ФАКУЛТЕТ ПЕДАГОШКИХ НАУКА

УНИВЕРЗИТЕТА У КРАГУЈЕВЦУ
ЈАГОДИНА

ДИПЛОМСКИ РАД

РАДНО ВАСПИТАЊЕ У ПОРДИЦИ

Ментор: Студент:

Проф. др Гордана Будимир- Нинковић Кристина Станковић 19/13-ПВ

Јагодина,2018.
 Факултет педагошких наука
Универзитет у Крагујевцу

Кључна документација
- Редни број:
РБР

- Идентификациони број:
ИБР

- Тип записа:
ТЗ

- Врста рада:
ВР Дипломски рад

- Аутор:
АУ Кристина Станковић

- Ментор:
МН Проф.др Гордана Будимир Нинковић

- Наслов рада:
НР Радно васпитање у породици

- Језик публикације:
ЈП Српски језик

- Земља публиковања:
ЗП Република Србија
- Година:
ГО 2017.

- Издавач:
ИЗ Кристина Станковић
- Место и адреса:
МА Јагодина

- Научна област:
НО

- Научна дисциплина:
НД

- Кључне речи:
КР Радно васпитање, породица, савремена породица, традиционална
породица.

- Чува се:
ЧУ Факултет педагошких наука

- Важна напомена:
ВН

- Извод:
Тема дипломског рада је Радно васпитање у породици. Кроз ову тему је описана
породица и њен значај у развоју детета, специфичности породичних услова,
функције породице. Такође је описана традиционална и савремена породица,
њихове одлике, сличности, разлике, какаво је било радно васпитање у тим
породицама. И уопште како се развијало радно васпитање и како научити дете на
рад.
- Датум одбране:
ДО

- Чланови комисије:
КО Председник:
Члан:
Члан:
 САДРЖАЈ

УВОД..........................................................................................................................................................2
1.ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА..........................................................................................4
1.1.Породица и њене функције.............................................................................................................5
1.1.1.Биолошка и емотивна функција...............................................................................................9
1.1.2.Репродуктивна функција........................................................................................................10
1.1.3. Економска функција..............................................................................................................12
1.1.4. Функција пружања заштите..................................................................................................13
1.1.5. Васпитна и образовна функција...........................................................................................14
1.2. Подручја породичног васпитања.................................................................................................15
1.3.Подручја васпитања.......................................................................................................................17
1.3.1. Интелектуално васпитање.....................................................................................................17
1.3.2.Морално васпитање................................................................................................................19
1.3.3.Естетско васпитање................................................................................................................21
1.3.4.Физичко васпитање................................................................................................................23
2.РАДНО ВАСПИТАЊЕ........................................................................................................................25
2.1.Суштина радног васпитања..........................................................................................................25
2.2.Циљ и задаци радног васпитања...................................................................................................28
2.3.Фактори радног васпитања...........................................................................................................30
3.РАДНО ВАСПИТАЊЕ У ТРАДИЦИОНАЛНОЈ И САВРЕМЕНОЈ ПОРОДИЦИ.........................32
3.1.Одлике васпитања у традиционалној породици..........................................................................33
3.2.Одлике васпитања у савременој породици..................................................................................34
3.3.Сличности и разлике између традиционалне и савремене породице........................................35
3.4.Радно вапитање у породици..........................................................................................................37
4.МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА................................................................................................40
1.1. Предмет истраживања.............................................................................................................40
 4.2. Проблем истраживања.............................................................................................................40
4.3. Циљ истраживања....................................................................................................................40
4.4. Задаци истраживања................................................................................................................40
4.5. Методе, технике и инструменти истраживања......................................................................40
4.6. Популација и узорак истраживања.........................................................................................41
4.7. Општа хипотеза.......................................................................................................................42
4.8. Хипотезе истраживања............................................................................................................43
5.АНАЛИЗА И ИНТЕРПРЕТАЦИЈА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА.............................................44
5.1.Ставови родитеља о радном васпитању у породици...................................................................44
ЗАКЉУЧНО РАЗМАТРАЊЕ.................................................................................................................56
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................................58
ПРИЛОГ...................................................................................................................................................59
 УВОД

Педагогија је друштвена наука јер се бави проучавањем изузетно значајне

друштвене и људске делатности а то је – васпитање.

Васпитање је настало упоредо са постанком људске заједнице са којом се развијало

и мењало. Прво социјално и животно окружење у коме се дете налази је породица. У тој
малој средини дете стиче прва искуства о људима, о њиховим међусобним односима, о
животу и његовим проблемима. Дете ту стиче и основне утиске о самом себи, о својој лич-
ној вредности, о свом положају у људској заједници. Прва искуства која дете стекне у
породици су веома важна за васпитање детета. Она остављају у детету најдубљи траг, јер
делују на њега док je за све врло отворено. Зато прва животна искуства стварају основу,
полазну тачку целокупног психичког развоја човека. Ha њима дете гради своје ставове
према животу, она су темељ за развој људске личности.

На васпитање детета делују не само родитељи него и други чланови породице (бра-
ћа и сестре, деда и баба и други рођаци), затим предмети који их окружују, домаћи услови,
укупан начин живота породице. Улога ових фактора се повећава када дете почиње да хода
и да говори, када пође у школу, што шири могућности његовог активног физичког и
духовног контакта са светом који га окружује. Поред задатака у области физичког и
интелектуалног васпитања детета у породици, веома значајно место има социјализација и
радно васпитање.

Социјализација и сазревање младих схватају се као двосмерни процес: утицај

родитеља и других чланова породице на дете, али и утицај детета на родитеље. Наиме, за
успешно васпитање младих, није довољна само идентификација младих са одраслима
(пре свега са родитељима, а затим и са другима), већ и обратан процес: идентификовање
одраслих са децом и младима у извесном степену. Узајамна идентификација зближава де-
цу и родитеље и доприноси бољем међусобном разумевању и усвајању друштвених норми
као и превазилажењу неких супротности у схватањима и ставовима.„Док се прво дете вас-
питава у породици која је затворенија према спољашњој средини, свако следеће дете отва-
ра нове кругове према вршњацима и спољашњем свету, па се породица све више отвара и
генерацијски, што доприноси потпунијем друштвено-моралном васпитању у породи-
ци“(Педагошки лексикон 2, 1989: 221).И сами родитељи се уче и стичу искуства са децом
која долазе на свет. Они на самом почетку не знају шта је исправно и како се треба
понашати са децом, али када једно дете одрасте, и роди се друго, они већ имају неко
стечено искуство и другачије васпитавају дете, отворенији су, сигурнији, друштвенији.

Уз друштвено-морално васпитање иде и радно васпитање које код нас чини његов
веома важан део. Радно васпитање почиње врло рано. Родитељи прво уче дете да се само
облачи, затим храни, да среди своје одело, да спреми своје играчке, да спреми постељу, да
среди свој школски прибор и књиге, а потом, према узрасту, прихвата и обавезе у дому и
домаћим пословима, да залива цвеће, брише прашину, пере судове, спрема стан, иде у
куповину и др. Учешће деце у домаћим пословима има и сазнајни и васпитни значај. Оно
делује не само на стицање знања, спретности, тачности и координације покрета, већ и на
развој мишљења, пажње, опажања, развијање солидарности према обавезама и бриге за
бољи заједнички живот. Доприносећи стварању лепог и пријатног у своме дому, дете
доживљава осећање лепог, осећање задовољства због учешћа у потпунијем породичном
животу и сарадњи са родитељима, браћом и сестрама. Учешће у домаћим пословима тако-
ђе захтева организованост, упорност, стрпљење и др., што доприноси ширем васпитању
личности детета, васпитању равноправности међу половима, а што представља један од
важних предуслова и за васпитање хуманих односа међу њима. Значајно је да породица
пружи детету могућности да изрази сопствена осећања и мисли у самосталном
стваралаштву: цртању, музици, плесу и другим врстама стваралаштва.Рад је основа и
битан фактор друштвених односа и друштвеног прогреса, а радно васпитање је
неизоставан чинилац припремања младих за прихатање и развијање тих односа.

У овом раду биће указано на већи број чинилаца који имају значајну улогу у
васпитању деце и радном вапитању у породици. Истакнућемо значај породице и њене
функције, навести врсте васпитања, истакнути значај радног васпитања и направити
разлику у развоју радног вапитања у савременој и традиционалној породици. Овај рад
представља анализу развоја радног васпитања у породици на емпиријском и теоријском
нивоу.

1.ДЕФИНИСАЊЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

Васпитање је процес који почиње од момента доласка детета на свет, па траје

непрекидно до краја живота. Родитељи су у почетку једини и најважнији фактор у
васпитању детета. Касније ту улогу имају и други чланови породице (баба, деда, брат...) а
затим и васпитачи који делују плански, организовано и стручно на формирању дечје
личности.

Са узрастом детета васпитни фактори се проширују. Поласком детета у школу то су

учитељи, наставници, средства информисања (часописи, позориште, дечји листови,
медији..). Напретком цивилизације, родитељи постају све више заузети својим пословима,
а све мање времена проводи се са породицом, са децом. Да би васпитни процес био
свеобухватнији, потребно је да се родитељи информишу како ће правилно у физичком,
психичком, емотивном, моралном, радном и естетском развоју усмерити своје дете. Дете
се од рођења непрекидно мења, тако да и родитељи са узрастом детета треба да се мењају
у захтевима, ставовима и примени васпитних мера, што зависи од ситуације и родитељске
процене.

Кроз историју се мењало схватање о породици и њеној улози о развоју личности. У

разним друштвима, постојали си различити типови породица са великим бројем варијанти
породичне организације, међусобних односа између родитеља и деце, као и понашања
родитеља према деци. Схватање васпитања и његов значај, такође је био различит кроз
векове. Породица је, свакако прва друштвена средина у коју дете улази. Она је најмања
организациона јединица друштва.

У 17. и 18. веку појављују се различите теорије васпитања. Најзначајнији оснивач

модерне педагошке мисли био је Јан Амос Коменски. Он се сматра зачетником свих
нових идеја о предшколском васпитању. Бавио се питањима породичног васпитања.
Указао је важност да се родитељи едукују и да сами родитељи треба да представљају
снажан узор за дечје понашање кроз лични пример.

Велики допринос породичном васпитању дао је и Жан Жак Русо који се залагао за
природно васпитање. У једном од својих класичних педагошких дела „Емил или О
васпитању“ дао је слику идеалног васпитања за које се залаже: Емил мора да ради као
сељак, а да мисли као филозоф. Залагао се за свестрано васпитање, односно физичко,
радно, интелектуално, морално.

Џон Лок каже да је дете tabula raza(празна плоча). Потенцирао је васпитање као
фактор развоја личности, применом конкретних мера и личним примером, а не васпитање
помоћу моралних принципа и правила која деца не прихватају. Највећи утицај на дете има
породица, школа, друштво у коме.

У савременом друштву евидентне су промене и у породици, нaрочито у односима

између родитеља и родитеља и деце. Промене су највидљивије у репродуктивној и
економској функцији породице. Породица се трансформише у односу према друштву и
друштвеним ситуацијама, у интерперсоналним породичним односима и у положају
личности у породици. Основну вредност савремене породице чини тежња за социјалном,
емоционалном и економском сигурношћу.

1.1.Породица и њене функције

Породица je веома битна за дете, оно у њој увек наилази на помоћ и заштиту
одраслог, не брине се само за свој опстанак и дете само не доноси животне одлуке.
Породица пружа сталну подршку и заштиту детету и тиме га увежбава за самосталан
живот. Породица je за дете прва и најважнија средина, а затим кроз разне институције
обогаћује своја знања и искуства.

„Породица и породични односи су променљива историјска категорија која зависи

од развоја производних снага и друштвено-економских односа датог друштва. Стога се не
може говорити о породици као јединственом моделу, због разлика које произилазе из
економске развијености, друштвених односа, културно-историјских фактора, традиције
итд. Због тога је и циљ породичног васпитања био различит, у различитим епохама и
различитим социјалним групама. Па и поред ових разлика породица, као интимна социјал-
на јединица, има општи, заједнички циљ: обезбеђивање услова за нормалан физички,
интелектуални, социјални и емоционални развој деце и младих. Или, краће, породица има
за циљ формирање здраве, стабилне, радне и добро прилагођене  личности“ (Педагошки
лексикон 2, 1989: 221).

Циљ породице увек остаје исти, да се формира здрава личност, личност која је
способна за рад и личност која је способна да обезбеди услове за своју егзистенцију. Али
нису све породице исте, оне се стално мењају, мењају се њихови односи, захтеви, па свака
породица приступа детету на неки свој начин, али им циљ остаје увек исти.

Реализација циља васпитања у породици је данас у неким доменима отежана зато

што у развијеним друштвима све више преовлађује тзв. „нуклеарна породица“, коју чине
родитељи и дете (деца), што смањује могућности потпунијег друштвеног и емоционалног
развоја у породици. У недовољно развијеним друштвима, где су породице шире и имају
већи број деце и окупљају више генерација, породице се сусрећу са другачијим тешкоћама
и лишавањима у реализацији породичног васпитања (сиромаштво, недовољно или
неадекватно образовање и професионална припрема младих итд.). Сличне тешкоће се
јављају и због све већег броја разведених бракова.

Из општег циља породичног васпитања произилазе и његови задаци који се, пре
свега, односе на битне компоненте развоја детета: у области неге и физичког развоја, у
области интелектуалног васпитања, у области друштвено-моралног васпитања, затим
васпитање за хумане односе међу половима и васпитање за одговорно родитељство. Нека-
да, а у неким друштвима и данас, породица је била место и за професионално припремање
младих (у области пољопривреде, занатства и сл.). Иако се данас највећим делом
професионално припремање младих обавља изван породице, породица има значајан зада-
так који се односи на радно васпитање деце и младих. Чак и у условима растућег и знатно
већег стандарда, породица не може да обезбеди све оно што тражи развој детета као и ње-
гов будући друштвени положај. Због тога је неке од задатака породичног васпитања преу-
зело друштво (образовање, професионална припрема и сл.).

Задаци породичног васпитања намећу и одређене садржаје. Од првог дана живота

детета, начин неге и храњења, општи режим, карактер односа мајке према детету и сл.,
значајни су не само за нормално физичко напредовање и емоционални развој детета већ и
за формирање првих навика од којих у великом степену зависи његов укупни развој и да-
ље понашање. У породици дете стиче прва и основна сазнања о свету у коме живи, посте-
пено постаје свесно себе и своје околине, стиче основне норме понашања и усваја значења
која се придају појавама, као и ставове своје уже околине према њима. У том погледу од-
лучујући значај има предшколски и млађи школски узраст, када се постављају основе за
психофизичку стабилност детета.

Породична средина има могућности да пружа низ физичких и менталних подстица-

ја тако да од самог почетка постаје главни чинилац у васпитању и формирању детета. Сто-
га је важно обезбедити услове за задовољавање природне потребе детета за кретањем,
игром, развијањем снаге, спретности, опажања, развијање говора и мишљења. То подразу-
мева бављење дететом у породици, подразумева разговоре с дететом, заједничке шетње у
природи, затим одлазак у музеј, позориште и сл.

 Интелектуалном васпитању у породици доприноси општа клима поверења у којој

деца могу да постављају различита питања, да се интересују за различите ствари и
проблеме, да разговарају са родитељима и другим члановима породице, да могу да изразе
властите мисли и расположења. Значајну улогу у томе имају књиге, новине, часописи,
радио телевизија и друга савремена средства која породица има. Такви услови појачавају
дечју радозналост, намећу нова питања и тражење одговора на њих, што све заједно под-
стиче умни развој детета и пријатељску комуникацију између њих и родитеља. Поред за-
датака у области физичког и интелектуалног васпитања детета у породици, веома значајно
место има социјализација и радно васпитање.

У области социјализације и друштвено-моралног васпитања детета, значајни су

следећи механизми: идентификација или поистовећење са родитељима и сублимација или
преобликовање првобитног, нагонског порива на друштвено прихватљив начин. У сада-
шње време, социјализација се схвата нешто шире него раније.

Васпитање у породици подразумева и специфичне методе деловања. Те методе

могу бити:

 убеђивање;
 вежбање;
 навикавање;
 подстицање и
 спречавање.

Пре свега то је лични пример родитеља, њихов међусобни однос и однос према де-
ци, као и укупна атмосфера која у њој влада. Ту се, пре свега, има у виду међусобно разу-
мевање и разумевање развојних потреба детета, затим уважавање личности и детета и ро-
дитеља.

Меоде породичног васпитања су путеви, начини, поступци и васпитања у пордици,

односно васпитног деловања родитеља – старатеља и осталих чланова пордице надете.
Васпитање у породици захтева добро познавање детета, затим стрпљење и смишљене по-
ступке у погледу одмеравања и постављања захтева према деци, доследност у васпитним
поступцима и јасност и доследност у захтевима. Такво понашање очекује се и од оца и од
мајке, као и од других укућана. Уколико породица представља чвршћу и компактну струк-
туру, утолико ће дете више усвајати њене критеријуме и норме, као нешто што се само по
себи разуме, па ће и касније само тешко одступати од њих.

Највеће богатство породичног живота налази се у савременој породици. Она има

бројне карактеристике, а неке од њих су:

- изражена разноврсност емоција и њихових толеранција (тако да чланови породице

обављају породичне активности и комуникације чак и када су љути једни на друге);
- доминација оптимизма и хумора;
- чешће договарање него компромис или ппуштање;
 - трансцендетални (духовни, хуманистички, етички) вредносни систем који одређује
осећај за односе и трајање како у времену тако и у простору;
- поштовање заједничких ритуала, традиција, обичаја, правила и светковина у
континуитету;
добри, природни и псонтани односи породице и њених чланова са ужом и широм
друштвеном средином;
- спремност за промене или стремљење ка новом еволуцијском стадијуму
(морфостаза или стабилност породице у првој половини њеног животног циклуса
служи за прикупљање енергије за прелазак у стање промена или морфогенезу);
- чврста и ефикасна породична организација (у којој се зна за шта је ко одговоран, уз
флексибилност позитивне промене) и
- успешно ношење породице са проблемима и потешкоћама “(Илић. 2012: 119-120).

У социолошкој, психолошкој и педагошкој литераутри разматране су различите

функције породице, као што су: биолошка, заштитна, социјализаторкса, економска,
васпитна итд.

Према важности у процесу припремања младих за активне чланове друштва

разликују се следеће међуфазне функције:

 репродуктивна,
 заштитна,
 емотивна,
 економска,
 васпитна и
 забавно – рекреативна.

1.1.1.Биолошка и емотивна функција

 Породица треба да се оснује са оним лицем које је жељено и које може да испуни
живот радостима. На избор брачног друга не треба да утичу родитељи или пријатељи. Она
треба да се заснива на љубави и поштовању. Брак се закључује из љубави и на њој се
одржава. Престанак љубави и поштовања између супружника често доводи до распада
породице.

Велики број истраживања показала је да је безусловна љубав родитеља, старатеља

или релевантне одрасле особе и других чланова породице према детету од његовог
рођења, изузетно значајна у одрастању, васпитању и развијању уравнотежене, здраве и
срећне личности. Велики број теоретичара истицало је стимулативно-персоналну и
социјализацијско-друштвену вредност осмеха, нежних речи, пољубаца и других знакова
љубави за дете.

Детету није потребна било каква породица, већ она породица у кој ће бити
прихваћено, подржавано. „Детету је потребна породица у којој ће бити окружено
безусловним симпатијама и условном пажњом, оптималним захтевима и доследном
контролом.“ (Илић, 2010: 109). Али искуства показују, да претерана љубав,
превеликапажња и одусутво захтева може имати негативне последице у одрастању детета.
Дешава се да деца из таквих породица буду неприлагођена, понекад и деликвентног
понашања.

У савременој породици у односу на патријахалну, позиција и улога детета је

промењена. У оквиру ове потпуне демократизације и хуманизације друштвених односа и
породичног живота, превазилази се потичењност детета, а преферира партнерство са
одраслима. Од детета се не очекује да буде радна снага нити да чува породичну имовину.
Дете у све већој мери постаје центар пордице коме се поклања сва пажња. Што је мањи
број деце у пордици, расте љубав и пажња осталих чланова породице према њему.
Стручњаци се слажу у схватању да претерана љубав према детету у породици може имати
негативне последице, са друге стране недостатак наведених емоција такође може имати
негативан утицај на дете. Зато је од велике важности оспособљавање родитеља за
оптимализацију емотивне функције породице и треба да представља сталну компоненту
припремања младих за одговорно родитељство Такође је потребно увести програме
педагошко психолошког образовања родитеља.
1.1.2.Репродуктивна функција

Сталана функција породице је стварање потомства, чиме се продужава људска

врста и биолошки обнавља одређени народ. Ове функције обједињују две потребе
супружника:

 сексуалне и
 биолошко-продуктивне (рађање, пород, родитељство).

Репродуктивном (биолошком) фунцкијом породива обавља своју друштвену

мисију омогућујући његов опстанак и ревитализацију подмлатка.

Остваривање репродуктивне функције породиде условљено је друштвено-

економска развијеност друштва, запосленост младих брачних парова, материјални и
социо-културни статус породице, еманципованост жене итд.

Демографи се баве репродуктивном функцијом породице из које произилази

наталитет. Установљено је да наталитет опада у развијеним земљама, а да је превелик у
неразвијеним земљама (Индонезија. Индија као и у другим афричким и азијским
земљама). У Кини се политиком планирања породице смањује наталитет. Пораст
наталитета у неразвијеним земљама повећава сиромаштво, број гладних, незапосленост,
здравствено незаштићених као и васпитно занемаривање деце. На тај начин јаз између
богатих и сиромашних земаља се повећава.

У Републици Србији установљен је пад наталитета. Настаје одлагањем стицања

деце и рађањем само једног детета, услед незапослености, стамбене необезбеђености као и
слабог материјалног стања младих брачних парова.

Дете заиста, постепено исчезава када су почеле да расту обавезе школовања и

трошкови школовања. Деца понекад нису потребна за личну срећу. Пошто дете у
савременим условима врло скупо постаје, све је већи број породица без деце или са једним
односно двоје деце. „Жеља за уживањем и „личним животом“ нагони многе супружнике
на лични егоизам или на одлагање рађања, на појаву редовних абортуса, што често доводи
до касније биолошке неспособности жене за рађање“ (Јовановић, 1998: 112).Оно што се
може видети из наведеног јесте да савремена пордица тежи ка испуњењима личних жеља
и потреб, не размишљајући да тиме угрожавају репордуктивну функцију породице.

Када се погледа све горе изнето о репродуктивној функцији породице, последице у

целом друштву су негативне, јер се друштво недољвољно подмлађује. Не обезбеђује се ни
проста репродукција друштва. Смањује се број радноспособних појединаца. „Друштво
остаје без оптималне креативно – плодоносне енергије у свим подручјима рада и
живота“(Илић, 2010).Планирање породице као и наталитета на научним и хуманистичким
основама у оквиру плана другорочног развоја друштва омогућило би обезбеђивање
одговарајућих услова младим брачним паровима да стичу, издржавају и васпитавају децу.
Тиме би била уравнотежена репродуктивна (биолошка) функција породице у нашој
подиндустријској цивилизацији са развојним потребама и економским могућностима
одређених друштвених заједница и условима за васпитање, запошљавање и стваралаштво
младих.

1.1.3.Економска функција

У савременој породици дошло је до значајног преображаја економске функције.

Ова породица нема средства за производњу добара. Оне нису затворене производне, нити
потрошачке јединице. Понекад само, она поседује кућу за становање. Она зависи
искључиво од плате и зараде ван породице. Она више није „заједница произвођача“,
односно произвођачка, као патријахална породица, већ је готово искључиво потрошачка
заједница.

„Приходи породице играју значајну улогу у њеној стабилности. Тежња породице

усмерена је ка порасту животног стандарда и породичног буџета. Незапосленост или
слабе плате доводе до раздора у породици. Привређивање породице није натурално, већ
новчано, није сезонско већ месечно или недељно. Породични буџети се месечно (или
недељно) планирају, води се рачуна о приходима и расходима, настоји се да се они што
економичније искористе. Извори прихода потичу, по правилу, из редовног радног односа,
али се допунски извори остварују и ван њега: хонорарним радом, уговором о делу...
Штедња има главну улогу у стварању осећања породичне сигурности. Висина прихода
породице служи као мерило њене друштвене вредности и њеног угледа“ (Капор -
Стануловић, 1985: 144).

Садашња савремена породица своје вредности гледа у материјалном добру, колико

зарађује, која кола вози, какв стан поседује, какве су ствари у њему. Економска улога
поридце каква је била некада почиње да се мења, што се може видети из наведеног.

1.1.4.Функција пружања заштите

Савремена породица обезбеђује деци, младима (и осталим чалновима) следеће

облике заштите:

 „биолошку или природну заштиту деце (заштита од повређивања, отмице, чување

од разних опасности),
 здравствену заштиту (исхрана, хигијена, лечење, рекреација),
 социјално-моралну заштиту (социјализација, солидарност, подршка...);
 економску заштиту (оздржавање, породично наслеђивање) и
 правну заштиту (заступање)“ (Илић, 2010: 108).

Наведене и друге облике живота, породица је обезбеђивала својим члановима од

када постоји, као примарна људска заједнциа. Правна држава (власти разних нивоа),
друштвене установе, специјализоване институције као и невладине организације у све
већој мери помажу породици у обављању заштите својих чланова. Заштитна функција
породице још увек не исчезава.

У данашем савременом начину живота, савременој пордици, у многим државама

пружају се разни видови помоћи у обављању заштитне функције. Те помоћи огледају се у
социјално-економским правима (плаћена родитељска боловања, дечији додатак, додатак
на материнство, дечија алиментација, породични доходак-када је само један члан
запослен), здравствена заштита (превентивне мере вакцинације деце, педијатрисјско
саветодавнеуслуге, лечење деце у медицинским установама), помоћ у нези и васпитању (у
вртићима, школама, спортско уметничким организацијама...) итд. „Социјалним,
медицинским као и хуманитарним мерама које друштво усмерава према појединим
члановима породице (оболелим, незапосленима, изнемоглим) такође се помаже породици
у потпуној реализацији заштитне функције“ (Илић, 2010: 109). Као што се може видети из
наведеног породица је још увек позвана да пре државе пружи заштиту својим члановима.
Међутим, све више права добија држава управо у овој области. Све више су породице
упућене на тражење ове заштите.

1.1.5.Васпитна и образовна функција

У центру пажње породичне педагогије налази се васпитна функција пордице. Без

обзира што се повећава број установа и организација чија је основна делатност васпитање
и образовањеван породице, породица ће и у будућности бити први и незаобилазни фактор
одрастања и васпитања деце.

У породици се не врши само просто преношење сазнања и искуства човечанства,

културе и традиције одређене друштвене заједнице на потомство, већ се омогућује сложен
и динамичан процес психофизичког сазревања, одрастања и васпитања деце. Они су у
међузависним односима са родитељима и осталим члановима пордице стичу прва
искуства, усвајају основне појмове, богате различита сазнања, усавршавају вештине,
развијају навике (упознају седе, друге и околину), припремају се а активно укључење у
непосредну и ширу дрштвену средину. У наведеним процесима дете није само пасивни
посматрач, нити објекат утицаја, дете је активни учесник који и сам утиче на породичну
атмосферу, доносе и комуникацију у породици.

Васпитање у породици у ширем смислу речи одвија се од рођења детета. Васпитна

функција обавља се исхраном, хигијеном, негом, облачењем, пажњом, нежношћу,
прихватањем, невербалном комуникацијом, укупним опхођењем према детету,
емоционалном атмосфером у пордичном животу.
 Деца од родитеља не примају само љубав и нежност, већ и поглед на свет, начин
живота и однос према друштву. Поред осталих, родитељи имају и улогу васпитача. Они
теже да се њихова деца понашају по нормама које су они усвојили. Ако деца тако
поступају, каже се да су односи у породици хармонични и да је породица уравнотежена.
Поготово ће тако бити ако се и сви остали чланови породице тако понашају.

Поред деловања породичног контекста и услова за физички и психички развој

детета, са његовим узрастом у поричном васпитању уносе се све чешће и интезивније
елементи садржаја и поступака васпиатања личности у ужем смислу речи. Личним
примером и вербалним упућивањем родитељи подстичу стварање хигијенских и радних
навика, физичке активности, стицање основних знања и постављање моралних темеља. На
тај начин родитељи извршавају двоструке обавезе према детету и према друштву за које
припремају активног грађанима (Илић, 2010).

Поред речи, на морлано формирање личности детета снажно делује понашање

чланова породице и то у конкретним животним ситуацијама. Васпитне ефекте имају склад
речи и поступака, преферирање истине и поштења, реално поимање себе, радне навике,
уважавање дургих и праведан однос према њима, задовољавање менталних потреба у
пордици (читање сликовница, књига и штампе, гледање филмова, научних прогама...) и
слично.

„Међутим догађа се да се сви чланови породице, а посебно родитељи и деца, не

придржавају истих моралних норми. У том случају породични систем није добро
интегрисан и долази до понашања појединих чланова породице које је супротно
очекиваном. Ово понашање може се претворити у девијатно, или чак у деликвентно
понашање. Ако дође до оваквог стања, породица није испунила очекивану улогу
васпитача“ (Голубовић,1981: 213). Ако погледамо данашњу савремену породицу уочавамо
родитељску заузетост послом, каријером, новчаним и материјалним статусом. Све је мање
времена за дете, његове проблеме, потребе и жеље. Данас родитељи својој децу показују
љубав тако што им купују скоро све што пожеле. Када не добију довољно љубави и
разумевања у својој пордици, деца утеху траже у алкохолу и психоактивним супстанцама.
Са оваквим њиховим начином живота, долази и до девијантног понашања (насиље,
непослушност, проблеми са законом итд.).
 1.2.Подручја породичног васпитања

У центру пажње породичне педагогије налази се васпитна функција породице. Без

обзира што се повећава број установа и организација чија је основа деловања делатности
васпитање и образовање ван породица, породица ће и у будућности бити први и
незаобилазни фактор одрастања и васпитања деце и младих. У породици се не врши само
просто преношење знања и искуства човечанства, културе и традиције одређене
друштвене заједнице на потомство, већ се омогућује и подтиче полифакторски
детерминизам, сложени и динамичан процес психофизичког зрења, одрастања и
васпитања деце и младих.

Васпитање у породици у ширем смислу речи одвија се од рођења детета. Васпитна

функција обавља се исхраном, негом, облачењем, пажњом, нежношћу, прихватањем,
невербалном комуникацијом, укупним опхођењем према детету, емоционалном
атмосфером у породичном животу. Управо због тога породични живот служи обликовању
заједничког искуственог и доживљајног богатства члана породице. Породици припада
најважнија функција у васпитању детета и због тога:

 што она делује у најранијим годинама формирања личности;

 што је њен утицај најранији.

Поред деловања породичног контекста и услова за физички и психички развој

детета, са његовим узрастом у породичном васпитању уносе се све чешће и интензивнији
елементи садржаја и поступака васпитања личности у ужем смислу речи. Под тим се
подразумевају намерни перманентни утицаји породица на физички и ментално- психички
развој детета. Родитељи подстичу стварање хигијенских и радних навика, физичке
активности, стицање основних знања и постављање моралних темеља. Тиме они
извршавају двоструке обавезе према детету и према друштву за које припремају активног
грађана. На морално формирање личности детета снажно делује понашање чланова
породице у конкретним животним ситуацијама. „Васпитни ефекти имају склад речи и
поступака, преферирање истине и поштења, радно испољавање као услов нормалног и
срећног живота, реално помињање себе, задовољење менталних потреба у породици
(Читање сликовница, штампе, књига...)“ (Дунђерски -Тодоровић,2010: 57-58).

Савремене интегрисане породице најпотпуније остварују васпитну функцију у којој

су демократски и хармонични односи, позитивна емоционална атмосфера, партнерска
комуникација, уравнотежена пажња, захтеви и контрола деце, те складно васпитно
деловање родитеља. У нездравој породичној атмосфери деца су раздражљива, дрска, слабо
уче, губе самопоуздање и веру у људе. Због тога атмосфера у породици треба да буде
ведра и пријатна без напетих ситуација. Њу карактерише узајамна љубав међу
родитељима, њихова међусобна пажња, преданост, стална тежња да једно другоме и деци
учине живот у породици садржајним и лепшим.

Породица има велики утицај на психички развој детета, на формирање његове

личности, социјални развој и ментално здравље. То је природно јер је породица прва
социјална средина у којој се дете развија. Породица има веома значајне васпитне задатке
које може успешно да остварује уколико за то постоје следећи услови: ментална и
морална зрелост родитеља и њихова припремљеност, као и одређена способност да се
баве васпитним процесима, емоционална повезаност детета са родитељима и другим
члановима породице, из чега произилазе осећање детета да је жељени члан породице,
примењивање таквих метода васпитања које полазе од унутрашњих диспозиција детета,
остављају довољно постора за слободно опредељивање и развијање самосталности
индивидуе. (Дунђерски -Тодоровић, 2010, стр. 59).

1.3.Подручја васпитања

Процес васпитања личности спада у веома комплексне и суптилне процесе.

Подручја васпитања су:

 интелектуално вапитање;
 морално васпитање;
 естетско васпитање;
  радно васпитање;
 физичко васпитање;

1.3.1. Интелектуално васпитање

Интелектуално васпитање је посебна особеност искључиво човека и представља

његово битно својство. Било која људска делатност има за основу процесе мишљења јер је
људско биће уједно и свесно биће. Интелектуално васпитање је изразито значајно у
процесу образовања јер је образовање привилегија људи- оно је превасходно
интелектуални чин.

Због тога што имају пуно заједничког, интелектуално васпитање и образовни

процеси често се поистовећују. У педагошкој теорији и пракси образовање се дефинише
као процес стицања знања, вештина и навика. Интелектуално васпитање има уже
одређење и вишеструко је повезано са људским радом. У савременим условима развоја и
доминирања високих технологија, људски рад се све више базира на интелектуалној
компоненти. Савремено интелектуално васпитање садржи једну значајну димензију а то је
култура интелектуалног рада.

Стални и убрзани друштвени развој захтева перманентно образовање и уједно са

тим оспособљавање деце за самообразовање. Поред захтева у вези са тим шта учити и
колико учити, све више се истиче и питање како учити ? На том основу мора се градити
култура интелектуалног рада, али и радна култура у целини, почев од припремања и
планирања рада до самоконтроле и самопроцењивања остварених резултата.

Концепција и садржаји интелектуалног васпитања могу се синтетизовати у

неколико задатака који су у педагошкој литератури познати као задаци интелектуалног
вапитања. Ти задаци су следећи:

- „усвајање научних знања о природи, друштву и човеку, односно комплексу знања

као интегралном систему људске мисли и искуства на подручју науке, технике и
уметности, те њихове свакодневне примене у раду и стваралаштву;
 - неговање и развијање умних и логичко-сазнајних способности личности (опажање,
мотивација, машта, мишљење- посебно критичко, стваралачко и апстрактно
мишљење) као основе за успешан живот и рад у условима сталних и брзих промена
у свим аферама живота и рада људи;
- стицање, развијање и изграђивање научног погледа на свет;
- Укључивање у токове перманентног образовања на бази самоучења и
самообразовања са посебним акцентом на развијању културе интелектуалног рада“
(Дунђерски -Тодоровић, 2010: 61-62).

1.3.2.Морално васпитање

Морално васпитање представља сложен и дуг пут формирања моралне личности, а

формирање моралне личности је, у основи, претпостављено степеном и структуром
развоја друштвених односа. У садашњим условима ти односи требало би да буду хуманији
и прегледнији у односу на претходне друштвене етапе. Међутим, данас када се наше
друштво налази у транзицији, када велики број радника и службеника остаје без посла,а
тиме без средстава за сопствену егзистенцију и уз то егзистенцију своје породице, дошло
је и до промене система вредности. Но, будимо оптимисти у смислу да ће тренути
проблеми бити превазиђени.

Шта је онда у овим комплексним околностима пожељно чинити на моралном

плану? Изградња моралне личности заснива се на формирању моралне свести и савести,
моралних уверења и ставова, на изграђивању способности, моралног процењивања и
суђења, на буђењу и развоју моралних осећања, јачању воље и карактера и, пре свега,
одговорног и доследног деловања и понашања.

Морал се испољава и реализује у друштвеној комуникацији и међусобним

односима- то је увек конкретан и активан однос човека према:

- другом човеку;
- ужој и широј друштвеној заједници, укључујући и сва њена материјална добра;
 - људском друштву у целини;
- самом себи.

Однос према другом човеку- остварује се у свакодневној људској комуникацији. Да

би та комуникација била заснована на моралу и хуманим односима, васпитаника треба
упознати са основним начелима и захтевима морала друштва у којем живи. Морал се учи,
сазнаје, прихвата кроз организованост свакодневног живота и рада.

Однос према ужој и широј друштвеној заједници, укључујући и сва њена

материјална добра- морал се остварује најпре у породици, затим у ужој средини (вртић,
школа, село, град) и коначно, у широј друштвеној средини (друштву, односно држави).

Однос према људском друштву у целини- јесте изразито људско осећање у вези са
високим хуманистичким вредностима и идеалима. Стални друштвени, а посебно
привредни раст и развој већег броја земаља у свету носи у себи све израженије тежње и
потребе за превазилажењем државних граница и постепеним отварањем према
човечанству као јединственој људској зајеници.

Однос према самом себи- изграђује се у виду моралне свести, а изражава се кроз
поједине карактеристичне особине и у одређеном степену развијености воље. Формирање
моралне свести је уско повезано са формирањем карактера детета и човека.

Уколико се формирање моралне личности узме као основа целокупног моралног

васпитања, онда се ти задаци могу формулисати на следећи начин:

- развијање моралне свести и савести;

- развијање и формирање хуманистичке димензијеличности као претпоставке
хуманизације друштвених односа у целини;
- формирање моралних сазнања, уверења и ставова и у складу са тим одговарајућег
моралног понашањаи деловања;
- развијање и неговање конструктивног патриотизма и интернационализма;
- формирање правилних односа према друштвеној околини и стална брига за
заштиту и проучавање природе и животне средине. (Дунђерски -Тодоровић,2010:
62-66).
 Када погледамо горе наведено можемо уочити да је морални, регулациони однос
између појединаца и друштва. Ако се тако не мисли, онда се обично морални однос схвата
као друштвена регулација односа међу појединцима у неком друштву. А тако се, заправо,
морални однос поједностављује и искривљује. Тако се остаје у оквирима грађанске етичке
теорије.

Грађанска етичка теорија, по правилу, своди морал на регулацију односа међу

појединцима или социјалним групама у неком (позитивно схваћеном) грађанском
друштву. Међутим, ако се друштвени односи људи посматрају само као њихови
индивидуални односи, као што се то често чини, онда се и улога друштва, па тако и
морала као облика друштвене свести, своди само на регулацију односа међу људима као
појединцима или као члановима групе у друштву. Утолико се и индивидуални односи
људи посматрају као независни и одвојени од њиховог друштвеног односа, а тако се
безусловно остаје на позицијама грађанске етичке теорије.

Млади треба себе да доживе као фактор, субјект, непоновљиви елеменат који у
складу са својим могућностима доприноси променама, напретку и хуманизовању света
коме припада. Taj допринос иако изгледа скроман, има велико васпитно значење за даљи
развој друштвене свести, a и за сваког појединца као активног члана своје друштвене
заједнице.

Неопходно је, у процесу друштвеног васпитања, код младих развијати

свест o нужности и значају сопственог залагања, ангажовања, у остваривању опште
људских идеала, друштвених циљева и вредности које живот чине хуманијим,
слободнијим, духовно богатијим и морално вреднијим. Свесно и стваралачко ангажовање
појединца у остваривању друштвених задатака доприноси његовом моралном,
интелектуалном и стваралачком развоју.

1.3.3.Естетско васпитање
 Као важан процес схватања и доживљавања лепог и хармоничног, естетско
вапитање је интегрални део васпитања и сталан је предмет истраживања педагогије,
посебно неких њених дисциплина (естетике). Трагови естетског деловања (пећински
цртежи) и естетског васпитања досежу све до првих људских склоништа и насеља.

Естетска димензија у развијању и усложњавању људских вредности и свеукупне

културе била је све присутнија, разноврснија и богатија јер је у човеку имала свој
природни и изворни ентитет. Чини се да је за теоретичаре и практичаре естетског
васпитања стално присутан основни проблем како лепо и друге естетске категорије у
природи и у продуктима људског стваралаштва (уметничког дела) приближити човеку.

Ово приближавање данас се реализује на широком плану, како у организованом и

систематском процесу образовања и васпитања, тако и све широм популаризацијом
уметничких дела посредством масовних медија. Као убедљиво најпопуларније средство
масовне комуникације, телевизија пружа изванредне могућности за то да огромна већина
обичних људи чује и види највећа музичка, ликовна, књижевна и друга уметничка
остварења.

Посебно је значајно оспособљавање младих и одраслих да уочавају, сазнају,

разумеју и прихватају естетске вредности уметничких творевина, али и лепоте свега што
нас окружује, нарочито када је реч о природи, људском раду, покрету, звуцима итд.
Уколико изостане право и садржајно естетско васпитање – увек постоји могућност за
сумњиве, по правилу лоше и негативне утицаје који се у облику кича и шунда, највише из
комерцијалних разлога, снажно намећу. Због тога породица, вртић, школа и други
чиниоци васпитно- образовног деловања морају да буде и јачају права и истинска естетска
осећања, да развијају способности и потребе за свестраним увиђањем, доживљавањем и
стварањем лепог и других естетских категорија.

Естетско васпитање уско је повезано са радним, физичким, моралним и

интелектуалним васпитањем, јер оплемењује човекову природу, обогаћује његов осећајни
и интелектуални живот и чини га дубљим и осмишљенијим.Савремени друштвени живот
и рад одраслих веома је обогаћен естетским вредностима захваљујући средствима
масовних комуникација, све већим бројем библиотека, музеја, галерија, организацијом
занимљивих изложби, бројних приредби и разноврсних такмичења. Све ово, нарочито у
градовима, пружа изврсне могућности за шире и потпуније остваривање задатака
естетског васпитања, који се могу изразити на следећи начин:

- „грађење услова за стицање знања и свести о значају и садржајима естетских

вредности и неговање естетске културе;
- развијање способности за уочавање, схватање и процењивање лепог и других
естетских категорија, за разликовање правих естетских вредности од
комерцијалног кича и шунда;
- развијање и формирање потреба и навика за доживљавање лепог и других
естетских категорија у природи, друштву и код човека;
- буђење и реализовање стваралачких диспозиција и потреба за продуковањем
естетског, пре свега лепог у раду, култури и уметности“.(Дунђерски -Тодоровић,
2010, стр. 66-68).

На оснвоу горе наведеног можемо закључити да је циљ естетског васпитања деце у

породици подстицај развоја њихових способности запажања, доживљавања, вредновања и
стварања лепог у раду и свакодневном животу. Естетским васпитањем позитивно се делује
на дететтово интересовање и смисао за естетским лепим у уметности, природи, у
свакодневном животу. Детету треба указати на то да оно што друштво приказује путем тв
емисија, часописа не мора да значи да је то естетски лепо. То се свавкако може увидети
ситуацијом у нашој земљи. Велики број садржава које дете може видети на тв – у, у
новинама, уопште не показује естетску лепу слику нашег друштва. Естетско васпитање у
породици треба да стимулише разне стране личности детета – интересовање за уметношћу
и стваралаштвом, за интензивније физичко вежбање и телесни развој, и за морлани успон.

1.3.4.Физичко васпитање

У разматрању и рашчлањивању развоја и формирања свестране личностинајчешће

се полази од физичке компоненте. Телесна развијеност и здравље су основне потребе и
претпоставке развоја сваког човека. Физичко васпитање има велики значај за свестрани
развој младе личности, јер се у овом периоду јављају, развијају и формирају физичке
способности и укупан здравствени капацитет. Његов значај, посебно у најновије време
постаје изузетно актуелан и људи га све позитивније вреднују. На значај физичког
васпитања различито се гледало током историјског развоја друштва. Заступљеност
физичког васпитања у наставним плановима и програмима наших основних и средњих
школа између два светска рата била је више него формална, пре свега у виду гимнастике
која је имала третман вештине и другоразредни значај у односу на друге наставне
предмете. С друге стране, постојала су доста распрострањена „школска друштва “, која су
у свом програму рада имала значајан програм предвиђених телесних вежби и физичких
активности.

Савремени приступ физичком васпитању заснива се на високом друштвеном

вредновању ове компоненте, још увек више у програмским документима, а мање у
друштвеној и васпитној пракси. Према једној од бројних могућих систематизација које
налазимо у литератури, задаци физичког васпитања могу се груписати на следећи начин:

- „чување и унапређивање здравља;

- обезбеђивање правилног раста, развоја и очувања физичке снаге, односно физичких
и радних способности;
- стицање одговарајућих знања из области физичке и здравствене културе;
- изграђивање појединих моралних квалитета, у првом реду богаћење емоционалног
живота, као и примена појединих активности којима се јачају воља, одлучност и
друге позитивне људске особине;
- развијање смисла за лепо и складно као важан показатељ повезаности са естетским
вредностима (естетским васпитањем): лепота покрета, осећање за ритам и склад,
природно изражавање и понашање“. (Дунђерски -Тодоровић,2010: 59-61).

Све горе наведено указује на велики значај физичког васпитања. Свакако да деци
узор треба да буду родитељи тј. Њихов начин живота и њихове навике ка здравом начину
живот (правилна и здрава исхрана, упражњавање физичких активности, здравп жиљење).
За здав и правилан дететов раст и развој потребно је уносити витамине, протеине, угљење
хидрате и минерале. Избегавати нездраву исхрану (брзу храну, слаткише, пецива...). Дете
треба да стекне и хигијенске навике (одржавање личне хигијене, прање руку нако одласка
у тоалет, пре и после јела...). Све наведено утиче на развијање здравог и нормалног
физичког васпитања код детета.

2.РАДНО ВАСПИТАЊЕ

Васпитање и рад су две вечно, међусобно повезане и условљене друштвене

функције. Настају паралелно и као предуслов настанка самог друштва. Када се „рад
појавио као освешћен човеков начин борбе за егзистенцију и васпитање се појавило као
средство и начин преношења тих човекових првих радних искустава, израде и коришћења
оруђа за рад и производњу и развијања нових начина друштвеног живота“ (Трнавац,
Ђорђевић, 2010: 39).

Рад је основа и битан фактор друштвених односа и друштвеног прогреса, а радно

вапитање је неизоставан чинилац припремања младих за прихватање и развијање тих
односа.

Идеја радног васпитања јавила се већ у делима првих хуманиста, социјалиста,

утописта и касније у пројектима велике буржоаске револуције и у делима најпознатијих
педагошких класика.

Радно васпитање је у току свог развоја различито називано: радно-производно,

радно-техничко, радно-политехничко, радно и техничко итд.

Радно васпитање се остварује у процесу васпитања (у породици, школи,

ваншколским установама..) и подразумева припремање за све врсте рада.
 Ако прихватимо становиште да је „рад створио човека“ онда се може прихватити и
тезу о значају и улози васпитања у процесу унапређивања рада и производње.

2.1.Суштина радног васпитања

Рад као незаобилазан фактор друштвеног и индивидуалног развоја и делатност у

којој се у потпуности исказује социјална суштина човека, има крупну улогу у подстицању
и задовољавању различитих људских потреба. То је, свакако, разлог што се у педагошким
изворима) високо вреднује васпитни задатак садржаја радног васпитања. Притом није реч
само о томе да се кроз садржаје радног васпитања у школи, породици и друштву формира
човек који схвата значај и потребу радне делатности и уважава рад и радне људе, уме
радити у изабраној специјалности, него и о сазнању да рад у великој мери доприноси
умножавању и оплемењивању различитих дететових потенцијалности и стваралаштва.

Усавршавањем процеса рада и средстава рада, усложавао се и процес васпитања, а

истовремено се мењао и сам човек. Долазећирадом до вишег економског стандарда,
стварани су услови за боље организовано, рационалније и ефикасније васпитање, а све је
то доводило до откривања и увођења нових и усавршенијих процеса рад и средстава за
продуктивнији рад (производњу).

Осавремењавање васпитног рада умањује укорењен традиционализам у педагогији

(Микановић, Јевтић, 2015).

Радно васпитање у породици данас не обухвата само садржаје и задатке мануелног

и физичког, производног и услужног рада, већ и интелектуалне, духовне и стваралачке
активности. Циљ радног васпитања у породици јесте стално подстицање формирања
радних навика, развоја интересовања радне културе деце, чиме се позитивно утиче на
јачањесвојства воље и карактера и осталих особина детета.

Породична педагогија истиче, а позитивна пракса потврђује нарочиту васпитну

снагу методе подстицања.
 Подстицај је садржај који дете побуђује да одређену активност (радну активност)
на њену реализацију и постизање очекиваних исхода, без обзира на прерпеке на које дете
може наићи. Примена ове методе заснива се на снажном мотиву детета за постигнућем и
личном афирмацијом, за признањем и истицањем, поштовањем у пордици и ван ње.

У оквиру методе подстицања могу се користити средства спољашњег мотивисања

или стимулисања детета (признање, обећање, подршка, похвала награда и остала средства
(игре, промоције...).

Признање детету за неки обављени задатака који му је дао родитељ (сређена соба,
одрађен домаћи задатак итд), може дете да стимулише у наредним радним акивностима.
Доживљај делимичног успеха може позитивно мотивацинно да делује на дете.

Похвала је знак пажње и одобравање онога што је детеурадило или настојало да

реализује (Трнавац, Ђорђевић, 2010). Поједину децу треба охрабрити и за мањи корак, на
тај начин дете стиче самопоуздање, сигурност, подстиће се да направи следећи већи корак.

Обећањем се, најчешће код млађе деце најављује нешто што је за дете пожељно и
пријатно. На тај начин детету се даје нада да ако обави неки радни задатак, да ће се
испунити нека његова жеља. Овде је потребно да родитељ буде опрезан приликом давања
обећања детету. Неопходно их је комбиновати са осталим средствима породиичног
васпитања. Важно их је образложити, како се не би дешавало да дете нешто ради само
због обећања које је добио од родитеља.

Није пожељно претеривање у награђивању детета, јер ће оно обавити своје радне
задатке само ако се изврше обећања које су родитељи дали. Потребно је да родитељ буде
одмерен у награђивању детета.

Такмичење је одмереност у награђивању детета. Пречесто награђивање има

негативна дејства у васпитању, јер може довести до погрешних закључака детета да оно за
сваки успешно завршени радни задатак треба да буде награђено.

Такмичење се темељи на жељи детета за престижом. Неопхода је опрезност у

коришћењу овог средства у радном васпитању детета. Такмичарски задаци могу бити: ко
ће уредније слагати одећу, уредити радни сто, боље научити лекцију итд.
 Игре и игролике активности у породицу подстичу развој когнитивних способности
моралности, емоционалности и социјабилности деце. Игра је њихова природна потреба и
као таква снажан је и стални унутрашњи мотив (Илић, 2010). У игри се развијају све
компоненте дечије личности.

2.2.Циљ и задаци радног васпитања

Радно васпитање је (Бранковић, Илић, 2003): посебан процес којим се личност

васпитава и образује за рад и путем рада.

Задаци радног васпитања-код радног васпитања важна су четири основна

задатка: (Бранковић, Илић, 2003)

1. васпитни;
2. образовни;
3. рекреативни
4. професионално информисање и оријентација.

1.Васпитни:

 заснива се на раду као једном од врло моћних васпитања;

 код васпитаника треба развијати: позитиван однос према раду, културу рада,
позитивне карактеристике личности, а посебно воље и карактера;

2.Образовни:

 усвајање знања из рада и техничких наука;

 усвајање знања из производње и економије;
 формирање одређених вештина и навика у раду;
 формирање погледа на свет.

3.Рекреативни:
  ведро расположење;
 радост и задовољствоу раду;
 угодна забава;
 корисна разонода.

4.Професионално информисање и оријентација:(Бранковић, Илић, 2003)

- информисање о различитим професијама.

У процесу радног васпитања доминантни су и ови задаци:

1. Материјални- обухвата стицање одговарајућих знања, умења

и навика за успешно организовање и активно деловање;

2. Функционални- развијање различитих радних интелектуалних

способности без којих не би било успешне људске
делатности;

3. Васпитни- који подразумева формирање позитивног односа

према раду, што је најчешће врло сложен и суптилан задатак у
процесу васпитања; (Бранковић, Илић, 2003)

Реализација овако формулисаних задатака представља основни услов за успешно

изграђивање радне културе која у савременим условима добија високу друштвену и
васпитну вредност.

Радна култура може се посматрати у индивидуалном и друштвеном смислу. То,

дакле значи да се може говорити о радној култури мање или веће групе људи, али барем
статистички и обавезно без предрасуда – и о култури нације у целини. Радну културу чине
и одређују два основна фактора:
  однос према раду;
 стицање знања и развијање радних способности и навика.

Однос васпитаника према раду- представља изразито значајну педагошку

чињеницу. Може се говорити о различитом односу васпитаника према раду: од крајње
негативног до крајње позитивног. Свакако да се позитиван или негативан однос према
раду формира у процесу учења и рада у породици, предшколској установи, школи, али и
ван њих- на пример, посредством средстава масовне комуникације.

Стицање знања и развијање радних способности, умења и навика- у вези са овим

фактором, ваља рећи да није довољно само радити, већ је потребно и знати радити.
Савремени приступ обухвата оспособљавање младих за самосталан продуктиван рад, у
оквиру којег се подразумева самообразовање. Знати и умети радити садржи и друге важне
елементе: у првом реду, то је поседовање одређеног фонда општих и стручних знања без
којих се не може обављати ниједна делатност. Та знања у првом реду треба да буду
оперативна, применљива и селективна. Свако гомилање знања и чињеница без неког
систематског приступа вишеструко негативно делује и умањује могућност њихове
операционализације ( редовне примене у пракси).

„Тежиште рада, а тиме и учења- мењаће се и даље у правцу процеса управљања и

аутоматизовања, јер ће савремена техника и технологија све више преузимати улогу
непосредног физичког рада, чиме ће физичка снага човека па чак и његово пуко присуство
бивати све мање неопходни у све мањем броју фабричких и административних процеса.“
(Дунђерски -Тодоровић, 2010: 68- 70).

2.3.Фактори радног васпитања

Друштво, средина, школа, породица и друге околности, свакако утичу на дечје

разумевање света, природе, па и рада и усавршавања. Кад се ова тема помиње онда не
смемо заобићи чињеницу, да деца свој најранији развој, управо проживљавају у породици,
а затим прве званичне сусрете са образовањем имају већ са првим сусретима у школи.
 Да би деца разумела свет око себе и мењала га, на начин својствен свесном и
разумном бићу, она, једноставно морају користити рад. Првима којима је основна дужност
и обавеза, да се старају о начинима, на које ће будући људи употребљавати способност за
рад и стварање су родитељи. Школе се надовезују на ову часну дужност. Родитељи и
школе утичу на децу, на њихово ангажовање, поимање света, имају велики утицај на
међусобно понашање деце међу собом: а деца све то доживљавају, попримају од својих
васпитача и родитеља.Дешава се да само у оквиру једне породице, наилазимо на
двоструке мере, када је у питању усмеравање детета, према моралности и раду. Око чега
све може бити дилема?

Двоумљења око дечјег рада су због дилема око тога, када је добро да дете уопште
почне са помагањем и доприношењем заједници, шта може радити, да ли уопште треба да
ради и колико треба да ради како би се припремило на живот, који га чека?

Ако сви (отац, мајка, бака, дека, васпитач, старатељ) почну различито утицати на
малишане, онда они не могу да препознају, чему да теже, тако да у тим случајевима,
долази до збуњености васпитаника, који се обично повлачи и дете губи вољу. Има
породица, где су ставови усклађени, а утицаји на дете подједнаки од стране оба родитеља-
ово би ишло „глатко“, да немамо друге, сложене околности. Институције, које директно
утичу на навике и мишљење деце су предшколска установа и школа.

Школа је признати друштвени чинилац, који значајно утиче на васпитање,

образовање, формирање вештина и навика код деце, па самим тим и односа према раду и
материјалним и духовним богатствима.. Када помислимо, колико је сложен задатак
родитеља, ако су свесни чињенице да школа има предодређене програме „исте“ за сву
децу; разне наставанике, однос према новцу, достојанству, медијима, чак и слободном
времену малишана, али нема понуђене програме за практичан рад деце, нема ученичких
задруга, радних акција... и због свега тога долази до проблема.

На наше најмлађе, децу теба преносити моралне и радне вредности, да буду

одговорни према раду, и да се у ономе што раде залажу да постигну што боље резултате.
Учимо их да не расипају енергију на задовољства, која нити су сами произвели, нити могу
бити на корист. Значајно је да у раду доживимо задовољство и да радимо због
интересовања, радозналости па и потребе да се офирмишемо.

3.РАДНО ВАСПИТАЊЕ У ТРАДИЦИОНАЛНОЈ И САВРЕМЕНОЈ ПОРОДИЦИ

Развој детета али и његова воља да ради, ствара, потиче из породице. На дететов
однос према раду утиче и социјална средина у којој живи и која га окружује. У тој
средини већ смо поменули спада: породица, вршњаци, предшколска установа, улица,
пријатељи, друштвене институције, средства масовних комуникација итд.

У раном узрасту дете потпуно зависи од породице. Својим начином живота,

навикама, схватањима и ставовима породица поред психолошке индивидуалности
представаља изузетно значајну средину.

Постоје одређене разлике које се тичу радног васпитања у традиционалној и

савременој пордици.

Традиционалне породице су имале велику и значајну улогу. Тада су постојале

породице од угледа. Углед је у то време био један од битнијих карактеристика породице.
Традиционалне продице су биле велике, имале су велики број чланова. Баш ти чланови,
били су на окупу. Међусобно поштовање, је било у великој мери изражено међу
члановима. Знало се ко је за шта задужен. Тачно се знало ко шта ради, коју улогу има
отац, мајка, женско дете и мушко дете. Отац је био глава породице, он је имао најважнију
улогу, штитио је своју породицу, градио је углед у друштву, привређивао. Радио је
најтеже послове, послове у пољу, шуми, жртвовао се да донесе и прибави храну својој
продици, да заради новац којим би издржавао своје укућане, подучавао је децу и
усмеравао на прави пут. Породице су биле велике, па су сви били укључени у рад. Отац је
био пример како треба да се понаша мушко дете у породици. Мушка деца су имала права
да се школују, усвајају нова знања, учила су борилачке вештине и све оно што је потребно
да се породица заштити.

Дужност мајке, жене је била да обавља све кућне послове. Све оно што су радиле
жене, то су учила и женска деца. Али поред свих тих послова које су жене имале, училе су
децу вери и својим примером су показивале како треба да се понаша дете. У
традиционалној породици су се деца облачила у ношње,знала су која одећа се носи док су
код своје куће, а која када изађу ван.

Сав тај породични занат се преносио са колена на колено.

Код савремене породице, више није као што је некада било. Традиционална
породица је изгубила своје значење и сада се може само наћи на селу, док је више
савремена породица присутна у градовима.

Све оно што је одржавало породицу на окупу сада је уништено, тако да породице
губе све традиционалне вредности које су до сада имале. Време које чланови породице
проводе заједно је сведено на минимум, а разлози због чега је то тако су: посао, школа,
оно што највише утиче на децу су мобилни телефони,компјутери, интернет. Нису
заинтересована за рад, за помоћ својој породици око неког посла, око решавања неке
битне животне ситуације. Деца су доста размажена, одбијају сваку наредбу коју добију од
својих родитеља, уцењују родитеље, док је у традиционалној породици било много
дугачије. Деца нису смела да одбију оно што им је било наређено да ураде и нису смела да
се супроставе својим родитељима јер су деца имала поштовања. У савременој породици је
веома слабо заступљен договор, разумевање, заједнички рад, помоћ када је неком
потребна.

3.1.Одлике васпитања у традиционалној породици

 Некада, у нашој култури, породица је другачије функционисала него данас.
Породица се углавном састојала од више чланова, а самим тим, постојали су и већи
генерацијски јазови. Било је потребно доста толеранције како би се превазишле и
пребродиле разлике међу генерацијама.

Традиционалну породицу одликује патријархално васпитање, што значи да се отац

сматра „главом“ породице. Васпитање је засновано на раду, реду и дисциплини. У овом
опхођењу према деци отац је строг и озбиљан, сматра се да ће својом попустљивошћу и
нежношћу деловати тако да децабуду непослушна и размажена. Строгим понашањем он
обликује дететов карактер и управља његовим понашањем. Непослушност и несташлук
деце, санкционише се најчешће у види физичког кажњавања. Деца имају страх од
родитеља и зато без поговора поштују очев ауторитет. Деца у традиционалној породици
немају неке захтеве и прохтеве, спремна су да своје потребе ставе у други план , да их
одложе. Сви послови, унутар и изван куће, и сва задужења су распоређена, тако да деца у
раном добу стичу одговорност и самосталност, цене посао и израстају у примерне, добре и
вредне личности.

3.2.Одлике васпитања у савременој породици

Током промене и утицаја економских, политичких, културних, друштвених и

других односа, породица и васпитање у оквиру породице, мењали су се у складу са тим
променама и утицајима.

 Савремену породицу карактеришу демократски односи. У овом типу породице,

однос између чланова базира се на договарању и разумевању, уважавају се
мишљења и захтеви свих чланова породице, заступљена је равноправност и сви
једнако учествују у доношењу одлука и решавању проблема током заједничког
живота. Родитељи имају једнаку улогу у вапитању деце.

„Постоји неколико функција савремене породице, а то су: репродуктивна,

заштитна, емотивна, васпитна, репродуктивно-биолошка, економска и забавно-
рекреативна“ (Илић, 2010).Све функције су важне и имају за циљ да припреме децу као
активне чланове друштва. Да би дете израсло у здраву, моралну личност, личност која је
спремна за рад, потребно је поштовати све факторе од којих се ове функције састоје. У те
факторе убрајамо, на пример, хармоничне односе у породици, који се постижу неговањем
поштења и истине, затим пружање пажње деци, осећај прихваћености, сигурности и
разумевања, пружање помоћи, показивање емоција, али умерено, јер у супротном то може
утицати негативно на развој деце.

У данашње време, међутим, родитељи све чешће „праве уступке“ деци, решавајући
проблеме уместо њих, преузимајући њихову одговорност желећи да их заштите,
попуштајући им у свему, и то доводи до негативног утицаја на дете, дозвољавајући му да
манипулише и тако оно расте у размажену, егоцентричну и себичну особу. Услови у
којима се налази данашња, савремена породица често се мењају. На васпитање деце, осим
родитеља делују рођаци, вршњаци, медији (интернет, телевизија, штампа) и услед
њихових деловања утицај породице је ослабљен. Да би се негативни утицаји спречили,
потребно је да родитељи буду упућени на дете, да своје слободно време проводе са њим,
да дете увек налази подршку у њима, да може слободно да се обрати у сваком тренутку, а
задатак родитеља је да буду доследни, не превише попустљиви, принципијелни,због
изграђивања моралне личности детета.

Савремена породица тежи да васпитава свестрано образовану и слободну личност,

настоји да код деце развија позитивна карактерна својства, усклађује личне и друштвене
интересе, ствара услове да се деца оспособе да у зрело доба имају веру у сопствене снаге,
веру у људе и живот.

Одлике савремене породице су да се у њој негује топла породична атмосфера са

чврстим емоционалним везама између родитеља и деце. У овој породици за разлику од
традиционалне, дете је данас главни члан продице коме се посвећује максимална пажња,
па је готово читав породични живот подређен њему.

У периоду детињства потребно је детету пружити што више љубави јер се то

касније одражава на његов живот у зрелом периоду, на његову интеракцију са окружењем,
отвореност према другима, на љубав и разумевање за другога. Задовољавањем дететове
потребе за љубављу и нежношћу развија се касније осећање сигурности, безбедности,
прихваћености и припадности у друштву. Понашање родитеља деци служи као модел
коме она теже да се приближе или да се са њима поистовете.

3.3.Сличности и разлике између традиционалне и савремене породице

Сваки тип породице, у овом случају традиционална и савремена, имају за циљ да

васпитаник израсте у самосталну, здраву, моралну и радну индивидуу.

И у традиционалној и у савременој породици осим родитеља, на понашање

васпитаника делују и други фактори као што су остали чланови породице и вршњаци,
медији, васпитно-образовне институције. Указивањем поштовања према родитељу,
поштују се и основни морални принципи, а основни морални принципи се приказују кроз
вербално упућивање родитеља, као и личним примером. Деца најчешће за узоре и
примере имају своје родитеље, а сходно томе, родитељ се мора водити прописаним и
непрописаним нормама, односно скуповима правила који се састоје од низа вредности као
што су: поштење, упорност, поштовање старијих, патриотизам, храброст.

Од самог рођења детета,на првом месту сваког родитеља је важна и присутна

заштитна улога, и он се труди да детету обезбеди све врсте заштита као што су биолошка,
здравствена, социјална, економска итд, и ка томе теже сви типови родитеља.

Када говоримо о разликама између ова два типа породице, можемо рећи да су се
првенствено огледале кроз утицаје друштвених, историјских, културних, политичких и
осталих промена. И традиционално и савремено васпитање развијало се у складу са
постојећим променама и факторима који су утицали на њих. Затим, имамо разлике које су
се огледале у пољу кажњавања. У традиционалној, патријархалној породици присутна је
била физичка казна, батине, грдње, истеривање из куће, вучење за уши, косу. Родитељи су
сматрали да ће дете физички кажњено бити добро и послушно, да ће израсати у доброг
човека, отуда и израз „батина је из раја изашла“. Углавном је отац био тај који је
спроводио физичко кажњавање. Када је у питању била похвала, или нека врста
награђивања, родитељи се нису истицали у томе, јер су сматрали да се попустљивост и
нежност према детету одражавала на негативно понашање. Отац је био извршилац
дисциплине, а мајка, баба, деда и остали чланови породице, деци су пружали љубав, били
попустљиви, хвалили их. Док је у традиционалној породици било присутно физичко
кажњавање, у савременој те казне се односе на вербална средства, путем говора, придика,
као и ускраћивањем оних ствари које детету пружају неку врсту личног задовољства ( као
нпр: ускраћивање изласка, одузимање мобилног телефона на одређени временски период,
коришћење компјутера...).У коликој мери је присутно кажњавање, тако постоји и пружање
подршке детету за постигнут успех, за неко урађено добро дело ( лепо насликан цртеж,
висока оцена у школи, на време урађено неко задужење у виду кућног посла...), путем
похвале или награђивања. У савременој породици постоји боља (родитељи више пажње
посвећују деци, њиховим проблемима, жељама, прохтевима итд) комуникација и
повезаност родитеља и деце. У традиционалној породици родитељи су се у мањој мери
бавили дететом, мање га уважавали. Отац је био одлика строгоће, тако да деца нису ни
имала неке прохтеве, сама су извршавала своје обавезе ( домаће задатке су радила сама,
без помоћи родитеља), била су самосталнија.

3.4.Радно вапитање у породици

Родитељи имају сложен задатак, да своје дете припреме да радом зарађује за свој
живот и на тај начин доприноси општем друштвеном напретку. Да би дете израсло у
самопоуздану личност неопходно је да му родитељи у породици указују довољно
поверења, да га храбре да истраје у својим напорима, да га осамостаљују.
Осамостаљивање детета у задовољавању личних потреба, навикавање на
самопослуживање и његово ангажовање да помаже у кући и обавља део својих кућних
обавеза, су пут за формирање трајних и чврстих радних навика. Имитирајући рад
одраслих, играјући одређене улоге, обављајући радне задатке у кући, окружењу и вртићу,
деца уче да раде и уче да раде, на почетку свог живота почињу схватати као нешто
животно и ненаметнуто, као нешто што је део заједничког живљења људи. 

Радно васпитање има своју основу у пoродичном васпитању.

Све оно што деца раде док обављају неки задатак, то личи на игру, дете се
посвећује том раду. Јер се дете у игри осећа слободно, преиспитује себе шта може, шта
воли и у каквим ситуацијама ужива, а рад му може пружити осећај важности и
припадности и оно се осећа као комплетно биће.

Основе радног васпитања постављају се у породици кроз комуникацију и

међусобне односе између родитеља и деце. Пример представља најјаче „васпитно
„средство“ јер васпитаници уче по моделу, нарочито у периоду док не пође у школу, када
су отац и мајка пример који треба следити. Родитељи користе различите механизме како
би код деце развили радне навике. Најчешће коришћени механизми у породичном
васпитању су: подршка, идентификације и емпатија, сарадња, дружење и заједнички рад.

Подржавањем дете учи да ради оно што је добро и учи како да истраје и да се
сналази при обављању неког посла.

Дете међутим не треба присиљавати да увек ради оно што се од њега тражи, већ му
треба дозволити да на свој начин приступи неком послу јер ће се на тај начин оно
осамостаљивати.

Да би се код деце развиле радне навике родитељи најчешће прибегавају

механизмима у васпитању као што су подршка и идентификација.

Идентификација је поистовећивање са неком другом особом са жељом да особа

буде модел који треба сагледати. Дете учи по моделу, а први модели од којих дете учи да
се понаша јесу родитељи које дете воли и чије особине жели да „упије“ у себе. Касније се
повећава круг особа са којима они желе да се поистовете, и када излази из круга породице
и добија нове узоре. Учење по моделу је у најранијем узрасту веома ефикасно па је зато
важно да модели буду узорни у понашању, марљивости и раду.

Однос према раду је једна од најважнијих одредница сваке личности. Родитељи

имају сложен задатак да своје дете припреме да радом зарађује за живот и натај начин
доприноси општем друштвеном напретку. Родитељи, међутим, врло често овај циљ
прихватају само декларативно, а својим понашањем делују супротно. То се испољава на
више начина: лежерним односом родитеља према радним обавезама, преоптерећеношћу
једног родитеља у кући или сувише заштитиничким односом према детету. Уколико
васпитаници немају никакве радне обавезе или се сваки њихов покушај да ради спутава
оно ће постати несамопоуздана и несамостална личност.

Свако друштво има за циљ да поседује одговорне грађане и један од главних

задатака сваке здраве породице јесте васпитање младог бића да постане одговоран човек.
Одговорност представља спремност појединца да обавезе које прихвати испуњава добро и
на време. Може се испољити као однос према самом себи, као и однос према ширем
окружењу. Често је ова особина најважнији критеријум зрелости једне личности.
Прихватање и преузимање одговорности права је индикација зрелости, а развијено
осећање одговорности доприноси продуктивнијем раду појединаца и сваке радне
заједнице.

Данас је све више у производњи заступљен тимски рад па је и одговорност сваког

појединца значајна. У школи васпитаници често раде тимски и извршавање одређеног
задатка је важно за целу групу. Формирање одговорности почиње у детињсву на принципу
задужења и редовне контроле урађеног. Што је дете старије добија већа задужења, али и
веће уважавање његове личности, тиме и брже сазревање. Ако се на тој основи граде
међусобни односи у породици, даље се проширују на вртић, школу и друштвени живот,
формираће се одговорнији људи па ће бити и већих радних резултата.Сваки родитељ има
пред собом одговоран задатак -да му дете израста у стабилну, здраву, зрелу, вредну и
одговорну личност.
 4.МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА

1.1. Предмет истраживања

Предмет овог истраживања је радно васпитање у породици.

4.2. Проблем истраживања

Проблем истраживања је утврђивање како родитељи утичу на формирање радних

навика и усмерење детета на радне активности – радно васпитање

4.3. Циљ истраживања

Циљ истраживања је утврдити колико родитељи придају значај радном васпитању

у породици и њихова свест о значају радног васпитања за развијање радних способности,
умења и навика.
 4.4. Задаци истраживања

Задаци истраживања:

Утврдити колико су родитељи ангажовани у реализовању радног васпитања

Утврдити услове који утичу на квалитет радног васпитања
Утврдити у којој мери је породица спремна за развијање радних способности деце
Утврдити да ли родитељи и у којој мери организују заједничке активности које би
допринеле развијању радних способности
Анализирати који су то начини којима се формирају радне вештине и навике

4.5. Методе, технике и инструменти истраживања

За потребе овог истраживања коришћена је дескриптивна метода позната као

емпиријска или неекспериментална метода. Ослања се на емпиријске чињенице и
поступке који постоје у педагошкој пракси и који се узимају у обзир приликом
спровођења самог процеса истраживања и поступак анализе садржаја.Дескриптивну
методу карактерише опис појава, да би упознали њихове карактеристике и повезаност
међу њима. Инструмент истраживања је скала Ликертовог типа, а техника је анкетирање.

4.6. Популација и узорак истраживања

Узорак чине родитељи предшколске деце, чија деца похађају вртић “Милка
Диманић“ у Власотинцу. Величина узорака је била 54 родитеља предшколске деце.

Табела 1. Пол испитаника

Пол Број испитаника Проценат %

Мушки 21 38
Женски 34 62
Укупно 54 100
 Пол испитаника

Мушки
38%
Женски

62%

Табела 2. Стручна спрема испитаника

Степен стручне спреме Број испитаника Проценат %

Основна школа 2 4
Средња школа 20 37
Виша школа 13 24
Висока школа 19 35
Укупно 54 100
 Стручна спрема испитаника

4%
Основна школа
35% Средња школа
37% Виша школа
Висока школа

24%

4.7. Општа хипотеза

Претпостављамо да родитељи придају велики значај радном васпитању детета у

породици, јер су свесни колики је значај радног васпитања за развијање радних
спосбности, умења и навика код детета.

4.8. Хипотезе истраживања

Претпоставља се да су родитељи ангажовани за реализовање радног васпитања;

Претпоставља се да разни услови утичу на квалитет радног васпитања;
Претпоставља се да је породица спремна за развијање радних способности деце;
Претопставља се да родитељи организују заједничке активности које би допринеле
развијању радних способности;
Претопставља се да родитељи користе разне начине да формирају радне вештине и
навике код детета.
 5.АНАЛИЗА И ИНТЕРПРЕТАЦИЈА РЕЗУЛТАТА ИСТРАЖИВАЊА

Да би шире сагледали ситуацију односно став родитеља према развијању радног

васпитања вршили смо анкентирање истих скалом процене.

5.1.Ставови родитеља о радном васпитању у породици

Скалом процене анкентирано је 55 родитеља који су у анкети одговорили на 10

питања, анкентирање је било анонимно а резултате истраживања приказаћемо табеларно и
графички.
 1. Став родитеља о значају радног васпитања

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Важно је да се и родитељи баве
развијањем радног васпитања, а не 2 2 17 19 15
само институција.
Б) Родитељи треба да помажу детету
при развијању његових способности.
2 1 8 28 16
В) Важно је да родитељи створе
услове за самостални дечји рад.
3 2 7 29 14

60.00%
50.00%
40.00%
30.00%
20.00%
10.00% A
0.00% Б
В

2. Значај заједничког рада

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Детету треба омогућити да буде
укључено у свакодневне кућне 2 4 14 15 21
послове.
Б) Заједно са дететом обављамо
активност по његовом избору
(сређивање играчака, уређивање
3 2 19 13 19
баште, прављење колача...)
40.00%
35.00%
30.00%
25.00%
20.00%
15.00%
10.00%
5.00%
0.00% A
Б

Велики број родитеља сматра да је важно да и они учествују у развоју радног

васпитања деце, што се слаже са тврдњом „Важно је да се родитељи баве
развијањем радног васпитања, а не само институција.“.
Такође родитељи се слажу да треба помоћи детету при развијању његових
способности, што доказује тврдња „Родитељи треба да помажу детету при
развијању његових способности.“
Родитељи сматрају да деци треба омогућити услове за њихов самостални рад, јер
деца тако развијају своје способности и стичу радне навике. То би се односило на
тврдњу „Важно је да родитељи створе услове за самостални дечји рад.“.
Већина родитеља се слаже да децу треба укључивати у свакодневне кућне послове
и уважавати дечија мишљења, што су доказале тврдње „Детету треба омогућити да
буде укључено у свакодневне кућне послове“ и „Заједно са дететом обављамо
активност по његовом избору (сређивање играчака, уређивање баште, прављење
колача...)“ На основу прва два питања у анкети хипотеза „Претпоставља се да су
родитељи ангажовани за реализовање радног васпитања“ је потврђена.

3. Став родитеља о томе када дете треба да почне са самосталним радом

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Дете треба да почне са самосталним 11 8 15 9 15
радом тек када пође у школу.
Б) Предшколско дете треба да обавља
послове уз помоћ одраслог.
3 13 20 14 5

40.00%
35.00%
30.00%
25.00%
20.00%
15.00%
10.00%
Column1
5.00% В
0.00%
ем се ем се ем
аж м аж м аж
сл аже сл аже сл
не сл се Сл се
се Не чн
о ти
те и нос
п ш м у
Уо ели о тп
Д п
У

4. Самостални рад и његове предности

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Значајно је да дете што раније почне
са самосталним радом јер тако стиче 2 7 15 18 13
радне навике.
Б) Нема велике предности у томе у ком
узрасту дете почиње самостално да 1 16 12 15 11
обавља послове.
В) Самостални рад је најбоље искуство. 2 5 12 20 16
40.00%
35.00%
30.00%
25.00%
А
20.00%
Б
15.00% В
10.00%
5.00%
0.00%

Код ове тврдње „Дете треба да почне са самосталним радом тек када пође у школу“
родитељи се слажу делимично или у потпуности да деца треба да почну са радним
васпитањем онда када крену у школу.
Родитељи се не слажу у потпуности да дете треба са 2-3 године да почне са
самосталним радом,нису у потпуности сигурни да деца то могу у том узрасту.
На основу добијених резултата анкете код ове тврдње „Предшколско дете треба да
обавља послове уз помоћ одраслог“ мишљења родитеља су подељена. Једна група
родитеља се не слаже да дете треба да обавља послове уз нечију помоћ, а друга
група мисли да је потребна помоћ одраслог у обављању неког дечјег посла.
Са овом тврдњом „Значајно је да дете што раније почне са самосталним радом јер
тако стиче радне навике“ родитељи се делимично слажу или се слажу у
потпуности.
Родитељи мисле да није битан узраст када дете треба да почне са самосталним
обављањем неког посла. У овој тврдњи „Нема велике предности у томе у ком
узрасту дете почиње самостално да обавља послове“ има највише негативних
одговора.
Већина родитеља мисли да је самостални рад најбоље искуство које деца стичу. На
основу трећег и четвртог питања из анкете и хипотезе које смо поставили
„Претпоставља се да разни услови утичу на квалитет радног васпитања; “ нисмо
добили очекиване резултате. Има и родитеља који мисле да треба што раније
 почети са обављањем посла, али већина њих мисли да не треба много на томе
инсистирати код мале деце.

5. Колико је значајно време које родитељи посвете деци за развијање њихових

радних навика

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) За дететов психички развој и
развијање његових способности је
веома битно време које посветимо
0 3 16 21 15
детету.
Б) Дете уз помоћ родитеља лакше
превазилази препреке при раду и ствара 1 6 10 19 19
се осећај сигурности.
В) Уз охрабрење родитеља дете лакше
сасмостално обавља задатке и стиче 0 2 18 22 13
самопоуздање.

45.00%
40.00%
35.00%
30.00%
25.00% А
20.00% Б
В
15.00%
10.00%
5.00%
0.00%
Уопште се не слажем Не слажем сеДелимично се слажем Слажем се У потпуности се слажем

6. Колико стижем да посветим времена детету?

 Уопште Не Делимично Слажем У
ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Моја запосленост и друге обавезе не
дозвољавају ми да посветим довољно 6 13 21 10 5
времена детету.
Б) Због својих обавеза не придајем
велики значај радном васпитању.
1 23 20 6 5
В) Поред својих обавеза нађем времена
да се посветим детету.
0 3 11 22 19

45.00%
40.00%
35.00%
30.00%
25.00% А
20.00% Б
В
15.00%
10.00%
5.00%
0.00%
Уопште се не слажем Не слажем сеДелимично се слажем Слажем се У потпуности се слажем

Велика већина родитеља се слаже са тврдњом „За дететов психички развој и

развијање његових способности је веома битно време које посветимо детету“.
И родитељи су мишљења да деца лакше превазилазе препреке уз њихову помоћ, и
када осете да имају ослонац деца стичу сигурност при неком раду.
Дете треба охрабривати и стално бити уз њега како би оно имало веће
самопоуздање и вољу да самостално обави неки посао, то је мишљење родитеља.
Постоји доста родитеља који су у радном односу и они се слажу са тврадњом „Моја
запосленост и друге обавезе не дозвољавају ми да посветим довољно времена
детету“ да немају довољно времена за своју децу, али има и неких изузетака који
кажу да имају довољно времена које посвећују свом детету.
 И поред својих обавеза родитељи налазе колико-толико времена да се посвете
деци.Од добијених резултата из анкете везане за пето и шесто питање смо
потврдили хипотезу „Претпоставља се да је породица спремна за развијање радних
способности деце“.

7. Радно васпитање омогућава деци да се формирају као свестране личности

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Родитељи личним примером најбоље
развијају радно васпитање код деце
0 1 6 29 19
Б) Усвајањем дечијих предлога за
извршење неког задатка помажемо
детету да се осећа важно, сигурно и
0 0 8 24 23
корисно
В) Дете постаје свестрана личност уз
помоћ родитеља, рођака, вршњака и 0 3 10 23 19
друштвене средине уопште

60.00%

50.00%

40.00%
А
30.00%
Б
В
20.00%

10.00%

0.00%
Уопште се не слажем Не слажем се Делимично се слажем Слажем се У потпуности се слажем
 8. Веома је битно подстицати најмлађе у тачности и истрајности да било који
посао уради комплентно и до краја

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Веома је битна похвала за дететов
труд да би оно стекло сигурност у себе
и било мотивисано за извршење неког
2 1 6 22 24
''тежег'' задатка
Б) Подстичем дете да при извршењу
неког задатка поступа по правилима
1 2 9 23 20
В) Када дете наиђе на неки проблем
треба га подстицати да не одустане
лако и да нађе решење за одређен
1 3 11 22 18
проблем
50.00%
45.00%
40.00%
35.00%
30.00%
А
25.00%
Б
20.00% В
15.00%
10.00%
5.00%
0.00%
Уопште се не слажем Не слажем сеДелимично се слажем Слажем се У потпуности се слажем

Родитељи се слажу са тврдњом да је лични пример најбољи за развијање радног

васпитања код деце.
60% родитеља се слажу да је уважавање дечјег мишљења добро за дете. Што се
односи на тврдњу „Усвајањем дечијих предлога за извршење неког задатка
помажемо детету да се осећа важно, сигурно и корисно“.
Родитељи сматрају да је доборо за дете да се креће у широј околини где се
социјализује и постаје свестрана личност, што се слаже са тврдњом „Дете постаје
свестрана личност уз помоћ родитеља, рођака, вршњака и друштвене средине
уопште“.
Родитељи се у потпуности слажу да је похвала битна за дететов психички развој и
мотивацију, што се односи на тврдњу “Веома је битна похвала за дететов труд да
би оно стекло сигурност у себе и добило мотивацију и смелост за извршење неког
''тежег'' задатка“.
Такође родитељи се слажу да је извршење неког задатака битно да се поступа по
правилима.
Родитељи се слажу са тим да детету треба бити стална подршка, његов узор и
мотивација за напредак што потврђује хипотезу „Претопставља се да родитељи
организују заједничке активности које би допринеле развијању радних
способности“.
 9. Колико је значајан отворен и искрен однос између родитеља и деце

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Када моје дете има потешкоћа при
неком раду има слободу да ме пита за 0 1 11 26 17
помоћ
Б) Искрен и отворен однос између
родитеља и деце позитивно утиче на 0 1 12 27 15
дететову личност

60.00%
50.00%
40.00%
30.00%
20.00%
10.00%
А 10. Да
0.00% Б
ли
је у

радном васпитању битан приступ који родитељи имају према деци и како он
утиче на њихов психофизички развој

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
А) Комуникација коју имам са дететом
има велики утицај на његов развој
0 2 9 21 23
Б) Својим понашањем дајем пример
свом детету
1 1 4 26 23
50.00%
45.00%
40.00%
35.00%
30.00% А
25.00% Велики
Б
20.00%
15.00% број
10.00%
5.00%
0.00%
Уопште се не слажем Не слажем се Делимично се слажем Слажем се

родитеља сматра да је веома битан однос који имају са својим децом и да дете
треба да има слободу да се обрати родитељу за помоћ, што се слаже са тврдњом
„Када моје дете има потешкоћа при неком раду има слободу да ме пита за помоћ“.
70 % родитеља се слаже да је искрен однос најважнији у комуникацији са децом,
што се односи на тврдњу „Искрен и отворен однос између родитеља и деце
позитивно утиче на дететову личност“.
Родитељи се у потпуности слажу да је њихов однос са децом најбитнији за дечји
развој. Такође се слажу да својим понашањем дају пример свом детету. Овим се
потврђује хипотеза“ Претопставља се да родитељи користе разне начине да
формирају радне вештине и навике код детета“.
 ЗАКЉУЧНО РАЗМАТРАЊЕ

За успешан развој и квалитетно васпитање деце, осим позитивних ставова и

поступака у односима родитељ-дете, веома је важна општа атмосфера која влада у
породици, сигурност, поверење,љубав. Веома је битно какав је став родитеља према
детету у доба интензивног психо-физичког развоја, у време када млада личност учвршћује
своје ставове и вредносне оријентације. Зато се дете од самог почетка развоја мора
васпитавати да оно одрасте у свесну, одговорну и радну личност.

Родитељи њихов став и однос према деци веома су значајни, па чак и незаменљиво
чиниоци дететовог успешног развоја и васпитања. Породица је место где се гради и
формира личност сваког од нас. Начин на који се дете понаша и шта постаје у животу
зависи од породице из које је потекло и у којој је одрасло. Односи са родитељима, браћом
и сестрама у породици, најчешће су најинтензивнији односи које дете има у животу. Иако
касније дете стиче другове, важност и утицај породице остаје. Односи у породици модел
су односа које дете успоставља са другима.

Дете ће постати личност у сложеном контексту културе и друштвеног живота који

најпре упознаје у својој породици, кроз прозор свога дома, гледајући на спољни и још
увек непознати свет очима својих родитеља. Какав ће му се приказати тај свет зависиће од
тога шта му родитељи из тог света пренесу, како га они виде и доживљавају и какву му
представу о њему стварају, колико у њему учествују, прихватају или га одбацују.

Нега, развој, радно васпитање, васпитни рад и учење детета веома су сложени и
одговорни радни задаци родитеља. Да би родитељи што успешније организовали и
остварили породични живот, поред неопходних знања и умења, морају поседовати и
борјне људске кавалитете.

Дешава се да васпитне поруке родитеља нису усаглашене са примерима који они

пружају, што изазива недоследност у понашању деце. (нпр. родитељ говори детету да
треба да сложи своје ствари на полици, и да увек треба да буду склопљене и на свом
месту, а они своје ствари стављају свуда по кући где нађу згодно место, само не на својим
полицама.) Уколико се деци у одређеном облику не пруже конкретне и јасне ситуације
везане за неки рад или неку радњу, не можемо бити сигурни да ће она развити радну
навику и да ће се сама понудити када је потребна помоћ у некој ситуацији.

Развој, васпитни рад и учење детета веома су сложени и одговорни радни задаци
родитеља. Да би родитељи што успешније организовали и остварили породични живот
детета поред неопходних знања и умења морају поседовати и бројне високе људске
квалитете.

Заузетост родитеља пословним обавезама спречава их да проводе више времена са

својом децом. Чињеница је да са децом треба радити много, усмеравати дете ка вредним
садржајима, треба им поклањати више пажње и љубави.

Породица је та која обликује личност детета, утиче на његово понашање, његове

навике за рад и учење. Она такође преноси и обрасце понашања које дете најпре опонаша,
а касније их у некој животној ситуацији и репродукује.

На основу обављеног истраживања и на основу постваљеног циља истраживања

дошли смо до следећих закључака:

 већина родитеља сматра да је важно да и они учествују у развоју радног васпитања

деце, што се слаже са тврдњом „Важно је да се родитељи баве развијањем радног
васпитања, а не само институција.“.
 већина родитеља се слаже да децу треба укључивати у свакодневне кућне послове
и уважавати дечија мишљења
 већина родитеља мисли да је самостални рад најбоље искуство које деца стичу.
 већина родитеља се слаже са тврдњом „За дететов психички развој и развијање
његових способности је веома битно време које посветимо детету“.
 60% родитеља се слажу да је уважавање дечјег мишљења добро за дете.
 већина родитеља сматра да је веома битан однос који имају са својим децом и да
дете треба да има слободу да се обрати родитељу за помоћ
 70 % родитеља се слаже да је искрен однос најважнији у комуникацији са децом.

ЛИТЕРАТУРА

1. Будимир- Нинковић, Г. (2009). Савремена породица и школа, Јагодина: Педагошки

факултет.
2. Бранковић, Д., Илић, М. (2003). Основи педагогије, друго допуњено издање, Бања
Лука: Цомесграфика.
3. Будимир- Нинковић, Г. (2004). Вредносне оријентације младих и одраслих,
Јагодина: Учитељски факултет.
4. Грандић, Р. (1997). Породична педагогија, Нови Сад: Филозофски факултет.
5. Дунђерски Ј. С. и Дунђерски Ј. С. (2010). Основи педагогије, Лесковац: Филекс.
6. Ђорђевић, Б. (1985). Савремена породица и њена васпитна улога, Београд:
Институт за педагошка истраживања
7. Зуковић, С. (2012). Зборник института за педагошка истраживања о
пордициПородица као систем – функционалност и ресурси оснаживања., Vol.
XVIII UDK 159.922.8.072 125-143
8. Илић. М. (2010). Породична педагогија, Бања Лука: Филозофски факултет.
9. Јовановић, Б. (2000). Породично васпитање, Јагодина: Учитељски факултет.
10. Матејевић, М. и Николић, А. Традиционално и модерно у васпитним поступцима
родитеља, Филозофски факултет, Ниш.
11. Микановић, Б., Јевтић, Б. (2015). Педагогија – основна знања о васпитању, Бања
Лука: ГрафоМарк.
12. Орловић-Поткоњак, М., Тнавац, Н. (1980). Педагогија, Београд: Завод за уџбенике
и наставна средства.
13. Пејчић, Р. (2009). Улога родитељаи њихов однос према деци, Филозофски
факултет Источно Сарајево.
14. Печењикова, И.,А. (1949). Радно васпитање ученика у породици. Београд: Знање.
15. Станојловић, Б. (1996). Породица и васпитање деце, Београд: Научна књига.
 16. Трнавац, Н. (1996). Општа педагогија. Београд: Васпитачки факултет.
17. Трнавац, Н., Ђорђевић, Ј. (2010). Педагогија, Београд: Научна КМД.

ПРИЛОГ

СКАЛА ПРОЦЕНЕ

Поштовани родитељи, потребна нам је ваша помоћ. Молим Вас за сарадњу у циљу
прикупљања података за израду дипломског рада на тему Радно васпитање у породици,
која се ради на Факултету педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина.

Молим Вас да искрено изразите своје ставове (степен слагања) за тврдње које су
Вам дате у овој скали. Своје ставове треба да изнесете тако што ћете заокружити један
број за сваку тврдњу. Сваки број има своје значење, које је наведено у првом реду табеле.

Желимо да нам искрено одговорите на сва питања јер је ова анкета анонимна.

Хвала на сарадњи!

Уопште Не Делимично Слажем У

ТВРДЊЕ се не слаже се слажем се потпуности
слажем м се се слажем
Важно је да се и родитељи баве
развијањем радног васпитања, а не само 1 2 3 4 5
институција.
Родитељи треба да помажу детету при
развијању његових способности.
1 2 3 4 5
Важно је да родитељи створе услове за
самостални дечји рад.
1 2 3 4 5
Детету треба омогућити да буде
укључено у свакодневне кућне послове.
1 2 3 4 5
Заједно са дететом обављамо активност
по његовом избору (сређивање
играчака, уређивање баште, прављење
1 2 3 4 5
колача...)
Дете треба да почне са самосталним
радом тек када пође у школу.
1 2 3 4 5
Предшколско дете треба да обавља
послове уз помоћ одраслог.
1 2 3 4 5
Значајно је да дете што раније почне са
самосталним радом јер тако стиче 1 2 3 4 5
радне навике.
Нема велике предности у томе у ком
узрасту дете почиње самостално да 1 2 3 4 5
обавља послове.
Самостални рад је најбоље искуство. 1 2 3 4 5
За дететов психички развој и развијање
његових способности је веома битно 1 2 3 4 5
време које посветимо детету.
Дете уз помоћ родитеља лакше
превазилази препреке при раду и ствара 1 2 3 4 5
се осећај сигурности.
Уз охрабрење родитеља дете лакше
сасмостално обавља задатке и стиче 1 2 3 4 5
самопоуздање.
Моја запосленост и друге обавезе не
дозвољавају ми да посветим довољно 1 2 3 4 5
времена детету.
Због својих обавеза не придајем велики
значај радном васпитању.
1 2 3 4 5
Поред својих обавеза нађем времена да
се посветим детету.
1 2 3 4 5
Родитељи личним примером најбоље
развијају радно васпитање код деце
1 2 3 4 5
Усвајањем дечијих предлога за
извршење неког задатка помажемо
детету да се осећа важно, сигурно и
1 2 3 4 5
корисно
Дете постаје свестрана личност уз
помоћ родитеља, рођака, вршњака и 1 2 3 4 5
друштвене средине уопште
Веома је битна похвала за дететов труд
да би оно стекло сигурност у себе и
било мотивисано за извршење неког
1 2 3 4 5
''тежег'' задатка
Подстичем дете да при извршењу неког
задатка поступа по правилима
1 2 3 4 5
Када дете наиђе на неки проблем треба
га подстицати да не одустане лако и да 1 2 3 4 5
нађе решење за одређен проблем
Када моје дете има потешкоћа при
неком раду има слободу да ме пита за 1 2 3 4 5
помоћ
Искрен и отворен однос између 1 2 3 4 5
родитеља и деце позитивно утиче на
 дететову личност
Комуникација коју имам са дететом има
велики утицај на његов развој
1 2 3 4 5
Својим понашањем дајем пример свом
детету
1 2 3 4 5