УЛОГА ВАСПИТАЧА У РАЗВОЈУ КРЕАТИВНИХ

СПОСОБНОСТИ ДЕЦЕ ПРЕ ПОЛАСКА У ШКОЛУ

 САДРЖАЈ
УВОД .............................................................................................................................. 3
ABSTRACT .................................................................................................................... 4
1. УЛОГА ВАСПИТАЧА У ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ ................................................ 5
1.1. Личност васпитача ........................................................................................... 6
1.2. Квалитет емоционалне везе васпитач – дете ............................................... 8
1.3. Значај васпитачеве личности за стваралаштво........................................ 10
детета предшколског узраста............................................................................... 10
2. УЛОГА И ЗНАЧАЈ ВАСПИТАЧА У ОРГАНИЗАЦИЈИ ............................... 12
ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ ПРОЦЕСА .............................................................. 12
2.1. Улога васпитача у активностима деце ....................................................... 13
2.2. Улога васпитача у слободним активностима ............................................ 17
2.3. Улога васпитача у игри деце ........................................................................ 18
2.4. Дечја игра и стваралаштво ........................................................................... 21
3. ДЕФИНИЦИЈЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА ........................................................ 24
3.1. Креативност ..................................................................................................... 26
3.2. Конструктивизам ............................................................................................ 27
3.3. Индивидуализовани приступ ........................................................................ 28
4. СТВАРАЛАШТВО КАО САЗНАЈНИ ПРОЦЕС ............................................. 29
4.1. Музичко стваралаштво предшколског детета .......................................... 31
4.2. Ликовно стваралаштво предшколског детета .......................................... 32
4.3. Језичко (говорно) стваралаштво деце предшколског узраста ............... 32
5. КРЕАТИВНЕ СПОСОБНОСТИ КОД ДЕЦЕ ................................................... 34
ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА ................................................................................ 34
6. УЛОГА ВАСПИТАЧА У РАЗВОЈУ КРЕАТИВНИХ СПОСОБНОСТИ И
СТВАРАЛАЧКОГ ИЗРАЖАВАЊА КОД ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ
УЗРАСТА ..................................................................................................................... 37
6.1. Како подстицати креативност ...................................................................... 38
6.2. Креативне радионице за децу ....................................................................... 39
6.3. Креативне идеје за рад са децом................................................................... 40
7. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА .............................................................. 46
7.1. Предмет истраживања ................................................................................... 46
7.2. Значај истраживања ....................................................................................... 46
7.3. Циљ истраживања .......................................................................................... 46
7.4.Задаци истраживања ....................................................................................... 47
7.5. Хипотезе истраживања .................................................................................. 47
7.6. Варијабле истраживања ................................................................................ 47
7.7. Методе у истраживању................................................................................... 47
7.8. Поступци (технике) у истраживању ............................................................ 48
7.9. Инструмент у истраживању .......................................................................... 48
7.10. Узорак у истраживању ................................................................................. 48
7.11. Резултати истраживања ............................................................................... 48
ЗАКЉУЧАК ................................................................................................................ 54
ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................ 56
ПРИЛОГ ...................................................................................................................... 57

2
 УВОД

Креативност (машта, спонтаност) се среће код све деце, али

код мањег броја одраслих. Деца поседују невероватне инвентивне
способности. Сва деца имају невероватне таленте а ми их траћимо
немилосрдно. Креативни начин размишљања се може увежбавати
и представља функцију која се у односу на знање увелико
запоставља. Креативност у образовању је подједнако битна као
писменост и требало би да јој дамо исти статус. Најбитније је,
подстицати и развијати креативне способности и овај процес
започети у што ранијем периоду дечјег развоја.
За нас је од посебног интереса са теоретског и истраживачког
аспекта разјаснити однос дете-васпитач-креативност, односно,
улогу васпитача у развоју креативних способности код деце
предшколског узраста.
У специјалистичком раду креативност предшколске деце
објаснићемо кроз следеће глобално-структурално-логичке целине:
- теоријско сагледавање проблема,
- методологију истраживања,
- анализе и интерпретације резултата и
- закључна сазнања и констатације.

3
 ABSTRACT

Creativity ( imagination, spontaneity ) were found in all the children,

but in a small number of adults. Children have a remarkable inventive
ability. All children have incredible talent and we 're looking for them
mercilessly . Creative thinking can be trained and is a function that is in
relation to the knowledge greatly disadvantage . Creativity in education is
just as important as literacy and we should give it the same status. The
most important thing is to encourage and develop creative abilities and to
start this process as early as possible in children's development .
For us it is of particular interest from a theoretical and research to
clarify the relationship aspect of child - educator - creative , ie , the role of
teachers in the development of creative abilities of children of preschool
age.
The work of the specialist will explain the creativity of preschool
children through the following global- structural- logical sections :

- The theoretical consideration of the problem ,

- Research methodology ,
- Analysis and interpretation of results and
- Closing findings and conclusions .

4
 1. УЛОГА ВАСПИТАЧА У ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ

Улога васпитача је деликатна и сложена. Деликатност је у томе

што грешке учињене у васпитању и образовању предшколске деце
имају далекосежне последице, а често могу бити препрека даљем
развоју и напредовању деце. Васпитач предшколске установе
организује васпитно-образовни процес и руководи њим. Он
плански и организовано уводи децу у свет природе и друштва,
развијајући при том њихова чула, интелектуалне и естетске
способности, а такође и особине друштвеног понашања. На тај
начин он остварује веома сложене васпитно-образовне задатке,
односно задатке телесног, интелектуалног, моралног и естетског
васпитања. Специфичним начинима рада, у сталном контакту са
децом, васпитач делује на њихов телесни и психички развој, а тиме
ствара основе за формирање будућих грађана који ће учествовати
у друштву и стварати нове друштвене вредности.
Улога васпитача је не само деликатна и сложена већ у својој
суштини стваралачка. У живом и динамичном процесу васпитно-
образовног рада у предшколској установи васпитач свакодневно
решава педагошке проблеме у вези с индивидуалним и групним
педагошким ситуацијама. Суштина ове стваралачке делатности је
у откривању узајамних односа између ситуација и поступака
којима се оне решавају. Због тога је рад васпитача праћен сталним
посматрањем и анализом понашања сваког детета. Праћење
новина и научних достигнућа даје његовом стваралаштву
подстицаје и садржаје. Према томе, васпитач је и креатор
васпитно-образовног процеса и у оквиру тог процеса он делује као
вођа, сарадник, саветник и родитељ.
„Као члан своје радне заједнице и средине у којој живи,
васпитач обавља разне друштвено-културне функције, учествује у
друштвеном и јавном животу, покреће културно-просветне акције
у вези с проширивањем и унапређењем рада предшколских
установа, с културно-забавним животом предшколске деце која
живе у породицама, сарађује с разним друштвеним и омладинским
организацијама залажући се да предшколска установа у пуном
смислу постане саставни део друштвеног живота.“ (др. Даринка
Митровић, 1980.)

5
 Васпитачи уз родитеље имају најзначајнију улогу у васпитању
предшколске деце. Они се професионално припремају за свој
животни позив, они су носиоци друштвене бриге за мало дете и
друштвено одговорни за остваривање циљева и задатака
васпитања. Личност васпитача је интересовала свако друштво.
Тако је још Платон рекао: „Ако у Атини буду лоши обућари.
Атињани ће ићи боси, а ако буду лоши васпитачи, Атина ће
пропасти“. Зато је разумљиво колики значај личности васпитача
придајемо у нашем друштву. (Наталија Витас, 1983.)

1.1. Личност васпитача

Васпитач је „модел стручњака“ за васпитање детета

предшколског узраста. Он персонификује целокупни васпитно-
образовни курикулум и стратегије којима се подстиче раст, развој,
васпитање и образовање детета. То је медиј између деце и
курикулума, деце и деце, деце и родитеља, родитеља и других
васпитача. Данас се на улогу васпитача гледа сасвим другачије од
оног из прошлости. То више није особа која чува и храни децу,
која одређени део дана (док су на послу) замењује родитеље.
Васпитач је добио нове димензије свог деловања које су
првенствено усмерене на праћење и подстицање развоја,
васпитања и образовања деце. Његов рад се темељи на научним
парадигмама до којих су дошле многе научне дисциплине које
проучавају биолошки, социјални, емоционални, медицински и
педагошки развој детета. Отуда је његова улога захтевна, сложена
и увек отворена за нова сазнања и искуства. Васпитач је отворени
персонални модел који своје деловање заснива на одређеним
биосоцијалним, социо-емоционалним и едукативно-креативним
потребама деце одређеног узраста и у одређеним историјским,
социјалним и друштвеним приликама. Васпитач партиципира и
антиципира, даје и узима.
Његово „давање“ је у импулсима, подстицајима, моделовању,
координирању, мотивисању, а „узимање“ се огледа у сазнањима до
којих је дошао посматрајући активности деце и идентификујући
њихове потребе и развојне степене на којим се налазе и оне који
долазе. То је отворена и стваралачки стручна особа с израженим
креативним ставовима и поверењем у моторичке, перцептивне и
стваралачке могућности деце тог узраста. То је дубоко осећајна и
емпатична особа с јасно израженим алтруистичким ставовима.

6
Свој смисао рада види у заједничком раду с децом, ненаметљивим
подстицањима. Увек зна шта жели да постигне код одређеног
детета и то реализује у спонтаним и ненаметљивим дечјим
активностима. Посматрачи би могли констатовати како се
васпитач игра са децом. Та је игра дубоко прорачуната у прилог
откривања и задовољавања дечјих развојних, васпитних и
образовних потреба. Па, чак, и дете кад се „игра“, и оно тада
решава неке своје задатке које је пред себе поставило.
„Васпитач се договара са децом, прихвата њихову иницијативу,
радује се активностима, покушајима и успесима деце, подстиче их
да решавају проблеме, да дају своја тумачења и траже одговоре, не
инсистира на точности већ уочава и подстиче радозналост,
разноликост, необичност, оригиналност, слободу, самосталност и
иницијативу, помаже да неуспехе и грешке не доживљавају као
обесхрабрење већ као изазов за нова тражења и покушаје. Будући
да дете учи и усваја вредности, путем идентификације и
имитације, васпитач мора бити свестан да целокупном својом
личношћу и понашањем представља за дете узор за
идентификацију и особу од поверења.“ (др. Марко Стевановић,
2001.)
Успех васпитача условљавају следећи чиниоци:
• интересовање и љубав према педагошком позиву,
• интелигенција и општа култура васпитача,
• посматрачки дар,
• познавање психологије детета, циљева и метода
васпитног рада,
• педагошки такт и емоционална стабилност.

Љубав према педагошком позиву изражава у исто време

веровање у моћ васпитача. Она је повезана с љубављу према деци,
што је једна од битних претпоставки за однос између васпитача и
деце. Дубок емотивни однос је неопходан јер даје детету сигурност
и поверење.
Васпитач мора да поседује довољно широку општу културу и
висок степен интелигенције. Општа култура у савременом
значењу подразумева познавање основних законитости које
владају у природи, друштву и људском мишљењу, познавање
матерњег и страних језика, достигнућа савремене технике,
уметности и развијање интелектуалне и естетске способности.
Способност посматрања је педагошка способност која је
потребна сваком васпитачу, јер васпитач мора пратити развој и

7
напредовање сваког детета и на основу тих података постављати
дијагнозу и прогнозу, односно на основу објективних података
управљати васпитним процесом.
Педагошки такт се дефинише као способност адекватног
реаговања васпитача у разним ситуацијама васпитно-образовног
процеса и разрешавања педагошких проблема. Ово схватање
истиче да се педагошки такт ослања на психолошко познавање
деце, на познавање законитости васпитног процеса и метода које
обезбеђују његову ефикасност.
У склопу проблема личности васпитача и нужних својстава које
савремени концепт васпитања предвиђа, значајна је емоционална
стабилност васпитача. Живот и рад са децом, разни конфликти
међу њима, њихов однос према васпитачу, контакти и сарадња са
родитељима и са члановима колектива у предшколској установи
претпоставља менталну стабилност и уравнотеженост васпитача,
која се изражава у стрпљивом, објективном и принципијелном
поступању и реаговању, у критичном и самоктитичном односу
према решавању свакодневних проблема.
Познавање васпитног процеса и психологије деце
предшколског узраста је значајна компонента структуре личности
васпитача. (др.Даринка Митровић, 1980.)

1.2. Квалитет емоционалне везе васпитач – дете

Од личности васпитача највише зависи спонтаност и

прилагодљивост ритма живљења, као и читава атмосфера у дечјем
вртићу. Ако је васпитач крут и нервозан, то ће се одразити у
облику напетости и отпора код деце. Ако је понашање васпитача
недоследно и хировито, такво ће бити и понашање деце. Ако се он
понаша весело и неусиљено, деца ће то прихватити као саставни
део опште атмосфере у вртићу. Према томе, хоће ли се предвиђени
садржаји и распоред активности исказати као богат извор нових
искустава и развојних подстицаја за децу, или проузроковати
отпор, неспоразуме и конфликте, највише зависи од васпитача. На
понашање васпитача, као што је утврђено, осим онога што је
научио током свог школовања и захваљујући уобичајним
начинима стручног усавршавања, значајно утиче и
његова„имплицитна“ педагогија. Добар васпитач се препознаје,
пре свега, по томе што му његов посао представља задовољство.

8
 Он воли децу и добро се осећа у њиховом друштву, поштујући у
сваком од њих јединствену људску личност која се развија. Иако
има сасвим одређен став према одређеним облицима понашања, он
прихвата свако дете и има разумевања за његове поступке. Своја
осећања према деци добар васпитач изражава тоном којим им се
обраћа, изразом лица и речима. Дете мора осећати да је васпитач
„на његовој страни“, да му оно нешто значи, да га уважава, цени,
радује се његовим успесима и не осуђује га за неуспехе јер верује у
његов позитиван развој као и своје могућности да му допринесе.
Такав васпитач је такође свестан и својих ограничења и
недостатака и не покушава да обмањује децу митом о властитом
савршенству, већ је у стању да призна своје грешке и учи из њих.
Нарочито је осетљив на дечје потребе и очекивања према њему и
радо је спреман да им удовољи. У њему дете налази особу спремну
да му узврати позитивне емоције, да му на осмех одговори
осмехом, помилује га, загрли, утеши, узме у наручје...
Од првог дана боравка деце у установи васпитач ради на
успостављању богатог и садржајног емоционалног односа са
њима, који је обострано пријатељски, сараднички и заснива се на
међусобном уважавању, поверењу и бризи. Детету је потребно да
осети да је васпитач заинтересован за њега лично а не само за оно
чиме се дете бави. Блискост са децом омогућава му да постигне
много више у деловању на дечји развој и учење и то на начине који
се вероватно не би показали као ефикасни кад би их применила
детету непозната особа. Осим тога, дете никада неће бити „дрско“
са особом која му читавим својим понашањем исказује поштовање,
која је срдачна и блага у опхођењу, која га не гледа са висине и не
инсистира на покорности. Чак и у случајевима када дође до
неслагања између њега и детета, васпитач то не прихвата лично, не
испољава горчину и не прети му прекидом добрих односа.
Одређен отпор захтевима васпитача и испробавање њиховог
стварног значења у конкретним ситуацијама живота и рада у
вртићу су сасвим нормална појава јер се не може очекивати од
детета да се пасивно прилагођава свему што се од њега затражи.
Њему је потребно самопотврђивање као и ситуације у којима
доказује да се разликује од других по томе јер не воли неко јело,
јер жели да поново чује одређену причу, јер се у једном тренутку
осећа уморно или му је досадно, јер не жели прекинути своју игру,
јер жели да скрене групни разговор на тему која њега интересује и
сл. Сасвим је природно да дође до противљења, препирке, па чак и
љутње у његовим реакцијама на захтеве васпитача, који треба

9
поштовати његово право да има различите жеље и мишљења али и
да, када је потребно, спроведе захтев до краја. Међутим, дете не
треба осетити да је мање прихваћено, цењено и вољено због тога
што је испољило одређене разлике. Тако ће боље схватити
конструктивну улогу и одговорност коју васпитач има у
организацији живота и рада групе и на поштовање одговорити
поштовањем. Природност је најважнија особина правилног односа
васпитача према деци. Свака усиљеност, извештаченост,
пренемагање, сладуњаво коришћење деминутива и других
посебних начина обраћања деци, суштински онемогућава
изграђивање искреног, отвореног, природног односа какав треба
успостављати између млађих и старијих. Деца сасвим добро
осећају када се покушава манипулисати њима, што их у почетку
збуњује а затим наводи да и сама почну развијати механизме
манипулације са одраслима.
У извесном смислу однос васпитача према детету се
интериоризује у његов однос према самом себи. Ако је одрасли
одлучан и толерантан, ако од њега очекује позитивно понашање,
успех у активностима, залагање и искреност, дете ће све учинити
да оправда оваква очекивања и односиће се на исти начин према
самоме себи. Он треба да служи деци за пример као особа која
обавља свој посао истрајно и вешто, која решава проблеме
стрпљиво и захваљујући свом труду постиже успехе.
Свој ауторитет у групи васпитачи постижу на разне начине.
Њихова типологија начињена је полазећи од тога како су
расподељена права и дужности између њега и деце: код
ауторитативног васпитача, васпитачи имају само права а
васпитаници само дужности, код анархичног је обрнут случај, док
код демократског постоји равнотежа између права и дужности и
оне су расподељене сразмерно једнако – свакоме према
могућностима,да их се придржава и остварује, што значи да су
одрасли и деца изједначени. (др.Емил Каменов, 2002.)

1.3. Значај васпитачеве личности за стваралаштво

детета предшколског узраста

Да би дете могло бити креативно, треба му помоћ родитеља и

васпитача. Ако они нису креативни нека покажу наклоност према

10
својој креативној деци и нека им омогуће испољавање
стваралачких потенцијала с којима располажу.
Креативност васпитача манифестује се оригиналношћу
методских поступака и уопште поступака у раду, отвореношћу,
флексибилношћу. Креативан васпитач увек располаже мноштвом
оригиналних идеја, инвентиван је, дозвољава деци да у свакој
прилици производе нове идеје, избегава понављање властитих
поступака или начина рада других. Увек је осетљив према
садржајима које интерпретира, према деци и свим оним чиниоцима
који су везани за васпитни процес и изграђивање слободне
независне личности. Васпитач стваратељ у свом раду непрекидно
проналази нове методе и начине рада. Иновације стваралачки
примењује, заједно са децом одабира средства за рад, а ствара и
нова. Креативан васпитач никад није потпуно задовољан својим
знањем. Он стално трага за новим информацијама коригујући свој
рад и развијајући стваралачке способности деце. У примени
методичких и других иновација уноси нове елементе које
самостално бира (ствара). Он првенствено има организаторску и
педагошку функцију, покретач је стваралачких активности деце.
Он се не придржава устаљених форми рада него својим радом,
знањем, умећем и сталним стручним усавршавањем развија
стваралаштво код деце.
Увек тежи ка бољем, открива нове могућности и начине
властите педагошке праксе. У свом раду непрестано
екпериментише што преноси и на децу. Стално доживљава жељу
за још бољим радом. Он нема главну реч у групи, већ само
подстиче, упозорава, мотивише и прати децу и њихова
интересовања.Увек делује примером на децу. Он мора бити
способан да од деце створи мале истраживаче, који се не
задовољавају добијеним, који желе увек нешто више. Подстиче
децу на самосталан истраживачки рад и тражење различитих
путева у стицању сазнања. Веома је близак деци и њиховим
стваралачким идејама. (др.Марко Стевановић, 2001.)

11
 2. УЛОГА И ЗНАЧАЈ ВАСПИТАЧА У ОРГАНИЗАЦИЈИ

ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ ПРОЦЕСА

Васпитни рад је процес који условљава више фактора.

Теоријски, овај процес се мозе схватити као усклађивање многих
елемената. До елемената се долази општим теоријским приступом
и анализом васпитне праксе. Углавном се може рећи да се
васпитни рад одвија у комуникацији између два субјекта-
васпитача и детета. Та комуникација одвија се на одређеним
садржајима, уз коришћење одређених метода, принципа,
дидактичких средстава, материјала, у одређеном простору,
одређеним процесима, итд. Сви ти елементи се међусобно
преплићу и повезују, па је васпитни рад у ствари резултат њихових
међусобних односа, који осигуравају квалитет васпитног процеса и
васпитних резултата. Пракса васпитног рада полази од креативног
усклађивања свих наведених елемената: активности детета,
мотивације и њихових способности и активности васпитача, добро
одабраних и одмерених поступака, избора садржаја,циљева и
задатака рада,материјала и техника, дидактичких средстава,
метода, принципа, избора места за активности,уз добро одвијање
најадекватнијих процеса,праћења тих процеса и елаборирањем
резултата.
Васпитачи у дечјим вртићима требају организовати и водити
активности за децу предшколског узраста, подучавати децу
основним елементима понашања и обавештавати родитеље о
дечјем напретку. Они требају бити међу децом не као чувари, него
као подстицај за њихов раст и пример за њихово понашање. Од
способности и залагања васпитача у великој мери зависи развој
детета предшколског узраста.Зато, нису само родитељи одговорни
за васпитање своје деце, заједно с њима и васпитачи учествују у
васпитању и образовању деце. Сматрам да деловању и функцији
васпитача треба посветити много више пажње него што се то данас
чини. Многи васпитачи ни сами нису свесни колики је њихов
утицај на развој и напредак деце. Деци је потребан не само учитељ,
него и глумац, инспиратор, водитељ, креатор, сарадник,
истраживач, борац, евалуатор и сл. Потребан им је свестран
васпитач којем ће интересовања, потребе и способности деце бити
на првом месту. Такав васпитач ће их мотивисати, охрабрити и
подстаћи њихов развој. Поред одређених „правила“ и принципа у

12
васпитању и образовању, сваки васпитач има своју „имплицитну
педагогију“ на основу које делује на васпитање и образовање
деце.Васпитач мора с временом постати неприметни организатор
васпитно-образовног процеса у којем ће све активнију улогу
попримити појединци. Како би он могао систематски деловати на
развој детета, треба познавати све основне карактеристике његовог
раста и развоја. Посебно треба истакнути нужност да се познају и
примењују основни принципи менталне хигијене, јер то помаже
детету да створи конструктивне ставове и спречи појаву
менталних поремећаја насталих због незадовољених потреба и
њихове могуће компензације.
Уместо става да је дете криво за своје неприхватљиве поступке,
ментална хигијена упућује на нужност утврђивања узрока који
изазивају понашање с битним карактеристикама интровертности
или екстровертности. Природно, узроци могу бити и у самом
детету, али их много чешће узрокује околина у којој оно живи. За
утицајнији васпитни рад потребна је љубав васпитача према деци.
Ту своју љубав он неће изражавати мажењем и претераном
попустљивошћу приликом преступа, већ праведним вођењем деце,
уљудним приступањем сваком детету и захтевима који проистичу
из схватања дететових могућности. Акцептирајући став да деца
усвајају начине понашања и поступака опонашајући одрасле,
истичем колико је важна улога човека који први пут у животу
детета ради с њиме систематски и поставља му одређене захтеве (
ако изузмемо васпитни рад у породици). Управо су зато посебно
важне карактерне особине васпитача, па би оне морале бити такве
да буду узор свој деци. То су истинољубивост, поштење,
скромност, самосталност, одлучност, промишљеност,
многостраност, племенитост поступака.. Томе треба додати значај
који има говор васпитача.
„Велики значај у васпитном раду има педагошки оптимизам
васпитача, његов смисао за ново, сређен однос према животу и
добро расположење.“ ( Рудолф Згомбић, 1982.)

2.1. Улога васпитача у активностима деце

Стваралачко изражавање детета има смисла само онда ако се

подстиче његов лични израз и ако му се пружи могућност да кроз
разне активности потврђује и открива себе као стваралачко биће.
За развој дечје личности потребни су стална брига васпитача

13
посвећена изазивању, подстицању, усмеравању и богаћењу дечје
активности а не њеном потискивању или дириговању њоме. Његов
основни задатак је осигурати место, време и опрему за дечју
активност пре него што започне, а затим јој омогућити да се што
интензивније и садржајније развија. Посао васпитача се не састоји
у томе да пружа деци одговоре на питања која нису поставила, већ
да их учини свесним проблема и пружи им помоћ у њиховом
самосталном решавању. Највећа помоћ васпитача детету се огледа
у задовољавању његових потреба и помагању да се све више
ослања на властите снаге, односно, стиче независност од помоћи
одраслих. Постоје многе врсте помоћи. Једна је врста помоћи када
васпитач показује детету како распознати предњи део џемпера а
друга ако му га обуче. Ако је циљ васпитања да се дете постепено
осамостаљује, увек је боље показати му начин како да дохвати
жељени предмет прислањањем столице уз ормар, него га
дохватити уместо њега. Свакако, овај други поступак захтева више
времена и стрпљења. Рискирају се грешке и неспоразуми, али кад
дете успе нешто да уради за себе, реши неки проблем, то је велики
допринос његовом поверењу у властите могућности и стицању
позитивне слике о себи. Истовремено треба имати на уму да ово
усмеравање детета да се ослања на властите снаге не значи и
одбијање његових молби за помоћ. Понекада је она неопходна
детету, а догађа се и да је тражи само зато да би скренуло пажњу
на себе и да би нашло повод за комуникацију са васпитачем.
Потребно је пружити му помоћ увек када дете стварно осећа да
му је потребна, на начин који највише одговара развоју његове
самосталности и креативних способности.
Васпитач има важну саветодавну улогу у организацији дечјих
активности јер се не може ослонити на то да ће деца увек имати
иницијативу у кориштењу свих могућности које су им понуђене.
Он их уводи у кориштење опреме показивањем као и причањем,
придружује им се у испробавању играчака и других ствари око
њих и демонстрира им кориштење појединих уређаја у центрима
пре него што почну деци служити за проверавање и утврђивање
стеченог искуства. Ову своју улогу васпитач обавља, пре свега,
упућивањем деце да у што већој мери користе своје снаге у
деловању, говору и мишљењу. Он такођер доприноси психо-
социјалном развоју деце уређујући средину вртића тако да
представља за њих свет који знају, разумеју и могу се у њему
добро сналазити. Упутства треба давати деци у право време, ни
прерано ни прекасно. Ако се пожури са саветом дете неће имати

14
могућности да покуша да реши проблем на свој начим, док од
закаснеле помоћи неће имати много користи, када се већ
обесхрабрило и изгубило жељу да га решава. Одмеравање правог
тренутка захтева од васпитача искуство и интуицију, као и тачну
процену дечјег расположења.
Успешно васпитно деловање добрим делом зависи од
способности васпитача да предупреди тешкоће, односно да делује
превентивно. Развоју стваралаштва код деце не одговара ни
атмосфера потпуне слободе нити укалупљивање у постојеће
стандарде мишљења и деловања. Васпитач усмерава децу у
процесу њихових активности и чини га ефикаснијим на више
начина: организацијом средине која их окружује, избором и
распоредом материјала који им осигурава, указивањем на могуће
путеве којима се долази до решења појединих проблема и
њиховим наговештавањем, али никада не кварећи радост
откривања саопштавањем готових решења и њиховим
представљањем као да су једина могућа или најисправнија
решења. Најбоља прилика за њега да износи своје мишљење је
када одговара на дечја питања, што значи – када деца испоље
интересовање за нешто. Он треба да полази од дечјих
интересовања и ствара их, што је гаранција успешности васпитно-
образовног поступка. Досада је неопростива у дечјем вртићу и
уколико није могуће за одређене садржаје обезбедити дечји
интерес, боље је да се не обрађују због ризика да се код деце
створи трајан отпор према њима.Да би утицао на дечје активности
и појачао њихове развојне и сазнајне ефекте, васпитач може
постављати питања, препоручивати начине деловања, описивати
речима оно што се догађа и подстицати децу да то чине, давати
објашњења и одговарати на питања, као и помагати деци у
обављању појединих поступака приликом испитивања и извођења
експеримената припремљеним материјалом.
Усмеравање се састоји и у препоручивању деци одређени
редослед поступака, што им помаже да боље повежу и организују
сазнања која стичу, да их протумаче и уобличе у шеме и појмове
које ће моћи да користе у различитим животним ситуацијама.
Поред оспособљавања за самостално стицање искуства,
најважнији циљ васпитача је да деца у том процесу осете
задовољство и развијају интелктуалну радозналост. Подржавајући
дете у свему што је код њега позитивно и што има развојну
перспективу, васпитач подстиче да истраје у активностима за које
се определило, помаже му да нађе одговоре на питања која га

15
интересују, са одобравањем се односи према продуктима његовог
изражавања и охрабрује га у тренуцима када наиђе на тешкоће или
посумња у своје могућности да их решава. Деци треба понудити да
изаберу активност коју желе. Нека од њих ће се определити одмах,
чим угледају нешто што их привлачи, док је другој потребно више
времена да разгледају унаоколо пре него се одлуче. Такође има
деце коју је потребно усмерити и увести у активност, пре него што
одлуче самостално да наставе оно што су започела заједно са
васпитачем. Када се запази да дуже оклевају, њима је чак могуће
понудити неки одређен материјал уз питање желе ли покушати
њиме да се играју.
Међутим, деци не треба наметати активност нити инсистирати
да нешто направе искључиво по жељи васпитача. Њих треба знати
привући и за то није довољно рећи им: „хајде, нацртајте ми нешто“
или „данас ћете слушати причу...“ јер деца не требају цртати због
васпитача, нити слушати причу само зато што је он тако одлучио.
Добар васпитач зна како да наведе децу, да подстиче децу на
бављење стваралачким активностима ослањајући се на њихове
унутрашње мотиве, склоност ка подражавању, симболичком
представљању или експериментисању новим материјалима.
Када се деца баве стваралачким активностима, на сваки начин
им треба указати да је оно што раде исправно, да се могу
препустити својим импулсима не водећи рачуна о мишљењима и
укусу других, као и да не морају никога подражавати, односно да,
као што се свако дете разликује од остале деце, мора се
разликовати и оно што је свако од њих створило. Непосредна
помоћ васпитача деци у стваралачким активностима огледа се, пре
свега, у показивању техника руковања појединим материјалима и
приборима: како се мешају боје, бришу четкице, како се ради на
малом разбоју или размекшава пластелин. Међутим, он треба да
избегава сугестије којима би се деци одређивало шта да раде и
како то мора изгледати, као и да посебно инсистира на томе да
дете од почетка дефинише тему или касније детаљно објашњава
што је насликало или направило. Своје коментаре, које деца
понекад траже, треба упућивати на неке општије елементе који
чине особеност дечјег дела и оно око чега се дете очигледно
трудило, на пример: „Колико дивних боја си ти употребила...!“,
„Баш је велики тај твој воз, ти заиста имаш стрпљења...“.
И поред тога што је деци омогућено да бирају садржаје
активности којима ће се бавити и одређују њихово трајање, улога
васпитача није умањена. Деца му се врло радо обраћају за савет и

16
желе показати резултат своје активности, понекада је његово
присуство нужно да би се избегао или „изгладио“ конфликт, неку
децу треба подстицати и усмерити у процесу активности а неку
заинтересовати нечим новим када је очигледно да су исцрпела све
могућности онога чиме се тренутно баве. Нова интересовања ће
развијати тако што ће деци указати на занимљиве аспекте неке
појаве, на проблеме који се јављају или детаље који су измакли
њиховој пажњи.

2.2. Улога васпитача у слободним активностима

Слободне активности представљају карактеристичну ативност

предшколског детета, па се у оквиру тога за рад могу дати само
општи, почетни импулси, а све остало се оставља слободном
опредељењу деце, њиховим интересовањима, индивидуалним
поступима и резултатима који из тога неочекивано произилазе.
Подстицаји и интервенције не примењују се због тога да се
осигура несметан рад према наметнутим обрасцима и по унапред
одређеном васпитачевом плану; они су оправдани само онда ако
оспособљавају и наводе децу на властите напоре, путеве, и
садржаје у слободним активностима. Интервенција може бити и
указивање на неки заборављени детаљ који ће као асоцијативни
елемент побудити дечја искуства и машту. Машта као стваралачко,
имагинативно мишљење представља основ креативности и
стваралаштва.
Интервенција васпитача биће нарочито потребна кад су у
питању инертна, интровертна, хиперкинетичка деца, ако је неко
дете потпуно без иницијативе, код социјално неприлагођене деце
која још нису нашла своје место унутар групе, код заостале и
педагошки запуштене деце. Таквој деци ће требати и подстицаји
и усмерење све дотле док не буду способна за слободно бирање
активности и остваривање властитих идеја и садржаја у њима.
Директно их вежући за себе васпитач ће настојати да код такве
деце поступно покрене неку иницијативу макар и споредног
значења, и да их затим све више укључује у поједине активности.
За многу децу већ и сама присутност васпитача биће снажан
стимуланс ако васпитач на било који очигледан начин да до знања
да запажа и прихвата неку дететову спонтану делатност. Запажење
детаља и резултата активности неког детета делује подстицајно и
на другу децу која ће такођер тежити да се нађу у „магнетном

17
пољу“ интереса и признања васпитача, а то значи и признања целе
групе. Између интервенција и подстицаја васпитач ће посматрати
дечје понашање, начин реаговања према другој деци, однос према
изабраној активности и идеји којој је активност одређена,
креативности коју дете испољава у тој активности и постигнутим
резултатима. Педагошки резултат свих тих запажања и
посматрања јесте дететово сазнање и разумевање. Почетна
посматрања односиће се на сву децу у групи или у простору где се
обављају међугрупне активности, да би се поступно издвојила она
деца којој је потребан посебан педагошки приступ. Даље
интервенције биће прилагођене сваком издвојеном детету.
Васпитач ће након слободних активности прибележити све оно
што је на било који начин изузетно и занимљиво или само по себи
тражи педагошку интервенцију (нпр. превелика константна
поводљивост за туђим идејама и трајнији недостатак било какве
властите иницијативе, подређеност неким структурама које се у
активностима стално понављају у истом облику, помањкање воље
и интересовања, што захтева посебно испитивање узрока,
претерана агресивност, деструктивност и егоцентричност која ће
негативно деловати у групи и др.).
Не треба заборавити да су подстицаји потребни и деци која не
представљају никакав проблем, тј. која су активна, имају идеја, у
стању су да за собом воде и осталу децу. Њима су потребни
импулси који ће им помоћи да се развијају до својих крајњих
могућности. (Анка Дошен-Добуд, 1977.)

2.3. Улога васпитача у игри деце

Анализом креативног процеса дошло се до сазнања да је игра

једна од фаза тог процеса, истина на педшколском узрасту веома
важна, али она није довољна да осигура потпуни развој
сензибилитета деце. Потребне су и информације, искуство, а овај
квантитативан процес, уз игру, довешће и до квалитативних
промена, јављањем креативних идеја и реализација.Током игре
деца требају бити што самосталнија и имати најшире могућности
за самоорганизацију, што међутим не значи да су препуштена себи
и да васпитач не прати њихову активност. Свој утицај на игру он
врши најчешће избором и распоредом материјала, међутим и ово

18
обавља уз учешће деце и препушта им иницијативу кад год се за то
укаже прилика. И када им даје савете чини то само ако деца
затраже или се за то очигледно укаже потреба, не сугеришући им
шаблоне приликом препоручивања игровних поступака. Заправо,
васпитач приликом својих интервенција више указује на разне
могућности развијања и богаћења дечје активности да би
подстакао дечју машту и досетљивост, него што одређује правац
којим би се оне морале кретати. Своје учешће у игри он нарочито
исказује заједничком радошћу када дете успе у некој намери,
победи или савлада неку тешкоћу. Такође, васпитач води рачуна да
игра не постане опасна за децу и да не дође до расипања и кварења
припремљеног материјала.
За време игре маште или игре улога васпитач прати шта се
дешава, колико је могуће, избегавајући директне интервенције.
Обично, на почетку, деци треба помоћ око прерушавања, нарочито
у одећу која им не одговара по величини, затим, охрабривши
бојажљиву децу, а током игре – усмеравајући активност која прети
да изађе из оквира прихватљивог понашања, разрешавајући
неспоразуме и конфликте које деца нису у стању сама да реше и
показујући интересовање за оно што му деца евентуално желе
рећи. Осим тога, када запази да су садржаји игре постали
једнолични а поступци стереотипни, васпитач може вештом
интервенцијом указати на могућности њиховог обогаћивања,
упитати децу зашто не позову лекара да прегледа болесну лутку,
додати домаћицама комад главице купуса за „ручак“ или алатку да
поправе точак који је отпао са луткиних колица, односно,
подстакнути дечју машту и пружити мотиве за даљи развој игре.
Игра је и прилика васпитачу да помогне деци у сређивању и
осмишљавању свог искуства. Градећи блоковима дете интуитивно
запажа њихова својства и то је прави тренутак да се укаже на
њихов назив, односно, начин сврставања. Међутим, ово указивање
не треба деловати као поука, већ га изговорити у контексту акције
на основу кога дете разуме о чему је реч. На пример, васпитач ће
рећи: „Баш је занимљиво како си ређао наизменично мале коцке и
велике ваљке... и није ти се срушила гаража“.
Питање постављено у правом тренутку детету које се игра
грађевинским материјалом о томе колико је елемената потребно да
би се направила кућица, како премостити неки празан простор или
уравнотежити мање и веће блокове, може га покренути да тражи
самостална решења за ове проблеме и поставља себи нове.
Уколико у нечему не успе, ни онда му не треба саопштити решење,

19
него указати на правац у коме га може потражити, на облик и
величину блока који се не уклапа, на симетрију конструкције,
употребу неког помоћног средства и сл. Деци која се играју стоним
играма, слагалицама, лотима, доминама и сл., обично није
потребна већа помоћ уколико су играчке добро одабране према
њиховом узрасту и могућностима. Међутим, када ипак наиђу на
неки проблем који може да их обесхрабри после више покушаја
његовог безуспешног решавања, васпитач им може помоћи
првенствено указујући на принцип решавања: код слагалица да
истовремено узимају у обзир насликане детаље и облик елемената
који покушавају да уклопе у целину, код лота општи појам који
обухвата ликове на једној табли уз импликације шта му припада а
шта не и сл.
Врло је тешко унапред одредити улогу васпитача у игри
(посматрач, саиграч, координатор) као успешну или неуспешну, а
да се не узму у обзир и остали аспекти. Изолована анализа
појединих аспеката игре (улога, радња, супститути) не може бити
добар показатељ сложености игре. Ако се појединачни поступци
васпитача не сагледавају у целокупном контексту, такође се не
могу унапред дефинисати као подстицајни или ометајући за дечју
игру. Поједине улоге васпитача без обзира на то што може имати
позитивну улогу у развоју игре, требају бити схваћене тек као
једна етапа у подстицању дечје игре. Настојања васпитача требала
би бити усмерена према мање израженој улози и на крају према
улози заинтересованог посматрача који зна да процени у ком
тренутку и на који начин може обогатити дечју игру. Ова
последња етапа претпоставља довољно заједничке игре, њено
сукцесивно грађење и развијање и подстицање самосталних и
оригиналних дететових (дечјих) идеја. (Мирјана Шагуд, 2002.)

Дете је биће које се игра. Игра је најчешћи облик дечјих

слободних активности. Али игра има и своје развојне фазе; у игри
се изражава степен дечјег психофизичког развоја. Игром дете
вежба и развија своје физичке и психичке снаге и способности,
стиче знање о спољњем свету и богати свој емоционални живот,
развија и формира вољне особине, богати речник и изградјује свој
говор. Игром дете сазнаје, развија своје стваралачке способности,
упознаје односе међу људима, социјализује се... Као што
целокупним васпитно-образовним радом помажемо општи
психофизички развој, тако у омогућавању дечјих слободних
активности, у којима ће игра имати доминантно место, помажемо

20
и подстичемо и развој стваралачке игре. Није непозната чињеница
да у вртић понекад долазе деца која су имала врло мало
могућности да се играју, односно која су за игру имала у
родитељском дому минималне подстицаје. Појединој деци морају
се зато чешће давати почетни импулси за игру, слободне
активности и друге облике рада... То ће бити првенствено
указивање на поједине материјале и на могућности њихове
употребе с различитим ефектима. Нимало нам не треба сметати
ако деца такав почетни импулс прихвате као покушај (и промашај)
те на основи тога за себе стварно пронађу неки облик слободне
активности. У другим случајевима потребно је указивати на разне
могуће садржаје (игара и других активности) који се могу
остваривати неким материјалима, и слободним опредељењем за
оно што ће у датом тренутку бити најближе дететовим
интересовањима и тежњама.

2.4. Дечја игра и стваралаштво

Многи савремени истраживачи сматрају да између дечје игре и

стваралаштва одраслих постоји систематска развојна веза. Они
налазе подударност у игрању и стваралачком чину, својствима
разиграног детета и ствараоца, природи односа који дете и
стваралац успостављају са стварношћу и у условима који погодују
или ометају како игру тако и стваралаштво.
Можда је најсажетије ово схватање формулисао (Ериксон, Е.
1965) рекавши „да је игра инфантилна форма људске способности
за прерадјивање искуства стварајући моделе и за господарење
стварношћу путем експериментисања“.
Овакво становиште уклапа се у једну општу слику о детињству.
И раније се уочавало да су деца радознала, спремна да истражују
свет и експериментишу, способна за свежа запажања и
закључивања, међутим, начин на који се деца понашају није био
повезиван са квалитетима, својственим за обдарене одрасле
личности. Истраживања стваралаштва по први пут успостављају
ову везу. Шта више у студијама о стваралаштву другачије се
вреднује детињство и његове особености. Фројд је игру довео у
везу са фиктивним, Пијаже је наговестио да се она интегрише у
адаптирану мисао као стваралачко мишљење, Виготски је
формулисао хипотезу о игри као “машти у практичном дејству, а
машти као интериоризираној игри“. Дечја игра највише је налик на

21
стваралаштво по томе што није ништа мање сложена појава. Игра
и стваралаштво су појаве истога реда, па се стога и не могу
објашњавати једна помоћу друге. Значај игре је сасвим другачији
за развој стваралачких личности. Игра није играрија, нити забава,
она је најзначајнији услов за функционисање и обликовање
стваралачког потенцијала. Зато би морала да има другачије место у
хијерархији вредности, у теоријама развоја личности и у
педагошким ситуацијама. Потискивање игре на маргине догађаја,
или разумевања догађаја јесте чин потискивања и блокирања
стваралачког потенцијала код деце.
Међу дечјим играма налазимо функционалне и манипулативне
игре, сличне играма код младунаца животиња. Међутим једино се
деца играју симболичких игара. Симболичка игра је појава коју
није лако и једноставно описати, проучити и протумачити.
Најизразитија одлика симболичке игре јесте њена нестварност.
Дете кува, купа бебу, управља авионом, лечи болеснике... а све
то није заправо.Дете је љуто, несрећно, весело, збуњено, дрско,
љубазно... а све су то само тобоже осећања. Игра се ван реалног
контекста, а игровно поље подвостручава истовремено и
спољашњу и унутрашњу стварност. Дете преноси у игру различите
обрасце понашања издвојене из реалног контекста. То је основни
игровни материјал у којем ће дете остваривати своју замисао света.
Од тог материјала оно изграђује моделе стварности и у тим
моделима остварује своју осећајно-чулно засићену менталну
слику. Јер модел стварности јесте у ствари симбол помоћу којега
дете репрезентује своје искуство да би могло да открије у њему
скривене односе и правила.
Игра располаже са више начина који омогућавају детету да
гради моделе стварности и са њима експериментише. Замишљање
искуства, измишљање могућих облика живота, разобличавање и
уобличавање скривених значења ствари - то је велики посао који
дете обавља у симболичкој игри.
Симболичке игре су дечје маштарије испредене из животне
грађе и доживљаја живота, средствима које оно само ствара под
утицајем свих оних симболичких система, које су људи у историји
пронашли да би забележили своје искуство.

22
 2.5. Одговорност васпитача

Има мало занимљивијих ствари које пружају више од радости

коју испољава дете које се придружило васпитачу да напише причу,
збија шале или има времена да говори о новом интересовању.
Васпитачи који могу пренети свој ентузијазам на децу чине
поступак учења узбудљивим и живописнијим.
Васпитачи који сматрају да морају бити на дистанци и
ауторитативни могу заплашити децу и заправо сузбити њихову
радозналост.
Васпитач формира оне квалитете које жели постићи како би
подстакао развој осећаја емпатије, брижности, ентузијазма,
интелектуалне знатижеље, слушања и конверзације детета.
Наравно, одговорност васпитача се састоји и у томе да се дете
подстиче на учење, откривање, истраживање и слично приликом чега
у процес учења увек треба улагати претходна знања. У питању је
надоградња менталних образаца како би прихватили нова искуства.
Учење се јавља када дете тежи томе да осмисли свет који га окружује
(конструктивни приступ). Креативни васпитач схвата да децу
узбуђује оно што раде, без обзира на тренутни резултат. Он охрабрује
и не гуши њихову оригиналност и свакодневно нуди деци шаролику,
другачију позорницу.

23
 3. ДЕФИНИЦИЈЕ ОСНОВНИХ ПОЈМОВА

Корен речи креативност потиче од латинске речи creatus која

буквално преведена значи „порасти“. Иако Грци нису имали
ниједну реч која дирекно одговара речи креативност, њихова
уметност, архитектура, музика, изуми и открића јесу бројни
примери онога што би смо данас назвали креативан рад.
За разлику од Грка, Латини су имали термин за
стварање=creatio, и стваралац=creator. Реч creatio попримила је
сасвим другачије значење и престала да се употребљава за људско
дело, већ за Божје дело стварања у Хришћанском периоду (creatio
ex nihilo=стварање из ничега).
У 18. веку појам креативности се много чешће појављује у
теорији уметности и повезује се са појмом имагинације (маште,
уобразиље). Крајем 19-ог и почетком 20-ог века признати
математичари и научници, као што су Херман фон Хелмхоу и
Анри Поенкаре почели су да расветљавају и воде јавне дискусије о
креативном процесу.
Међутим, формални почетак научног разматрања појма
креативности приписује се Ј.П.Гилфорду и Америчком Друштву
Психолога (APA) које је популаризовало ову тему и довело у жижу
интересовања научни приступ концепту о креативности.
Већина истраживача која се бави овим проблемом истиче да је
креативни процес сложена активност у којој дејствује читав склоп
способности, особина и црта личности које ствараоцу омогућују да
у одређеним околностима ствара нове производе, материјалне и
духовне, од ширег друштвеног значаја .У психолошкој литератури
може се наћи више од 60 дефиниција кеативности, изван је домета
овог рада набрајати их све.
Стваралаштво или креативност је способност стварања нечег
новог вештином маште, било да је реч о новом решењу неког
проблема, новом методу или направи, или новом уметничком
предмету и форми.
Овај термин обично се односи на богатство идеја и
оригиналност размишљања, али и тактичност рада. Када
размишљамо о стваралаштву онда нам се у глави стварају слике
изузетних уметника и научника попут Микеланђела, Ван Гога,

24
Толстоја, Достојевског, Бетовена, Моцарта, Њутна, Ајнштајна и
многих, многих других...
Да би појам креативности био јаснији, морају се разграничити
његове основне врсте, што је Ј. Тејлор учинио на следећи начин :
Експресивна креативност – је примарна која се манифестује као
слободно, спонтано варирање. Карактеристична је за децу. Овде је
квалитет мање важан, нема одређеног циља, нити плана рада, нема
корелација, ради се на принципу првог потеза. Злоупотреба ове,
експресивне креативности води вулгаризацији уметности.
Продуктивна креативност – је виши ниво стваралаштва, где је
производ формиран са већом вештином и техником. Ту већ постоји
ограничавање произвољности и контрола слободне воље јер се
ради по плану и са одређеним циљем. Људи који су на овај начин
креативни, који су врло вешти, са развијеном и усавршеном
техником, обично су и врло продуктивни. Отуда и сам назив.
Иновативна креативност – карактерише је досетљивост у
руковању и комбиновању материјала, техника и метода, као и
флексибилност опажања. Овде најчешће имамо нову употребу
старих знања и постојећих ствари. Значи, нагомилано знање и
добра моћ опажања, уз досетљивост у примени већ постојећег могу
да доведу до овог облика креативност.
Инвентивно ствараластво – је врхунско, јер се базира на
континуитету развоја. Овде долази до потпуног и свеобухватног
разумевања основних принципа из неке области. Потом, уз
садејство осталих облика креативности модификују се основни
принципи, развијају и продубљују.
Емергентна креативност – јесте врхунска, револуционарна
креативност која је способна да превазиђе старе и формулише
сасвим нове, дубље и свеобухватније принципе. Овај облик може
да, у већој или мањој мери, садржи све остале облике надарености,
али и не мора, када говоримо о визионарству или интуицији.
Из датог прегледа је јасно да није свака креативност иста и да
постоје битне разлике како у самом процесу, садејству особина и
способности, тако и у резултату. Идући од једног до другог нивоа
сваки претходни је садржан у следећем, а сваки следећи укључује
снажније интелектуалне и конативне факторе. У том смислу се
може схватити да је креативност у неком виду својствена сваком
човеку и да се, као и интелигенција, нормално дистрибуира. Али
висока, емергентна креативност може бити својствена само
изузетним личностима. Овакве личности имају изузетан склоп
способности и изузетан склоп особина и црта личности. Овакве

25
 личности у одређеним околностима (не у вакуму и ни из чега) могу
да створе нешто ново од ширег друштвеног значаја. Овом
последњом одредбом елиминишемо нижи ниво креативности који
се среће код све деце и код већине људи способних да креирају
нешто релативно ново и од мањег и ужег значаја – за дати
тренутак, када се решава било која тешкоћа, проблем или сл.
Kреативност је способност за стварање нових идеја и нових начина
решавања проблема. Креативност се јавља на свим узрастима, у
свим културама и областима људског рада. Постоје разлике у
учесталости, нивоу и типу креативности.
По Ј.Тејлору креативност се развија и изражава прво кроз
спонтане активности (0-6год.), кроз усмерене активности (7-
10год.), затим инвенције (11-15год.), иновације (16-17год.) и тек у
одраслој доби кроз креативно стварање.

3.1. Креативност

Постоји уже и шире значење појма кеативности, зависно од тога

како се гледа на улогу човекове индивидуалности у процесу стварања
нечег новог. Тако се може наићи на схватање по коме су сви људи
креативни, јер су непоновљиви у својој природи, и на друго
уобичајено схватање креативности као последице специфичних
услова унутар и изван личности.
Торанс дефинише креативност као „процес којим особа постаје
свесна неког проблема, тешкоће или недостатка у знању, за које не
може да нађе научено или познато решење, она тражи могућа решења
постављајући хипотезе, процењује, проверава и преиначава своје
хипотазе и саопштава резултате“.
Креативно мишљење дефинише као „процес развијања нових
идеја или хипотеза и примену добијених резултата“. Ова дефиниција
је широка, један њен аспект наглашава истраживачку компоненту а
други процес развијања и тестирања хипотезе.
У науци је прихваћено мишљење да се креативност јавља на
свим узрастима, у свим културама и областима људског рада, али
постоје разлике у учесталости, нивоу и типу. Креативност се често
схвата као црта или способност која се нормално дистрибуира, која се
среће код све деце, а код малог броја одраслих. Описана је као нешто
што води иновацији у науци, успеху у уметности, новим
размишљањима. Описана је и као стил живота. Често се изједначава

26
са интелигенцијом, продуктивношћу, менталним здрављем и
оригиналношћу. У последње време се истиче да је узрокована
самоактуализацијом, а психоаналитичари је повезују са
компензацијом, сублимацијом и реституцијом деструктивних
импулса.
Под креативним ставом подразумевамо усмереност особе да
тражи нова, неочекивана и духовита решења проблема, да одступа од
утврђених навика, стереотипа, шаблона, да се не приклања ономе што
је већ устаљено и да креативније опсервира средину. Да радознало и
истраживачки прилази решавању проблема на један неуобичајен и
неочекиван начин. По мишљењу нашег познатог психолога
Петровића на основу резултата испитивања креативни ставови и
способности стваралачког мишљења код испитаника се разликују у
следећем - креативни ставови само трајније усмеравају личност да
прилази решавању проблема на нов неуобичајен начин и да се
ослобађа стереотипног понашања. Међутим, то не значи да ће
личност и бити способна да на оригиналан начин решава задатке, да
производи оригиналне идеје и др. Другим речима, имати развијен
креативни став не значи имати и развијену неку од способности
креативног мишљења. Логично је предпоставити да развијени
креативни ставови утичу на развијање стваралачких способности код
личности.

3.2. Конструктивизам

Конструктивисти сматрају да се учење јавља када дете тежи

томе да осмисли свет који га окружује. Учење постаје интерактивни
процес у који су укључена деца, одрасли, друга деца из околине и
окружења. Деца конструишу или изграђују властито разумевање
света. Настоје да осмисле оно што се догађа око њих тако што
синтетишу нова искуства са онима која су стекла раније.
Јацкелине и Мартин Броокс (1993) су описали тај процес:
„Често се сусрећемо са предметима, идејама, односима и
феноменима за које нам се чини да немају неког смисла. Када смо
суочени са оваквим иницијативним противречним подацима или
перцепцијама, ми их или интерпретирамо како би потврдили
постојећи скуп правила којим се на бољи начин процесује оно што
смо перципирали. Без обзира о којем се начину ради, наше
перцепције и правила су непрестано ангажована у величанственом
кретању којим се обликује наше сазнавање“.

27
 Следећи пример илуструје конструктивистичко учење. Мало
дете, чија породица има пса, вози се са својим родитељима. Они
пролазе поред краве у пољу. Дете показује прстом на краву и говори
„пас“. Родитељи му одговарају да то није пас већ крава и да се крава
разликује од пса. Нова информација ће бити поново уобличена на
основу онога што је већ познато, па је ментални склоп на крају и
прихвата. Иако деца морају конструисати властито сазнање, знање и
учење, улога одраслих као фасилитатора и медијатора је суштинска.
„Тим васпитача мора обезбедити прибор, материјале, подршку,
вођење и интересовање да би максимално омогућили деци учење.
Увек у процес учења улажемо претходно знање. То је заправо
надоградња менталних образаца како би прихватили нова искуства“.

3.3. Индивидуализовани приступ

Индивидуализовани приступ је приступ образовању којим се

узима у обзир оно што свако дете доноси у ситуацији у којој се одвија
процес учења. Полазиште је у овом приступу да два детета која се
почињу бавити неком образовном активношћу, никада не поступају
на исти начин. Деца уносе у неку активност своја лична искуства,
схватања, вештине, личност итд. Да би се процес васпитања и
образовања (подучавања) успешно одвијао (односно донео неке
позитивне промене), васпитач мора имати осећај за ове разлике.
Индивидуализована настава, у својој најчишћој форми, појављује се у
раду један-према-један, онда кад васпитач и дете утичу један на
другог слично као у току приватног подучавања. Међутим, васпитачи
могу научити много стратегија за побољшавање резултата учења, чак
и у случају када је у групи са много деце само један васпитач.
Индивидуализованим приступом боље се уравнотежују потребе
појединца и потребе групе и формира мнење, и одвија процес
усвајања демократских вредности ( и за децу и за васпитаче).
Потпомаже се развој потенцијала деце, будући да деца могу
поставити и пратити неке од циљева властитог образовања.

28
 4. СТВАРАЛАШТВО КАО САЗНАЈНИ ПРОЦЕС

Стваралаштво је необично комплексан проблем, најчешће се

помињу три питања која га сачињавају а то су:
1. Које су специфичне карактеристике личности блиско везане за
стваралачко понашање?
2. Како настаје уметничко или научно дело (које су етапе
стварања и како ћемо такво дело успешно да разликујемо од
било које друге интелектуалне творевине)?
3. Који интелектуални процеси леже у основи стварања, како се
они разликују од осталих интелектуалних процеса и како се
развијају?
Из разматрања ових питања следи питање:
Колико нам оваква разматрања помажу у васпитавању деце?
Стваралаштво се у популацији расподељује на сличан начин као
и интелигенција тј. срваралачке способности поседују сви људи само
у различитим количинама. Релативно је мали број оних који поседују
те способности у изузетно високом, односно, у изузетно ниском
степену, а највећи је број оних људи који су просечно стваралачки
настројени. Уоснови свих врста стварања лежи исти сазнајни процес
који се у зависности од области, испуњава различитим садржајем.
Између стваралаштва и интелигенције постоји веза утолико што прво
подразумева постојање другог, али обратно не важи.
Стваралачки процес је са становишта сазнајних механизама
знатно компликованији од „обичног“ интелектуалног сазнајног
процеса. Пре свега, овде не постоји тако одређена потреба која мора
да се задовољи. Док је интелигенција због постојања потребе као
сазнајног катализатора, третирана као способност адаптације, за
стваралачки процес се то никако не може рећи. Овде се не ради о
уравнотежавању нових и већ сазнатих информација у служби
адаптације. Стваралац манипулише са материјалом на одређени
начин, не зато што мора и због инператива егзистенције, већ зато што,
то сам хоће, или може се рећи, осећа сопствену потребу за необичним
видом изражавања сопствених необичних мисаоних склопова. Осим
што стваралаштво није у служби адаптације, оно као процес
представља посебан вид сазнајног уравнотежавања, који је
компликованији и вишеслојнији, него што је то интелектуални
сазнајни процес. Следећа карактеристика стваралачког мишљења је та
да у овом процесу сарадјују и доводе се у везу развијени и мање
развијени “примитивнији“ дечји облици мишљења и операција. У том

29
коришћењу дечјих шема мишљења крије се једноставност или
„елеганција“ стваралачког решења, и осећање да је свако могао да
дође до управо те идеје. У томе лежи и тајна духовитости у
стваралаштву.
Стваралачко мишљење у исто време користи и развијене али и
дечје облике мишљења и фантазију, што му помаже да заобиђе
устаљене и свакодневне мисаоне токове. Први показатељи
стваралачког мишљења могу да се траже у тзв. семиотичкој или
симболичкој функцији, а пуни развој можемо да очекујемо тек са
развојем мисаоних операција. Најраније се јављају комуникативни
семиотички гестови (између 15. и 18. месеца живота) у облику
показивања предмета, потврђивања, одрицања, пантомима и тд. У
истом периоду развија се и активност у којој можемо да
претпоставимо постојање жељене и вољне симболизације као и свест
о имагинарности таквог понашања и на пример на основу садржаја
првих симулација (спавање, храњење, тоалет и тд.) да дете позајмљује
ова понашања из свакодневне практичне делатности и из социјалне
интеракције са одраслима, ипак оно самостално и самоиницијативно
ствара гестове-знаке, врши трансфер из једне ситуације у другу, са
једних објеката на друге. На тај начин се у овим понашањима
испољавају зачеци оних способности које ће се потом испољити у
виду стваралаштва и имагинације. Око 18. месеца јављају се менталне
слике. Можемо да се уверимо да оне постоје када дете тражи објект
који је нестао из видног поља и када се изненади или негира појаву
неког другог објекта уместо оног којег тражи, на антиципираном
месту. Код сањања се такође, предпоставља постојање менталне
слике (када дете после буђења започиње активност која нема никакве
логичке везе са спољашњом средином, из тог разлога закључујемо да
је дете наставило активност о којој је сањало). После 18. месеца јавља
се вољна имитација која такође подразумева постојање менталне
слике.
Симболички супститути, или моторички симболи који
управљају понашањем и не служе комуникацији, јављају се од
средине до краја друге године живота. Уз помоћ симболичких
средстава дете не узима нешто какво је оно фактички само по себи,
него га преображава и даје му другачије значење. Зато, можемо рећи
да овде присуствујемо рађању света имагинарног, фиктивног,
симболичког. На нивоу предшколског детета можемо да говоримо
само о стваралаштву које допуштају правила семиотичких система
које дете усваја и које допушта ниво његовог мисаоног развоја.
Уколико ове, још увек неразвијене облике мишљења пронађемо како

30
„сарађују“ са развијеним облицима формалне мисли, на путу смо да
откријемо стваралачки настројену особу. Оно што одрасли могу да
учине за развој стваралачког мишљења код деце још у најранијем
периоду развоја јесте да подстичу развој симболичке функције и да
утичу и провоцирају стваралаштво у оквиру правила семиотичких
система које дете тада усваја, на тај начин ће најбоље припремити
терен за касније развијање и испољавање креативне, стваралачке
мисли.

4.1. Музичко стваралаштво предшколског детета

Предшколско дете изражава своју тежњу за уметничким

стварањем на два начина:
- стваралачким певањем (певачким стварањем или измишљањем)
- стваралачким свирањем на инструментима(инструменталним
стварањем).

Свако дечје ненаучено певање називамо стваралачким певањем,

без обзира на то: да ли је то певање свесно-вољно или не, да ли
својим певањем дете жели да изрази неки одређени садржај или не, да
ли је измишљање намењено слушаоцу или не, да ли је то певање у
целини стваралачко или не, да ли је дечји стваралачки удео при том
свестран или само једностран, да ли дете измишља речи и мелодију
или измишља само мелодију за дате речи или речи на познату
мелодију, да ли је оно што је измишљено по свом облику
артикулисано, целовито или безоблично, да ли измишљање траје
дужи временски период или је за то детету потребно веома мало
времена...

Значај стваралачког певања је следећи:

При активном певању код детета се развијају певачке и говорне

способности и мелодијски слух. При стваралачком певању детету се
развија машта. Изражавајући стваралачки свој однос према средини
дете се ослобађа разних напетости. Измишљањем дете изражава своја
осећања. При стваралачком певању дете може да доживи осећање
пријатности. Дечје стваралачко певање може да буде значајно
средство за продубљивање међусобних односа, наравно само у
случају ако слушаоци прате дечје измишљотине као драгоцене
дарове...

31
 Пошто је основни услов и основно мотивационо средство за
инструментално стварање инструмент а собзиром на психо-физичке
способности деце тог узраста, инструменти који се примењују у раду
са децом и у дечјим активностима примерени су њиховом узрасту и
њиховим могућностима.

4.2. Ликовно стваралаштво предшколског детета

Ликовни израз детета није исти као ликовни израз одраслог.

Кад се код деце развију сензо-моторне способности дете је спремно за
свој први цртеж. Цртање као специфична активност детета јавља се
под утицајем одређених подстицаја који могу бити и спољашњи и
унутрашњи. Спољашњи се односе на социјалне факторе а
унутрашњи, као што су однос између свести и опажања и моторике
руку, односно, психички фактори. Многи научници истраживачи код
нас и у свету бавили су се истраживањем дечјег ликовног израза и на
основу тих истраживања узета је општа теоријска основа по којој
дечји ликовни израз пролази кроз неколико фаза, а то су:
- фаза шарања-шкрабања, јавља се од 1-4 године,
- фаза шема и симбола, јавља се од 4-6 године,
- фаза развијене шеме, јавља се од 6-9 године,
- фаза облика и појава, јавља се од 9-14 године.

Све ликовне активности дете схвата и прихвата као игру и тако

им и прилази. Зато су дечји радови спонтани, динамични, аутентични.
Кроз ликовне активности деца савладавају једноставне поступке и
операције. Након стицања једноставних поступака и операција тј.
једноставног техничког искуства треба постепено уводити дете у
сложеније, конкретније техничке задатке. Оваквим операцијама утиче
се на развој техничке спретности, смисла за комбинаторику као и
целокупног стваралаштва детета.

4.3. Језичко (говорно) стваралаштво деце предшколског узраста

32
 На узрасту када деца почињу да похађају дечји вртић језик
добија све значајнију улогу као средство сазнавања, односно, помоћу
говора се формира и повећава способност сређивања информација на
једном развијенијем нивоу него раније.
Људски глас има незамењиву улогу у развоју дечје личности,
што треба имати на уму сваки васпитач због чега треба и сам да
негује своју говорну културу, односно да води рачуна о квалитету
своје артикулације, о интонацији, као и техници дисања приликом
причања, рецитовања и певања. Васпитач треба да води рачуна не
само о речима које ће употребити већ и о тону јер се њиме преносе на
децу емоције. Својим питањима васпитач усмерава дете у процесу
откривања ствари и законитости које владају у свету. Начин на који
ће он поставити та питања у великој мери одређује какве ће одговоре
добити од њих. Сложенији облик комуникације од питања и одговора
је организовање разговора и групних дискусија са децом. Ови
разговори могу бити планирани, повезани са обрадом неке теме, или
пригодни, спонтано покренути када се за то укаже прилика. Овим
васпитачи уче децу да вербализују, односно, преводе своја чулна и
друга искуства, утиске, емоционалне доживљаје, у речи, а речи у
поступке и понашање. Овом “активном вербализацијом“ се
доприноси развоју дечје способости да користе имплицитна правила
и уопштења и да реагују на њих уместо на конкретне, визуелне
аспекте ситуације у којој се налазе. На млађем узрасту дете спонтано
језички ствара. Спонтано говорну игру треба подржати али у
васпитном раду треба организовати и говорне стваралачке игре које
ће бити подстицај за говорну креативност. Под дечјим језичким
стваралаштвом подразумевамо нове речи, реченице, стихове,
кованице, које су аутентичне. На овом узрасту имитација одраслих је
неизбежна али се у процесу имитације јављају дечје креације. Дечји
говор, говорну игру и говорно стваралаштво треба неговати,
оплемењивати и култивисати. То се постиже читањем, подстицањем
деце да говоре, питају, састављају примедбе, расправљају, причају о
својим доживљајима, анализирају шта виде, препричавају оно што им
је прочитано, настављају започете приче или их сама смишљају. При
томе их треба упућивати да не подразавају једна другу и охрабривати
повучену и ћутљиву децу. (др. Емил Каменов, 2002.)

33
 5. КРЕАТИВНЕ СПОСОБНОСТИ КОД ДЕЦЕ

ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА

Креативност је својствена сваком детету. Чак би се могло рећи

да је дете које не испољава неке облике стваралаштва у извесном
смислу ометено или угрожено у развоју. Дечје срваралаштво се
дефинише као способност играња мисаоним елементима, одређена
капацитетом за чуђење током игре из које, се у ствари, током развоја
издвајају разне активности, па и уметничке. То стваралаштво је
окренуто, пре свега, процесу а не резултатима и тече потпуно
неконвенционално и егоцентрично, па се у том погледу битно
разликује од стваралаштва одраслих, чији стваралачки процес тече
кроз одређене етапе од замисли, трагања за путевима њеног
остварења, избора међу њима, све до коначног остварења и оцене
онога сто је урађено. Дечје изражавање онога што запази у сварности
нема устаљене норме и форме и веома је зависно од саме личности
детета. Дете, нарочито млађе, у почетку бива обузето само процесом
руковања неким материјалом, а замисао, као и одлука о томе шта рад
представља, може да буде донешена на крају или сасвим да изостане.
Резултат овог процеса, ма како изгледао са естетеског и
прагматичног становиста, није само производ инвенције,
стваралачког духа, истрајности и вештине детета, већ се у њему
огледа и читава дечја личност, начин на који доживљава свет око
себе, његове тежње, мисли и осећања. Креативност је способност све
деце па је код свих треба и подстицати и развијати. Стваралаштво
треба изграђивати као особину и став детета, као продуктивну
осетљивост на све импулсе из стварности која га окружује, као
способност да се машта, планира, истрајава и одговара за урађено.
Децу теба подстицати да се што слободније изражавају о свему што
запажају, осећају, мисле и маштају и да се спонтано и искрено
препуштају стваралачком заносу...
Један од највећих познавалаца дечјег стваралаштва, енглески
филозоф и естетичар Х.Рид, дефинисао је васпитање као неговање
начина изражавања, односно, оспособљавање деце да стварају звуке,
слике, покрете и оруђа, у које су укључени и процеси мишљења,

34
памћења, сензибилитета и интелекта. Стваралачко изражавање деце је
слободно испољавање менталних активности мишљења, осећања,
чулног доживљавања и интуиције, обухватајући и одређене телесне
активности. (В.Хркаловић,1970.)
Изражавање се дефинише као слободно испољавање мишљења,
доживљавања и интуиције, којим се задовољава потреба да се
саопшти и интерпретира оно што се искуси и опази у својој околини,
као и своје аутентичне идеје, жеље и хтења. Оно је повезано са
разним начинима комуникације и стваралачког изражавања, телом
(мимиком, гестовима), уметничким изражавањем (општим значењима
која се придају бојама, звуцима и др.), живом речи, писаним или
другим симболима. Изражавање подразумева представљање
сопственог односа према свету, другим људима и самоме себи, уз
извесну прераду и уопштавање ових односа, што за собом повлачи
њихово интуитивно разумевање и уграђивање у фонд животно и
практично употребљивих искустава. Дете се изражава да би
комуницирало (преносило своје идеје, осећања и искуства другима)
као и да би у разноврсним активностима и расположивим медијумима
испољило, стваралачки уобличило и организовало разноврсне
елементе личних искустава, обликовало свој свет и уносило промене
у свет који је затекло. Ова искуства се не могу стицати на друге
начине, нарочито не путем речи које се чују од одраслих. Постоји
узајамни утицај између утисака које дете прими из спољашњег света
(путем опажања, захваљујући саопштењима других људи, емоцијама
које доживи и др.) и њиховог изражавања, односно, реакција на ове
утиске.
Уколико је његова околина сиромашна подстицајима, или не
пружа прилике за богатију комуникацију, потреба детета да се
изражава биће умањена, а исто тако, ако оно нема прилике да ову
потребу задовољи на развојно вредан начин (кроз игру, говорно,
музичко, драмско, ликовно, плесно и друго стваралаштво) то ће
вероватно учинити на друге, непожељне начине (кршењем
дисциплине, агресивношћу, отпором, деструкцијом и сл.).
Комуникација, о којој је реч, може да буде индивидуална, групна или
јавна, формална или неформална и имати следеће функције:

- интеракциону или фатичну (одржавање контакта у

комуникацији),
- инсрументалну (саопштавање жеља,захтева,протеста и сл.),
- регулативну (управљање понашањем других особа),
- експресивну (изражавање осећања,унутрашњих стања),

35
 - имагинативну (стварање замишљене ситуације која је погодна
за играње),
- перформативну (давање обећања, заклињања и сл.).

Дечје стваралаштво се може сматрати за вид комуникације, што

значи и да се утицајем на развој комуникативне способности утиче на
дечје стваралачко изражавање тако да оно постане богатије,
садржајније и испуњеније смислом, како за дете које ствара, тако и за
оне који долазе у додир са његовим продуктима.
Стваралачко изражавање педставља специфичан начин
прерађивања, тумачења, интегрисања, изражавања и уобличавања
сопствених осећања, искуства и идеја, што омогућава да се они боље
организују, запамте и преносе другима. За разлику од осталих,
углавном стандардизованих начина симболичког означавања и
комуникације, изражавање онога што дете уочи, доживи и увиди у
додиру са стварношћу нема устаљене норме и форме, и зато је, поред
тога што је до одређене мере културно условљено, веома је зависно и
од личности која ствара. Отуда су дечји стваралачки изрази, као и
медијуми преко којих се они остварују, у сталном мењању и
практично су неисцрпни, будући да нови непрекидно потискују старе.
Захваљујући стваралачком изражавању дете долази у додир са
медијумима свих уметности, чиме се интегрише његово естетско и
интелектуално доживљавање стварности, а тиме остварује и једна од
најважнијих функција уметности у човековом животу уопште
очување његове органске целовитости (чулне, емоционалне и
интелектуалне) и његових интелектуалних способности.
Стваралачко изражавање омогућава развој свих психичких и
физичких сопсобности, сензибилитета и перцепције, способности
оцењивања, мишљења, осећања и доживљавања, способности
изражавања у конкретним естетским формама као и стицање
самосталности и независности од других, односно, задовољавање
тежње детета да се ослања на сопствене снаге, изражава сопствене
идеје и то на начин који му најбоље одговара. Скоро читав дечји
боравак у вртићу, скоро сви садржаји који им се презентују треба да
буду прожети стваралаштвом и симболичком трансформацијом. При
том деца не треба да буду послушни извршиоци, него за сваку
активност треба да буду ваљано мотивисани, да знају њен смисао и
вредности, као и правила која су добровољно прихваћена и којих ће
се свесно и добровољно придржавати.

36
 6. УЛОГА ВАСПИТАЧА У РАЗВОЈУ КРЕАТИВНИХ
СПОСОБНОСТИ И СТВАРАЛАЧКОГ ИЗРАЖАВАЊА КОД
ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА

Васпитавати стваралачке личности захтева од оних који

васпитавају да и сами буду ствараоци. Бити васпитач свакако захтева
знање, али умети васпитавати значи од васпитања направити
стваралачки чин. Да би васпитачи били ствараоци у своме позиву није
довољно што су прфесионалци. Улога васпитача је и у томе да детету
омогући да научи да сагледа укупност света, препозна његове
сегменте и повезује их. Критеријуми по којима васпитач вреднује
производе дечјег стварања првенствено се односе на напоре које је
дете уложило да нешто уради и његово задовољство створеним него
на коначни производ материјалне или нематеријалне природе.
Васпитачи у свом раду примењују низ активности којима се
непосредно доприноси развоју стваралачког изражавања деце
предшколског узраста.
Развојно деловање активности обухвата:
- а) развој вербалних способности и комуникације;
- б) развој стваралаштва (флуентности, флексибилности и
оригиналности, неукалупљености, проницљивости,
дивергентног мишљења и интелектуалне иницијативе)
(др.Емил Каменов, 2002.)
- в) стицање искуства у игри и раду са медијима појединих
уметности који одговарају основним менталним функцијама:
* осећања - драма
* чулна перцепција - ликовно изражавање
* интуиција - плес и музика
* мишљење - конструктоска активност

То укључује комуникативна средства путем којих се дечје

изражавање чини доступним другим људима:
* аудитивна (говор, песма, музика)
* кинетичка (покрети, плес)
* визуелна средства (линије, боје, облици)

37
 - г) увођење у културу пеко упознавања уметничких дела
доступних узрасту, укључујући:
* драмску уметност
* сликарство
* музику
* књижевност
* балет
* филмску уметност.
Улога васпитача у току васпитног рада може бити усмерена у
разним правцима. Тако се могу код деце развијати навике, умења,
могу деца стицати знања, може се подстицати њихова иницијатива,
осећање сигурности, самосталности, а при правилном раду развијају
се и креативне способности. Васпитач свој рад организује тако да у
сваком следећем раду утврђује које ће способности нарочито
подстицати, тако да час подстиче оне способности које умножавају
искуство (тачно запажање, памћење, машту и спретност), затим оне
које подстичу стваралаштво, подстичу новине и креативна решења
(сензитивитет, креативно мишљење, емоције, сензибилитет). Таквим
ритмичким утицајем дете се уравнотежено развија и стално
напредује.

6.1. Како подстицати креативност

- осигурати уводно искуство (пример из живота) као начин за

буђење интересовања код деце о проблему, ситуацији, идеји...
- припремити материјал којим деца могу манипулисати и који ће
им пробудити интересовања,
- омогућити време за експериментисање, неуспехе и успехе,
- охрабрити и подстицати и подржавати дечје идеје и др.

Познати психолог Е.П.Тораннце цео живот је посветио

проучавању креативности и сматра да како би смо адекватно
подстицали креативност можемо на себе у односу на креативног
појединца преузети 6 улога:

1. осигуравати „склониште“ (бити уз дете, разумети и заштитити

га од неумесне критике)
2. бити спонзор или ментор
3. помоћи му да разуме своју дивергентност
4. допустити му комуницирање идеја

38
 5. побринути се да се препозна његов креативни таленат
6. помоћи родитељима и другима како би га разумели

Одговор на питање - Како подстицати креативност? Гласио би

у једној реченици овако: Допустити сваком детету да се укључи у
решавању једног проблема подржавањем различитих идеја, односно,
колико деце - толико идеја.

6.2. Креативне радионице за децу

Креативне радионице за децу су прилагођене дечјим потребама

и потребама програма васпитно-образовног рада. Имају за циљ да
заинтересују потенцијалне активисте, да открију и нагласе њихов
креативни изражај и развијају га. Уколико деца поседују одређени
таленат потребно је развијати га на правилан начин и подржавати
дете у његовим склоностима. Уметност и музика помоћи ће детету да
развије сопствену креативност и покаже шта осећа кроз уметнички
израз. Креативне радионице за децу омогућавају свој деци која су
заинтересована да изражавају своју креативност и едукују се то ураде
кроз програме, садржаје и уз стручну помоћ која им се нуди у
ликовним, музичким, драмским, језичким, научним, балетским и
другим креативним радионицама у склопу васпитно-образовних
установа или ван њих. Коју год радионицу да изаберу, малишанима
ће бити весело и забавно.

У ликовним радионицама код деце се развија креативност,

осећај за боје, шири њихова емоционалност, подстичу се да изразе
своја осећања и виђење света и др.

У музичким радионицама деца се упознају са инструментима,

музичким основама и уз инструмент уче песме и музику, упознају
различите културе и са друго децом се друже.

Језичке радионице за усвајање страних језика раде по

програмима и методама раног учења. Ова методологија је у потпуном
сагласју са основним развојним могућностима деце. Мање је
рационална, више интуитивна, па деца уче брзо, лако и на занимљив
начин. Могућност свакодневног и интензивног учења, кроз

39
конверзацију у реалним или симулираним ситуацијама осигурава да
дете проговори неки од страних језика уз сјајан вокабулар и изговор.

Причање приче је најстарија форма забаве која још увек постоји, то је

најмоћније средство комуникације и креативног учења и изражавања.
Користећи мулти-уметност (музику, покрет, драму, луткарство, итд.)
као медиј за упознавање, истраживање и препознавање света око нас
у драмским радионицама развија се код деце од најранијег годишта
индивидуалност, самопоуздање и вештина комуникације.

6.3. Креативне идеје за рад са децом

СЛИКА ОД ЛИШЋА

Током сунчаних јесењих дана деца могу сакупљати лишће

разних облика и величина, што пружа бројне могућности за различите
активности. Деца могу упоређивати лишће по величини, облику и
шарама. Могу га ређати у растући и опадајући низ. Могу образовати
скупове и упоређивати их, развијајући при том појам броја као
својства скупа. Састављање скупова може представљати увођење у
операцију сабирања. Од прикупљеног лишћа се могу правити разне
слике. Само треба пустити машти на вољу.
Материјал за рад: лишће, хамер, маказе, лепак.
Лишће се може лепити на различите подлоге, што зависи од
дечије маште и креативности: хамер, картон, дрво, пластика, најлон…

40
 Занимљиве слике могу послужити као позивнице или честитке
за разне прилике. Ако се ураме, могу украсити зид дечије собе.
3Д ЧЕСТИТКА – ЛОТОС

Материјал за рад: 3 подметача за чаше од филца (може и више)

пречника 10 цм, жути папирни круг 5 цм, зелени колаж папир за
листове, хамер у боји за честитку, маказе

41
 Подметаче од филца пресавити и исећи као на шеми приказаној на
сликама. Потом на исти начин исећи и жути папирни круг, који ће
представљати прашнике цвета. Испрекидана линија на прве три слике

означава место на коме се папир савија.

Од зеленог папира исећи листове.

Изрезане моделе цвета залепити или захефтати на средину хамера.

Прашнике скупити према средини, залепити листове око цвета и
честитка је готова.

42
ЧЕСТИТКА СА ВОЋНИМ МОТИВОМ

Ову интересантну честитку са воћним мотивом могу направити деца

свих годишта, па цак и деца јасленог узраста.

Материјал за рад:

- хамер у боји за честитку

- половина јабуке
- опали листић
- темпере
- четкица

На половину јабуке нанети темперу у танком слоју. Боја

темпере и величина јабуке су произвољни.Обојену половину
јабуке отиснути на хамер у боји. Добро притиснути да би се
облик потпуно пренео на честитку.

43
Следећи корак је наношење темпере на лист и отискивање.Када се
слика осуши, четкицом насликати дршку и честитка је спремна за
слање.

У овом случају је коришћена јабука, али се може отискивати и друго

воће.

44
БУБАМАРА ОД ОРАХОВЕ ЉУСКЕ

Материјал за рад:
- половина орахове љуске,
- темпере.

Орахову љуску уз помоћ темпере претворити у бубамару.

45
 7. МЕТОДОЛОГИЈА ИСТРАЖИВАЊА

Да би што успешније обавили први и основни задатак

предшколског васпитања-очување,подржавање, подстицање и
оплемењивање спонтаног израза, стваралачких могућности и својства
мале деце васпитачи би требало, поред одређених личних квалитета и
стручне припремљености за тај посао, да и сами имају извесне црте
креативности. За подстицање дечјег стваралаштва неопходно је прво
знати у чему се оно састоји, у појединим областима и уопште, треба
умети препознати креативно дете, стварати повољне ситуације за
испољавање и дирекно подстицати дечје стваралаштво. Како би
стекли известан увид у то шта васпитачи мисле и колико раде у том
правцу спроведено је истраживање у предшколској установи „Наша
радост“ у Бујановцу.

7.1. Предмет истраживања

Предмет овог истраживања је: утицај васпитача на развој креативних

способности деце предшколског узраста

7.2. Значај истраживања

Ово истраживање нема научни карактер у стручном и научном

смислу већ је намењено за потребе овог рада, тачније, ово
истраживање ће дати увид колико је значајно деловање васпитача на
развој креативних способности код деце предшколског узраста.
Надамо се да ће истраживање деловати мотивишуће на васпитаче.

7.3. Циљ истраживања

Циљ је истражити како васпитачи утичу на развој креативних

способности код деце предшколског узраста.

46
 7.4.Задаци истраживања

У складу са предметом истраживања и на темељу постављеног

циља, утврђени су следећи истраживачки задаци:
Истражити који су то начин који могу помоћи васпитачима да
њихов утицај на развој креативних способности деце у вртићу буде
адекватан.

7.5. Хипотезе истраживања

Главна хипотеза
Наша предпоставка је да:
- васпитачи учествују у развијању реативних способности код деце
педшколског узраста.
Помоћне хипотезе
- васпитачи имају позитиван став у односу на потребе за стварањем
богате подстицајне средине;
- мањи број деце у групи је услов за подстицање дечје креативности;
- природна обдареност деце и креативност самог васпитача су услови
за испољавање дечје креативности.

7.6. Варијабле истраживања

Независна варијабла
- улога васпитача у развоју креативних способности деце
предшколског узраста
Зависна варијабла
- креативност васпитача
Релевантне варијабле
- узраст деце
- васпитна средина

7.7. Методе у истраживању

За остваривање циља и задатака истраживања и извођења

одговарајућих закључака коришћена је емпиријско-
неекспериментална метода. Ова метода се најчешће користи за
испитивање мишљења и ставова ужег и ширег јавног мњења. Путем

47
ове методе прикупљамо податке и материјал, а онда их анализирамо и
синтетизирамо.
У истраживању ова метода је кориштена за испитивање
мишљења и ставова васпитача у вртићу „Наша радост“ у Бујановцу.

7.8. Поступци (технике) у истраживању

У овом истраживању коришћен је поступак (техника) анкетирања.

7.9. Инструмент у истраживању

У истраживању је коришћен анкетни лист за васпитаче са

питањима комбинованог типа.

7.10. Узорак у истраживању

Истраживање је спроведено међу 20 васпитача у предшколској

установи “Наша радост“ у Бујановцу дана 06.09.2016.године.

7.11. Резултати истраживања

Сврха спроведеног истраживања међу васпитачима била је да се

сагледају њихова мишљења, ставови и процени њихова улога у
развоју креативних способности деце предшколског узраста.
Анкетирано је 20 васпитача из предшколске установе „Наша радост“
у Бујановцу.
Анкета се састојала од 10 питања (од тога 4 отворена, 3
затворена и 3 комбинована).
1. Питање: Колико година радите у струци?
Табела 1. Васпитачи према годинама радног стажа
Године s-број
рада васпитача
1-5 1
6-10 -
11-15 6
16-20 7
21-25 2
Преко 25 4

48
Из табеле 1. може се видети да од двадесет васпитача колико их је
анкетирано само један ради у струци 4 године осталих деветнест
иза себе имају дугогодишње искуство у раду са децо предшколског
узраста.

2. Питање: Којег узраста су деца у групи коју тренутно водите и

који је број деце у групи?
Табела 2 . Број деце у васпитним групама
Васпитне млађа млађа млађа млађа млађа средња средња старија старија припремна
група од 3-4 од 3-4 од 3-4 од 3-4 од 3-4 од 4-5 од 4-5 од 6 од 6 од 6-7
године године године године године година година година година година

Број деце 15 20 12 13 14 18 19 25 25 26

збир 74 37 50 26

Број деце у групи варира од 12 од 26. У вртићу је пет васпитних

група са децом млађег узраста, две средње групе, две старије и
једна припремна.

3. Питање: Шта по вама значи бити креативан?

Одговори на ово питање су груписани према сличности, од оних

најчешћих према ређима, а то су:
- Бити обдарен, интересантан, довитљив.
- Бити прилагодљив у свакој ситуацији, имати осећај за лепо.
- Бити маштовит, досетљив, способан да од ничега направи нешто.
- Имати прегршт идеја.
- Знати и моћи прилагодити програм рада способностима деце у
групи.
- Решавати проблеме кроз игру и на разне начине.
- Уводити разне новине у раду, пратити трендове, подстицати децу
да дају максимум.
- Бити радознао, поседовати богатство маште, следити своје
инстинкте.
- Бити креативан васпитач значи умети реаговати на одговарајући
начин у датом тренутку како би деци било пријатно и забавно.
- Поседовати способност да у датом тренутку пронађеш
одговарајуће и најбоље (најприкладније за децу) решење.

49
Сви испитаници су одговорили на ово питање. Већина одговора се
понављала. Из одговора се може видети како већина васпитача
креативност повезује са обдареношћу а не са талентом.
Обдареност је натпросечно развијена општа интелектуална
способност. Количник интелигенције обдарених је IQ преко 130. У
популацији људи има свега око 2% обдарених. Разликује се од
талента који подразумева развијену неку посебну, специфичну
способност која омогућава брзо и лако стицање неке вештине, као
и високо постигнуће успеха на одређеном пољу. Затим
наглашавају маштовитост, оригиналност идеја, широку
самоиницијативу и сл. што је у потпуној компарацији јер
стваралаштво или креативност је способност стварања нечег новог
вештином маште, било да је реч о новом решењу неког проблема,
новом методу или направи; или новом уметничком предмету или
форми. Овај термин обично се односи на богатство идеја и
оригиналност размишљања, али и практичност рада.

4. Питање: На скали од 1 до 10 како оцењујете сопствене

креативне способности?

Узевши у обзир све одговоре дошло се до срење вредности и она

износи 8.55. Иако је самооцењивање незахвалан посао испитаници
су себе оценили релативно високим оценама, што се и очекивало
собзиром да је за посао којим се баве поседовање креативности
један од најбитнијих фактора.

5. Питање: У чему посебно негујете дечју креативност?

На ово питање одговоре је дало свих двадесет васпитача. Наведено
је 5 одговора и 1 отворени који су испитаници могли да допуне.
Неки од испитаника су заокруживали и више од једног одговора. У
табели 3. се могу видети резултати изражени бројчано и у
процентима.

50
 Табела 3.
У чему посебно негујете дечју креативност? s %
а) подстицање спонтаног покрета у музици 12 60%
б) рад са природним материјалом у оквиру 14 70%
ликовног в.
в) сликање на основу музике и доживљаја 3 15%
г) драматизација 12 60%
д) измишљање прича,стихова,путовања... 7 35%
ђ) у логичком размишљању 1 5%

Из приложене табеле 3. се види да 70% васпитача негују дечју

креативност у раду са природним материјалима, затим 60%
подстицањем спонтаног покрета у музици и у драматизацији, 35%
у измишљању прича, стихова, путовања, најмање у сликању на
основу музике. Само је један испитаник допунио одговор
написавши како поред осталог подстиче дечју креативност и у
логичком размишљању.

6. Питање: Који су услови потребни да деца у вртићу испоље своју

креативност?
Понуђено је 5 одговора. Неки од испитаника су заокруживали и
више одговора. Сви одговори су обрађени и приказани у табели 4.

Табела 4.
Који су услови потребни да деца у s %
вртићу испоље своју креативност?
а) природна обдареност 10 50%
б) подстицаји васпитача 16 80%
в) богатство и разноврсност средстава 11 55%
г) мањи број деце у групи 2 10%
д) креативност самог васпитача 11 55%
На основу броја датих одговора редослед одговора по учесталости
био би седећи:
- подстицаји васпитача
- богатство и разноврсност средстава и креативност самог
васпитача
- природна обдареност
- мањи број деце у групи

51
Од двадесет анкетираних васпитача само њих двоје мисли да је
мањи број деце у групи услов који је потребан да деца у вртићу
испоље своју креативност.

7. Питање: По чему препознајете креативно дете?

Понуђено је 6 одговора. Испитаници су заокруживали и више
одговора. Сви одговори су обрађени табеларно. Од 20 анкетираних
васпитача 14 њих је одговорило да препознаје креативно дете по
томе што оно даје идеје или решења на проблеме и питања, нуди
необичне, уникатне, мудре одговоре што и чини једну од основних
способности у креативности.
Табела 5.
По чему препознајете креативно дете? s %
а) показује интересовање за много тога,
поставља питања освему 7 35%
б) даје идеје или решења на проблем или питање,
често нуди необичне,уникатне,мудре одговоре 14 70%
в) показује интелектуалну имагинативност,фантазију,
манипулише идејама,мења их и тд. 8 40%
г) показује осећај за хумор,многе ситуације које другима 1 5%
нису смешне њему/њој јесу
д) показује емоције кроз изражавање 3 15%
ђ) има изграђен осећај за лепо,
за естетске карактеристике на предметима 9 45%

8. Питање: У којој области деца у вашој групи најчешће

испољавају креативност?
Понуђена су 4 алтернативна одговора и могућност допуне.
Одговори по учесталости иду следећим редом:
- у говорном изражавању
- у области ликовног васпитања
- у области музичког васпитања
- у области математике
Нико од испитаника није навео још неку област у којој деца
могу да испољавају креативност осим предходно наведених где
је око 90% испитаника одговорило да код говорног изражавања
деца најчешће испољавају креативност.

9. Питање: Наведите пример који може послужити као

подстицај за развој креативних способности код деце из оне
области за коју су деца у групи најмање заинтересована.

52
Одговор на ово питање дало је 80% испитаника. У даљем тексту
наведено је пар одговора:
1. Пример: Дати детету неку играчку да на основу ње измишља
неку причу.
2. Пример: Понудити детету садржаје који га привлаче, који су
очигледни и са којима ступа у непосредан контакт путем чула.
3. Пример: Врло често их подстичем на драматизацију облачечи
им маске, костиме и мењајући им улоге.
4. Пример: Због мањег интересовања у области музичког
васпитања као подстицај за децу може да послужи посета
Музичкој школи или присуствовање на неком од часова свирања
или на концертима и тд.
5. Пример: Као подстицај може послужити употреба већег броја
очигледних, дидактичких средстава, увођење интересантних
садржаја за децу и др.
6. Пример: Подстаћи их радећи са природним материјалом који ће
деца сама сакупљати, изводити различите игре са тим материјалом
и манипулисати њиме.
7. Пример: Васпитач мора бити највеће и најјаче подстицајно
сретство за децу.

10. Питање: Како васпитачу помоћи да своју „улогу“ у развоју

креативних способности код деце предшколског узраста „одигра“
на прави начин?
Понуђена су 3 алтернативна одговора и могућност
допуне.Резултати су приказани табелом 6.изражени бројчано и
процентуално.
Како васпитачу помоћи да своју „улогу“ у развоју s %
креативних способности код деце предшкол.узраста
“одигра“ на прави начин?
а) кроз приручник за рад са децом 7 35%
б) у форми предавања 2 10%
в) практичним показивањем(примерима) 16 80%
г) разним видовима стручног усавршавања 2 10%
80% васпитача сматра да им се у раду може помоћи практичним
показивањем, примерима.
35% њих мисли да и приручници за рад са децом могу послужити
као помоћно средство.
Само 10% њих сматра да предавања и разни видови стручног
усавршавања могу помоћи васпитачима у раду и у развоју
креативних способности код деце предшколског узраста.

53
 ЗАКЉУЧАК

При изради овог рада констатујући адекватну литературу дошло

се до значајних теоријских сазнања о креативним способностима
деце још од најранијег узраста као и о значају улоге васпитача у
развоју креативних способности код деце предшколског узраста.
Више од 90% анкетираних васпитача провело је готово
половину свог радног века бавећи се хуманим послом, васпитањем
и образовањем деце. Сазнања до којих смо дошли анализирајући
резултате наших испитаника потврдила су главну хипотезу тј.
претпоставку да васпитачи учествују у развоју креативних
способности код деце предшколског узраста као и констатацију да
је улога истих веома битна ако не и најбитнија. Анкетирани
васпитачи имају позитиван став у односу на потребе за стварање
богате подстицајне средине, притом себе стављају у први план док
остале подстицаје користе као помоћна средства. Навешћемо
изјаву једног васпитача која се односи на пример који може
послужити као подстицај за развој креативних способности код
деце из оне области за коју су деца у групи најмање
заинтересована:
Васпитач мора бити највеће и најјаче подстицајно сретство
за децу.
Као услова који је потребан за испољавање дечје креативности
у вртићу;
• 80% васпитача наводи да су њихови подстицаји битан услов,
• на другом месту стављају богатство и разноврсност садржаја
и природну обдареност деце, док само
• 10% испитаних сматра да је мањи број деце у групи услов за
испољавање дечје креативности.

На питање како васпитачу помоћи да своју „улогу“ у развоју

креативних способности код деце предшколског узраста „одигра“
на прави начин;

• 80% испитаника сматра да им се најбоље може помоћи у

раду практичним показивањем (примерима); затим
• приручницима за рад са децом и
• 10% предавањима и стручним усавршавањем.
Предшколско доба се назива златно доба дечјег стваралаштва.
Предшколска деца узраста од 3-7 година показују велику наклоност

54
према цртању, грађењу, моделовању, драмском представљању,
певању, ритмичком кретању итд.
Постоји тврдња неких научника међу којима су Теренс, Рид,
Пијаже и други да стваралачки полет почиње да опада већ у петој
години а као узрок томе наводи се осујећеност стваралачког полета
конвенционалним формама васпитања и традиционалним системима
учења. Нека друга истраживања негирају ово тврђење.
Не улазећи дубље у ове ставове, неоспорно је да у практичном
педагошком раду треба неговати спонтаност дечјег стваралаштва,
дозволити детету да се слободно изрази и да притом користи
различите начине и средства изражавања. Дете треба да ужива у
ликовној игри, игри боја и облика, као и у свакој другој игри. Несме
се гушити у њему природан стваралачки потенцијал.
И музичко стваралаштво је блиско деци. Има схватања да је
музичка уметност ближа деци од других јер је више упућена на
сензибилитет. Деца изражавају музичка осећања и у стваралаштву и у
активном слушању. Најпогоднији облик дечјег музичког
стваралаштва јесу дечје стваралачке музичке игре у којима дете
користи глас, речи, покрет, ритмички говор, дечје музичке
инструменте и друго.
Аудитивна осетљивост се нарочито повећава у периоду између
шесте и осме године живота. По мишљењу А.С.Запорошца, она се
готово удвостручава, али је утврђена и велика зависност аудитивне
осетљивости од систематског бављења музиком. Деца не реагују само
на складно мелодично звучање већ су способна да доживе и музички
садржај.

55
 ЛИТЕРАТУРА

1. Виготски С.Л., (2005): Дечја машта и стваралаштво, Завод за

уџбенике и наставна средства, Београда.
2. 3.Витас Н., (1983): Васпитање предшколског детета у
породици, Светлост, Сарајево.
3. Дошен-Добуд А., (2002): Водич за водитеље и родитеље,
Алина, Загреб.
4. Згомбић Р., (1982): Одгојно-образовни рад са дјецом у години
прије поласка у школу, Приручник за одгаитеље и наставнике,
ШК Загреб.
5. Каменов Е.: Методика васпитно-образовног рада са
прешколском децом, Завод за уџбенике и наставна средства,
Београд.
6. Карлаварис Б., Келбли Ј., Станојевић-Кастори М., (1986):
Методика ликовног васпитања предшколске деце, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд.
7. Квашчев Р., (1981): Психологија стваралаштва, Завод за
уџбенике и наставна средства, Београд.
8. Круљ С.Р., Стојановић С., Круљ-Драшковић Ј., (2007): Увод у
методологију педагошких истраживања са статистиком,
Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању, Цетар за
научно-истраивачки рад, Врање.
9. Митровић Д., (1980): Предшколска педагогија, ИГКРО
“Светлост“, Сарајево.
10. Панић В., (1997): Психологија и уметност, ЗУНС Београд.
11. Saifer – Baumann – Isenberg - Jalongo, (2000) :
Индивидуализована настава у раном васпитању деце,
Приручник за обуку студената и едукатора, COI Step by Step,
Сарајево.
12. Стевановић М., (2001): Предшколска педагогија 2, Р&С, Тузла.
13. Hansen – Kaufmann - Saifer, (1998): Стварање учионица у
којима дете има централну улогу (3-6.година), COI Step by
Step, Сарајево.
14. Костић П.,(2000):Мерење креативности душе,часопис:
Психологија данас, број 9.
15. Марјановић А. (1987) Дачја игра и стваралаштво, часопис:
Предшколско дете, број 17, стр. 85-101
16. Шогуд М., (2002): Одгаитељ у дјечјој игри, ШК Новине,
Загреб.

56
 ПРИЛОГ

ВИСОКА ШКОЛА ЗА ВАСПИТАЧЕ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

ГЊИЛАНЕ У БУЈАНОВЦУ

АНКЕТА ЗА ВАСПИТАЧЕ
Поштовани,

Овим упитником желимо да сазнамо какво је Ваше мишљење о

“Улози васпитача и породици у развоју креативних способности код
деце предшколског узраста“. Молимо Вас да што искреније
одговорите на постављена питања. Ова анкета је анонимна и њени
резултати ће бити коришћени изкључиво за потребе овог
истраживања.

АНКЕТНИ ЛИСТ

1. Колико година радите у струци?

2. Којег узраста су деца у групи коју тренутно водите и који је број деце у групи?
______________________________________________________________________

3. Шта по вама значи бити креативан?

______________________________________________________________________

4. На скали од 1 до 10 како оцењујете сопствене креативне

способности?(заокружити одговор)

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

5. У чему посебно негујете дечју креативност?

а) подстицање спонтаног покрета у музици;
б) рад са природним материјалом у оквиру ликовног васпитања;
в) сликање на основу музике и доживљаја;
г) драматизација;
д) измишљање прича,стихова,путовања...
ђ)или
друго________________________________________________________________.

6. Који су услови потребни да деца у вртицу испоље своју креативност?

а) природна обдареност,

57
б) подстицаји васпитача,
в) богатство и разноврсност средстава,
г) мањи број деце у групи,
д) креативност самог васпитача

7. По чему препознајете креативно дете?(заокружити један или више одговора)

а) показује интересовање за много тога,поставља питања о свему
б) даје идеје или решења на проблем или питање,често нуди
необичне,уникатне,мудре одговоре
в) показује интелектуалну имагинативност, фантазију („Шта би се десило
ако...“?), манипулише идејама, мења их и тд.
г) показује осећај за хумор,многе ситуације које другој деци нису смешне
њему/њој јесу
д) показује емоције кроз изражавање
ђ) има изграђен осећај за лепо,за естетске карактеристике на предметима

8. У којој области деца у вашој групи најчешће испољавају креативност?

а) област ликовног васпитања
б) област музичког васпитања
в) у говорном изражавању
г) у области математике
д) или некој другој области

9. Наведите пример који може послужити као подстицај за развој креативних

способности код деце из оне области за коју су деца у групи најмање
заинтересована.
______________________________________________________________________
______________________________________________________________________

10. Како васпитачу помоћи да своју „улогу“у развоју креативних способности код
деце предшколског узраста „одигра“на прави начин?(заокружити или допунити
одговор)
а) кроз приручник за рад са децом
б) у форми предавања
в) практичним показивањем(примерима)
г) неким другим мотивационим средством (навести пример)
____________________________________________________________________

58