Professional Documents
Culture Documents
182 језика
Чланак
Разговор
Ћирилица
Читај
Уреди
Уреди извор
Историја
Алатке
С Википедије, слободне енциклопедије
Јабука
Плод
Цвет
Научна класификација
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Rosales
Породица: Rosaceae
Род: Malus
Врста: M. pumila
Биномно име
Malus pumila
Miller, 1768
Синоними[1][2]
Malus communis Desf.
Malus domestica Borkh. nom.
illeg.
M. frutescens Medik.
M. paradisiaca (L.) Medikus
M. sylvestris Mil.
Pyrus malus L.
Pyrus
malus var. paradisiaca L.
Pyrus dioica Moench
Производња[уреди | уреди извор]
Према подацима ФАО (Међународна организација за пољопривреду и исхрану), у
светској производњи континенталног воћа јабука заузима прво место са
производњом од 63.151.867 t (просек за период 2000/2009. год.), односно
површином од 4.995.101 ha. Иако се светска производња јабуке одвија на свих 6
континената, њен највећи део је концентрисан на три
континента: Азију, Европу и Северну Америку. Азија је као континент највећи
светски произвођач са 56,84% укупне светске производње. Производња јабуке у
Европи чини 24,79% светске производње, а у Северној Америци 8,42%.
САД
Италија
Француска
Холандија
Пољска
Русија
Турска
Кина
Занимљиво је да се на листи увозника налази и Русија, иако Србија већ годинама
традиционално такође и извози јабуке у Русију.
Морфологија[уреди | уреди извор]
Јабука је као вишегодишња дрвенаста биљка цветница у
процесу филогенезе и онтогенезе створила специфичне органе.
Као и код осталих цветница, органи јабуке деле се
на: вегетативне и генеративне.
Вегетативни органи[уреди | уреди извор]
Вегетативни органи служе за одржавање живота јединке и код јабуке
су диференцирани на: корен, стабло и лист.
Корен[уреди | уреди извор]
Корен је подземни вегетативни орган јабуке. Неограничено расте врхом у
земљиште. Радијалне је симетрије и код јабуке је вишегодишњи и добро развијен.
Може да води порекло од коренка клице и од адвентивних пупољака. Када корен
води порекло од коренка клице настаје генеративни или прави корен који се
јавља код јабука размножених семеном, а када настаје од адвентивних пупољака
настаје вегетативни , који је ендогеног порекла и јавља се код јабука
вегетативно размножених (резницама, нагртањем, од делова правог корена и др.).
И један и други корен састоје се од главног и бочних коренова.
Према развијености, постоје два типа корена:
Екологија[уреди | уреди извор]
Екологија јабуке проучава узајамно деловање јабуке и средине у којој живи.
Живот, родност, квалитет плодова и рентабилност производње јабуке зависе од
животног станишта у коме се она гаји.Јабука је веома осетљива на спољашњу
средину. Због тога је потребно да се при гајењу јабуке добро проуче еколошки
фактори који владају у појединим рејонима, областима и земљама, као и услови у
којима јабука може најбоље да успева и рађа да би се извршио најбољи избор
сорти, а технологијом производње обезбедили оптимални услови.
Клима[уреди | уреди извор]
Активност јабуке одвија се у две физички различите средине, у приземном слоју
ваздуха — атмосфери и горњих слојева земљишта, које подједнако значајно утичу
на пораст и развиће јабуке, то треба, при гајењу јабуке, посебно проучити
елементе климе приземног слоја ваздуха и климе земљишта. На климу атмосфере
једног краја незнатно утиче човек и није је могуће поправити и учинити
прикладном за гајење јабуке ако је она неповољна. То значи да се климатски
услови атмосфере врло често јављају као ограничавајући чиниоци у организацији
воћарске производње. С друге стране, на побољшање климе земљишта може се
знатно утицати низом агротехничких мера (наводњавање, одводњавање,
застирање земљишта).
За живот јабуке најзначајнији су следећи климатски елементи: светлост, топлота,
вода и влажност, ветар.
Светлост[уреди | уреди извор]
Светлост служи јабуци као директан извор енергије, за процес фотосинтезе и као
извор топлоте неопходне за нормалан ток физиолошких процеса. Јабука је
изразито фотофилна биљка, што се види из њене грађе, развијености круне,
распореда грана, положаја гранчица, распореда лишћа и уопште целе њене грађе,
која је прилагођена да максимално користи светлост. Светлост утиче на јабуку
својим интензитетом, трајањем и периодичношћу осветљавања. Сунчева светлост
је неопходна за пораст младара и грана, за диференцијацију пупољака у родне, за
обојеност и квалитет плодова. Мада облик круне зависи од генетских фактора,
светлост такође врло значајно утиче, како на њен облик, тако и на њену
развијеност, функцију лишћа, формирање појединих грана, размештај родних
гранчица, одржавање плодова, квалитет и трајност плодова, итд. Светлост је
неопходна и корисна за јабуку, а потребе за њом су различите зависно од сорте.
Топлота-температура[уреди | уреди извор]
Топлота је апсолутно неопходан услов не само за успевање јабуке, него и за њено
одржавање. Без неопходне топлоте јабука не може да живи, јер топлота
условљава основне животне процесе као што су дисање, транспирација, усвајање
минералних материја, фотосинтеза, образовање цветних пупољака, заметање,
развијање плодова, итд. Услови топлоте за поједине сорте варирају у осетној
мери. Највећем броју сорти јабуке одговара умереноконтинентална клима са
средњом годишњом температуром ваздуха између 8° и 20 °C и средњом
температуром ваздуха у току вегетационог периода (април—октобар) између 15° и
21 °C. Ниске зимске температуре могу да изазову различита оштећења јабуке.
Према мразевима су најосетљивије саднице у растилима и млада стабла у
засадима. Високе летње температуре изнад 30 °C и ниска релативна влага
ваздуха (мања од 30%) и суша могу да буду узрок појаве сунчевих ожеготина
плодова, јабуке као и оштећења лишћа младара. Проблем у гајењу јабуке
представљају позни пролећни и рани јесењи мразеви.
Температура земљишта утиче на сложене процесе у земљишту и апсорпциону
моћ корена, Што се одражава и на опште стање воћке. У зимском периоду често
долази до оштећења корена или његових делова. Због тога је познавање
термичких граница у оквиру којих се креће температура земљишта на разним
дубинама, од великог практичног значаја.
Вода и влажност[уреди | уреди извор]
Без воде је живот јабуке немогућ. Вода се налази у средини у којој се јабука гаји —
у земљишту и ваздуху, па се говори о влажности земљишта и релативној
влажности ваздуха. Јабука подмирује своје потребе за водом падавинама и
наводњавањем. Плод јабуке садржи око 86% воде, па је разумљиво зашто су за
обилан род и добар квалитет плода неопходне велике количине воде. У
недостатку воде плодови се тешко замећу и лако отпадају, цветни пупољци се
теже образују, вегетативни прираст је слабији, а резерве храњивих супстанци су
мање, па су оштећења од мразева чешћа. Сувишак воде у земљишту може да
буде штетан. У таквим условима, због недостатка кисеоника може да дође до
гушења корена. Количина воде потребна за нормално развиће и родност јабуке
зависи од типа земљишта и начина његовог одржавања, просечне вегетационе
температуре ваздуха, релативне влажности ваздуха, ветрова, експозиције и
других чинилаца. Релативна влажност ваздуха знатно утиче на принос, квалитет и
трајашност плодова јабуке. Сматра се да је за успевање јабуке повољно када је
релативна влажност ваздуха висока (око 75%). Од влажности ваздуха зависи и
испаравање воде из земљишта и транспирација. Јабука налази повољне услове
за гајење у поднебљу с равномерно распоређеним и довољним количинама
водених талога у току вегетације (600mm и више). Јабуци је влага нарочито
потребна од маја до септембра.
Ветар[уреди | уреди извор]
У већини случајева има неповољно дејство у производњи јабуке. Утицај ветра
зависи од јачине, смера, учесталости и начина на који дува (с ударом или без
удара), као и од физиолошког стања воћке у тренутку појаве ветра. Ветрови у току
вегетационе периоде исушују земљиште и зељасте делове јабуке. Ветар је
нарочито штетан у време цветања јабуке, јер суши жиг тучка, омета рад пчела,
клијање полена и оплођење. Ветар потпомаже ширење проузроковача болести и
штеточина и омета или онемогућава прскање ради заштите стабала јабуке. Током
зиме ветрови могу да појачају штетно дејство мраза. Неповољно дејство ветра
може знатно да се ублажи подизањем ветрозаштитних појасева. Благ поветарац
је користан. Он обнавља ваздух око стабла јабуке и при томе стално доноси нове
количине угљен-диоксида неопходног за фотосинтезу. Поветарац просушује
површину лишћа и отежава развој гљивичних болести, а нарочито чађаве
краставости. Ветар смањује опасност од позних и раних мразева. Повољни
положаји за подизање јабучњака треба ја буду заклоњени од доминантних
ветрова (западни, северозападни и југозападни), нарочито у току вегетације.
Земљиште[уреди | уреди извор]
Земљиште је средина у којој се јабука укорењује и из које се снабдева ваздухом,
водом и у њој раствореним минералним супстанцама. с обзиром на то да је јабука
вишегодишња биљка, избор земљишта за подизање засада је утолико значајнији.
Земљиште је еколошки чинилац од кога зависи живот, родност и дуговечност
јабуке, као и квалитет њених плодова. Јабучњаке, а нарочито интензивне, треба
подизати на дубоким, структурним, умерено влажним и плодним земљиштима.
Водни, ваздушни и топлотни режим земљишта сматра се повољним ако
земљишне шупљине (поре) садрже око 60% воде и 40% ваздуха, а температура
земљишта се креће од 15° до 20 °C.
За производњу јабуке најбоља су иловаста земљишта, јер имају повољан водни,
ваздушни и топлотни режим, садрже довољно храњивих супстанци и лако се
обрађују. У недостатку таквих земљишта могу се користити глиновита земљишта
код којих количина глине и праха не прелази 70%, али под условом да имају
пропустљивост за воду.
Песковита земљишта брзо губе воду и обично су сиромашна хранљивом
материјом и лако се обрађују. Она могу да се користе за производњу јабуке ако се
интензивно ђубре и наводњавају.
Кречна земљишта са више од 5% калцијум-карбоната смањују покретљивост
микро и макро елемената, па јабука пати од хлорозе.
Хумусна земљишта с хумусом више од 3% имају мрвичасту структуру и погодна су
за гајење јабуке.
Подлоге[уреди | уреди извор]
Подлога представља посредника између племените сорте јабуке и земљишта.
Постоје две врсте подлога по начину постанка: генеративне и вегетативне.
Генеративне подлоге[уреди | уреди извор]
Генеративне подлоге се добијају из семена шумских дивљих јабука при чему
треба имати у виду да постоји велики број дивљака које се разликују по бујности,
родности и отпорности на болести при чему се мора водити рачуна при избору
дивљих јабука за генеративне подлоге. Пошто ове подлоге дају бујна стабла све
ређе се користе у пракси.
Вегетативне подлоге[уреди | уреди извор]
Вегетативне подлоге за јабуку се деле по бујности на: слабобујне, средње бујне,
бујне и врло бујне.
Најпознатије подлоге и највише раширене код нас и у свету су:
Садња[уреди | уреди извор]
Оријентациона растојања при заснивању засада јабуке у зависности од узгојног облика и бујности
сорти и подлога:
U koloni "Razmak " prvi broj označava rastojanje između redova, a drugi rastojanje između kalemova u
redu.
Резидба[уреди | уреди извор]
Да би се јабука правилно орезала, морају се разликовати неродне и родне гране.
Типичне неродне гране јабуке су водопије, једногодишњи ластари избили на
старијим основним гранама. Зимском резидбом уклањају се до основе. Најлакше
се препознају по томе што су дуже од ластара са цветним и дрвним пупољком.
Друга врста неродних грана су ластари избили на двогодишњем дрвету, који по
правилу не носе цветне пупољке (осим код “златног делишеса” и “јонатана”). Ови
ластари су од посебног значаја јер се на њима образују родне гране у следећој
вегетацији. Ове гране се уклањају само ако их је превише. Од родних грана треба
разликовати вите и кратке родне гране. Прве су дугачке 10—25 cm, танке су и са
једним цветним пупољком на врху. Дају слабији квалитет плода и углавном се
потпуно уклањају. Најквалитетније родно дрво јабуке представљају родне гране
дужине 1—10 cm. Оне се, зависности од сорте, образују на двогодишњем или
старијем дрвету. Најквалитетније плодове дају у првој години после образовања
цветних пупољака, а са старошћу квалитет плода опада. Ове родне гране се не
орезују, осим сто се понекад проређују, ако су прегусте. Основни циљ резидбе
јабука је остављање обиља кратких родних грана. Да би се обновиле кратке родне
гране, које временом дају квалитетне гране, неопходно је остављати и ластаре на
неродном дрвету, на којима ће се оне образовати. [7]
Сорте[уреди | уреди извор]
При избору сорти мора се водити рачуна о њиховим потребама у погледу
природних услова за успевање. Постоје сорте које добро успевају у свим
срединама, али не дају свуда добар квалитет плодова. данас се у свету гаји
велики број сорти јабуке. Зато избор одговарајуће сорте није једноставан, јер и
стандардне светске сорте имају извесне мане.
Најпознатије домаће сорте јабуке су: Будимка, Колачара, Шуматовка, Чачанска
позна, Петровача и друге. Најпознатије светске сорте јабуке су: Грени Смит
(Grenny Smith), Јонатан (Jonathan) Ајдаред (Idared), Златни делишес (Golden
delicious) и друге.
Домаће сорте[уреди | уреди извор]
Будимка
Будимка је дуговечна сорта, најбоље јој одговарају брдскопланинска подручја,
плодна, лака и умерено влажна земљишта. Отпорна је према зимским и позним
пролећним мразевима. Релативно је отпорна према проузроковачу чађаве
краставости (Venturia inaequallis) и пепелнице (Podosphaera leucotricha). Бере се у
првој половини октобра, а чува до маја.
Стабло је снажно, с развијеном круном велике носивости и до ступања у род расте
пирамидално. Бујна је и диплоидна сорта. Добро опрашује друге сорте, а њу
добро опрашују јонатан, ружичасти и златни делишес. Касно почиње да рађа, а
затим добро рађа. Плод је средње крупан, округластолоптаст, често асиметричан.
Покожица плода је зеленкасто-жућкаста, а са сунчане стране бледоружичаста.
Месо је беличасто, чврсто, слатко и помало накисело. Добро подноси руковање и
превоз. На месту убоја ствара се заштитна плута. Користи се за индустријску
прераду, а у мањој мери и за стону употребу.
Колачара
Стара домаћа спорта, непознатог порекла. Сазрева половином октобра, чува се у
обичним условима до априла. Стабло је врло бујно, округласто- амреластог
облика. Триплоидна сорта слабе клијавости полена. Добар опрашивач јој је
Будимка.
Плод је крупан до врло крупан, изразито округласто-колачастог облика. Покожица
је танка и сјајна, масна, основне жутозеленкасте, односно сламастожуте боје. са
сунчане стране плода јавља се допунско руменило у виду праменова. Месо је
беличасто зеленкасте боје, получврсто, сочно- киселог трпког укуса са мало
ароме, осредњег квалитета.
Слабе је транспортабилности. Осетљива је на већину болести и штеточина
посебно на Монилију и црвљивост плода.
Чачанска позна
Створена је укрштањем сорти Старкинг (Starking) и Јонатан (Jonathan).
Хибридизација је спроведена 1959. године, а за сорту је призната 1971. године.
Селекционари су проф. др Петар Мишић и др Милисав Гавриловић.
Стабло је право, цилиндрично и снажно. Припада групи бујних сорти јабуке. Круна
је широко пирамидална, са средње дугим, добро обраслим гранама, отворених
углова гранања. Кора је сиве боје са израженим белим лентицелама. Леторасти су
прави, јаки, тамнији од скелетних грана, са лентицелама средње величине. Лисни
и дрвни пупољци су средње величине, зашиљени и приљубљени уз гранчице.
Цветни пупољци су крупни, при врху зашиљени. Лист је крупан, елиптичан, са
заобљеним врхом, широко назубљен, таман, гладак, са кратком петељком. Цвет је
средње величине, беле боје и правилан. Цвета средњекасно. Диплоидна је сорта.
На слабо бујним подлогама раније пророди и даје добре приносе. Није осетљива
према проузроковачу чађаве краставости и пепелнице.
Плод је крупан (просечне масе 200 g), округласто-спљоштен (просечне висине 66
mm и ширине 79 mm), са слабо израженим ребрима на врху плода. Чашица је
полуотворена до затворена, и налази се у средње широком и средње дубоком
левкастом удубљењу окруженом слабим ребрима. Покожица плода је средње
дебела, еластична, сјајна и пресвучена воштаном превлаком. Основна боја
покожице је зеленожута, а допунска тамноцрвена покрива 80% површине плода.
Месо плода је чврсто, бледожуте боје, средње кисело, изражене ароме, садржи
11,5% укупних шећера и 0,79% укупних киселина. Семена кућица је крупна, облика
луковице, са непрекидном осом. Семе је издужено, на средини проширено и при
врху зашиљено. Петељка је средње дуга, а петељкино удубљење средње дубоко
и средње широко, без изражене рђасте превлаке.
Сазрева крајем септембра и почетком октобра. Плодови се у стандардним
хладњачама могу чувати до краја марта.
По својим привредно-биолошким особинама припада групи зимских сорти
квалитетног плода и препоручује се за гајење на мањим површинама окалемљена
на вегетативним подлогама слабе бујности.[8]
Петровача
сорта: Петровача
сорта: Јонатан
Потиче из САД. Настала је из семена сорте Езопус, 1800. године. Сазрева у првој
половини септембра, а може да се чува до априлу обичној хладњачи. Плод је
средње крупан до крупан (200g), шири него дужи. Петељка је кратка и дебела.
Покожица плода је глатка, зеленкасто жута, великим делом прекривена лепом
црвеном бојом која са осунчане стране прелази у тамноцрвену. Месо плода је
умерено чврсто, винасто накисело, сочно са специфичном аромом, изванредног је
укуса и одличног квалитета. По квалитету плода ово је до сада најбоља и готово
идеална сорта јабуке.
Стабло је средње бујно, врло танких оборених гранчица, пророди врло рано, рађа
обилно и редовно, а плод готово никада не напада јабучни црв. За добар развој
неопходно је дубоко и плодно земљиште, довољно влаге у земљишту током целе
вегетације. Такође, тражи топле и сунчане положаје. Само у оваквим условима
Јонатан даје пун квалитет плодова. Мана ове високо племените сорте је изражена
осетљивост према пепелници, па треба размножавати типове крупнијих плодова
који су отпорнији према пепелници.
Ајдаред
сорта: Ајдаред
сорта: Гала
сорта: Фуџи
Јапанска сорта, мана ове сорте је лоша обојеност. Веома бујна сорта која захтева
обавезно проређивање плодова, јер је склона алтернативном рађању. Бере се у
октобру и могу се дуго чувати. Плодови су неправилни, средње крупни,
бледозелене боје са црвеном допунском бојом која је такође веома бледа. Месо је
сочно, веома слатко са аромом. Мало је осетљива на пепелницу и бактериозну
пламењачу, али је осетљива на чађаву краставост, рак коре и гриње.
Галерија[уреди | уреди извор]
Плантажа јабуке
Пупољци
Петроваче
Референце[уреди | уреди извор]
1. ^ Dickson, Elizabeth E. „Malus pumila ”. Flora of North America (FNA). Missouri Botanical
Garden. 9 — преко eFloras.org.
2. ^ Applequist, Wendy L. (2014), „Report of the Nomenclature Committee for Vascular Plants: 66:
(1933). To conserve Malus domestica Borkh. against M. pumila Miller, M. communis Desf., M.
frutescens Medik., and Pyrus dioica Moench (Rosaceae). Proposed by G.-Z. Qian, L.-F. Liu & G.-G.
Tang in Taxon 59(2): 650–652. 2010. Votes: 6–11–1 (not recommended)”, Taxon, 63 (6): 1358—
1371, doi:10.12705/636.20
3. ^ „Statistics from: Food And Agricultural Organization of United Nations: Economic And Social
Department: The Statistical Division”. UN Food and Agriculture Organization Corporate Statistical
Database. 11.12.2015.
4. ^ „Производња свежих јабука по земљама у тонама”. husfarm.com.
5. ^ „На тезгама у Србији јабуке из осам земаља”. Расадник Качаревић. 04. 04. 2022.
Приступљено 20. 02. 2023.
6. ^ http://www.vocnesadnice.net/Jabuka.html Архивирано на сајту Wayback Machine (22. децембар
2015) 15.12.2015.
7. ^ http://www.vocnesadnice.net/Rezidba_jabuke.html Архивирано на сајту Wayback Machine (22.
октобар 2015) 15.12.2015.
8. ^ http://www.institut-cacak.org/ 17.12.2015.
9. ^ Врати се на:а б в г Укус доброте Србије, Србија — национална ревија
Литература[уреди | уреди извор]
Проф. др. Евица Мратинић (2013). Јабука. Београд. ISBN 9788671576437.
Проф. др. Миладин М. Шошкић (2011). Јабука. Београд. ISBN 9788671575737.
Browning, F. (1999). Apples: The Story of the Fruit of Temptation. North Point Press. ISBN 978-0-86547-
579-3.
Mabberley, D.J; Juniper, B.E (2009). The Story of the Apple. Timber Press. ISBN 978-1-60469-172-6.
Портал Биологија
Јабука на Викимедијиној остави.
Идентификатори таксона
Википодаци: Q158657
Викиврсте: Malus pumila
APA: 3159
APDB: 225375
APNI: 201024
BioLib: 214890
Calflora: 10099
EoL: 629943
EPPO: MABPM
EUNIS: 179710
FoC: 200010913
GBIF: 3001093
GRIN: 23261
iNaturalist: 77949
IPNI: 726372-1
mila ITIS: 25262
MichiganFlora: 2499
NatureServe: 2.160610
NBN: NHMSYS0000460571
NCBI: 283210
NZOR: e2b9e72c-b9bc-4ede-91f2-9ddceb5ffea6
PfaF: Malus pumila
Plant List: rjp-5777
PLANTS: MAPU
POWO: urn:lsid:ipni.org:names:726372-1
Tropicos: 27800985
VASCAN: 8790
VicFlora: 5ba9c4cd-b261-4bf2-871d-d893d1bc15a8
WisFlora: 4188
WFO: wfo-0001013584
Википодаци: Q18674606
Викиврсте: Malus domestica
APDB: 152668
APNI: 122984
BioLib: 39552
CoL: 7NHJZ
Ecocrop: 1407
EPPO: MABSD
EUNIS: 180045
GBIF: 3001244
GRIN: 104681
iNaturalist: 469472
IPNI: 726282-1
ITIS: 516655
NCBI: 3750
NZOR: 14d024a2-d821-48e3-95d8-f0dd206c70a0
PfaF: Malus domestica
PFI: 2175
Plant List: rjp-454
POWO: urn:lsid:ipni.org:names:726282-1
Tropicos: 27804420
VASCAN: 20142
VicFlora: e41b929d-b709-4f4c-8dbe-2a9241e2342b
WFO: wfo-0001008355