Professional Documents
Culture Documents
Застава
Грб
Химна: Браниоци домовине
حماة الحمى
Ḥumāt al-Ḥimá
0:53
Главни град Тунис
Владавина
Историја
Стварање
Географија
Површина
— вода (%) 5,0
Становништво
— 2013. 10.886.500 (77)[3]
— ≈ 2014. 10.982.754
Економија
БДП / ПКМ ≈ 2012.
— укупно $105,347 милијарди[4]
ИХР (2013) 0,721 (90)[5] — висок
Остале информације
Око 40% територије земље покрива сахарска пустиња, док је остатак земље веома плодан.
Овај простор је колевка картагинске цивилизације и житница Римског царства.
Од 1957. Тунис је председничка република. Данас је члан бројних светских и регионалних
организација укључујући Арапску лигу, Афричку унију и Заједницу сахело-сахарских
држава.
Садржај
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
o
ГеографијаУреди
Главни чланак: Географија Туниса
Карта Туниса
ПоложајУреди
Државе са којима се Тунис граничи су Либија и Алжир. Површина државе износи
163.610 km², што га чини најмањом државом у Магребу. Рељеф Туниса поприлично је
другачији од рељефа регије. Земља има велику обалу (1 298 km). Положај је повољан зато
што има излаз на Средоземно море.
Геологија и рељефУреди
Кроз земљу се у смеру југозапад-североисток протеже планински ланац, који је део
источног дела Атласа. Између планина у тој регији налазе се долине и плодне равнице.
Највиша је тачка Ђебел Чамби (1544 m), а просечна је висина 700 m. Сахара, која се
налази на југу земље, покрива око 40% територија Туниса.
Најважнија природна богатства су: нафта, фосфати, гвожђара, олово, цинк, со и обрадива
земљишта.
ВодеУреди
Најважнији је водоток река Међерда која се улива у Туниски залив. Највеће језеро је слано
језеро Шот ел Џерид
КлимаУреди
Клима Туниса подложна је средоземним и сахарским утицајима. Састоји се од седам
биоклиматских зона између којих постоји велика разлика у могућностима узгоја. Највећу
климатски границу између севера и остатка земље чини туниски планински ланац који
одваја медитеранску и сахарску климу.
Годишњи број падавина варира кроз регије:
ИсторијаУреди
Главни чланак: Историја Туниса
Давна историјаУреди
Бројни трагови људске активности из доба доњег палеолита сведоче о прадавним
становницима данашњег Туниса. Штавише, овде је откривена (20 km источно од Гафсе)
најстарија религијска грађевина на свету (стара више од 40.000 година) која се састоји од
више предмета посвећених духовима или силама природе. У неолиту се појавила
приобална иберо-мауританска цивилизација као и капсијанска култура. У то време
човеково присуство је условљавало обликовање Сахаре која је тад попримила данашњу
климу. У то исто време становништво данашњег Туниса почело се повећавати
доласком Бербера.
Тунис је ушао у историју доласком Феничана који су, развијајући своју трговачку мрежу,
основали низ станица у западном делу Средоземља и изван Гибралтарског теснаца. Једна
од најзначајнијих таквих станица била је Картагина коју су Тирани основали на туниској
обали 814. п. н. е. По легенди град је основала краљица Елиса, сестра Пигмалиона,
тирског краља.
Од пунске до римске КартагинеУреди
Пунска стела у Картагини
Изглед Картагине
Између 6. и 5. века п. н. е. ривалитет са Грцима изазвао је Картагину на јаче развијање
сопственог положаја: ускоро је контролисала цели североисток земље и појачала је свој
ауторитет над другим феничанским територијама на афричкој обали. Тада се проширила
на север, привучена трговином калајем, и на југ, ради трговине златом са Суданом.
Почетком 3. века п. н. е. Картагина је постала велика поморска и трговачка сила која је
потпуно контролисала трговину и пловидбу у водама западног Средоземља. Поседовала је
бројна подручја и изван Африке: југ Иберијског полуострва,
запад Сицилије, Корзику, Сардинију и Малту. Неспособност укључивања берберског
становништва у своју цивилизацију Картагину је учинила рањивом, када
су Римљани истиснули Грке као главне такмаце. У трци за контролу над западним
Средоземљем, две су силе ушле у сукоб (Пунски ратови). Посед Сицилије био је у
средишту овог сукоба који су се водили три пута између ова два града, почевши од 264. п.
н. е.
Побуна Бербера током Првог пунског рата допринела је победи Рима над Картагином.
Победа Ханибала у бици код Кане 216. п. н. е. дала је Картагињанима предност, али
крајем Другог пунског рата опет је избила берберска побуна под вођством
краља Масинисе, која је резултовала освајањем бројних картагинских територија.
Напослетку, на крају Трећег пунског рата, Рим је потпуно уништио Картагину 146. п. н. е..
Крај Пунских ратова обележава успостава римске провинције Африке. Утика је постала
први главни град, али је место старе Картагине и даље имало велику важност због својих
предности. Године 44. п. н. е. Јулије Цезар је одлучио да тамо оснује колонију, али то се
остварило тек за време Октавијана Августа, неколико деценија касније.
После Картагина постаје главни град провинције. То је раздобље благостања и напретка,
када Африка постаје важан добављач пшенице и уља за Рим. Славна кружна картагинска
лука претворена је у луку за флоту бродова који су превозили житарице за Рим. Као
интегрални део Републике, па после Царства, заједно с Нумидијом, Тунис је постао
средиште римско-афричке цивилизације.
ПокрштавањеУреди
Када се хришћанство појавило у Тунису, и генерално на Магребу, оно се суочило не само
са непријатељским царским едиктима, већ и са отпором народа У 2. веку на снагу су
ступиле царске мере, а сви који су одбијали службени култ подвргнути су прогонима.
Онима који су устрајали у одбијању службене религије заплењена су сва добра те су
прогнани или депортовани. Упркос овој тешкој ситуацији, нова религија развијала се брже
него у Европи, поготово због друштвене улоге коју је Црква имала у другој половини 3.
века. Афричка Црква развијала се врло брзо па је Картагина у 4. веку постала један од
духовних средишта Запада. Тертулијан, свети Кипријан, свети Аурелије били су на
одређени начин донатисти, а та доктрина, која је била у успону између 4. и 5. века, после
је проглашена јеретичком.
429. године, под вођством Гејсериха, Вандали прелазе Гибралтарски теснац. Десет година
касније, након напуштања Хипона, улазе у Картагину, где оснивају своје краљевство на
готово један век. Били су аријевци, што није олакшавало њихов однос с већинским
хришћанским становништвом. Будући да се становништво верно званичном хришћанству
покушало супротставити Вандалима, многи су црквењаци мучени, прогањани и затварани
у логорима на југу Гафсе. Ипак, латинска култура је сачувана па је хришћанство било
снажно заступљено. Вандали су постали власници најбогатије римске провинције у којој
је живот у то време био поприлично лагодан. Регрутовање војске било је отежано те су
Вандали почели са регрутацијом аутохтоних, романизованих Бербера.
Ипак, у неспособности одбијања непријатељских племена, која су се гомилала на
њиховим границама, пораз од 530. године искористио је византијски цар Јустинијан I који
је заузео ту територију 533. године. Највећи део вандалског становништва поробљен је и
депортован на Оријент, док је други део, присилно или властитом вољом, укључен у
византијску војску као помоћни војници. Јустинијан је Картагину учинио седиштем своје
афричке дијецезе. Након монотелитске кризе, византијски цареви, супротстављени
локалној Цркви, окрећу се од Картагине. Такође, уз многе религијске свађе, Византија
није успела да у своје царство интегрише Бербере, који су се побунили неколико пута.
Арабизација и исламизација ТунисаУреди
Три су подвига заслужна за арапско освајање Туниса. Преобраћења се нису догађала
подједнако и без отпора, понегде се догађала потпуна апостазија, а понегде
прихватање синкретизма. Арабизација се догађала полако и поступно.
Први подухват почео је 647. године. Картагински егзарх Гргур потучен је код Сбеитле,
што је показало слабе тачке Византије. 661. године, догодио се други подухват који је
резултовао заузимањем Бизерте. Трећи подухват, који је 670. извршио Окба бен Нафа (عقبة
)بن نافع, био је кључан: Бен Нафа је исте године основао град Керуан, који је постао
средиште разних похода на север и запад Магреба. Потпуну инвазију спречило је убиство
Бин Нафе, 683. године те је маварска војска истерала арапску војску из Керуана. Арапи се
враћају 688. године, али су изгурани у Либију. 695. године успева им преотимање
Картагине од Грка, али је Византија поновно заузима 696. Град је потпуно освојен 698.
године.
За разлику од осталих освајача, Арапи се нису задовољили само освајањем обале те су
заузели и унутрашњост земље. Након грчевитог отпора, Бербери су се после пораза
код Кахене преобратили на религију својих нових освајача. Ипак, бројни који су одбили
доминантну религију прихватили су хариџијство (трећа и најмања грана ислама,
уз суните и шиите), који је сматран јеретичним, јер заговара једнакост свих муслимана,
без обзира на боју и класу. 745. године берберски хариџије освајају Керуан. Регија је
остала под влашћу Омејада до 750. године.
Натпис из једног Сократовог рада
800. године, халиф Харун ал-Рашид, у Ифрикији препушта своје моћи емиру Ибрахиму
ибн Ал-Аглабу који оснива династију Аглабида, која влада идућих 100 година. Тунис
постаје важно културно средиште у чијем је срцу Керуан. Аглабиди оснивају велику ратну
флоту како би се одбранили од претњи с мора. 909. године, Абу Абд Аллах ал-
Хусаин[тражи се извор] ал-Схи'и, уз помоћ Бербера који су одбијали аглабидску власт,
најављује силазак Фатиме Захре (Мухамедове кћери) те се проглашава владаром
и имамом Туниса, и оснива шиитску династију Фатимида. Појављују се као противтежа
аглабидским и омејадским халифима, окупљеним око сунитизма.
921. године основан је град Махдиа који је проглашен главним градом Фатимидског
халифата. Трећи халиф Исмаил ал-Мансур премешта главни град у Керуан те осваја
Сицилију 948. године. Кад су Фатимиди преместили своју базу у Египат 972.
године, Зириди мало по мало стичу своју независност. Раскид с Фатимидима догодио
се 1048. године, кад је један владар добио од абасидског халифа статус заповедника свих
веровања у целом Магребу. Раскидом с Фатимидима почиње раздобље ослобођења
Бербера. Као освету, Фатимиди шаљу египатска номадска племена, Хилалите, у инвазију
тог подручја. Керуан, иако утврђен, одолева нападима пет година, али на крају завршава
окупиран. Опљачкане су бројне трговине и срушене јавне зграде те светилишта. Ова
инвазија срушила је разлике између берберских номада и седећих становника те је
резултовала општим мешањем становништва. Политичке трзавице у Ифрикији,
подстакнуте нестанком Зирида, гурнуле су државу у анархију. Махдиа, као и други
градови Ифрикије на крају падају у руке алмохадском султану Абд ал-Мумину, који се у
својим подухватима устоличио на северу Марока, 1159. године.
Дуго пре доласка Хилалита, од друге половине 7. века, у регији се прихвата ислам, али
класични арапски језик остаје прерогатива богатијих грађана и дворанина. Након
хилалитске инвазије, берберски дијалекти прилагођавају се, те неки потпуно нестају у
корист арапског језика.
Раздобље великих освајањаУреди
Тунишански барбареск
Почетком 16. века, Магреб је тресла велика политичка криза из које су се развиле разне
кнежевине и многи независни лучки градови који су се бавили гусарством. Шпански
владари Фернандо II Арагонски и Изабела Кастилијанска, како би заштитили своје обале,
наставили су с реконквистом и у Магребу. За десетак година, освојили су више
места: Мерс ел Кебир, Оран, Триполи и острво код Алжира. Како би ослободили своја
подручја, алжирске власти траже помоћ од два позната гусара: браће Орука и Хајрудина
Барбаросе. Овај потез обележава почетак раздобља сукоба између Шпаније и Османског
царства о влашћу над подручјима Магреба и уопште западног дела Средоземља. 1534.
године Хаијр ад-Дин осваја град Тунис, али је присиљен на бег, након што су град
освојили Шпанци Карла V. Османска влада тада одлучује да прибави флоту која јој
недостаје. 1560. године Драгут осваја Ђербу те 35 година касније град Тунис коначно
освајају Турци. 1575. године Тунис постаје покрајина у Османском царству, али
управитељи већином живе одсечени у лукама, док Бедуини живе у осталим подручјима.
Освајање унутрашњости постижу тек Али-бег и Хамуда-бег. Град Тунис, као и Алжир и
Триполи, за хришћане постају „барбарескна краљевства”.
Крајем турске управе, 1590. године 4000 јањичара из града Туниса на чело државе
постављају дега те по његовим наредбама бега који је задужен за контролу територије и
сакупљање пореза. Убрзо бег постаје главна личност намесништва уз пашу, који има
почасну улогу изасланика османског султана, до те мјере да је 1612. године, Мурат I
основао беговску династију. У то време, због повећања аутономије смањује се султанова
финансијска подршка и повећавају се гусарске активности.
1705. године на власт долазе Хусеинитски бегови за време којих је држава још увек била
османски вазал, али је у стварности функционисала као независна држава и султану није
плаћан данак, него су се слали дарови у Истанбул. У исто време догађа се премештај
трговине на Атлантик, а и лоше беговско водство изазива финансијско гушење овог
подручја којег све више и више прижељкују Европљани.
Протекторат и национална борбаУреди
Административна поделаУреди
Туниска Република је подељена на
24 гувернората или вилајета (франц. gouvernorat, арап. )واليкоји носе имена својих
главних места:
1. Аријана — أريانة
2. Беша — باجة
3. Бен Арус — بن عروس
4. Бизерта — بنزرت
5. Гебес — قابس
6. Гафса — قفصة
7. Чендуба / Табарка — جندوبة
8. Керуан — القيروان
9. Касерин — القصرين
10. Кибили — قبلي
11. Кеф — الكاف
12. Мехдија — المهدية
13. Мануба — منوبة
14. Мендин — مدنين
15. Монастир — المنستير
16. Набел — نابل
17. Сфакс — صفاقس
18. Сиди Бузид — سيدي بوزيد
19. Силиена — سليانة
20. Сус — سوسة
21. Татауин — تطاوين
22. Тузер — توزر
23. Тунис — تونس
24. Загхуан — زغوان
рурално веће
комитет четврти
Уз гувернере постоје и Регионални савети тј. саветници, чији је задатак ближе бављење
привредом, социјалним и културним питањима гувернората. Они се брину за односе
гувернората и државе у изградњи неких државно важних пројеката, њиховог финансирања
и сл.
ПравосуђеУреди
Туниски правни систем инспирисан је француским, како у погледу поделе (јавно и
приватно), тако и у погледу структуре.
Иако мењан више пута, туниски устав гарантује следећа основна права:
Подаци Вредности
БДП 30,94 милијарди долара (2005)
БДП (ПКМ) 83,54 милијарди долара (2005)
БДП по становнику 8.300 долара (2005)
Стопа незапослености 14,2% (2005)
Спољни дуг 16,09 милијарди долара (2005)
Резерве у девизама 4,375 милијарди долара (2005)
Становништво испод прага
7,4% (2005)
сиромаштва
Гинијев коефицијент 0,40 (2005)
Запосленост по секторима (1995) пољопривреда: 55%
индустрија: 23%
услуге: 22%
Извор: CIA World Factbook 2006[8]
СаобраћајУреди
Главни чланак: Саобраћај у Тунису
КултураУреди
Фолклорна група
Туниска музика највише је подложна утицајима арапско-андалушке, арапске и западњачке
музике. Најпознатији туниски музички жанр је малуф. Класична арапска музика свира се с
традиционалним инструментима као дарбука и уд и са инструментима специфичним за
Тунис, као мезуед. Међу познатије туниске певаче спадају Шеик Ел Африт, Мохамед
Јамуси и Хабиба Мсика. Познати су и музичари као Ануар Брахем или Амина Срарфи.
Врло је популарна и музика из других арапских земаља, као Египат, Либан или Сирија. У
новије време велику популарност стекла је и западњачка музика, па тако постоји мноштво
група и фестивала рока, хип хопа, регеа и џеза.
ФестивалиУреди
Годишње се у земљи одржава мноштво међународних, националних и локалних
фестивала. Већином доминирају музички и позоришни фестивали. Неки од тих фестивала
имају прилично широку тематику, као нпр. Картагински фестивал, док су други врло
специфични, као нпр. Фестивал уметности од пластике у Махресу или Табарка Џез
Фестивал.
Уметнички занатиУреди
Туниска кухињаУреди
Туниска кухиња богата је и разнолика и помало се разликује од кухиња других држава у
Магребу. Базира се на поврћу, овчијем и говеђем месу (у неким регијама
и камиљем месу), риби (на обалним подручјима) и тестенинама. Багети се такође често
конзумирају уз јела. Најпопуларније јело су шпагети или макароне које се послужују
с умаком од парадајза.
Обичаји и традицијаУреди
ШешијаУреди
Шешија (chéchia) облик је покривача за главу од црвеног флица које покрива лице. Још
увек се може видети на неким мушкарцима, иако је стил одевања у земљи данас сличан
оном на западу.
ШишаУреди
Главни чланак: Наргила
Шиша је у арапским земљама, па тако и у Тунису, традиционално средство за
пушење томбака кроз цев из посуде с водом. Томбак је биљка врло слична дувану. Жар се
прекрива избушеном алуминијском фолијом над којом се налази ужарени дрвени угаљ.
Друштвени животУреди
Иако некад номади који су били привезани за једно племе, Тунишани данас одржавају
богати друштвени живот у заједници. Два места у томе имају практично симболичку
улогу: турска купатила и кафићи.
Будући да су некад купаонице у кућама биле малобројне, јавна купатила су имала
велики значај. Купатила су такође некада била једина места на које су жене могле
ићи да се друже са другим женама, без надзора мушкараца. Мушкарци су већином
ишли у купатила ујутро да би могли причати с пријатељима. Данас се смањила
хигијенска улога оваквих места и више имају друштвену улогу.
Кафићи су традиционална окупљалишта за мушкарце, где се пије кафа или чај од
менте (никад алкохол), пуши шиша или цигарете и играју домине. Странкиње се
могу видети у кафићима, али ретко Тунишанке.
Џамије су такође важно место сусрета. Биле су такође и место сусретања бораца за
слободу током 1950-их.
Религија ТунисаУреди
Главни чланак: Религија Туниса
Становништво Туниса чини 99% муслимана. Остало чине хришћани. Керуан је свети град
за многе муслимане, и многи муслимани сунити га сматрају четвртим најсветијим градом
за ислам, после Меке, Медине и Јерусалима, и најсветијим градом Магреба.