LJUDMILA ULICKA

PROVIDNE PRIČE
BalkanDownload.org
Providne priče
 Može li se porediti velika muška laž, strateška, isplanirana, stara kao Kainova
reč, sa milim ženskim laganjem u kojem nema nikakvog predumišljaja, čak ni
koristi?
Evo, na primer, carski par Odisej i Penelopa. Carstvo doduše nije veliko, oko
trista palata, neveliki posed. Na pašnjaku koze – o kokošima ni govora, izgleda da
ih još nisu odomaćili – carica pravi sir i tka otirače, pardon, pokrivače... Ona je,
istina, iz ugledne porodice, tata radi kao car, a sestra od strica je ona ista Jelena zbog
koje se odigrao najsvirepiji rat u davna vremena. Uzgred, Odisej je takođe bio jedan
od pretendenata na Jeleninu ruku, ali – lukavac! – izmerio je „pro” i „contra” i nije
se oženio najlepšom od svih žena, zvezdom nad zvezdama sumnjivih moralnih
nazora, već kućevnom Penelopom, koja je do starosti svima dojadila svojom
demonstrativnom i još tada staromodnom supružničkom vernošću. I to u vreme
kada se on, čuven po svojim „veštim domišljanjima”, po lukavstvu i podmuklosti
spreman da konkuriše bogovima – kako ga ocenjuje sama Atena Palada – pretvara
da se vraća kući. Desetlećima on pegla Sredozemno more, otima svete relikvije,
zavodi čarobnice, carice i njihove služavke – mitski lažov onih prepotopskih
vremena kada su točak, veslo i preslica već bili izmišljeni, ali još ne i savest. Na kraju
krajeva, sami bogovi odlučuju da organizuju njegov povratak na Itaku, jer postoji
bojazan da ako mu ne pomognu vratiće se u svoje selo sam, uprkos sudbini, i tako
posramiti Olimpijce...
A naša staromodna prostodušna varalica para noću ono što isplete danju, ispira
suzama od mladosti intenzivnu boju svojih očiju, dodiruje obešene, nikom
potrebne grudi tankim prstima iskrivljenim od artritisa, i tera od sebe prosce koje
odvajkada zanima isključivo njeno carsko, makar i neveliko bogatstvo, nikako ne
njene pređašnje čari... Glupa ženska tvrdoglavost. Da kažemo pravo, ona ne ume
čak ni da laže. Odmah joj se vidi na licu. Zato se neprestano i sprdaju sa prilično
ostarelom ženom koju su udali za najpohlepnijeg od svih mužjaka...
Na kraju krajeva, Odisej je postigao sve što je želeo: ispunio je sobom ljudsku
kulturu kao svojevremeno trojanskog konja, ostavio tragove po svim morima,
razbacao svoje semenje po mnogim ostrvima, utekao od svih da bi se u pravi čas
vratio carskim dužnostima u dragu mu domovinu. Prevario je sve s kojima ga je
sudbina spojila. Osim sudbine same: jednog divnog jesenjeg dana iskrcao se na
obalu Itake mladi junak u potrazi sa ostavljenim ocem i, ne prepoznavši ga, smrtno
ga ranio ostavivši između života i smrti neveliki zazor za finalno objašnjenje. To je
jedna od verzija mita o Odiseju... Ali bez obzira na unapred osuđenu propast, koju
ne mogu izbeći smrtnici, Odisej je ostao hiljadugodišnji junak kao – veliki lažov,
avanturista, preljubnik... Kako je samo bio iskusan u izmišljanju podvala! Najpre je
pronicao u tuđe tokove misli da bi ih pretekao, zaobišao, nadvladao, ulovio,
pobedio! I sama čarobnica Kirka je bila nesmotrena... Tako je on upisan u narodno
pamćenje kao veliki konstruktor i arhitekta umne laži...
Penelopa je ostala praznih rukava. Jednako je sedela sa svojim predivom za
višekratnu upotrebu, prela i parala, i njena laž kao i njena rukotvorina bila je
neprirodna i neuverljiva... Bez obzira na njen dugogodišnji beskoristan trud, nije joj
pripalo tako značajno mesto kao njenom mužu ili sestri od strica. Jer, bila je lišena
one posebne ženske osobine – laganja. A žensko laganje je, međutim, za razliku od
muškog, pragmatičnog, najzabavnija disciplina. Žene sve rade drugačije, na drugi
način misle, osećaju, pate i – lažu...
Bože milostivi, a kako samo lažu! Reč je, naravno, samo o onima koje za razliku
od Penelope imaju za to dara... Uzgred, nehotice, besciljno, strasno, iznenada,
neprimetno, nedosledno, očajnički, savršeno bezrazložno... One kojima je to dato,
lažu od malih nogu do sudnjega dana. I sa koliko samo ljupkosti, talenta, nevinosti i
drskosti, stvaralačkog nadahnuća i sjaja! Nekakvom računu, koristi, isplaniranoj
intrigi – tu mesta nema. To je samo pesma, bajka, zagonetka. Ali, zagonetka bez
odgonetke. Ženska laž je takva prirodna pojava kao što su – breza, mleko ili
bumbar.
Svaka laž, kao i bolest, ima svoju etiologiju. Sa naslednom predispozicijom i bez
nje. Retka kao rak srca i široko rasprostranjena kao male boginje. I takva koja
pokazuje znake epidemije. Posebna vrsta je socijalna laž od koje odmah obolevaju
gotovo svi članovi ženskog kolektiva u dečjem vrtiću, frizerskom salonu ili nekoj
drugoj ustanovi gde su većina članova – žene.
 Dakle, pred vama je malo umetničko istraživanje tog problema bez pretenzija na
potpuno ili čak delimično njegovo razrešenje.
 DIJANA

Dete je ličilo na ježića – sa nakostrešenom tamnom kosicom kao u ježa,

neobičnim izvijenim nosom koji se sužava ka vrhu i zabavnim ponašanjem
samostalnog bića koje stalno nešto njuška, sasvim nepristupačnog za milovanje, za
dodir, a o majčinom poljupcu da i ne govorimo. Ali i mamica njegova je, po svoj
prilici, bila isto tako ježevog roda – nije ga vukla, čak mu ni ruke nije pružala po
strmoj stazi dok su se sa plaže penjali ka kući. Tako se on pentrao ispred nje, a ona
polako išla pozadi, davala mu mogućnost da se sam hvata za snopiće trave, da se
uspravlja, klizi nizbrdo i ponovo podiže u pravcu kuće obilazeći blagi povratni put
kojim su išli svi normalni kupači. Nije mu bilo ni tri godine, ali mu je karakter bio
tako određen, tako nezavisan, da je i majka ponekad zaboravljala da je on još dete i
obraćala mu se kao odraslom muškarcu, računala na pomoć i zaštitu, a onda bi se
trgla i pošto bi stavila mališana na krilo, lagano bi ga cupkala govoreći: „Tražimo
orahe... tražimo orahe”, a on bi se kikotao i propadao između kolena u nategnuti
skut majčine suknje...
– Saška – vaška! – zadirkivala ga je mati.
– Ženjka – kenjka! – veselo bi se odazivao on.
I tako su oni celu nedelju živeli zajedno u velikoj kući zauzevši samo malu sobu,
sve druge su bile čiste i uređene, očekujući stanare spremne za useljenje. Bila je
sredina maja, sezona je tek počinjala, vreme je bilo hladnjikavo, nije bilo za kupanje,
ali je zato južno zelenilo bilo sveže, nije precvalo, a jutra su bila tako jasna i čista da
Ženja od prvog dana, kad se slučajno probudila u samo svitanje, nije više propuštala
nijedan izlazak sunca, svakodnevni spektakl o kojem ranije nije ni sanjala. Živeli su
oni tako lepo i mirno da je Ženja čak posumnjala u medicinske dijagnoze koje su
dečji psihijatri postavili njenom bujnom i nestašnom dečaku. On nije pravio
skandale, nije histerisao, čak bi se moglo reći da je bio poslušan, pod uslovom da
Ženja ima tačnu predstavu o tome šta uopšte znači „poslušnost”...
 U drugu nedelju u vreme ručka pred kućom se zaustavio taksi i iz njega je
pokuljala gomila sveta: prvo šofer, koji je izvukao iz prtljažnika čudnu gvozdenu
napravu nepoznate namene, potom velika lepa žena sa lavljom grivom riđe kose,
zatim iskrivljena starica koju su odmah stavili u spravu što se obrazovala iz te
pljosnate naprave, onda dečak, malo stariji od Saške, i najzad, sama vlasnica kuće,
Dora Surenovna, praznično nagizdana i usplahirena više nego obično...
Kuća je bila smeštena na kosini brega, stajala je krivo, ukoso prema svemu, jedan
put je prolazio ispod nje, a drugi, u vidu zemljane neravni, poviše imanja, a sa strane
se probijala stazica – najkraći put ka moru... Sam plac bio je čudno postavljen – u
samom centru stajao je veliki sto, plodno drveće ga je opkoljavalo sa svih strana, a
dve kuće – jedna naspram druge, tuš, toalet i staja zatvorili su krug kao u pozorišnoj
scenografiji. Ženja i Saša sedeli su na kraju stola, jeli makarone, i u trenutku kada je
celo društvo banulo u zaokrugljeno dvorište, namah su izgubili apetit.
– Dobar dan, dobar dan! – reče riđa, bacivši kofer i torbu i svalivši se na klupu.
– Vas nikada ovde nisam videla!
I odmah je sve stalo na svoje mesto: riđa je ovde bila na svome, glavna, a Ženja i
Saška gosti, sporedni.
– A mi smo ovde prvi put – kao da se izvinjava Ženja.
– Uvek biva prvi put – filozofski odgovori riđa i pođe u veliku sobu sa terasom
koju je Ženja prvo sebi bila namenila, ali ju je gazdarica odlučno odbila.
Šofer odvuče staricu dole u svom kaveziću, ova je nešto slabo kreštala i, kako se
učinilo Ženji, na stranom jeziku.
Saša ustade od stola i udalji se samouvereno i važno. Ženja pokupi tanjire,
odnese ih u kuhinju. Upoznavanje je ipak bilo neizbežno. Ta riđa je svojom
pojavom potpuno izmenila celokupni letnji pejzaž...
Musavi dečak sa tvrdim prćastim nosom i neviđeno uskom lobanjom obrati se
riđoj, sada očigledno na engleskom, no reči Ženja nije razumela. Zato je riđa
mamica veoma odsečno odrezala: „Šat ap, Donald”.
Ženja do tada nikada u životu nije videla Engleze. A riđa i njena porodica
prikazaše se ipak kao nekakvi Englezi.
Pravo upoznavanje dogodilo se kasno uveče po južnim shvatanjima, kada su
deca već bila u krevetu, sudovi od večere oprani, a Ženja, koja je stonu lampu
prekrila maramom da ne svetli Saški dok spava, čitala „Anu Karenjinu” da uporedi
neke događaje iz sopstvenog rasturenog porodičnog života sa istinskom dramom
jedne prave žene – sa uvojcima na belom vratu, ženstvenim ramenima, volanima na
penjoaru i ručno izrađenom crvenom tašnicom i prstima kao u pijaniste...
Ženja se ne bi usudila da ode na osvetljenu terasu kod nove susetke, ali joj je ova
sama kucnula čvrstim, lakiranim noktima u prozor, i Ženja izađe već odevena u
pidžamu i džemper preko nje. Noću je bilo hladno.
– Dok sam prolazila pored „Partijskog gurmana”, šta misliš šta sam uradila? –
strogo upita riđa. Ženja je tupo ćutala, ništa oštroumno nije joj padalo na pamet. –
Kupila sam dve flaše „Krimskog”, eto šta sam uradila. Možda ti ne voliš porto,
možda više voliš heres. Hajdemo!
I Ženja, odloživši Anu Arkadijevnu, pođe kao opčinjena za tom raskošnom
ženom koja se zaogrnula u nešto što nije bio ni pončo ni pled, u nešto čupavo,
karirano, crveno-zeleno...
Na nevelikoj terasi sve je bilo puno od vrha do dna. Kofer i torba bili su
raspakovani i bilo je čudno koliko je u njih stalo vesele raznobojne odeće – sve tri
stolice, ležaljka i pola stola bilo je zatrpano tom odećom. U fotelji na rasklapanje
sedela je majčica beličastog iskrivljenog lica i sa odavno zaboravljenim upitnim
osmehom na njemu.
Riđa je, ne ispuštajući iz usta cigaretu, nasula porto u tri čaše, u poslednju je
sipala najmanje i gurnula je u ruku majci.
– Majčicu možemo zvati Suzan Jakovljevna, a možemo je i ne zvati nikako. Ona
ne razume ni reč ruski, pre udara je nešto i znala, a posle je sve zaboravila. I engleski.
Razume samo holandski. Jezik svog detinjstva. Ona je čisti anđeo, ali apsolutno bez
mozga. Pij, greni. Suzi, pij...
Nežnim pokretom riđa joj pruži čašu, a ova ju je obuhvatila obema rukama. Sa
zanimanjem. Izgledalo je kao da ona ipak nije zaboravila sve na svetu...
Prvo veče bilo je posvećeno porodičnoj biografiji riđe – ta biografija bila je
zanosna. Tupoglavi anđeo holandskog porekla imala je komunističku mladost,
sjedinila je svoju sudbinu sa državljaninom Ujedinjenog Kraljevstva irske krvi,
oficirom Britanske armije i sovjetskim špijunom, koji je bio uhvaćen i osuđen na
smrtnu kaznu, potom razmenjen za nešto od iste vrednosti i deportovan u
domovinu svetskog proletarijata...
Ženja je slušala razrogačenih očiju i nije ni primetila kako se napila. Starica u
fotelji je povremeno tiho hrkala, a zatim je pustila delikatan zvuk.
Ajrin Liri – kakvo ime! – pljesne rukama riđa:
 – Opustila sam se, zaboravila sam da je stavim na nošu. Ali sada to više nije
važno...
I ona je pričala još čitav sat zavidnu porodičnu istoriju, a Ženja je postajala sve
pijanija, ne više od porta, koji je već bio popijen do poslednje kapi, već od ushićenja
i oduševljenja novom poznanicom.
Razišle su se u dva sata posle ponoći, pošto su prethodno presvukle i ovlaš umile
Suzi, koja se trgla iz sna, ali apsolutno ništa nije shvatala.
Sledeći dan bio je užurban i bučan – ujutru je Ženja napravila doručak, sve
nahranila ovsenom kašom i odvela oba dečaka u šetnju. Engleski dečak Donald, čiji
je rodoslov bez obzira na njegovo rusko rođenje takođe bio očaravajući – njegov
deda po očevoj liniji bio je veoma čuven, ali isto tako provaljeni špijun koji je
zamenjen za nešto još vrednije nego deda po majčinoj – pokazao se izvanrednim:
prijatan, lepo vaspitan, i ono što je Ženju privuklo k njemu ne manje nego njegovoj
majci, odmah se prema nestašnom i nervoznom Saški ophodio velikodušno i
snishodljivo, kao stariji prema mlađem. Ako ćemo pravo, on je i bio stariji, već je
bio napunio pet. U njemu se isto tako otkrila nekakva zrela blagorodnost: odmah je
dao Saši automobilčić na navijanje, pokazao mu kako se podiže karoserija, a kada su
se dovukli do kioska sa vodom gde je Saša obično počinjao da gnjavi i gde mu je
Ženja obično kupovala kiselu vodu u mutnoj čaši, petogodišnji dečak je odmahnuo
rukom na pruženu čašu i rekao:
– Pijte vi. Ja ću posle.
Pravi lord Fontleroj. Kad je Ženja stigla kući, Ajrin je sedela za dvorišnim
stolom sa gazdaricom, i po tome kako se važna Dora pripijala uz novu stanarku,
bilo je očigledno da je Ajrin tu na visokoj ceni. Svima je bila ponuđena domaća
goveđa supa, vruća i zaljućena. Engleski dečak jeo je polako i izuzetno pristojno.
Pred Sašom je stajala zdelica i Ženja se spremila da tiho odvede Sašku, koji je u jelu
bio strog: jeo je pire od krompira sa šniclama, makarone i ovsenu kašu sa
kondenzovanim mlekom... I više ništa. Nikada...
Međutim, Saška pogleda u lorda Fontleroja i spusti kašiku u supu... I izgleda da
je prvi put jeo hranu koja nije bila na njegovom spisku...
Posle ručka deca su otišla na spavanje, a žene su i dalje ostale za stolom. Dora i
Ajrin su spominjale prošlogodišnju sezonu, govorile veselo i duhovito o
nepoznatim ljudima, o nekim davnim pričama sa plaže. Suzi je sedela u fotelji sa
osmehom tako postojanim i neumesnim poput njene smeđe bradavice između nosa
i usta. Ženja je malo sedela, ispila šolju dobre Dorine kafe i otišla u svoju sobu –
legla je pored Saške i uzela „Anu Karenjinu”. Ali čitanje usred dana bilo je gotovo
neprimereno; ona odloži raskupusani tom u stranu i zadrema, a u snu joj se
prividelo da će uveče sedeti nasamo sa Ajrin na njenoj terasici, bez Dore... I ispijaće
porto. I biće divno... I negde sasvim odozgo, kao sa vrha oblaka, odjednom je
shvatila da već drugi dan od dolaska riđe Ajrin nije nijedanput pomislila na gnusnu
gadost života koja se još može nazvati katastrofom – taj boginjavi crnosmeđi
morski rak koji je izjeda iznutra... ali neka ide do vraga, nije baš tako ni zanimljiva
ta ljubav – štap i šargarepa... I opustila se do same dubine sna...
A kad se probudila, još je bila na oblaku jer se odnekud pojavila veselost koje
davno nije bilo, te ona podigne Sašku, obuje mu sandale, i krenu oni u grad gde je
bio ringišpil koji je Saša voleo, a preko puta ringišpila – „Partijski gurman”.
„A zašto ’partijski’- pomisli Ženja – treba da pitam Ajrin. Dve flaše porta. Vino
je te godine bilo odlično: još ga nije napao Gorbačov i krimska vina su se
proizvodila u sovhozima, kolhozima ili kod seljaka – suva, polusuva, pojačana
alkoholom, novosvetska, jeftina i dragocena... A šećera, butera i mleka nije bilo...
Ali na to su nekako zaboravili, kao na nešto nevažno. Jer je sam život po sebi bio
veoma važan.
Uveče su na terasi ponovo pile porto. Jedino su majčicu odvele ranije na
spavanje. Nije se bunila. Ona je uopšte samo klimala glavom, zahvaljivala se na
nepoznatom jeziku i smešila se. Jedino bi povremeno zavikala: „Ajrin!”, a kada bi
joj kćer prišla, zbunjeno se smeškala jer je već uspela da zaboravi zašto ju je zvala.
Ajrin je sedela naslonivši lakat na sto, a obraz na dlan, čaša joj je bila u desnoj
ruci. Karte su bile razbacane po celom stolu – rastureni ostaci neotvorenog
pasijansa.
– Već drugi mesec ne uspevam. Nešto sa mnom nije u redu... Ženjka, voliš li ti
karte?
– U kom smislu? U detinjstvu sam sa dedom na dači igrala glupače... – Ženja se
začudi pitanju.
– Tako je možda bolje... A ja volim... I igram i gledam u karte... Bilo mi je
sedamnaest godina kad mi je jedna gatara prorekla sudbinu. Trebalo je da
zaboravim na to. Ali nisam. I sve ide kao napisano, sve kako je ona kazala – Ajrin
uzme nekoliko karata, pogladi njihovu šarenu poleđinu i baci ih na sto okrenute
licem – na vrhu je bila devetka tref.
 – Ne mogu da je podnesem, stalno se otvara... Beži tamo... Gorušicu od nje
dobijem...
Ženja malo promisli pa ponovo upita:
– Hoćeš da kažeš da ti uvek znaš kako će se sve završiti? Zar to nije dosadno?
Ajrin podigne svoju žutu obrvu:
– Dosadno? Ma ti ništa ne razumeš... Kakvi dosadno... Kada bih ti samo
ispričala...
Ajrin razlije ostatke prve flaše po čašama. Otpije, odgurne čašu.
– Već si shvatila Ženjka da sam mnogo brbljiva. Sve o sebi ispričam, nikakve
tajne ne zadržavam. I tuđe isto tako, imaj to u vidu, upozoravam te za svaki slučaj.
Ali ima nešto što nikome nisam ispričala. Tebi ću prvoj. Ne znam zašto, odjednom
mi je došlo...
Potom se osmehne, slegne ramenom.
– I samoj mi je čudno.
Ženja je isto tako uprla lakat o sto i stavila obraz na dlan. Sedele su jedna prema
drugoj sa zamišljeno-apstraktnim izrazom lica, upiljivši se jedna u drugu kao u
ogledalo...
Ženji je isto tako bilo čudno što je Ajrin izabrala baš nju da joj se poveri. I
laskalo joj je.
– Moja majka je bila lepotica – čista kopija Dine Durbin, ako ti to nešto govori.
Ali uvek je bila idiot. Tačnije, ne idiot već maloumna. Ja je veoma volim. Ali joj je u
glavi oduvek bila smeša: s jedne strane bila je komunista, sa druge luteranka, sa treće
ljubitelj markiza De Sada. Uvek je bila spremna da poklanja sve što ima, odmah, a
otac je dobijao nervni napad kad je zahtevala da hitno dobije onakav kupaći kostim
kakav je kupila tridesete godine na bulevaru San-Mišel, na uglu bliže
Luksemburškom parku... Kada je otac umro, imala sam šesnaest godina i ostale smo
same. Ona je bila – treba ocu odati priznanje, ne znam kako je uspeo pored
njihovog tako nezamislivo teškog života – potpuno pobednički bespomoćna: ni
dana nije radila jer pored svoja dva maternja jezika, engleskog i holandskog, nije
mogla da nauči ruski. Za četrdeset godina! Otac je radio na radiju, i nju su hteli da
zaposle. Ali čak i tamo gde ruski nije bio potreban trebalo je reći „Dobar dan!” ili
pročitati natpis: „Tišina. Snima se.” Ona nije mogla. Kada je otac umro, odmah
sam se zaposlila, nisam imala nikakvo obrazovanje, ali sam vrsni daktilograf, kucam
na tri jezika...
 Eto tako. Što se tiče predskazanja. A imala sam staru prijateljicu Engleskinju
koja je ostala u Rusiji još od dvadesete. Postoji jedna nevelika kolonija ruskih
Engleza. Ja ih, naravno, sve poznajem. Ili su komunisti, ili su inženjeri koji su iz
nekih razloga ostali još iz nepovskih vremena. A ta Ana Kork, ona je ostala zbog
ljubavi. Njenu ljubav su streljali, a ona je uspela da preživi. Odrobijala je, naravno.
Izgubila je nogu. Gotovo da nije izlazila iz kuće. Držala je časove engleskog. Gatala.
Za gatanje nije uzimala novac. Ali je uzimala poklone. Ona me je ponečemu
naučila, ali i ja sam njoj bila od koristi...
Jednom dok sam čamila kod nje, došla joj je u posetu prava lepotica – žena
nekog generala ili partijskog glavešine: ili nije mogla da rodi ili je htela da se
posavetuje da li da usvoji dete. I moja Ana govori s njom na svoj uobičajen način, ne
zna se na kom jeziku, sa pogrešnim akcentom. A znala je ruski, veruj mi, ne lošije od
nas dve – osam godina je provela u logoru. Ali, kad je smatrala za potrebno, tako je
izveštačeno govorila... I psovala – pravila je pravo pozorište! A toj lepotici – ni da ni
ne, uvijeno i mnogoznačno, kao što i priliči gatari – možda će biti dete, možda
neće, a možda je i bolje da ga ne bude...
A onda se odjednom okrenula ka meni i rekla: „A ti ćeš od petog početi,
zapamti... Od petog...”
Šta ću to početi od petog? Kakva glupost. Odmah sam i zaboravila. Ali sam se
setila kad je trebalo...
Ajrin ponovo zabije bradu u dlanove. I zamisli se. Njene oči su povremeno
isijavale životnu svetlost kao u mačke... Ugodnost, nežnost i diskretnu brigu...
Ženja je imala prijateljice sa kojima je zajedno učila, vodila razgovore o važnim i
sadržajnim stvarima, o umetnosti i književnosti ili o smislu života. Ona je odbranila
diplomski rad o ruskim pesnicima modernistima 10-ih godina i tema njenog rada
bila je u to vreme veoma smela – o pesničkim dozivanjima pesnika modernih
tokova sa simbolistima iz 10-ih. Rad joj je izuzetno uspeo – mentor joj je bila
profesorka u poodmaklim godinama, koja se u toj istoj ruskoj literaturi snalazila
kao u svojoj kuhinji. Ta profesorka, Ana Venjaminovna, koju su obožavali studenti,
a najviše studentkinje, znala je sve te pesnike ne po čuvenju već lično: gotovo da se
družila sa Anom Ahmatovom, pila čaj sa Majakovskim i Ljiljom Brik, slušala
Mandeljštama kako govori stihove i čak se sećala živog Kuzmina...
Pored Ane Venjaminovne Ženja je i sama stekla priličan broj poznanika, kretala
se u krugu intelektualaca iz humanističkih oblasti i pretendovala na to da s
vremenom i sama postane neko veoma važan. I da budemo iskreni, takvo prazno
naklapanje, kao te večeri, Ženja nikada nije slušala. Čudno je bilo jedino to što je taj
trivijalni razgovor imao u sebi nešto važno i sadržajno i nešto veoma životno. Čak
možda i nekakav opšti smisao?
Ne samo da je Ženju radovala slatka opijenost od vina, tišina i tama iza prozora
u kojoj se poput treperavih tačkica njihala svetlost iz svetiljki u listovima velike
smokve, već se ona naslađivala i povremenim, kako joj se činilo, oslobođenjem od
nametnutih nerešenih važnih – da li važnih? – životnih problema...
Ajrin pokupi karte sa stola – deo je pao na pod, deo se zadržao na stolici.
– Leži tako Suzi na divanu sa knjigom od jutra do večeri, sisa karamelu. Sada
shvatam, bila je u depresiji, ali tada sam jedino videla da postaje moje dete. Imaj u
vidu, sve je to bilo daleko pre moždanog udara. Nisam je baš hranila kašikom, ali da
joj nisam sipala supu u tanjir, mogla je da ne jede tri dana... I odlučim da moram
hitno da rodim dete, svoje vlastito, pravo, zato što nikako nisam htela da se
pretvorim u majku svoje majke. A tako bi ona bar postala baka, ljuljala bi kolevku....
Ubrzo se udam za prvog na koga sam naletela. On nije bio odavde. Lep, prava
pravcata budala. Zatrudnela sam i devet meseci nosila stomak kao orden. Kažu da
se ženama događa toksikoza, depresija, gušenje... I šta još sve ne umišljaju? Kod
mene ništa od toga. Ustala sam od pisaće mašine i pravo na porođaj. Nisam stigla ni
sve da otkucam do kraja, da predam rad. Mislim, brzo ću se poroditi a onda ću ga
završiti pored deteta. Ostalo mi je dva dana rada... Ali, zbilo se drugačije. Obavijena
pupčana vrpca. Moje dete je nastradalo – akušerka mlada, doktorka radodajka.
Nepažnjom su ubili moje detence... Trebalo je uzeti običnu babicu... Bože moj,
imala sam osamnaest godina, idiot. Nastrada moj prvenac nizašta, htela sam da mu
dam ime Dejvid, u spomen na oca. Mleko iz mene curi, suze u potocima...
Ajrin je posmatrala Ženju prodornim, skupljenim očima, kao da je odmeravala
treba li da nastavi...
– I Saška je imao obavijenu pupčanu vrpcu – potresnim, tihim glasom izgovori
Ženja. Znala je da je to veoma opasno za dete, ali je prvi put videla majku koja je
stvarno izgubila dete zbog te glupe petlje koja je verno služila mladunčetu svih
devet meseci, a zatim ga odjednom zadavila...
– Posle dva meseca ponovo sam zatrudnela. Ti ne znaš moj karakter: ako nešto
hoću, iskopaću to ispod zemlje. Ponovo sam nosila. Međutim, više ne tako lako, čas
me guši, čas sam naduvena, čas se kočim... Ali ništa, teram dalje. Moj muž, mudonja
seljački, radio je kao autobravar. Već sam ti kazala, pošla sam za prvog koji je naišao.
Što zaradi to i popije. A izgled – pljunuti Alen Delon, samo ima visinu. Sedim
strpljivo, udaram u mašinu, slova da poiskaču...
Od prvog dana sam tačno znala da je dečak. A isplanirala sam devojčicu. Stomak
raste, a ja se samo jednome radujem: da zaradim kopejku, pa u „Dečji svet”.
Kapice... benkice... traperice... Sve sovjetsko, prosto, grubo. Aja sam rasla u
dvorištu, na ogradi visila... Roditelji su se prvo preselili u Volžsk, pod drugim
prezimenom. Tek sam u desetoj godini saznala svoje pravo ime. Roditelje su
rehabilitovali i mamina sestra je poslala prvi paket. Tamo je bila i lutka. Lutke
nisam mogla da podnesem, nisam htela da budem devojčica. Vikala sam kad bi me
u suknju obukli. A kada su počele grudi da mi rastu, umalo se nisam obesila – Ajrin
ispravi ramena i velika ženska dojka zanjiše se od vrata do struka.
Ženja ju je posmatrala sa dozom zavisti: čovek sa biografijom... A i na Ajrin se
videlo da je svesna svoje važnosti.
– Devojčica se rodila prava lepotica – od prvog trenutka. Ništa nije bilo kao kod
drugih novorođenčadi, nikakve sluzi, crvenila, hrapavosti. Oči plave, kosa crna,
dugačka. I to od autobravara. Crte lica – ista ja. Moj nos, moja brada, moj oval
lica...
Ženja kao da je prvi put ugledala Ajrin: iza jarke riđe boje nije bilo lako
prepoznati da je prava lepotica. I oval lica, i nos i brada. Čak i zubi, u nekoga su kao
u konja, a njeni engleski: dugački, beli, malo izbačeni napred, samo toliko da bi se
usne ovlaš pridigle, kao u susret, u iščekivanju...
– Pogledala sam je i odmah znala da će se zvati Dijana. I nikako drukčije. Bila je
mala, veoma skladna, sa dugonogom ženskom figurom. I sa čvrstom guzom. To je
bila najlepša devojčica na svetu. Ne, nije to moja materinska izmišljotina. Svi su bili
ushićeni. Autobravara sam oterala treći dan po dolasku iz porodilišta. On je prosto
vređao moje oči. Kada ju je prvi put uzeo u ruke, odmah mi je postalo jasno: Dijana
mora imati drugog oca. Ne radi se o meni. Ja još nisam bila prava žena. Sa
autobravarom nije išlo, a ja toga nisam bila svesna. Kad ju je uzeo u ruke, videla sam
kakav je idiot. Na to mi je moja kćer ukazala. Ona je bila pametna i mirna. U životu
nisam srela – nemoj se smejati! – takvo žensko stvorenje. Odlično je znala kako s
kim da se ponaša, od koga šta da očekuje. Možeš li da zamisliš, ona se odnosila
prema Suzi ponizno. Nije plakala ako bih je ostavila samu sa bakom. Shvatila je da
je to besmisleno. Imala je četiri meseca kad sam počela da joj čitam knjige. Kada joj
se dopadalo govorila je „da-da-da”... Kada nije – „ne-ne-ne”. Sa pola godine
razumevala je sve, doslovno sve, a sa deset meseci je progovorila. Posle mesec dana je
rekla: „Mama, leti muva”. I vidim – zaista muva...
Dojila sam je veoma dugo. Mleka sam imala, a ona je volela da sisa. Privije se,
posisa, zatim rukom pomiluje grudi i kaže: „Hvala”. A onda sam se razbolela od
gripa. Temperatura skočila preko četrdeset, sasvim me je oborila. Ne mogu da
dojim. Dotrčale prijateljice, hrane Dijanu kefirom, kašom, već joj je blizu godina
dana. Ona hoće kod mene, one je ne puštaju da se ne zarazi. Ona viče iz male sobe:
„Mama, ne razumem!” Suzi je isto tako oborila temperatura. Kakva je to bila
strašna epidemija, moje drugarice su se sve, jedna za drugom, od mene zarazile. Ne
sećam se više.
Ajrin zakloni oči rukama kao od jake svetlosti. Kosa joj je gotovo pokrila lice.
Ženja je već znala da će se sada nešto strašno dogoditi i – dogodilo se... A ipak se
pomalo nadala...
– Zatim ustanem, priđem Dijani – ona sva gori – nastavi Ajrin i Ženja primeti
kako su Engleskinji pocrvenele nozdrve i bledi kapci. – Pozvala sam doktora.
Odmah su počeli da je bodu injekcijama antibiotika. Posle dve injekcije javi se
alergijska reakcija. Sva se osula. Na mene je. I ja sam alergična. Prepišu joj onaj isti
seduksen kao i meni. Samo je doza dvadeset puta manja. A meni – sve gore.
Temperatura četrdeset, povremeno kao da sam otplovila. Dođem k sebi, kefir
Dijani, kefir mami... Povremeno neko dolazi, odlazi. Svađam se sa doktorkom koja
zahteva hitno smeštanje u bolnicu. Nekakve prijateljice promiču. Komšinica.
Sećam se i autobravar je stigao. Pijan. Oterala sam ga.
Ustajem kao u polusnu, Dijanu stavljam na nošu, presvlačim, dajem joj tabletu...
Ona, lepotica moja, okreće glavu od ogledala, govori „ne treba”... Nije joj se svideo
osip na licu.
Kutije su, Ženja, bile sasvim iste, moj seduksen i njen. Ne znam koliko sam joj
dala seduksena. Tim pre što sam izgubila pojam o vremenu. Imala sam četrdeset,
ma kakvo vreme. Nisam razlikovala jutro od večeri. Ali sam dobro zapamtila da
treba da dam Dijani lek... Napolju decembar – mrak i danju i noću... Dvadeset
prvog decembra, baš na najkraći dan u godini, ustanem, priđem Dijani, pipnem je –
hladna. Spala joj je temperatura, pomislim. A noćna lampa gori. Pogledam – lice
belo belcato. Osip nestao... Nisam htela da je budim, i legnem. Zatim opet
ustanem, mislim vreme je da joj dam lek. I tek tada shvatim da je moja prekrasna
Dijana mrtva...
Ženja je videla tu sliku kao na filmu: u dugačkoj beloj košulji Ajrin, nagnuta nad
dečjim krevetićem, uzima iz malog kreveta devojčicu u isto tako beloj košulji.
Jedino što devojčicino lice nije videla jer je bilo zaklonjeno tom riđom sjajnom
kosom koja je i sada živa, u loknama, sva sija... samo Dijane više nema...
Da zaplače Ženja nije mogla, jer joj se u srcu nešto skupilo kao težak grumen i
suze nisu mogle da krenu.
– Sahranili su moju devojčicu bez mene – Ajrin pogleda Ženju u oči takvim
direktnim i tvrdim pogledom da je Ženja pomislila: „Bože, kako mogu da mislim o
kojekakvim glupostima kad se u životu dešavaju ovakve stvari...” – Dobila sam
upalu moždanih opni, tri meseca sam provela po bolnicama, zatim su me učili da
ponovo hodam, da držim kašiku u ruci. Žilava sam ja kao mačka – nasmeja se Ajrin
gorkim smehom.
Da, Ajrinin glas bio je neobičan, jednom ga čuješ i nikad ga ne zaboraviš: hrapav,
mek i izgledalo je kao glas pevačice koja se uzdržava, jer ako zapeva svi će početi da
ridaju i plaču od takvog glasa i da se bacaju tamo kuda taj glas sirene zapovedi...
I Ženju od tog pretpostavljeno-predivnog pevanja nešto probode i ona gorko
zaplače i jetka tuga od te priče počne da se izliva iz nje u vidu slapova suza. Ajrin joj
doda belu maramicu, vezenu, mirišljavu i Ženja je odmah celu ovlaži.
– Sada bi joj tekla šesnaesta godina. Tačno znam kako bi izgledala, kako bi
razgovarala, kako bi se kretala. Rast, figura, glas – sve mi je to sasvim tačno pred
očima. Znam kakvi bi joj se ljudi dopadali, koje bi izbegavala. Šta voli da jede. I šta
ne može da podnese.
Ajrin napravi pauzu i Ženji se učini da ona gleda u mrak kao da tamo u uglu
stoji devojčica – vitka, plavooka, crne kose, ali sasvim nevidljiva...
– Najviše na svetu voli da crta – ne spuštajući pogled sa zgusnute tame u uglu
nastavi Ajrin. – Sa tri godine se već videlo da je predodređena da bude slikar. Njene
slike su bile potpuno pomerene. U sedmoj godini najviše su podsećale na Čerlonisa.
Posle je crtež postao čvršći, mada se mističnost i nežnost zadržala...
„Ludilo – doseti se Ženja. – Pravo ludilo. Izgubila dete i poludela.”
Ali to nije izgovorila naglas. Ajrin se nasmejala, zatresla svojim bakarnim
vlatima. Izgledalo je kao da joj je kosa zazvonila.
– Da, ludilo, ako hoćeš. Mada postoji racionalno objašnjenje svakom ludilu.
Deo njene duše je ostao u meni. Ponekad nešto navali u meni i imam strašnu želju
da crtam. I crtam. Ono što bi crtala moja Dijana. U Moskvi ću ti pokazati pune
mape Dijaninih crteža za sve te godine...
Porto je odavno bio popijen. Već je bilo prošlo tri i one se raziđoše – onome što
je bilo ispričano nije bilo moguće dodati ni reč...
Ujutru su krenuli u veliku zajedničku šetnju. Došli su do pošte, javili se u
Moskvu. Zatim su ručali u buregdžinici na obali. Ženja je bila sigurna da će ih
privlačni miris buregdžinice lukavo uvući u hrestomatijsku želudačno-crevnu
bolest sličnu dizanteriji, ali se ponadala da će Saša, veran svom minimalizmu kada je
hrana u pitanju, odbiti mirišljave trouglaste piroške. Međutim, Saša je rekao „da” i
ponovo je pojeo proizvod koji nije u njegovom svetom spisku... To se događalo već
drugi put.
Večernje sedenje uz porto, bar u onako uskom krugu, završilo se: sledećeg dana
doputovale su dve Ajrinine prijateljice, jednu od njih – Veru, i Ženja je dobro znala
– baš ona joj je i dala tu adresu u Primorskoj ulici... I Ženji je unapred bilo pomalo
žao što više neće moći da ostaju same.
Poslednje veče je počelo kasnije nego obično jer je Saša dugo zanovetao i nije je
puštao od sebe. Zaspivao je, cmizdrio, ponovo zaspivao, pa je Ženja, koja je prilegla
pored njega, zadremala, i da joj Ajrin nije kucnula u prozor negde posle jedanaest,
do jutra bi spavala u pantalonama i džemperu...
I ponovo su imale dve boce krimskog porta i gusti mrak iza prozora, ovoga puta
čak i bez svetiljki, jer toga dana nije bilo struje. Dve debele bele sveće, donete iz
Moskve baš za takve slučajeve, osvetljavale su terasu. Suzi i Donald su odavno
spavali u sobi, a Ajrin je sedela na terasi u dubokoj fotelji i umotavši se u svoj
crveno-zeleni karirani ogrtač, ređala pred sobom karte.
– Ovaj „Put za gubilište”, stari francuski pasijans, otvara se jedanput godišnje. A
sada dok sam sedela i tebe čekala – evo, otvorio se. U tome je znak položaja prema
kući, vremenu, ovom mestu... Delimično i prema tebi. Mada ti imaš sasvim druge
pokrovitelje, iz druge stihije...
Ženja, koju je mistika maglovito privlačila, mada se pomalo stidela takvog
atavizma, ipak se ohrabrila i postavila očekivano pitanje:
– Kakva je to moja stihija?
– Od autobuske stanice se vidi – voda. Tvoja stihija je voda. A pesme ne pišeš? –
vešto upita Ajrin.
– Pisala sam nekada. I uopšte, diplomski sam radila o ruskoj poeziji prošlog veka
– stidljivo prizna Ženja.
– Da, vidim to – Ribe su pesničke prirode... Žive u vodi.
Ženja je ćutala potresena – po Zodijaku je stvarno pripadala Ribama.
– Sa dvadeset godina, Ženja, ja sam bila majka dvoje umrle dece – bez uvoda
nastavi Ajrin od onog istog mesta gde je bila stala prethodne večeri. – Još mi je dve
godine otišlo na to da naučim da živim dalje. Imala sam pomoć. Ne bih mogla bez
toga – ona načini rukom neodređeni pokret, upravljen manje više ka nebesima. – A
zatim sam srela čoveka koji mi je bio predodređen. Bio je kompozitor, ruski
aristokrata iz porodice koja je za vreme revolucije bežala u Francusku i vratila se
posle rata. Bio je od mene stariji petnaest godina. I, ma kako to čudno bilo, nikada
se nije ženio, mada mu je biografija bila veoma bogata kad su u pitanju žene. Njegov
otac bio je prijatelj jednog ministra, a neko vreme i član Državne dume... U
izvesnom smislu potpuna suprotnost mojim anglo-holandskim komunističkim
precima. Ipak, njegov otac Vasilij Ilarionovič – prezime neću reći jer je to suviše
čuveno rusko prezime – bio je strašno nalik mome ocu i spolja i iznutra...
Komuniste nikako nisu voleli. Ali mene su prihvatili bez obzira na moj
komunistički rep. S druge strane, nisu imali kud: Goša i ja smo se zaljubili jedno u
drugo do ludila, odmah pali jedno drugom u naručje, a ujutru me je odveo u ZAGS
smatrajući da je stvar gotova i to zauvek. I počeo je moj drugi život, u kojem ništa
nije bilo iz onog prošlog osim moje mame koja, treba joj odati dužno priznanje,
prosto ništa nije primetila. Nemoj misliti da je to bilo posle moždanog udara. Pre!
Ona stvarno ništa nije primetila, s vremena na vreme bi mog drugog muža nazivala
imenom prvog, a Goša i ja smo se samo smejali... On je obrazovanje stekao u
Francuskoj i Engleskoj, u Rusiju se vratio pedesete, neko vreme proživeo u
izgnanstvu... Eto vidiš, sasvim obična priča. Upoznali smo se one godine kada je
njegova porodica najzad dobila stalni boravak u Moskvi i dvosobni stan u
Beskudnikovu – kao potomci dekabrista. U zamenu za daču pod Aluštom i kuću
na Mojki...
Maglovita, nerazvijena misao o tome po kakvom se to tajnom zakonu usaglase
retki, posebno stvoreni ljudi kao što je kćer ruskog špijuna engleskog porekla i
potomak dekabrista rođen u izgnanstvu u Parizu, prošla je Ženji kroz glavu i čak je
htela o tome da kaže Ajrin, ali se postidela da prekine njeno lagano, gotovo
meditativno izlaganje.
– Odmah sam ostala u drugom stanju – Ajrin se osmehne, ne Ženji, već negde u
daljinu. – Georgije nije znao da sam dotad već bila izgubila dvoje dece. Sakrila sam
to za decu, nisam htela da me sažaljeva... To je bila najsrećnija trudnoća na svetu.
Stomak je rastao strahovito brzo, a Goša je noćima ležao na mom stomaku i
osluškivao.
– Šta to slušaš? – pitala sam ga.
– O čemu govore – bio je ubeđen da će se roditi blizanci.
Pred kraj su i lekari ustanovili da se čuju dva otkucaja srca. I ja rodim dva
prelepa dečaka, jedan riđi, drugi crnokos. Obojica preko tri kilograma. Ako hoćeš
da veruješ – veruj, ako nećeš – ne moraš: od prvog trenutka se nisu voleli, čak su i
roditelje podelili – riđi Aleksandar izabrao je mene, crnoputi Jakov – Gošu. Bilo je
užasno teško. Kad jedan zaspi, drugi plače. Dok sam hranila jednog, drugi je vikao
iz petnih žila iako je već bio nahranjen. Onda su naučili da se grizu, pljuju, tuku...
Ako bi jedan stao na noge, drugi bi ga odmah rušio. Nismo ih mogli ni na trenutak
ostaviti zajedno. Ali, bilo je teško i razdvojiti ih, jer nisu mogli jedan bez drugog.
Čim bi se ugledali, jurili bi jedan prema drugom, ljubili se i odmah počinjali tuču.
Moji blizanci su imali nekakav posebno izoštren odnos. Ja sam sa decom govorila
engleski, Goša francuski. A oni, kad su progovorili, podelili su jezike: Aleksandar je
govorio engleski, Jaška – francuski. Ali to je prirodno. Među sobom su govorili
ruski. Samo ne misli da smo ih tome specijalno učili. Sve su birali sami i bilo je
nemoguće sprečiti ih ili ih primorati na nešto. Goša i ja smo, dok smo ih čuvali,
osećali posebno zadovoljstvo: to im je dolazilo od nas – ti šugavi geni samovolje i
tvrdoglavosti.
Živeli smo cele godine u Puškinu, iznajmili smo tamo zimsku daču, poveli sa
sobom i greni Suzi. Ona je tada bila još relativno dobro. To jest, još je čitala
romane... Od nje ni koristi ni pomoći, veruj, nikada nikakve... Gošu najzad prime
za predavača u muzičkoj školi. Na klasu kompozicije. Bio je super-over-kvolifajd za
taj posao. Trebalo je da bude na konzervatorijumu... Ali, svi su se plašili njegovog
zapadnog obrazovanja. Ponekad je pisao muziku za film. Uglavnom je zarađivao
prevodeći, ja sam kao i ranije kucala, mada je on strašno negodovao kada sam
uzimala posao. Imao je i kola – krntiju „Moskviča” – kojima je išao u Moskvu, a
kada bi se vratio obavezno bi ih popravljao... Bila su to pametna kola – uvek su se
kvarila u blizini kuće. Bili smo veoma srećni i padali smo s nogu od umora.
U proleće, u vreme cvetanja, ja se uvek razbolim. Alergija. Tog proleća cvetanje
je bilo posebno bujno i ja sam sve vreme dahtala, bila zadihana. Kad je padala kiša
još sam nekako uspevala sa lekovima... A onda je nastupila žega i sledećeg vrelog
dana počelo je pravo gušenje. Naziv za to je otok Kvinke. Najbliži telefon bio je na
pošti, a „hitna pomoć” u Puškinom je u to vreme bila tako retka ptica kao afrički
noj. I Goška probudi dečake usred noći, na brzinu ih obuče, smesti ih na zadnje
sedište – bojali smo se da ih ostavimo sa Suzi, ona sa njima nije izlazila na kraj.
Probuđeni usred noći bili su začuđujuće mirni, nisu se tukli, sedeli su zagrljeni na
zadnjem sedištu. Onda Goša izvuče mene, posadi me na prednje sedište i poveze u
mesnu bolnicu. I nagario je iz sve snage jer sam gotovo pištala, a boja lica – kao
kuvana cvekla...
Ajrin zatvori oči, ali ne sasvim, probijala se mala svetla tračica, kao ispod vrata.
Ženji se učinilo kao da je Ajrin izgubila svest. Skoči i protrese je za ramena. Ova kao
da se prenula. I zasmeja se onim svojim posebnim, raspevanim smehom.
– Eto, to je sve, Ženja. Sve sam ti ispričala. Otok je bio tako veliki da više ništa
nisam videla, nisam osećala. Kiper koji je uleteo u nas nisam ni videla niti sam
osetila udarac. Od svih sam jedino ja preživela. Kad su me stavili na operacioni sto
nikakvog otoka Kvinke više nije bilo – prošao je u trenutku sudara. Potpuno
neprirodno... Ali, ja sam ostala živa...
Ajrin podigne kosu sa desne strane glave – duboki glatki šav počinjao je iza uva i
išao niz lobanju. Ženja je sasvim spontano prešla preko njega prstom.
– Potpuno je neosetljiv, taj šav. Ja sam medicinski fenomen. Osetljivost mi je
gotovo na nuli. Na primer, posečem prst i ne osećam. Samo kad vidim da teče krv.
To je opasno. Ali i pomalo zgodno.
Ajrin pruži ruku prema tašni koja je stajala na stolici, izvadi iz nje dugačku
kutijicu veličine tri kutije od šibice, izvadi iz nje veliku iglu i zabode je u najtanju
kožu u korenu palca. Igla se meko ubode u telo. Ženja vrisne. Ajrin se zasmeje.
– Eto šta se sa mnom dogodilo. Izgubila sam osetljivost. Kada su mi tri nedelje
posle katastrofe saopštili da nemam ni muža ni dece, desilo se ovo – Ajrin izvuče
iglu, pojavi se nevelika kap krvi i Ajrin je poliže. I ukus sam skoro izgubila.
Razlikujem slano od slatkog, ali ništa drugo. Ponekad mi se čini da je to samo
sećanje na ukus iz vremena kada sam još osećala...
Ajrin razli ostatak vina po čašama i ustade bučno odmaknuvši fotelju. Kuća u
Dorinom majuru bila je veoma udobna: osim terase, postojala je i odvojena mala
kuhinja u tremu. Tamo je Ajrin imala svoju malu zalihu vina: šest boca kupljenih
za sutrašnji dolazak prijateljica. Dugo se motala tamo u mraku, zatim donese flašu
heresa.
Sve suze iz Ženje istekle su još juče, nove se za poslednja dvadeset četiri sata
nekako nisu nakupile. Grlo joj je bilo suvo, štipalo je i grebalo u nosu.
– Pokazalo se da je engleska veštica Ana Kork bila u pravu: Donald je moje peto
dete. Kao što je i predskazala: od petog počinješ...
U početku se gusta tama razredila, onda je postalo sivo, zapevale su ptice. Kada
se priča završila, sasvim se razdanilo.
– Hoćeš da skuvam kafu? – upita Ajrin.
– Ne, hvala. Malo ću da odspavam. – Ženja ode u svoju sobicu i opruži se licem
prema jastuku. Pre nego što je zaspala uspela je još da pomisli: kako ja glupo živim,
može se reći da uopšte ne živim. Pomisli, rastala se od jednog, zaljubila u drugog...
Kao ja, životna drama... Jadna Ajrin – izgubiti četvoro dece... I posebno joj je bilo
žao Dijane, plavooke dugonoge Dijane, koja bi sada imala šesnaest godina...
Predveče je iz Moskve doputovala cela ekipa: Vera sa svojim drugim mužem
Valentinom, koji je pre toga bio u prvom braku sa Ninom, Nina i njen stariji sin,
Valentinovo dete. Uz njih i dve Ninine mlađe kćerke iz drugog braka. Vera je imala
dvoje dece – mlađi sin bio je Valentinov, a kćerčica ne zna se od koga, to jest, od
njenog prvog muža koga niko nije poznavao. Sve u svemu, bila je to složna
savremena porodica.
Seksualna revolucija je već bila na zalasku i drugi brakovi su se pokazali čvršći od
prvih, a treći su već ličili na prave...
Dvorište Dore Surenovne napunilo se decom raznog uzrasta, i prve komšinice
su to posmatrale preko ograde sa leve i desne strane, zavideći Dori kako joj polazi za
rukom da otpočne sezonu mesec dana ranije, a da je završi dva meseca posle svih
ostalih... I to se već događalo niz godina. Nisu mogli ni pomisliti da je sve to bilo
zbog Ajrin: kud god bi putovala oko nje bi se odmah stvarala gužva, kolhoz i
vatromet, a takođe i prvomajska demonstracija brushaltera sa izbačenim mlečnim
žlezdama uključujući i bikinije sa pupkovima i guzovima koji su uzbuđivali krimske
komšinice do te mere da su želele svim tim bestidnim razvratnicama da otkažu
smeštaj, ali pohlepa za novcem im nije dopuštala.
Sama Dora je organizovala neku vrstu pansiona, ne „bed-end-brekfest”, već
„krevet-sa-ručkom”, takva je bila usluga. Dorin muž radio je kao šofer u
sanatorijumu pod nazivom „XVII Kongres partije”, vozio je autobus, išao po goste
u Simferopolj, nabavljao namirnice. Dora je hranila sve svoje goste i zarađivala za
sezonu toliko da je i zemljišnom i finansijskom inspektom davala proviziju, a da to
gotovo nije ni osetila.
Prva tri dana su prošla u ugodnom smeštanju. Nina, majka troje dece, bila je vrlo
kućevna. Širila je oko sebe domaću toplinu pokazujući žensko umeće organizacije
života. Kad su bile povešane sve zavesice, raspoređene vazice, istresene prostirke,
napravila je raspored prema kojem su svaki dan dve majke bile sa decom, a dve se,
pošto ujutru kupe namirnice, ostalo vreme odmaraju...
Četvrtog dana izjutra, prema novom životnom rasporedu, odmarale su se Ženja
i Vera. Imale su sledeći plan: pratile su Valentina na autobusku stanicu jer se, pošto
je ispunio funkciju dopremanja obe porodice, vraćao u Moskvu, zatim će kupiti
mleko ako ga nađu, a potom su se spremale da prošetaju po čistoj prirodi, bez lopti,
dece, vriske i zapomaganja... I sve je išlo po planu: ispratile su muža, nisu kupile
mleko iz razloga njegovog nedopremanja pa su najzad krenule putem, onom
stranom gde su brežuljci, odakle je mirisala sveža trava, slatka zemlja i ružičasto-
ljubičasti oblaci tamariska u punom cvetu.
Već su skrenule sa puta i, mada su išle stazom uzbrdo, hodale su lako i slobodno.
Čak nisu mnogo ni razgovarale – samo bi prozborile poneku neobaveznu reč...
Zatim su došle do porodice bagrema, sele u gustu hladovinu slabašnog lišća i
zapalile cigaretu.
- Odavno poznaješ Ajrin? – upita Ženja koja, iako je prošlo nekoliko dana,
nikako nije mogla da se odvoji od strašne sudbine riđe Engleskinje, pred kojom je
staromodno ubistvo Ane Karenjine izbledelo i ličilo na kapric razmažene gospođe:
čas voli, čas ne voli, čas joj se ne ljubi, čas ljubi...
– Odrasle smo u istom dvorištu. Išla je u stariji razred. Nisu mi dopuštali da se s
njom družim. Bila je huliganka – nasmeja se Vera. – A mene je tako vuklo ka njoj.
Uopšte, sve nas je strašno privlačila. Pola dvorišta nije izbijalo iz njihovog stana. A
Suzan Jakovljevna pre moždanog udara bila je takva lepotica. Zvali smo je
Barbariska – stalno je svoj deci delila karamele...
– Kakva stravična sudbina... uzdahne Ženja.
– Misliš na oca? Na špijunažu? Na šta tačno misliš? – malo se začudi Vera.
– Ma ne, mislim na decu.
– Na kakvu decu, Ženjka? – još više se začudi Vera.
– Dijana i oni blizanci...
– Kakva Dijana? O čemu ti to?
 – O Ajrininoj deci... Koju je izgubila – objasni Ženja predosećajući nešto
strašno
– Hajde malo podrobnije. Kakvu je to decu ona izgubila? – Vera izvi obrvu.
– Dejvid, njeno prvo dete, umro je na porođaju od obavijene pupčane vrpce,
zatim Dijana, imala je samo godinu dana, i nekoliko godina kasnije u
katastrofalnom sudaru poginuo joj je muž kompozitor i blizanci Aleksandar i
Jakov... – nabroja Ženja kao gramofonska ploča.
– Majko moja... – potreseno izgovori Vera – i kada joj se sve to dogodilo?
– Šta, nisi to znala? – izbezumi se Ženja. – Dejvida je rodila sa osamnaest
godina, Dijanu sa devetnaest, a blizance negde tri godine kasnije...
Vera ugasi staru cigaretu i zapali novu – vlažna cigareta se teško razgorevala i
dok je Vera duvala u nju, Ženja je grčevito tresla novu paklicu iz koje ništa nije
ispadalo. Vera ćuteći uvuče gorki dim i potom progovori:
– Slušaj, Ženja, moraću da te razočaram. Ili da te obradujem. Stvar je u tome što
su našu kuću u Pečatnikovoj raselili pre deset godina, a te šezdeset osme godine
Ajrin je imala dvadeset pet godina. I u to vreme ona je imala čitavu armiju
ljubavnika, sigurno desetak abortusa i ni o kakvoj deci – kunem se! – nije bilo ni
pomena. Kao ni o muževima. Donjka je njeno prvo dete, a muža nikada nije ni
imala, mada su joj ljubavnici bili veoma čuveni, čak je i sa Visockim imala
romansu...
– A Dijana? – tupo upita Ženja. – A Dijana?
Vera slegne ramenima:
– Sve te godine živele smo na istom ulazu. Misliš da to ne bih primetila?
– A ožiljak na glavi od automobilske nesreće? – Ženja je tresla Veru za ramena, a
ova se mlako opirala.
– Šta, ožiljak ko ožiljak? Ožiljak je sa klizanja. Kotik Krotov je imao takve
klizaljke, „noževe”, trkačke, ona padne, a on „nožem” pravo po glavi dok je
prolazio. Koliko je samo krvi bilo... Istina, zamalo je nije ubio. Šili su joj glavu...
I Ženja poče da plače. Onda krene da se kikoće kao luda. Zatim ponovo poče da
rida. Onda obe popuše dve pakle cigareta koje su ponele sa sobom. Najzad se Ženja
trgne – nikada se nije rastajala od Saške na tako dugo vreme...
Požuriše kući. Ženja ponovo ispriča Veri celu Ajrininu priču, ispričanu
prethodne večeri. Očigledno prethodne večeri i smišljenu. Vera joj je ispričala
suprotnu, pravu. Obe priče podudarale su se na najneverovatnijem mestu – u delu
rezidentske prošlosti irsko-britanskog komuniste, osuđenog na smrtnu kaznu koja
je zamenjena za otadžbinskog špijuna...
Kada su stigle kući, Ženja se osećala kao da ju je neko tukao maljem. Deca su već
bila večerala, pa su za velikim stolom igrala dečji loto koji je umesto cifara imao
male repe, šargarepe i bundeve. Saška, koji je zgrabio kartu, mahne majci rukom i
kaže: „Ura! Zec je moj!” – i prekrije svog zeca sličicom. Bio je jednak svim ostalima,
a ne zaostao, bolestan ili posebno nervozan...
Ostali su sedeli sa Ajrin na terasi i pili heres. Suzi je blaženog lica vukla male
gutljaje iz čaše. Vera se popela na terasu i sela sa ostalima...
Ženja je otišla u svoju sobu. Zvali su je sa terase, doviknula je da je boli grlo.
Legla je na krevet. Glava je baš i nije bolela. Ali trebalo je nešto učiniti sa sobom.
Učiniti nekakvu operaciju posle koje bi bilo moguće ponovo piti vino, brbljati sa
prijateljicama, družiti se sa drugim, obrazovanijim i pametnijim drugaricama koje
su ostale u Moskvi...
Deca su završila sa igrom. Ženja opere Saški noge, stavi ga u krevet, ugasi svetlo.
Jedna od prijateljica je pozove šapatom, pojačanim do krika:
– Ženja! Dođi da jedeš kolače!
– Saška još nije zaspao. Kasnije ću – istim takvim teatralnim glasom odgovori
Ženja.
Ležala je u mraku i ispitivala svoju duševnu ranu. Rana je bila dvostruka. Jedna
zbog zaludne samilosti prema nepostojećoj, genijalno izmišljenoj i nečovečno
ubijenoj deci, posebno prema Dijani. Bolelo ju je kao amputirana noga –
nestvarno. Fantomski bol. Što je najgore – bol koji nikada nije ni postojao. A druga
– uvreda zbog same sebe, glupog pacova nad kojim je izvršen besmisleni
eksperiment. Možda je to imalo nekog smisla, ali ga ona ne razume.
Ponovo je neko tiho zakucao na prozor. Zvali su je. Ali Ženja se nije odazivala –
bilo joj je nemoguće da zamisli izraz Ajrininog lica u času kad bi se ova dosetila da je
raskrinkana... I njen glas... I svoj vlastiti stid pred stidom toga stida... Ženja je ležala
i nije mogla da zaspi sve dok se nije ugasilo svetlo na terasi. Onda je ustala, upalila
malu lampu na zidu i pobacala u kofer sve stvari bez ikakvog reda – i čisto i prljavo,
igračke, knjige. Jedino je Saškine gumene čizmice uspela da zamota u prljavi
peškirić.
Rano izjutra Ženja i Saška su izašli sa koferom iz kuće. Pošli su prema
autobuskoj stanici i Ženja nije znala kuda će dalje krenuti. Možda u Moskvu. Ali
tamo na stanici stajao je jedan jedini stari, gotovo predratni autobus, na kojem je
pisalo „Novi Svet”. Oni sednu u njega i za dva sata dospeju na sasvim drugo mesto.
Iznajmili su sobu pored mora i proveli tamo još tri nedelje. Sašenjka se ponašao
idealno: nije bilo nikakvih histeričnih napada, koji su tako plašili Ženju i lekare.
Hodao je bos pored vode, trčao po plićaku i tapkao po vodi golim peticama. Lepo
je jeo i lepo spavao. Izgledalo je da je i on prešao nekakvu granicu prirodnog
sazrevanja. Kao i Ženja.
Pravo je čudo kako je bilo lepo u Novom Svetu. Još su cvetale i glicinije, a
planine su bile sasvim blizu, odmah iza kuće dizala se kamenita padina po kojoj se
za dva sata moglo popeti do uredno zaokrugljenog, japanski uređenog vrha i odatle
posmatrati plitki zaton, morsko kamenje sa starogrčkim imenima koje je virilo iz
vode od samog postanka sveta.
Ali ponekad bi je iznenada nešto probolo u srce: Ajrin! Zašto ih je sve poubijala?
Naročito Dijanu...
 BRAT JUROČKA

Predveče je duvao nizinski vetrić, podizao je ženama suknje i hladio noge, a pred
jutro je krenula kiša. Mlekarica Tarasovna donela je trolitarsku flašu mleka od
jutarnje muže i kazala Ženji da kiša neprestano pada četrdeset dana jer je sada
Samson. Ženja nije poverovala, ali se zbunila: možda je i tako. Ona je od početka
leta sedela u selu sa njima četvoricom – sa dvojicom svojih, Saškom i Griškom, i
dvojicom koje je povela, kao da su njeni, kumčetom Pećkom i prijateljičinim sinom
Timošom. Četiri dečaka od osam do dvanaest godina, bio je to čitav mali odred. Sa
dečacima je Ženja umela da se nosi, njihova priroda je jasna i mogle su se predvideti
njihove igre, svađe i tuče.
Nedelju dana pre kiše koja se stvarno pokazala dugotrajnom – četrdeset dana ili
kraće, još se ne zna, no bilo je prevučeno celo nebo i kapalo je bez prestanka –
domaćica dače dovela je svoju desetogodišnju kćerku Nađu, koja je trebalo da
putuje u kamp na jug, ali je kamp izgoreo.
Devojčica je začudila Ženju svojom ružičasto crnoputom lepotom, pomalo
ciganskom, pomalo indijskom, ali pre svega južno-ruskom. Bilo je čudno kako je od
medvedice sa grubom širokom njuškom izašao tako blagorodan potomak. Samo
jedno bilo je zajedničko majci i kćeri – mišićna punoća, ne bolesna, već upravo ona
za koju su stari govorili: glatka...
Dok je vreme bilo još lepo, Nađino prisustvo nije uopšte izmenilo uhodani
svakodnevni život. Na ivici Nefedovske šume dečkići su gradili treću kolibu, od
samog jutra su odlazili u šumu i po indijanskim zakonima, uz puno saglasje sa
sličicom iz Setona Tompsona, pleli su, sekli i vezivali pruće. Nađa je uzgred
spomenula da bi išla s njima, ali ju je dočekalo ćutljivo i odlučno odbijanje. Nije se
posebno naljutila, ali ih je spustila na zemlju:
– Jura, moj stariji brat, prošle godine je na drvetu sagradio kolibu. To mu je bila
četrnaesta...
 Mada ona i nije bila meštanka – ni gazdaricu ovde nisu smatrali domaćom –
kuća je bila nasleđena, pripadala je pokojnoj rodbini koja se isto prezivala Malofejev
kao i Nađina mati Moskovljanka. Znala je Nađa sve meštane, i odrasle i decu, od
jutra bi odlazila u obilazak po kućama, vraćala se na ručak na vreme, onda bi čak
bez Ženjinih direktiva prala sve prljavo posuđe zadivljujuće spretno i čisto i ponovo
odlazila susedima, ostajući sve do večere.
Trećeg dana se pokazalo, bez obzira na ispoljeno prezrenje, da Nađica ipak
interesuje muške žitelje kuće. Ali ona se ili naljutila na njih, ili se zabavljala sa
pređašnjim drugaricama koje nije videla celu godinu i više im nije dosađivala. Samo
je jedanput pošla sa svima zajedno u bio-stanicu kud ih je povela Ženja da poseti
svoga kolegu sa fakulteta, čudaka, koji je već deset godina živeo u dubini
Nefedovske šume i proučavao ptice i ostale životinje koje su njegovim omiljenim
pticama predstavljale hranu ili smrt. On je sve beležio, opisivao prirodu i vreme,
skrupulozno i pedantno. Sa njim su živeli mladi prirodnjaci iz viših razreda, isto
tako ljubitelji prirode, oni su je pažljivo posmatrali – neko detliće, neko mrave,
neko kišne gliste – svako je imao posebno interesovanje, svi su vodili dnevnike.
Ženja je i iznajmila tu daču u leto nameravajući da sinove priključi prirodnjacima, a
da sama leži u ležaljci, čita knjige i razmišlja o svom neuspešnom ličnom životu.
Ali ništa se od toga nije dogodilo – Sašku i Grišku živa priroda u njenom
elementarnom obliku nije privukla već su se zabavljali na seoski način: plivali su u
plitkoj rečici, vozili bicikl, odlazili na udaljeni Trifonov ribnjak i tamo lovili ribu,
zanimajući se isključivo za njenu količinu i težinu, nikako za vrstu kojoj pripadaju,
niti za onu sitnu pronađenu u njihovim nežnim utrobama. Kada su doveli Peću i
Timošu, bavili su se zamašnim poduhvatima kao što je građa koliba...
Na putu ka bio-stanici Nađa nije prestajala da brblja, ali Ženja nije posebno
slušala šta to ona priča dečacima. Devojčica je poznavala šumu, sve je naterala da
skrenu sa puta nekih trideset metara, pokazala im stari bunker koji se od rata još
nije pretvorio u trsku... Tu su se vodile bitke i mesni žitelji su pod Nemcima u
njemu proveli dva meseca, još je za to bilo mnogo živih svedoka.
– A teta Katja Trufanova od Nemca je čak i rodila – saopšti Nađa i već je bila
spremna da ispriča sve stare poznate podrobnosti, no Ženja povede razgovor u
pravcu isto tako bliskom živoj prirodi ali sa botaničkog stanovišta – skrenula im je
pažnju na staru brezu oblepljenu gljivama, naredila da gljive pažljivo iseku,
ustrebaće jer su lekovite. Devojčica se pokaza veoma razboritom, shvatila je da
Ženja nije prekinula razgovor tek onako i dok su deca sekla perorezima gljive tvrde
kao kamen, upornim šapatom je dovršila Ženji priču o teta Katji, koja je bila
smeštena u stanu jednog „frica” i o Kosti Trufanovu, koji se rodio iz tog stanarskog
odnosa.....
Ženja je slušala i čudila se koliko se dečaci razlikuju od devojčica. U Ženjinoj
porodici muškarci su imali ogromnu prevagu nad ženama, mama je imala braću, a
ona sama mlađeg brata, i u poslednjem naraštaju bili su samo dečaci, niko nije
rađao devojčice... I hvala Bogu da je tako... Bila bi sladostrasna mala intrigantkinja
ta njena ćerkica, oh, kako bi je sada Ženja lupila po zatiljku...
– ... i on, kada je odslužio vojsku, više se nije vraćao kući. Teta Katja je govorila
da je dobro uradio. Ovde su ga celog života zadirkivali da je „fric”, a on je bio bolji i
pametniji od svih naših seoskih mladića... A Jura, moj brat, nikada nikoga ne
zadirkuje – zašto jak i pametan da se podruguje drugom? Zar nije tako? Ko to radi,
gori je od svih...
Nađine oči su za to vreme sijale tamnim i pametnim sjajem i istinsko saosećanje
treperilo joj je u glasu i uglovima usana, a rukama je u hodu pravila pokret ne na
seljački, već na nekakav umišljeno španski način. Ženjina ljutnja se nekako smirila i
ona se nasmeja:
– Pa naravno, ko se podsmeva gori je od drugih...
Devojčica je bila prekrasna i tako je vešto koračala po izlokanom putu, lako
skakutala sa jedne ivice puta na drugu, povremeno skliznuvši u tesnim, ali ne
dečjim već pravim ženskim cipelicama. Bila je još dete, prevoji na rukama još kao u
bebe, okruglasta u telu, a skače kao balerina.
– Mogu još da vam pokažem sveti izvor, ali treba dva sata ići prema Kiijakovu –
predloži Nađa i od duboke misli napravi joj se sitna poprečna bora iznad nosne
kosti: šta bi još mogla da pokaže gostima? I seti se:
– A na onoj strani preko železničke pruge i šumskog puta bio je samostan,
pokazali su mi ga nekad... I medveđa jazbina je bila, ovuda su medvedi... – I iskreno
odseče: ...ranije je ovde bilo mnogo medveda... Ja ih nisam videla, a Jura, brat moj,
on ih je video. Ali davno...
Potom Nađa otrča ka dečacima. Ženja je sve vreme slušala njen zvonki glas sa
zabavnom intonacijom otkrića, uzbuđenja i ženske premoći. Dok je slušala, Ženja
shvati da među njima nema nikakvog razgovora: Nađa priča šta joj padne na pamet,
a dečaci opet o svojim stvarima, kako bi bilo dobro u stanici posuditi udicu i otkriti
gde ovdašnji zoolozi love ribu... – i preletalo je povremeno na Nađinu stranu
Saškino ili Timošino iznenadno pitanje:
– A gde, Nađa?
– Nađa, a ko je to rekao?
I Ženja shvati da se i u maloletnom društvu događa isto kao i svuda na svetu,
kao i u njenom vlastitom životu – neko nekog zavoli, neko ne zavoli, nekoga baš
briga, neko se zaljubi...
Nekako neosetno i pre nego što je prošla nedelja dana Ženja je otkrila da glavni
u društvu nije više stariji i razumni Saška već smešljiva brbljivica Nađa. To otkriće
se poklopilo sa predviđenom kišom. Sada im se nije dalo da izlaze na ulicu,
nedovršena promočena koliba u šumi izgubila je privlačnost i deca su ostajala kod
kuće u nadi da će kiša prestati. Ujutru bi potpalili vatru u velikom šporetu koji
dotle nisu koristili, služili su se u kuhinji malim šporetom na gas kada nije bilo
struje. Pokazalo se da Nađa ume da potpali vatru u velikom šporetu što samoj Ženji
nije polazilo za rukom u početku njihovog boravka. Međutim, Nađa je pročistila
nekakvu cev, čas je otvarala čas zatvarala preklopku da peć povuče. Najzad, posle
nekoliko pokušaja, mala lomača od brestove kore, koju je ona složila po svim
pravilima seoske umešnosti, razgorela se, onda je zahvatila i kućicu od šindre,
složenu iznad bresta i tako dalje sve do najveće debele cepanice koja je stajala u
samom grlu peći... Zatim je došao na red dugački ručak sa kiseljem i suvim kolačima
da se zaslade, posle čega je Nađa pokupila posuđe, odnela ga u letnju kuhinju i
kazala Ženji:
– Da ga ostavimo? Ja ću posle večere oprati sve odjednom...
Ženja se saglasila, nije imala posebne naklonosti prema pranju posuđa u
masnom kotliću i zadovoljno se osamila u maloj sobi gde je stala samo njena fotelja
na rasklapanje i stočić sa knjigama. Legla je, malo promislila o tome kako se ponovo
srušio njen neskladni lični život, zatim odagnala tu misao koja joj je dosadila za
ovih deset godina i uzela u ruke pametnu knjigu, ne baš po njenom ukusu, ali joj je
po nekom neobjašnjivom osećaju bila potrebna... Stavila je naočare, naoružala se
tankom olovkom za pisanje upitnika na marginama – i polako zaspala uz čudnu
višeslojnu muziku koja se razigravala u seoskoj kući za vreme kiše: šuštanje kapljica
o lišće, pojedinačni udari po staklu, zvučni mekani talasi pri najmanjoj promeni
vetra, cmakanje kapljice po površini tamne vode u buretu, i poseban zvon vodene
struje koja se osipa niz oluk. A onaj najopasniji bio je – prvo glasni, a zatim gluvi –
udarci kapljica o dno posude postavljene na tavanu ispod krova koji prokišnjava...
Kad se Ženja probudila deca su sedela za stolom sa kartama u raširenim prstima.
Mlađi Griška sijao je od sreće – primili su ga u igru! Igrali su „glupače” na priču – to
je izmislila Nađica. Onaj ko izgubi priča priču: smešnu, strašnu, veselu, po zahtevu
društva. Nađica je izmišljala svoju priču dosetljivo smišljenu bez trunke
verovatnoće: pričala je kako je prošlog leta bila na snimanju u Španiji i kako su joj
dali konja koji je ranije nastupao na koridi, ali je oboleo od nervnog rastrojstva i
prebacili su ga u filmski studio... Dalje je tekla priča o uzajamnom odnosu sa
konjem, konjušarem iz te konjušnice i njegovom kćerkom koja je bila mlada
cirkuska jahačica...
I nju, Nađu, ta ista Rozita htela je da povede na gostovanje, jer Nađica pohađa
najbolju rusku školu jahanja i šampion je Moskve ili u konjičkom sportu uopšte, ili
u nekom posebnom vidu tog aristokratskog sporta...
Ženja je poželela da opomene lažljivu devojčicu, ali pre svega nije htela da
vaspitava tuđu decu, smatrajući da decu treba da vaspitavaju roditelji a ne ljudi sa
strane. Drugo, Nađica je lagala ipak veoma zabavno i nekako neuobičajeno i zato je
Ženja samo upitala iz svog ćoška:
– Nađa, a kako si dospela u Španiju, to nisam čula?
– Ja učim u španskoj školi, zimus su došli Španci u našu školu i izabrali tri
devojčice za nastavni program. Mi smo mislili to je koješta, a ispalo je ne koješta
nego stvarno... Tako sam i otišla.
Posle su večerali sendviče i kiselo mleko i Nađa nije zaboravila na svoje obećanje.
Navukla je ogromni ogrtač svoje majke, nazula gumene čizme i otišla u letnju
kuhinju da pere sudove...
Ujutru se kiša od krupne pretvorila u sitnu ali beznadežnu: isto tako teške
bolesti prelaze u hronične kojih se čovek teško oslobađa. Izgledalo je da će ta
hronična kiša stvarno zaređati sakralnih četrdeset dana, odnosno do najbliže
večnosti. Trebalo je naučiti živeti pod kišom i Ženja, savlađujući sanjivost, naredi
svima da se obuku kako sleduje prema vremenu i da odu na stanicu po hleb.
Nađa, pobuđena ili altruizmom ili racionalizmom, odmah je predložila da ide
sama: zašto da svi pokisnu na kiši? Ali svako dete je odmah uzviknulo: „Idem i ja!”
– i pitanje je bilo rešeno – pošli su u gomili. Novac je Ženjka, ni sama ne zna zašto,
dala Nađi, a torbu – Saški... Došli su pred ručak prokisli i uzbuđeni. Nađica je, dok
je stajala u redu za hleb, saznala od mesnih starica da se u susednom selu dogodilo
ubistvo i sve vreme puta su raspravljali o tom zločinu. I sada su, dok je postavljala
sto, do Ženje dopirali delovi nove Nađkine priče – sada o psihologiji zločinca.
Smatrala je – ako postave zasedu oko te kuće – slično onim prirodnjacima koji
prate ptice i računaju koliko će puta neka senica svojoj deci doneti crve – zločinac
će svakako biti uhvaćen. Jer zločinac se uvek vraća na mesto zločina. Dalje je tekla
njena ubačena novela o tome kako je ona pre tri godine na takav način uhvatila
ubicu. Podrobnosti Ženja iz susedne sobe nije čula, ali je ponešto uhvatila. U priči
je figurirao foto-robot, muškarac u tamnoj jakni i kapi-ušanki od jagnjećeg krzna, i
medalja koju je dobila za pomoć u hvatanju zločinca.
„Iznenađujuća stvar – razmišljala je Ženja – dečaci takođe lažu. Međutim, uvek
sa nekim razlogom: da izbegnu kaznu, da sakriju postupak za koji su znali da je
zabranjen”...
Ako ćemo iskreno, Nađa je bila zlato od deteta. Sve vreme je izmišljala zadatke
za celu ekipu – ili je dovlačila sa tavana neke stare igre svoga brata Jure, jednom je
to bila svojeručno izrađena geografska karta ovdašnjih mesta, i dan i po su svi sedeli
i pažljivo je precrtavali da bi, čim kiša stane, istraživali krajeve koje je tako čarobno
Jura prikazao. Potom su tri dana igrali Nađicinu igru koja se zvala „Planeta”: svako
je sebi zamislio planetu, narod koji ju je naselio, istoriju, i Ženja se samo čudom
čudila koliko je darovita ta mala lažljivica. Kada ju je Ženja nehotice pohvalila, ona
je, osmehnuvši se osmehom kao iz dečjeg crtanog filma, veselo izgovorila:
– To je moj stariji brat Jura izmislio!
Negde četvrtog dana kosmičkih igara počeli su ratovi: planeta „Timofeja”
objavila je rat planeti „Primus”, koju je smislio i čiji je vlasnik bio Peća. Braća Saša i
Griša još su se držala po strani, ali planeta „Juma” nazvana po imenu Nađinog brata
Jure i njenog vlastitog, naginjala je savezu sa „Primusom”, što je stavilo pod sumnju
blagorodnu neutralnost Ženjinih sinova.
Iz velike sobe do Ženje su dopirali odlomci rasprava o letelicama, raketama,
letećim zvezdama i ostalim glupostima i ona sve to nije naročito slušala. Sve dok
nije čula Nađicin glas, koji se proneo u iznenadnoj tišini:
– Taj tanjir, koji se zove NLO, doleteo je u našu baštu, neko vreme visio u
vazduhu vrlo nisko i tri zraka ispustio iz utrobe, i oni su se spojili na zemlji i zemlju
su prosto istopili. Odmah sam pozvala mamu, mama je skočila, ali oni su odmah
pokupili te svoje zrake i poleteli tamo iza one šume... To je bilo pretprošlog leta, a
trava na tom mestu do danas ne raste...
 I tu se Ženja strašno naljuti: laganje makar i bezopasno, ipak je otrovno. U
svakom slučaju porazgovaraće s njenom majkom, to je prosto neka patologija –
tako mila devojčica, a sve vreme toliko laže? Možda je treba odvesti kod psihijatra?
Nađina mama, vlasnica kuće, trebalo je da doputuje u subotu ili nedelju, i Ženja
odluči da neizostavno s njom porazgovara.
U petak izjutra kiša je iznenada prestala, zatim je dunuo snažan vetar i duvao je
sve do same večeri, a uveče je oduvao sa neba sve oblake i ono se obnažilo –
sivkasto-čelično, čisto, sa ostacima ugaslog zalaska sunca. Mlekarica Tarasovna,
koja je obično dočekivala stado u blizini, vodila je svoju Nočku po seoskoj ulici,
zaustavila se pored Ženjine kuće i rekla joj:
– Evo, prolilo se sve, sada se malo razvedrilo...
– A vi govorili četrdeset dana – spomenu zlopamtilo Ženja.
– Ako će ga izbrojati... Sada nam kiša dolazi u nevreme... Nikad se... Za sutra tri?
Ili koliko?
I Ženja se priseti da sutra može doputovati gazdarica i zamoli da joj Tarasovna
ostavi pet litara...
Sledećeg dana izjutra Nađica odvuče celo društvo da čekaju majku. Već u deset
svi su bili na autobuskoj stanici. Gazdarica Ana Nikitišna, sva crvena, preznojenog
mokrog lica i sa dve ogromne torbe stigla je bliže ručku. Saška i Timoša su nosili,
svaki za po jednu ručku, okruglo-nabijenu torbu, druge su se prihvatili Peća i Griša,
ali nisu izdržali, pa su je nosili Ana Nikitišna i kćerka, isto tako svaka za po jednu
ručku...
Bivša lokalna žiteljka Ana Nikitišna bila je blage naravi. Davno je u Moskvi
dobila dobar posao, u UPDK, njoj je bila poverena prismotra i opsluživanje viših
diplomatskih činovnika – spremanje, pranje, kuvanje. Pod sobom je imala stotinu
žena, posao veoma unosan i veoma odgovoran: tu se greške nisu praštale. Ali
Nikitišna je bila pametna, dobar diplomata, a i na vrhu je imala zaštitu. Ženja nije
znala za te pojedinosti i zato je bila istinski začuđena kad je gazdarica počela da
raspakuje svoje torbe i kad je ceo sto bio prekriven namirnicama koje se ne mogu
nabaviti, što je Griška odmah i pokazao:
– Je li to hrana za kosmonaute?
Tako je bilo i sa pićem. U metalnim teglicama, u malim bocama, bio je
narandžasti prašak iz kojeg se prostim rastvaranjem u vodi dobijao gazirani sok od
pomorandže...
 – Dečici, deci tvojoj, darovi... Tako si me zadužila, Ženja. Sada bi Nađica sedela
besposlena u Moskvi, a ovde je bar na vazduhu... Kolja i ja smo se dogovorili i ovako
odlučili: za avgust od tebe nećemo uzeti novac. Pošto je Nađica bila s tobom, i mi sa
svoje strane... Razumela si me? – Ana Nikitišna namigne i Ženjka se ponovo začudi
koliko Nađica, prava lepotica, liči na svoju medvedicu-majku, niskog čela, sitnih
očiju, sa skraćenim nosom i ogromnim ustima od uva do uva...
– Razumela sam, Ana Nikitišna. Hvala za darove, oni tako nešto nisu ni videli...
A što se novca tiče... To je previše... Vidite kakvo je leto, kad se još dvoje priključilo,
isto mi je – jedno manje, jedno više. A Nađica nije dete već pravo zlato. Pomaže...
Sasvim drugo nego dečaci... Devojčica vam je divna...
Za Nađicino laganje Ženja se tog trenutka nije ni setila, začuđena širinom i
darežljivošću te priproste žene.
Decu su stavili na spavanje kasno – dugo su sedeli za večerom, naslađivali se
raznim, dotad neviđenim stvarčicama iz paketića, slanim i slatkim, i oraščićima i
gumenim bombonama i žvakama od maline i pomorandže... Onda su oprali noge,
oprali zube i polako se smeštali se na nova mesta jer su Ani Nikitišnoj sa Nađkom
ustupili veliki glavni krevet, a Sašku smestili na bivše Nađkino mesto...
Deca su se najzad umirila i Ana Nikitišna iznese iz letnje kuhinje flašu votke,
trolitarsku teglu slanih krastavaca koje je sama ostavila i teglicu gljiva, sve to držeći
čvrsto na grudima i lupkajući nogama po raskvašenom putu. I one su još dugo
sedele na terasici, Ana Nikitišna je pričala Ženji o svom herojskom životu, kako se
sve sama snalazila, sama dobila položaj i stekla imetak... Mogla bi i više, ali neće jer
sve ima svoju cenu, to što je postigla dovoljno joj je i više joj ne treba...
Ana Nikitišna je ispila, ne računajući tri čašice, celu flašu votke, pojela, ako
izuzmemo jedan neveliki krastavac, trolitarsku teglu turšije – među krastavcima
tamo su se našli i mali zeleni paradajzi – i one odoše na spavanje sasvim zadovoljne
jedna drugom.
„Normalna mlada žena” – prokomentarisala je za sebe Ženju Ana Nikitišna.
„Egzotičan proizvod ova tetka” – zaključila je Ženja.
Ujutru Ana Nikitišna iznenadi Ženju svojom hladnoćom, a Ženja se nije
dosetila da to pripiše lakom mamurluku posle sinoćnje votke. Gazdarica je obula
gumene čizme i uputila se u povrtnjak da spasava ostatke rotkvica zatrpanih u
korov. Nađa je krenula za majkom – ona se od nje nije ni na korak odvajala, samo
se tiskala uz nju kao telence.
 Predveče je Ana Nikitišna počela da se sprema. Torbe je napunila zelenišom iz
povrtnjaka i ranim krompirom koji je donela Tarasovna. Ponela je i zimnicu od
prošle godine iz podruma.
– Ova godina nam je propala za useve – objasni Ana Nikitišna Ženji – u proleće
smo Nikolaj i ja dobili dva uputa za sanatorijum tako da smo propustili sađenje.
Celo gazdinstvo nam se ove godine potparilo.
Posle toga su svi krenuli da isprate Anu Nikitišnu na autobus. Onaj u šest sati
nije došao, trebalo je čekati sledeći. Deci je dosadilo da sede na brvnima pa otrčaše
na obalu. Ženja je ostala nasamo sa gazdaricom i vodila laki razgovor:
– A Nađu su sa školom vodili u Španiju?
– Da – ravnodušno odgovori Ana Nikitišna – jednom sam kazala Nikolaju: što
je teraš, dobro uči, pomaže u kući, a on: ne, kaže, treba da uči. Možda je i u pravu,
Nađa je najbolja u razredu. Birali su za jedan španski film i iz cele škole odabrali su
samo njih tri. Mesec i po dana provela je tamo, i avionske karte, i hrana i hotel, sve
je bilo na njihov račun. Nas nije koštalo ni kopejke. Još su joj i platili. Ali Nikolaj je
naredio da ne uzme, nemoj, kaže, posle se od njihovog novca nećeš oprati. Mi
radimo u UPDK, ne u fabrici... Ona pročeprka prstom po zadnjim zubima, malo
požvaće, cokne. – Španski nije loš jezik, njim govori Kuba i Latinska Amerika.
Dobro će doći. Bar tako mislim, daćemo je na strane jezike.
„Tako, znači – pomisli Ženja – sa Španijom je jasno.”
– A možda na prava? Sa milicijskom medaljom? – povuče Ženjka još jednu
udicu.
– Kakva medalja, Ženja? Samo imenovanje. Znak priznanja. Mala je bila,
napunili joj glavu – medalja, medalja! To ti je ona sama ispričala? Brbljivica jedna!
U našoj zgradi se dogodilo ubistvo, jednu staricu su ubili sekirom. Okače foto-
robot, sakupe sve stanare, daju instrukcije ako neko vidi nekog sličnog neka odmah
prijavi. A odeljenje milicije nalazilo se u dvorištu. I moja Nađa je videla muškarca u
kapi od jagnjećeg krzna, odmah otrčala i njega tu i uhvate. Ispostavilo se da je
staričin rođak. Oni su na njega i sumnjali, a on sam došao i Nađa ga po foto-robotu
prepoznala. Ima veliku moć zapažanja... I sposobna je – sve joj ide od ruke.
– A je l’ i vaš sin isti takav?
– Kakav sin? – začudi se Ana Nikitišna. – Nemamo mi nikakvog sina.
– Kako? A Jura? Ona stalno priča o svom starijem bratu... – još više se začudi
Ženja.
 Ana Nikitišna pocrveni, skupi obrve, i odmah je bilo jasno da je ne drže zalud u
tom UPDK:
– Nevaljalica jedna! Tako je po dvorištu razglasila da ima brata... Komšinicama
ne treba mnogo, razglasile su da moj Koljka negde ima sina... Eto kako je krenulo!
Daću ja njoj!
I poviče snažnim glasom:
– Nađica! Dolazi ovamo!
I Nađica je čula i odmah potrčala, i deca za njom. Trčali su po brežuljku, staza je
bila klizava, neisušena posle dugih kiša i videlo se kako je Griška pao i oborio Peću, i
kako se koprcaju po mokroj travi, a Nađica je trčala što je noge nose...
U taj mah se iza ugla iznenada pojavi autobus, htede da promakne pored
stanice, ali Ana Nikitišna zamahne pesnicom, otvoriše se prednja vrata, ona se
ugura unutra zajedno sa svim svojim torbama i okrenuvši se prema Ženji doviknu:
– U subotu ću doći sa ocem, on će joj pokazati, nevaljalici... lagati... sad je
moderno lagati...
Pristigla Nađica ugleda autobus koji je odlazio i zaplaka – prvi put za dve
nedelje Ženja je videla devojčicine suze: nije se pozdravila sa mamom. Nije ni znala
šta je čeka...
Ženju spopade smeh, zagrli Nađicu i stane da je teši:
– Ne plači, Nađuša. Vidiš kako sada idu autobusi bez reda vožnje, ovaj nije hteo
da stane, a onaj otišao pre vremena.
Sada je Ženju zanimalo jedno jedino pitanje, tačnije odgovor: šta je tamo u
pozadini bašte, postoji li ona zaravan o kojem je govorila Nađenjka:
– Hajde da nam pokažeš gde je kod vas u bašti zemlja izgorela od onih
svetlosnih zraka...
– Naravno da ću pokazati.
Nađica uhvati Ženju za ruku. Ruka joj je bila mekana, punačka, prijatna na
dodir. Vratili su se kući i nisu izlazili na terasu, prošli su sa zadnje strane gde je
povrtnjak već prelazio u polje, jer se ograda zimus srušila a Nikolaj nije uspeo da je
podigne zbog onog sanatorijuma.
Ženja je prvo pomislila da je to naprosto kanalizacioni otvor sa običnim
gvozdenim poklopcem. Zatim je opazila da je proplanak duplo veći. I kad se
zagledala, primetila je da tamo nema nikakvog šava: u sredini zaista nešto nalik na
gvozdeni lonac, čas svetluca, potom svetli, na kraju te spaljene zemlje izbijaju
travke, tanke, bledunjave, a dalje trava postaje gušća i prelazi u travnato šipražje
koje je odavno trebalo pokositi... Ženja poče da lupa nogom u gumenim čizmama –
možda to stvarno nije gvožđe već asfalt... Onda je sela u sredinu kruga i zamolila
Nađu da joj još jednom ispriča kako je sve to bilo. I Nađa sa zadovoljstvom ponovi
svoju priču pokazujući otkuda se pojavio leteći tanjir, gde se okrenuo, kako je neko
vreme visio u vazduhu i kuda je odleteo...
– A zraci su se baš tu spustili, gde je ovaj mali proplanak...
Nađa je sva sijala svojim čudesnim licem, radovala se i isijavala svetu istinu...
Ženja je zaćutala, ćutala je neko vreme, potom privila Nađicu i upitala je tiho, na
uvo, da dečaci ne čuju:
– A za brata Juru si slagala?
Nađkine kestenjaste oči zgasnuše kao da ih je prekrila mrena. Otvori malo usta,
grčevito među usne gurnu krajeve skoro svih prstiju i poče sitno da ih gricka. Ženja
se tu uplaši:
– Nađica, šta ti je? Šta je s tobom?
Nađa zabi lice i celo svoje čvrsto telo u Ženjin skut. Ženja ju je milovala po
kestenjastoj glavi, po gusto svilenoj kosi, po glatkim, ispod grubog ogrtača,
uzdrhtalim leđima.
– Nemoj devojčice, nemoj Nađice, pa šta ti je?
Nađa se otrgne od Ženje i sevnu crnim očima punim mržnje:
– On postoji! On postoji!
I gorko zaplaka. Ženja je stajala na mestu progorelom od letećeg tanjira i ništa
nije razumela.
Kraj priče.
 KRAJ PRIČE

Sredina decembra. Kraj godine. Kraj snaga. Mrak i vetar. U životu nekakav
zastoj – sve je stalo na lošem mestu kao kada točak upadne u rupu. A u glavi se vrte
dva stiha: „Prošavši zemaljski život do polovine, obreli se u mračnoj šumi”.
Najgušći mrak i ni zračka svetlosti. Sramota, Ženja, sramota... U maloj sobi spavaju
dva dečaka, Saška i Griška. Sinovi. Evo stola – na njemu je rad. Sedi, piši perom.
Evo i ogledalo – u njemu je odraz tridesetpetogodišnje žene krupnih očiju
opuštenih uglova, sa velikim grudima isto tako malo opuštenim, i lepim nogama sa
tankim gležnjevima, koja je izbacila iz kuće muža, ne najgoreg na svetu i pritom ne
prvog već drugog... U velikom ogledalu ogleda se još deo malog, ali veoma lepog
stana na jednom od najlepših mesta u Moskvi, u Povarskoj ulici u dvorištu,
poluovalni prozor izlazi na parkić ispred kuće. Kasnije će ih naravno iseliti, ali tada,
sredinom osamdesetih, još su živeli kao ljudi...
Ženjina porodica je isto tako sasvim u redu. Velika porodica sa tetkama, tečama,
braćom i sestrama od tetaka, odreda visokoobrazovanim ljudima, punim
poštovanja: ako je doktor – onda je odličan, ako je naučnik – onaj je koji mnogo
obećava, ako je umetnik – u punom je zamahu. Doduše, ne kao Glazunov. Ali ima
porudžbine u izdavačkim kućama, odličan je grafičar, gotovo jedan od najboljih. U
svom cehu cenjen. O njemu će kasnije biti reči.
Osim braće i sestara od tetaka i stričeva, izrodila se već nova generacija
mnogobrojnih srodnika: Katje, Maše, Daše, Saše, Miše, Griše. Među njima je jedna
Ljalja – od trinaest godina. Grudi već napupele. Ali bubuljice još nisu prošle. I ima
dugačak nos, što joj je zauvek. Može se, doduše, jednom napraviti plastična
operacija. Ali, kasnije. Noge takođe dugačke. Dobre noge. Ali to niko još ne
primećuje. A strasti bujaju već sada. Devojčica ima ludu romansu sa tečom
slikarom. Jednom je došla dugonoga Ljalja u rodnu kuću kod sestre od tetke Daše i
naletela na njenog taticu. Sedi u kući u poslednjoj sobi, crta. Divota kakve su slike –
ptice u kavezima, nekakvi stihovi... Slikar-ilustrator. Kosa crna, talasasta, dugačka.
Do ramena. Jakna plava, ispod nje crveno-plava karirana košulja. Vratna marama
ispod košulje na sitne, sitne cvetiće, kao zarezi, eto na kakve cvetiće. Čak nisu ni
cvetići, ni zarezi, već pre volujak. Ali mali, majušni... I zaljubila se.
Dođe devojčica Ljalja kod odrasle rođake tetka Ženje, kojoj u to decembarsko
vreme nije uopšte bilo ni do kakvih sestričina. A ona slikaru dođe sestra. Ne
rođena, već od strica. I prizna joj devojčica Ljalja svoju ljubav. I ispriča joj celu
priču: kako je došla kod Daše, a on sedi u poslednjoj sobi i crta ptičice, a na vratnoj
marami cvetići. I kako je posle otišla kad nema Daše i kako je sedela u njegovoj sobi,
on je crtao a ona tiho sedela. I ćutala.
Mila, slikareva žena, prima pacijente utorkom i četvrtkom od osam izjutra.
Ponedeljkom, sredom i petkom – od osam uveče. Ona je lekar ginekolog. Daša
odlazi u školu svaki dan. Ide u francusku školu na prospektu Mira. Iz kuće izlazi u
sedam i dvadeset pet. Utorkom i četvrtkom – ali ne svake nedelje, jedne nedelje u
utorak, druge u četvrtak – Ljalja dolazi u poslednju sobu u pola devet. Jednom
propušta čas istorije i čas engleskog, drugi put dva spojena časa književnosti. Da,
ima trinaest godina. I šta sad da radi? Šta da učini s tim? Kad je to luda ljubav... On
za njom umire. Ruke mu se tresu kad je svlači... To je strašno potresno. Prvi
muškarac u životu. Ubeđena je da nikada neće biti drugog... A ako zatrudniš? Ne,
ne bojim se. To jest, nisam posebno o tome mislila. Ali mogu da uzimam pilule...
Možeš li da pitaš Milu da ih prepiše? Kao da su za tebe...
Ženja je van sebe. Ljaljka je Sašinih godina. Iste te trinaeste, ali devojačke. Ispada
da je to nešto sasvim drugo. Saški je u glavi astronomija. On čita knjige u kojima
Ženja ne razume ni naslove. A u glavi ove male idiotkinje je ljubav, i pritom je
izabrala nju, Ženju, da joj poveri tajnu svoga srca. A tajna je zgodna:
četrdesetogodišnji pristojan čovek spetljao se sa maloletnom rođakom, drugaricom
svoje kćeri, u vlastitoj kući u vreme kada rođena žena na samo tri koraka od kuće
vrši prijem u ženskom savetovalištu u ulici Molčanovka i, ako ćemo pravo, može da
dotrči svaki minut, da, na primer, popije čaj... A Ljaljkini roditelji? Njena mati,
debelguza Stela, Ženjina sestra od tetke, šta ona misli? Da joj kćerka ide u školu i
maše torbom na sve strane? A tatica njen, Konstantin Mihajlovič, matematičar
rođeni, šta on misli? A šta bi na sve to rekla pokojna teta Ema, rođena sestra
Ženjinog rođenog oca, na to ne sme ni da pomisli...
Ljaljka propušta jutarnje časove. Ponekad, dok su Saška i Griška u školi, ona
dolazi kod Ženje na kafu. Ili je slikar zauzet, ili ona prosto nije raspoložena da sedi
u klupi. Ženja ne može da je izbaci, a boji se, kako je krenulo, može i da se baci sa
prozora. I pokorno je sluša. I pada u očajanje. Malo joj je svojih problema: isterala je
rođenog muža jer se zaljubila u savršeno nedostupnog gospodina. Umetnika sa
velikim slovom. On je režiser. Iz predivnog, gotovo inostranog grada. Svaki dan se
javlja i pita može li da doputuje. I tu još Ljaljka.
Ženja je očajna.
– Ljalječka, draga, to mora odmah da se prekine. Ti si poludela!
– A zašto, Ženja? Ja njega ludo volim. I on mene.
Ženja u to veruje jer se Ljalja u poslednje vreme mnogo prolepšala. Ima divne
oči, krupne, sive, ispod crnih namazanih trepavica. Nos je dugačak, ali tanak, sa
blagorodnom grbicom. Koža joj se iščistila. A vrat – prosto izvanredan, vrat retke
lepote: tanak i još se tanji prema vrhu, a glava tako lepo postavljena na to gipko
stablo...
– Ljalječka, draga, ako ne misliš na sebe, misli bar na njega: shvataš li šta će se
desiti ako se za to sazna? Pre svega, strpaće ga u zatvor! Zar ti ga nije žao? Osam
godina zatvora!
– Neće, Ženja, neće. Niko ga neće strpati. Ako Mila sazna, izbaciće ga iz kuće, to
da. I odraće ga. Finansijski. Ona je strašno pohlepna. On mnogo zarađuje. Ako
bude u zatvoru, neće joj plaćati alimentaciju. Ne, ne, neće ona praviti skandal. Sve
će zataškati, naprotiv – veoma hladno i razborito razvija Ljalja buduće događaje i
Ženja shvata, ma kako to čudno zvučalo, da sve to nije daleko od istine: Milka je
zaista strašno gramziva.
– A tvoji roditelji, zašto njih uznemiravati? Pomisli šta će biti sa njima ako za to
saznaju? – krene Ženja s druge strane.
– Oni bolje da ćute. Mamica moja spava sa čika Vasjom... – Ženji se oči izvrnu
na čelo. – Šta, ne znaš? Tatin brat, moj rođeni stric Vasja. Mama je za njim luda ceo
život. Samo nešto mi nije jasno: da li se u njega zaljubila pre nego što se udala za
tatu ili posle... A što se tiče tate, izgleda da je njemu to svejedno, on uopšte nije
muškarac. Razumeš me? Osim formula njega ništa drugo ne zanima. Ni ja, ni
Miško.
Bože milostivi, šta da se radi sa ovim maloletnim čudovištem? Ipak je njoj samo
trinaest godina. Ona je dete kome je potrebna zaštita. Ali kakav je ovaj naš slikar?
Taj licemerni esteta! Sako od jelenske kože! Vratna marama! Čiste ruke!
Manikirka u kuću dolazi! Jednom je pred Ženjom govorio da njegov rad traži
besprekorne ruke, kao u pijaniste... On, uopšte, pre liči na homića. A ispada da je
pedofil...
S druge strane, Ljaljka nije više dete. Jevreji su u davna vremena udavali
devojčice od dvanaest i po godina. Sa stanovišta fiziologije ona je odrasla. Mozak joj
je više nego odrastao – kako je sve lepo izrekla za Milku, ni odrasla žena ne bi tako
prosudila.
Ali, šta sada da uradi ona, Ženja? Ona je jedini stariji član familije upućen u celu
priču. I, prema tome, odgovornost leži upravo na njoj. I nema s kim da se
posavetuje. Ne može valjda sa tom pričom otići kod svojih roditelja. Mama bi
doživela infarkt!
Ljalja dolazi kod Ženje gotovo svake nedelje, priča o slikaru i sve što govori
uverava Ženju u to da je ta košmarna veza prilično čvrsta – ako porodični čovek
rizikuje i prima u kuću maloletnu ljubavnicu jedanput nedeljno, on je stvarno
izgubio glavu. Pilule protiv začeća, prilično skupe između ostalog, Ženja je kupila,
razume se, bez Milinog učešća, dala ih Ljaljki i naredila joj da ih pije svaki dan, da
ne propušta... Bez obzira na kupljene pilule Ženja oseća ogromno uznemirenje i
odgovornost. Shvata da treba nešto preduzeti dok ne izbije skandal, ali ne zna s koje
strane da krene. I najzad odluči: jedino što može da uradi u tim složenim
okolnostima je da porazgovara sa slikarom, neka ga đavo nosi.
A režiser se javlja, moli je da doleti makar na jedan dan. Ima premijeru filma,
radi po dvanaest sati dnevno... Ali ako odleti u taj čudesni topao i svetli grad –
gotovo je, kraj! A ako ne odleti?
Treba nešto učiniti sa tom ludom Ljaljkinom pričom. I nije stvar u tome da se
skandal ne može izbeći. Nego je u tome da odrastao čovek upropašćuje život jednog
deteta. Gospode, kakva sreća što ima dečake. Kakvi su tu problemi? Zadaci iz
astronomije kod Saške... Grišku treba odvlačiti od knjiga, čita i noću, sa lampom
ispod jorgana... Ponekad se tuku. Ali u poslednje vreme sve ređe...
Najzad odluči da pozove Ljaljkinog ljubavnika. Pozvala ga je jednog dana, posle
dva, kada Milka ima večernji prijem pacijenata. Veoma se obradovao, odmah ju je
pozvao u goste, nije joj daleko. Ženja je kazala da će u goste sledeći put, a sada bi da
se ne sastanu kod kuće, već na nekom neutralnom mestu.
Našli su se kod bioskopa „Hudožestvenij” i on joj predloži da svrate u „Prag” na
kafu.
 – Tebi se nešto dogodilo, Ženja? Izgledaš nekako razbarušeno? – prijateljski
upita slikar i Ženja se seti da se on uvek brižno odnosio prema svojim rođacima.
Jedanput je pomogao jednoj njihovoj daljnjoj rođaki kada je trebalo da ide na tešku
operaciju, drugi put je platio nekom rođaku besposličaru advokata kad je kolima
izazvao neku nesreću... Eto kako je čovek složeno biće, satkan od svega i svačega...
– Izvini, razgovor će biti neprijatan. Ja u vezi sa tvojom ljubavnicom – oštro
krene Ženja jer se plašila da je ne prođe vatrena ljutnja zbog cele te odurne priče.
On je dugo ćutao. Stisnutih usana. Sitne kvrge su šetale ispod tanke kože.
Pokazalo se da nije baš tako lep kao što joj se ranije učinio. A možda je s godinama
nekako olinjao...
– Ženja, ja sam odrastao čovek, nisi mi ti ni mama ni baba... Reci, zašto sam
dužan da tebi polažem račune?
– Zato, Arkadije, što smo za sve svoje postupke, na kraju krajeva, sami
odgovorni. I ako si odrastao čovek, isto tako treba da odgovaraš za svoje situacije...
On otpije veliki gutljaj iz male šoljice za kafu. Stavi praznu šoljicu na ivicu stola.
– Kaži mi, Ženja, je li tebe neko poslao ili si dobila napad moralne
samoinicijative?
– Šta pričaš gluposti? Ko me je mogao poslati? Tvoja žena? Ljaljkini roditelji?
Sama Ljaljka? Naravno da je samoinicijativa. Moralna, kako kažeš. Ona ludica
Ljaljka mi je sve ispričala. Sigurno bi mi bilo prijatnije da za to ne znam... Ali pošto
znam, plašim se. I za nju, i za tebe... eto to je sve.
On odjednom smekša i spusti ton:
– Časna reč, nisam pojma imao da se vi družite. Zanimljivo...
– Veruj mi da bih više volela da se s njom uopšte ne družim, pogotovo ne takvim
povodom...
– Objasni mi, Ženja, šta ti hoćeš od mene? Ta priča nije od juče. I ti i ja, izvini,
nismo toliko bliski da bih s tobom raspravljao o delikatnim pitanjima moga ličnog
života.
I tu Ženja shvati da sve nije tako jednostavno, i da iza tih reči ima nešto više od
onoga što ona zna. A Arkadijev izgled bio je delimično izgled krivca, a delimično
patnika...
– A ja sam razumela da je to odnedavno. Kažeš – nije od juče... – iscedi Ženja,
proklinjući samu sebe što se uplela u to ispitivanje.
– Ako si islednik, onda si rđav. Da budem iskren, to traje već treću godinu –
slegne on ramenima. – Jedino ne razumem šta treba Ljalji da o tome sa tobom
raspreda. Milka sve zna, ona je spremna na sve samo da se ne razvodi...
On pomeri lakat, šoljica sleti sa stola i tresne o pod. Ne ustajući, on se sagne pod
sto, sakupi parčiće dugačkom rukom, složi ih pored sebe u gomilicu. Onda počne
da prebira porculanske bele krhotine razbijene šoljice, kao da ih slaže za lepljenje...
Potom podigne glavu. Ne, ipak je bio lep. Obrve tako široke, oči zelenkaste.
:bal.kand.own,lo.ad.or.g
Treća godina? Znači, spetljao se sa desetogodišnjom devojčicom? I govori o
tome tako obično... Ipak su muškarci bića sa druge planete...
– Slušaj Arkadije, ja stvarno to ne razumem... Tako jednostavno o tome govoriš.
Meni to ne ide u glavu – odrastao muškarac spava sa desetogodišnjom devojčicom...
On iskolači oči:
– Ženja, šta to bulazniš? Kakva devojčica?
– Pa Ljaljka je napunila trinaest godina pre mesec i po dana! Ko je ona – junica,
tetka, žena?
– O kome mi to pričamo, Ženja?
– O Ljaljki Rubašovoj.
– Kakva Rubašova? – iskreno se prenerazi Arkadije.
Pravi se lud. Ili...
– Da Ljaljka. Kćerka Stelke Kogan i Koste Rubašova.
– A, Stelkina! Sto godina ih nisam video... da, sećam se, imala je kćerku. A kakve
to ima veze sa mnom? Možeš li mi potanko objasniti.
To je sve. Kraj priče. Shvatio je. Užasnuo se. I prasnuo u smeh. Izrazio želju da
vidi devojčicu koja je razvila s njim umišljenu romansu – nije mogao da je se seti.
Malo li devojčica, Daškinih drugarica, svraća u kuću?
Posle se, pošto joj je pao sa srca strašan kamen, nasmejala i Ženja:
– Ali, shvataš li, dragi moj, da sam ti ipak ljubavnicu raskrinkala?
– Do izvesne mere. Stvar je u tome što ljubavnica stvarno postoji. Nema ni deset
ni trinaest godina, ali, razumeš li me, problemi zaista postoje... I strašno sam se
naljutio na tebe kada si mi postavila...
Konobar pokupi porcelanske komadiće, pozove spremačicu da počisti krhotine
ispod stola.
Ženja je čekala Ljaljkinu posetu. Saslušala je njene redovne izlive. Dala joj je
priliku da se napriča do mile volje. A onda je kazala:
 – Ljalja, veoma mi je drago što si sve ovo vreme dolazila kod mene i sa mnom
delila svoja preživljavanja. Tebi je svakako bilo važno da preda mnom razigraš celu
tu priču koja nije postojala. Biće još svega u životu: i ljubavi, i seksa i slikara...
Svoj pripremljeni govor nije uspela da dovrši. Ljaljka je već bila u predsoblju.
Nije rekla ni reči, zgrabila je torbu i nestala na dugi niz godina...
A ni Ženji nije bilo do nje. Duga mračna zima krenula je sa mrtve tačke. Režiser
je završio svoj film i sam doleteo u Moskvu. Bio je veseo i tužan u isto vreme, stalno
okružen mnogobrojnim obožavaocima – moskovskim Gruzinima koji su preterano
tugovali za Tiflisom i ostalim lokalnim intelektualcima zaljubljenim u Gruziju i
njen slobodoumni duh. Dve nedelje je Ženja bila srećna i mračna šuma njenog
luckastog života u zenitu prosvetlila se, i mart je bio kao april – topao i svetao, kao
u odsjaju dalekog grada na divljoj reci Kuri. Sasvim se smirila. Ne zato što je bila
dve nedelje srećna, već zato što je razumela dubinom svoje duše da sreća ne treba da
traje večno, i da se taj srećni čovek u njenom životu dogodio kao veliki dar, tako
veliki da ga može malo nositi, ali ga ne može sa sobom odneti... Ženja mu je
ispričala priču o devojčici Ljalji, on se prvo nasmejao, a onda izjavio da je to
genijalan siže... Potom je otputovao i Ženja je letela k njemu u Gruziju, a on posle –
ne samo jednom – u Moskvu. A onda se sve završilo odjednom, kao da ništa nije ni
bilo. I Ženja je živela dalje. Čak se i pomirila sa drugim mužem, koga, kako se s
vremenom pokazalo, prosto nije bilo moguće ostaviti: prikačio se za njen život
zauvek, kao deca...
Ljaljku dugo nije sretala: nije se pojavljivala na porodičnim rođendanima, a na
sahranama joj nije bilo do toga...
Srele su se tek posle mnogo godina za porodičnom trpezom, i Ljaljka je bila
odrasla, veoma lepa mlada žena, udata za pijanistu. S njom je bila njena mala
devojčica. Četvorogodišnja devojčica prišla je Ženji i kazala da je ona princeza... I to
je sve. Kraj priče.
 PRIRODNA POJAVA

Sve je tako divno počelo, a završilo se duševnom traumom mlade devojke po

imenu Maša, beznačajne spoljašnjosti, pegave, sa prostim cvikerima, ali veoma
tanane duševne organizacije. Traumu joj je nanela Ana Venjaminovna, seda ošišana
dama poodmaklih godina koja nikakvih zlih namera nije imala. Bila je pedagog,
profesor, već odavno u penziji, ali je pedagoški žar posle mnogih decenija
tumačenja ruske književnosti, posebno poezije, nije napustio. Ana Venjaminovna
bila je delimično i kolekcionar – ne toliko starih knjiga koje su bile vlasništvo samih
autora, koliko mladih duša koje su stremile toj riznici srebrnog veka... Posle dugih
godina rada u višoj školi kod nje se sakupila čitava vojska bivših učenika...
Jednog lepog dana Ana Venjaminovna je u svetlo-sivoj bluzici od poliestera, u
sakou od tvida staromodnog kroja, u starim cipelama sviklim za dugog života na
svakodnevno čišćenje četkom od prirodne dlake, sedela na klupi u jednom – adresa
se ne spominje da se izbegne prepoznavanje – potpuno čudesnom parkiću koji nije
bio ni u centru, ni na periferiji Moskve. Dobar, čak prestižni deo grada. U rukama
je imala knjigu zavijenu u novine. Odavno se to više ne radi. Ali ona je uporno
zavijala knjige u novinsku hartiju, izrezujući makazicama odgovarajuće trougliće,
da bi novinski omot nalegao precizno, tačno u dlaku...
Bio je lep dan sredine aprila i Ana Venjaminovna i Maša, koje su se slučajno
našle na klupi jedna pored druge, naslađivale su se izgledom probuđene prirode
koju su bučno i spretno dovitljive vrane prilagođavale svojim niskim – ali i
uzvišenim – potrebama razmnožavanja: lomile su grančice čvrstim kljunovima,
ubacivale ih u stara gnezda, obnavljale prošlogodišnja i pravile nova...
Pred kraj jednočasovnog zajedničkog posmatranja tog retkog i zabavnog prizora
Ana Venjaminovna pročita stihove jedne pesme:
„Široka je i žuta proletnja svetlost, nežna aprilska svežina, zakasnio si mnoga
leta, ali me ipak obliva milina...”
 – Kakvi čudesni stihovi! – uzvikne Maša. – Čiji su?
I namah se zametnulo poznanstvo.
– Ah, gresi mladosti – osmehnu se čarobna dama poodmaklih godina. – Ko u
mladosti nije pisao stihove?
Maša se olako saglasi, ali se na nju taj greh nije odnosio. Ona isprati Anu
Venjaminovnu do kuće, ova je pozva da svrati. Maša se popne. Maša je poticala iz
obične inženjerske porodice. U detinjstvu je kod njih u kući stajalo nešto što se
zvalo „Helga” i u tom nečem bili su tomovi iste debljine iz biblioteke „Svetska
književnost”, nedotaknuti čovečjom rukom, i jedanaest kristalnih čaša – jednu je
razbio tata. I suveniri iz zemalja koje se sada zovu prijateljske: gruzijski crni bokal sa
srebrnim šarama, litvanska lutka sa lanenom glavom i ukrajinska žutosmeđa luša u
obliku poznate životinje sa ružičastom njuškom, omiljena ukrajinska poslastica.
A ovde – svi zidovi zatrpani policama i ormanima sa knjigama bez poveza – aha,
zato ih ona uvija, inače bi se stranice raspale na sve strane! Na policama i zidovima
svuda fotografije nejasno poznatih lica, na nekima posvete. Majušan stočić – ovalni
– ne za ručavanje, ne pisaći, već sam za sebe. Na njemu je i nekoliko prljavih šoljica,
gomilica knjiga i kutijica za ručni rad... Prava bakica rođena pre revolucije... I čajnik
nije električni već aluminijumski – a takvoga sada ni na jednom otpadu nećeš naći,
samo u antikvarnici...
Započelo je prijateljstvo. U vreme kada su se Mašine vršnjakinje – te godine je
završavala školu – zaljubljivale u studente druge godine, u zdrave sportiste koji su
dolazili da treniraju na stadionu pored škole, i u moderne pevače sa živopisnim
gitarama, ona se zaljubila u Anu Venjaminovnu, koja je imala sve što je Maši
nedostajalo: Ana Venjaminovna bila je mršava, beloputa i veoma inteligentna, a
Maša se rodila krupnih kostiju, nezdravo ramena i nikako se sebi nije sviđala zbog
te prostote. I roditelji su bili prosti, kao i preci do trećeg kolena, tako da se, iako je
volela roditelje, Maša malo stidela oca Vitje, koji je, pošto je inženjer u fabrici,
najviše na svetu voleo da leži ispod tamnoplavog „Žigulija” i da zvižduće neku
glupu pesmicu... I mame Valentine, takođe inženjera u fabrici, Maša se pomalo
stidela – njene širine i jednosmernosti, užasno glasnog govora i prostodušne
gostoljubivosti: „Jedite, jedite! Jedite supu! Stavite mileram! Uzmite hleba!” – sa
kojom je dočekivala Mašine drugarice iz razreda kada bi svraćale...
Ana Venjaminovna bila je od druge materije, ne skuplje, već slojevite: suvonjava,
bledunjava, pomalo uvela. Čovek bi se pitao o čemu inteligentna dama može da
razgovara sa prostom devojkom iz inženjerske porodice? Pokazalo se – o svemu.
Počev od fotografija ljudi nejasno poznatih lica do savremenog romana modernog
mladog pisca, za koji je Ana Venjaminovna čula, ali ga nije čitala. Maša je donela
moderni roman očekujući mišljenje, ali joj je starica neočekivano održala
predavanje iz kojeg je Maša shvatila da moderni pisac nije pao s neba, imao je svoje
prethodnike o kojima ona nije ni sanjala, i uopšte, svaka knjiga se oslanja na nešto
što je bilo napisano i rečeno pre nje... Jednom rečju, Mašu je porazilo to otkriće, a
Anu Venjaminovnu je s druge strane porazilo saznanje kako se loše predaje
književnost u današnjim školama. Od trenutka tog zajedničkog otkrića pred njima
se otvorilo nepresušno polje za plodonosne razgovore. Devojka, koja je imala
sasvim zavidan uspeh iz matematike, fizike i hemije, određena da upiše saobraćajni
fakultet, tu nedaleko, na deset minuta hoda preko ulice, koji je, uzgred, završio i
njen otac, sasvim je promenila orijentaciju: sve više ju je privlačila literatura i što je
sasvim neočekivano, njeno jako srce, ranije neosetljivo za bilo kakve književno-
intelektualne tananosti, najednom se okrenulo poeziji...
I Ana Venjaminovna je počela da je obrazuje... i to na veoma poseban i
neekonomičan način: nikada nije davala Maši pohabane knjige iz svoje biblioteke,
već joj je satima čitala pesme, sa komentarima, pričama o biografijama pesnika, o
njihovim odnosima – o njihovoj vezanosti, svađama i ljubavnim romansama. Stara
profesorka odlikovala se neverovatnom memorijom. Znala je napamet čitave
pesničke zbirke, i poznatih pesnika i manje poznatih, i onih koji su se izgubili u
senci velikih imena. S vremenom je polako počelo da se nazire da je i sama Ana
Venjaminovna – pesnik. Pesnik, doduše, koji nikada nije štampao svoje pesme.
Maša je svojim prefinjenim srcem naučila da pogađa kada profesorka počinje da
govori svoje vlastite stihove. I nije grešila. U takvim slučajevima Ana Venjaminovna
bi, kad bi počinjala recitovanje „svojih”, malo prešla rukom preko čela, zatim
skupljala prste, zatvarala oči...
– A sada ovo, Mašo... Ponekad mi se čini da je vreme ove poezije prošlo... Ali
ona je neodvojiva od kulture. To je ono – iznutra...

Travom gustom, mirisnom i sedom

Obrasla je besplodna, vijugava dolina.
Beli se mleč. Slojevi razmekšane gline
Iskre se poput pisaljke od škriljaca, od liskuna...
 – I to su vaši stihovi? – bojažljivo bi pitala Maša. Ana Venjaminovna se
neodređeno smeškala:
– U vašim godinama bili su napisani, Mašo... Bilo mi je osamnaest, kakve su to
godine bile...
Maša je polako zapisivala pesme Ane Venjaminovne. I ona je imala odličnu
memoriju. Ana Venjaminovna je, nekako uprkos razboritosti svoje glave sa sedom i
retkom kosom, stihove pamtila mnogo bolje nego sve ostalo. Ona je već pošla tim
nepovratnim putem kada je bilo sve teže setiti se da li je popila jutarnji lek,
isključila šporet ili povukla vodu u toaletu, a stihovi stoje u kasetama sećanja tako
čvrsto da umiru poslednji zajedno sa onim istim belančevinama koje omogućavaju
postojanje života...
Maša, naravno, nije bila jedini posetilac tog oronulog stana. Dolazili su učenici
raznih životnih doba, i oni prilično stari, i oni srednjih godina i
dvadesetogodišnjaci. Nisu dolazili često, jedino je Maša, koja je živela u susedstvu,
dolazila takoreći svaki dan.
Čudna stvar, Maša za svojih sedamnaest godina nije srela nikoga ni nalik na
Anu Venjaminovnu, a tu se odjednom pokazalo da takvih ljudi ima mnogo –
inteligentnih, lepo odevenih, načitanih, obrazovanih, duhovitih! O tom
poslednjem kvalitetu nije ni sanjala, on nije imao nikakve veze sa vicevima i šalama.
I kod ispoljene duhovitosti niko se nije kikotao do besvesti, samo su se diskretno
smeškali.
– Muškarac – to je nešto divno, ali zašto ga držati u kući? – istim takvim
osmehom postavljala je ironično pitanje Ana Venjaminovna svojoj bivšoj
aspirantkinji Ženji, ženi takođe u godinama, povodom peripetija njenog
komplikovanog života, a ova bi joj odmah odgovarala:
– Ana Venjaminovna, ja ne idem u komšiluk da pozajmljujem peglu, mleko za
kafu ili mikser, imam svoje. Zašto bih onda pozajmljivala muškarca?
– Ženječka, kako možete porediti muškarca sa peglom? Pegla gladi kada je to
vama potrebno, a muškarac kada je to potrebno njemu! – na to bi odmah Ana
Venjaminovna.
I Maša se topila od njihovih razgovora, možda ne toliko duhovitih, ali pitanja i
odgovori leteli su brzinom ping-pong loptice i Maša čak nije uvek uspevala da sledi
smisao te munjevite razmene. Nije znala da je taj laki dijalog, kao i stihovi, samo
deo dugogodišnje kulture koja nije nastala za godinu ili dve, već tokom niza
naraštaja koji su posećivali prijeme, dobrovoljne koncerte i, oprosti mi Bože,
univerzitete...
I citati su, kako se kasnije dosetila, zauzimali vrlo značajno mesto u tim
razgovorima. Kao da su osim običnog ruskog vladali još nekim jezikom zapretanim
unutar tog opšteprihvaćenog. Maša zato nije naučila da raspozna odakle, iz kakvih
knjiga potiču ti citati, ali je po intonaciji sagovornika bar naučila da oseti prisustvo
citata, navoda, aluzija...
Ponekad bi nailazio još neko, Maša bi tada sedala u ćošak i slušala. Nikako nije
umela da učestvuje u tim razgovorima pa je izlazila u kuhinju da pristavi čajnik i
donosila šoljice na ovalni sto, a kada bi gosti otišli, prala je te krhke šolje plašeći se
da ih ne okrnji. Bila je gotovo beslovesna figura, niko joj se nije ni obraćao jedino
joj je bivša poslediplomka Ženja, najsimpatičnija od svih, postavljala povremeno
nekakva strašna pitanja – da li je čitala Batjuškova, na primer... A njega nisu ni u
školi spominjali...
Najomiljenije vreme bili su večernji sati kada bi Maša odmah posle deset
dolazila kod Ane Venjaminovne – posle tri meseca druženja povereni su joj bili
ključevi od stana – smeštala se u čudnu stolicu na rasklapanje od koje su mogle da
se naprave male lestve, a domaćica sedela u svojoj strogoj fotelji sa uspravnim
leđima i tvrdim naslonom za ruke, jela svoju smešnu večeru – kašu od kefira – i
posle tajanstvene pauze počinjala da izgovara Maši pesme. Obično bi Ana
Venjaminovna počinjala ovako:
– A ovu pesmu Sergeja Mihajloviča Gorodeckog neobično je voleo Valerij
Jakovljevič Bijusov. Ovo je iz njegove prve zbirke. Čini mi se iz devetsto sedme...
Ana Venjaminovna je recitovala božanstveno, ne kao glumci, izražajno, već
profesorski, sa razumevanjem:

Ne vazduhom, već zlatom,

Tečnim zlatom
Preliven je svet.
Skovan bez čekića –
Tečnoga zlata
Miruje svet.

– A sada, kažite svoje – molila je Maša, i profesorka je spuštala svoje papirnate

kapke kao u kornjače i izgovarala polako uzvišeno zvučne reči, a Maša se iz sve
snage trudila da ih zapamti...
Roditelji joj nisu dozvolili da se upiše na humanističke nauke, a ni sama Maša
nije bila sigurna da će položiti prijemni. Celog leta se usrdno bavila matematikom i
fizikom, skoro svako veče je odlazila kod Ane Venjaminovne, koja se isto tako
vezala za nju, brinula se kad su počeli ispiti. Ali sve je dobro prošlo. Maša je položila
i roditelji su bili zadovoljni. Obećali su da će je nagraditi putovanjem u
inostranstvo, u Mađarsku. Majka je tamo imala neke poznanike još iz sovjetskog
vremena. Ali Maša je odbila da putuje – Ana Venjaminovna se loše osećala, zbog
žege koja je udarila krajem leta počele su da otiču njene tanke noge, bele kao mlečni
sladoled...
Maša nije otputovala u Mađarsku. Sredinom avgusta, posle teškog srčanog
napada, Anu Venjaminovnu smestili su u bolnicu. Maša je uspela da je poseti tri
puta, a kad je došla četvrti put, Anu Venjaminovnu nije zatekla u bolničkoj sobi,
njen krevet bio je bez posteljine a noćni ormarić u neredu – saopštili su joj da je
njena baka te noći umrla...
Maša skupi iz ormarića nekakve ženske i lekarske sitnice – nije ni razmislila
zašto to radi, kome sada treba načeti komad dečjeg sapuna, prosta kolonjska voda,
papirne maramice i valokordin... Sa dubokim poštovanjem uzela je i tri pesničke
zbirke uvijene u novinsku hartiju – odozgo je stajala stara zbirka Blokovih pesama
„Iza granice prošlih vremena”, izdanje Gržebina iz dvadesete godine... Iznad
sivkastog iscrtanog natpisa sa pesnikovim imenom žurnim i isprekidanim
rukopisom Ane Venjaminovne bilo je napisano olovkom: „S Bogom nova olovka
koju si mi podario...” I lako se moglo pretpostaviti da joj je lično Blok poklonio tu
olovku. Jedino se vreme nije slagalo, ona je bila rođena dvanaeste i devetsto
dvadesete bilo joj je svega osam godina...
Ceo dan je Maša presedela u stanu Ane Venjaminovne. Ljudi su se javljali, pitali,
dolazili. Predveče se sakupilo desetak ljudi: jedan rođak sa ženom, šefica katedre na
kojoj je Ana Venjaminovna nekada predavala, neke poznate i nepoznate žene i dva
bradata muškarca. Šefica katedre vodila je glavnu reč, ali je Ženja držala sve u
svojim rukama jer je ona dala novac za sahranu. Priličan novac, trista dolara. Sve se
obavljalo bez Maše i slagalo polako, samo po sebi, međutim, ključ od stana joj niko
nije tražio i ona ga nije ni davala. Zatim je prošla sahrana sa opelom u crkvi – tu se
odjednom stvorilo neviđeno mnogo sveta, oko dvesta ljudi – a deveti dan su
obeležili u stanu Ane Venjaminovne.
 Postariji rođak koji je nameravao da se preseli u nasleđeni stan držao se po
strani: njega nisu poznavali prijatelji i učenici Ane Venjaminovne, a ni on njih.
Maša se tužno prisećala kako Ana Venjaminovna nije imala nikakav porodični
život, samo je predavala književnost. I primetila je odmah da je tužan i prašnjav
stan posle njene smrti postao sasvim sirotinjski. Verovatno zato što je zavese, koje
su uvek bile navučene, neko raskrilio i na kosim zracima avgustovske svetlosti
otkrila se ničim prikrivena sirotinja. I sto je izgledao sirotinjski, a i taj rođak...
A dok je Ana Venjaminovna bila živa taj stari stan delovao je raskošno – mislila
je Maša u nedoumici.
Ceo mesec do rođakovog useljenja Maša je povremeno dolazila u stan, sedala na
svoju stolicu-lestvicu, sa police nasumice uzimala bilo koju knjigu zavijenu u
novine, i čitala. Treba znati da je za vreme njihovog, u razmerama ljudskog života,
veoma kratkog poznanstva, Maša naučila da čita poeziju. Još nije naučila da je
razume, ali da čita i sluša – jeste... Cela ta biblioteka ide na katedru – to je bila
profesorkina volja. Ali Maša je imala svesku – pesme same Ane Venjaminovne koje
je sačuvala i zapisala po sećanju... Ona ih je takođe znala napamet.
Maša je već pohađala predavanja na Saobraćajnom fakultetu, ali još nikako nije
mogla da dođe k sebi. Susret sa Anom Venjaminovnom, kako se sada prisećala,
postao je glavno uporište njene, Mašine, biografije i posle profesorkine smrti nikada
više neće imati tako čarobnog starijeg prijatelja.... Uveče na četrdeseti dan došla je u
stan Ane Venjaminovne i odlučila da toga dana najzad vrati ključeve. Bilo je oko
dvadesetak ljudi. Rođak je od dve daske napravio klupe i narod je nekako posedao. I
svi su o Ani Venjaminovnoj govorili veoma lepo tako da je Maša u nekoliko navrata
nečujno zaplakala. Popila je dosta vina i njeno rumeno lice se sada zajapurilo. Sve
vreme je čekala da neko kaže kako je Ana Venjaminovna bila izuzetan pesnik, ali
niko o tome ni reči nije prozborio. I tada je, nadvladavši svoju stidljivost i
sputanost, isključivo u ime uspostavljanja posmrtne pravde, dohvatila vlažnim
rukama iz novog studentskog ruksaka svoju ručno izrađenu svesku i pocrvenevši
tako da je i bez toga njeno crveno lice dobilo čak sivskastu nijansu, izgovorila:
– Evo ja imam čitavu svesku stihova koje je napisala sama Ana Venjaminovna.
Nikada ih nije štampala. A kada sam je pitala zašto, odgovorila je samo ovo: „Ah,
sve je to tako beznačajno”. Ali ja mislim da su pesme veoma značajne. Čak su
odlične, mada ih nikada nije objavila.
I Maša počne da čita prvu, gde je gusta trava mirisna i seda, zatim o zlatnom
ptičaru u zagrobnom gaju, potom još i još... Nije podizala pogled, ali kad je čitala
najvažniju od svih pesama koja je počinjala rečima: „Ime tvoje je – ptica u ruci, ime
tvoje je – lednik na jeziku...” osetila je neku nelagodu... Stala je i pogledala naokolo.
Neko se bezvučno smejao. Neko se u nedoumici došaptavao sa susedom. I uopšte,
bilo je vrlo neugodno i pauza je tako dugo trajala. Onda je Ženja, najsimpatičnija
od svih, ustala sa peharom vina:
– Hoću da nazdravim. Ovde danas nema tako mnogo sveta, ali mi znamo kako
je Ana Venjaminovna umela da privuče ljude k sebi. Hoću da popijem za sve one
koje je podarila bogatstvom svoje duše, za njene najstarije i za najmlađe prijatelje... I
da nikada ne zaboravimo ono važno što nam je svima dala...
Svi su ustali raspravljajući treba li ili ne treba da se kucaju u toj prilici, neko je s
nekim većao u nedoumici ili čak razdražljivo, i Maša je osetila da neprijatna
nelagoda nije prošla, a Ženja je govorila bez prestanka sve dok se nije promenila
tema i dok nisu prešli na uspomene iz davnih dana...
Rođak Ane Venjaminovne loše se osećao pa je otišao uz izvinjenje, a prethodno
se dogovorio s Mašom da ona opere sudove posle gostiju, da ostavi ključ na stolu i
zalupi vrata.
Gosti su se razišli, jedino su Ženja i Maša ostale da pospreme sudove. Prvo su
odnele sve čašice i šoljice u kujnu i poređale ih na kuhinjski sto. Onda je Ženja sela i
zapalila cigaretu. Maša je takođe ponekad pušila, ali ne pred odraslima. Ipak, sad je i
ona zapalila. Htela je nešto da upita Ženju, međutim, nikako nije znala kako da
postavi pitanje. Ženja je to učinila sama:
– Mašenjka, a kako ste došli do toga da su to pesme Ane Venjaminovne?
– Ona sama mi je to kazala – odgovori Maša, već sigurna da će se sada sve
razjasniti.
– I vi u to verujete?
– Pa, naravno – Maša donese svoju torbu, uze svesku, a onda odjednom shvati
da su sve pesme napisane njenom rukom i da Ženja može da ne poveruje da ih je
stvarno napisala Ana Venjaminovna.
– Ja sam ih samo zapisala. Ona mi ih je mnogo puta čitala. Sve ih je napisala u
mladosti – počne da se pravda Maša, privijajući svesku na grudi. Ali Ženja pruži
ruku i Maša joj pruži sivu svesku na kojoj je crnim debelim flomasterom bilo
napisano: „Pesme Ane Venjaminovne”.
Ženja je ćutke posmatrala svesku i pomalo se smeškala kao nekim davnim
prijatnim uspomenama.
– Pa dobre su te pesme... – očajno prošapta Maša. – Uopšte nisu loše...
Ženja odloži svesku, zaklopi je i izgovori:
– „Evo ove sive sveske sa mojim dečjim stihovima...”
– I u čemu je stvar? – ne izdrža Maša i ponovo dobi onu crvenoplavu boju,
kakvom niko osim nje nije umeo da pocrveni.
– Vidite Mašenjka – poče Ženja – prvu pesmu u toj svesci napisao je
Maksimilijan Vološin, a poslednju – Marina Cvetajeva. I ostale takođe pripadaju
raznim više ili manje poznatim pesnicima. Tako da je to mali nesporazum. I Ana
Venjaminovna nije mogla to da ne zna. Vi niste nešto dobro razumeli od onoga što
Vam je govorila.
– Nije tako, časna reč – plane Maša. – Sve sam dobro razumela. Ona mi je sama
govorila... davala do znanja... da su to njene pesme.
I tek tada Maša shvati kako je idiotski izgledala pred svim tim toliko
obrazovanim ljudima kada je navalila da čita pesme... Ona odjuri u kupatilo i
zarida. Ženja je pokušavala da je uteši, ali Maša je stavila rezu i dugo nije izlazila.
Ženja je oprala sve sudove, zatim zakucala na vrata kupatila. Maša je izašla sa
licem naduvenim kao u davljenika. Ženja je zagrli:
– Nemoj tako da se žalostiš. Ni sama ne razumem zašto je to učinila. Znaš, Ana
Venjaminovna nije bila običan čovek, imala je velike ambicije i u nekom smislu
neostvarene... Razumeš?
– Ne plačem ja zbog toga... Ona je bila prvi pravi intelektualac koga sam srela u
životu... Ona mi je otkrila takav svet... i sve pokvarila... prosto upropastila...
Nikada, nikada Maša neće napustiti svoj Saobraćajni fakultet niti će zameniti
svoju profesiju za humanističku. I nikada jadna Maša neće shvatiti zašto je ta
visokoobrazovana dama s njom zbila tako neslanu šalu. To neće shvatiti ni šefica
katedre, ni rođak, ni svi drugi gosti koji su bili na četrdesetodnevnom pomenu. Svi
će oni ostati duboko ubeđeni da je ta inženjerska kćerka sa grubim licem i debelim
nogama potpuna idiotkinja koja je pogrešno razumela Anu Venjaminovnu i
pripisala joj nešto što ne bi bilo ni na kraj pameti inteligentnoj profesorki...
Ženja je koračala prema metrou kroz onaj isti park u kojem su se nekada
upoznale nasamarena devojka Maša i ugledna dama koja je pedeset godina
predavala rusku poeziju, i pokušavala da shvati zašto je to profesorka učinila.
Možda je Ana Venjaminovna poželela da bar jednom u životu oseti ono što
preživljava i veliki pesnik i najništavniji skriboman kada recituje svoje pesme pred
publikom i oseća povratne emocije u povodljivim i prostodušnim srcima? Ali to
sada niko neće saznati.
 SREĆAN SLUČAJ

Na samom početku devedesetih godina prošlog veka, čiji je kraj bio obeležen
nepristojnom i teško objašnjivom pompom, mnogi ljudi intelektualnog staleža
preživljavali su velike teškoće vezane sa krah tri velika kita ili slona ili „tri izvora –
tri sastavna dela” bilo kakvog organizovanog života. Dogmatski način mišljenja je
toliko pukao da se i sama Sveta Trojica poljuljala. I mnogi ljudi počeli su da tonu.
Neki su sasvim potonuli, ali su zato neki naučili da plivaju, a postojali su i takvi koji
su se u posrnulom svetu snašli i počeli da plivaju još bolje.
Ženja je zabatalila akademsku nauku, pljunula na monografiju, na
neodbranjenu doktorsku disertaciju i prešla na televiziju. U početku je uspešno
radila u obrazovnom programu, posle godinu dana se pokazalo da tekstove za
emisije učenja stranih jezika proizvodi kao što peče palačinke i počela je da piše za
drugu redakciju scenarija za dokumentarne filmove. I to ne gore od drugih, možda i
bolje. Stekla je poznanike na svim spratovima. A kada je napisala divan scenario za
dokumentarni film za gruzijskog reditelja koga je dobro znala još iz mladosti,
dobila je jednu sjajnu ponudu. Delikatnu. I ne zvaničnim putem već preko
prijatelja. Strogo govoreći, da bi se dobila takva ponuda za to je trebalo i doplatiti.
Ali scenaristi, sve da su i hteli da plate, nisu znali kako se to radi. A za taj posao bilo
je potrebno obavezno znanje jednog od tri evropska jezika – nemačkog, francuskog,
ili, u najgorem slučaju, engleskog. Ženja je najbolje znala nemački, a i engleski kako-
tako.
Porudžbina je došla iz Švajcarske i reditelj koji se spremao da snimi taj delikatan
film bio je rođeni Švajcarac. Da bi napisao scenario bila mu je potrebna
scenaristkinja koja je vladala jednim od tih dostupnih jezika, uz to, bilo je poželjno
da lako stvara kontakte i da bude, obavezno, Ruskinja. Delikatnost posla bila je u
tome što je film trebalo da govori o ruskim prostitutkama u Švajcarskoj.
Taj isti švajcarski reditelj koji se zvao Mišel, zbog svoje urođene švajcarske
naivnosti, napisao je zvanično pismo televiziji, gde su se glavni urednici prvo
uzbudili, zatim razleteli, onda se posavetovali, pa – otkazali. Naivnom Švajcarcu su
iskusniji drugovi objasnili da se to tako ne radi, i on preko ambasade nađe neke
poznanike iz kulturnih krugova, one koji su opet pročešljali po svojim poznanicima
i predlog je na kraju pao na Ženju. Mišel doleti u Moskvu zajedno sa svojim
producentom, pozove Ženju u „Metropol”, gde je odseo, i tu, za vreme dugačkog
ručka, prorade ceo plan na švajcarskom jeziku, koji je u datom slučaju bio
nemački...
Treba reći da je Ženja malo znala o životu ruskih prostitutki, a još manje o
predstavnicama te opasne profesije u inostranstvu. Mišel se pokazao kao pravi
pesnik koji opeva propalice, uličarke i prostitutke svih država i naroda. Stekao se
utisak da ih je on sve zavoleo još od najranije mladosti, kao klijent. Ali on to nije ni
krio.
– Sa ženama iz drugog sveta nikada mi se ništa lepo ne dešava – žalio se Mišel.
– Ali nisi ni probao – replicirao je ćutljivi producent sa sjajnom ružičastom
ćelom, pažljivo ukrojenom usred guste tamne kose.
– Probao sam, Luj, probao, i ti to vrlo dobro znaš! – odmahne Mišel. Tako ga je
obuzela ta tema da se razgovor nikako nije okretao na konkretne probleme koje je
Ženja trebalo da rešava.
– Ruske devojke su najlepše! – izjavi on Ženji. – To je slovenska mekoća, tiha
ženstvenost. Pepeljasta kosa – takvu nemaju ni Skandinavke, one su prosto
bezbojne – ni blondinke Anglosaksonke. Nevolja je u tome što nijedna Ruskinja ne
zna dobro strane jezike, a da bi se snimio dokumentarni film one treba da govore.
O svojoj sudbini, nijanse i tako to... Ameri pričaju svoje sudbine nekako šablonski.
Ali, kakve su samo to devojke! Svaka je – pravi brilijant! Razumeš šta očekujem od
tebe?
Pucketao je prstima, cmakao usnama vazduh, čak je pomalo mrdao ušima. Bio
je, uopšte, neobično simpatičan i krasio ga je izuzetni radni entuzijazam.
Ženja je i ranije bila u prilici da radi sa strancima, pa je imala izvesnu predstavu o
stereotipu poslovnog Engleza, ljubaznog Francuza i priprostog Nemca. Švajcarac je
prilično podsećao na Francuza, bio je plavook, i imao je tamnoružičastu boju lica
skijaša. I ličio je na Alena Delona. Iz njega je zračila vedra i pomalo neshvatljiva
energija.
– Ne razumem – meko primeti Ženja – a inače prilično razumem stvari.
 – Pokazaću ti svoje filmove i razumećeš šta mi treba. Luj, dogovori se u
„Mosfilmu” za salu i pokaži Ženji našu produkciju.
Kako se ispostavilo, on je već snimio nekoliko filmova o prostitutkama. Prvi o
devojkama poreklom iz Afrike, zatim o Kineskinjama, koje su stari zanat pomešale
sa akrobatikom, a nedavno je proživeo pola godine u Japanu, gde je doživeo
profesionalni neuspeh – uspeo je da snimi film o gejšama, ali se pred kraj dogodio
veliki skandal i Japanci su konfiskovali traku.
– Objasniću ti šta mi treba: priča svake devojke. Prava priča. Meni to ne govore.
Ja sa njima imam druge odnose i neće sve da mi kažu. Imaju svoje principe. Treba
mi: prvo – prava priča, drugo – otkriti imaju li svodnika. To mi je veoma važno. Na
čemu se to drži, samo na novcu ili vezanosti za nekog. I treće – lični život. To mi je
najzanimljivije – lični život prostitutki...
I tako se Ženja pogodila da istražuje lični život ruske prostitutke u pečalbi.
Odlučili su da to istraživanje zakažu za početak maja, za praznik radnog naroda,
kada svi praznuju, a prostitutke imaju najtežu radnu smenu. Tako je kod nas. A
kod njih? Ženja je uzela još jednu nedelju od odmora. Obećali su joj da će
švajcarsku vizu dobiti za dva dana.
Ukućane je obavestila o svom putu tek na dan kada je dobila karte. Muž je samo
vrisnuo kad je saznao za cilj službenog puta. Zato su se sinovi radovali iz sveg srca:
upozoravali su je na opasnosti, davali korisne savete za razne situacije, ohrabrivali
je. Ženji je bilo drago što su njeni odnosi sa decom tako malo podsećali na njene
vlastite odnose sa roditeljima pred kojima se čak reč „prostitutka” nije smela
izgovoriti.
Avion je u polasku kasnio čitav sat i Ženja je počela da se brine još u putu:
možda je niko neće sačekati. Producent Leo, koji je trebalo da je dočeka, kasnio je
takođe pola sata. Zato što je kasnio avion, objasnio je Ženji. Strašno je žurio jer je
odmah morao ponovo da se vrati na aerodrom, sada da sačeka svoju ženu, igračicu
iz Indije, posle polugodišnje obuke na kursevima indijskog plesa. Ali i njen avion je
kasnio, kasnio je čak više od zvaničnog obaveštenja. Po redu letenja trebalo je da
sleti dva sata pre Ženjinog... Sve je to kod Ženje stvaralo nedoumicu: bedem
evropske preciznosti i konzervativizma se poljuljao – red letenja se nije poklapao, a
žene pristojne gospode igrale su indijske plesove...
Bilo je već dosta kasno i kako Ženja nije okretala glavu u pravcu prozora
automobila, ništa nije videla. Prvo što je videla bio je ružan patuljak veličine
osrednjeg psa lutalice, koji je stajao u pozi portira pored masivnih vrata koja su,
usled blizine sa patuljkom, izgledala velelepna. Luj je pozvonio. Čekali su nekoliko
trenutaka. Najzad im otvori teška vrata spečena stara dama sa novim zubima u
starim usnama: – Uđite.
– Cirih je – sumanut grad. Ovde u podzemnim hodnicima ima toliko zlata da
bi se svi ovdašnji putevi mogli popločati. A šolja čaja košta pet dolara. Zato mi
obično iznajmljujemo sobu našim saradnicima u ovom pansionu. To ćeš shvatiti
već sutra... – izgovori Luj i ugura kofer preko praga. – Mišel će se pojaviti kasnije,
on večeras stiže iz Pariza i planira da već večeras radi s tobom...
Ženja čak nije uspela ni da ga upita: kako danas, noću?
Soba je bila majušna, čista, sa velikim krevetom i uzglavljem na kojem je stajala
čudnovata lampa opet sa patuljkom. Drugog patuljka našla je u toaletu – tamo se
smestio na polici ispod ogledala, udvajajući tako svoje čari.
Ženja se umila, povešala u orman tri kostima – jedan, najlepši, pozajmila je od
prijateljice. Sobi je pripadala i mala kuhinja, pre ugao sa šporetom i sudoperom.
Ženja pristavi čajnik. Bilo je skoro jedanaest, nikakav Mišel se nije pojavio i ona
odluči da popije čaj i odmah legne u krevet. Utom zazvoni telefon. Ona podigne
slušalicu. Bio je to Mišel:
– Ženja, silazi. Sada ćemo večerati i krenuti na posao.
Dočekao ju je u prizemlju i poleteo da je poljubi kao stari prijatelj posle dugog
rastanka. Mirisao je ne na parfeme, ne na cveće. „Na bogatstvo” – dosetila se Ženja.
Njegova živahnost i radost bili su iskreni.
Smestio je Ženju u neka niska kola i povezao. U nečemu se suštinski promenio
od njihovog poslednjeg susreta u Moskvi, ali Ženja nikako nije mogla da ulovi u
čemu. U nevelikom restoranu celokupno osoblje se pozdravljalo sa Mišelom kao sa
starim poznanikom, a kada su seli za jedan stočić prišao je gazda i oni se izljubiše.
Gazda je govorio francuski. Ženja je dokučila da se dogovaraju o nekakvoj hrani.
Kad se gazda udaljio, Mišel kaza:
– Gazda je Parižanin. Živi u Cirihu više od trideset godina. I strašno mu je
dosadno... Mrzim Švajcarsku. To je mesto gde ne postoji ljubav. Nikakva i nigde.
Zemlja gluvih i nemih. Sama ćeš se uveriti – i njegove oči sevnu crnim zrcalnim
sjajem.
– A, pa to je! Oči su mu u Moskvi bile plave. A sad su crne... ali, to nije moguće.
Ili sam ja poludela? Ali sigurno, sigurno su bile plave... Dobro, sada nisam sama,
pogledaću film, odluči Ženja.
Potom je pojela salatu od šumskih gljiva i pačije džigerice. U njoj je bilo toliko
toga nepoznatog. Ukus – neopisiv. Mišel poruči nekoliko jela, ali nijedno nije
okusio. Naterao je Ženju da poruči desert, kaže tu prave nešto čarobno. To se
pokazalo zaista čarobno, ali joj nije bilo jasno šta je...
– Treba da se presvučeš – Mišel podignu rever njenog sakoa. Kostim je bio
italijanski, prema Ženjinim shvatanjima veoma pristojan, prijatne kestenjaste boje.
– Jesi li ponela večernju toaletu?
Ženja odrečno klimne glavom.
– Nisi me upozorio...
Ženja nije ni imala nikakvih večernjih haljina. U moskovskom životu – šta će
joj?
– Ženja, ti si divna. Kako ja volim vas, Ruskinje... izabraćemo nešto za tebe...
I ponovo sednu u kola i krenu u nepoznatom pravcu. Ženja ništa nije pitala:
neka bude šta bude.
Mišel ju je doveo u jedan veliki stan prepun afričkih skulptura i dragog kamenja
čudnog izgleda.
– Kako ti se dopada? U Crnoj Gori sam otkrio ovog umetnika. Seoski kovač.
Potpuno otkačen. Ide u jednom istom odelu dok se ne raspadne. A svoja čudesa
kuje samo noću. U starom mlinu. Balkanska muka, zar ne?
San se nastavio i ne može se reći da je bio posebno prijatan: zanimljivo, ali
uznemirujuće. Mišel provede Ženju u dubinu stana, otvori vrata jedne sobe bez
prozora sa dugačkim zidom u ogledalima, odškrine deo zida – tamo su na
vešalicama visile haljine kao u butiku.
„Garderoba” – doseti se Ženja.
– Moja žena Esperansa je već pola godine u bolnici. To je njena odeća. Uzećemo
od nje – on probere nežnim pokretima krpe koje su visile, izvuče nešto plavo. –
Ona nosi broj osam, ti verovatno dvanaest. Ali Esperansa je veoma volela široke
haljine... Evo – on skine sa vešalice jednu plavu – od Balansijage. Probaj.
Ženja skine sako, suknju, to je bilo prirodno, on se ponašao kao profesionalac,
posmatrao je Ženju zainteresovano, ali prijateljski. Ona se zagnjurila u plavu vreću,
i smatrala da petnaest godina razlike u njihovim godinama dopušta taj stepen
slobode...
– Odlično – odobri Mišel i pogleda na sat. – Hajdemo...
 I opet Ženja nije ništa pitala: ni o ženi, ni o bolnici, on u Moskvi o tome nije ni
reč rekao, samo o prostitutkama... Nije ni znala da je oženjen. I još je pomislila: je li
moguće da sam još jutros kuvala kašu u svojoj Butirskoj ulici?
– Ovde je blizu.
Vozili su se desetak minuta. Zatim su stali. Mišel malo protrlja nosnu kost:
– Ne sećam se jesam li ti rekao... Znaš, u Švajcarskoj je prostitucija zvanično
zabranjena. Postoje noćni klubovi, kabarei, barovi gde rade devojke. Postoje
posebne ustanove – striptiz-klubovi. Većina prostitutki koje dolaze ovamo na rad
dolaze sa umetničkim vizama, kao artistkinje kabarea. Striptiz. Shvataš? Takvi
klubovi obično rade do tri noću. Devojka može iznajmiti sebi klijenta „za posle”.
To je njena lična stvar i to se ne oporezuje – ako je ne prijave. Ruskinje su u
najtežem položaju – većina devojaka zavisi od ruske mafije. To jest, mafija uzima
gotovo sve što devojke zarade. I praktično je nemoguće osloboditi ih se. Želeo bih
da im nekako pomognem. Situacija je opasna, za njih bi bilo daleko bolje kada bi
legalizovali prostituciju. Što je društvo više u toku, lakše se radi. Razumeš na šta
mislim. Ovde imam jednu poznanicu Ruskinju, Tamaru. Ako je slobodna posle
nastupa, porazgovaraćeš s njom...
Mišela su svi poznavali – čuvar na ulazu mu je mahnuo rukom i rekao nešto
sasvim tiho. Mišel mu je odgovorio i obojica su se nasmejali. Ženji se učinilo da je
šala bila na njen račun. Pa naravno, ja sam ovde kao tulski samovar – dovezli su
me...
Ušli su u nisku polutamnu prostoriju u kojoj su stolice bile poređane ukrug – u
centru je bilo nešto slično manježu, sa lotrama uvijenim girlandama koje su se
spuštale sa plafona. Prostor je ispunjavala neka poluistočna, čudnovata muzika.
Nije bilo mnogo sveta, polovina stolica bila je prazna. Na nekima su sedele devojke
bez klijenata. Kao da su se družile među sobom. Jedna, Azijatkinja, klimne Mišelu
glavom, druga, tamnoputa, priđe stoliću. Mišel upita za Ruskinju Tamaru. Ova
potvrdno klimne glavom.
Tamara je, kako se ispostavilo, bila zauzeta klijentom. Samo što je završila svoj
nastup, gost ju je pozvao na piće. Sedeli su za jednim malim udaljenim stolom.
Ženja je iz daljine posmatrala rusku devojku – ona je osedlala stolicu bokom, kao
amazonka konja. Tanke sjajne noge svetlele su kao da su premazane lakom. Ili ima
specijalne čarape, ili ih je namazala pomadom, dvoumila se Ženja.
Mišel poruči vino, ali vinsku kartu nije vratio konobaru već je pokaza Ženji:
 – Vidiš cene?
Ali, Ženja se teško snalazila sa stranom valutom i Mišel joj objasni: veliki deo
prihoda potiče upravo od trgovine pićima koja ovde prodaju po deset puta većoj
ceni od uobičajene. Flaša prosečnog šampanjca je oko trista dolara. U tom klubu se
ne plaća ulaz, ali odmah nude piće. I prvom čašom vina klijent plati ulaznicu.
Devojke u tom klubu rade u dve kategorije: one koje imaju nastup i statiskinje.
– Evo! – pokaza Mišel na manjež gde se upalilo svetlo. – Sada će biti tačka. Ovu
ni ja nisam video. Ranije nije bilo trapeza.
Začu se muzika i pojaviše se dve visoke devojke, jedna u crvenom kupaćem
kostimu i providnom dugačkom ogrtaču, druga u istom takvom crnom.
– Obe su travestiti. Jesi li ih prepoznala? To je najbolji striptiz. Čuo sam za njih,
iz Argentine su.
– Hoćeš da kažeš da su muškarci? – izbezumi se Ženja, daleka od takvog života.
– Bili su muškarci – objasni Mišel. – A sada su bezuslovno žene. I toliko se
naslađuju tom svojom ženskom prirodom, kako prirodne žene nikad ne mogu...
Videćeš sama.
Travestiti su počeli da ljuljaju lestve i ljuljali su se s njima i sami, a onda su se
spleli rukama i nogama u nekakvu složenu figuru, priljubili se uz lestvice, ogrtači su
se vijorili, a kosa plivala kroz vazduh u ritmu usporenog gibanja. Polako su počeli
da se penju trudeći se da sačuvaju složeno prepletene ruke i noge. Onda su sa visine
pali njihovi providni ogrtači. Tamo na vrhu su se odvojili i počeli jedan sa drugog
da skidaju, sa strašću – grudnjake, steznike, gaćice, ispod kojih se pokazala bujna
tetovirana šara na najintimnijem delu. A onda su već sasvim goli počeli da se
spuštaju niz lestvice igrajući grudima, stomacima i zadnjicama. Ženja ih je gledala
raširenih očiju trudeći se da primeti makar nekakav trag njihovog bivšeg pola.
Možda su jedino šake kod jednog bile suviše krupne za devojku.
– Mišel, a kako si odmah pogodio da su travestiti? Postoje li neki posebni znaci?
– tiho upita Ženja i Mišel sa žarom stade da objašnjava:
– Ima nekoliko veoma vidnih znakova. Obrati pažnju na veličinu nogu i ruku.
To se ne može preraditi. Onda – reljef mišića ramena, to se teško uklanja. Ali
najvažniji je struk. Kod muškaraca je grudni koš cilindričan i ne sužava se prema
struku, a kod žena – konusan. I to je najsigurniji znak. Pogledaj još vrat – ponekad
se primeti jabučica, to se takođe hirurški ne uklanja. Radio sam nastup za travestite.
Za hirurge uopšte nije problem da dopumpaju grudi i stražnjicu. Postoje posebni
silikoni. Ispričaću ti posle. A evo i Tamare.
Prilazila im je krhka devojka na nesigurnim nogama, smešeći se besmislenim
osmehom. Mišel ustane, oni se poljube, i on predstavi Ženju:
– Moja prijateljica iz Moskve. Pričao sam joj o tebi, želela je da se upozna s
tobom. Zove se Ženja.
Ženja je posmatrala Tamaru široko otvorenih očiju. Spoljašnjost je bila dirljiva
– usta dečja, oči – okrugle, kosa – svijena u punđu na vrhu, a ružičaste uši su
smešno izranjale iz majušne glave. Sigurno je odavno napunila osamnaest, a izraz
lica – dečji.
– Baš iz Moskve! Stvarno! A ja tamo nikada nisam bila. U Helsinkiju sam bila, u
Stokholmu, u Parizu takođe. A u Moskvi nisam. Ja sam iz Harkova. Znate? –
naglasak je bio ukrajinski, veoma jasan.
– Hoćeš li da popiješ nešto, Tamara? – upita Mišel.
– Ne, neću da pijem. Ali ti, Mišel, poruči, neka stoji. – I obrati se Ženji: A jeste
li ovde na dugo? Da radite ili drugo nešto?
– Ovde sam u gostima, na desetak dana. Da vidim kako vi ovde živite –
nasmešila se Ženja i kao da je pritom namignula. U svakom slučaju napravila je
nekakav pokret očima da ga ne vidi Mišel – samo mi, žene.
Taj mig imao je čarobno dejstvo – Tamara je odmah zaštektala na ruskom:
– A zašto ne ostaneš? Znaš jezik, a još nisi stara. Ako dobiješ dozvolu za rad,
možeš i da zaradiš. Jedna iz Harkova radi ovde kao posluga, izdržava dve porodice,
sin je tamo i kola kupio. Švajcarci dobro plaćaju. Našima naravno manje, ali ipak se
dosta dobije. Znaš li ga odavno? Porazgovaraj s njim, pitaj ga. On je divan čovek,
svima pomaže. Je l’ da, Mišel? – i doda na nemačkom: – Kažem da si dobar dečko,
zar ne? – i ona pređe tankim prstom po njegovom crvenom vratu. On joj poljubi
ruku.
Čudno osećanje beskrajnog dubokog sna nije napuštalo Ženju: bilo je
zanimljivo, ali je htela da se probudi.
– A ti si ovde odavno? – upita Ženja.
– Godinu i po dana. Pre toga sam radila u Finskoj. Ovde sam do jeseni. Na jesen
idem. Imam ovde verenika, Švajcarca, on je bankar, tako da ću raditi do kraja
ugovora i kraj – Tamara se osmehne pobedničkim osmehom, zabaci glavu, punđa
se rasplete, ona ispi čašu šampanjca i učini nehajan pokret prema Mišelu. – Poruči
još...
 Mišel ustane:
– Idem do bara da poručim.
Ostavio ih je same da slobodnu započnu razgovor.
– Kako ti je samo krenulo, mladoženju si našla... – odobri joj Ženja. – A je l’
simpatičan?
– Kazala sam ti već, Švajcarac. Oni su svi simpatični. Svi su bogati, škrti, vole
čistoću. Tupavi su – ne razumeju život, ali zarađuju. Meni se posrećilo, moj nije iz
proste familije, njemu je čak deda u banci radio. I nije škrt – ona ispruži iznemoglu
ruku, na srednjem prstu sijao se prsten. – Vidiš? Poklonio mi je.
– A znaju li tvoji kod kuće da se ovde udaješ? – zabaci Ženja udicu na stranu
ukrajinske prošlosti.
– Kažeš... kod kuće! Gde mi je ta kuća... Iz kuće sam otišla pre deset godina.
Nisam ni četrnaestu bila napunila.
– Sa četrnaest godina? Svađe s roditeljima?
– Svađe! – frknu devojka. – Majka mi je bila čisto zlato. A otac kapetan, stalno
u beloj uniformi, kačket sa morskim rakom...
Ona stane, nekakva misao joj sine u majušnoj glavi:
– Tada smo živeli u Sevastopolju. Nesreća se desila na brodu, otac nastrada. Ja
sam još bila mala. Mama lepotica, posle godinu dana se preudala. A očuh je očuh,
razumeš. Šljam. Tukao me je nizašta. Vezivao za krevet. Mati je radila u smenama.
Pred njom se pravio, a čim ona ode, on navali. Zver. Sadista. Nisam se žalila majci,
bilo mi je žao nje. Kad sam porasla, počeo je da mi dosađuje. Kad god se napije,
navali. Silovao me je kad god je stigao i pobegla sam od kuće. A ti pitaš – znaju li
kod kuće?
– Sirotice... napatila si se... – saosećala je s njom Ženja.
Tamara se zvala Zina i stvarno je bila paćenica. Nije poticala iz Harkova, već iz
fabričkog grada Rubežno iz Harkovske oblasti, hemijska industrija, i mama nije bila
čisto zlato već radnica u proizvodnji, pijanica, sama samcata, a otac sa belim
kačketom bio je čisti plod mašte, kao i očuh koji ju je silovao u detinjstvu – ali sve je
to Ženja saznala posle dva dana kada je šetala sa Tamarom po obali Limata.
– Da. Svačega je bilo. Živela sam kod tetke u Bijansku – radila, učila. I srela
jednog mladića. Bio je bogat, lep. Bila je to ljubav. Odlučili smo da se venčamo. Već
smo bili zakazali. Kupio mi je belu haljinu, cipele, sve što treba. Naručili smo
svadbu za sto ljudi. Samo su cveće doneli za hiljadu dolara... I na dan svadbe, izjutra,
njega ubiju u kolima zajedno sa šoferom i telohraniteljem...
Tamara obrisa malu suzu iz ugla oka. Popravi kosu, ponovo se pokazaše okrugle
mišije uši. Ruke su joj bile kratkoprste sa dugim nalepljenim noktima. Nije više bila
tako mlada, ali je dečji izraz lica bio dirljiviji od našminkanih modrica oko očiju...
Ženji se srce slamalo od žalosti: nema ni trideset godina, a još priča bajke...
– Ovde u Cirihu imam drugaricu Ljudu iz Moskve, ona je ranije isto bila u
našem biznisu, ne u našem klubu već u „Veneciji”. Već je dve godine kako se udala.
Muž joj je bankar, naputovala se s njim. Imaju dve kuće, jednu u Cirihu, drugu u
Milanu. Ljuda je, naravno, prva klasa, govori četiri jezika, ona sve zna – može da
priča i o muzici i o slikarstvu. Prošle godine je putovala kući. A to niko od nas sebi
ne može da priušti.
– Zašto, je l’ mnogo skupo? – postavi Ženja strašno glupo pitanje i Tamara
počne da se kikoće.
– Šta je tu „skupo”? Skupo je samo po sebi. Opasno je! Jer nazad ne bi pustili.
Mi ovde svi sastavljamo kraj s krajem. Dve hiljade za stan. Naša odeća je užasno
skupa, svake gaćice su stotina, prsluk – od trista pa nadalje. Kupiš krem-šampon i
sve se istopi – onda se trgne i raširi prste. – Ali ja, naravno, imam mušterije. Čak i
pre Franca, moga mladoženje, imala sam klijente... Za sto franaka nisam išla,
hiljadu franaka je noć. Ali uopšte ovde nije tako jednostavno živeti...
– A nisi razmišljala da se vratiš? – opet izgovori glupost Ženja, i Tamara se
zasmeja tako glasno da se par koji je sedeo pored njih okrenuo.
– Šta ti je, jesi li bolesna? Šta ja tamo da radim? Da idem na železničku stanicu?
Ovde imam profesiju, biznis, radim u kabareu! A tamo će proći hiljadu godina dok
dođu do kulturnog života. A možda uopšte nikada...
Za sto su odavno doneli šampanjac. Tamara ga je automatski ispila tako da nije
ni primetila.
„Alkoholičarka u početnom stadijumu” – doseti se Ženja.
Mišel je sedeo za barom sa Marokankom koja im je na početku pozvala Tamaru.
Marokanka je bila prava lepotica. Ženja je Mišelu dala znak očima. Tamara je
razumela taj pogled.
– I koga tu sve nema – crnoguzih i kosookih. Moja drugarica i ja smo u početku
iznajmile sobu sa dve crnkinje. Kako su proste, nemam reči. Jele su sirovo meso!
Jedna je posle umrla. A druga otputovala. I mi naše devojke uselimo – onda se trgne
– ali to je bilo davno, ja sada sama iznajmljujem svoj stan...
 Čuvar na ulazu dao je Tamari znak. Ona zadrhta.
– Ti svrati. Uzmi od Mišela moj telefon, hoćeš da prošetamo danju. Pokazaću ti
Cirih...
Čuvar mahne još jedanput i ona krene ka izlazu. Tamo ju je čekao čovek u
tamnom ogrtaču...
Sledeći dan je sasvim propao – Ženju je bolela glava i nikakvi lekovi nisu
pomagali. Izležavala se do dva. Onda se javio Leo i kazao da će uskoro doći. Ženja,
koja se već bila spremila da krene u grad, čekala je puna dva sata dok se nije pojavio.
On joj je doneo koverat sa novcem – za trošak.
U jedanaest sati naveče ponovo su krenuli po maršruti: restoran, striptiz-bar,
kabare. Mišel je opet odvukao Ženju u neki skup restoran, raspravljajući usput o
tananim razlikama između francuskog, švajcarskog i nemačkog bogatstva.
Švajcarsko mu se činilo najograničenijim. Nije bio nikakav patriota, grdio je svoju
zemlju gotovo neprestano i Ženja se u sebi čudila zašto on kao slobodni umetnik ne
ode da živi na nekom drugom mestu, ali ga još to nije pitala...
Lada iz bara „X-L” bila je glavni objekat Ženjinog izučavanja u prvoj polovini
večeri. Punačka, sa velikim, pomalo umornim grudima, ličila je na medicinsku
sestru, vaspitačicu i frizerku. A takođe i na kelnericu u radničkoj menzi,
prodavačicu u dobroj radnji prehrambenih proizvoda ili ženu na prijemu u radnji
za hemijsko čišćenje. I istovremeno na sve sovjetske posleratne zvezde od Serove do
Celikovske. Blajhana kosa, crveni šljašteći karmin i širina duše...
– Dobro veče, Lado. Ja sam iz Moskve. Mišel mi je govorio o tebi. Kaže da ti
najbolje od svih poznaješ ovdašnji život. Ovde šiješ sve – počne Ženja poznanstvo.
– Da, sve šijem ovde – osmehnu se Lada i taj osmeh odmah nestade. – A da to
ne radim, ovde bi me.... Shvatila si?
– Odavno si ovde? – loše pitanje, ali obavezno.
– Ovde sam tri godine, dotle sam radila u Zapadnom Berlinu.
– A gde je bolje?
– Ovde – ne može se porediti. I u materijalnom smislu, i svakom drugom...
Pijani Nemac je težak klijent. A ovde gotovo uopšte ne piju. Ovde su ljudi mnogo
pristojniji. A pridošlice, svakakav ološ, oni su svuda isti. Ali u Cirihu je manje tog
šljama. Ovo je skupo mesto, ne dolazi tu svaka fukara. Ovde sam zadovoljna – sa
dostojanstvom provincijske učiteljice odgovori Lada.
– A kući se ne spremaš? – zainteresuje se Ženja.
 – Ranije su mi padale takve misli. Ali sada se sve rešava na drugi način. Spremam
se za udaju – osmeh unutarnji, tihi.
– Ma šta kažeš? Za Švajcarca? – obradova se Ženja.
– Za bankara. Dobrostojeći čovek, nije bilo ko, i glavno, iz ugledne je ovdašnje
porodice, svi su mu bili bankari do trećeg kolena. Pradeda je čak... – to je Ženja već
čula...
– Je l’ mnogo stariji?
– Ima četrdeset dve. Ali, nije se ženio. Meni je trideset četiri. Vreme je da
sredimo svoj život – osmehnula se svojim crvenim namazom... Karmin je šljaštao
po celoj površini, bez ijedne pukotine – neka posebna kozmetika. – Hoću da rodim
dete. Hajnc voli decu.
– A kako si uopšte dospela u inostranstvo? – postavlja udarno pitanje Ženja.
– To je duga priča – zagonetno se smeška Lada. Osmehuje se posle svake reči.
Sve vreme se smeška. To je kod nje kao nervni tik. – Prijatelj mog pokojnog
mladoženje mi je pomogao. Iz kuće sam otišla rano, sa četrnaest godina. Radila sam,
učila. Srela sam čoveka – kao u romanu. Bogat, lep, muzičar. Nastupao je u
ansamblu, putovao po celoj zemlji. I uoči svadbe – zamisli! – ubiju ga. Možda si
čitala u novinama, to je bila strašno poznata priča. I njegovog šofera ubiju. Kada su
mi saopštili, potpuno sam se izgubila, dva meseca sam provela u bolnici. Htela sam
da se ubijem. Ali mi je pomogao njegov prijatelj, uzeo me u svoju grupu kao prateću
igračicu i krenula sam s njim na gostovanja. Stala sam na noge – i ponovo se
osmehne svojim idiotskim, zagonetnim osmehom.
– Sirotice, koliko si toga preživela – ponovo će saosećajno Ženja. – A roditelje
sigurno dugo nisi videla...
– Ma kakvi roditelji? Otac mi je bio kapetan duge plovidbe. Ako dođeš kod
mene u goste, tu sam nedaleko, pokazaću ti fotografiju – lepotan, uniforma bela,
paradna... nastradao je, mlad, u buri. A mama bespomoćna, razmažena, razumeš,
žena kapetana duge plovidbe, udala se za njegovog pomoćnika, a on skot, tukao me
i mučio svakojako. A kada sam porasla, silovao me je. Pobegla sam od kuće... Ne
želim ni da se sećam čega je sve bilo... Ali vidiš, izvukla sam se. A mama je posle
toga, kad sam otišla, umrla... Tako da u Vologdi – ništa nemam. Prazno mesto.
Mišel je čas dolazio, čas odlazio, plaćao piće. Svi su bili zadovoljni. Ženja je
načela drugu paklu cigareta. Opet će je sutra boleti glava...
– Kad se udam za Hajnca, počećemo posao... Otvorila bih mali klub, ali u
dobrom kraju. Nazvaću ga „Ruski klub”. Što da ne? Ovaj kraj nije nešto... Sama bih
iz Rusije dovodila devojke. Sada je bolje sa vizama – i odjednom živne. – Ima ovde
kod nas jedna devojka iz Moskve, Ljuda, ja je poznajem, ali ne posebno blisko. Sa
njom se druži moja drugarica. Već je dve godine kako je otišla iz striptiz-kluba, sada
je udata za bankara, dobro stoji.
Na zlatnom lančiću, potonula među grudima, visi nekakva loptica. Lada je
izvlači, okreće.
– Hajnc mi je poklonio sat. Za dvadeset minuta imam tačku. Pogledaćeš,
zapanjićeš se. Tačka mi je efektna, nije samo onako... Kad završim, vratiću se... –
osmeh u krupnom planu.
Striptiz može biti čist, to jest bez predmeta, može biti striptiz s predmetom,
striptiz u paru, muški, ženski i najzad striptiz-seansa, kada se dobrom klijentu lično
demonstrira sve od početka do kraja – za posebnu tarifu...
Lada nastupa sa stolicom. Stolica je njen seksualni partner. Ona je miluje,
oblizuje. Jezik je ogroman, crven, o njega su obešene srebrne minđušice ili
praporčići... Izgleda kao da stolica skida sa nje rukavice, podvezice, gaćice. U pupku
veštački smaragd od sto karata. Lada se predaje voljenoj stolici sa vatrom umetničke
strasti.
Aplauz. Ladu pozivaju na piće. Ladu pozivaju na igru. Lada je večeras u formi –
o tome Mišel govori Ženji:
– Večeras je odlično igrala. Trebalo je danas da snimamo... Ona je iskusna
umetnica, ne stidi se pred kamerom.
Aha, znači, druge se stide. To je zanimljivo. Pred punom salom muškaraca se ne
stide...
Posle nastupa prolazi sat i po pre nego što se Lada vraća kod Ženje:
– I, kako ti se sviđa?
– Lado, ti si klasa! Najbolji striptiz u životu – a Ženja je u životu videla svega
dva – juče i danas. I jučerašnji nije bio ništa gori.
Ponovo sede za stolom i žvaću jedno te isto. O tati-kapetanu, o očuhu-nasilniku,
o mladoženji... Čudno, jedna te ista priča – drugi put.
A Lada se zove Olga. Iz Ivanova je, završila je tehničku školu, radila kao prelja u
predionici. Platu nije dobijala pola godine. Otputovala je u Piter da zaradi. Kao
prostitutka. Dobro joj je išlo. Za veče – koliko u fabrici za pola meseca. To je
ispričala posle dva dana dok su sedele u kafeu gde je Lenjin jeo štrudlu. A sada – o
ovdašnjem životu.
– Nemojte vi da slušate naše devojke. Od naše plate se ovde ne može živeti –
dotiče samo za stan i odeću. Kostimi su ovde strašno skupi...
Kostimi su – gaćice sa šljokicama i brushalter sa staklićima ili nešto od kože. I
praporčić u jeziku i smaragd... „Profesionalna uniforma” – smeška se u sebi Ženja.
– A hrani se kako znaš i umeš – i žali se i hvali Lada istovremeno. – Evo ja, na
primer, imam svoju klijentelu – hiljadu franaka za noć. A sve naše devojke – lice joj
se prezrivo iskrivi – za dvesta franaka idu. Uzgred, radiću samo do jeseni. Na jesen
se Hajnc i ja venčavamo i ja počinjem biznis. On je bankar, on će me podržati...
Imam ovde i jednu drugaricu, Ljudu, iz Moskve. Isto je kod nas radila, onda se
udala i otvorila svoj posao... – po drugi put kreće Lada.
Kod njih je, naravno, alkoholizam profesionalna bolest. „Treba da zamolim
Mišela da me upozna sa tom Ljudom” – odluči Ženja u sebi.
Pokazalo se da Mišel Ljudu vrlo dobro poznaje. Trenutno je na putu. Obavezno
će je upoznati s njom čim se pojavi...
Ženja je nastavila svoju svakovečernju smenu. Drugi dan, treći, četvrti: Elita iz
Rige, Ema iz Saratova, Alisa iz Volhova i Alina iz Talina... noćima sedi po
barovima, pije pomalo sa devojkama, priča o svemu i svačemu. Uveče – alka-selcer,
ujutru alka-selcer. Zapisuje sinoćne razgovore. Sreće se s devojkama, šeta, to jest,
sedi s njima u pristojnim kafeima, gosti ih za Mišelove pare kolačima – televizija
plaća račune – i priča, priča... One vole da pričaju o sebi. A Ženjina navika
naučnika primorava je da analizira njihove poverljive lažljive priče i da gradi tipsku
konstrukciju...
Mišel se pojavljuje tek uveče. Ma koliko da je drag, ipak je nekako stran.
Iznenada je dovukao iz garderobe svoje žene Esperanse hrpu haljina, bacio Ženji na
krevet i rekao:
– Ovi prokleti dronjci nikome nisu potrebni! Na ovo je ceo imetak otišao!
Sirota mačkica...
I zaplakao. Ženja opet ništa nije pitala. Sledeći put je došao sa Ženjom u bar na
posao, sedeo je mračan, zatim se negde izgubio na tri sata i došao pred samo
zatvaranje – celo lice mu je bilo u nekim ogromnim flekama... A oči opet sjaje
plavetnilom... Nikada Ženja nije videla da se boja očiju menja dva puta nedeljno...
Odvezao ju je kući i usput se sve vreme radovao kao kuče.
„Neurastenik – takvi nagli napadi raspoloženja” – pomisli Ženja.
 Kad su prišli ulaznim vratima pansiona, on izgovori:
– Ako hoćeš, ostaću kod tebe. Šta misliš?
Ženja se nasmeja:
– Mišel, ti si meni skoro kao sin...
– Nema to nikakve veze... Reci „da” i ostaću...
– Ne. Idi da spavaš... Umoran si...
– A, ne... Idem da spavam kod Tamare... Ili kod Elite...
Najzad radni susret: producent Leo sa tašnom, Mišel sa oreolom zbunjujućeg
raspoloženja, Ženja sa desetinom listova ispisanih sitnim rukopisom.
– Imam sedam likova – počne Ženja – sedam izvornih priča, za čiju istinost ne
jamčim, ali recimo, sedam približno istinitih priča. I postoji jedna priča nad
pričama. To je, Mišel, onaj ključ koji ti je nedostajao. Stvar je u tome što sve
devojke prvo pričaju jednu istu izmišljenu priču u kojoj figurira dobra majka, dobar
otac – u pet slučajeva devojke prikazuju oca kao kapetana u beloj uniformi. Dalje –
očeva smrt, zli očuh, silovanje u detinjstvu – obično je to činio očuh – bežanje iz
kuće, susret sa voljenim, i neostvarena svadba usled iznenadne smrti mladoženje...
Mišel je pokušavao da postavi pitanje, ali ga je Ženja zaustavila pokretom:
sačekaj da prvo ja ispričam... On je od nestrpljenja prosto poskakivao na stolici...
– Posle smrti mladoženje pojavljuje se njegov prijatelj koji pomaže da se pređe
preko granice. On se pokazuje kao nitkov, nagovara devojke da krenu putem
profesionalne prostitucije. Ali je baš sada srela izuzetnog čoveka – u proseku je taj
novi mladoženja bankar, ali nikada vlasnik sopstvenog biznisa – i oni će se uskoro
venčati...
Sigurno su sve pročitale istu knjigu ili gledale isti film koji je na njih ostavio
utisak. Ti si, Mišel, potpuno u pravu, imamo posla sa veoma infantilnim tipom
ljudskog bića u kome zaista ima mnogo toga dirljivog... I poslednje što mogu da
kažem: sve ili gotovo sve devojke su spominjale Ljudu iz Moskve. Ona je neka
lokalna heroina. I mitski lik. Treba se s njom videti, čini mi se da je ona ključna
figura budućeg scenarija.
Mišel poskoči i navali da ljubi Ženju:
– Genijalno! Do vraga dokumentarni film! Taj kapetan u beloj uniformi, očuh
nasilnik... A devojka – ruska Lolita koja beži od kuće... – Mišel je stajao nasred
sobe, širio ruke, i suze su tekle iz njegovih, toga dana crnih očiju. – Ona stoji na
ivici puta, stopira, a pored nje široki autoput, kolona na putu, kola iz Nemačke i
niko ne staje, a pada kiša... I ubijeni mladoženja uoči svadbe... ruska mafija...
Genijalno! Za Oskara! Sa Natali Portman u glavnoj ulozi! O-o! – zastenja Mišel i
uhvati se za srce. Zatim skoči i ponovo navali na Ženju sa poljupcima:
– Biće to kao Dostojevski! Čak bolje! A sa Ljudom ćemo se videti večeras.
Doputovala je juče i javila mi se... Mada nam ona uopšte nije potrebna... Neću više
nikakav dokumentarni film! Pravićemo igrani! Neka nosi đavo te dokumentarne
tričarije...
Leo je sedeo sasvim po strani. Kad je Mišel završio svoj bučni monolog, on raširi
debele ruke i napućivši usne izgovori:
– Mišel, ti kako hoćeš... Ali ja u tom projektu ne učestvujem. Pogodio sam se sa
švajcarskom televizijom za dokumentarni film. A ovaj projekat... Za njega treba
tražiti sredstva pola godine ili godinu dana... A sam da ulažeš, to ovog puta ne
dozvoljavam...
Mišel se nasmeja:
– Leo, ti si kao dete! Ženja će napisati takav scenario da ćemo tri četvrtine
snimati u Rusiji. Tamo ćemo kupiti usluge. Tamo je sve džabe. Iznajmićemo ruskog
snimatelja – oni imaju nekoliko genijalnih snimatelja! I kompozitora! I scenografa!
A tehnika i traka – naši. Film će koštati tri kopejke! Pa znaš to!
– Ne, ne. Apsurdna ideja – zapeo je Leo.
– Dobro, ako ne veruješ, ne moraš! Ženja će pisati scenario i razgovaraćemo kad
bude gotov. A scenario ću ja platiti iz svog džepa. Eto, tako ćemo!
Dalje se sve kotrljalo kinematografskom brzinom. Susret s Ljudom bio je
dogovoren u kabareu u kojem je nekada radila. Gazdaricu, ne više tako mladu
Nemicu, koja je još šezdesetih pobegla iz istočnog Berlina, Ženja je već bila
upoznala. Zvala se Ingeborg i već je napravila svoju veliku karijem – od obične
radnice dogurala je do gazdarice kabarea. Bila je dobra žena, devojke su je volele.
Ljudom se ponosila kao svojim najboljim proizvodom.
Ljudu su dugo čekali – pojavila se sa sat zakašnjenja: visoka plavuša sa jakim
zubima i povijenom nosnom kosti. Lepuškasta kao mlada smrt. Elegantna kao
model „od Kuturjea”. Sa njom je muž, rumeni okruglasti hlepčić, njoj do grudi.
Dobronamernog i veselog lica. Poljubili su se veoma srdačno. Mišel poljubi Ljudi
ruku i Ženja, koja je već navikla na rediteljevo ponašanje, shvati da to naglašeno
poštovanje upravo odaje njihove nekadašnje bliske odnose...
Ljuda poče da govori i to je delovalo naročito otmeno – istovremeno na četiri
jezika: sa Ženjom ruski, sa Mišelom francuski, sa Gerdom nemački, a sa svojim
mužem rodom iz Lokarna, italijanski.
– Ljuda, pa vi ste pravi lingvista! – ushićeno će Ženja. – Vi tako lepo govorite
strane jezike...
– Nisam ja nikakav lingvista, završila sam institut za strane jezike Moris Torez,
tamo ne uče lingvisti, korespondenti... tumači... – osmehne se Ljuda ustima punim
zuba i Ženja se još više iznenadi: spoljašnost, makar sa stilom, savršeno je odaje, ali
rečnik pripada ženi iz prestoničkih dobrostojećih krugova. Očito tako i jeste.
Ljudina priča pokazala se različitom od svih ostalih: devojka potiče iz pristojne
porodice, deda joj je bio profesor, stan u Kropotinskoj ulici. Roditelji pošteni ljudi.
Nikakvo silovanje u detinjstvu. Naprotiv, muzička škola i kružok u Domu naučnih
radnika, umetnička gimnastika... Fakultet s odličnim uspehom. U početku srećan
brak sa kolegom sa fakulteta, odlazak na rad u inostranstvo. Zatim teška trauma:
muž pokazao sklonosti ka homoseksualizmu i otišao od nje jednom mladiću.
Posledica: Ljuda doživela nervni slom i izgubila posao. Bilo je teško da se snađe,
krenula i u striptiz. Ovde u Cirihu život je strašno skup, plata je jedva stizala za
stan. Noću je radila u striptiz-klubu, danju – prevodila. Nekako se snalazila. A
onda je srela Alda. Ovde, baš u ovom klubu su se upoznali. On je bankar,
dobrostojeći čovek, tako da je svoj život uspešno sredila...
„A dosta može i da popije” – primeti Ženja. Kad je došla, nije bila baš sasvim
bistra. I dok su razgovarali, reč po reč, Ljuda je ispila četiri velike čaše šampanjca.
U jednom trenutku Ženja je otišla do toaleta. Tu ju je čekalo malo iznenađenje:
ispostavilo se da je „pipi-dama”, čistačica toaleta, takođe iz Rusije. Očigledno od
onih koje nisu na velikoj sceni, ali im se odavde ne ide... Ženja je obavila svoj posao i
po inerciji stupila u razgovor sa ženom. Pokazalo se upravo onako kako je Ženja i
mislila: iz Krasnodara je, radila je u Nemačkoj, sada je ovde...
Ženja je stajala kod ogledala, posmatrala samu sebe i u sebi govorila: gde si to,
draga moja, dospela?
U tom trenutku vidno njihajući se i hvatajući se za svaku bravu, uđe Ljuda... Bila
je sasvim pijana. Pojurila je u kabinu, povratila, piškila. Izašla je. „Pipi-dama” joj
odmah stavi čašu u ruku. Ljuda ispere svoja usta puna zuba, prsne u njih
dezodorans. Sedne na klozetsku šolju. Kad je ugledala Ženju, ljubaznost je odmah
nestala sa lica, kao kozmetika... Zapalila je cigaretu, iskrivila se i iznenada obratila
Ženji jezikom uličarke.
 – A šta ti zapravo ovde radiš? Ko te plaća? Šta ti uopšte hoćeš?
Kao što biva sa pijancima, očigledno je nastao slom živaca, i Ženja joj umilnim
glasom odgovori:
– Pišem scenario, Ljudočka, o ruskim devojkama u Cirihu. A ti si ovde glavna
heroina, svi za tebe kažu – Ljuda iz Moskve...
– A kako pišeš, rukom ili pomoću diktafona? – upita Ljuda sa novom
intonacijom.
– Pa, imam diktafon... – prizna Ženja – ali s tobom mi je jednostavno
zanimljivo da popričam. Onako, ljudski...
I Ljuda se tu odjednom pretvori u pravu furiju. Pokuša da ustane, ali se svali na
klozetsku šolju:
– Ti, kučko državna, hoćeš sve da nas pretvoriš u taoce? Kod kuće su me u stopu
pratili i ovde su stigli... Razbiću ti gubicu... – i načini pokret ramenima kao filmski
glumac kad igra ulogu...
A Ženju spopadne nekakav histeričan smeh.
– Ljudka, sestrice moja! – zavapi ona kroz smeh. – Za koga ti mene smatraš? Šta
ti je, jesi li šenula? Misliš li ti da ja u svom životu nisam govna jela?
Ženja uhvati Ljudu za ramena, a ova zaroni svoju glavu na njeno rame i počne
da rida. Kroz ridanje se probije poznati tekst, ali jasnije izražen od manje darovitih
koleginica.
– Ali ti za tri rublje nisi sisala na tri železničke stanice? I nisu te stavili pred hor?
I nisi se podavala u ulazu? Da, ja sam Ljuda iz Moskve! Kraljica, jebena! Jedino što
nisam Ljuda i nisam iz Moskve. Ja sam Zoja iz Tule! I nije uopšte bilo profesora u
mojoj porodici. Radila sam kao posluga u profesorskoj kući kod Jevreja! Njihovu
unuku sam vodila na kružok u Dom naučnika... A moji su svi rudari. Tata, očuh.
Mama moja i sada radi u rudniku. Kao dispečer. Očuh pijanica i sada sedi, mada je
sigurno već umro. Silovao me je kad mi je bilo jedanaest godina... A školu sam
završila sa zlatnom medaljom!.. I na fakultet se upisala! Ali kad me je u „Nacionalu”
milicija pokupila, izbacili su me sa fakulteta... Dobro je što me nisu u zatvor strpali,
kroz sva odeljenja su me proveli i pustili... Da, možda bih sama postala profesor da
nisam morala od prve godine p..... da zarađujem. Meni jezici idu... uvom sve lovim,
bez udžbenika... ona isplazi dugačak rozikasti jezik, zavrti vrlo dobro
organizovanim alatom profesionalca.
Razgovor je dalje tekao tačno po programu: mladoženja, smrt uoči svadbe, zli
genije...
Tekle su pijane suze, guste sline... štucala je, razmazivala vodootporni tuš po
upalim obrazima.
– Ljudočka, ne plači – milovala ju je Ženja po ramenu. Ipak si ti ovde
najuspešnija. Tebi sve devojke zavide. Otvorila si biznis, imaš muža Alda...
– Kakav si ti to jebeni pisac – još tužnije zaplaka Ljuda. – Ništa ti ne razumeš,
inženjer ljudskih duša! Da, oženio me! Pašem uz njega kao papa Karlo, danas sam
ležala ispod tri klijenta. Četristo franaka – all included... Jedan je bio Arapin od
šezdeset godina, dvocevka i podlac. Drugi – Nemac iz Bavarske, pohlepan do
pomračenja uma. Ja nalijem sebi u čašu mineralnu vodu, a on pita: ko će platiti ovu
vodu... A treći – ona se zakikota – milina! Mladi Japančić, ali sasvim bez one stvari.
Ali kako je učtiv... A sumu od hiljadu franaka – zaboravi. To je san svih ovdašnjih
idiotkinja. Te novce možda daju samo Naomi Kembel...
Ženja izvuče Ljudu iz toaleta. Rozikasti Aldo pogleda u Ljudu strogim
pogledom i Ženja poveruje svemu što joj je Ljuda upravo o sebi ispričala...
A već sutradan Ženja otputuje. Sa Mišelom je sklopila ugovor za pisanje
scenarija. Kakav pasji život! Kakva ništavna laž. A istina je – još ništavnija. Ali
Mišel je hteo bajku. Gradsku romansu. Melodramu za sirotinju. Ovaploćenje mašte
svih devojaka sveta – prostodušnih, lakomih, priglupih, dobrih, bezdušnih,
prevarenih...
Ženja je dobila hiljadu franaka kao avans. Istu onu sumu o kojoj su sve one
maštale za jednu noć...
Vratila se kući. Kod kuće je bilo sve kako dolikuje, veoma teško i napeto. Ženja
je išla na posao i pisala scenario. U Moskvi joj je ta priča izgledala sve ružnija i
nepotrebnija.
A posle mesec i po dana telefonirao je Leo i kazao da je Mišel umro od prevelike
doze heroina. I to se desilo sutradan posle sahrane njegove žene Esperanse, koja je
umrla na klinici od side. Leo je plakao. I Ženja je isto tako plakala. Najzad je došao
kraj celom tom bunilu i sve je dobilo svoje objašnjenje, računajući i boju očiju:
plava kada se zenica skupi u iglicu i crna kada se proširi i zauzme celu dužicu –
zavisno od doze...