликфизичке активности, јер „Инвалидност(латинска реч „invaliditas”, што значи

43
неспособност) представља стање организма настало услед болести, повреде или
урођеног дефекта, чија је последица трајно, делимично или потпуно смањење
способности за нормалан социјалниживот, рад и привређивање” (Коничанин, 2023: 65)

Ова констатација се односи на психо-физичко стање човека, а не на спорт као

феноменолошку појаву. Термин спорт особа са посебним потребама, који се такође
може уочити у литератури, напуштен је по увођењу инклузивног концепта у поједине
сфере друштва, нарочто образовања. Термин „посебне потребе” је из репертоара
интеграције, а не инклузије, и ближи је медицинском моделу, а не социјалном моделу
инвалидности којим се развијају различити облици друштвене подршке за особе са
инвалидитетом. Дакле, термин спорт особа са посебним потребама као друштвено
некоректним треба заменити терминомспорт особа са инвалидитетом.Појам, спорт
особа са инвалидитетом (у страној литератури „disability sport”), је терминолошка
одредница за такмичарски (врхунски/ елитни) спорт особа са инвалидитетом, без
обзира на тип функционалног ограничења, изузимајући глувоћу. (Поткоњак, 1965: 241)

Спорт може бити јефтино и ефикасно средство за неговање позитивног здравља и

благостања, социјалне укључености и изградње заједнице за децу са сметњама у
развоју. У току рехабилитације, у оквиру кинезитерапије, примењују се елементи
спорта, јер кинезитерапија као средство лечења користи активан покрет (Кљајић, Д., ет.
ал 2013:61).

Квалитета живота особа с инвалидитетом, није само резултат рехабилитацијског

процеса, него и интеракција околних услова и психолошких особина појединца што
одређује субјективну процену квалитете живота . Светска здравствена организација
дефинисала је квалитету живота као индивидуалну перцепцију властите животне
стварности у светлу културалних и вредносних састава у којима нетко живи, а с
обзирном на очекивања, властите циљеве и стандарде . Спорт у функцији унапређења
квалитете живота опште је прихваћена теза као и знанствено потврђена чињеница
мулти-димензионалног утицаја кинезиолошке активности на субјективну процену
квалитете живота појединца с инвалидитетом . Кретање, односно мишићна активност је
уз енергију, кисеоник и воду једна од елементарних биотичких потреба човека којим се
одржава живот. Под појам спорт подразумевају се различите моторичке активности
варијабилног и динамичког карактера. С обзиром на знанствено потврђену чињеницу
која повезује физичку активност с функционалним статусом и опћим здрављем,

44
дуготрајна физичка неактивност узрокује цикличке промене у здрављу и
функционирању. Већина особа с инвалидитетом неовисно о оштећењу практицира
седилачки начин живота што узрокује повећање функционалних ограничења везаних уз
примарно оштећење. (Поткоњак, 1965:68)

Укључивање особа са инвалидитетом у спортске активности омогућава укључивање

особа са инвалидитетом у ширу друштвену заједницу, стицање нових моторичких и
социјалних вештина, а кроз учење специфичних моторичких задатака особе са
инвалидитетом максимално искористе своје преостале моторичке способности, што
утиче на постизање њихове максимално могуће самосталности у границама њихових
функционалних способности. (Миловановић, 2016: 36-37)

6.1.Спортске активности деце са инвалидитетом

Спорт може да игра кључну улогу у животима и заједницама деце са сметњама у

развоју, исто као и за децу типичног развоја. Спорт обухвата све облике физичке
активности и укључује игру, вежбање, рекреацију, организовани, повремени или
такмичарски спорт и аутохтони спорт или игре који доприносе физичкој спремности,
менталном благостању и социјалној интеракцији. Постоји мноштво доказа који
подржавају учешц́е у спорту и физичкој активности за децу са сметњама у развоју у
вези са трендовима, препрекама и предностима учешц́а. Током протекле три деценије,
истраживачки напори су се значајно развили у области инвалидског спорта и
прилагођене физичке активности. Бројне студије су откриле да физичка активност и
бављење спортом резултирају побољшаним функционалним статусом и квалитетом
живота деце са одабраним инвалидитетом. Научна истраживања спроведена међу
групама деце са сметњама у развоју откривају да учешц́е у спорту и физичка активност
води ка побољшању нивоа физичког здравља и благостања. Такође се показало да
спорт и физичка активност побољшавају физичку спремност и опште расположење код
психијатријских пацијената са депресивним и анксиозним поремец́ајима. Поред тога,
спорт и физичка активност су повезани са побољшањем самопоуздања, друштвене
свести и самопоштовања и могу допринети оснаживању деце са сметњама у развоју .

Физичка активност и вежбање су главни ослонац превенције хроничних болести и

одржавања здравља за све људе а посебно за децу са сметњама у развоју. Постоји

45
мноштво доказа који подржавају учешц́е у спорту и физичкој активности за децу са
сметњама у развоју у вези са трендовима, препрекама и предностима учешц́а. Током
протекле три деценије, бројне студије су откриле да физичка активност и бављење
спортом резултирају побољшаним функционалним статусом и квалитетом живота међу
децом (УОСИК, 2020:8).

Важну улогу у подстицању деце на вежбање имају наставници, јер их први уводе у
различите облике спортских активности на часовима физичког и здравственог
васпитања. Интеграцијом деце са тешкоћама у одређеном временском периоду,
уколико дете често иде на вежбе, развија се самопоуздање, што доприноси позитивној
слици о себи и успешнијој социјалној инклузији детета. Поред физичког и здравственог
васпитања, било би пожељно да деца похађају и неку ваннаставну и ваннаставну
физичку активност. Програм спортских активности треба да буде прилагођен узрасту и
врсти оштећења деце са сметњама у развоју. Деца воле да почну са лаганим вежбама у
којима се осећају компетентно и успешнокасније се интензитет вежби полако повећава.
Деца са сметњама у развоју често функционишу у контексту научене беспомоћности.
Искуство рада са таквом децом намеће потребу да вођа прво буде добар терапеут, па
тек онда аниматор и комуникатор. Сходно томе, са таквом децом би требало да раде
кинезиотерапеути, али овде термин терапеут подразумева већу осетљивост на проблем
него што се може стећи едукацијом . Добар кинезиотерапеут треба да буде стално
отворен за учење.

Са физиолошке тачке гледишта, важно је одговорити на питања, као што су како тело
реагује на успутно рекреативно физичко вежбање, како се прилагођава систематској
рекреацији на отвореном, прац́еној физичком активношц́у, који су механизми процеса
неприлагођености итд. С друге стране, важно је разликовати промене које се дешавају
код различитих типова рекреативних вежби, од преовлађујуц́ег аеробног снабдевања
енергијом (ходање, трчање, вожња бициклом, пливање и скијашко трчање), или од
доминантних анаеробних вежби. (кану,.). У зависности од интензитета, трајања,
природе и структуре покрета, физичке вежбе покрец́у различите енергетске механизме.
Прихвац́ено је да се физичке вежбе деле на цикличне и ацикличне, према структури
покрета. Цикличне укључују уједначене покрете који се понављају (ходање, трчање,
пливање). Ацикличке вежбе обухватају сетове покрета различите сложености (у вежби
сурфовања и пењања), а могу постојати комбинације цикличних и ацикличних, као на
пример у спортским играма (Лекић, 2001:90).

46
Спортске активности деце са сметњама у развоју деле се на: (Миловановић, 2016: 96)

● врхунски такмичарски спорт

● рекреативну активност

У врхунском спорту принципи су скоро исти као и за стандардну децу која немају
ниједан облик инвалидитета. То су деца која су покретљивија и имају мање психичких
сметњи, која су професионална у одређеном спорту и постигла су завидне резултате.
Рекреативни спортови се обично одржавају једном или два пута недељно. То обично
значи пливање, фудбал, куглање, боћање, трчање, тенис, елементи спортског терена, а у
малој мери су почели да се користе кошарка. Приликом одабира спортских активности
честа и објективна препрека родитељима са децом са сметњама у развоју су финансије.

6.2.Класификација

У спорту за особе са инвалидиетом, врста и степен оштећења, значајни су фактори који

се доводе у везу са функционалним способностима (физичким, менталним) спортисте.
Како би се минимизирао утицај овог фактора на спортско постигнуће, у структуру
такмичења уводи се класификација. Термин класификација, латинскогје порекла
(classificatio), а значење се односи на поделу односно разврставње. Уопштено,
разврставање спортиста присутно је у сваком такмичарском спорту типичне
популације. (Миловановић, 2016: 99)

Пол, узраст па и тежина спортисте у појединим спортовима, предусловови су који

обезбеђују да успех спортисте зависи од његовe психофизичкe способности и техничко
тактичке пипремљености. Ипак, када је реч о спортистима са инвалидитетом и
њиховим учешћем у параолимпијским спортовима, разврставање се доводи у везу са
системом класификације који се разликују од спорта до спорта. У циљу бољег
разумевања оба термина, значајно је поменути историјски контекст класификације и
њен развој.

Први систем класификације за особе са инвалидитетом које су учествовале у спорту,

поставило је медицинско осбље. У том тренутку, медицинска стручност осигуравала је
идентификовање и разумевање типа оштећења, али и разлике у односу на врсту
инвалидности која се јавља између учесника. На основу медицинског модела, развија се

47
медицински приступ класификације чије смернице су дефинисане у складу са
Међународном класификацијом оштећења, инвалидности и хендикепа, која је
дефинисана од стране Светске здравствене организације (World Health Organizationa,
1980).

Спортисти су разврставани у класе спрам своје инвалидности, те су се образовале класе

спортиста са ампутацијом, параплегијом, церебралном парализом и др. Добијањем
одговарајуће класе, спортисти су могли узети учешће у било којем спорту за особе са
инвалидитетом. Сматрало се да је овако постављен систем обезбеђивао „фер плеј”
(„fair play” – поштовање правила игре) услове такмичења. Дакле на основ медицинског
модела у класификацији, спортисти, било у истом или различитом спорту, односно
спортској дисциплини, међусобно су се могли такмичити само уколико су имали исту
врсту инвалидности. (Лазаревић, 2010: 97)

Међутим, како је растао Параолимпијски покрет, фокус са форме спорта у сврху

рехабилтације особа са инвалидитетом (првенствено, повреда кичмене мождине) се
значајно помера ка фокусу где је основни циљ достизање врхунског резултата што је
еквивалент елитном спорту. Овакав развој спорта особа са инвалидитетом, омогућава
укључивање великог броја стручњака из других области, нарочито оних који су
директно у вези са тренажним процесом, али и оних који су укључени у организацију
спортских такмичења. Организатори спортских такмичења осамдесетих година
прошлог века, приметили су да се повећао број учешћа спортиста са инвалидитетом.
Како су спортисти били разврставани у великом броју класа, то је значајно стварало
проблеме у вези са организацијом такмичења.

6.2.1.Функционална класификација

Функционални приступ у калсификацији доводи се у везу са одређивањем класе

спортисте на основу његових функционалних спосбности, а у циљу минимизирања
утицаја инвалидитета на достизање спортског резултата. Овакав приступ је омогућио
да се у истој класи нађу спортисти са различитом врстом инвалидитета. Међу првим
спортовима, функционални приступ у класификацији примењује се у стоном тенису,
атлетици и пливању где су сппортисти разврставани у складу са способностима,
почевши већ од 1989. године. Развоју овог система, поред већ укљученог медицинског

48
особља, допринели су тренери и истраживачи у чијем је фокусу био утицај
функционалне (не)способноти на спортски резултат/постигнуће. Тачније, приметили су
да иста врста инвалидности спортисте, нема исти устицај на спортски резултат у
различитим спортовима. Примера ради, тип инвалидности, ампутација оба екстемитета
испод зглоба лакта који се идентификује код спортисте, имаће већи утицај на спортски
резултат у пливању него у трчању. (Иванчић, 2010: 74)

6.2.2.Класификторски прописи

Класификаторски прописи (енг: „Classification code”) одређују: (Иванчић, 2010: 36)

● класификаторску процедуру: која дефинише спортску класу, статус спортисте и

његову квалификованост,те прописујеметоде, правила, надлежности и

класификаторске поступке, протест, жалбу и захтев за поновну класификацију;

● организацију и обуку класификатора: сертификовања, одређивање надлежности

класификатора на такмичењу, одговорност и контролу поштовање правила

класификаторског прописа;

● званичне документе: сви неопходни обрасци који покривају класификаторску

процедуру;

● критеријуме за одређивање спортске класе и речник којим дефинише основне

појмове класификаторског прописа.

6.3.Ефекти бављења спортом на психомоторни развој деце са инвалидидтетом

Спортом се баве сви, а деца са сметњама у развоју се посебно стимулишу за бављење

спортским активностима управо због свог специфичног стања. Постоје бројни разлози
због којих се дете са сметњама у развоју бави спортским активностима. Управо неки од
тих разлога су кључни у стимулисању деце са сметњама у развоју да учествују у
спортским активностима те самим тим да више уложи енергије и учини свој живот
знатно бољим.

49
Важност физичке активности за дете са сметњама у развоју може утицати на различите
физичке и друштвене користи које проистичу из учешћа у физичкој активности уопште
(укључујући спорт посебно). Међутим, неуспех да се препознају специфичне смернице
о неопходној учесталости и обиму физичке активности како би се постигле такве
користи, доприноси ниском нивоу учешћа (Бајић, М.; Јанковић, Д. 1996:197).

Последњих година, деца са сметњама у развоју су више него икада охрабрена да воде
активан живот. То није само зато што активнији начин живота може побољшати и
утицати на ваше расположење и здравље, вец́ и зато што ће се осец́ати интегрисаније у
друштву. Постоје неки популарни прилагођени спортови (тенис у инвалидским
колицима и кошарка, прилагођени рагби и ручни бициклизам, између осталог) у којима
особе са инвалидитетом заиста уживају.

Музичка терапија и плес - Музикотерапија и плес корисна је рекреативна активност не

само на психолошком, вец́ и на физичком плану. Ова активност је нешто што се обично
практикује у групи, тако да помаже деци са сметњама у развоју да побољшају своје
чланство у групи и самопоштовање.

Слика 9. Музика као облик рекреативности за децу са инвалидитетом

Физички, може бити корисно одржавати моторичке функције у форми због покрета и
вежби ако активност такође укључује певање, плес, свирање инструмента или
изражавање тела.

Базени: физикална и неуролошка терапија - Вода се годинама користи као терапеутско

средство, а бављење воденим активностима има јаку везу са побољшањем здравља. То
је разлог зашто се њиме бави доста људи и један је од најчешц́их прилагођених
спортова за дете са физичким инвалидитетом. Акуа-гим, пливање, пасивно истезање и

50
терапеутска хидротерапија су неки од примера активности које значајно побољшавају
функционалну способност, психомоторику и физичку кондицију учесника. Ове
активности су посебно корисне у рехабилитацији или лечењу патологија неуролошког
порекла, као што су повреде кичмене мождине, трауме главе, цереброваскуларни удеси,
дегенеративне болести неуролошког система, спиналне атрофије или спина бифида.

Слика 10. Базен као облик рекреативности за децу са инвалидидтетом

Неправилности које се могу испољити у расту и развоју карактеришу се различитим

врстама и степеном ометености код детета. Због тога се може говорити о
функционалним физичким и функционалним психичким ограничењима или
комбинацији оба. Међутим, поставља се питање какве се могућности особама са
сметњама у развоју пружају када је реч о спортским активностима и колики значај исте
имају за њихов развој? Из страха да не падну, не повреде се, страха да неће бити
способни да савладају изазове, родитељи деце са сметњама у развоју често их спутавају
те она ретко имају прилику да испробају да возе бицикл, користе пењалице и на тај
начин истраже колике су им границе. (Иванчић, 2010:38)

У раду са децом са сметњама у развоју, циљ је развити преостале потенцијале, доказати

шта они могу, а не оно што не могу да постигну. Физичка активност је једна од области
где се деца могу исказати са својим очуваним потенцијалима. Одржавају кондицију
што је предуслов за добро здравље код деце. Деци са сметњама у развоју треба више
пажње и рада да би се неке активности савладале, а они могу показати добре, чак и
сјајне резултате. Треба их стално охрабривати и указивати им на њихове велике
могућности. Важно је напоменути да специфични програми физичких активности
морају бити прилагођени степену оштећења детета са сметњама у развоју. (Станковић –
Ђорђевић, 2010: 123)

51
 Слика 11. Спорт за децу са инвалидитетом

Физичка активност је значајан фактор у превенцији здравља, и један је од предуслова

доброг раста и развоја детета. Упркос свим бенефитима које доноси физичка активност,
учешће деце са оштећењем вида у спортским активностима је ипак ограничено, они су
у лошијој форми и код њих је гојазност више присутна него што је то случај са
њиховим вршњацима. Слепа и слабовида деца знатно мање се крећу, бојажљива су при
примени нове вежбе или покрета у непознатом простору, те слабије стичу и усвајају
различите обрасце моторичког понашања и моторичких способности.

6.4.Улога Физичког вежбања у процесу инклузије

Деца са сметњама у развоју, њихове способности и могућности обавијене су велом

тајне услед недовољне информисаности просветних радника, ученика, па и самих
родитеља. Отежавајућу околност у оваквим ситуацијама представља и стрепња
просветних радника да неће у довољној мери бити спремни да одговоре на изазове које
са собом носе деца са сметњама у развоју, а један од највећих јесте да ли ће успети да
на адекватан начин уведу децу у процес социјализације. Једна од важних карика која ће
се такође истаћи јесте физичка активност, током које дете добија неопходну подршку и
бива спонтано укључено у заједницу, чиме се јача његово самопоуздање у процесу
индентификације.

52
 Слика 12. Рекреација за децу са инвалидитетом

Сходно томе, неопходно је превентивно едуковати просветне раднике и остале

спортске стручњаке о основним методома и поступцима инклузије и физичког вежбања
прилагођеног различитим врстама сметњи, у циљу побољшања социјалног и
моторичког статуса ове деце, са намером достизања њихових максималних
способности. (Немец, 2019: 249)

КОРАК I – Информисање просветног радника да ће се групи придружити дете са

сметњама у развоју.

КОРАК II – Сарадња са стручним кадром (дефектолог, психолог, педагогог у циљу

упознавања степена оштећења и статуса детета. Родитељи деце са сметњама у развоју
имају право да не пријаве потпуну слику о стању и дијагнози свог детета, то право
често и користе што додатно отежава и кочи рад са децом овог профила.

КОРАК III – Да би дете на адекватан начин било прихваћено од стране вршњака, веома
је важно информисати осталу децу у групи да ће им се придружити нови другар и
указати им да је њихова улога веома важна у прилагођавању и развоју овакве деце.

КОРАК IV – упознавање наставника/васпитача са дететом и његовим психомоторним

способностима

КОРАК V – Спровођење прве активности- дају се најосновнији задаци, које дете са

сметњама може извести самостално или уз помоћ васпитача.

КОРАК VI – Ненаметљиво прилагођавање активности психомоторним могућностима

деце са оштећењем. Уче се елементи које дете не може да пропрати или изведе, даје се

53
један задатак групи, а детету вежба прилагођена могућностима у склопу тог задатка. На
пример, ако је у питању нека спортска игра у којој дете не може да учествује истим
интензитетом као остала деца, даје му се улога судије или голмана.

КОРАК VII – Увођење вежбања уз музику. Ова врста активности је благотворна и

разбија монотонију дотадашње рутине.

ЗАКЉУЧАК

Игра пружа детету одређену слободу, борбеност, узбуђење, ставља га у неизвесност

исхода и представља изазов. Развија неке нове могућности, достигнућа, мотивацију за
даљу активност, буди у њима необичне и нове начине понашања. Стога код деце

54
изазива напетост, али и велику радост. Игра пружа деци искуство које је важније од
самог резултата, па је сама игра идеалан и најважнији садржај у слободно време (време
када је дете ослобођено школе или неких породичних обавеза).

Деца га обликују према својој машти и сопственим могућностима, а када је дете

задовољно и родитељ види напредак, тада је постигнут терапеутски ефекат који се
постиже сопственом вољом детета и без обавезних или тешких вежби.Да би коришћење
слободног времена имало позитиван и терапеутски ефекат на дете, активности треба да
имају унапред одређену структуру и планирано време за извођење активности.

У данашње време често се указује на негативне ефекте прекомерне употребе мобилних

телефона, рачунара и таблета , а да би се они смањили или избегли, избор садржаја и
време проведено у коришћењу технологије треба да буде примерено узрасту детета и
развојним потребама. Деца углавном уче једни од других и у слободно време, па после
извесног времена проведеног у друштву деце са сметњама у развоју, деца без сметњи у
развоју развијају позитивне ставове и склонија су прихватању различитости. Социјална
искљученост деце са сметњама у развоју често је већи проблем од самог инвалидитета.
Дететову зрелост, узраст, потребе, интересовање и искуство треба поштовати, а
околина мора да их забавља, да буде безбедна и подржава.

Такође успоставља позитивну емоционалну везу између родитеља и детета. Тимски или
тимски спортови се често препоручују за социјализацију детета, али нека деца показују
боље резултате када се самостално баве. За њих су најбољи избор тенис, атлетика,
бадминтон, стрељаштво, гимнастика, трчање, пливање итд. У овим врстама спортова
дете зависи само од себе и не може одговорност да пребаци на свог саиграча, због чега
родитељска подршка и охрабрење су им изузетно важни. Децу ни у ком случају не
треба терати да се баве спортом ако се дете због пораза осећа демотивисано и
неадекватно.

ЛИТЕРАТУРА

1. Алић, А. (2005): Темељна полазишта инклузивног образовања. Зеница: Хијатус,

стр.165; стр.169

55
2. Бајић, М.; Јанковић, Д. (1996): Физиологија са основама биохемије и хигијене
спорта, Нови Сад: Спортска академија.стр. 197; стр. 201.
3. Богетић, Љ. (2016). Зашто је физичка активност важна за децу?, стр: 214,
стр:96.
4. Брчић – Караматић, М., (2012): Сврха и циљ инклузивног образовања,
Свеучилиште у Задру, Задар.стр: 65.
5. Вилотијевић, Н. ( 2002): Породична педагогија,Београд,Учитељски факултет у
Београду.,стр: 100.
6. Вучетић, М: (1985) Предшколско васпитање у Војводини 1918-1941,Матица
Српска,Нови Сад.,стр: 36.
7. Дмитровић, П. (2011), Предувјети за примјену инклузије. Методички обзори, стр:
36, стр: 58,стр: 69.
8. Đorđević, D. (2016). Bioinženjering skolioze. Kragujevac: Fakultet inženjerskih
nauka., стр: 169.
9. Ђевић, Р., Вујачић, М. (2013). Ефекти инклузивне образовне праксе на социјалну
интеракцију деце са сметњама у развоју и вршњака. Педагогија, 67 (4), стр: 42,
стр: 97.
10. Epstein, J. (1996). This we believe and now we must act: improving schoolfamily-
community partnerships in the middle grades. Middle School Journal., стр:101.
11. Еминовић, Ф., Чановић, Д., Никић, Р., (2011): Физичко васпитање деце ометене
у развоју, Београд: Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, стр. 31.
12. Зуковић, С. (2016). Претпоставке развоја партнерског односа између породице
и предшколске установе. У М. Јоковић (ур.) Наше стварање: Зборник радова са
Једанаестог симпозијума са међународним учешћем “Васпитач у 21. веку”15
Алексинац: Висока школа за васпитаче струковних студија Алексинац., стр: 96.-
13. Иванчић, Ђ., Станчић, З. (2013). Стварање инклузивне културе школе. Хрватска
ревија за рехабилитацијска истраживања., стр: 45,
14. Иванчић, Ђ. (2010). Диференцирана настава у инклузивној школи- процјена,
поучавање и вредновање успјешности ученика с тешкоћама. Загреб: Алка
Сцрипт, стр:33,стр: 36, стр: 38, стр:55,стр: 74. стр:126,
15. Иванчић, Ђ., (2012): Показатељ квалитетне инклузивне основне школе,
Едукацијско – рњхабилитацијски факултет, Загреб., стр: 152.
16. Каменов, Е. (1997): Методика ИИИ, Нови Сад - Београд: Одсек за педагогију
филозофског факултета у Новом Саду и Заједница виших школа за образовање
56
 васпитача Републике Србије, стр: 74.
17. Каменов, Е. (1999): Предшколска педагогија, Т-И и Т-ИИ, Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства., стр: 85, стр: 55,стр:138.
18. Крстић, К. (2017). Законски загарантована подршка ученицима са сметњама у
развоју у инклузивној школи. Педагогија,(4)стр: 47, стр:96.
19. Крампач-Грљушић, А., Маринић, И. (2007). Посебно дијете: приручник за
учитеље у раду с дјецом с посебним образовним потребама. Осијек: Графика.м
стр: 36, стр: 37, стр: 40.
20. Крунић, Н., Протић, Б. (2007): Инкузија и спорт, Факултет за спорт, Београд,
стр: 52.
21. Кљајић, Д., Доспај., М., Еминовић, Ф., Касум., Г.,(2013):Спорт у рехабилитацији
особа са инвалидтетом, Београд: Здравствена заштита,стр.61.
22. Кораћ, Н. (1984): О континуитету и дисконтинуитету у васпитању,
Предшколско дете, бр. 4 , стр: 214, стр: 325.
23. Коничанин, А. (2023): Спорт особа са онеспособљењем – Практикум, Нови
Пазар. , стр: 25, стр: 65.
24. Лазаревић, Е. (2010). Деца са развојном дисфазијом у школи.Педагогија, (2)стр:
97, стр: 214, стр: 215.
25. Лекић, Д. (2001): Спортска медицина-са основама развојне антропологије,
Београд: стр. 90; стр. 115.
26. Мишковић, М. (2012). Социолошки контекст инклузивног образовања (ИИ).
Педагошка стварност, (4), активност деце са слушним оштећењим. Телесна
култура, стр: 69, стр: 70, стр: 85.
27. Мацура, М., (2012). Раст, развој и физичка активност, Факултет за спорт и
физичко васпитање; стр: 36, стр: 39.
28. Миловановић, Д., (2016): Школски успех и и академска самоефикасност
ученика са лаком интелектуалном ометеношћу, Педагошка стварност. Стр: 36-
37, стр: 96, стр: 99.
29. Микалачки, А., (2005): Значај рекреације и физичке активности у спречавању
болести, Рекреација, Београд. Стр:11.
30. Немец, В., (2019): Физичко вежбање деце са сметњама у развоју и
инвалидитетом, Београд: Универзитет Сингидунум, стр. 249.
31. Поткоњак, Н: (1965).Израда научно-истраживачких пројеката -најсложенији и
најважнији део процеса истраживања, "Настава и васпитање", Београд, стр:
57
 68, стр: 241, стр: 214.
32. Поткоњак, Н. (1966 )1996(ред): Педагошки лексикон, ЗЗУИНС, Београд., стр:
214.
33. Пејић Р.(2010): Унапређивање сарадње наставника и родитеља,Филозофски
факултет, Источно Сарајево, стр: 52.
34. Родић Н., (2014). Интердисциплинарне теорије спорта и физичког васпитања,
Факултет за спорт и физичко васпитање;стр: 36, стр: 56, стр: 99, стр:147- 148,
стр: 152.
35. Стевановић, Б., (1969): Педагошка стварност, Савез педагошких друштва
Србије, Београд, стр: 58.
36. Стевановић М., (1971): Спорт и рекреација упсихофизичкој рехабилитацији
инвалида, Први Југословенски Симпозијум„Спорт и рекреација у
психофизичкојрехабилитацији инвалида“ – Савез заспорт и рекреацију инвалида
Југославије. Београд: Зборник радова, стр. 77;
37. Станишић, И., (2019): Физичко васпитање деце са сметњама у развоју
предшколског узраста, Крушевац: стр. 72.
38. Станковић-Ђорђевић, М. (2007). Ставови васпитача о васпитнообразовном
раду са децом са развојним сметњама. Педагогија, стр: 211-212, стр: 125, стр:
215.
39. Станковић – Ђорђевић, М. (2010). Васпитни и образовни конструкти просветних
радника према деци са развојним сметњама, Педагошка стварност, Нови Сад.
Стр: 123.
40. Татић Јаневски, С., Мацура Миловановић, С. (2014). Стручно усавршавање у
функцији подршке наставницима основне школе за припрему и спровођење
индивидуалног образовног плана. Педагогија, (3), стр: 85, стр: 115.
41. УОСИК, (2020): Спорт особа са инавлидтетом, Врбас, стр. 8.

ИНТЕРНЕТ ИЗВОРИ

https://www.seminarski-diplomski.co.rs/PSIHOLOGIJA/DetePredskolskaUstanova.html
Приступљено 13.06.2023. у 22:55.

https://psihocentarmm.com/rana-intervencija-i-tretmani-kod-dece/Приступљено
13.06.2023.у 22:55.
58
https://www.google.rs/search?q=vrtic&source, Приступљено 26.05.2023.у 22:45.

https://www.google.rs/search?q=vrtic&source, Приступљено 28..05.2023. у 22: 50.

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-57511375 Приступљено 15.06.2023. у 22: 12.

https://www.bbc.com/serbian/lat/srbija-57511375 Приступљено 15.06.2023. у 22: 25.

https://www.kurir.rs/vesti/beograd/496115/u-petak-trece-sportske-igre-dece-sa-invaliditetom
Приступљено 15.06.2023. у 20: 25

https://asp.edu.rs/2018/12/14/muzika-i-muzikoterapija-kao-vazni-element-u-procesu-
inkluzivnog-obrazovanja-i-u-radu-sa-decom-sa-smetnjama-u-razvoju/ (Преузето, 28.06.2023
у 14: 45.)

https://www.yelp.ca/biz/aqua-tots-swim-school-rancho-cucamonga-rancho-cucamonga?hrid=-
jlbZM2YFFzuHZFDigQesQ&rh_ident=progress&rh_type=phrase (Преузето, 28.06.2023 у
14: 45.)

https://www.sunrisemedical.co.uk/blog/talking-to-children-about-disability (Преузето:
28.06.2023, у 13:14)

59
60