УЛОГА ВАСПИТАЧА У РАЗВОЈУ

САМОСТАЛНОГ ПОНАШАЊА ДЕЦЕ ПРЕ ПОЛАСКА У

ШКОЛИ
 САДРЖАЈ

УВОД ................................................................................................................................... - 3 -
АBSTRACT ......................................................................................................................... - 3 -
1. РАЗВОЈ САМОСТАЛНОСТИ КОД ПРЕДШКОЛСКЕ ДЕЦЕ........................ - 4 -
2. ПРИПРЕМА ДЕТЕТА ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ ............................................. - 8 -
2.1. УЛОГА РОДИТЕЉА У ПРИПРЕМИ ДЕТЕТА ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ ...........................- 8 -
2.2. УЛОГА ВАСПИТАЧА НА ПОЛАЗАК ДЕТЕТА У ШКОЛУ ............................................- 10 -
3. УЛОГА ВАСПИТАЧА У РАЗВОЈУ САМОСТАЛНОГ ПОНАШАЊА
ДЕЦE……………………………………………………………………………………..- 13 -
3.1. УЛОГА ВАСПИТАЧА У АКТИВНОСТИМА ДЕЦЕ ......................................................- 20 -
3.2. АКТИВНОСТИ КОЈИМА СЕ ДОПРИНОСИ РАЗВОЈ САМОСТАЛНОСТИ КОД ДЕЦЕ ......- 23 -
3.3. МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ ...............................................................................- 27 -
3.4. ВАСПИТАВАЊЕ ВОЉЕ ...........................................................................................- 30 -
3.5. КУЛТИВИСАЊЕ ЕМОЦИОНАЛНЕ СФЕРЕ ................................................................- 31 -
3.6. РАЗВИЈАЊЕ ЛИЧНОГ ИДЕНТИТЕТА, СЛИКЕ О СЕБИ И СОПСТВЕНОЈ УЛОЗИ ...........- 32 -
3.7. РАЗВИЈАЊЕ СИГУРНОСТИ .....................................................................................- 33 -
3.8. СТВАРАЛАЧКО ИЗРАЖАВАЊЕ ...............................................................................- 34 -
3.9. СОЦИЈАЛНИ ОДНОСИ МЕЂУ ДЕЦОМ И НЕГОВАЊЕ ДЕЧЈЕ ДРУШТВЕНОСТИ ...........- 34 -
3.10. ДЕЧИЈА СЛОБОДА И ОКВИРИ СОЦИЈАЛНОГ ПОНАШАЊА ......................................- 36 -
3.11. РАЗВОЈ ДЕЧЈЕ САМОСТАЛНОСТИ ..........................................................................- 37 -
4. МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА ................................................ - 46 -
4.1. ПРЕДМЕТ И ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА .........................................................................- 46 -
4.2. ХИПОТЕТСКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА ..................................................................- 47 -
4.3. МЕТОДЕ, ТЕХНИКЕ И ИНСТРУМЕНТИ ИСТРАЖИВАЊА ..........................................- 47 -
4.4. ПОПУЛАЦИЈА И УЗОРАК ИСТРАЖИВАЊА .............................................................- 48 -
4.5. СТАТИСТИЧКА ОБРАДА ПОДАТАКА ......................................................................- 48 -
4.6. АНАЛИЗА УПИТНИКА ЗА ВАСПИТАЧЕ ..................................................................- 48 -
4.7. АНАЛИЗА ЧЕК ЛИСТА СА СКАЛОМ ПРОЦЕНЕ ........................................................- 51 -
4.8. АНАЛИЗА РЕЗУЛТАТА ...........................................................................................- 56 -
ЗАКЉУЧАК ..................................................................................................................... - 57 -
ЛИТЕРАТУРА ................................................................................................................. - 58 -
ПРИЛОГ ........................................................................................................................... - 59 -
 УВОД

Свакодневне активности могу омогућити деци на раном узрасту да постану

самостална. Подршка одраслог у развоју самосталности почиње успостављањем првог
контакта са вртићем. Одрасли може допустити детету да само, или уз подршку
родитеља, обележи свој ормарић, одабере место за столом где ће седети, бира опрему и
материјале за игру, износи и одлаже опрему, помаже приликом поставања стола, брине
о стварима у соби. Наравно, помоћ и усмеравање од стране одраслих је неопходна и
деца се не смеју стављати у ситуације у којима могу да се повреде јер ће то лоше
утицати на њихово самопоуздање. На почетку, одрасли треба да пружи детету пуно
инструкција али са сваким наредним понављањем то ће бити мање.
Један од начина да се развију дечја самосталност и самопоштовање је дозволити
им да праве избор. Деца која доносе одлуке научиће да размишљају. Код мање деце
треба сузити могућност избора у складу са њиховим узрастом или им дати одређене
смернице.

АBSTRACT

Everyday activities can provide children at an early age to become independent.

Support in the development of adult independence begins with establishing the first contact
with the kindergarten. Adults can allow your child to only or with the support of parents,
mark your boxes, chooses a place at the table where they sit, choosing equipment and
materials for the game, and is disposed of equipment, assist in postavanja table, take care of
things in the room. Of course, assistance and guidance by adults and children is necessary
should not be placed in a situation in which there are violations, as this will adversely affect
their self-esteem. At the beginning, adults should give the child a lot of instructions or with
each successive repetition it will be less.
One way to develop children's independence and self-esteem is to let them make the
right choice. Children who make decisions will learn to think . For smaller children should be
narrowed choice in accordance with their age and give them some guidance

-3-
 1. РАЗВОЈ САМОСТАЛНОСТИ КОД ПРЕДШКОЛСКЕ
ДЕЦЕ

Деца која расту са више подршке и самопоштовања постају самосталнија и

самопоузданија. Деца којој се пружи могућност да буду самостална пре ће развити „Ја
могу“ понашање. Најбољи начин да се деци да самосталност је да им се допусти да
преузму одгооврност у највећој могућој мери у складу са узрастом. То значи дати
могућност деци да одаберу да ли желе да цртају или пресипају, дати деци могућност да
преузму одговорност. Одрасли треба да буду стрпљиви и да их охрабре у покушајима
да буду самостални.То практично значи да није важно да ли је сто обрисан са
погрешним крпом или је књига стављена на погрешну полицу, важно је само да је
детету пружена подршка у активности која води самосталности. Критиковање ће
учинити да деца активност доживе као неостварен задатак и онемогућиће развој
самопоштовања – важну страну постигнућа.
Помоћи деци у развоју самосталности, треба да буде приоритетан циљ
предшколског васпитања и образовања. Једном, када деца стекну сигурност у своје
властите способности и вештине, биће спремни да преузму иницијативу и самим тим
постану самостална.
Способност да се прате инструкције је вештина коју деца треба да вежбају. Да
би деца пратила инструкције потребни су разумевање задатка, сигурност и меморија.
Код једноставне инструкције као што је „Када завршите са цртањем ставите свој цртеж
на средину стола“, уколико деца то не учине, многи одрасли закључују да су деца
заборавила задатак и питају их да ли знају шта треба да раде. Деци треба омогућити
активности које ће их охрабрити да следе инструкције самостално, и осигурати похвале
када ураде. Важно је да задатак буде разумљив и прилагођен узрасту детета.
Разумевање је предуслов да дете успешно обави задатак, што утиче на развој
самопоуздања. Како је меморија такође потребна да би се запамтила инструкција,
размислите о начину на који дајете деци инструкције. Додавање визуелног момента
запамћивању обично је ефективније. Понављање је такође значајно за запамћивање,
тако да ће можда бити потребно пронаћи начин на који ће деца поновити задатак. За
млађу децу потребан је додатни подстрек.
Деца која имају самопоуздање радо прихватају изазове, рад и сарадњу са
другима. Када деца не развију самопоуздање, она се фокусирају на неуспех уместо на

-4-
успех, на проблеме уместо на решење, на препреке уместо на циљ. Одрасли који раде
са децом доприносе развоју самопоуздања формирањем добре емоционалне климе. Ово
се може постићи наглашавањем дечјих постигнућа, награђивањем, али најважније је
трајно и безусловно пружање подршке.
Доминантне области развоја деце у најранијем узрасту су ситна и крупна
моторика, развој језика и самосталности. До треће године живота, деца су изузетно
заинтересована за активности које подстичу развој ових области. Да би се то
обезбедило деци, пре свега, неопходна је припремљена средина и активности одраслих
са пуно стрпљења. Код детета се све три области (ма која активност да је у питању),
развијају истовремено, а не као засебне области, стим што је једна област
доминантнија у односу на друге две.
Будући да је свако дете индивидуа за себе и да напредује сопственим темпом,
тако код деце истог узраста постоји различит интензитет заинтересованости за
активности које развијају одређену област. Овде ћемо вам навести пример и неколико
идеја за активности које развијају самосталност код деце у најранијем
узрасту који се, иначе, примењују у Монтессори вртићу, а што се, свакако може веома
лако примењивати и ван вртића (код куће, на улици, у шетњи...).
Код деце се самосталност развија кроз њихово укључивање у обављању
реалних, свакодневних активности.
Када кажемо свакодневне активности мислимо на оне најједноставније, нама
одраслима, рутинске радње (облачење/свлачење, обување/изување, прање руку, прање
зуба, брисање носа, постављање/распремање стола, припремање оброка...).
Вероватно сте били (и то више пута) у ситуацији да се изненадите и
одушевљено хвалите дете када тражи или покушава да самостално обавља ове
активности или да вам помаже у обављању истих. То је природна потреба и порив
сваког детета. Дете жели да се осети корисним.
Када дете покаже интересовање за неку од ових активности, треба и да му
дозволимо и омогућимо да се њом бави онолико дуго колико то и жели. Наравно,
то не значи да дете треба да пустимо да те радње обавља како хоће и да га тада
исправљамо или критикујемо ако то не ради правилно или, са друге стране, да га
награђујемо ако то успешно обавља.
Најпре је потребно детету полако показати како се конкретна активност
обавља и то корак по корак, па тек онда препустити детету да је самостално обавља.
У почетку, деца не могу без грешке обављати активности и зато им је потребна
-5-
вежба тј. понављање док не постане механичка радња. Зато су важни кораци тј.
поступци које дете мора да савлада да би активност извело од почетка до краја.
Ево једног примера: Дете долази у вртић и прво што треба да уради јесте да се
изује и обује патофнице за вртић. Иако се чини да је то једноставно, за дете је ово један
велики изазов. Патике, ципелице... уопште обућа коју деца носе, поред тога да буде
удобна, треба да буде једноставна за обување/изување. Дакле, да нема пертле већ неке
нитне, чичак траку и сл. Било би добро да нема ни пуно детаља тј. апликација које би
додатно одвлачиле пажњу детета.
Први корак у изувању јесте да детету треба рећи да седне јер ће му тако бити
лакше да се изује. Затим, полако му треба показати како да откопча обућу, па како да
ухвати пету и тако лагано извуче ногу из обуће.
Након тога, дете питамо или замолимо да оно само проба да изује другу
ципелицу.
Када се изује, покажемо му како да ципелице стави једну поред друге и стави их
на своје место где ће их наћи када дође време да их опет обује.
Сада се узима обућа за вртић (то су најчешће мекане пантофне са чичак траком).
Пошто деца још увек, у овом узрасту, не разликују леву и десну ногу, добро је
направити један „шаблон“ за обување.
Шаблон можете веома лако направити. Ставите дечије патике на папир,
опцртате леву и десну патику, и исти папир пластифицирате.
Патофнице полако ставимо на „шаблон“ испред њега. Кажемо детету да је то
шаблон који ће му помоћи да лакше научи која пантофница иде на коју ногу. Сада му
покажемо да лева нога иде у леву пантофну, а десна у десну.
Кажемо (уз истовремено показивање): „Узмемо једну пантофну, повучемо језик и
полако убацимо ногу. Наместимо на пети. Сада залепимо. То је то. Да ли желиш сам/а
да пробаш да обујеш другу?“
Стрпљиво чекамо док дете покушава. Прискачемо у помоћ ако је потребно.
Када се обује, „шаблон“ заједно са дететом враћамо на место.
Из овог примера видимо колико корака дете треба да савлада да би се
обуло/изуло.
На исти начин, сваку радњу треба обављати. Разложено, полако, корак по корак,
са пуно стрпљења.
Иако једноставна, из перспективе одраслих, ова активност код детета
истовремено развија самосталност, моторику и језик.
-6-
  Језик: дете чује велики број речи које изговарамо, а истовремено и показујемо.
Добро је познато да деца најлакше усвајају речи када им се истовремено и каже
и покаже. У овом примеру то је: ципела, патика, нитна, пета, чичак трака,
шаблон, под, седи, лево, десно, пантофна, испред, изување, обување... (све ово
дете и види као радњу и чује њен назив).
 Моторика: узимање шаблона, седење, устајање, савијање, копчање/лепљење,
узимање, враћање, намештање... Дакле, низ физичких активности које дете
обавља.
 Самосталност: Брига о себи, независност, а истовремено и пажња,
концентрација, истрајност, воља.
На исти начин деци показујемо и укључивање у остале активности: прање руку,
помоћ при постављању или распремању стола за оброке, брисање носа, прање зуба,
пресвлачење, самостално коришћење есцајга...
У обављању заједничких активности са децом неопходно је да будемо сигурни и
имамо поверење у дете. Оно то осећа и тада је веома поносно и срећно.
Наравно, за обављање било које активности, треба обезбедити адекватне услове.
На крају, важно је нагласити да дете развија самосталност и самопоуздање када је
укључено у реалне активности. Дакле, није исто ако дете, на пример, облачи лутку и
покушава самостално да се обуче. Или, када вам заиста помаже у припремању оброка и
када оно прави неки имагинарни ручак „од песка“.
Иако живимо веома брзо и заиста нам мало времена остаје де се деци посветимо
100%, кроз ове активности укључивања деце у свакодневне активности, сваки моменат
проведен са њима можемо учинити драгоценим како за психо-физички развој детета
тако и за нас јер учествујемо у сваком моменту дететовог одрастања.

-7-
 2. ПРИПРЕМА ДЕТЕТА ЗА ПОЛАЗАК У ШКОЛУ

Припрема детета за школу је велики догађај и за дете и за његове родитеље али и

за васпитаче. Деца немају искуства и тешко могу себи представити шра им све тај
нови догађај доноси, што код њих изазива извесну стрепњу. Деца из једној мање-више
уског крога породице и другова полазе у далеко шири круг вршњака али и одраслих
које по први пут срећу. Поласком у школу дете се одваја од породице и њему познатих
лица из околине за које је емотивно везано и са којима се осећа сигурно. Од њега се
очекује да се према свакоме културно опходи да уме да се правилно обрати учитељу
али и осталим непознатим људима у школи, на путу до школе, у превозу, и да уме да
брине о личној хигијени и уредности али и о уредности школског прибора и опреме.
Припрема за школу се остварује целокупним животима детета у породици и
предшколској установи. Правилно васпитање деце кроз читав предшколски период
најбоља је припрема за школу, односно за све оно што долази после овог периода. Да
би се дете што боље развило и постало зрело и самостално, потребни су му адекватни
услови и одговарајућа васпитна брига.
Припрема детета за школу која се током предшколског периода одвија у
породици предсставља добар темељ за непосредну припрему пред сам полазак у школу
(у години пред полазак у школу) која је психолошка, емотивна, интелектуална,
физичка а често и сасвим практична. Непосредна припрема се највише односи на
подстицање развоја сазнајних способности, развијање пажње, способности изражавања
говором, покретом, сликом и тоном, развијање упорности, истрајности, самосталности
и сл. Непосредна припрема се одвија у предшколским институцијама за децу која су
овим радом обухваћена, али у и породици уз помоћ родитеља. (Илић, Николић и
Јовановић, 2006: 56)

2.1. Улога родитеља у припреми детета за полазак у школу

Има много дилема око тога како најбоље помоћи детету да би успешно започело
своје школовање.Потребна је пре свега свесна и намерна брига за развој и васпитање
детета. Родитељи треба поред љубави и добре воље, да познају и неке основне
педагошке захтеве којих се морају придржавати у том, не тако кратком развојном
периоду детета, какав је предшколски. Ти захтеви су следећи:

-8-
 • исказивати поштовање и уважавање личности детета и не занемаривати
њихове особине,
• показати разумевање за њихове потребе и интересе и задовољавати их
кроз развој моторичких, сензорних и говорних способности кроз игру и
друге активности,
• развијати веру детета у сопствене снаге;
• сталном бригом и правилним поступцима неговати и унапређивати
здравље детета и његов правилан физички развој;
• стварати услове детету за стицање социјалног искуства кроз игру и
активности у групи вршњака;
• упућивати дете на појаве и збивања у његовом окружењу и тумачити их
на њему прихватљив начин;
• развијати код детета основне навике које ће му омогућити брже
осамостаљивање. ( Илић, Николић и Јовановић, 2006: 57)
Интелигенција и одређена зрелост детета нису једини фактори који ће
осигурати успех детета у школи. Родитељи морају да раде на томе да код деце развију
и одређене особине лицности које ће омогуцити да дођу до изразаја њихове
интелектуалне способности. Сваког дана од дететовог рођења родитељи постепено
спремају дете за школу. Граде темељ од којег ће зависити дететова сигурност,
самосталност и жеља за истраживањем и учењем. Дете које живи у стимулативној
средини, где родитељи не спутавају његову природну потребу да истражује свет око
себе и стиче знања, где родитељи подстичу самосталност и омогућавају детету да
доживи успех, такво дете ће спремно дочекати изазове које намеће школа.
Најважнији темељи који се граде у предшколском узрасту су осећај
одговорности, осећај сигурности и самосталност код деце. Ове особине се развијају
превасходно кроз контакт родитеља и деце у породици. Родитељи морају пред дете
постављати различите захтеве и обавезе које су у складу са њиховим узрастом, а то ће
уједно бити главни помагачи у дететовом даљем школовању.
Родитељи треба да уважавају личност своје деце, да подстичу оне активности у
којима су успешна јер на тај начин јачају самопоуздање код деце, стварају им осећај
успеха и мотивацију да покушају и оно у чему су мање успешни. Осамостаљивање иде
постепено и свако дете има потребу да буде самостално а родитељи својим одговором
на ту потребу могу да подтакну развој самосталности или да дете још више учине

-9-
зависним и несигурним. До поласка у школу дете већ треба да уме да се у одређеној
мери брине о себи и својим потребама и о својим стварима. Ако је дете навикло да
родитељ ради све уместо њега, биће несигурно и неће бити заинтересовано за
самостално извршавање задатака, што ће негативно утицати на прихватање и
испуњавање школских обавеза. Осим тога, родитељ који ради све уместо детета,
онемогућава му доживљај успеха. Врло је вазна позитивна реакција родитеља, похвала
за сваки самосталан покушај дететове активности, јер на тај начин дете развија осећај
сигурности и самопоуздања и мотивацију за савладавање нових активности.

2.2. Улога васпитача на полазак детета у школу

По члану 118. Закона о васпитању и образовању (Службени гласник РС број

72/2009, 52/2011 и 55/2013.) задатак васпитача у предшколској установи јесте да својим
компентенцијама осигура уважавање принципа образовања и унапређивање васпитно –
образовног рада.
Васпитач је главни чинилац култивисања дечје игре и стваралаштва, под
условом да је суиграч детету и његов узор, да не спутава њихову активност у процесу
развоја и васпитања, већ да препознаје и подстиче његово стварање. Он је тај који је
иницијатор и организатор сарадње. Он врши избор облика и садржину сарадње са
родитељима.
Од личности васпитача зависи читава атмосфера у дечијем вртићу. Ако је
васпитач весела и неусиљена личност деца ће то прихватити и атмосфера у групи ће
бити таква. Међутим, ако је васпитач нервозан, крут, недоследан, хировит, такво ће
бити и понашање деце.
Добар вапитач је онај коме посао васпитача представља задовољство, воли децу,
добро се осећа у њиховом друштву, поштује личност детета, прихвата свако дете
подједнако исто, цени дете, уважава га, радује се његовим успесима, али исто тако га
не осуђује за неуспехе, дете у њему налази особу која ће му на осмех одговорити
осмехом, да помилује дете, загрли га, узме у наручје, утеши га.
Неопходно је да васпитач прати и посматра децу, региструје њихове
појединачне могућности, интересовања, као и евентуална ограничења. Да
систематизује податке добијене од родитеља. Неопходно је да циркулише повратна
информација између васпитача и родитеља.

- 10 -
 Улога васпитача у припрепремним групама је :“ Социјализација деце, развијање
самосталности, развој концентрације и пажње кроз игру основни је задатак
предшколског васпитања и образовања. Припрема деце за полазак у школу се обавља
систематски, уз уважавање узрасне специфичности шестогодишњака и не треба да се
сведе на стицање знања и умења потребних за савладавање школског градива које
очекује дете у првом разреду. Васпитач је тај који планира активности за реализацију
програма, поштујући интересовања и потребе деце, а свакодневне животно практичне
ситуације користи за усвајање нових сазнања. Улога васпитача да код детета пробуди
радозналост, интересовање и жељу за трагањем и откривањем и самим тим подстиче
интелектуални развој детета, што је битније од количине усвојеног знања“.
За правилан развој дечје личности потребан је сталан утицај васпитача који ће
да подстиче, усмерава децу, богати дечје активности. Примарни задатак васпитача је да
обезбеди место, време и опрему за активности пре саме активности, а онда да омогући
да се активност што садржајније одвија. Васпитач треба да утиче на децу да стичу
независност у одговорима и понашању, да их оспособљава да се ослањају на сопствене
снаге. Такође, васпитач треба да подржава дете у ономе што је код њега позитивно,
треба да га подстиче у активностима за које је заинтересовано, да му помаже да дође до
одговора на питања која га интересују.
Васпитач има веома важну улогу. Он је тај који је иницијатор и организатор
сарадње. Он врши избор облика и садржину сарадње са родитељима.
За разлику од просветних радика, васпитач се свакодневно сусреће са
родитељима и том приликом даје и прима информације о детету, његовом понашању,
здравственом стању и др. Деца су емоционално везана за васпитаче. Васпитач је за дете
појам лепог, доброг, паметног и најбољег. Успех у васпитно-образовном раду у
многоме зависи од квалитета васпитача. Сва деца у групи су упућена на васпитача.
Васпитач треба да буде добро припремљен за рад са децом и та комуникација васпитач
– дете мора да се сведе на највиши могући ниво, а не да васпитачи представљају само
дадиље за чување деце. Да би се то остварило, образовање васпитача би требало да се
настави и после завршетка школе, како би стално били у току са иновацијама. Што је
мање дете,то би стручна усавршеност за рад са децом требало да буде већа.
Дете није искључиви производ наслеђа, средине у којој расте и васпитних
утицаја, нити се може развијати, стицати искуство и задовољавати своје потребе,
независно од своје активне, добровољне укључености у васпитно-образовни процес. То
значи да је „формирање“ личности значајним делом и њено самоформирање, односно,
- 11 -
да свако дете носи у себи потенцијално једну личност којој је потребна извесна
самосталност да би се испољила и оформила. Отуда је један од најважнијих циљева
предшколског васпитања да се оформи иницијативно дете, које је спремно да
самостално предузима подухвате у односу на околину у којој живи, као и да решава
проблеме ради личног задовољства и успеха, које му пружа оваква иницијатива.
Унапрешивање самосталности је повезано са општим развојем детета као
личноти и оно није могуће без активне помоћи одраслог који га васпитава и образује.
Истовремено, то не значи да се детету ускраћује помоћ, већ треба пронаћи начин да му
се посредно помогне, саветом, охрабљењем или делимичним учествовањем у
решавању проблема, а дете да уради оно за шта је способно. Тиме се постижу две
ствари, са једне стране се показује детету сопствена добра воља и наклоност, а са
друге-поверење у његове снаге, што је за њега подстицај да са више самопоуздања и
искуства улази у нове покушаје.

- 12 -
 3. УЛОГА ВАСПИТАЧА У РАЗВОЈУ САМОСТАЛНОГ
ПОНАШАЊА ДЕЦЕ

Данас се на улогу васпитача гледа сасвим другачије од оног из прошлости. То

више није особа која чува и храни децу, која одређени део дана (док су на послу)
замењује родитеље. Васпитач је добио нове димензије свог деловања које су
првенствено усмерене на праћење и подстицање развоја, васпитања и образовања деце.
Његов рад се темељи на научним парадигмама до којих су дошле многе научне
дисциплине које проучавају биолошки, социјални, емоционални, медицински и
педагошки развој детета. Отуда је његова улога захтевна, сложена и увек отворена за
нова сазнања и искуства. Васпитач је отворени персонални модел који своје деловање
заснива на одређеним биосоцијалним, социо-емоционалним и едукативно-креативним
потребама деце одређеног узраста и у одређеним историјским, социјалним и
друштвеним приликама.
Самосталност се развија захваљујући разним пословима које деца обављају у
вртићу кроз радне активности, дежурства, бригу о млађим друговима и слично.
Међутим, треба имати у виду да ове активности имају васпитну вредност само ако су
добровољне, ако их дете прихвата као потврду своје способности и поверења које му је
указано јер васпитач има позитивна очекивања у односу на њега. Свакако, оне треба да
буду у складу са правилима понашања и моралним вредностима које су деца већ
упознала и донекле усвојила, нарочито у погледу односа према ближњима. Посебно је
важно да се активности не доживе као наметнуте или, још горе, да имају казнени
карактер.
Васпитач партиципира и антиципира, даје и узима. Његово „давање“ је у
импулсима, подстицајима, моделовању, координирању, мотивисању, а „узимање“ се
огледа у сазнањима до којих је дошао посматрајући активности деце и идентификујући
њихове потребе и развојне степене на којим се налазе и оне који долазе. То је отворена
и стваралачки стручна особа с израженим креативним ставовима и поверењем у
моторичке, перцептивне и стваралачке могућности деце тог узраста. То је дубоко
осећајна и емпатична особа с јасно израженим алтруистичким ставовима. Свој смисао
рада види у заједничком раду с децом, ненаметљивим подстицањима. Увек зна шта
жели да постигне код одређеног детета и то реализује у спонтаним и ненаметљивим
дечјим активностима. Посматрачи би могли констатовати како се васпитач игра са

- 13 -
децом. Та је игра дубоко прорачуната у прилог откривања и задовољавања дечјих
развојних, васпитних и образовних потреба. Па, чак, и дете кад се „игра“, и оно тада
решава неке своје задатке које је пред себе поставило.
 „Васпитач се договара са децом, прихвата њихову иницијативу, радује се
активностима, покушајима и успесима деце, подстиче их да решавају проблеме,
да дају своја тумачења и траже одговоре, не инсистира на точности већ уочава и
подстиче радозналост, разноликост, необичност, оригиналност, слободу,
самосталност и иницијативу, помаже да неуспехе и грешке не доживљавају као
обесхрабрење већ као изазов за нова тражења и покушаје. Будући да дете учи и
усваја вредности, путем идентификације и имитације, васпитач мора бити
свестан да целокупном својом личношћу и понашањем представља за дете узор
за идентификацију и особу од поверења.“ 1
Успех васпитача условљавају следећи чиниоци:
Интересовање и љубав према педагошком позиву, интелигенција и општа
култура васпитача, посматрачки дар, познавање психологије детета, циљева и метода
васпитног рада, педагошки такт и емоционална стабилност.
Љубав према педагошком позиву изражава у исто време веровање у моћ
васпитача. Она је повезана с љубављу према деци, што је једна од битних претпоставки
за однос између васпитача и деце. Дубок емотивни однос је неопходан јер даје детету
сигурност и поверење.
Васпитач мора да поседује довољно широку општу културу и висок степен
интелигенције. Општа култура у савременом значењу подразумева познавање
основних законитости које владају у природи, друштву и људском мишљењу,
познавање матерњег и страних језика, достигнућа савремене технике, уметности и
развијање интелектуалне и естетске способности.
Способност посматрања је педагошка способност која је потребна сваком
васпитачу, јер васпитач мора пратити развој и напредовање сваког детета и на основу
тих података постављати дијагнозу и прогнозу, односно на основу објективних
података управљати васпитним процесом.
Педагошки такт се дефинише као способност адекватног реаговања васпитача
у разним ситуацијама васпитно-образовног процеса и разрешавања педагошких
проблема. Ово схватање истиче да се педагошки такт ослања на психолошко

1
Стевановић М., (2001): Предшколска педагогија 2, Р&С, Тузла. Стр. 189.
- 14 -
познавање деце, на познавање законитости васпитног процеса и метода које обезбеђују
његову ефикасност.
У склопу проблема личности васпитача и нужних својстава које савремени
концепт васпитања предвиђа, значајна је емоционална стабилност васпитача.
Живот и рад са децом, разни конфликти међу њима, њихов однос према васпитачу,
контакти и сарадња са родитељима и са члановима колектива у предшколској установи
претпоставља менталну стабилност и уравнотеженост васпитача, која се изражава у
стрпљивом, објективном и принципијелном поступању и реаговању, у критичном и
самоктитичном односу према решавању свакодневних проблема.
Познавање васпитног процеса и психологије деце предшколског узраста је
значајна компонента структуре личности васпитача. 2
Од личности васпитача највише зависи спонтаност и прилагодљивост ритма
живљења, као и читава атмосфера у дечијем вртићу. Ако је васпитач крут и нервозан,
то ће се одразити у облику напетости и отпора код деце. Ако је понашање васпитача
недоследно и хировито, такво ће бити и понашање деце. Ако се он понаша весело и
неусиљено, деца ће то прихватити као саставни део опште атмосфере у вртићу. Према
томе, да ли ће предвиђене активности исказати као богат извор нових искустава и
развојних подстицаја за децу, или проузроковати отпор, неспоразуме и конфликте,
највише зависи од васпитача.
Имамо искуства да васпитач може бити резервисан у погледу дечије
самосталности и могућности испољавања сопствене воље, због чега контролише све
што се збива у групи, а деца се потчињавају његовој чврстој руци и повишеном гласом,
плашећи се да га не изазову. Она се понашају пасивно из обзира према његовој моћи, а
не према њему као личности, односно, не доживљавају га као особу од које очекују
разумевање, помоћ и прихватање. У таквој атмосфери деца се осећају неразумна и
слаба, што доприноси стварању слике о себи као инфериорној, безпомоћној особи која
греши увек када је активна и покушава да покрене неку иницијативу. Када се дете
осети сигурније, оно почиње да испробава своје могућности деловања у вртићу,
испитујући такође и сигурност са којом су установљена правила понашања, односно,
последице њиховог непридржавања. Васпитач овакво испробавање треба да дочека са
одређеном доследношћу и чврстином, али и разумевањем његовог разлога, како би

2
Митровић Д., (1980): Предшколска педагогија, ИГКРО “Светлост“, Сарајево. стр. 79.
- 15 -
дете и поред ограничавања осетило да има посла са особом која га прихвата као
личност и брине се о његовој сигурности.
Васпитач, пре свега, треба даприхвати да, као особе у развоју, деца имају право
на неке облике понашања која нису својствени зрелим људима и да, под одређеним
условима, и ови облици понашања могу да их постепено доведу до зрелости. Да би ово
право остварила, њима је потребна одређена толеранција од стране одраслих који неће
сувише крутим ставовима изазивати забринутост и осећање неприхваћености.
Васпитач мора имати поверења у децу да ће, уз његову помоћ, постепено овладати
својим понашањем и изградити дисциплину као самодисциплину без претераних
кочења и ограничавања, а посебно манипулације њиховим емоцијама путем награда и
казни.
Исто тако, боље је деци давати упутства у позитивном облику, тако да садрже
информацију шта и како треба радити, него забрањивати. Захтеви постављени у
негативном облику више збуњују дете него што му помажу да се снађе у свакодневном
животу.
Примери позитивног упутства: „Ређај домине по столу“, уместо „Не бацај
домине на под“. „Шутирај лопту према дрвету“, уместо „Немој да разбијеш прозор“, и
тако даље.
Васпитач треба да има разумевања за оно што дете осећа, међутим да буде чврст
и доследан када је у питању његово понашање и реално сагледавање ситуације. Он
треба да помогне детету да је боље схвати и има поверења у његову способност да
своје понашање усмери у конструктивнијем правцу. Каткада није могуће избећи
непосредну интервенцију васпитача, нарочито у конфликтним ситуацијама које деца
нису у стању самостално да разреше, у случајевима одступања од правила понашања
када их је потребно објаснити, када деци прети опасност од повреде и слично.
Заустављајући дете у неком од облика непожељног понашања, он треба да испољи
љубазност исто колико и чврстину, прихватање детета као личности исто колико
неслагање са одређеним обликом понашања.
У ситуацијама када мора да спречава дете у нечему, васпитач то треба да учини
брзо и без оклевања. Одузеће му оштар предмет којим угрожава другове, ухватиће га за
руку и зауставити да не истрчи на улицу, одлучно ће му рећи да се не треба прскати
водом. При томе дете може да се не сложи са њиме, да се љути, протествује, на шта
има право које му се не оспорава.

- 16 -
 Један од начина утицања на дечије понашање је инсформисање о њеогвој
исправности и скретање пажње на његове могуће последице, међутим, то никако не би
требало да звучи као осуда или претња.
Осамостаљивање детета је дуг процес који захтева помоћ одраслих особа и који
имплицира учење. Шестогодишње дете се разликује од осталих узраста предшколске
деце, када је реч о самосталности, јер му није потребна непрекидна пажња и брига
одраслих, али и што није достигло онај ступањ самосталности као старији узрасти
школске деце. Шестогодишње дете би требало знати самостално да се храни, облачи,
одржава личну хигијену и уредност ствари и простора с којима долази у додир.
Развијању набројанога су усмерене радне активности, будући да има примера старије
предшколске деце коју родитељи нису довољно подстицали на ослањање на властите
снаге и могућности, па деца нису достигла наведене вештине и навике.
Осамостаљивање деце се врши путем њиховог оспособљавања да се брину о
себи и задовољавају своје основне потребе, не тражећи помоћ одраслих у ситуацијама
у којима се и сама могу снаћи. Тако се код деце одгаја и развија пажљив однос према
људима и стварима, савесност у извршавању својих обaвеза, негује самопоуздање и
иницијативност, као и други квалитети неопходни за сналажење у школи и у животу
уопште.
Живот у групи такође мотивише децу на осамостаљење: ко се споро облачи,
закасниће да се укључи у игру; ко неуредно оставља своју одећу, после је неће моћи
наћи; итд.
Задатак васпитача је ненаметљиво усмеравати децу и подстицати
иницијативност и развој самосталности али никада науштрб дечје самосталности у
мишљењу и деловању. Децу треба подстицати на размишљање, властито резоновање и
закључивање, у оквиру њихових могућности, на иницијативу и креативност. Тако
развоју самосталности у мишљењу може знатно придонети откривање могућности
разних решења једног истог проблема или задатка у разним подручјима, областима, тј.
подстицање детета на дивергентно мишљење.
Наравно, подстицање дечје самосталности треба бити сразмерно могућностима
деце. У противном, дете ће се суочити с сопственом беспомоћношћу да нешто уради,
стагнира у стицању нових знања и умећа, обесхрабрује се и губи мотивацију, нарушава
се позитивна слика коју је почело градити о себи и сл. Зато захтеви који се постављају
пред дете а везани су за развој његове самосталности требају бити адекватно одмерени

- 17 -
према развојним могућностима самог детета – ни превисоки ни премали, ни превише
ни премало. Такође, водити се начелом поступности и способности.
Основне категорије активности деце у предшколском васпитању и образовању
јесу игра, о којој је већ било речи, учење и рад, с тим што ове активности не треба
схватити као категорије које једна другу искључују већ као активности које се
константно преплићу и допуњавају ради остваривања одређених циљева.
Учење деце предшколског узраста има своје специфичне карактеристике које га
разликују од учења на старијим узрастима. Дете предшколског узраста има урођену
мотивацију да учи и сазнаје и оно учи када за то има лични разлог и када оно што учи
за њега има значење. Почетак учења предшколског детета није незнање, већ претходно
стечено знање, резултат ранијих искустава и учења.
Процес учења у предшколском периоду треба да буде процес изграђивања, а не
процес усвајања знања, односно процес учења предшколског детета треба да буде
процес активне конструкције и реконструкције знања. За учење предшколског детета
се каже да је најчешће успутно, случајно и мање свесно јер дете учи у свим
ситуацијама и током целог дана. Учење предшколског детета је ограничено контекстом
дешавања јер дете учи кроз интеракцију са својом социјалном и физичком средином и
у директном односу са материјалима. У учењу детета предшколског узраста значајну
улогу има игра као специфичан облик учења.
Улога васпитача у учењу деце предшколског узраста огледа се у праћењу,
препознавању и откривању онога што деца знају и које потребе и интересовања
имају. На основу тога васпитач планира средину, материјале и активности које могу
бити подстицај и прилика за ново учење предшколског детета. Он то ради индиректно,
пажљиво, давањем идеја док радост откривања препушта деци.
Задаци васпитача у развоју дечје самосталности су следећи:
• Да стављајући децу у ситуацију да самостално обављају одређене практичне
активности, односно, планирају и разматрају по етапама остварење планираног,
постепено их оспособљава за све сложеније врсте рада које, уз мануелну
спретност, захтевају и решавање низа практичних проблема.
• Да утиче на постепено повећање нивоа извођења дечјих практичних активности,
од најједноставнијег задовољавања сопствених потреба (за храњењем, одевањем
и сл.) до сложенијих послова који захтевају већу самосталност и вештину, као и

- 18 -
 координацију појединачних послова у групном раду, брижљиво планирање
поступака и њихово тачно обављање, уз процењивање постигнутих резултата.
• Да негује љубав према раду, поштовање радних људи и пажљив однос према
производима и резултатима њиховог рада, као и културним и другим добрима у
својој ужој и широј друштвеној и природној средини уз оспособљавање за
њихово очување и заштиту у складу са еколошким начелима.
• Да тако организује практичне и радне активности да деца у њима не учествују
само из послушности према одраслој особи већ да у њима виде прилику да
докажу своју спретност, прибаве социјално признање, опробају се у некој улози
која их је привлачила и сл. Најважније је да се код њих изгради поверење да је
оно што раде на свој начин вредно и има смисла, који се не губи упркос
извесној несавршености и грешкама које се нормално појављују у току
деловања.
• Да у што већој мери осамостаљује децу када је у питању сналажење у установи
и брига о задовољавању својих потреба у свим активностима у којима се она
могу снаћи без одраслога или уз његово указивање како се нешто обавља.
• Да што више доводи децу у положај “домаћина“ у установи, што значи да воде
рачуна о реду у њој, чистоћи и свим другим пословима који проистичу из ове
улоге.
• Да обезбеди низ материјалних услова за непосредне контакте деце са биљкама и
животињама у установи и ван ње, развијајући код њих пажљив однос према
свим створењима и учећи их како да се о њима старају на најбољи начин уз
неопходну опрезност код оних које би могле пренети неку заразу или некако
повредити дете.
• Да упознаје децу са свим подацима значајним за сналажење у све сложенијој
средини која их окружује у техничком погледу, пружа им прилике да науче
руковање једноставним алатима, приборима, уређајима и апаратима, развија код
њих интересовање за технику и упознаје их са једноставним радним процесима
и операцијама, оспособљавајући их да праве једностане предмете, које ће
користити, и врше ситне поправке на њима.
• Да упознаје децу да представницима разних професија, омогући им посматрање
њиховог рада и опробавање у неким поступцима, као и да указује на значај

- 19 -
 сваког посла у производном циклусу и резултатима рада који су од опште
користи.
• Да пружи деци основни увид у разноврсност и сложеност институција, које су
људи створили и њихових функција, указујући им на њихову неопходност,
улогу у задовољавању друштвених потреба као и основне начине њиховог
деловања.
Да оспособљава и навикава децу на учествовање у свим процесима којима се
побољшавају општи услови живота у друштвеној и природној средини, њен изглед,
хигијена и уредност, као и да буду мотивисана да доприносе овом побољшавању.

3.1. Улога васпитача у активностима деце

Стваралачко изражавање детета има смисла само онда ако се подстиче његов
лични израз и ако му се пружи могућност да кроз разне активности потврђује и открива
себе као стваралачко биће. За развој дечје личности потребни су стална брига
васпитача посвећена изазивању, подстицању, усмеравању и богаћењу дечје активности
а не њеном потискивању или дириговању њоме. Његов основни задатак је осигурати
место, време и опрему за дечју активност пре него што започне, а затим јој омогућити
да се што интензивније и садржајније развија. Посао васпитача се не састоји у томе да
пружа деци одговоре на питања која нису поставила, већ да их учини свесним
проблема и пружи им помоћ у њиховом самосталном решавању. Највећа помоћ
васпитача детету се огледа у задовољавању његових потреба и помагању да се све
више ослања на властите снаге, односно, стиче независност од помоћи одраслих.
Постоје многе врсте помоћи. Једна је врста помоћи када васпитач показује детету како
распознати предњи део џемпера а друга ако му га обуче. Ако је циљ васпитања да се
дете постепено осамостаљује, увек је боље показати му начин како да дохвати жељени
предмет прислањањем столице уз ормар, него га дохватити уместо њега. Свакако, овај
други поступак захтева више времена и стрпљења. Рискирају се грешке и неспоразуми,
али кад дете успе нешто да уради за себе, реши неки проблем, то је велики допринос
његовом поверењу у властите могућности и стицању позитивне слике о себи.
Истовремено треба имати на уму да ово усмеравање детета да се ослања на властите
снаге не значи и одбијање његових молби за помоћ. Понекада је она неопходна детету,
а догађа се и да је тражи само зато да би скренуло пажњу на себе и да би нашло повод

- 20 -
за комуникацију са васпитачем. Потребно је пружити му помоћ увек када дете
стварно осећа да му је потребна, на начин који највише одговара развоју његове
самосталности и креативних способности.
Васпитач има важну саветодавну улогу у организацији дечјих активности јер се
не може ослонити на то да ће деца увек имати иницијативу у кориштењу свих
могућности које су им понуђене. Он их уводи у кориштење опреме показивањем као и
причањем, придружује им се у испробавању играчака и других ствари око њих и
демонстрира им кориштење појединих уређаја у центрима пре него што почну деци
служити за проверавање и утврђивање стеченог искуства. Ову своју улогу васпитач
обавља, пре свега, упућивањем деце да у што већој мери користе своје снаге у
деловању, говору и мишљењу. Он такођер доприноси психо-социјалном развоју деце
уређујући средину вртића тако да представља за њих свет који знају, разумеју и могу
се у њему добро сналазити. Упутства треба давати деци у право време, ни прерано ни
прекасно. Ако се пожури са саветом дете неће имати могућности да покуша да реши
проблем на свој начим, док од закаснеле помоћи неће имати много користи, када се већ
обесхрабрило и изгубило жељу да га решава. Одмеравање правог тренутка захтева од
васпитача искуство и интуицију, као и тачну процену дечјег расположења.
Успешно васпитно деловање добрим делом зависи од способности васпитача да
предупреди тешкоће, односно да делује превентивно. Развоју стваралаштва код деце не
одговара ни атмосфера потпуне слободе нити укалупљивање у постојеће стандарде
мишљења и деловања. Васпитач усмерава децу у процесу њихових активности и чини
га ефикаснијим на више начина: организацијом средине која их окружује, избором и
распоредом материјала који им осигурава, указивањем на могуће путеве којима се
долази до решења појединих проблема и њиховим наговештавањем, али никада не
кварећи радост откривања саопштавањем готових решења и њиховим представљањем
као да су једина могућа или најисправнија решења. Најбоља прилика за њега да износи
своје мишљење је када одговара на дечја питања, што значи – када деца испоље
интересовање за нешто. Он треба да полази од дечјих интересовања и ствара их, што је
гаранција успешности васпитно-образовног поступка. Досада је неопростива у дечјем
вртићу и уколико није могуће за одређене садржаје обезбедити дечји интерес, боље је
да се не обрађују због ризика да се код деце створи трајан отпор према њима.Да би
утицао на дечје активности и појачао њихове развојне и сазнајне ефекте, васпитач
може постављати питања, препоручивати начине деловања, описивати речима оно што
се догађа и подстицати децу да то чине, давати објашњења и одговарати на питања, као
- 21 -
и помагати деци у обављању појединих поступака приликом испитивања и извођења
експеримената припремљеним материјалом. Усмеравање се састоји и у препоручивању
деци одређени редослед поступака, што им помаже да боље повежу и организују
сазнања која стичу, да их протумаче и уобличе у шеме и појмове које ће моћи да
користе у различитим животним ситуацијама. Поред оспособљавања за самостално
стицање искуства, најважнији циљ васпитача је да деца у том процесу осете
задовољство и развијају интелктуалну радозналост. Подржавајући дете у свему што је
код њега позитивно и што има развојну перспективу, васпитач подстиче да истраје у
активностима за које се определило, помаже му да нађе одговоре на питања која га
интересују, са одобравањем се односи према продуктима његовог изражавања и
охрабрује га у тренуцима када наиђе на тешкоће или посумња у своје могућности да их
решава. Деци треба понудити да изаберу активност коју желе. Нека од њих ће се
определити одмах, чим угледају нешто што их привлачи, док је другој потребно више
времена да разгледају унаоколо пре него се одлуче. Такође има деце коју је потребно
усмерити и увести у активност, пре него што одлуче самостално да наставе оно што су
започела заједно са васпитачем. Када се запази да дуже оклевају, њима је чак могуће
понудити неки одређен материјал уз питање желе ли покушати њиме да се играју.
Међутим, деци не треба наметати активност нити инсистирати да нешто
направе искључиво по жељи васпитача. Њих треба знати привући и за то није довољно
рећи им: „хајде, нацртајте ми нешто“ или „данас ћете слушати причу...“ јер деца не
требају цртати због васпитача, нити слушати причу само зато што је он тако одлучио.
Добар васпитач зна како да наведе децу, да подстиче децу на бављење
стваралачким активностима ослањајући се на њихове унутрашње мотиве, склоност ка
подражавању, симболичком представљању или експериментисању новим
материјалима.
Када се деца баве стваралачким активностима, на сваки начин им треба указати
да је оно што раде исправно, да се могу препустити својим импулсима не водећи
рачуна о мишљењима и укусу других, као и да не морају никога подражавати, односно
да, као што се свако дете разликује од остале деце, мора се разликовати и оно што је
свако од њих створило. Непосредна помоћ васпитача деци у стваралачким
активностима огледа се, пре свега, у показивању техника руковања појединим
материјалима и приборима: како се мешају боје, бришу четкице, како се ради на малом
разбоју или размекшава пластелин. Међутим, он треба да избегава сугестије којима би
се деци одређивало шта да раде и како то мора изгледати, као и да посебно инсистира
- 22 -
на томе да дете од почетка дефинише тему или касније детаљно објашњава што је
насликало или направило. Своје коментаре, које деца понекад траже, треба упућивати
на неке општије елементе који чине особеност дечјег дела и оно око чега се дете
очигледно трудило, на пример: „Колико дивних боја си ти употребила...!“, „Баш је
велики тај твој воз, ти заиста имаш стрпљења...“.

3.2. Активности којима се доприноси развој самосталности код деце

Сматра се да радне активности деце доприносе формирању одређених особина

личности као што су: истрајност, савесност, упорност, одговорност, марљивост,
способност планирања, способност држања пажње и концентрације, позитиван однос
према раду и сл. Поред тога, рад је деци привлачан јер се током радних активности
дете приближава свету одраслих, ствара нешто што може да употреби и добија
прилику да се покаже као стваралац. Од рада одраслих рад деце се разликује по томе
што је једноставнији, краће траје, користе се средства и алати који су безопасни и
прилагођени деци за употребу, а резултати рада од вредности су за само дете и немају
економску вредност. У том смислу, основне категорије радних активности деце
предшколског узраста јесу: самопослуживање и тзв. кућни послови, брига о биљкама и
животињама, прављење играчака и других употребних материјала и активности у
широј друштвеној заједници (Каменов, 2006.). Да би рад деце био значајан за њихов
целокупни развој потребно је да постоји континуитет, односно да се стварају услови
такви да одређене радне активности деца могу обављати свакодневно, да приликом
тога рада могу користити одговарајуће алате, материјале и простор, да се захтеви који
се стављају пред децу постепено и стално повећавају и да се стварају услови за стално
увећавање дечје самосталности током обављања ових активности.

Најчешће радне активности деце у вртићу којима се доприноси развоју

самосталности код деце су:
 Закопчавање, раскопчавање, облачење, свлачење, обување, везивање пертли
и др. (самостално или уз мању помоћ одраслих);
 Уредно остављање своје одеће, обуће, и других личних ствари, као и
коришћених играчака, књига, прибора, комада намештаја, и др. на своје
место и према утврђеном распореду;

- 23 -
 Самостално и културно храњење, правилно се служећи кашиком, виљушком,
а касније ножем (захватање по мало хране, јести без буке, жвакати
затворених уста, не просипати храну и не мрвити хлеб, обрисати се после
јела...);
 Сразмерно самостално одржавање хигијене свог тела и задовољавање
физиолошких потреба;
 Одржавање, чишћење и сушење своје одеће и обуће;
 Помоћ млађој деци у облачењу и другим ситуацијама када је то неопходно;
 Помоћ васпитачу и другом особљу у припремању и распремању материјала
и прибора за активности, размештању постеља и прикупљању веша са њих,
и кад год за то постоји повољна прилика;
 Сређивање, постављање, прикупљање прибора за јело, помоћ око сервирања
јела, брисање столова и сл. уз све сложенија и самосталнија дежурства;
 Самостално и уз помоћ одраслог одржавање чистоће и уредности у
просторима у којима бораве деца, распремање радне собе, брисање и
усисавање прашине, чишћење и уређивање играчака, књига и других
материјала којима се деца користе у активностима, глачање квака и других
металних предмета, уређивање дворишта и др.
 Помоћ у кухињи у неким облицима рада који су доступни деци а нису за
њих опасни (љуштење грашка, бирање здравих плодова, прављење салате) и
асистирање у сложенијим пословима припремања и конзервирања хране.
 Прање, савијање и пеглање луткине одеће, салвета и убруса.
 Самостално узимање, чишћење, сушење и остављање на место
употребљеног алата и прибора и одржавање у реду свог “радног места“.
 Елементарно оджавање спортског прибора и реквизита којима се деца служе
(бицикла, скија, санки, рекета и др.).
 Сакупљачке активности на поједине теме (поштанских марака, разгледница,
календара, проспеката и др., као и њихово сређивање у албуме).
 Планирање разних практичних активности (којима треба да се нешто
направи) по етапама, процењивање употребљивости материјала и метода за
одређену сврху и оцењивање како је план остварен, односно, да ли је
остварен постављени циљ.
 Упознавање намене, правилног начина руковања и употребе у практичним
ситуацијама разних алата и прибора (које користе одрасли и специјално
- 24 -
 прилагођених деци) уз посебно оспособљавање да се избегну евентуалне
повреде.
 Упознавање неких општијих поступака руковање кућним апаратима,
средствима и инструментима и њихово увежбавање, у почетку под надзором
васпитача (који води рачуна о могућим опасностима по дете и грешкама
којима би се они могли оштетити) а затим сразмерно самостално.
 Делимично расклапање и анализирање изгледа и функције појединих справа
и апарата (механичких играчака, усисивача, радија, компјутера, бицикла,
писаће машине, касетофона, будилника и др.).
 Праћење целовитог процеса израде неких предмета у занатској радњи,
фабрици или уметничком атељеу.
 Упознавање са радом људи са којима се највише срећу, сазнања о њиховој
улози и важности.
 Разговарање о потреби поштовања радних људи и резултата њиховог рада,
као и чуварног односа према културним и другим добрима у својој средини
и шире.
 Разговор шта би деца желела да буду кад порасту.
 Прављење играчака и других употребих предмета од разних врста
материјала (хартије, картона, дрвета, пластике, канапа, отпадних материјала,
природних материјала и др.) поступцима савијања, сечења, лепљења,
шивења, закивања, ткања, ветења, штрикања, пачворком и др.
 Прављење утилитарних конструкција према нацрту и моделу (играчака,
сувенира, украса, реквизита за игре улога, разних пригодних поклона,
новогодишњих капа маски, честитки, дидактичког материјала, луткине
одеће, модела, макета у позорнице за позориште лутака итд.).
 Израда муричких инструмената (звучних кутија, прапораца, кастањета,
звона) и њихово коришћење.
 Ликовне активности са практичним циљем (нацрт омота за бомбоне, шара за
луткину хаљину, за тепих, за завесу, бојење и украшавање зидова, израда
украса, разгледница, шарање кутијица, прављење и бојење играчака и др.).
 Мале оправке на сопственој одећи, играчкама, књигама и др., у складу са
дечјим могућностима.

- 25 -
 Детаљније упознавање са неким објектима у којима се може видети рад
људи кроз посете фабрици, градилишту, робној кући, пијаци, школи,
здравственој станици, апотеци, библиотеци и др.
 Упознавање живота и рада одраслих кроз учествовање у њему у складу са
дечјим интересовањима и могућностима.
 Разговори о људском раду, уређењу околине, запаженим проблемима и
недостацима као и могућностима деце да на општу корист допринесу
њиховом отклањању.
 Прикупљање папира, флаша, метала и др. за рециклирање и трагање за
начинима да се већ једном употребљене ствари, њихови остаци или
амбалажа, поново употребе на исти или нови начин.
 Учествовање у ширим акцијама значајним за очување човекове околине и
уређење средине у којој се деца крећу (нпр. чишћење парка од отпадака,
еколошке патроле и сл.).
 Учествовање у хуманитарним акцијама (посете дому за децу без
родитељског старања, старачком дому, дечјем одељењеу у болници,
добротворне приредбе и сл.).
 Шетње у природу и прикупљање плодова (купина, шипка, трњина, гљива уз
упозорење да могу бити отровне и др.).
 Посете пољопривредном добру, сеоском газдинству и праћење збивања у
повртњаку, на њиви, у воћњаку, штали, обору и сл., ради посматрања рада
људи и задовољавања дечјих интересовања у вези са биљкама и животињама
које могу тамо да се сретну.
 Помагање васпитачу у неговању украсног биља (заливање, брисање лишћа,
пресађивање) уз постепено осамостаљивање према дечјим могућностима
 Рад у башти (ситњење земље, сејање, сађење, пресађивање, заливање,
плевљење, окопавање, стављање притки уз биљке, прикупљање семена и
луковица за садњу, брање плодова и др.). Уколико се не располаже тереном
за башту, цвеће и поврће се може гајити у жардињерама и саксијама.
 Рад у воћњаку (сејање плодова из којих ће нићи дрво- кестен, жир, орах;
помоћ у припремању земље за пресађивање или сађење; праћење раста
дрвета, цветања, доношења плодова и др.).
 Брига о животињама смештеним у акваријуму, кавезу, тераријуму,
инсектаријуму и др. у згради установе или у дворишту (храњење и нега
- 26 -
 животиња, брига о младима, одржавање и чишћење кавеза и акваријума,
припремање гнезда, одржавање кућица и хранилица за птице итд.).
 Стицање неопходног искуства и формирање основних појмова из области
саобраћаја који ће допринети дечјој самосталности сигурности на улици;
Прихватању граница понашања и развоју унутрашње контроле код деце,
нарочито доприноси добро планиран и доследно примењиван радни режим, који је
довољно еластичан да се може прилагодити њиховим потребама и могућностима.

3.3. Морално васпитање деце

Морал, као регулатив односа међу људима постизања општег добра, је услов
опстанка људке зајендице. Такође, он је показатељ колико је једно друштво
цивилизовано, праведно и витално. На децу се морал преноси од тренутка када се
почну осећати као припадници одређене заједнице, што значи, од раних узраста. Овај
процес је најуже повезан са процесима социјализације, а тиме и васпитања, ако се
васпитање схвати као „намерна социјализација“ са позитивним предзнаком. Он
пролази кроз разне фазе и у предшколском узрасту му се постављају темељи на којима
ће се градити морална свест са својим компонентама: интелектуалном (познавање
моралних принципа према којима треба поступати, на основу којих се вреднују
поступци, и способност њихове примене на појединачне случајеве), емоционалном
(осећања задовољства или незадовољства, која се односе на случајеве оцењене као
моралне или неморалне) и конативном или вољном (спремност да се доносе одлуке у
складу са моралним нормама и да се оне доследно спроводе).
Основни пут развоја дечије моралности ипак остаје процес њихове
социјализације у најширем смислу речи, што значи да је ширење социјалног видокруга
код деце, и укључивање у све сложеније сплетове друштвених односа, услов за
постепено усвајање моралних норми.
Предшколске установе имају веома значајну улогу у социјалном развоју деце
јер омогућавају неке услове којих дете нема у родитељском дому. Пре свега, у
установи деца имају прилике да активно бирају са киме ће ступити у интеракцију, док
су код куће то оне особе које су „при руци“, рођаци и суседи, који не морају да им
одговарају. Друго, чињеница је да постоје квалитативне разлике између интеракције
која се одвија међу одраслима и дететом, и детета са дететом. Има активности које

- 27 -
деца могу да изводе само са вршњацима, као што их има које су погодне само за
интеракцију са одраслима. Деца, која имају прилике да учествују у активноситма оба
типа, могу знатно више да обогате своје социјално понашање.
Захтеви и очекивања, које одрасли гаје у односу на децу, огледају се у улогама
које им се додељују, а које, по правилу, у први план стављају особине као што су:
развијене културно-хигијенске навике, поштовање и леп однос према васпитачу и
старијима, као и према другиој деци, затим, послушност, дисциплинованост, пристојно
понашање и слично. Карактеристично је, међутим, да се од деце не само очекује да по
одређеним особинама буду боља од одраслих, него се то од њих и захтева, што је
својеврсно лицемерје које деца брзо открију и узрок је многим конфликтима између
њих и одраслих. Деца једноставно не могу да схвате, а још мање да прихвате, да многе
ствари које одрасли чине пред њима за њих су строго забрањене. Поред тога што их
забрана чини посебно привлачним у односе између деце и одраслих се увлачи
недоследност и неискреност која кулминира у конфликту којим млади човек разбија
стеге детињства у које је спутан, и почиње да пуши, употребљава алкохол и чини
многе друге ствари које му, у ствари, не пријају, али га привлаче као доказ да је себи
изборио одређена права, да је освојио привилегије одраслих.
Посебну улогуи у неговању моралних особина предшколског детета имају
задаци и обавезе које извршава у дечијем вртићу, без обзира што оне не могу бити
већег обима. Започиње се постепеним осамостаљивањем деце у погледу бриге о себи,
преко извршавања неких задатака од ширег значаја за групу и вртић који похађају, до
учествовања у сложенијим заједничким пословима у којима имају све већу могућност
самоорганизације. У почетку дете помаже одрасломе у пословима, бивајући у томе све
равноправније, све док се не оспшособи да их преузме од њега и бави се њима
релативно самостално, уз повремену контролу и помоћ васпитача. Напредак се огледа
и у броју деце која учествују у раду, као и сложености самог задатка који извршавају.
Такође се помоћ васпитача (која се у почетку састоји у показивању одређених
операција), постепено све више односи на организацију читавог процеса, уз упућивање
како да се изведе што ефикасније, рационалније и економичније.
За развој моралних особина детета је веома важан пример људи око њега,
нарочито оних на које жели да се угледа због емоционалне блискости којом је повезано
са њима.
Игра је блиска социјалној природи детета и представља израз његове жеље за
општењем, што јој обезбеђује изизетну улогу у његовом друштвеном развоју. Игра
- 28 -
омогућава детету да улази у активне односе са другом децом и одраслим људима,
уноси у њих смисао и тако проширује и сређује своје социјално и скуство. Кроз
заједничко изражавање и маштање оно може да превазилази осећање супарништва и
угрожености и открива задовољства организованог друштвеног живљења, размена и
заједништва, од којих зависи његово друштвено прилагођавање.
Ни у једној другој животној ситуацији деца немају тако значајну у логу у
доношењу правила и њиховом доследном придржавању, као у игри.
Огроман значај игара у моралном развоју деце потиче и из чињенице да њихов
основни садржај представљају норме понашања које важе за одрасле људе и отуда
„дете у игри као да прелази у развијени свет највиших облика људске делатности, у
развијени свет међуљудских односа. Норме које се налазе у основи међуљудских
односа постају, захваљујући игри, извор развоја морала самог детета. У том смислу
значај игре је тешко проценити. Игра представља школу морала. Али не морала у
представи, већ морала у акцији“.
Моралном развоју посебно доприносе игре у којима се појављује симболичка
имитација, сиже који подразумева различите улоге, као и драмске игре, захваљујући
томе што, као свој битни елеменат, садрже односе међу људима. Оне доприносе
преради ових односа, као и њиховом бољем разумевању и усвајању.
Непроцењив је значај игра улога и у ослобађању деце од унутрашње напетости,
јер путем њих она „екстернализују сопствену унутрашњу драму“ што доприноси
уравнотеживању њихове личности и менталном здрављу.
Поред игре, социо-емоционалном развоју доприносе и сви остали видови дечјег
стваралаштва, јер између њих постоји сложен однос међусобне зависности. Социјална
искуства су најзначајнији чинилац креативности, које истовремено помаже њиховом
уобличавању, проширивању и квалитативном унапређивању. Стваралаштво је већ само
по себи један хумани чин; нема стваралаштва које је у раскораку са основним људским
вредностима укључујући ту и моралне категорије.
Као и игре, дечје стваралачко изражавање има терапеутско дејство, јер дете које
има могућности да своје унутрашње конфликте објективизира тако што их представи,
може у односу на њих да заузме дистанцу да боље овлада њима, што је једна врста
катарзе.
Осим свих видова дечјег стваралаштва, значајно средство и извор садржаја
социо-емоционалног и моралног развоја су производи уметности одраслих и културна

- 29 -
баштина. Поруке и осећања изражени у њима преноси се на децу са великом
сугестивношћу.
Захваљујући упознавању са уметничким делима, код деце се формирају
првобитне етичке норме значајне за читав даљи развој. Посебну улогу у том погледу
имају бајке, легенде, поезија и проза, чији јунаци представљају оваплоћење појмова
као што су доброта, истинољубивост, вредноћа, поштење, скромност и друго, а њихови
доживљаји изазивају код деце дубока преживљавања и представљају медију чијим
подсредством до њих допиру морални проблеми од општељудског значаја, који им се
другачије не би могли приближити. Кроз бајке, на пример, деца сазнају о борби добра
и зла, трагању за смислом живљења, о храбрости, љубави која надјачава смрт. Свакако,
дечја опредељења за поједине личности из бајки мање се заснивају на апстрактном
односу правде и кривде, а више на привлачности, односно одбојности, појединих
јунака.

3.4. Васпитавање воље

Воља, као компонента моралности, представља душевну снагу која омогућава

личности да одоли искушењима, тешкоћама и препрекам на путу ка добру, уз тежњу да
живи у хармонији са собом, другим људима и својом околином, уважавајући сва
правила моралног понашања. Будући повезана са таквим цртама личности, као што су
упорност, доследност и спремност за улагање напора, воља се огледа и у способности
тренутног прикупљања све енргије потребне појединцу да се суочи са неком
околношћу или да оствари неки план. Развијена воља, самодисциплина и способност
сналажења у сплетовима друштвених односа су неке од најдрагоценијих особина
личности, које се стичу кроз читаво детињство и адолесценцију, али којима се
поставља темељ у раним узрастима.
Васпитавање ове драгоцене људске особине започиње од најранијег детињства,
од првих покрета које оно врши тежећи да постигне неки циљ упркос препрекама.
Развој воље код деце је непосредно повезан са захтевима које му поставља
његова околина и одррасли са којима се сусреће. Ако су ови захтеви испод његових
могућности, не захтевају напор и не представљају изазов за деловање, код детета се
неће развити воља и многе способности потребне за касније самостално сналажање у
животу. Негативан ефекат имају и претерани захтеви који код њега стварају слику о

- 30 -
себи као неспособној и неуспешној личности и неповољно се одражавају на
мотивацију.

3.5. Култивисање емоционалне сфере

Култивисање емоционалне сфере дечије личности подразумева развој

емоционалне осетљивости на широк круг појава у друштвеном животу, уметности,
стваралаштву и деци доступним моралним вредностима, развој способности
разумевања и поштовања осећања других људи инеговање пажљивог односа према
њима, развој способности за саосећање (емпатија) са људима из своје околине, као и
јунацима прича и других уметничких дела, развој способности за учествовање у
емоцијама које се јављају у васпитној групи и дељење својих доживљаја са другима.
Васпитавање емоција би се састојало у развоју способности код деце да се
уздржавају од импулса изазваних негативним емоцијама као и оплемењивања,
продубљивања позитивних емоција.
Позитивне емоције, топлина, нежност, симпатија и друго, не могу се усадити
деци као облици понашања, већ само отклањати препреке њиховом развоју и
слободном изражавању и култивисати начине њиховог израза.
Задатак васпитача је да потражи могућности изражавања негативних емоција,
које неће бити деструктивне, а не да их потискује. Дете треба да постане свесно својих
емоција, да се суочи са њима и ослобађа их се на одговарајући начин да се не би
неуротизирало нагомиланом агресијом, која може нанети велику штету развоју његове
личности. Заправо, негативних емоција се мање треба плашити, самих по себи, колико
њихових последица ако се потисну, јер се на тај начин губи контрола над њима.
Свакако, најбоље је ако деца своје негативне емоције испразне кроз жестоку
физичку активност, која им омогућава да агресију пренесу на лопту, струњаче,
обручеве и слично, и након напрезања се опусте и смире. Она се такође ослобађају
напетости кроз стваралачке активности, игре маште или игре улога, игре песком, водом
и глином, слушајући одговарајућу музику и слично.
Основни начини да се негативне емоције учине ређим су неговање позитивних
емоција, лепих, другарских исарадничких односа између деце и деце и васпитача,
затим, његово изражавање разумевања, топлине и подршке свима који за то осете
потребу, као и обезбеђивање опуштеније атмосфере у установи, што ће се одразити на

- 31 -
расположење и понашање сваког детета и деловати интегративно на развој његове
личности.

3.6. Развијање личног идентитета, слике о себи и сопственој улози

Једна од најзначајнијих карактеристика детињства је трагање за сопственим

идентитетом. Да би могло да спозна и прихвати себе детету је потребно да упознаје
своје могућности, своје предности, своје границе-особине по којимаје слично и по
којима се разликује од осталих. Ако је један од основних циљева предшколског
васпитања да се формира задовољно и радосно дете испуњено оптимизмом у односу на
себе, друге љкуде и живот у целини, васпитач треба да му помогне да стеклне
поверење у сопствене снаге, односно, веровање да ће, ако покушава, имати изгледа на
успех. „Вера у успех успеха је пола“ каже једна изрека што у васпитању значи да је
веома важна слика коју је дете изградило о себи, као о способној и сналажљивој
личности која је у стању да превлада тешкоће ако уложи одређен напор, добром другу
прихваћеном у васпитној групи и ревносном учеснику у активностима које се
организују у вртићу.
Сматра се да је дете изградило здрав појам о себи уколико осећа наклоност
према себи и другим људима, верује да оно што мисли, каже и чини има одређене
последице, да је способно за постизање успеха у у чењу, да може решитит многе
проблеме, у стању је да реално процењује своје могућности и ограничења, као и да
слободно изражава осећање среће и задовољства. Са развојем личног идентитета и
слике о себи повезано је запажање, разумевање и прихватање сопствене улоге у
васпитној групи, што све у великој мери зависи од начина на који се према детету
односе васпитач и остала деца.
Најважније је да деца буду оно што јесу, да се не стиде себе, својих маштарија,
своје игре, свог разиграног понашања и потребе за опробавањем свега и свачега, да не
буду заробљења у форма „лепог понашања“, неуротизирајућу уредност и чистоћу, као
и страхопоштовање према савршенству одраслих. Уколико дете стално доживљава
замерке и грдње за већину подухвата јер је радознало (стане чизмама у бару, покуша да
умеси грудву од блата, ухвати глисту, удари слово на писаћој машини, намаже се
мамином шминком итд.), будући да најчешће не разуме довољно одрасле од којих тако

- 32 -
много зависи, оно почиње осећати неизвесност у погледу свог понашања и неповерење
у себе, које се изражава кроз осећање кривице.
Интересовање за полне разлике између дечака и девојчица и деце и одраслих,
затим, за начин на који долазе бебе на свет и како расту и слично је саставни део опште
дечије радозналости и тако са њим треба и поступати. Оно што овом интересовању даје
посебан печат има корен у склоности одраслих да се на посебан начин понашају када
је, у питању пол, да буду претерано уздржљиви и тајанствени, односно, да пројектују
сопствене предрасуде на децу. Јасно је да ће дечија радозналост за питања полних
односа брзо спласнути уколико буде на одговарајући начин задовољена.

3.7. Развијање сигурности

Деца која имају позитивну слику о себи, која су прихватила своју улогу и стекла
поверење у сопствене могућности, као и одређену сигурност у контактима са другима,
боље се осећају и успешније успостављају социјалне односе са својом околином. Отуда
је важно да се дете, долазећи у вртић, као прву социјалну средину изван родитељске
куће, осећа сигурно и прихваћено, што ће се непосредно одразитит и на његово
напредовање у развоју и учењу.
Осећање сигурности се развија постепено, захваљујући искуствима које дете
стиче у додиру са својом околином, која су позитивна и повезана више са осећањем
прихваћености него одбачености, безбедности него угрожености. Оно је уско повезано
са поверењем које дете има у сопствене снаге и своју околину, сликом коју има о себи
и улогом коју је прихватило, тако да се преко њега може сазнати шта мисли и осећа о
себи као и шта очекује од других људи.
Стваралачко изражавање педставља специфичан начин прерађивања, тумачења,
интегрисања, изражавања и уобличавања сопствених осећања, искуства и идеја, што
омогућава да се они боље организују, запамте и преносе другима. За разлику од
осталих, углавном стандардизованих начина симболичког означавања и комуникације,
изражавање онога што дете уочи, доживи и увиди у додиру са стварношћу нема
устаљене норме и форме, и зато је, поред тога што је до одређене мере културно
условљено, веома је зависно и од личности која ствара. Отуда су дечји стваралачки
изрази, као и медијуми преко којих се они остварују, у сталном мењању и практично су
неисцрпни, будући да нови непрекидно потискују старе.

- 33 -
 3.8. Стваралачко изражавање

Улога васпитача у току васпитног рада може бити усмерена у разним правцима.
Тако се могу код деце развијати навике, умења, могу деца стицати знања, може се
подстицати њихова иницијатива, осећање сигурности, самосталности, а при правилном
раду развијају се и креативне способности. Васпитач свој рад организује тако да у
сваком следећем раду утврђује које ће способности нарочито подстицати, тако да час
подстиче оне способности које умножавају искуство (тачно запажање, памћење, машту
и спретност), затим оне које подстичу стваралаштво, подстичу новине и креативна
решења (сензитивитет, креативно мишљење, емоције, сензибилитет). Таквим
ритмичким утицајем дете се уравнотежено развија и стално напредује.
Захваљујући стваралачком изражавању дете долази у додир са медијумима свих
уметности, чиме се интегрише његово естетско и интелектуално доживљавање
стварности, а тиме остварује и једна од најважнијих функција уметности у човековом
животу уопште очување његове органске целовитости (чулне, емоционалне и
интелектуалне) и његових интелектуалних способности.
Стваралачко изражавање омогућава развој свих психичких и физичких
сопсобности, сензибилитета и перцепције, способности оцењивања, мишљења,
осећања и доживљавања, способности изражавања у конкретним естетским формама
као и стицање самосталности и независности од других, односно, задовољавање тежње
детета да се ослања на сопствене снаге, изражава сопствене идеје и то на начин који му
најбоље одговара. Скоро читав дечји боравак у вртићу, скоро сви садржаји који им се
презентују треба да буду прожети стваралаштвом и симболичком трансформацијом.
При том деца не треба да буду послушни извршиоци, него за сваку активност треба да
буду ваљано мотивисани, да знају њен смисао и вредности, као и правила која су
добровољно прихваћена и којих ће се свесно и добровољно придржавати.

3.9. Социјални односи међу децом и неговање дечје друштвености

Успостављање односа са другим људима је једна од основних дечјих потреба,

која превазилази многе виталне потребе, и она се не може задовољити само личним
контактима са васпитачем. Неопходно је да се развија низ интерперсоналних односа
међу децом и ствара заједничка физиономија читаве васпитне групе. Присуство

- 34 -
вршњака омогућава да се практично увежба и усвоји придржавање ових граница а
социјални односи обогате и развију.
Нудећи детету друштвени оквир шири од оног који је до тада познавало, вртић
омогућава да се његово социјално искуство шири и сазрева. У додиру са другим
члановима групе оно има прилике да много боље упозна своје могућности него у
породици, где му је по правилу обезбеђен привилегован положај. У групи вршњака
дете је окружено сличнима себи, са којима може да се упоређује и идентификује без
ризика да се осећа инфериорно. У додиру са одраслима дете је често презаштићено или
њиховим односима недостаје спонтаност, због чега нема одговарајућу повратну
информацију која би следила као реакција на његово понашање. Међутим, дете све то
налази у друштву вршњака, што га оспособљава за сналажење у најразноврснијим
друштвеним ситуацијама. У групи се најбоље учи самопоштовање без потцењивања
других, као и њихово уважавање без потчињености и зависности од њих.
У процесу укључивања у васпитну групу дете пролази кроз више фаза. Првих
дана долажења у вртић важно је обезбедити пријатне утиске и позитивна искуства, што
ће утицати да се код њега изграде одговарајући ставови и жеља да поново дође. Такође
му треба понудити активности које познаје и у којима може лако да се самостално
снађе (нпр. цртање, разгледање сликовница, игре у пешчанику). Исто тако њему је
потребно да већ на почетку успостави пријатељски однос са васпитачем да би могло
такве односе да гради и са осталом децом у групи. Иако је овај процес великим делом
спонтан, васпитач може да га олакша и убрза одређеним поступцима.
За повољан развој социјалних односа у групи такође је важно неговање
искрености и отворености међу њеним члановима. Неискреност је скоро увек
последица страха и лоших примера које дете среће у својој околини. Може се
претпоставити да би дете, које би расло без страхова и којим се не би манипулисало,
било отворено у изражавању својих мисли и осећања и не би покушавало да
манипулише другима.
Осим искрености и отворености у дечијим односима, један од најсложенијих
задатака је научити децу да деле, да уступају једна другој играчке и друге предмете,
као и да воде рачуна о жељама и потребама својих другова у групи. Уступање играчке
њима често изгледа као неправда или губитак и није ретко да се успротиве томе
изговарајући се да „није на њега ред“ рачунајући тај „ред“ према неком свом
критеријуму. Овакве ситуације обично прате препирке, а има и случајева агресије
према детету које је добило играчку.
- 35 -
 3.10. Дечија слобода и оквири социјалног понашања

Термини „слобода“ и „слободно васпитање“ су узрок многим неспоразумима

чак и међу стручњацима. Може се чути поставка да „детету не треба дати превише
слободе“ без обзира што се на слободи заснива задовољавање основних људских
потреба. Међутим, ако се и слобода дефинише на одговарајући начин, неће се
постављати питање њеног дозирања. Што је више слободе у васпитању, то ће деца
бити успешније еманципована од свих препрека на које наилазе у процесу развоја и
учења, што је најважнији циљ васпитања.
Иако слобода, о којој је реч, подразумева проширивање могућности за дете да
делује, смањивање притисака и забрана, указивање што већег поверења и прихватање
детета какво оно јесте, чиме се оно у највећој мери осамостаљује, све то не значи и
његово препуштање себи уз, евентуално, обезбеђивање повољне материјалне средине.
Деци је потребно присуство, као и подстицаји одраслих особа, јер се њихов свет не
може састојати само од ствари, нити се могу развијати у социјалном вакууму.
Васпитач има прева да постави границе, спречи дете да чини нешто чиме
наноси штету себи или околини, међутим, унутар њих је оно слободно да испољи своју
иницијативу, да управља својим поступцима. Према томе, у ономе што дете чини
унутар поменутих граница, једина мера утицања на развој и учење је усмеравање, које
подразумева уважавање мотива, интересовања и потреба васпитаника и не садржи
примесе присиљавања.
Увек треба имати на уму да је сврха реда и организације у вртићу, пре свега, да
омогући детету максимум слободе у кретању и изражавању, без угрожавања слободе и
стваралачких тежњи других.
Присиљавање никада не може помоћи детету да учи, расте и развија се, и без
обзира на намере онога ко га примењује, вероватније је да ће дати супротан ефекат.
Оно на шта деца пристану под притиском неће се дуго одржати и изазваће негативну
реакцију: то важи како за дечији однос према јелу, тако и према слушању музике или
било чему другом.

- 36 -
 3.11. Развој дечје самосталности

Дете није искључиви производ наслеђа, средине у којој расте и васпитних

утицаја, нити се може развијати, стицати искуство и задовољавати своје потребе,
независно од своје активне, добровољне укључености у васпитно-образовни процес. То
значи да је „формирање“ личности значајним делом и њено самоформирање, односно,
да свако дете носи у себи потенцијално једну личност којој је потребна извесна
самосталност да би се испољила и оформила. Отуда је један од најважнијих циљева
предшколског васпитања да се оформи иницијативно дете, које је спремно да
самостално предузима подухвате у односу на околину у којој живи, као и да решава
проблеме ради личног задовољства и успеха, које му пружа оваква иницијатива.
Унапређивање самосталности је повезано са општим развојем детета као
личноти и оно није могуће без активне помоћи одраслог који га васпитава и образује.
Истовремено, то не значи да се детету ускраћује помоћ, већ треба пронаћи
начин да му се посредно помогне, саветом, охрабљењем или делимичним
учествовањем у решавању проблема, а дете да уради оно за шта је способно. Тиме се
постижу две ствари, са једне стране се показује детету сопствена добра воља и
наклоност, а са друге-поверење у његове снаге, што је за њега подстицај да са више
самопоуздања и искуства улази у нове покушаје.
Самосталност се развија захваљујући разним пословима које деца обављају у
вртићу кроз радне активности, дежурства, бригу о млађим друговима и слично.
Међутим, треба имати у виду да ове активности имају васпитну вредност само ако су
добровољне, ако их дете прихвата као потврду своје способности и поверења које му је
указано јер васпитач има позитивна очекивања у односу на њега. Свакако, оне треба да
буду у складу са правилима понашања и моралним вредностима које су деца већ
упознала и донекле усвојила, нарочито у погледу односа према ближњима. Посебно је
важно да се активности не доживе као наметнуте или, још горе, да имају казнени
карактер.
Формирање личности је значајним делом и њено самоформирање, односно да
свако дете носи у себи потенцијално једну личност којој је потребна извесна
самосталност да би се свестрано развијала и изграђивала. Отуда је један од најважнијих
задатака предшколског васпитања да формира иницијативно дете, које је спремно да
самостално предузима подухвате у односу на околину у којој живи, као и да решава
проблеме ради личног задовољства и успеха које му оваква иницијатива пружа.

- 37 -
 Међутим, подстицање развоја слободног и самосталног дечјег „ ја“ не
подразумева препуштање детета себи. Оно захтева сталну бригу и утицај васпитача,
којима се подстиче више спонтаност и активност него пасивност и репродуковање,
лично искуство више него памћење, стваралаштво више него подражавање. Деца треба
да буду више вођена својим личним намерама (које васпитач култивише и усмерава),
него одлукама одраслог. Његови васпитни захтеви треба да буду високи али
постављени мање формално и директно, омогућавајући деци да испоље оно што је код
њих аутентично. Крајем треће године ходање постаје ствар лакоће и окретности. Своје
ноге дете тек сада доживљава као део себе. Поред тога што је открило шта је све
способно да ради, дете ће открити и шта све сме да ради. Сада може и непосредније да
се дружи са децом свога узраста. Дете је чврсто уверено да је самостална личност и
сада само још мора пронаћи каква ће личност постати, сматра Ериксон (Ериксон, 1976)
и зато ову етапу назива етапом предодређења улога. Дете се дубоко идентификује са
својим родитељима који му изгледају моћно и лепо, али често и непријатно, неразумно
и опасно. Према Ериксону ову етапу у развоју детета карактерише: његово слободније
и насилније кретање које му омогућује неограничен радијус циљева, осећање језика
које досеже „степен савршенства“ и које му омогућује да непрекидно запиткује о
различитим стварима и развој покрета који омогућује проширење маште на много
улога тако да се само дете почиње плашити онога што је само смислило или сањало. За
ову етапу у развоју детета Ериксон везује тзв. продорни стил у понашању који одређује
велики број сличних активности и маштања.
Навешћемо неке које могу бити занимљиве за развој самосталности: продор у
простор енергичним кретањем, продор у непознато „прождрљивом“ радозналошћу,
продор у уши и мозгове људи агресивним гласом, продор ка другим особама физичким
нападом и сл. За ова узраст карактеристично је, према Ериксону, уживање у
такмичењима, упорност у остваривању циљева и радост због победе. При томе, у
постизању циља код дечака је акценат на „фронталном нападању“, а код девојчица у
„хватању“ или „агресивном грабљењу или придобијању људи допадљивошћу и
умиљатошћу“.
Јавља се ривалство са онима који су први стигли и који могу заузети поље
према којем је била усмерена њихова иницијатива. Држање ривала на одстојању и
изражавање љубоморног беса према млађој браћи и сестри, Ериксон види као борбу за
самосталност. Долази до крајњег надметања за привилегован положај код једног од
родитеља, а неуспех доводи до кривице и узнемирености. Дететовом иницијативом
- 38 -
значајно влада савест која се јавља као некакав „унутрашњи глас“ при
самопосматрању, самоусмеравању и самокажњавању. Зато је, објашњава Ериксон,
веома важно за развој идентитета да одрасли сопственим примером и причама о
великанима прошлости пружају деци овога узраста примере пожељног и прихватљивог
деловања који ће бити толико фасцинантни да могу заменити хероје из бајки. Овај
узраст игре, додаје Ериксон, треба да се ослања на постојање основног облика
породице која стрпљиво примерима учи дете где се завршава та игра и почиње
сврсисходност. У таквим условима деца ће тражити нове идентификације са
иницијативом која носи мање сукоба и кривице везаних за ривалство у кући.
Пријатељство које се може развијати између оца и сина и између мајке и кћерке,
повезано са разумљивим играма и радним задацима, учиниће да деца, поред
неједнакости која постоји у погледу развојног ступња, доживе једнакост по вредности.
Овакво пријатељство значајно за родитеље и ширу заједницу супротставља се
скривеним мржњама заснованим на простим разликама у величину и узрасту. На овај
начин ова етапа у развоју деце као исход имаће смер који снове детињстава води ка
могућим и опипљивим технолошким и културним циљевима.
У предшколском периоду интезивно се наставља развој крупне и фине
моторике. Брзо се развијају крупније моторичке вештине, деца су стално у покрету, а
енергија коју поседују чини нам се неограничена. Са четири године дете самостално
вози трицикл, силази низ степенице ногу пред ногу, скаче са друге степенице и
прескаче препреке ширине 20 cm, гради кулу од десет коцака и мост од три коцке
према датом моделу, прецртава квадрат, копира дијагоналну линију и савија папир по
дијагонали, човека црта као „пуноглавца“ (глава и удови) и копира неколико
штампаних слова. Са пет година дете може да скакуће на једној нози и да стоји на
прстима, хвата мању лопту обема рукама, сече маказама по закривљеној линији и
прави куглице од папира једном руком, прецртава троугао, боји цртеже, а цртеж
постаје препознатљив – кућица, дрво, људска фигура у облику геометријских облика.
Дете са шест година вози бицикл, прескаче канап обема ногама заједно, хвата лопту
једном руком или је хвата у скоку, погађа лоптом циљ, игра бадминтон, сече и лепи
једноставне облике, прави лепезу од хартије, прецртава ромб, прави степенице од 10
коцака након што му је модел склоњен, преписује сва штампана слова и самостално
користи резач за оловке. (Ивић, 2008).
Развој перцепције, говора и уопште интелектуалних способности се
континуирано наставља. Поред тога што препознаје звуке и гласове, четворогодишње
- 39 -
дете препознаје ствари опипавањем, примећује недостатке на цртежу, схвата однос
дела и целине, успешно спаја слагалицу од девет делова, коректно спарује осам облика,
разврстава жетоне по боји и величини и када се они разликују по четири боје или
величине, пребројава четири предмета у низу, а касније и одбројава 4 предмета из
гомиле од десет елемената, разврстава логичке елементе по два и нешто касније по три
атрибута, наставља започете низове (низови боја, облика, величина), реченице су
потпуне, говор разумљив, понавља реченице од шест речи, описује радње на слици,
вербализује радњу која следи у познатим причама, јављају се дужи монолози, стално
поставља питања и сматра се да употребљава 1200 до 1500 речи. Са пет година дете
увиђа сличности (према боји, облику, величини, светлини), оријентише се у простору
(дан - ноћ, јутро, подне, вече, сад, пре, после), стиче осећај за прошлост и воли да се
присећа догађаја који су се одиграли док је било „мање“, разуме предлоге испред – иза,
пребројава десет и одбројава до десет предмета, уме да увиди „Ко има више?“,
препознаје и пише бројеве до 5, воли да прича, да се игра речима, користи сложенију
реченицу и понавља реченицу од осам речи, препричава кратке приче или самостално
прича причу по сликама, одговара на једноставна питања („Шта је то и од чега је
направљено?“), поставља питања (Када? Зашто? Како?), препознаје неколико слова
азбуке и сматра се да употребљава 1800 до 2200 речи.
Шестогодишње дете има развијену способност перцепртивног претраживања анлизе
(анализа разлика међу сличним сликама и проналажење једноставније слике у
сложеној) и наводи разлике, присутни су почеци логичких операција (класификација,
серијација, коресподенција и козервација), разуме предлог „у средини“, зна која је
његова лева и десна рука, извршава три налога заједно, бројем адекватно означава
бројност скупа, разврстава логичке блокове по четири атрибута, пребројава 13
предмета, пита за значење одређених речи, говори кратко и јасно и артикулише скоро
све гласове (евентуално изостаје Р, Љ или Њ).
Са три године дете има полни идентитет, зна да ли је девојчица или дечак, а
схватање личног идентитета јавља се касније (са осам или девет година).У четвртој
години дете не може да разликује унутрашње психичке појаве од спољашњих и јавља
се проблем како да повеже споља видљиве појаве и поступке са унутрашњим
менталним стањима. Дешава се да дете физичким појавама приписује особине живих
бића и да појавама као што су сан или мисли приписује објективност.
За дете узраста око пете године карактеристичан је егоцентризам у мишљењу.
Дете верује да је једино његово мишљење исправно и није у стању да се стави у
- 40 -
позицију другога. У решавању проблема користи ситуациони ослонац и нуди решања
која су базирана на властитим осећањима у датој ситуацији. После шесте године
егоцентризам јењава. Дете је тада у стању да узме у обзир претпостављене мисли и
осећања другога и да прихвати да су она различита од његових. О понашању других,
дете до осме године, суди искључиво на основу онога што види, на основу тога шта та
особа чини сада и овде, тешко му је да са тим повезује прошла искуства или да
предвиди будућност. Друге особе, дете предшколског узраста, описује само на основу
споља видљивих особина и није у стању да запажа и описује карактерне особине
других. Због присутног егоцентризма у мишљењу и интелектуалних ограничења дете
предшколског узраста у комуникацији са другима наилази на неспоразуме,
неразумевања са вршњацима или одраслима. Каже се да дете овога узраста не уме да
„тактизира“, односно социјално пожељно понашање показује само када се мишљење
других слаже са његовим. У супротном, оно се отворено супрптставља и одбија
предлоге који су за њега неприхватљиви.
Детету је тешко да схавти чему служе друштвена правила и како настају. Оно у
почетку има потребу да сва правила прилагоди себи и својим жељама и сматра да је
поштовање правила ствар тренутне личне жеље појединца. Са око пет година дете
схвата да се правила понашања морају поштовати како би се добила награда или
избегла казна. Правила још увек доживљава као принуду спољашњег ауторитета. Са
шест година, када се егоцентризам лагано губи, дете схвата да постоји потреба за
узајамним поштовањем и договарањем, за поштовањем договорених правила
понашања, како у игри, тако и у животу. Само прихвата да се придржава неких правила
јер то доноси задовољство њему и другима.
У предшколском периоду дете још увек нема развијен појам о себи, али
поседује особине које су релативно стабилне и сталне. Како појам о себи гради на
основу разликовања себе од других, на уочавање различитости велики значај имају
вредносни судови које други, а најпре одрасли, саопштавају о детету.
Емоције четворогодишњег детета су: краткотрајне, интезивне, пролазне, без
градације и без могућности одлагања. Дуготрајна емотивна стања препознају се по
неспокојству, губитку апетита, ћутљивости, тешкоћама у говору, мокрењу,
узнемирености, сисању палца, плачљивости, умору, тврдоглавости и сличним
понашањима детета. Са пет година дете емоције испољава мање отворено и мање
импулсивно и постоји разлика у испољавању емоција у друштву вршњака и у друштву
одраслих. Нешто интезивније у овом узрасту су емоције страха, беса и радости. Могу
- 41 -
се уочити различите реакције различите деце у истој ситуацији. У шестој и седмој
години јављају се расположења и емотивна стања која дуже трају и спорије се
изражавају. Емоције су и даље интезивне, али не толико експлозивне. Постоји и
одређена градација у ипољавању емоција (Марковић, 2006). Специфичан физички,
интелектуални, социјални и емотивни развој детета у предшколском периоду за
последицу има нове моменте у односима детета према својим вршњацима, социјалном
прилагођавању и развоју самосталности.
Од усмерености ка самоме себи и својим стварима у четвртој години полагано
креће развијање интересовања за другу децу, прилагођавање на групну игру и живот у
заједници и заузимање своје улоге и места у групи. Од солитарне игре, која је
карактеристична за трећу годину, преко паралелне игре појављују се елементи
кооперативне игре која подразумева сарадњу, заједничке активности и заједнички циљ.
Са четири године дете почиње да прихвата једноставна правила игре. Са пет година
дете организује игре са вршњацима и то са три или четири вршњака и преферира игру
са истим полом. Оно ужива у самом процесу игре, али пошто воли да побеђује често
мења правила игре како би имало предност у односу на саиграче. Са шест и седам
година дете је у стању да потпуно поштује правила игре са вршњацима, да сарађује и
сагледава ситуацију из угла друге особе. Са седам година дете схвата да је
пријатељство реципрочан однос, да пријатељ није само онај ко је према њему љубазан,
већ онај према коме је и оно љубазано. У овом узрасту дете бира омиљеног друга и
заштитнички се понаша према млађој деци. (Марковић, 2006; Ивић, 2008, Hansen,
2001).
Са четири године дете се самоиницијативно поздравља са одраслима и у стању
је да самостално опере своје руке и лице и да се самостално припрема за спавање. Са
пет година дете комплетно овладава тоалетом, може да одложи задовољавање потребе
и у стању је да себи поставља сто. Са шест или седам година дете је у стању да
самостално користи комплетан прибор за јело, да се самостално облачи, чисти своје
ципеле и самостално везује пертле. (Ивић, 2008).
Седмогодишње дете, према Виготском (Виготски, 1996), карактерише пре свега
губљење непосредности и наивности, ћудљивост и извештаченост у понашању.
Непосредност и наивност, сматра Виготски, значе да је дете исто и изнутра и споља, а
кризу седме године управо карактерише диференцирање унутрашње и спољашње
стране личности детета. Дете одједном губи наивност и непосредност у понашању и
односима са околином и оно се више „не да прочитати“ као што је то могло раније. Код
- 42 -
веома изражене кризе, дете почиње да усваја наше манире, не хода више као што је
раније ходало, бива каприциозно, у понашању се јавља нешто намештено, неумесно и
неприродно попут кревељења и измотавања, наводи Виготски. Губљење
непосредности Виготски објашњава као уношење интелектуалног момента у
понашање. Две су битне карактеристике кризе седме године, наводи Виготски:
 доживљаји детета добијају смисао због чега се код детета појављује нов однос
према самоме себи – дете које се љути схвата да је љуто;
 долази до уопштавања доживљаја - ако се дете више пута нашло у некој
ситуацији почиње уопштавање осећаја и код њега се формира афективна
творевина.
Седмогодишње дете не жели да се игра одраслих, већ жели да буде одрастао и
не воли када се према њему понашају као према малом детету. Код њега су се
формирали мишљење и памћење и постоје почеци логичких операција, оштрина вида и
ширина видног поља су као код одраслих и развијена је способност активног
перцептивног претраживања и анализе, формирали су се елементи вољног понашања,
поштује правила игре са вршњацима и способно је за сарадњу и заједничке активности,
препознаје своја осећања и у стању је да одређену ситуацију сагледа и из угла друге
особе. Седмогодишње дете схавата да одрасли гледају на учење као на озбиљну ствар и
зато код њега постоји жеља да постане ученик, односно да се бави озбиљним послом –
учењем (Ђаченко и Лаврентјева, 1998). Деца се радују што су постали ђаци, али њих
радују спољашње ствари као што су: ношење ђачке торбе, поседовање властитог
прибора и пернице, добијање оцена и сл. Убрзо се могу појавити прве тешкоће:
проблеми у писању слова и цифара, проблем у читању, одбијање да се ураде домаћи
задаци, разочарење због осећаја спутаности током наставе, губитак интересовања за
школу уопште и појава равнодушности или чак и засићења учењем. Зато је код
седмогодишњег детета потребно постићи одређену психолошку зрелост за учење у
школи. Истраживања су показала (Ђаченко и Лаврентјева, 1998) да највеће тешкоће у
основној школи имају она деца која показују интелектуалну пасивност, код којих не
постоји жеља и навика да мисле и решавају задатке који нису директно повезани са
неком игровном или животном ситуацијом за коју би дете могло бити заинтересовано.
Према Ђаченку и Лаврентјеевој (Ђаченко и Лаврентјева, 1998) психолошку припрему
за учење у школи чини развој сазнајних интересовања и развој воље, односно развој
способности управљања својим
понашањем.
- 43 -
 Сазнaјна интересовања се јављају већ у предшколском периоду, а тек се у
учењу, у коме је стицање знања основни циљ, формирају и коначно уобличавају.
Радозналост се као стање свести праћено позитивним емоцијама усхићења и радости
испољава врло рано. На узрасту од четири године дете се интересује за „све и свашта“
– за нове особе, нове играчке и друге предмете, за животиње, природне појаве итд. Ова
радозналост је израженија уколико дете борави у средини богатој спољашњим
утицајима и подстицајима. Дете врло често поставља питање „Зашто?“ и склоно је да
„чепрка по забрањеним стварима и буџацима“ (Марковић, 2006). Присутну
радозналост је на овом узрасту потребно претходно задовољити да би био могућ било
какав васпитни утицај с циљем њене социјализације. Код петогодишњег детета
радозналост је усмерена на све што се налази у средини у којој оно борави. Она се
испољава спонтано и доминира у комуникацији. Уколико је у претходним периодима
задовољавана адекватно, радозналост је код шестогодишњака све усмеренија,
осмишљенија и могуће је њено планирано задовољавање. На овом узрасту дете је врло
често способно да самостално задовољи своју радозналост или да то чини уз
минимално помоћ одраслих.
Поред развоја сазнајних интересовања, у оквиру психолошке припреме за
школу, веома значајну улогу има и развој воље код детета, односно равој умећа
управљања сопственим понашањем. У школи, на самом почетку, деца се налазе у
ситуацији да треба дуже време да се баве истим, не нарочито за њих занимљивим,
активностима као што су исписивање слова и цифара с циљем увежбавања њиховог
правилног писања. Поред тога потребно је да деца пажљиво слушају излагања учитеља
и када оно није нарочито интересантно па чак и када он излаже нешто што је њима већ
познато. Дешава се да због непажње у слушању упутстава које на почетку даје учитељ
ученици тешко исправљају недостатке током гласног читања или писања. Ово су само
неке ситуације током којих и ученици који имају развијена сазнајна интересовања могу
наићи на потешкоће на самом почетку школовања. Да би прихватио захтеве који се
пред њега стављају у школи и да би
радио домаће задатке без присиле, ученик мора да уме да управља својим понашањем.
Ђаченко и Лаврентјева (Ђаченко и Лаврентјева, 1998) сматрају да седмогодишње дете
мора бити у стању да важнијим сматра оно што „треба“ од онога што „жели“.
За развој вољних способности код деце веома је важан начин на који одрасли
процењују резултате њиховог рада. На основу ове оцене деца формирају представу о
томе шта могу успешно, а шта мање успешно да ураде, односно формирају критеријум
- 44 -
на основу кога процењују своје могућности. Очекивања одраслих од деце разликују се
с обзиром на узраст деце, те се и оцена истих послова на различитим узрастима мора
разликовати. Ђаченко и Лаврентјева (Ђаченко и Лаврентјева, 1998) истичу два значајна
момента у давању оцене дечјег рада. Прво, оцена мора бити тако изречена да дете
поверује у своје могућности и друго, она мора подржати жељу детета да заврши
започети посао. Доследно екстремна реаговања одраслих у оцењивању дечјег рада
готово увек имају неповољан резултат на његова даља залагања. Дете које за свој рад
готово увек добија негативне коментаре губи вољу за даљи рад исто као и дете које за
свој рад увек добија похвале без обзира на то како је заиста нешто урадило јер стиче
утисак да све може, да не постоји довољно изазован посао за њега и да не треба да губи
време на таквим активностима.

- 45 -
 4. МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА

4.1. Предмет и циљ истраживања

Предмет овог истраживања је развијање самосталности код деце предшколског

узраста.
Циљ истраживања је испитати ставове васпитача у припремном предшколскм
програму према развоју дечје самосталности на предшколском узрасту, што укључује
мишљење о важности самосталности за дететов развој и припрему за школу. Такође ће
се испитати подржавају ли васпитачи поставке досадашњих истраживања и савремених
развојних теорија у којима самосталност детета увелико утиче на његов психофизички,
емотивни и социјални развој, а самим тим и на припрему детета за школу. Испитаници
ће се изјаснити о важности осамостаљивања детета до поласка у школу. Такође,
сагледаће своју улогу у развијању дечје самосталности. Циљ истраживања је затим
евидентирати уз помоћ чек листе степен самосталности деце пред полазак у школу.
У складу са предметом и циљем истраживања определили смо се за
истраживање теоријско-емпиријског карактера. Операционализација циља
истраживања подразумевала је реализацију низа теоријских и емпиријских задатака.
Истраживачки задаци за васпитаче:
 Утврдити став васпитача о значају и неопходности осамостаљивања деце у
припремању деце за школу.
 Утврдити која су то знања, вештине, умења или навике које би дете које полази
у школу требало да има, односно шта би то, дете које креће у први разред
требало самостално да може и уме да уради.
 Утврдити да ли ће, по мишљењу васпитача, дете које није довољно
осамостаљено у предшколском узрасту имати проблеме када пође у школу.
 Утврдити на чему васпитач током периода предшколског васпитања и
образовања мора радити када је у питању осамостаљивање деце.
 Извршити рангирање задатка васпитно-образовног рада у години пред полазак у
школу према њиховом значају за целовит развој детета.
 Утврдити степен самосталности деце пред полазак у школу.

- 46 -
 4.2. Хипотетски оквир истраживања

Општа хипотеза: Претпоставља се да деца у припремном предшколском

програму поседују одређена умећа и вештине неопходне за полазак у школу, и да су у
довољној мери самостална.
Посебне хипотезе:
 Претпоставља се да васпитачи знају колики је значај осамостаљивања деце до
поласка у школу.
 Претпоставља се да дете пред полазак у школу самостално одржава личну
хигијену, користи тоалет, самостално користи прибор за јело и зна како се зове
и где станује;
 Претпоставља се да ће дете које није довољно осамостаљено у предшколском
периоду, касније у школи наићи на низ проблема;
 Претпоставља се да васпитачи морају осамостаљивати децу у различитим
областима живота и рада;
 Претпоставља се да највиши ранг заузима осамостаљивање деце у
предшколском периоду, у односу на остале рангове;
 Претпоставља се да су деца у довољној мери осамостаљена и по тој основи
спремна за полазак у школу;

4.3. Методе, технике и инструменти истраживања

У складу са предметом и природом проблема истраживања, приликом

реализације постављеног циља и задатака истраживања, примењена је дескриптивна
научно-истраживачка метода, тзв. сервеј метода. Ова емпиријски-неекспериментална
метода тежи што вернијем опису-дескрипцији постојећих чињеница, и то онаквим
какве оне стварно јесу. Њоме се не остаје само на простој дескрипцији педагошке
стварности, већ се тежи да се на основу проучавања одређених појава и процеса допре
до битних узрочно-последичних веза између педагошких појава и процеса који су
предмет истраживања.
У оквиру дескриптивне истраживачке методе користили смо различите технике
истраживања као што су: анализа примарних и секундарних теоријских и
емпиријских извора, скалирање и различите статистичке поступке.

- 47 -
 Инструменти коришћени за потребе овог истраживања су упитници и чек
листе са скалом процене. Чек листом се утврђује и/или констатује присуство или
одсуство неке педагошке појаве или неке њене карактеристике, тј. инвентарише се
неко стање.

4.4. Популација и узорак истраживања

Истраживање је вршено на групном узорку од 20 детета и 10 васпитача у

припремном предшколском програму. Истраживање је обављено у ПУ „Кнез Лазар“ у
Доњој Гуштерици.

4.5. Статистичка обрада података

Добијени подаци су табеларно и графички представљени и статистички

обрађени (%).

4.6. Анализа упитника за васпитаче

Питање 1. Сматрате ли да је развијање самосталности код предшколског

детета неопходно за његов правилан психо-физички развој и полазак у школу?
Сви анкетирани васпитачи били су јединствени по овом питању и потврдно су
одговорили на ово питање, што говори о чињеници да су васпитачи свесни значаја
развијања самосталности деце на предшколском узрасту.

100.00%

да
не
не знам

График 1 - Графички приказ процентуалног стања првог питања

- 48 -
Питање 2. Која су то знања, вештине, умења или навике које би дете које полази у
школу требало да има, односно шта би то, по Вашем мишљењу, дете које креће у
први разред требало самостално да може и уме да уради?

На ово питање анкетирани васпитачи су дали различите одговоре.

График 2 - Графички приказ процентуалног стања другог питања

Питање 3. Сматрате ли да ће дете које није довољно осамостаљено у

предшколском узрасту имати проблеме када пође у школу?

График 3 - Графички приказ процентуалног стања трећег питања

- 49 -
 Апсолутна већина анкетираних васпитача – 60% дала је потврдан одговор.
Одговор не дало је 3 васпитача или 30% испитаника, док је одговор можда дао само 1
испитаник.
Питање 4. Шта је то, према Вашем мишљењу, на чему васпитач током
периода предшколског васпитања и образовања мора радити када је у питању
осамостаљивање деце?

График 4 - Графички приказ процентуалног стања четвртог питања

Анкетирани васпитачи су дали разноврсне одговоре на ово питање што се може

видети из графикона. Васпитачи сматрају да је неопходно да раде на осамостаљивању
деце у различитим областима и делатностима живота и рада.
Питање 5. Покушајте, према сопственом мишљењу, да извршите рангирање
задатка васпитно-образовног рада у години пред полазак у школу према њиховом
значају за целовит развој детета. Рангирање извршите тако што ћете задатку који
сматрате најзначајнијим за целовит развој детета доделити број 1, а задатку који
сматрате најмање значајним доделити број 5.

- 50 -
 Рангирање задатака васпитно-образовног рада Просек додељених Ранг
рангова
Поштовање индивидуалности и подстицање 3,56 5
креативности
Подршка физичком развоју 3,18 3
Подршка сазнајном развоју 3,44 4
Јачање социо-емоционалне компетенције 2,80 2
Подстицање осамостаљивања 2,02 1
Табела 1 – Табеларни приказ процентуалног стања петог питања

Највиши ранг додељен је подстицању осамостаљивања, док је најнижи ранг додељен

поштовању индивидуалности и развијању креативности код деце.

4.7. Анализа чек листа са скалом процене

Питање 1. Дете зна како се зове и где станује.

Евиденционом листом утврђено је да већина деце у припремном предшколском
програму- 19 или 95% деце редовно зна како се зове и где живи, док само 1 дете или
5% испитаника не зна где станује.

График 5 – Графички приказ чек листе првог питања

- 51 -
 Питање 2. Самостално одлази у тоалет.
Сва деца самостално одлазе у тоалет. 90% или 18 детета редовно самостално
одлази у тоалет, док једно дете или 5% испитаника одлази самостално повремено, и
исто толико у зависности од ситуације.

5.00%
5.00%

редовно

повремено

зависно од ситуације

90.00%

График 6 – Графички приказ чек листе другог питања

Питање 3. Самостално одржава личну хигијену.

Чак 95% деце у групи самостално одржава личну хигијену, док само 5% или 1
дете одржава самостално у зависности од ситуације.

График 7 – Графички приказ чек листе трећег питања

- 52 -
 Питање 4. Самостално се облачи.
Апсолутна већина деце од 90% самостално се облачи, док 10% деце у групи или
2 детета такође може самостално да се обуче али у зависности од ситуације ( деца су
спора, па им понекад треба помоћ, у зависности коју гардеробу носе).

График 8 – Графички приказ чек листе четвртог питања

Питање 5. Самостално се служи прибором за јело.

Нешто мањи проценат деце је самосталан по овом питању. Редовно је
самостално у коришћењу прибора за јело 85% деце, 10% повремено, док је 5%
самостално понекад у зависности од ситуације.

5.00%
10.00%

самостално

повремено

понекад
85.00%

График 9 – Графички приказ чек листе петог питања

Питање 6. Води рачуна о својим стварима.

Већина деце (75%) у припремном предшколском програму води рачуна о својим
стварима, без обзира да ли се ради о личним стварима или стварима из вртића (играчке,
- 53 -
оловке, књиге и сл.). Мањи проценат деце 10% ради то повремено и то најчешће уз
подстрек васпитача, док 15 % ради то у зависности од ситуације и тада васпитач као
одговор најчешће добија „ не могу сад“, „после ћу“ и сл.

15.00%

10.00% води рачуна

повремено

75.00% зависно од ситуације

График 10 – Графички приказ чек листе шестог питања

Питање 7. Има формиране навике (радне, хигијенске, културне) у оквиру

поштовања свакодневне рутине.
Апсолутна већимна деце има изграђене навике тако да је по том питања зрела и
спремна за школу (80%). Мањи проценат деце-њих 20% још увек нема у потпуности
формиране навике, тако да код такве деце треба интензивније радити по овом питању
док не крену у школу.

20.00%

има
нема у потпуности

80.00%

График 11 – Графички приказ чек листе седмог питања

- 54 -
 Питање 8. Самостално везује пертле. Један од највећих потешкоћа за децу
предшколског узраста представља свакако везивање пертли о чему сведоче и резултати
овог истраживања. Само 40% деце редовно само везује пертле а 30% у зависности од
ситуације, где најчешће траже помоћ друга, другарице, васпитачице и веома су спори и
неспретни по овом питању. Чак 30% предшколаца не уме самостално да везује пертле и
већ им то раде родитељи, баке, деке, васпитачи. Приметно је да у овим случајевима
одрасли (осим васпитача) уопште не подстичу дете на самосталност, већ говоре „нека
бака ће/дека... и сл. Тако да код ове деце треба радити на развоју ситне моторике и
охрабривати их да самостално везују пертле.

График 12 – Графички приказ чек листе осмог питања

Питање 9. У једноставнијим ситуацијама самостално проналази пут до куће.

Чак 90% деце у припремном предшколском програму може у једноставнијим
ситуацијама пронаћи пут до куће. 50% редовно, док 40% у зависности од ситуације
(уколико су на пр. удаљени од куће улицу или две). 10% деце не може да нађе пут до
своје куће и то су иначе она деца која показују несамосталност и у осталим
ситуацијама.

10.00%

редовно
50.00%
40.00% у зависности од
ситуације

График 13 – Графички приказ чек листе деветог питања

- 55 -
 Питање 10. Остаје само код куће.
Само 30% деце предшколског узраста остаје само код куће. 20% повремено и
врло ретко, док 20 % остаје у зависности од ситуације (убрзо долази брат из школе,
мама са посла и сл, углавном не на дуже време). 30% деце никада не остаје само код
куће.

График 14 – Графички приказ чек листе десетог питања

4.8. Анализа резултата

У овом раду пошли смо од теоријских поставки самосталности, да бисмо преко

постављања задатака и хипотеза истраживања, реализацијом самог истраживања
дошли до анализе и интерпретације резултата истраживања.
Анализирањем резултата истраживања можемо са сигурношћу рећи да су све
појединачне хипотезе од којих смо кренули у истраживању потврђене, чиме је
потврђена и наша општа хипотеза која гласи: Претпоставља се да деца у припремном
предшколском програму поседују одређена умећа и вештине неопходне за полазак у
школу, и да су у довољној мери самостална.

- 56 -
 ЗАКЉУЧАК

Развој дечје самосталности у великој је мери везан је питање однос између

процеса прилагођавања и процеса стваралачког мењања, односно ослобађања од
прилагођавања. Иако је успешно социјално прилагођавање позитивно повезано са
нивоом напора за самосталним постигнућем и спремношћу код деце да се суоче са
опасним ситуацијама, појединац не треба да се заустави на самосаталном успешном
извођењу неке радње, већ треба да иде ка стварању властитог дела, да своју акцију
трансформише у стваралачку активност и да непрестано и прогресивно мења стварност
и себе (Ковачевић 2013:419).
Васпитно-образовни процес треба да упути и помогне детету да слободно и
самостално уочава настале проблеме, иницира њихово решавање и проналази начине
да се они реше. Деца треба да се осећају слободним да самостално започну и изведу
одређену активност, али и да је оцене с позиције њеног значаја како за себе
појединачно тако и за колектив чији су они део. На тај начин васпитно-образовни
процес треба да подстиче одлучност, храброст, упорност, критичност и иницијативу
деце као пожељне облике понашања за развој њихове самосталности. Ове облике
понашања потребно је темељити на познавању и прихватању себе, властитих
могућности, потреба, интересовања али и обавеза, одговорности, сарадње и помоћи у
односу на остале чланове колектива и друштва у целини. Битан услов у процесу
осамостаљивања деце јесте, најпре, постојање поверења у себе самог, а потом и
поверења у друге и њихове намере.
У предшколским установама придаје се велики значај и свакодневно се ради на
развијању самосталности код деце, од првог дана када оно крочи у вртић, независно од
старости детета. Развијање самосталности код деце је један од приоритетних задатака
предшколске установе, а самим тим и васпитача који раде са децом. Улога васпитача у
свему томе је од пресудног значаја.

- 57 -
 ЛИТЕРАТУРА

1. Виготски, Л. (1996): Дечја психологија, (Сабрана дела IV), Београд: Завод зa

уџбенике и наставна средства.
2. Ивић, И. и сар. (2008): Развојна мапа, Београд: Креативни центар.
3. Илић, М. , Николић, Р. , Јовановић, Б. (2006): Школска педагогија, Ужице и
Бања Лука: Учитељски факултет у Ужицу и Филозофски факултет у Бања Луци.
4. Каменов, Е. (2006): Васпитање предшколске деце, Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
5. Ковачевић, З. (2013): Континуитет у оспособљавању деце предшколског и
млађег основношколског узраста за самостално учење, Београд: Учитељски
факултет.
6. Кундачина, М. , Банђур, В. (2003): Методолошки практикум, Београд:
Учитељски факултет.
7. Марјановић, А. (1987а): Дечја игра и стваралаштво, Београд: Филозофски
факултет.
8. Митровић, Даринка (1980): Предшколска педагогија, Сарајево: ИГКРО Светлост.
9. Предшколско дете, Савез педагошких друштава Југославије, Београд, бр. 1-4.
10. Павловић, Драгана (1981): Развијање самосталности код деце предшколског
узраста, Предшколско дете, Савез педагошких друштава Југославије, бр. 1,
Београд.
11. Стевановић М., (2001): Предшколска педагогија 2, Р&С, Тузла.

- 58 -
 ПРИЛОГ

УПИТНИК ЗА ВАСПИТАЧЕ

У оквиру истраживања које има за циљ испитивање постојања континуитета у

осамостаљивању деце у оквиру предшколског васпитања и образовања неизоставан
део представља испитивање ставова васпитача о значају осамостаљивања деце.
Молимо Вас, да попуњавањем овога упитника, искажете своје ставове. У овоме
упитнику не постоје тачни и погрешни одговори. Исправни су само они одговори који
у потпуности осликавају Ваше ставове и зато је најбоље је да се држите старога
правила да је прва мисао најчешће и најбоља мисао.

1. Сматрате ли да је развијање самосталности код предшколског детета неопходно за

његов правилан психо-физички развој и полазак у школу?
a) Да
b) Не
c) Не знам

2. Која су то знања, вештине, умења или навике које би дете које полази у школу
требало да има, односно шта би то, по Вашем мишљењу, дете које креће у први разред
требало самостално да може и уме да уради?
a) Зна како се зове и где станује
b) Самостално се облачи, храни и одржава личну хигијену
c) Уме да комуницира и активно учествује у заједничким активностима
d) Савладане вештине неопходне за почетно писање и други елементи фине
моторике
e) Има формиране навике у оквиру поштовања свакодневне рутине

3. Сматрате ли да ће дете које није довољно осамостаљено у предшколском узрасту

имати проблеме када пође у школу?
a) Да сигурно
b) Не, осамосталиће се кад пође у школу
c) Можда

- 59 -
4. Шта је то, према Вашем мишљењу, на чему васпитач током периода предшколског
васпитања и образовања мора радити када је у питању осамостаљивање деце?
a) Подстицати дете да самостално одржава личну хигијену и одлази у тоалет
b) Да научи дете да се брине о својим стварима, као и о стварима из вртића, и да их
после коришћења враћа на место
c) Да самостално користи прибор за јело
d) Да самостално изводи закључке у току активности
e) ____________________________________________________.

5. Покушајте, према сопственом мишљењу, да извршите рангирање задатка васпитно-

образовног рада у години пред полазак у школу према њиховом значају за целовит
развој детета. Рангирање извршите тако што ћете задатку који сматрате најзначајнијим
за целовит развој детета доделити број 1, а задатку који сматрате најмање значајним
доделити број 5.

 Јачање социо-емоционалне компетемције

 Подршка сазнајном развоју
 Подршка физиком развоју
 Подстицање осамостаљивања
 Поштовање индивидуалности и подстицање креативности

- 60 -