Доситеј као просветитељ

Када прочитамо из било које енциклопедије део посвећен Доситеју

Обрадовићу, не можемо да не запамтимо да је он „српски просветитељ
и реформатор“. Проучавајући његову биографију схватам колико је
његов животни пут уједно тежак,занимљив и узбудљив. Када човек
остане рано без родитељске неге и љубави,прети му опасност да му
његове животне околности угрозе будућност. И данас друштво има
предрасуде према деци без родитељског старања,а могу само
мислити како је било у осамнаестом веку.

Младом Димитрију се смешила судбина занатлије и тако би се он

уклопио у слику коју је средина имала о њему.Међутим,оно што
задивљује код свих великих умова јесте њихово непристајање на
живот по шаблону.Димитрије је тада предосећао да је рођен за велике
подвиге и подстакнут житијима светаца и сам жели да посвети живот
Богу.У сваком тексту о Доситеју Обрадовићу можемо прочитати о
његовој критици ондашњег монашког живота.Оно што је Доситеј увек
истицао,оно што му је био идеал,био је „здрав разум“. Способност да
непристрасно посматра свет око себе и да се после срушеног сна
уздигне и настави даље је особина потребна свим
просветитељима.Доситеј је поседовао ту особину и пре но што је
постао другима узор.Потребна је велика храброст да се човек
супростави рђавим увреженим схватањима и навикама свог поднебља
и времена.Осим што је био смео,Доситеј је био и обдарен писац и
говорник, а то је као кад срчан витез има бритку сабљу. Просветитељи
су ратници против незнања,предрасуда и лењости.
Позната је и често цитирана Доситејева мисао:“ Књиге,браћо
моја,књиге,а не звона и прапорце.“ Он критикује,али то чини зато што
воли свој народ и жели му добро.

Ми,који се данас жалимо на лоше услове за учење,застидели бисмо се

пред невероватном Доситејевом љубављу према знању,Док је
подучавао ђаке једном језику,он је прикупљајући новац марљиво учио
следећи.Он је искључиво снагом воље и залагањем од несуђеног
занатлије узрастао до полиготе,најобразованијег човека свога
поднебља и министра просвете! Упознавајући стране језике, он се
сусретао са делима великих умова и преводећи са тих језика градио је
мостове између културног наслеђа Србије и остатка Европе. И данас
смо му захвални на преводима Езопових „Басни“ и „Совјетима
здраваго разума“. Он се такође залагао за употребу народног језика у
књижевности,јер се на тај начин писана реч приближава ширем кругу
читалаца.

Да заиста воли свој народ Доситеј је доказао активно се залажући за

њега за време Првог српског устанка када је скупљао прилоге и био
Карађорђев секретар.

Мислим да је Доситејев „Живот и прикљученија“ право надахнуће и за

ученике и за данашње просветне раднике. Негде сам прочитао ову
мисао :“ Ко хоће – учини, ко неће –нађе изговор“. Сами одлучујемо
хоћемо ли бити „пачија школа“ или наследници мисли и дела Доситеја
Обрадовића.