Њемачка

С Википедије, слободне енциклопедије

Пређи на навигацијуПређи на претрагу
За друге употребе, погледајте Њемачка (вишезначна одредница).
„Савезна Република Њемачка” преусмерава овде. За земљу од 1949. до 1990. године,
погледајте Западна Њемачка.

Координате:  51°N 9°E / 51° СГШ; 9° ИГД

Савезна Република Њемачка

Bundesrepublik Deutschland (њемачки)[a]

Застава

Грб

Крилатица: Јединство и правда и слобода (дефакто)

Химна: Пјесма Нијемаца[b]

МЕНИ

0:00
Главни град Берлин[a]
52°31′N 13°23′E / 52.517° СГШ;

13.383° ИГД

Службени језик њемачки[c]

Владавина

Облик државе федерална парламентарна републ

ика

 — Предсједник Франк-Валтер Штајнмајер

 — Канцеларка Ангела Меркел

 — Предсједник Бундес Волфганг Шојбле

тага

 — Предсједник Бундес Дитмар Војдке

рата

 — Предсједник Савезн Андреас Фоскуле

ог уставног суда

Историја

Стварање ‍

и независност

 — Свето римско 2. фебруар 962.

царство

 — Њемачко царство 18. јануар 1871.

 — Федерална 23. мај 1949.

република
  — Уједињење 3. октобар 1990.

Њемачке

Географија

Површина ‍

 — укупно 357.168 km2 (62)

Становништво ‍

 — 2015.[2]  82.175.700 (16)

 — густина 227 ст./km2 (58)

Економија

БДП / ПКМ ≈ 2017

 — укупно 4.135 милијарди $[3] (5)

 — по становнику 49.815 $[3] (17)

ИХР (2017) 0,926[4] (4) — веома висок

Валута евро (€)

 — код валуте EUR

Остале информације

Временска зона UTC +1 (CET)

UTC +2 (CEST)

Интернет домен ‍.de и .eu‍

Позивни број +49

^ Берлин је једини уставни главни град и дејуре сједиште владе,

али Бон — бивши привремени главни град СР Њемачке — носи

посебну титулу „савезни град” (Bundesstadt) и основно је

сједиште шест министарстава; сва владина министарства имају

канцеларије у оба града.

Њемачка (екав. Немачка; њем.   Deutschland), званично Савезна Република

Њемачка (њем.   Bundesrepublik Deutschland), федерална је парламентарна
република у средњој и западној Европи. Чини је 16 конститутивних држава, заузима површину
од 357.021 km² и има углавном умјерену сезонску климу. Са око 82 милиона становника,
Њемачка је најнасељенија држава-чланица Европске уније. Након САД, друга је
најпопуларнија имиграциона дестинација на свијету.[5][6] Главна и највећа метропола Њемачке
 је Берлин, док је највећа конурбација Рурска област — с главним средиштима
у Дортмунду и Есену. Остали већи градови Њемачке
су Хамбург, Минхен, Келн, Франкфурт, Штутгарт, Диселдорф, Лајпциг, Бремен, Дрезден, Хано
вер и Нирнберг.
Различита германска племена насељавала су сјеверне дијелове данашње Њемачке
од класичног античког доба. Област по имену Германија документована је прије 100. године н.
е. Током Велике сеобе народа, германска племена су се проширила на југ. Почетком 10.
вијека, њемачке територије су чиниле средишњи дио Светог римског царства.[d] Током 16.
вијека, сјеверне њемачке области су постале поприште протестантске реформације. Након
пропасти Светог римског царства, 1815. године је основана Њемачка
конфедерација. Њемачке револуције 1848—1849. довеле су до настанка Франкфуртске
народне скупштине, прве слободне изабране скупштине за цијелу Њемачку.
Њемачка је 1871. године постала национална држава када је већина њемачких држава
уједињена у Њемачко царство којим је доминирала Пруска. Након Првог свјетског
рата и Њемачке револуције 1918—1919, Царство је замијењено парламентарном Вајмарском
републиком. Године 1933. брз долазак нациста на власт довео је до
успостављања Нацистичке Њемачке, која је настала и почивала на основама диктатуре а
потом довела до Другог свјетског рата и Холокауста. Након краја Другог свјетског рата у
Европи и периода савезничке окупације, основане су двије њемачке
државе: демократска Западна Њемачка и социјалистичка Источна Њемачка. Ове двије
државе су се 3. октобра 1990. године ујединиле.[8]
У 21. вијеку, Њемачка је велика сила и четврта је највећа привреда по номиналном БДП-у, а
пета по ПКМ-у. Као свјетски лидер у неколико индустријских и технолошких грана, Њемачка је
трећа на свијету по извозу и увозу. Ово је развијена земља с веома високим животним
стандардом, за који је заслужно квалификовано и продуктивно друштво. То
потврђује социјална заштита и универзални систем здравствене заштите, заштита животне
средине и бесплатно универзитетско образовање.[9]
Савезна Република Њемачка била је оснивач Европске економске заједнице (године 1957)
и Европске уније (године 1993). Дио је Шенгенске зоне, као и
саоснивач Еврозоне (године 1999). Њемачка је држава чланица Организације уједињених
нација, Организације Сјеверноатлантског споразума, Групе 7 (бивше Групе 8), Групе
20 и Организације за економску сарадњу и развој. Војни расходи Њемачке су 9. највиши на
свијету.

Садржај

 1Етимологија
 2Географија
o 2.1Рељеф
o 2.2Географске регије
 2.2.1Сјеверноњемачка низија
 2.2.2Масиви и котлине средње Њемачке
 2.2.3Субалпска и алпска регија
 2.2.4Порајње
o 2.3Клима
o 2.4Биодиверзитет
o 2.5Урбанизација
 3Историја
 o 3.1Германска племена и Франачко царство
o 3.2Источна Франачка и Свето римско царство
o 3.3Њемачка конфедерација и Њемачко царство
o 3.4Вајмарска република и Трећи рајх
o 3.5Источна и Западна Њемачка
o 3.6Уједињење Њемачке и Европска унија
 4Политички систем
o 4.1Правни систем
o 4.2Конститутивне државе
o 4.3Спољни послови
o 4.4Војска
 5Национални симболи
 6Привреда
o 6.1Предузећа
o 6.2Саобраћај
o 6.3Енергија и инфраструктура
o 6.4Наука и технологија
o 6.5Туризам
 7Демографија
o 7.1Имигрантско становништво
o 7.2Религија
o 7.3Језик
o 7.4Образовање
o 7.5Здравство
 8Култура
o 8.1Музика
o 8.2Умјетност
o 8.3Архитектура
o 8.4Књижевност и филозофија
o 8.5Медији
o 8.6Кинематографија
o 8.7Кухиња
o 8.8Спорт
o 8.9Мода и дизајн
 9Напомене
 10Референце
o 10.1Библиографија
 11Спољашње везе

Етимологија
Словенски егзоним нěмец, нěмци поријекло води
од старословенске ријечи нěмьць (мн. нěмьци; од придјева нěмъ — „нијем”, и суфикса -ьць).
[10]
 Дословно значи „нијем”, али је добио значење „они који не причају као ми” од. „странци”.
Према другој теорији,[11][12] назив Нěмци можда долази из басена Рајне, од германског
племена Немети које помињу Цезар и Тацит. Ова етимологија је сумњива из фонолошких
(немети нису могли постати словенски нěмьць) и географских (Немети су насељавали област
која је далеко од било којег словенског говорног подручја) разлога.
Њемачки термин Deutschland, првобитно diutisciu land („Њемачке земље”), изведен је из
назива Deutsch (в. Dutsch) који поријекло води од старовисокоњемачке ријечи diutisc, која
значи „народно” односно који припада народу (diot или diota). Термин се првобитно користио
за разликовање језика обичног народа од латинског и његових романских насљедника.[13]

Географија
Детаљније: Географија Њемачке|Географија Немачке|Географија Њемачке

Физичка мапа Њемачке

Њемачка се налази у западној и средњој Европи; на сјеверу се граничи с Данском, на истоку

с Пољском и Чешком, на југоистоку са Аустријом, на југозападу и југу са Швајцарском, на
западу с Француском, Луксембургом и Белгијом, а на сјеверозападу с Холандијом. Углавном
се налази између 47° и 55° сјеверне географске ширине и 5° и 16° источне географске дужине.
Њемачка на сјеверозападу излази на Сјеверно море, а на сјеверу и сјевероистоку на Балтичко
море. Са Швајцарском и Аустријом, дуж границе дијели слатководно Боденско језеро — треће
по величини језеро у средњој Европи.[14] Њемачка заузима површину од 357.021 km² — од чега
349.223 km² чини копно, а 7.798 km² вода. Седма је земља по површини у Европи и шездесет
друга на свијету.[15]
Њемачка се протеже од планинског вијенца Алпи (највиша тачка Цугшпице, 2.962 m) на југу,
до обала Сјеверног и Балтичког мора на сјеверу. Шумско побрђе средње Њемачке и низијска
сјеверна Њемачка (најнижа тачка је Вилштермарш, на 3,54 m испод нивоа мора)
испресијецани су великим ријекама као што су Рајна, Дунав и Елба. Њемачки алпски глечери
су изложени деглацијацији. Значајне природне ресурсе
чини гвожђе, угаљ, поташа, дебла, лигнит, уранијум, бакар, земни гас, со, никл, обрадиво
земљиште и вода.[15]

Рељеф
У физичкогеографском погледу, а превасходно захваљујући морфолошким факторима,
Њемачка има изглед „три степенице” које се постепено спуштају идући од југа ка сјеверу. У
том распореду једино се меридијанска регија Порајња издваја као засебна цјелина, како у
хидрографском и рељефном, тако и у привредном погледу.
Највиши дио Њемачке („највиша степеница”) јужни су дијелови земље и ту се налазе сјеверни
Алпи, чији највиши врх Цугшпиц, с висином од 2.963 метра, уједно представља и највишу
тачку цијеле земље. На Алпе се на сјеверу наставља Баварска висораван с просјечним
висинама између 400 и 600 m. У средњој Њемачкој налазе се стари масиви (просјечних
висина од 600 до 700 m) чијим рељефом доминира Шварцвалд с висином од 1.493 метра.
Сјеверни дио земље је најнижи и то је подручје Сјеверноњемачке низије с просјечним
надморским висинама од око 50 m (Шлезвиг-Холнштајн, Мекленбург итд).
Најзначајнија ријека Њемачке је Рајна, а сливу Сјеверног мора припадају још и Лаба и Везер.
На Лаби се налази и највећа њемачка лука Хамбург, док је најзначајнија лука на Везеру
Бремен. Највећа ријека у сливу Балтичког мора је Одра. Највећа ријека у јужном дијелу земље
је Дунав који је у Њемачкој плован низводно од Улма. У сјеверном дијелу земље налази се
већи број релативно мањих језера ледничког поријекла.
Педолошки покров представљен је подзолима скромнијег бонитета, а нешто плодније тло је у
сјеверним дијеловима и у подножјима средњоњемачких планина. На граници низијског и
планинског појаса налази се уска зона леса на основу ког су се развила и нешто квалитетнија
и хумусом богатија земљишта. Најплодније тло налази се у долинама Рајне и Дунава и
формирано је захваљујући алувијалним наносима.

Географске регије
Детаљније: Природне регије Њемачке
Њемачка је подијељена на 4 географске регије:[16]

 Сјеверноњемачка низија;
 Масиви и котлине средње Њемачке;
 Субалпска и алпска регија;
 Порајње.
Сјеверноњемачка низија
Сјеверноњемачка низија представља ниско, доста замочварено и пјесковито подручје
прекривено седиментима глацијаног поријекла. То низијске подручје представља дио
континуираних низија Евроазије које се протежу од Русије до Низоземља. Ријеке јако
дренирају ово подручје и односе воду ка Балтичком мору на сјеверу (Одра) и Сјеверном мору
(Лаба и Везер) на сјеверозападу. Ријеке теку дуж чела некадашњих ледника широким
прадолинама. Депресије између моренских бедема испуњене су мочварама и језерима, а неке
су искориштене и за канале којима су повезане долине великих њемачких ријека. Регија је
рељефно доста једнолична. Подручје уз Балтик било је знатно дуже под утицајима
глацијалног процеса док су области западно од Лабе биле захваћене само старијом
глацијацијом. Јужно од низија налази се лесна зона Берде која представља прелазну област
између глацијалне низије на сјеверу и старих масива средње Њемачке на југу.
У оквиру ове географске регије налазе се историјско-географске подрегије Шлезвиг-
Холштајн, Мекленбург, Доња Саксонија и Бранденбург.[16] Подручје Шлезвиг-Холштајна налази
се на крајњем сјеверу земље и самим тим је најдуже било изложено глацијалним процесима и
ту су леднички трагови најизраженији. Изразити су моренски бедеми који се смјењују с
влажним депресијама у којима су се очувала бројна мања глацијална језера. Регија излази на
Балтичку обалу коју затварају низови литералних кордона који онемогућавају приступ већих
бродова. Најважније луке овог дијела земље су Кил и Либек који су смјештени у истоименим
заливима. Мекленбург представља продужетак низијског земљишта ка истоку и физиономијом
овог дијела доминирају морене и ледничка језера. Највећа језера су Мириц, површине 110 km²
и Шверинско.[17] Доња Саксонија се простире западно од Лабе, док је источно Бранденбург.
Обје регије се налазе у зони старије глацијације и самим тим глацијални облици рељефа
овдје су знатно ријеђи.
На прелазу између Сјеверноњемачке низије и Масива и котлина средње Њемачке налази се
област Берде, најплоднији дио Њемачке. Ову област пресијеца пловни Средњоњемачки канал
(Мителанд).
Масиви и котлине средње Њемачке
Масиви и котлине средње Њемачке налазе се у централном дијелу земље, између
Сјеверноњемачке низије на сјеверу и алпског подручја на југу. Геолошки припадају пространој
зони Херцинида (варисцијшки лу) између којих су спуштене дубоке котлине. Масиви се
међусобно разликују по свом облику и надморској висини. На западу се налази Рајнски
кристаласти масив кога пресијеца ријека Рајна, у централном дијелу је масив Харц који се
издиже изнад низије прекривене флувио-глацијалним седиментима. На југозападу
је Шварцвалд. Три главна планинска ланца у Хесену су Вестервалд (672 м), Рен (950 м) и
Фогелсберг (774 м), а на њих се даље на истоку настављају Тириншка шума (982 м) и
Франачка шума, те даље планине у пограничном подручју са Чешком, Рудне планине и Чешка
шума. Сјеверније се налазе усамљене острвске планине, Ротхар (841 м) и Харц (1.142 м).
[18]
 Између Тириншке и Франачке шуме и Харца налази се Тириншка завала лонгитудинално
омеђена двјема тектонским линијама. Источно од Тирингије и јужније од зоне Берда налази се
Саксонија чијим рељефом доминирају Чешко-њемачке рудне планине изграђене од старих
стијена херциншке орогенезе. У басену између Шварцвалда и Швапске Јуре (око 800 м)
налази се покрајина Баден-Виртемберг.
Субалпска и алпска регија
Субалпско и алпско подручје простире се источно од Виртемберга, односно јужно од Дунава.
Дуж границе с Аустријом издижу се вијенци кречњачких Предалпа који достижу висине и до
3.000 m и то је алпски дио Њемачке (субалпска зона се у највећој мјери изједначава с
територијом Баварске). Највиши врх њемачких Алпа, а самим тим и цијеле Њемачке,
је Цугшпиц с надморском висином од 2.963 метра. Њемачке Алпе су изграђене од мезозојских
кречњака и испресијецани су бројним мањим трансферзалним долинама чијим дном протичу
већи и мањи водотоци (најважније су притоке Дунава Лех, Изар, Ин). Ово је туристички
најразвијенији дио Њемачке и ту се налази и познати зимски центар Гармиш-Партенкирхен.
Баварска висораван налази се у сјеверном дијелу регије и простире се од сјеверна алпске
подгорине до Дунава. Дунав кроз Њемачку тече дужином од 362 км[19] и његова долина је у том
подручју изграђена од кречњачких и кристаластих стијена (њемачку територију напушта код
града Пасауа). Баварска висораван је изграђена од моренских наноса нанесених путем
ледника који су се кретали са Алпа. Просјечне надморске висине висоравни крећу се од 600
до 900 m. Висораван пресијецају бројне ријеке које долазе са Алпа, а бројна су и мања
ледничка језера.
Порајње
Порајње или Рајнско-вестфалска област налази се у западном дијелу земље и његовим
пејзажом доминира долина ријеке Рајне. Ова регија се даље дијели на 6 подрегија —
Горњорајнска долина, Сарски басен, Средњорајнска долина, Келнски басен, Рурски басен и
Минстерски басен (Вестфалија).
Горњорајнска долина представља тектонски спуштени ров који је у геолошкој прошлости био
ујезерена површина, све док се Рајна сутјескама није пробила кроз старе кристаласте стијене
и језерску воду „одвела” ка Сјеверном мору. Сама долина је полигенетског поријекла, на шта
указују тектонске линије испод Вогеза на западу и Шварцвалда на истоку, гдје је формиран
тектонски ров (грабен). Између долина Рајне и Мозела налази се Сарски басен, површине око
2.500 km², подручје са изванредно великим залихама каменог угља. Средњорајнска долина
обухвата сужени, клисурасти, дио долине Рајне настао пробијањем ријеке између старих
кристаластих масива Хинсрика на западу и Тауруса на истоку, те сјеверније између Ајфела на
западу и Вестервалда са Зауерландом на истоку. Најужа сутјеска је Лорелај која се уздиже
132 метра изнад нивоа ријеке. Важније ријеке у овом подручју су још и Мозел и Лан које су
уливају у Рајну код Кобленца. Регион је познат по бројним термалним изворима. Келнски
басен се налази сјеверније по изласку Рајне из клисурастог дијела корита и формиран је од
флувијалних и флувиоглацијалних седимената. На ободу басена су лесне терасе, док су виши
дијелови под шумама. Западно од Рајне је Рурски басен који се пружа у дужини од око 140 км
(у смјеру запад-исток) на површини од око 5.000 km².[20] Рур представља индустријско срце
Њемачке. Рурски басен се на сјевероистоку продужује у Минстерски басен који повезује
долину Рајне са Доњом Саксонијом.

Клима
Највећи дио Њемачке има умјерену сезонску климу у којој преовлађују влажни вјетрови.
Земља се налази између океанске западноевропске и континенталне источноевропске климе.
Климу ублажава Сјеверноатлантска струја, сјеверни крак Голфске струје. Ова топла морска
струја утиче на подручја која излазе на Сјеверно море; посљедично, клима на сјеверозападу и
западу је океанска. Годишњи просјек падавина у Њемачкој је 789 mm; не постоји досљедна
сушна сезона. Зиме су хладне, а љета топла; температуре могу прећи 30 °C.[21] На истоку је
клима више континентална: зиме могу бити веома хладне, а љета веома топла; могу се јавити
дужи сушни периоди. Средња и јужна Њемачка су прелазне области, у којима се разликују
умјерена океанска или континентална клима. Поред морске и континенталне климе које
преовлађују у највећем дијелу земље, област Алпи на крајњем југу и — у мањој мјери — неке
области побрђа средње Њемачке могу имати планинску климу, с ниским температурама и
већом количином падавина.[21]

Пејзаж Линебуршке пустаре у прољеће

 

Долина Рајне у Лорелају у љето

 

Балтичка обала на острву Уседом у јесен

 
 

Западна страна врха Цугшпице у зиму

Биодиверзитет
Територија Њемачке се може подијелити на два екорегиона: европско-средоземне
планинске мјешовите шуме и сјеверноисточни-атлантски поморски гребени.[22] Већину
Њемачке је 2008. године покривало обрадиво земљиште (34%) или шуме / шумовити крај
(30,1%); само 13,4% површине чинили су стални пашњаци, а 11,8% било је
покривено насељима или улицама.[23]

Сури орао, заштићена птица-грабљивица

Биљке и животиње које живе на територији Њемачке уобичајене су за средњу

Европу. Букве, храстови и друго листопадно дрвеће чини једну трећину шума; површине
под четинарима се повећавају пошумљавањем. Смрча и јела преовлађују у вишим
планинама, док се бор и ариш налазе на пјесковитом тлу. Има много
врста папрати, цвијећа, гљива и маховина. Од дивљих животиња на територији Њемачке
станишта су нашли црвени јелен, дивља свиња, муфлон, лисица, јазавац, зец и мали
број даброва.[24] Плави њивски различак један је од њемачких националних симбола.[25]
У Њемачкој постоји 16 националних паркова, међу којима су: Јазмунд, Западнопомеранијска
лагуна, Мириц, Ваденско море, Харц, Хајнрих, Шварцвалд, Саксонска Швајцарска, Баварска
шума и Берхтесгаден. Поред националних паркова, постоји још 15 резервата биосфере и
98 паркова природе. У Њемачкој ради више од 400 регистрованих зоолошких вртова, што је
највећи број у једној земљи.[26] Берлински зоолошки врт, отворен 1844. године, најстарији је
зоолошки врт у Њемачкој и представља најсвеобухватнију збирку животињских врста на
свијету.[27]

Урбанизација
Њемачка има укупно 2.060 мјеста и градова (јануар 2017). Постоји 11 званично
признатих метрополитанских региона у Њемачкој. Као региополе идентификују се 34 града.
Највећа конурбација је регион Рајна-Рур (11,7 милиона становника 2008. године) који чине
Диселдорф (глави град Сјеверне Рајне-Вестфалије), Келн, Бон, Дортмунд, Есен, Дуизбург и
Бохум.[28]

 
 п

 р

 у
Највећи градови у Њемачкој
Извор: Статистички уреди Њемачке (31. децембар 2018)
№ Град Територија Популација № Град
1. Берлин Берлин 3.644.826 11. Бремен
2. Хамбург Хамбург 1.841.179 12. Дрезден
3. Минхен Баварска 1.471.508 13. Хановер
4. Келн Сјеверна Рајна-Вестфалија 1.085.664 14. Нирнберг
5. Франкфурт на Мајни Хесен 753.056 15. Дуизбург
6. Штутгарт Баден-Виртемберг 634.830 16. Бохум
Берлин
7. Диселдорф Сјеверна Рајна-Вестфалија 619.294 17. Вупертал
8. Лајпциг Саксонија 587.857 18. Билефелд
9. Дортмунд Сјеверна Рајна-Вестфалија 587.010 19. Бон

10. Есен Сјеверна Рајна-Вестфалија 583.109 20. Минстер

Хамбург

Историја
Детаљније: Историја Њемачке|Историја Немачке|Историја Њемачке

Небески диск Небра

Открићем доње вилице Мајер 1 доказује се да су праљуди живјели на простору данашње

Њемачке најмање прије 600.000 година.[29] Најстарији пронађени ловачки прибор откривен је у
руднику угља у Шенингену, гдје је пронађено и 380.000 година старо дрвено копље.
[30]
 Долина Неандертал је била мјесто гдје је откривен први несавремени људски фосил; нова
врста људи названа је Неандерталци. Фосили Неандертал 1 стари су око 40.000 година.
Докази постојања савремених људи, сличног датума, пронађени су у пећинама Швапске
Јуре код Улма. Проналазак укључује 42.000 година стару птичију кост и бјелокост мамута, што
су најстарији музички инструменти икада пронађени;[31] 40.000 година стару скулптуру Човјек-
лав (њем. Löwenmensch) из леденог доба, која је најстарије неспорно фигуративно
дјело икада пронађено;[32] и 35.000 стару Венеру из Холефелса (њем. Venus vom Hohlefels),
која је најстарије неспорно људско фигуративно дјело икада пронађено.[33] Небески диск
Небра (њем. Himmelsscheibe von Nebra), бронзани артефакт настао током европског
бронзаног доба, пронађен је у близини Небре у Саксонији-Анхалт и дио је Унесковог програма
Памћење свијета.[34]
Германска племена и Франачко царство
Детаљније: Германија, Велика сеоба народа и Франачка

Сеоба у Европу (100—500. н. е.)

Сматра се да германска племена датирају из нордијског бронзаног или предримског гвозденог

доба. Од јужне Скандинавије и сјеверне Њемачке, племена су се почела ширити на југ, запад
и исток у 1. вијеку п. н. е., дошавши у додир с келтским племеном Гала, као и
са иранским, балтичким и словенским племенима у средњој и источној Европи.[35] За вријеме
владавине Августа, Рим покреће инвазију на Германију (простор од Рајне до Урала). Три
римске легије 9. године н. е. предвођене Варом поразило је племе Херусци на челу
са Арминијем. До 100. године н. е., када је Тацит написао своју Германију, германска племена
су населила ток Рајне и Дунава (Лимес Германикус), заузимајући већину подручја данашње
Њемачке; Аустрију, Баден-Виртемберг, јужну Баварску, јужни Хесен и западно Порајње, које је
било римска провинција.[36]

Успон Франачког царства (481—814. н. е.)

У 3. вијеку настала су велика западногерманска

племена: Алемани, Франци, Хати, Саси, Фризи, Сикамбри и Тиринжани. Око 260. године
германска племена су се пробила кроз Лимес у подручја која су контролисали Римљани.
[37]
 Након инвазије Хуна из 375. године, и с падом Рима 395. године, германска племена су се
помјерила даље на југ. Истовремено, настало је неколико великих племена на подручју
данашње Њемачке, која су раселила мања германска племена или овладала њима. Велика
подручја позната од периода Меровинга као Аустразија, Неустрија и Аквитанија освојили су
Франци који су успоставили Франачко царство, напредујући даље на исток да би
покорили Саксонију и Баварску. Област данашње источне Њемачке насељавали су
племенски савези Полапских Словена, и то Срби, Љутићи и Бодрићи.[36]

Источна Франачка и Свето римско царство

Детаљније: Источна Франачка и Свето римско царство
Године 800, франачки краљ Карло Велики крунисан је за цара и основано је Каролиншко
царство, које је 843. године подијељено између његових насљедника. Након распада
Франачке, историја Њемачке била је 900 година испреплетена са историјом Светог римског
царства, које је настало од источног дијела Франачке за вријеме Карла Великог. Подручје
првобитно познато као Источна Франачка простирало се од Рајне на западу до Елбе на истоку
и од Сјеверног мора на сјеверу до Алпи на југу.[38] Отонски владари (919—1024) ојачали су
неколико главних војводстава и њемачки краљ Отон I крунисан је као свети римски цар ових
области 962. године. Гргур V је 996. године постао први њемачки папа, кога је поставио његов
рођак Отон III, који је убрзо постао свети римски цар. Свето римско царство припојило је
сјеверну Италију и Бургундију за вријеме владавине салијских царева (1024—1125), иако су
цареви изгубили моћ кроз борбу за инвеституру.[39]

Мартин Лутер (1483—1546), покренуо је 1517. протестантску реформацију

У 12. вијеку, за вријеме хоенштауфенских царева (1138—1254), њемачки кнежеви су

проширили свој утицај на југ и исток на подручје насељено Словенима; они су охрабривали
насељавање Нијемаца у овим подручјима, као дио покрета насељавања истока.
Чланови Ханзеатског савеза, већином сјеверни њемачки градови, напредовали су у ширењу
трговине.[40] На југу, Велико равензбуршко трговачко друштво имало је сличну сврху.
Декрет Златна була је 1356. године издао цар Карло IV; истим је обезбијеђена основна
уставна структура Светог римског царства и утврђено седам кнежева-изборника који су
владали најмоћнијим кнежевинама и надбискупијама (и који су бирали цара).[41]
Број становника у првој половини 14. вијека је опао, због Велике глади из 1315. године, коју је
пратила Црна смрт од 1348. до 1350. године.[42] Упркос паду становника, њемачки умјетници,
инжењери и научници развили су широк спектар техника сличних онима које су користили
италијански умјетници и инжењери за вријеме процвата градова-држава као што
су Венеција, Фиренца и Ђенова. Умјетничка и културна средишта у њемачким државама дала
су многе умјетнике; нпр. аугзбуршког сликара Ханса Холбајна и његовог сина, као и Албрехта
Дирера. Јохан Гутенберг је у Европи осмислио технику штампања покретним словима,
проналазак који је поставио основу за приближавање образовања масама.[43]
Свето римско царство 1648. године, након Вестфалског мира којим је завршен 30-годишњи рат

Витенбершки монах Мартин Лутер године 1517. објавио је својих „Деведесет пет теза”,

осудивши дјеловање Католичке цркве и започевши Протестантску реформацију. Аугзбуршким
миром из 1555. године успостављено је лутеранство као прихватљива алтернатива римском
католицизму, али такође је одређено да ће вјера кнеза бити вјера његовог народа, а овај
принцип је назван Cuius regio, illius religio. Аугзбуршки мир није успио да се позабави другим
вјерским питањима: нпр. реформисана вјера и даље се сматрала јересом и принцип се није
бавио могућом конверзијом црквеног владара, што се догодило 1583. године у Изборној
кнежевини Келн. Од Келнског рата (1583—1588) до краја Тридесетогодишњег рата (1618—
1648), вјерски сукоби разорили су њемачке земље.[44] Тридесетогодишњи рат смањио је укупно
становништво њемачких држава за око 30%, а на неким мјестима и до 80%.[45] Вестфалски
мир склопљен 1648. године окончао је вјерске ратове међу њемачким државама.
Послије 1648. њемачки владари су могли да изаберу римокатоличку, лутеранску или
реформисану вјеру као своју званичну религију.[46]
У 18. вијеку, Свето римско царство се састојало од отприлике 1.800 територија.[47] Разрађени
правни систем започет низом Империјалних реформи (око 1450—1555) створио
је империјалне посједе (њем. Reichsstand, лат. status imperii) и обезбиједио значајну мјесну
аутономију међу црквеним, секуларним и насљедним државама, што се огледало
у Империјалној дијети (њем. Reichstag, лат. Dieta imperii). Хабзбуршка династија је држала
царску круну од 1483. до 1740. — године смрти Карла VI. Немајући мушке насљеднике, он је
убиједио кнежеве-изборнике да задрже хабзбуршку хегемонију у царској канцеларији
пристанком на Прагматичну санкцију. Ово је коначно ријешено Ратом за аустријско
насљеђе; Ахенским миром, кћерка Карла VI Марија Терезија владала је Царством као царица-
консорт — док је њен супруг, Франц I, постао свети римски цар. Од 1740.
године, дуализам између аустријске Хабзбуршке монархије и Пруског краљевства доминирао
је њемачком историјом.
Године 1772, па поново 1793. и 1795, двије доминантне њемачке државе — Аустрија и Пруска,
заједно с Руским царством, споразумно су подијелиле Пољску — дијелећи међу собом
земље Државне заједнице Пољске и Литваније. Као резултат подјеле, милиони Пољака су се
нашли под владавином двије њемачке монархије. Међутим, припојене области — иако у
саставу Пруског краљевства и Хабзбуршке монархије — никада се нису правно сматрале
дијелом Светог римског царства.[48]
Током периода Француских револуционарних ратова, заједно с доласком Наполеонове
ере и посљедњим засједањем Империјалне дијете, већину секуларних слободних и
империјалних градова (њем. Freie und Reichsstädte) припојиле су династичке земље; црквене
територије су секуларизоване и припојене. Свето римско царство се 1806. године распало, а
њемачке државе (најзначајније Рајнбунд) пале су под француски утицај. Све до 1815. године,
Француска, Русија, Пруска и Хабзбурзи надметали су се за превласт над њемачким државама
током Наполеонових ратова.[49]

Њемачка конфедерација и Њемачко царство

Детаљније: Њемачка конфедерација|Немачка конфедерација|Њемачка
конфедерација, Њемачко царство|Немачко царство|Њемачко царство и Њемачко
колонијално царство|Немачке колоније|Њемачко колонијално царство
Након пада Наполеона, сазван је Бечки конгрес године 1814; основана је Њемачка
конфедерација, слаб савез 39 суверених држава. Именовање цара Аустрије за сталног
предсједника Конфедерације сматрало се неуспјехом Конгреса да прихвати утицај Пруске на
њемачке државе, што је пореметило дугогодишње надметање између интереса Хабзбурга и
Хоенцолерна. Неслагање с рестаурационом политиком дјелимично је довео до
пораста либералног покрета, након чега су услиједиле нове репресивне мјере аустријског
државника Метерниха (1773—1859). Цолферајн, царинска унија, даље је продубљивао
економско јединство у њемачким државама.[50] Националне и либералне идеје Француске
револуције добијале су све већу подршку међу многим Нијемцима — посебно међу
младима. Фестивал Хамбах у мају 1832. године био је главни догађај подршке њемачком
јединству, слободи и демократији. У свјетлу низа револуционарних покрета широм Европе,
којима је успјешно успостављена република у Француској, интелектуалци и обични људи
започели су револуцију у њемачким државама. Пруском краљу Фридриху Вилхелму
IV понуђена је титула цара, али с губитком моћи одбио је круну и предложени устав, што је
привремено зауставило покрет.[51]

Оснивање Њемачког царства у Версају 1871. године; Фон Бизмарк је у средини, у бијелој униформи

Краљ Вилхелм I именовао је 1862. године Фон Бизмарка за новог министра-предсједника

Пруске. Бизмарк је 1864. године успјешно закључио рат против Данске,
на Јиланду промовишући њемачке интересе изнад данских. Пруска побједа 1866.
у Аустријско-пруском рату омогућила му је да створи Сјеверноњемачку конфедерацију и да
искључи Аустрију из федералних послова. Након француског пораза у Француско-пруском
рату, њемачки кнежеви су 1871. у Версају прогласили Њемачко царство, уједињујући све
распарчане дијелове Њемачке изузев Аустрије. Пруска је била доминантна конститутивна
држава новог царства: краљеви из династије Хоенцолерн истовремено су владали као
њемачки цареви, а Берлин је постао пријестоница.[51]

Њемачко царство (1871—1918), с Пруским краљевством означеним плавом бојом

У периоду Гриндерцајт након уједињења Њемачке, Бизмаркова спољна политика

као канцелара Њемачке за вријеме цара Вилхелма I осигурала је статус Њемачке као моћне
државе, оснивањем савеза, изоловањем Француске дипломатским путем и избјегавањем
рата. За вријеме цара Вилхелма II, Њемачка је (попут других европских држава) почела да
води империјалистичку политику, што је довело до трвења са сусједним државама. Већина
савеза у којима је Њемачка била није обновљена. Ово је довело до стварања Двојне
алијансе с вишенационалном Аустроугарском, промовишући барем добронамјерну
неутралност, ако не и потпуну војну подршку. Услиједио је Тројни савез из 1882. године са
Италијом, довршавајући средњоевропски географски савез који илуструје њемачке,
аустроугарске и италијанске страхове од француског и/или руског напада. Слично, Уједињено
Краљевство, Француска и Русија такође закључују савез како би се заштитили од хабзбуршког
мијешања у руске интересе на Балкану или њемачког мијешања у француске интересе.[52]
На Берлинској конференцији године 1884, Њемачка је захтијевала неколико колонија —
укључујући Њемачку Источну Африку, Њемачку Југозападну Африку, Тоголанд и Камерун.
[53]
 Касније, Њемачка је проширила своје колонијално царство на Њемачку Нову Гвинеју /
Микронезију и Њемачку Самоу у Тихом океану те Кијаучоу (Ђаоџоу) у Кини. У ономе што је
касније било познато као „Први геноцид двадесетог вијека”, између 1904. и 1907. године,
њемачка колонијална власт у Југозападној Африци (данашња Намибија) наредила
је истребљење мјесних народа Хереро и Нама, као казнену мјеру због дизања побуне против
њемачке колонијалне власти. Укупно, око 100.000 људи — 80% припадника народа Хереро и
50% припадника народа Нама — нестало је у сабирним логорима, гдје је већина умрла од
болести, злостављања и исцрпљености или од дехидрације и изгладњивања у селима гдје су
држани лишени воде и хране.[54][55]
Убиство аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда које се десило 28.
јуна 1914. године у Сарајеву, дало је повод Аустроугарској да нападне Србију и започне Први
свјетски рат. Након четири године ратовања, у којем је погинуло око два милиона њемачких
војника,[56] општим примирјем 11. новембра су завршене борбе и њемачке снаге су се вратиле
кући. Њемачка револуција је избила новембра 1918. и цар Вилхелм II и сви њемачки
владајући кнежеви абдицирали су са својих позиција и одговорности. Ново њемачко
руководство потписало је 1919. године Версајски споразум. Према овом споразуму, Њемачка
је као дио Централних сила признала пораз од Савезника у једном од најкрвавијих сукоба
свих времена. Нијемци су споразум сматрали понижавајућим и неправедним, што историчари
виде као један од разлога будућег успона Адолфа Хитлера.[57] Након пораза у Првом свјетском
рату, Њемачка је изгубила око 13% своје европске територије (области већином насељене
Пољацима, Французима и Данцима, које су биле изгубљене послије Великопољског
устанка, повратка Алзас-Лорена и Шлезвишког плебисцита), као и свих колонијалних посједа у
Африци и Океанији.[58]

Вајмарска република и Трећи рајх

Детаљније: Вајмарска република и Трећи рајх

Филип Шајдеман проглашавање Њемачку Републику с прозора Рајхсканцелаја 9. новембра 1918.

Њемачка је постала република на почетку Њемачке револуције у новембру 1918. године.
Предсједник Фридрих Еберт потписао је 11. августа 1919. године демократски Вајмарски
устав.[59] У каснијој борби за власт, крајње љевичарски комунисти су преузели власт у
Баварској, али конзервативни елементи у другим дијеловима Њемачке покушали су да сруше
Републику у Каповом пучу. Пуч је подржавао дио Рајхсвера и друге конзервативне,
националистичке и монархистичке фракције. Након бурног периода уличних борби у главним
индустријским средиштима, белгијске и француске окупације Рура и пораста инфлације што је
кулминирало хиперинфлацијом 1922—1923, плана реструктурирања дуга и стварања нове
валуте 1924. године, започело је доба златних двадесетих (њем. Goldene Zwanziger) —
период повећаних умјетничких иновација и либералног културног живота. Историчари описују
период између 1924. и 1929. као „дјелимично стабилан”.[60] Свјетска Велика депресија погодила
је Њемачку 1929. године. Након савезних избора 1930, влада канцелара Хајнриха
Брининга омогућила је предсједнику Фон Хинденбургу да дјелује без одобрења парламента.
Бринингова влада је спроводила политику фискалне штедње и дефлације која је изазвала
високу незапосленост, скоро 30% до 1932. године.[61]
Нацистичка партија предвођена Адолфом Хитлером побиједила је на посебним савезним
изборима 1932. године. Након низа неуспјешних влада, Фон Хинденбург 30. јануара 1933.
године именује Хитлера за канцелара Њемачке.[62] Након паљења Рајхстага, декретом је
укинуо сва грађанска права и за недјељу дана је отворен први нацистички сабирни логор
(Дахау).[63][64] Указ о одобрењу из 1933. дао је Хитлеру неограничену законодавну моћ; његова
влада је касније успоставила централизовану тоталитарну државу, повукла се из Друштва
народа након референдума и започела наоружавање војске.[65]

Адолф Хитлер, вођа Нацистичке партије (1933—1945)

Коришћењем дефицита, програм за економску обнову који је спонзорисала влада

усредсређен је на пројекте јавних радова. У јавне пројекте из 1934. године, одмах је
запошљено 1,7 милиона Нијемаца, што им је дало приходе и социјалне повластице.
[66]
 Најпознатији пројекти били су ауто-путеви, Рајхсаутобан.[67] Остали пројекти капиталне
изградње укључивали су хидроелектране, као што је Рурталшпере; водоснабдијевање, као
што је Цилијербахталшпере; те транспортне центре, као што је Цвикау хауптбанхоф.[68] У
наредних пет година, незапосленост је опала и просјечне зараде порасле — и по сату и по
недјељи.[69]
Године 1935, режим се повукао из Версајског споразума и увео Нирнбершке законе, који су
били усмјерени против Јевреја и других мањина. Њемачка је такође поново преузела
контролу над Саром 1935,[70] ремилитаризовала Рајнску област 1936, анектирала
Аустрију 1938, анектирала Судетску област 1938. Минхенским споразумом и непосредним
кршењем споразума окупирала Чехословачку проглашавајући Протекторат Чешку и
Моравску у марту 1939. године.
Кристална ноћ била је велики погром током којег је спаљено стотине синагога, уништено
хиљаде јеврејских предузећа и ухапшено око 30.000 Јевреја. Ухапшене су и многе Јеврејке, а
полицијски час је важио за све Јевреје у Њемачкој.[71]

Европа под њемачком окупацијом 1942. године

У августу 1939. године, Хитлерова влада је потписала Споразум Рибентроп—Молотов, којим

је Европа подијељена на њемачку и совјетску сферу утицаја. На основу споразума, Њемачка
је 1. септембра 1939. године извршила инвазију на Пољску, намећући почетак Другог свјетског
рата.[72]
Као одговор на Хитлерово дјеловање, два дана касније (3. септембра) — након што је
Њемачка игнорисала ултиматум Уједињеног Краљевства, УК и Француска објавиле су рат
Њемачкој.[73] У прољеће 1940. године, Њемачка је освојила Данску и
Норвешку, Холандију, Белгију, Луксембург и Француску, приморавајући француску владу да
потпише примирје након што су њемачке снаге окупирале већину земље. Уједињено
Краљевство је одбило њемачке ваздушне нападе током Битке за Британију исте године.
Године 1941, Њемачка је извршила инвазију на Југославију, Грчку и Совјетски Савез. Године
1942, Њемачка и Силе Осовине имали су контролу над већином континенталне Европе и
сјеверне Африке; међутим, након совјетске побједе у Стаљинградској бици, савезничког
освајања сјеверне Африке и инвазије на Италију 1943. године, њемачке снаге су трпјеле
сталне војне поразе.[74] У јуну 1944. године, западни Савезници су се искрцали на француску
обалу, а Совјети су напредовали у источној Европи. Крајем 1944, Савезници су ушли у
Њемачку упркос посљедњој њемачкој контраофанзиви у Арденској шуми. Након Хитлеровог
самоубиства током Битке за Берлин, њемачке оружане снаге су се предале 8. маја 1945.
године, чиме се на овом континенту завршио Други свјетски рат.[75] Након Другог свјетског рата,
бившим припадницима нацистичког режима је током Нирнбершких суђења суђено за ратне
злочине.[76][77]
У ономе што је касније постало познато као Холокауст, њемачка влада је прогонила мањине и
користила мрежу сабирних логора и логора смрти широм Европе да би извршила геноцид над
онима које је сматрала инфериорним народима. Укупно, преко 10 милиона цивила је
систематски убијено — укључујући 6 милиона Јевреја, између 220.000 и 1.500.000 Рома,
275.000 особа са инвалидитетом, хиљаде Јеховиних свједока, хиљаде хомосексуалаца и
стотине хиљада припадника политичких и вјерских опозиција из Њемачке и окупираних
земаља (Ноћ и магла).[78] Нацистичка политика у окупираним земљама довела је до смрти 2,7
милиона Пољака,[79] 1,3 милиона Украјинаца[80] и према процјенама 2,8 милиона совјетских
заробљеника.[80][76] Додатно, нацистички режим је у Европу под њемачком окупацијом присилно
довео 12 милиона људи ради робовског рада у њемачкој индустрији.[81] Њемачки губици у
рату процјењују се на око 5,3 милиона војника[82] и око 900.000 цивила; 500.000 је умрло током
совјетске инвазије са истока и 400.000 од савезничког бомбардовања.[83] Око 12
милиона Нијемаца је протјерано широм Европе. Око 12 милиона етничких Нијемаца је
протјерано и расељено широм источне Европе (њем. Heimatvertriebene). Њемачка је
изгубила отприлике четвртину предратне територије.[8] Стратешким бомбардовањем и
борбама на копну уништени су многи градови и споменици културе.

Источна и Западна Њемачка

Детаљније: Историја Њемачке (1945—1990)|Историја Немачке § Послератна Немачка|
Историја Њемачке (1945—1990)

Окупационе зоне окупиране Њемачке из 1947, с територијама источно од линије Одра—Ниса које су

додијељене Пољској или Совјетском Савезу, уз протекторат Сар и подијељени Берлин

Након предаје Њемачке, Савезници су подијелили Берлин и преостале територије Њемачке у

четири војне зоне. Западни сектори, које су контролисали Француска, Уједињено Краљевство
и Сједињене Државе, спојили су се 23. маја 1949. године и створили Савезну Републику
Њемачку; совјетска зона је 7. октобра 1949. године постала Њемачка Демократска Република.
Неформално су биле познате као Источна Њемачка и Западна Њемачка. Главни град Источне
Њемачке био је Источни Берлин, док је привремени главни град Западне Њемачке био Бон,
како би се нагласио став да је рјешење двије државе вјештачко и привремени статус кво.[84]
Западна Њемачка је успостављена као савезна парламентарна република са „социјалном
тржишном привредом”. Почевши од 1948. године Западна Њемачка постаје главни прималац
помоћи за обнову према Маршаловом плану, а помоћ је искористила за обнову индустрије.
[85]
 Конрад Аденауер је изабран за првог Савезног канцелара Њемачке 1949. и на дужности је
остао до 1963. године. Под руководством Аденауера и Лудвига Ерхарда, земља је достигла
продужени привредни раст који је почео почетком педесетих година 20. вијека; касније је исти
постао познат као „економско чудо” (Виртшафтсвундер).[86] Савезна Република Њемачка
постала је чланица Организације Сјеверноатлантског споразума (НАТО) 1955. и била је
оснивач Европске економске заједнице (ЕЕЗ) 1958. године.
Берлински зид током пада 1989, испред Бранденбуршке капије

Источна Њемачка је била држава Источног блока под политичком и војном контролом

Совјетског Савеза преко окупационих снага и Варшавског пакта. Иако је Источна Њемачка
тврдила да је демократска држава, политичку моћ вршили су само водећи чланови
(Политбиро) комунистичке Јединствене социјалистичке партије Њемачке, коју је
подржавао Штази — огромна тајна служба која је контролисала многе аспекте друштва.
[87]
 Совјетска командна економија је успостављена у ЊДР, која је касније постала
чланица Савјета за узајамну економску помоћ.[88] Док је источноњемачка пропаганда била
заснована на предностима социјалистичког програма ЊДР и наводној константној пријетњи од
западноњемачке инвазије, многи грађани гледали су на Запад због слобода и просперитета.
[89]
 Берлински зид је брзо изграђен 13. августа 1961. године како би спријечио грађане Источне
Њемачке да пребјегну у Западну Њемачку, а на крају је постао симбол Хладног рата.[51]
[90]
 Говор Роналда Регана „Господине Горбачов, срушите овај зид!”, код Зида 12. јуна 1987,
утицао је на јавно мњење — позивајући се на говор Џона Кенедија „Их бин ајн Берлинер”
од 26. јуна 1962. године. Пад Зида 1989. године постао је симбол пада комунизма, распада
Совјетског Савеза, уједињења Њемачке и мирне револуције (Венде).[91]
Тензије између Источне и Западне Њемачке смањиле су се почетком седамдесетих година
20. вијека политиком канцелара Вилија Бранта (Остполитик). На љето 1989, Мађарска је
одлучила да укине Гвоздену завјесу и отвори границе, што је довело до емиграције хиљада
Источних Нијемаца у Западну Њемачку преко Мађарске. Ово је имало разарајући ефекат на
ЊДР, гдје су регуларне масовне демонстрације добијале све већу подршку. Власти Источне
Њемачке олакшале су граничне рестрикције, дозвољавајући грађанима Источне Њемачке
путовање на Запад; што је требало да помогне одржавању Источне Њемачке као државе,
иако је отварање граница заправо довело до убрзаног реформског процеса (Венде). Ово је
коначно окончано Споразумом „два плус четири” од 12. септембра 1990, којим су се четири
окупационе снаге одрекле својих права на основу Акта о капитулацији Њемачке, чиме је
Њемачка повратила пуни суверенитет. Овако је омогућено поновно уједињење Њемачке, 3.
октобра 1990. године, приступањем пет успостављених савезних држава бивше Њемачке
Демократске Републике.[51]

Уједињење Њемачке и Европска унија

Детаљније: Уједињење Њемачке 1990.|Уједињење Немачке 1990.|Уједињење Њемачке
1990. и Историја Њемачке од 1990.|Историја Немачке § Послератна Немачка|Историја
Њемачке од 1990.

Уједињење Њемачке је спроведено 3. октобра 1990;[92] од 1999, зграда Рајхстага у Берлину је била
мјесто засједања Бундестага

Уједињена Њемачка сматра се проширењем Савезне Републике Њемачке, а не државом-

насљедницом. Као таква, задржала је све чланство Западне Њемачке у међународним
организацијама.[92] Према Акту Бон—Берлин, усвојеном 10. марта 1994, Берлин је поново
постао главни град уједињене Њемачке — Бон је добио статус Бундесштата (савезног
града), задржавајући неколико савезних министарстава.[93] Премјештање владе је
завршено 1999. године.[94] На савезним изборима 1998. године, политичар Герхард
Шредер из SPD-а постао је први канцелар из црвено-зелене коалиције са странком Савез
90/Зелени. Међу главним пројектима два Шредерова мандата била је Агенда 2010, која је
реформисала тржиште рада и смањила незапосленост.
Модернизација и интеграција економије источне Њемачке представља дугорочни процес који
ће трајати до 2019. године, с годишњим трансферима од око 80 милијарди долара са запада
на исток.[95]

Њемачка је постала кооснивач Европске уније (1993), увела је евро као валуту (2002) те
потписала (слика) Лисабонски споразум 2007. године

Од уједињења, Њемачка је преузела водећу улогу у Европској унији. Заједно с партнерима

је 1992. потписала Мастрихтски уговор, 1999. успоставила Еврозону и 2007. године
потписала Лисабонски споразум.[96] Њемачка је послала мировне снаге на Балкан и оружане
снаге у Авганистан као дио напора НАТО за осигуравање безбједности у овој земљи након
збацивања Талибана.[97] Обје акције су биле контроверзне, пошто је Њемачкој послије Другог
свјетског рата дозвољено да користи своју војску само у одбрамбене сврхе.[98]
На савезним изборима 2005. године, политичарка Ангела Меркел постала је прва канцеларка
Њемачке као вођа велике коалиције.[51] Њемачка влада је 2009. одобрила план економске
стимулације у износу од 50 милијарди евра за заштиту неколико сектора од пада.[99]
Године 2009, либерално-конзервативна коалиција Ангеле Меркел преузела је вођство у
земљи. Велика коалиција је 2013. године успоставила трећи кабинет на челу с Меркеловом.
Међу главним њемачким политичким пројектима почетком 21. вијека био је
наставак европских интеграција, енергетска транзиција на одрживо снабдијевање
енергијом (њем. Energiewende), „Шулденбремзе” за уравнотежен буџет, мјере за значајно
повећање стопе фертилитета (пронаталитет) и високотехнолошка стратегија за будућу
транзицију њемачке економије — сумирано као Индустрија 4.0.[100]
Њемачка је била погођена Европском мигрантском кризом од 2015. године, јер је постала
крајње одредиште за многе тражиоце азила из Африке и с Блиског истока који желе у
Европску унију. Земља је примила више од милион избјеглица и миграната те развила систем
квота којим су мигранти редистрибуирани по савезним државама на основу пореских прихода
и постојеће густине насељености.[101]

Политички систем
Детаљније: Политички систем Њемачке|Политички систем Немачке|Политички систем
Њемачке, Порези у Њемачкој|Порез у Немачкој|Порези у Њемачкој и Савезни буџет
Њемачке|Буџет Немачке|Савезни буџет Њемачке
Предсједник Франк-Валтер Штајнмајер (лијево) и канцеларка Ангела Меркел (десно)

Њемачка је федерална, парламентарна, представничка демократска република. Њемачки

политички систем дјелује под оквиром наведеним у уставном документу из 1949. године
познат као грундгезец (основни закон). Амандмани генерално захтијевају двотрећинску
већину оба дома парламента; основни принципи устава, изражени у члановима устава који
гарантују људско достојанство, раздвајање власти, савезну структуру и владавину права
трајне важности.[102]
Предсједник, Франк-Валтер Штајнмајер (од 19. маја 2017), шеф је државе и углавном има
репрезентативне одговорности и овлашћења. Бира га Бундесверзамлунг (Савезна
конвенција), институција која се састоји од чланова Бундестага и једнаког броја државних
делегата. Други највиши званичник у њемачком поретку представљања је предсједник
Бундестага, кога бира Бундестаг и одговоран је за надгледање дневних сједница тијела.
Трећи највиши званичник и шеф владе је канцелар Њемачке, кога именује предсједник
Бундестага након што га изабере Бундестаг.[51]

Политички систем Њемачке

Канцелар, Ангела Меркел (од 22. новембра 2005), шеф је владе и извршилац извршне власти,
слично улози премијера у осталим парламентарним демократијама. Савезна законодавна
власт састоји се од Бундестага и Бундесрата, који заједно чине законодавно тијело. Бундестаг
се бира на непосредним изборима, пропорционалном заступљеношћу.[15] Чланови Бундесрата
представљају владе шеснаест савезних држава и чланове државних кабинета.[51]
Од 1949. године, партијским системом доминирају Хришћанско-демократска унија
Њемачке и Социјалдемократска партија Њемачке. До сада је сваки канцелар био члан једне
од ове двије партије. Међутим, мање либералне партије Странка слободних демократа (у
парламенту од 1949. до 2013) и Савез 90/Зелени (у парламенту од 1983) такође су играле
важну улогу.[103]
Однос дуга према БДП Њемачке достигао је свој врхунац од 80,3% 2010. године и од тада се
смањује.[104] Према Еуростату, бруто државни дуг Њемачке износи 2.152,0 милијарде евра или
71,9% БДП 2015. године.[105] Савезна влада остварила буџетски суфицит од 12,1 милијарди
евра 2015. године.[106] Кредитни рејтинг Њемачке према агенцијама за кредитни
рејтинг Standard & Poor's, Moody's Investors Service и Fitch Ratings износи AAA, највећа могућа
оцјена, са стабилним изгледима за 2016. годину.[107]

Правни систем
Детаљније: Правни систем Њемачке|Правни систем у Немачкој|Правни систем
Њемачке и Правосуђе Њемачке|Правосуђе Немачке|Правосуђе Њемачке

Судије Савезног уставног суда у Карлсруеу 1989. године

Њемачка има континентални правни систем заснован на римском праву с неким

примјесама германског права. Савезни уставни суд је њемачки врховни суд одговоран за
уставна питања, са овлашћењем за судску ревизију.[51][108] Њемачки врховни суд је
специјализован: за грађанске и криминалне случајеве, највиши жалбени суд
је инквизиторни Савезни суд правде, а за друге предмете су Савезни суд за рад, Савезни
социјални суд, Савезни финансијски суд и Савезни административни суд.
Криминално и грађанско право кодификовано је на националном нивоу Кривичним
законом и Грађанским закоником. Њемачки кривични систем тражи рехабилитацију
криминалаца и заштиту јавности.[109] Осим ситних злочина, које се суде пред једним
професионалним судијом, и озбиљних политичких злочина, све оптужбе се суде пред
мјешовитим судовима на којима судије поротници сједе поред професионалних судија.[110]
[111]
 Многа фундаментална питања административног права остају у надлежности држава.
Њемачка има ниску стопу убистава, са 0,9 убистава на 100.000 људи у 2014. години.[112]

Конститутивне државе
Детаљније: Савезне државе Њемачке
Њемачку чини шеснаест савезних држава.[113] Свака држава има свој државни устав и велику
аутономију у односу на своју унутрашњу организацију.[114] Двије државе су градови-државе које
чине само један град: Берлин и Хамбург. Држава Бремен се састоји од два града које раздваја
држава Доња Саксонија: Бремен и Бремерхафен. Због разлике у површини и броју становника
подјеле држава се разликују. За регионалне административне сврхе пет држава, и то Баден-
Витемберг, Баварска, Хесен, Сјеверна Рајна-Вестфалија и Саксонија, састоје се од укупно 22
владина округа. Од 2013. године Њемачка је подијељена на 402 округа на општинском нивоу;
они се састоје од 295 руралних округа и 107 урбаних округа.[115]

 Доња Саксонија
 Бремен

 Хамбург
 Мекленбург-
Западна Померанија
 Саксонија-
Анхалт
 Саксонија
 Бранденбург

 Берлин
 Тирингија
 Хесен
 Сјеверна Рајна-
Вестфалија
 Рајна-
Палатинат
 Баварска

 Баден-
Виртемберг
 Сарланд
 Шлезвиг-Холштајн

Номинални Номиналн Номиналн

 Номинални Номиналн Номиналн
Гл. Површин БДП у и БДП по и БДП по
Држава Становништво [1

град а (km²) 16] милијарди главни ст. главни ст.

ма € (2015) у € (2015) у $ (2015)
[117] [117] [118]

Баварска Минхен 70.549 12.843.514 550 43.100 47.900

Берлин Берлин 892 3.520.031 125 35.700 39.700

Бранденбур
Потсдам 29.477 2.484.826 66 26.500 29.500
г

Бремен Бремен 404 671.489 32 47.600 52.900

Хамбург Хамбург 755 1.787.408 110 61.800 68.800

Хесен Висбаден 21.115 6.176.172 264 43.100 47.900

Мекленбур
г-Западна Шверин 23.174 1.612.362 40 25.000 27.700
Померанија

Доња
Хановер 47.618 7.926.599 259 32.900 36.600
Саксонија

Сјеверна
Диселдор
Рајна- 34.043 17.865.516 646 36.500 40.500
ф
Вестфалија

Рајна-
Мајнц 19.847 4.052.803 132 32.800 36.400
Палатинат

Сарбрике
Сарланд 2.569 995.597 35 35.400 39.300
н

Саксонија Дрезден 18.416 4.084.851 113 27.800 30.900

 Номинални Номиналн Номиналн
Гл. Површин БДП у и БДП по и БДП по
Држава Становништво [1

град а (km²) 16] милијарди главни ст. главни ст.

ма € (2015) у € (2015) у $ (2015)
[117] [117] [118]

Саксонија- Магдебур
20.445 2.245.470 57 25.200 27.800
Анхалт г

Шлезвиг-
Кил 15.763 2.858.714 86 31.200 34.700
Холштајн

Тирингија Ерфурт 16.172 2.170.714 57 26.400 29.300

Њемачка Берлин 357.376 82.175.684 3025 37.100 41.200

Спољни послови
Детаљније: Спољни послови Њемачке

Њемачка је била домаћин Самита Г20 у Хамбургу, 7—8. јула 2017

Њемачка има дипломатску мрежу од 227 дипломатских мисија широм свијета[119] и одржава
дипломатске везе с више од 190 земаља.[120] Од 2011. године, Њемачка је била највећи
приложник буџету Европске уније (око 20%)[121] и трећи највећи приложник буџету Организације
уједињених нација (око 8%).[122] Њемачка је држава чланица Организације Сјеверноатлантског
споразума, Организације за економску сарадњу и развој, Групе 8, Групе 20, Свјетске
банке и Међународног монетарног фонда. Одиграла је утицајну улогу у Европској унији од
њеног оснивања и одржава снажан савез с Француском и свим сусједним државама од 1990.
године. Њемачка промовише стварање јединственог европског политичког, економског и
сигурносног апарата.[123][124]
Развојна политика Њемачке је независна област спољне политике. Формулише је Савезно
министарство за сарадњу и развој, које спроводи организација за имплементацију. Њемачка
влада сматра развојну политику заједничком одговорношћу међународне заједнице.[125] Била је
највећи донор помоћи 2009. године, послије Сједињених Држава и Француске.[126][127]
Године 1999, Влада канцелара Герхарда Шредера дефинисала је нову основу за њемачку
спољну политику учествујући у одлукама Натоа везаним за Рат на Косову и Метохији и
слањем њемачких снага у борбу први пут од 1945. године.[128] Владе Њемачке и Сједињених
Држава блиски су политички савезници.[51] Културне везе и економски интереси створили су
чврсту везу између двије земље, што је резултовало атлантизмом.[129]

Војска
Детаљније: Бундесвер

Јурофајтер тајфун је дио флоте Луфтвафе

Њемачке оружане снаге, Бундесвер, састоје се од војске (копнена војска и специјалне снаге),
морнарице, ваздушних снага, медицинско-санитарне службе и службе за заједничку подршку.
У апсолутном смислу, расходи њемачких оружаних снага су 9. највиши на свијету.[130] Године
2015. војни издаци су износили 32,9 милијарди евра, око 1,2% БДП земље, знатно испод
НАТО границе од 2%.[131]
Од децембра 2015. године Бундесвер запошљава око 178.000 припадника, укључујући 9.500
волонтера.[132] Резервисти су на располагању оружаним снагама и учествују у одбрамбеним
вјежбама и распоређују се у иностранству.[133] Од 2001. године жене могу служити на свим
положајима, без ограничења.[134] Око 19.000 жена војника је активно на дужности.
Према Стокхолском међународном институту за мировна истраживања, Њемачка је била
четврта највећа извозница великог оружја на свијету 2014. године.[135]

Фрегата њемачке морнарице класе Бранденбург

У миру, Бундесвером командује министар одбране. У стању одбране, Канцелар би постао

врховни командант Бундесвера.[136]
Улога Бундесвера описана је у њемачком уставу само као одбрамбена. Међутим, након
одлуке Савезног уставног суда 1994. године термин „одбрана” дефинисан је не само као
заштита граница Њемачке, већ и као кризну ситуацију и спрјечавање сукоба или шире као
заштита безбједности Њемачке било гдје на свијету. Од јануара 2016. године, њемачке
оружане снаге имале су око 2.370 војника стационираних у иностранству као дио
међународних мировних снага, укључујући око 850 војника Натовим Међународним снагама за
безбједносну помоћ у Авганистану и Узбекистану, 670 војника на Косову и Метохији и 120
војника у Привременим снагама ОУН у Либану.[137]
Све до 2011, служење војног рока је било обавезно за све мушкарце старије од 18 година, а
регрути су служили шестомјесечну обуку; они коју су се позивали на приговор савјести могли
су изабрати цивилну службу исте дужине или шестогодишње волонтирање у хитним службама
попут ватрогасне службе или Црвеног крста. Године 2011. служење војног рока је
обустављено и замијењено је добровољном службом.[138][139]

Национални симболи
Детаљније: Национални симболи Њемачке, Застава Њемачке, Грб Њемачке и Пјесма
Нијемаца
Национални симболи Њемачке су симболи који се користе у Њемачкој како би приказали
јединство нације, одржавајући различита гледишта њеног културног живота и историје.
Застава Њемачке (њем. Flagge Deutschlands) тробојка је која се састоји од три једна
хоризонталне траке које представљају националне боје Њемачке: црну, црвену и златну.
[140]
 Застава је први пут усвојена као национална застава Њемачке 1919. године, током
постојања краткотрајне Вајмарске републике.
Савезни грб Њемачке (њем. Bundeswappen Deutschlands) хералдички симбол је који приказује
црног орла са црвеним кљуном, језиком и ногама и златном подлогом. Грб је поновно усвојени
грб Вајмарске републике (у употреби 1919—1935), који је усвојила Западна Њемачка 1950.
године.[141] Садашњи дизајн грба је дао Карл-Тобијас Шваб и првобитно је уведен 1928. године
Пјесма Нијемаца је национална химна Њемачке од 1922. године. Од краја Другог свјетског
рата и пада Трећег рајха, само се трећа строфа сматра националном химном. Строфа почиње
са стихом „Јединство и правда и слобода”, који се сматра незваничном крилатицом Њемачке.
[142]