PREDGOVOR

Sigurna sam da ne postoji niko ko ne zna kako izgleda antipatija, pa čak i odbijanje,
trenutačno ili na duže vremenske periode. Možda je takav osećaj tek nehaj, sitna
sekiracija, ali takođe može i da zaboli. Može biti da neki od nas znaju i kako je to kad te
neko odista mrzi – mrzi zbog stvari nad kojima nemaš kontrolu i koje ne možeš da
promeniš. Kada se to desi, delimično je utešno znati da su ta mržnja i nenaklonost
neopravdani – da ih ne zaslužuješ. A ukoliko imaš dovoljno emotivne snage i/ili podršku
porodice i prijatelja, šteta je umanjena ili potpuno uklonjena. To prihvatamo kao stres
(manji ili veći) koji je sastavni deo ljudskog života.
Kada sam počela da pišem „Najplavlje oko“, imala sam drugačiju zamisao. To nije
bio otpor prema tuđem preziru i način da se od njega odbrani, već su u pitanju bile
daleko tragičnije i daleko više poražavajuće posledice legitimnog, čak i podrazumevnog
prihvatanja odbijanja. Znala sam da neke žrtve snažnog samoprezira postaju opasne i
nasilne, rekreirajući iznova i iznova neprijatelja koji ih je ponizio. Drugi napuštaju
sopstveni identitet; pretapaju se u strukturu koja uspešno proizvodi onu jaku osobu koja
njima nedostaje. Ipak, većina to preraste. Međutim, postoje i oni koji se uruše, tiho,
anonimno, bez ikoga ko bi to objasnio ili mu posvedočio. Oni su nevidljivi. Smrt
samopouzdanja se kod dece događa brzo i lako, još pre nego što je njihov ego uspeo da,
takoreći, ’stane na noge’. Uparite ranjivost mladosti sa ravnodušnim roditeljima,
nepristupačnim odraslima i svetom koji svojim jezikom, zakonima i prizorima samo
pojačava očajanje – i put u propast je zapečaćen.
Ideja je, dakle, za ovu moju prvu knjigu, bila da pristupim životu nekoga ko zbog
svoje mladosti, pola i rase ima najmanje šanse da izdrži takve razarajuće sile. Stvorena u
sumornom narativu psihološkog ubistva, glavna ličnost nije izdržala, jer je njena
pasivnost od nje napravila narativnu prazninu. Tako sam izmislila prijatelje, drugare iz
razreda, koji su razumeli, čak i saosećali sa njenom neprilikom, ali su ipak imali
prednosti podrške svojih roditelja i sopstvene prgavosti. Ipak, i oni su bili bespomoćni.
Nisu uspeli da poštede svoju prijateljicu od sveta. Ona se slomila.
Poreklo ovog romana leži u razgovoru koji sam vodila sa jednom prijateljicom iz
razreda. Tek smo bile krenule u osnovnu školu. Rekla mi je da želi da ima plave oči.
Pokušala sam da je zamislim sa plavim očima i osetila ogromnu odbojnost prema
njenom izgledu kad bi joj se želja ispunila. Tuga u njenom glasu je pozivala na
saosećanje i ja sam joj ga odglumila, ali, zapanjena skrnavljenjem koje je predlagala, ja
sam se i ’naljutila’ na nju.
 Do tog trenutka ja sam već viđala privlačnost, ljupkost, finoću, ružnoću, i mada
sam svakako koristila reč ’lepota’, nikada nisam iskusila njen udarac – čija je silina
mogla da se poredi samo sa saznanjem da je niko ne prepoznaje, čak ni oni – štaviše,
pogotovo oni koji je poseduju.
Mora da sam tada ispitivala i više od samog lica: tišinu ulice u rano popodne,
svetlost, atmosferu ispovesti. U svakom slučaju, bilo je to prvi put da sam spoznala
lepotu. Da sam je sama zamislila. Lepota nije bila nešto što se prosto posmatra – bila je
nešto što može da se učini.
„Najplavlje oko“ je bio moj pokušaj da kažem nešto na tu temu; da kažem, nešto o
razlozima iz kojih ona tada, a verovatno i nikad posle nije iskusila ono što je, zapravo,
već posedovala, kao i o razlozima zbog kojih je priželjkivala tako radikalnu prepravku.
Njena žudnja je podrazumevala prezir prema sopstvenoj rasi. I dvadeset godina kasnije,
ja sam se još uvek pitala kako se takvo nešto nauči. Ko joj je to rekao? Ko ju je ubedio
da je bolje da bude nakaza nego to što jeste? Ko je to nju pogledao i pomislio da je tako
uskraćena, da je tako mali teg na terazijama lepote? Meta ovog romana su pogledi koji
su je osudili na taj način.
Borba za priznanje rasne lepote iz šezdesetih je u meni uskomešala ove misli,
navela me da pomislim na potrebu za takvom tvrdnjom. Iako su je drugi prezirali, zašto
se ova lepota ne bi mogla uzeti zdravo za gotovo unutar zajednice? Zašto joj je
postojanje bilo uslovljeno velikom narodnom pobunom? To nisu bila pametna pitanja.
Međutim, kada sam 1962. godine započela ovu priču, i kada je 1965. godine počela da
liči na knjigu, odgovori na ta pitanja nisu dolazili tako brzo i nisu bili tako očigledni kao
sada. Pitanje rasne lepote nije bilo odgovor na ruganje na sopstveni račun, ili na
humorističku kritiku kulturalno-rasnih predrasuda svojstvenih za sve grupe, već na
štetnu internalizaciju pretpostavki o nepromenljivoj inferiornosti koja potiče iz tuđeg
pogleda. Stoga sam se ja usredsredila na to kako nešto groteskno poput demonizacije
čitave jedne rase može da se ukoreni unutar najdelikatnijeg člana društva – deteta; i
najranjivijeg člana – osobe ženskog pola. Da bih ispravno oslikala razornost kakvu i
najuzgredniji rasni koncept može sa sobom da nosi, umesto reprezentativne sam izabrala
jedinstvenu situaciju. Ekstremnost Pekolinog slučaja proizilazila je uglavnom iz
osakaćene porodice koja sakati i svoje članove – nasuprot prosečnoj crnoj porodici,
nasuprot pripovedačevoj. Međutim, koliko god poseban Pekolin život bio, verovala sam
da se neki aspekti njene ranjivosti mogu pronaći u svim devojčicama. Istražujući
društvenu i porodičnu agresiju, koja bukvalno može da rastrgne dete, upotrebila sam
čitav niz odbijanja, nekih rutinskih, nekih izuzetnih, nekih čudovišnih, a sve to vreme
sam se trudila da izbegnem saučesništvo u procesu demonizacije kojem je Pekola bila
izložena. To jest, trudila sam se da izbegnem dehumanizaciju likova koji su nagrđivali
Pekolu i doprineli njenom slomu.
Jedan od problema bio je što bi usmeravanje sve težine istraživanja na tako ranjivu
i krhku ličnost moglo da je smrvi i odvede čitaoce na put sažaljenja prema njoj, umesto
da ih vodi ka preispitivanju sopstvenog saučesništva u tom mrvljenju. Moja ideja –
razbijanje narativa na delove koje će čitaoci sami da sklapaju – delovala mi je kao dobro
rešenje, ali me sada njena izvedba ne zadovoljava. Uostalom, nije mi pošlo za rukom:
mnogi čitaoci su ganuti, ali ne i potreseni.
Drugi je problem, naravno, bio jezik. Održavanje prezrivog pogleda, koji u isto
vreme pokušavam da osporim, bilo je teško. Roman je pokušao da prezir ka sopstvenoj
rasi pogodi pravo u živac, da je ogoli, a potom stiša, ne uz pomoć narkotika, već jezikom
koji bi odigrao ulogu onog osećaja koji sam imala tokom svog prvog iskustva sa
lepotom. Prožetost tog trenutka rasnom svešću (moje gađenje prema želji moje
drugarice: veoma plave oči usred vrlo crne kože; šteta koju je ona nanosila mom
konceptu lepote) zahtevala je pismo koje je nedvosmisleno crnačko. I dalje nisam
sigurna šta bi to moglo biti – ali ni to, kao ni pokušaji da se diskvalifikuju napori da
dođem do saznanja, ne sprečavaju me da ga i dalje tražim.
Moji jezički izbor (govorni, slušni, kolokvijalni), moje poverenje u razumevanje
elemenata crnačke kulture, moj trud da se ostvare momentalno saučesništvo i intima
(bez ikakvog distanciranog, objašnjavajućeg tkanja), kao i moj pokušaj da obrazujem
tišinu kršeći je, pokušaji su da se kompleksna i bogata afroamerička kultura pretoči u
jezik koji je toga dostojan.
Prisećajući se sada problema koje mi je izražajni jezik donosio, zapanjena sam
njihovom aktuelnošću, njihovom istrajnošću. Slušajući ’civilizovane’ jezike kako
ponižavaju ljude, gledajući kulturološke egzorcizme kako ponižavaju književnost, videći
samu sebe očuvanu u ćilibaru diskvalifikatorskih metafora – mogu samo da kažem da je
moj narativni projekat i danas težak koliko je bio i tada.
NAJPLAVLJE OKO
Ovo je kuća. Zelena je i bela. Ima crvena vrata. Veoma je lepa. Ovo je porodica. Majka,
Otac, Dik i Džejn žive u zeleno-beloj kući. Veoma su srećni. Pogledajte Džejn. Ona ima
crvenu haljinu. Ona bi da se igra. Ko će da se poigra sa Džejn? Pogledajte mačku. Ona
kaže mjau-mjau. Dođi da se igraš. Dođi da se igraš sa Džejn. Maca neće da se igra.
Pogledajte Majku. Majka je veoma fina. Mati, hoćeš li da se igraš sa Džejn? Majka se
smeje. Smej se, majko, smej. Pogledajte Oca. On je velik i jak. Oče, hoćeš li da se igraš
sa Džejn? Otac se osmehuje. Osmehuj se, Oče, osmehuj. Pogledajte psa. Av-av-av kaže
pas. Hoćeš li da se igraš sa Džejn? Pogledajte kako pas trči. Trči, psu, trči. Vidi, vidi.
Dolazi drug. On će se igrati sa Džejn. Igraće se dobre igre. Igraj se, Džejn, igraj se.
Ovo je kuća zelena je i bela ima crvena vrata veoma je lepa ovo je porodica majka
otac dik i džejn žive u zeleno-beloj kući veoma su srećni pogledajte džejn ona ima
crvenu haljinu ona bi da se igra ko će da se poigra sa džejn pogledajte mačku ona kaže
mjau-mjau dođi da se igraš dođi da se igraš sa džejn maca neće da se igra pogledajte
majku majka je veoma fina mati hoćeš li da se igraš sa džejn majka se smeje smej se
majko smej pogledajte oca on je velik i jak oče hoćeš li da se igraš sa džejn otac se
osmehuje osmehuj se oče osmehuj pogledajte psa av-av-av kaže pas hoćeš li da se igraš
sa džejn pogledajte kako pas trči trči psu trči vidi vidi dolazi drug on će se igrati sa džejn
igraće se dobre igre igraj se džejn igraj se
Ovojekućazelenajeibelaimacrvenavrataveomajek’paovojeporodicamajkaotacdikidž
ejnživeuzelenobelojkućiveomasusrećnipogledajtedžejnonaimacrvenuhaljinuonabidaseigr
akoćedasepoigrasadžejnpogledajtemačkuonakažemjaumjaudodidaseigrašdođidaseigrašsa
džejnmacanećedaseigrapoglcdajtemajkumajkajeveomafinamatihoćešlidaseigrašsadžejnr
najkasesmejesmejsemajkosmejpogledajteocaonjevelikijakočehoćešlidaseigrašsadžejnota
cseosmehujeosmehujseočeosmehujpogledajtepsaavavavkažepashoćešlidaseigrašsadžejn
pogledajtekakopastrčitrčipsutrčividivididolazidrugonćeseigratisadžejnigraćesedobreigrei
grajsedžejnigrajse
Neka ostane među nama, te jeseni 1941. godine nisu cvetali neveni. U to vreme smo
mislile da neveni ne cvetaju zato sto je Pekola nosila dete svoga oca. Uz malo
istraživanja i sa malo manje melanholije, mogle smo saznati da nije samo naše seme
odlučilo da ne klija: ničije nije. Čak ni vrtovi koji su gledali na jezero te se godine nisu
dičili nevenom. Međutim, mi smo bile tako jako zabrinute za zdravlje i bezbedno rođenje
Pekoline bebe da smo mogle da mislimo samo na našu sopstvenu magiju: ukoliko bismo
posadile seme i izgovorile nad njim prave reći, ono bi procvetalo i sve bi bilo u redu.
Mnogo je vremena prošlo pre nego što smo moja sestra i ja priznale sebi da
nikakvo zelenilo neće proklijati iz našeg semena. Kad smo to shvatile, našu grizu savesti
su nadjačavale samo svađe i međusobne optužbe o tome ko snosi krivicu. Godinama
sam mislila da je moja sestra bila u pravu: da je krivica moja. Bila sam ih zasadila
preduboko u zemlju. Ni jednoj ni drugoj nam nije palo na pamet da je možda sama
zemlja jalova. Pohranili smo naše seme u naše parče crnice kao stoje Pekolin otac
pohranio svoje seme u svoju sopstvenu crnicu. Naša nevinost i poverenje nisu bili ništa
plodonosniji od njegove požude ili očajanja. Ono stoje sada jasno je da od svih tih
nadanja, strahovanja, požude, ljubavi i žalosti nije ostalo ništa osim Pekole i jalove
crnice. Čoli Bridlav je mrtav; naša nevinost takođe. Seme se sasušilo i umrlo; njena
beba takođe.
O tome više nema šta da se kaže – osim zašto. Međutim, budući da je ’zašto’ teško
obuhvatiti, moramo pronaći zaklon u ’kako’.
JESEN
Kaluđerice promiču tiho kao požuda, a pijani muškarci i trezne oči pevaju u predvorju
grčkog hotela. Rozmari Vilanuči, naša prijateljica iz susedstva, koja živi sprat iznad
kafića svoga oca, sedi u „bjuiku“ iz 1939. i jede hleb premazan maslacem. Ona spušta
prozor kako bi mojoj sestri Fridi i meni rekla da ne možemo da uđemo. Mi piljimo u nju,
željne njenog hleba, ali iznad svega željne da joj iskopamo oholost iz očiju i smrvimo
posedničku gordost koja joj krivi usne usred jela. Kada bude izašla iz automobila
prebićemo je, ostavićemo crvene tragove po njenoj beloj koži, a ona će da se zaplače i
da nas pita da li treba da skine gaće. Reći ćemo da ne treba. Ne znamo šta bi trebalo da
uradimo ili osetimo ako ih skine, ali kad god nas to pita mi znamo da nam nudi nešto
dragoceno, i stvar je našeg ponosa da takvo nešto odbijemo.
Škola je počela, a Frida i ja dobijamo nove braon čarape i riblje ulje. Odrasli
razgovaraju umornim, nervoznim glasovima o Zikovom rudniku i o večerima nas vode
sa sobom na prugu da skupljamo razbacane malene komade uglja u džakove od jute.
Kasnije, u povratku, osvrćemo se da vidimo velike vagone kako u jarugu pokraj čeličane
istovaruju usijanu zguru koja se puši. Umirući žar obasjava nebo monotonim
narandžastim sjajem. Frida i ja zaostajemo i piljimo u parče boje koje je sa svih strana
okruženo crnilom. Nemoguće je ne osetiti jezu kada nas noge sa šljunčane staze navedu
na pokošenu travu u polju.
Naša kuća je stara, hladna i zelena. Noću kerozinska lampa osvetljava jednu veliku
prostoriju. Ostale su obgrljene tamom, a ljudi bubašvabama i miševima. Odrasli ne
razgovaraju sa nama – oni nam daju uputstva. Izdaju nam naređenja bez dodatnih
informacija. Kada se sapletemo i padnemo, gledaju nas ispod oka; ako se posečemo ili
udarimo, pitaju nas da li smo normalni. Kada se prehladimo, oni zgađeno odmahuju
glavama jer nemamo nikakvog obzira. Kako, pitaju nas, očekujete da iko išta uradi ako
ste svi stalno bolesni? Mi na to nemamo odgovor. Naše bolesti leče se prezirom, crnim
šerbetom i ricinusovim uljem koje nam zatupljuje umove.
Kad se dan nakon što se vratimo sa skupljanja uglja samo jednom glasno nakašljem
kroz bronhije već gusto zapušene šlajmom, moja se majka namršti. „Isuse dragi. Penji se
na krevet. Koliko puta da ti kažem da moraš da nosiš kapu na glavi? Nema u ovom
gradu veće budale od tebe. Frida? Uzmi neke krpe i zapuši taj prozor.“
Frida popuni rupe. Ja se odvučem u krevet, ispunjena krivicom i samosažaljenjem.
Ležim u donjem vešu, žice iz mojih crnih podvezica mi se zabadaju u noge, ali ja ih ne
skidam, previše je hladno da bih ostala bez čarapa. Mom telu je potrebno dugo vremena
da zagreje svoje mesto u krevetu. Kad jednom proizvedem siluetu toplote, više se ne
usuđujem da se pomerim, jer na svakih par centimetara u svim pravcima leže polja
hladnoće. Niko mi se ne obraća, niti me pita kako sam. Kroz sat, ili dva, dolazi moja
majka. Šake su joj velike i grube, i kada utrljava melem „viks“ na moje grudi, ja se
ukrutim od bola. Ona uzima melem sa dva prsta i masira mi grudi sve dok ne
zanemoćam. Taman kad pomislim da sam na ivici vriska, ona uzme malo melema na
kažiprst, ćušne mi ga na jezik i kaže mi da progutam. Ugrejani flanel mi obavija grlo i
grudi. Pokrivena sam teškim jorganima i naređeno mi je da se znojim, što ja i činim –
trenutačno.
Kasnije povraćam, a majka mi kaže: „Zašto si se ispovraćala po pokrivačima?
Možeš li da shvatiš da treba glavu da nagneš preko ivice kreveta? Pogledaj šta si sad
uradila. Ko da nemam drugih obaveza osim da perem tvoju povraćku!“
Povraćka se previja sa jastuka na posteljinu – zeleno-siva sa tragovima narandžaste.
Kreće se kao unutrašnjost nekuvanog jajeta. Tvrdoglavo se držeći na skupu, odbijajući
da se rasformira i ukloni. Kako, pitam se, može biti tako skladna i tako odvratna u isto
vreme?
Glas moje majke nastavlja da bruji. I ne obraća se meni. Govori izbljuvku, ali
naziva ga mojim imenom: Klaudija. Briše ga najbolje što može i onda preko velike
mokre fleke polaže grubi peškir. Ja se vraćam u krevet. Krpe su ponovo poispadale iz
prozora i vazduh je hladan. Ne usuđujem se da je pozovem da se vrati, a i ne napušta mi
se moja toplota. Bes moje majke me ponižava; njene mi reći žare obraze i ja počinjem
da plačem. Ne shvatam da nije ljuta na mene, već na moju bolest. Verujem da ona
prezire moju slabost jer sam dozvolila bolesti da ’izvojuje pobedu’. Na kraju krajeva, ja
se neću ni razboleti: odbiću da se razbolim. Međutim, trenutno plačem. Svesna sam da
tako samo stvaram još više slina, ali ne mogu da se zaustavim.
Ulazi moja sestra. U očima joj vidim sažaljenje. Ona mi peva: „Kad se modro nebo
slije preko snene baštenske kapije, neko misli na mene…“ Ja zadremam razmišljajući o
šljivama, zidovima i o ’nekome’.
Da li je zaista bilo tako? Tako bolno kao što se prisećam? Samo donekle. Zapravo,
to beše produktivan i plodonosan bol. Gusta i tamna kao „alaga“ sirup, ljubav se
provlačila kroz napukli prozor. Mogla sam da je omirišem – da je okusim – slatkastu,
ustajalu, sa tragovima zimzelenog u osnovi – svuda po kući. Lepila se, kao i moj jezik,
na zaleđena prozorska stakla. Oblagala mi je grudi, zajedno sa melemom, a kad bi se
flanel razvezao dok spavam, čiste, oštre krivulje vazduha ocrtavale bi svoje prisustvo na
mom vratu. A tokom noći, kada je moj kašalj postajao suv i grub, u sobu su se
ušunjavala stopala, šake popravljale flanel, nameštale jorgan i nekoliko trenutaka
ostajale položene na mom čelu. I tako na pomen jeseni ja uvek pomislim na šake koje ne
žele da umrem.

Bila je jesen i kad je došao gospodin Henri. Naš podstanar. Naš podstanar. Reč se
nadimala sa usana i lebdela nad našim glavama – tiha, zasebna i prijatno zagonetna. U
razgovorima o njegovom dolasku moja je majka bila spokojna i zadovoljna.
 „Znate ga“, rekla je svojim prijateljicama. „Henri Vošington. Živeo je tamo kod
gđice Dele Džouns u Trinaestoj ulici. Ali ona je sad previše zbunjena da bi sve postigla.
Zato on traži drugo mesto.“
„O, da.“ Njene prijateljice ne kriju radoznalost. „Baš sam se pitala kolko će dugo
on ostati gore kod nje. Kažu da joj je stvarno loše. Polovinu vremena ona ne zna ko je,
ni ko su drugi ljudi.“
„Pa, onaj ludi stari crnja za koga se udala nikako nije pomogo njenom stanju.“
„Jeste li čule šta je govorio ljudima kad ju je napustio?“
„A-a. Šta?“
„Pa, on je pobego sa onom tričavom Pegi – iz Elirije. Znate već.“
„Ona je bila jedna od devojaka Debele Besi?“
„Baš ta. E, pa neko ga je upito zašto je ostavio dobru, bogobojažljivu ženu kao što
je Dela zbog te junice. Znate da je Dela uvek bila dobra domaćica. A on je reko da je i
pred Bogom i pred ljudima najiskreniji razlog to što ne može više da podnese miris
ljubičice koji je Dela Džouns koristila. Reko je da on samo želi da žena miriše kao žena.
Reko je da je Dela za njega prosto bila previše čista.“
„Pseto matoro. Zar to nije užasno?“
„Meni pričaš. Kakav je to način razmišljanja?“
„Nikakav. Neki muškarci su naprosto pseta.“
„I zbog toga je imala onolke šlogove?“
„Sigurno je i to imalo uticaja. Ali znaš, nijedna od ti devojaka nije previše bistra.
Sećate se one iscerene Heti? S njom nešto nije bilo u redu. A i njihova Teta-Džulija još
uvek maršira Šesnaestom ulicom i govori sama sa sobom.“
„Zar nju nisu zatvorili?“
„Jok. Okrug nije želeo da je primi. Kažu da ne ugrožava nikoga.“
„E, pa mene ugrožava. Ako želite da se userete od straha od nečega, ustanite u pola
šest ujutru kao ja i bacite pogled na tu staru vešticu dok promiče sa tim svojim šeširom.
Bože, smiluj se!“
Smeju se.
Frida i ja peremo tegle. Ne čujemo njihove reci, ali ih ipak slušamo sa odraslima, i
obraćamo pažnju na njihove glasove.
„E, ja se nadam da meni nećete dozvoliti da tako lutam unaokolo kad budem
postala senilna. Grehota.“
„A šta će da rade sa Delom? Zar ona nema nikog svog?“
„Doći će joj sestra iz Severne Karoline da je pazi. Pretpostavljam da oće da se
dočepa Deline kuće.“
„Ma daj. To je grešna misao, ako je ikad takva postojala.“
„Oćeš da se kladimo? Henri Vošington je reko da ta sestra nije videla Delu čitavih
petnes godina.“
„Ja sam kao mislila da će je Henri ovih dana oženiti.“
„Tu matoru?“
„Pa nije ni Henri žutokljunac.“
 „Nije, al nije ni grabljivac.“
„Jel on nekad bio oženjen?“
„Ne.“
„Kako to? Neko ga je sprečio?“
„Prosto je izbirljiv.“
„Nije on izbirljiv. Jel ti vidiš ovde nekoga s kim bi ti u brak?“
„Pa… ne.“
„Prosto je razuman. Vredan radnik, tih čovek. Samo se nadam da će sve da bude u
redu.“
„Biće. Kolko mu naplaćuješ?“
„Pet dolara svake dve nedelje.“
„To će ti puno značiti.“
„Nego šta.“

Njihov razgovor podseća na blago bezočan ples: zvuk se sudari sa zvukom, naklone se,
odigraju šimi i povuku se. Nastupi drugi zvuk, ali ga još jedan brzo zaseni: kruže jedan
oko drugog i onda stanu. Ponekad se njihove reci kreću u prefinjenim spiralama; drugi
put priređuju oštre skokove, a sve vreme ih prekida topli, ritmični smeh – nalik
otkucajima srca od želatina. Oštrina, zakrivljenje i potisak, njihovih emocija su uvek
jasni Fridi i meni.
Mi ne razumemo, ne možemo da razumemo značenje svake njihove reci, jer nama
je devet i deset godina. Tako da posmatramo njihova lica, njihove šake, stopala i
tragamo za istinom u bojama njihovih glasova.
Kada je gospodin Henri stigao u subotu uveče, mi smo ga namirisale. Mirisao je
divno. Kao drveće i pomada od limuna i „nu najl“ ulje za kosu i tek pomalo kao „sen-
sen“ bombone.
Smejao se često, pokazujući sitne, ujednačene zube sa dobroćudnim razmakom u
sredini. Fridu i mene nisu predstavili – prosto su nas pokazali. Kao na primer: ovde je
kupatilo; ovde je plakar; a ovo su moja deca, Frida i Klaudija; pazite na ovaj prozor, ne
otvara se do kraja.
Gledale smo ga ispod oka bez reči, očekujući da se ni on nama ne obrati. Samo da
klimne glavom, kao što je uradio i pred plakarom, da prizna naše postojanje. Na naše
iznenađenje, on nam se obratio.
„Zdravo, zdravo. Ti mora da si Greta Garbo, a ti mora da si Džindžer Rodžers.“
Zakikotale smo se. Čak se i moj otac iznenadno nasmešio.
„Hoćete li peni?“ Pružio nam je blistavi novčić. Frida je spustila pogled, bila je
previše fina da bi odgovorila. Ja sam posegla za njim. On pucnu palcem i kažiprstom i
novčić nestade. Naše zaprepašćenje se preplitalo sa ushićenjem. Celog smo ga pretražile,
gurale smo prste u njegove čarape, opipavale unutrašnjost njegovog kaputa. Ako je sreća
u iščekivanju sa izvesnošću na kraju, mi smo bile srećne. I dok smo čekale da se novčić
ponovo pojavi, znale smo da zabavljamo Mamu i Tatu. Tata se smeškao, a Mamine oči
su se raznežile dok je pogledom pratila naše ručice kako pretražuju gospodina Henrija.
Volele smo ga. Čak i nakon onog što je bilo posle, naše uspomene na njega nikad
nisu bile gorke.

Spavala je s nama u krevetu. Frida uz ivicu, jer je hrabra – njoj nikad nije padalo na
pamet da bi u snu ruka mogla da joj spadne s kreveta ispod kojeg će ’nešto’ da ispuže i
odgrize joj prste. Ja spavam do zida jer meni takvo nešto jeste palo na pamet. Pekola,
dakle, mora da spava u sredini.
Mama nam je dva dana ranije rekla da nam stiže ’slučaj’ – devojčica koja nema gde
drugde da ode. Okrug ju je bio smestio u našu kuću na nekoliko dana dok ne odluče šta
da rade s njom, ili, preciznije, dok porodica ne bude ponovo na okupu. Nama je
naloženo da prema njoj budemo fini i da se ne svađamo. Mama nije znala ’šta to
spopada ljude’, ali taj stari Džukac Bridlav je zapalio kuću, razbio glavu svojoj gospođi
i, kao posledicu, sve ostavio bez krova nad glavom.
Biti bez krova nad glavom, znale smo, bila je najgora životna kazna. Pretnja
gubljenja krova nad glavom tih je dana često isplivavala na površinu. Sputavala je svaku
pojavu neumerenosti. Ako se neko prejedao, mogao je da ostane bez krova nad glavom.
Ako je neko trošio previše uglja, mogao je da izgubi krov nad glavom. Ljudi su mogli da
prokockaju krov nad glavom i da ga propiju. Ponekad bi neka majka ostavila svog sina
bez krova nad glavom, a kad bi se to dogodilo, bez obzira na težinu sinovljevog
nepočinstva, naklonost većine bila je na njegovoj strani. Ostao je bez krova nad glavom,
a obeskućio ga je njegov rod rođeni. Drugo je kad takvo nešto uradi stanodavac –
žalosno, ali ipak deo života nad kojim ne možeš da imaš kontrolu, uzevši u obzir da niko
nema kontrolu nad svojim prihodom. Ali biti toliko nemaran da sam ostaneš bez krova
nad glavom, ili dovoljno bezosećajan da to učiniš sopstvenom rodu – to je bilo
kriminalno.
Nije isto biti isteran napolje i ostati bez krova nad glavom. Kad te isteraju napolje,
prosto odeš negde drugde; u drugom slučaju nemaš više gde da odeš. Razlika je suptilna,
ali fatalna. Nemati krov nad glavom je značilo da je nečemu došao kraj, to je neopoziva,
opipljiva činjenica koja definiše i upotpunjuje naše metafizičko stanje. Budući da smo i
po kasti i po klasi bili manjina, kretali smo se po samom rubu života i vodili borbu da
konsolidujemo naše slabosti i da se održimo, ili da se pojedinačno ušunjamo među
konkretnije nabore ruha. Međutim, mi smo se već bili navikli da živimo na periferiji –
verovatno zbog njene apstraktne kakvoće. S druge strane, opipljivost ostajanja bez krova
nad glavom je bila nešto sasvim drugo – poput razlike između ideje o smrti i samog čina
umiranja. Smrt se ne menja, a ni beskućništvo ne planira da nas napusti.
Sama svest o postojanju gubljenja krova nad glavom u nama je budila žeđ za
imovinom, za vlasništvom. Bezuslovnim posedom nad dvorištem, verandom, čokotom
vinove loze. Imućniji crnci su svu svoju energiju, svu svoju ljubav trošili na svoja
gnezda. Kitili su sve i preko svake mere, kao pomahnitale ptice u očajanju; dizali su
larmu i zamajavali se oko svojih teškom mukom stečenih domova; čitavog su leta
kiselili, pasirali i konzervirali da bi ispunili kredence i police; farbali su, prčkali i čačkali
svako ćoše svojih kuća. Crnci podstanari su kradom bacali poglede na ova tuđa dvorišta
i verande i utvrđivali u sebi odluku da jednog dana i sami sebi priušte ’neko fino staro
mestašce’. U međuvremenu su štedeli i skupljali i odlagali što su mogli u svoje
iznajmljene udžerice, radujući se danu kad će i sami nešto posedovati.
Čoli Bridlav, tada još uvek jedan od crnih podstanara, ostavio je svoju porodicu bez
krova nad glavom i time katapultirao sebe izvan dosega ljudskog obzira. Pristupio je
zverima; zaista je postao stari džukac, zmija, crnčuga pacovska. Gospođa Bridlav je
živela kod žene za koju je radila; dečak, Semi, odsedao je kod neke druge porodice; a
Pekola je dodeljena nama. Čoli je bio u zatvoru.
Došla je bez ičega. Bez male papirne kese sa rezervnom haljinom, ili spavaćicom,
ili dva para izbledelih zimskih gaća. Prosto se pojavila sa jednom belkinjom i sela.
Bilo je zabavno tih nekoliko dana koje je Pekola provela sa nama. Frida i ja smo
prestale da se svađamo međusobno i usredsredile se na našu gošću, kojoj smo iz sve
snage pokušavale da dočaramo krov nad glavom.
Čim smo otkrile da očigledno ne pokušava da bude glavna, odmah smo je zavolele.
Smejala se glasno kad sam se ja glupirala pred njom i blagonaklono i ljupko prihvatala
prehrambene poklone koje joj je moja sestra donosila.
„Jesi li za neki integralni kreker?“
„Svejedno mi je.“
Frida joj je donela četiri krekera na tacni i malo mleka u plavo-beloj šolji sa Širli
Tempi. Cevčila je mleko i nežno posmatrala siluetu Širlinog pegavog lica. Frida je sa
njom zaljubljeno razgovarala o tome kako je Širli Tempi slatka. Nisam mogla da se
priključim njihovom obožavanju jer sam je ja mrzela. Ne zato što je bila slatka, nego
zato što je plesala sa Bodženglom koji je bio moj prijatelj, moj ujka, moj tatica koji
stepovanje i smejuljenje treba da rezerviše za mene. Umesto toga, on je uživao, davao i
delio predivne plesne stvari sa jednom od onih belih cura čije čarape nikad ne spadaju u
cipeli. Zbog toga sam rekla: „Meni se sviđa Džejn Viders.“
Pogledale su me zabezeknuto, odlučile da sam neuračunljiva i nastavile svoje
sanjarenje o zrikavoj Širli.
Bila sam mlađa i od Fride i od Pekole i još uvek nisam bila dosegla onu prekretnicu
u razvoju psihe koja bi mi omogućila da je volim. Ono što sam osećala u tom trenutku
bila je nepomućena mržnja. Ali pre toga sam bila osetila neobičniju, strasniju stvar nego
što je mržnja prema svim Širli Tempi ovoga sveta.
Počelo je sa Božićem i lutkama na poklon. Najveći, posebni, obožavam poklon
uvek je bila plavooka lutka bebe. Po tepajućim zvucima koje su ispuštali odrasli znala
sam da ta lutka predstavlja ono što su oni smatrali mojom najvećom željom. Zbunjivala
me je i sama lutka i to kako je izgledala. Šta je trebalo da radim s njom? Da se pretvaram
da sam joj majka? Bebe me nisu zanimale, kao ni ideja materinstva. Bila sam
zaintersovana isključivo za ljudska bića mojih godina i moje veličine i nisam uspevala
da proizvedeni ni mrvu entuzijazma za ideju da nekad postanem majka. Materinstvo je
značilo zrele godine i druge daleke mogućnosti. Ipak, brzo sam shvatila šta se od mene
očekuje sa lutkom: da je ljuljam, da je uplićem, u izmišljene dramatične situacije, pa čak
i da spavam sa njom. Sve su slikovnice bile pune slika devojčica koje spavaju sa svojim
lutkama. Obično su to bile lutke Dronjave Eni, ali one nisu dolazile u obzir. Prema njima
sam gajila instinktivno gađenje, pa i skriveni strah od onih okruglih, idiotskih očiju, lica
ravnog kao palačinka i crvolike kose.
Umesto da zbog njih osetim veliko zadovoljstvo, ostale lutke su imale upravo
suprotan efekat. Kada sam nosila takvu lutku sa sobom u krevet, njeni nepopustljivo
tvrdi udovi pružali su otpor mom telu – šiljati prsti njenih rupičastih šaka su me grebali.
Kad bih se okrenula u snu, koščata, hladna glava bi se sudarila sa mojom. Bila je
neprijatan, strpljivo agresivan drug u postelji. Držati je u naručju nije bilo od neke
pomoći. Uštirkana gaza ili čipka sa pamučne haljine iritirala je moju kožu. Imala sam
samo jednu želju: da je raskomadam. Da vidim od čega je napravljena, da ogolim njenu
dragocenost, otkrijem lepotu, privlačnost koja je, izgleda, samo meni izmicala. Odrasli,
starije devojčice, dućani, magazini, dnevne novine, reklame u izlozima – čitav svet je
bio saglasan da je plavooka, plavokosa lutka ružičaste kože baš ono za čim svaka
devojčica čezne. „Evo“, rekli su mi, „ovo je lepo, i ako je ovoga dana budeš ’dostojna,
dobićeš je.“ Pipkala sam joj lice i čudila se jednopoteznim obrvama; čačkala sam
blistavobele zube uglavljene među krivulje ružičastih usana kao dve klavirske dirke.
Prešla preko prćastog nosa, bockala staklaste plave oči, uvrtala žutu kosu. Nisam mogla
da je volim. Međutim, mogla sam da ispitam šta je to što je čitav svet kod nje voleo.
Pootkidaj malene prste, savij ravna stopala, razveži joj kosu, zavrni joj glavu naopako, a
ona će i dalje praviti isti zvuk – zvuk za koji su mi rekli da predstavlja umilan i žalostiv
uzvik ’Mama’, ali koji je meni zvučao kao blejanje umirućeg jagnjeta ili, preciznije, kao
zvuk koji su proizvodila vrata našeg lednjaka koja bi se, uz škripu zarđalih šarki,
otvarala tokom jula. Izvadi joj i glupavo, hladno oko, a ona će i dalje da bleji ’beeeee’,
otkini joj glavu, istresi piljevinu, razbij joj leđa o mesinganu šinu kreveta, i dalje će da
bleji. Leđa od gaze bi se rascvetala, i ja bih unutra videla ploču sa šest rupica, tajnu
zvuka. Prosta metalna oblina.
Odrasli su se mrštili i dizali galamu: „Ne-umeš-ni-o-čemu-da-vodiš-računa. Ja-
nikad-u-životu-nisam-imala-takvu-lutku-i-svaku-noć-sam-plakala-jer-nisam-mogla-da-
je-dobijem.A-ti-si-dobila-prelepu-lutku-i-odmah-si-je-pocepala-šta-nijeu-redu-s-
tobom?“
Kako je samo snažno bilo njihovo ogorčenje. Suze su pretile da podriju
rezervisanost njihovog autoriteta. U njihovim glasovima se moglo čuti perutanje dugih
godina neostvarenih želja. Nisam znala zašto sam u ništavala te lutke. Međutim, sigurna
sam da me niko nikad nije pitao šta ja zapravo želim za Božić. Da me je bilo ko od
starijih koji imaju moć da ispune moje prohteve uzeo za ozbiljno i pitao me šta ja želim,
saznali bi da ja ne želim da posedujem ništa, i da nijedan predmet ne želim da nazovem
svojim. Bila sam radija da doživim nešto na božićni dan. Pravo pitanje bi bilo: „Draga
Klaudija, kakav bi doživljaj želela da iskusiš na Božić?“ Ja bih odgovorila: „Želim da sa
čitavom pregršti jorgovana na kolenima sedim na hoklici u kuhinji Velike Mame i da
slušam Velikog Tatu kako svira svoju violinu samo za mene.“ Prikladnost male stolice
koja kao da je bila napravljena za moje telo, sigurnost i toplota kuhinje Velike Mame,
miris jorgovana, zvuk muzike, i pošto bi bilo dobro da uposlim sva čula, nakon svega,
možda i ukus breskve.
Umesto toga, mogla sam da osetim ukus i miris jetkosti plehanog posuđa
napravljenog za čajanke koje su mi bile dosadne. Umesto toga, sa gnušanjem sam
posmatrala nove haljine zbog kojih sam, pre nego što bih ih obukla, morala da se
podvrgnem mrskom pranju u pocinkovanoj kadi. Cink je bio klizav, nije bilo vremena da
se igram ili brčkam jer se voda hladila veoma brzo, nije bilo vremena da uživam u
sopstvenoj golotinji, jedva sam stizala i da pustim zavese od sapunice da se slivaju ka
mom međunožju. Potom grubi peškiri i užasno i ponižavajuće odsustvo štroke.
Nadražujuća, nemaštovita čistoća. Nestali bi tragovi mastila sa ruku i lica, sve moje
tvorevine i talog proteklog dana, a zamenila bi ih naježena koža.
Uništavala sam bele lutke.
Međutim, komadanje lutaka ne beše najstrašnija stvar. Zaista užasavajuće bilo je
prenošenje istih poriva na male bele devojčice. Ravnodušnost sa kojom bih ih sasekla
bila je uzdrmana samo mojom željom da to i učinim. Da otkrijem ono neuhvatljivo:
tajnu magije kojom su očaravale ostale. Šta je to što nagoni ljude da kažu ’kako je
slatka’ kad pogledaju njih ali ne i mene. Toplina u očima crnih žena kad su im prilazile
na ulici i posesivna nežnost njihovog dodira kad su ih uzimale u naručje.
Kada sam ih štipala, njihove su se oči – za razliku od ludačkog sjaja lutkinih očiju –
sklapale od bola, a njihovi glasovi ne bi bili nalik škripi vrata lednjaka, već očaravajuće
bolan vapaj. Kad sam naučila kako je odbojno to ravnodušno nasilje, kako je odbojno
baš zato što je ravnodušno, moj stid se otimao u potrazi za utočištem. Najbolji zbeg bila
je ljubav. Stoga i preobraćaj od iskonskog sadizma, preko patvorene mržnje, do
pretvorne ljubavi. Beše to mali korak ka Širli Tempi. Kasnije sam naučila i da je
obožavam, kao što sam naučila i da uživam u čistoći, znajući, čak i dok sam učila, da je
ta promena zapravo prilagođavanje bez ikakvog napretka.

„Tri četvrti mleka. To je juče bilo unutar lednjaka. Tri cele četvrti. Sad ga nema uopšte.
Ni kap. Ne smeta mi da narod dođe i uzme šta im treba, al tri četvrti mleka! Šta će
dođavola ikome čitave tri četvrti mleka?“
’Narod’ na koji je moja majka mislila je u stvari bila samo Pekola. Nas tri, Pekola,
Frida i ja, slušale smo je dole u kuhinji kako diže dževu oko količine mleka koje je
Pekola popila. Mi smo znale da joj je šolja sa Širli Tempi vrlo draga i da je koristila
svaku priliku da pije mleko iz nje, samo kako bi dodirnula i videla lepo Širlino lice.
Majka je znala da Frida i ja ne volimo mleko i pretpostavljala je da ga je Pekola popila
iz čiste pohlepe. Nas dve sigurno nismo mogle da je ’osporimo’. Nama nije bilo
dozvoljeno da započinjemo razgovore sa odraslima: na nama je bilo da odgovaramo na
njihova pitanja.
 Posramljene uvredama koje su se taložile na račun naše prijateljice, samo smo
sedele: ja sam čačkala štroku među prstima na nogama, Frida je zubima čistila nokte, a
Pekola je prstom prelazila preko starog ožiljka na kolenu – glave nagnute u stranu.
Zabrinuti monolozi moje majke oduvek su nas razdraživali i onespokojavali. Bili su
beskonačni, uvredljivi i, mada posredni, (Mama nikada nikoga nije pominjala poimence
– govorila je isključivo o narodu i nekim ljudima), izuzetno bolni u svojim optužbama.
Umela je tako da nastavi satima, vezujući jedan prekršaj sa drugim sve dok ne saspe sve
što ju je mučilo. Kad bi o svemu i svima rekla šta ima, tada bi započela pesmu i pevala
bi je ceo dan. Međutim, period pre pesme je bio tako dug. Mi smo u međuvremenu
slušale dok su nam se stomaci prevrtali i grla sušila, izbegavale međusobne poglede i
čačkale prste na nogama, ili nešto tako.
„…Ne znam šta ja ovde treba, da držim dobrotvornu ustanovu, valjda. Vreme je da
se sa davanja pređe na uzimanje. Izgleda meni ništa ne treba. Izgleda da treba da
završim u prihvatilištu za siromašne. Valjda nemož ništa duradim da ne svršim tako.
Ljudi izgleda sve svoje vreme troše smišljajući kako mene da pošalju u dom. Još jedna
usta za hranjenje mi trebaju kolko i piletu čizme. Ko da meni nije dovoljno teško da
prehranim sopstvenu porodicu i da pazim da ne završe u prihvatilištu, a sad još i nešto
što pokušava da propije sve što imam. E, pa neće vala. Sve dok me služe snaga i jezik.
Sve ima svoje granice. Ne mogu ja da priuštim da išta prosto bacim. Ko još troši tri
četvrti mleka? Ni sam Henri Ford ne troši tolko. To je prosto grešno. Ja stvarno nemam
problema dizađem ljudima u susret. To svi znaju. Al ovom se mora stati na put, i ko će
drugi nego ja. Biblija kaže i bdijte i molite. Ljudi prosto ostave svoju decu na tvoj prag i
odu svojim poslom. Niko ni ne proviri ovde da vidi imal to dete makar leba da jede.
Pomislio bi čovek da će makar da vimu da vide jede li im dete leba. Al jok. To im ne
pada na pamet. Onaj matori nikogović Čoli je izašao iz zatvora pre čitava dva dana i još
uvek nije svratio da proveri da li je njegovo rođeno dete živo il mrtvo. Štos njega tiče, ta
je dosad mogla biti mrtva. A tek njena mama, isto. O čemu se tu radi?“
Kad bi Mama stigla do Hernija Forda i svih tih ljudi kojima nije stalo ima li ona
koru hleba, bilo je vreme da odemo. Želeli smo da izbegnemo deo o Ruzveltu i radnim
logorima.
Frida je ustala i krenula niz stepenice. Pekola i ja smo je pratile u širokom, luku,
pazeći da izbegnemo kuhinjska vrata. Sele smo na stepenice na verandi gde su majčine
reči dopirale samo u kratkim izlivima.
Bila je samotna subota. Kuća je mirisala na uljani sapun i oštar vonj kuvane slačice.
Subote su bile samotni, sitničarski, sapunjavi dani. Po očajavanju jednaki samo onim
škrtim, uštirkanim sirup-za-kašalj nedeljama uvek ispunjenim raznim ’e, neš vala’ i
’sedi, more’.
Kad je mama bila raspevana, to i nije bilo tako loše. Pevala bi o teškim vremenima,
lošim vremenima i o vremenima u kojima je neko-pobego-i-ostavio-je-samu. Ali njen
glas je bio tako nežan i njen pogled tako raskvašen da sam se hvatala kako priželjkujem
ta teška vremena, kako želim da odrastem ’bez igde ičeg svog’. Radovala sam se
sočnom trenutku u kom će me ’moj čovek’ ostaviti, kad ću ’prezirati sunce jer zalazi…’,
jer ću tada znati ’da je moj čovek napustio ovaj grad’. Plav i zelen, glas moje majke
bojadisao je tugu i izvlačio sav jad iz reči tako da sam stekla utisak da je bol ne samo
izdrživ, već i mio.
Međutim, kad nije bilo pesme, te subote su mi pritiskale glavu kao vedro za ugalj, a
ako je Mama bila ljuta kao sad, imala sam utisak kao da me neko gađa kamenjem.
„…i eto mene, bedne ko klot pasulj. Šta oni misle da sam ja? Neka Baba Mraz? E,
pa, mogu slobodno da sklone čarape, jer jošte nije Božić…“
Mi smo se uzvrpoljile.
„Ajde nešto da radimo“, reče Frida.
„Šta ti se radi?“, upitah ja.
„Ne znam. Ništa.“ Frida je bila zagledana u krošnje. Pekola joj je posmatrala
stopala.
„Oćeš da se popnemo u sobu gosn Henrija i prelistavamo njegove ženske
časopise?“
Frida napravi grimasu. Ona nije volela da gleda vulgarne slike. „Pa“, nastavih ja,
„mogle bismo da prelistamo njegovu Bibliju. To jeste lepo.“ Frida coknu zubima i
ispusti jedno ’pffff‘ usnama. „U redu, onda. Mogle bismo da uvlačimo konac u igle za
poluslepu gospođu. Daće nam peni.“
Frida frknu. „Oči su joj kao slina. Ne gleda mi se u njih. Pekola, šta se tebi radi?“
„Svejedno mi je“, reče ona. „Šta god vi oćete.“
Ja se setih još nečega. „Mogle bismo gore putem da vidimo šta ima u kantama za
smeće.“
„Previše je ladno“, reče Frida. Bilo joj je dosadno i bila je nervozna.
„Znam. Mogle bismo da napravimo puding.“
„Mora da se šališ. Dok je Mama unutra onako ljuta? Kad počne da grdi i zidove
znaš da će biti takva ceo dan. Ne bi nam ni dozvolila.“
„Ajmo onda do grčkog hotela da ih slušamo kako psuju.“
„O, kome se još baš to radi? Uostalom, uvek koriste iste reči.“
Moja zaliha ideja bese iscrpljena i ja se zagledah u bele mrlje na noktima. Njihov
zbir je predstavljao broj muškaraca sa kojima ću biti. Sedam.
Mamin monolog skliznu u tišinu „…Biblija kaže nahrani gladne. Nema problema.
To je u redu. Ali ja odbijam da hranim i slonove… Ako ikome treba tri četvrti mleka da
preživi, taj nek se čisti odavde. Nije takima ovde mesto. Šta je ovo? Nekaka mlečna
farma?“
Iznenada Pekola skoči na noge očiju punih straha. Sa njenih usana procedi se
cvileći zvuk.
„Šta je sad sa tobom?“ I Frida je bila ustala.
Obe se okrenusmo u pravcu njenog pogleda. Niz njene noge tekla je krv. Nekoliko
kapi je palo na stepenice. Ja skočih. „Hej. Jesi li se posekla? Vidi. Po celoj haljini.“
Braonkasto-crvena fleka širila se preko pozadine njene haljine. Ona je i dalje
cvilela raširenih nogu.
Frida reče: „O, Bogo moj! Znam. Znam šta je to!“
 „Šta?“ Pekolini prsti dodirnuše njene usne.
„To je ministracija.“
„Šta je to?“
„Ma znaš.“
„Ocu li umreti?“, upita ona.
„Neeee. Nećeš umreti. To samo znači da sad možeš da imaš bebu!“
„Šta?“
„Otkud ti to znaš?“ Bilo mi je preko glave što Frida sve zna.
„Mildred mi je rekla. A i Mama.“
„Ne verujem ti.“
„I ne moraš, gluperdo. Vidi. Čekaj ovde. Sedi, Pekola. Ovde.“ Frida je
komandovala sa autoritetom i poletom. „A ti“, reče meni, „idi donesi vodu.“
„Vodu?“
„Da, gluperdo. Vodu. I budi tiha, da te Mama ne čuje.“
Pekola ponovo sede, sa malo manje straha u očima. Ja krenuh ka kuhinji.
„Šta ti oćeš, dete?“ Mama je ispirala zavese u sudoperi.
„Malo vode, gospoja.“
„Baš ono de ja radim, naravno. Dobro, uzmi čašu. I to ne čistu. Uzmi tu teglu.“
Uzeh teglu i napunih je vodom sa česme. Delovalo je kao da se puni jako dugo.
„Nikome ništa ne treba dok me ne vidi za sudoperom. Tad odjedared svi ožedne…“
Kad je tegla bila puna, krenula sam da odem.
„De ćeš?“
„Napolje.“
„Da si to ovde popila!“
„Neću ništa razbiti.“
„Nemaš ti pojma šta ćeš da uradiš.“
„Da, gospoja. Mogu li diznesem? Neć da prospem ni kap.“
„Bolje bi ti bilo.“
Izađoh na verandu sa punom teglom vode. Pekola je plakala.
„Zašto plačeš? Jel te boli?“
Ona odmahnu glavom.
„Onda prestani da balaviš.“
Frida otvori zadnja vrata. Nosila je nešto ispod bluze. Pogledala me je iznenađeno i
pokazala na teglu. „Šta će ti to?“
„Tražila si. Rekla si mi da donesem malo vode.“
„Ne u tegli. Puno vode. Da oribamo stepenice, glupanderu.“
„Kako sam ja to mogla da znam?“
„Da. Kako. Hajde.“ Ona povuče Pekolu za ruku. „Idemo vamo.“ Njih dve odoše u
gusto žbunje pokraj kuće.
„Hej. A ja? Oću i ja s vama.“
„Umuuukni“, prošaputa Frida glasno. „Čuće te Mama. Ti oribaj stepenice.“
Njih dve se izgubiše iza ugla.
 Nešto ću da propustim. Opet. Dešavalo se nešto važno, a ja moram da ostanem
ovde i ne vidim ništa od toga. Posula sam vodu po stepenicama, razmazala cipelom i
otrčala da im se pridružim.
Frida beše na kolenima; na zemlji ispred nje bio je položen beli pamučni
pravougaonik. Skidala je Pekoline gaćice. „Hajde. Daj ih vamo.“ Uspela je da ih skine i
bacila ih je ka meni. „Evo.“
„Šta ja sad da radim s njima?“
„Zakopaj ih, debilu.“
Frida reče Pekoli da stavi pamučnu stvar između nogu.
„Kako će tako da hoda?“, upitah ja.
Frida ne odgovori. Umesto toga, izvuče dve zihernadle iz poruba svoje haljine i
poče da kači krajeve pamučne krpe za Pekolinu haljinu.
Pokupih gaćice sa dva prsta i bacih pogled unaokolo ne bih li našla nešto čime ću
da kopam. Šuškanje koje se začulo iz žbunja me namah uplaši, i kad sam se okrenula,
usred lica belog kao testo ugledah par opčinjenih očiju. Rozmari nas je posmatrala.
Posegoh za njenim licem i ogrebah je po nosu. Ona vrisnu i odskoči.
„Gospođo Mektir! Gospođo Mektir!“, urlala je Rozmari. „Frida i Klaudija su ovde i
igraju se pogano! Gospođo Mektir!“
Mama otvori prozor i baci pogled na nas.
„Šta?“
„Igraju se pogano, gospođo Mektir. Pogledaj te. A Klaudija me je udarila zato što
sam ih videla!“
Mama zalupi prozor i istrča kroz zadnja vrata.
„Šta to radite? Oh. Aha. Aha. Igrate se pogano, a?“ Ona zavuče ruku u žbun i ubra
prut. „Radije ću da gajim svinje nego neke pogane devojčice. Nji bar mogu da
zakoljem!“
Mi padosmo u vrisku. „Ne, Mama. Ne, gospoja. Nismo! Ona laže! Ne, gospoja,
Mama! Ne, gospoja, Mama!“
Mama zgrabi Fridu za rame, okrenu je i išiba je po nogama tri ili četiri puta.
„Pogane da budete, jel? E, vala nećete!“
Frida beše poražena. Šiba ju je povredila i uvredila.
Mama pogleda Pekolu. „I ti!“, reče joj. „Moje dete il ne!“ Ona dohvati Pekolu i
okrenu je. Jedna od zihernadli se otvori i Mama ugleda jedan deo krpe kako viri ispod
haljine. Prut je ostao da lebdi u vazduhu, a Mama je zbunjeno trepnula. „Šta se, kog
vraga, ovde dešava?“
Frida je jecala. Ja, sledeća u redu za šibu, počeh da objašnjavam. „Krvarila je. Mi
smo samo tele duskupimo krv!“
Mama baci pogled ka Fridi da proveri. Frida zaklima glavom. „Ima ministraciju.
Samo smo htele da pomognemo.“
Mama pusti Pekolu i zagleda se u nju. Potom ih obe privuče dok nisu glavama
zaronile u njen stomak. U očima joj se videlo da se kaje. „U redu, u redu. Ajde, dosta
plakanja. Nisam znala. Ajde, ajde. Ajmo u kuću. Idi kući, Rozmari. Predstava je
završena.“
Umarširale smo unutra, Frida uz tihe jecaje, Pekola sa belim pamučnim repom, a ja
sa malenim devojčica-je-postala-žena gaćicama.
Mama nas odvede do kupatila. Ugurala je Pekolu unutra uzevši gaćice iz mojih
ruku, a potom nam reče da ne ulazimo.
Mogle smo da čujemo kako se kada puni vodom.
„Misliš da će da je udavi?“
„O, Klaudija. Mnogo si glupa. Samo će da joj opere odeću i sve.“
„Da isprebijamo Rozmari?“
„Ne. Ostavi je na miru.“
Voda je šikljala, ali i preko tog zvuka mogao se čuti zvonki smeh moje majke.

Te noći u krevetu, nas tri smo ležale mirno. Prema Pekoli smo osećale strahopoštovanje i
uvažavanje. Ležati pored prave osobe koja ima pravu ministraciju je delovalo nekako
sveto. Ona je sada bila drugačija od nas – kao odrasli. I ona je osetila distancu, ali nije
želela da nam je nabija na nos.
Nakon nekog vremena progovorila je vrlo tiho. „Je li istina da ja sad mogu da imam
bebu?“
„Naravno“, odgovorila joj je Frida pospano. „Naravno da možeš.“
„Ali… kako?“ Glas joj je odzvanjao čuđenjem.
„O“, rekla je Frida, „neko prvo mora da te voli.“
„O.“
Nastupila je duga pauza tokom koje smo Pekola i ja razmišljale o tome. To
podrazumeva, pretpostavila sam, ’mog čoveka’ koji bi me prvo voleo, a potom napustio.
Ali u pesmama koje je moja majka pevala se nisu pominjale bebe. Možda su zato žene
bile tužne: muškarci su odlazili pre nego što bi uspeli da naprave bebu.
Pekola je potom postavila pitanje koje meni nikad nije palo na pamet. „Kako se to
radi? Mislim, kako navedeš nekoga da te voli?“ Međutim, Frida je već bila zaspala. A ja
nisam znala.
 OVOJEKUĆAZELENAJEIBELAIMA
CRVENAVRATAVEOMAJELEPAVEOMAJE
LEPALEPALEPAL

Na jugoistočnom ćošku raskrsnice gde se seku Brodvej i Trideset peta ulica u gradu
Lorejn u Ohaju nalazi se jedno napušteno skladište. Ono se ne utapa u olovnu nebesku
pozadinu, niti je usklađeno sa okolnim sivo uokvirenim kućama i crnim telefonskim
stubovima. Ono se radije obrušava na pogled prolaznika na način koji je iritantan koliko
i melankoličan. Posetioci koji se dovoze u ovaj maleni grad se pitaju zašto nije srušeno,
a pešaci, kao stanovnici komšiluka, prosto skreću pogled kad prolaze pored njega.
Nekada, dok se u zgradi nalazila picerija, ljudi su videli samo trome tinejdžere koji
su se skupljali na uglu. Ovi mladići su se sastajali da bi se tu češkali po međunožju,
pušili cigarete i pravili nacrte za umerena nepočinstva. Dim iz cigareta su uvlačili
duboko, njime su ispunjavali pluća, srca, bedra, kako bi sputali drhtavicu, energiju
njihove mladosti. Tromo su se kretali i smejali, ali su pepeo sa cigareta stresali prebrzo i
prečesto i time onima kojima je do toga stalo otkrivali početništvo svoje navike.
Međutim, dugo pre zvukova njihovog rikanja i prizora njihovog udešavanja zgrada je
bila pod zakupom mađarskog pekara, umereno poznatog zahvaljujući svojim rolnicama i
kiflicama sa makom. Pre toga, tu se nalazila kancelarija trgovca nekretninama, a još
ranije je zgrada služila kao operativna baza nekih Cigana. Ciganska porodica je
ogromnim zastakljenim prozorima davala jedinstvenost i karakter kakvi pre i posle njih
nisu više viđeni. Devojčice iz familije su se smenjivale u sedenju između nekoliko
metara somotskih draperija i orijentalnih tepiha koji su visili sa prozora. Gledale su
napolje i povremeno se smešile, namigivale ili pozivale – ali samo povremeno.
Uglavnom su samo posmatrale, a njihove nagizdane haljine, dugih rukava i sukanja,
sakrivale su golotinju koja im je vrcala iz očiju.
Stanovništvo te oblasti je bilo tako fluidno da se verovatno niko više i ne seća da su
davno, još davnije, u vremenima pre Cigana i tinejdžera, ugneždeni u izlogu radnje ovde
živeli Bridlavovi. Udruženo zagnojeni u srči stanodavčevog kaprica. Oni su se
ušunjavali i išunjavali iz kutije sa koje se ljuštila siva boja, ne komešajući komšiluk,
nemajući glasa u radničkom pokretu i ne remeteći rad gradonačelnikove kancelarije.
Svaki član porodice bio je zatvoren unutar sopstvene svesti, svaki sklapao sopstveni
pačvork stvarnosti – sakupljajući fragmnte iskustva ovde i deliće informacija onde. Iz
majušnih doživljaja koje su delili među sobom stvarali su osećaj pripadnosti i pokušavali
da se snađu onako kako su se zatekli.
 Nacrt stambenog prostora bio je lišen originalnosti onako kako samo grčki
stanodavac prve generacije može da ga smisli. Veliki prostor za ’skladištenje’ bio je
podeljen u dve velike prostorije pomoću lesonitksih ploča koje nisu dosezale do plafona.
To su bile dnevna soba, koju je porodica nazivala prednjom sobom, i spavaća soba, gde
se zapravo živelo. U prednjoj sobi su se nalazile dve sofe, pijanino i malena veštačka
jelka, okićena i prašnjava, netaknuta preko dve godine. Spavaća soba je imala tri
kreveta: uski metalni krevet za Semija, četrnaestogodišnjaka, drugi za Pekolu, koja je
imala jedanaest godina, i dupli krevet za Čolija i gospođu Bridlav. U središtu spavaće
sobe, radi podjednake raspodele toplote, nalazila se peć na ugalj. Sanduci, stolice, mali
noćni stočić i kartonski ’ormar’ za garderobu su bili raspoređeni uza zidove. Kuhinja se
nalazila u dnu ovog apartmana, u zasebnoj prostoriji. Kupatila nije bilo. Samo jedna
klozetska posuda, nedostupna oku, ali ne i uhu stanara.
O nameštaju nema više šta da se kaže. Nameštaj je bio sve samo ne opisiv, budući
da je bio namenjen, napravljen, isporučen i prodat u raznovrsnim stanjima
nepromišljenosti, pohlepe i nehaja. Vreme mu je oduzelo svežinu, ali ga nije odomaćilo.
Ljudi su ga posedovali, ali ga nikad nisu poznavali. Niko nikad nije izgubio peni ili broš
ispod jastuka bilo koje od sofa i kasnije se setio vremena i mesta gubitka ili pronalaska.
Niko nije zacoktao uz reci: „Ali pre minut je bio tu. Sedeo sam ovde i pričao sa…“, ili:
„Evo ga. Mora da je ispao dok sam hranila bebu!“ Niko se nikad nije porodio na jednom
od kreveta – ili se nežno prisećao mesta sa kojih se oljuštila farba, jer je tu farbu skinula
beba dok je učila da sama stane na noge. Nijedno štedljivo dete nikad nije zalepilo
komad žvake ispod stola. Nijedan radosni pijanac – prijatelj porodice, debelog vrata,
neoženjen, znate, ali, Bogo moj, kako jede! – nije sedeo za pijaninom i svirao „Moj si
sunčev zrak“. Nijedna mlada devojka se nije zagledala u malenu jelku i prisećala se
trenutka kad ju je ukrašavala, ili se zapitala da li će onaj plavi ukras pasti, ili da li će se
ON ikada vratiti da je vidi.
Među tim stvarima nije bilo uspomena. Svakako ne dragih uspomena. S vremena
na vreme neki bi predmet izazvao telesnu reakciju: povećanje stepena kiseline u gornjem
probavnom traktu, naglo probijanje znoja na zadnjem delu vrata u trenutku kad se
okolnosti povezane za određeni deo nameštaja prizivaju u svest. Sofa, na primer.
Kupljena je nova, ali je u toku transporta platno na poleđini pocepano. Ljudi iz
prodavnice nisu želeli da preuzmu odgovornost…
„Slušaj vamo, brale, kad sam je ja digo na prikolicu bila je sasvim u redu. Kad se
stavi na prikolicu, tu radnja nemož više ništa duradi…“ Zadah „listerina“ i „laki štrajka“.
„Al ja neć nikaki pocepani kauč ako sam ga novoga kupijo.“ Molba u očima i
stegnuti testisi.
„Sranje, brale. Al‘ tvoje sranje…“
Mogli biste da zamrzite sofu, naravno – to jest, ukoliko je uopšte moguće da
zamrzite sofu. Međutim, to nije bilo važno. I dalje je trebalo skupiti za račun od 4 dolara
i 80 centi mesečno. Ukoliko biste plaćali 4 dolara i 80 centi mesečno za sofu koja je od
samog početka pocepana, nezgodna i ponižavajuća – u posedovanju iste ne biste uspeli
da pronađete nikakvo zadovoljstvo. A nezadovoljstvo je smrdelo, prožimajući sve. Taj
smrad je sprečavao farbanje lesonitskih zidova; nabavljanje prigodnog materijala za
tapaciranje stolica; čak i zašivanje pocepanog dela, koji je postajao duboka rana, koja je
postajala zjapeći ponor i otkrivala jeftini kostur i još jeftiniji tapacirung. Ona je zakidala
na osveženju svakome ko bi spavao na njoj. Nametala je tajnovitost voljenju koje se na
njoj odvijalo. Poput bolnog zuba kom nije dovoljno da pulsira u izolaciji, već mora da
prenese bolove i na druge delove tela – čineći disanje teškim, vid ograničenim, živce
rastrojenim – tako i omraženi komad nameštaja izaziva sekiraciju i nelagodu koja se širi
kroz celu kuću i ograničava uživanje u stvarima sa kojima nema nikakve veze.

Jedina živa stvar u kući Bridlavovih bila je peć na ugalj, koja je živela nezavisno od svih
i svega, čije su se vatre ’gasile’, ’tanjile’ ili ’rasplamsavale’ po njenom sopstvenom
nahođenju, uprkos tome što ju je porodica hranila i poznavala sve detalje njenog
ponašanja: pospi, ne bacaj, nemoj previše… Vatra je naizgled živela, stišavala se i
umirala po nekakvoj samo njoj svojstvenoj logici. Jutrima je, međutim, uvek nalazila za
shodno da umre.
 OVOJEPORODICAMAJKAO
TACDIKIDŽEJNŽiVEUZELENOBELOJ
KUĆIVEOMASUSR

Bridlavovi nisu živeli u izlogu jer su imali trenutačne poteškoće u snalaženju tokom
otpuštanja radnika iz fabrike. Oni su tu živeli jer su bili siromašni i crni, a tu su i ostajali
jer su verovali da su ružni. I mada je njihovo siromaštvo bilo tradicionalno i
zatupljujuće, nije bilo jedinstveno. Međutim, njihova ružnoća jeste. Niko ne bi mogao da
ih ubedi da nisu neumorno i napadno ružni. Izuzev oca Čolija, čija je ružnoća (posledica
očajanja, rasipanja i nasilja usmerenog ka tričavim stvarima i slabim ljudima) ležala u
njegovom ponašanju, ostali članovi porodice – gospođa Bridlav, Semi Bridlav i Pekola
Bridlav – nosili su svoju ružnoću, takoreći oblačili je, iako nije pripadala njima. Oči,
sitne oči, smeštene previše blizu jedno drugom ispod niskih čela. Kratke, neravnomerne
frizure, koje su izgledale još neravnomernije u poređenju sa pravim, teškim, zamalo
spojenim obrvama. Oštri, ali krivi nosevi neposlušnih nozdrva. Imali su izbačene
jagodice, a uši su im bile povijene unapred. Lep oblik usana nije skretao pažnju na sebe,
već je isticao ostatak lica. Pogledavši ih, čovek bi se zapitao zašto su tako ružni;
pogledavši izbliza, ne bi uspeo da pronađe razlog. Potom bi shvatio da je to stvar
ubeđenja, njihovog sopstvenog. Delovalo je kao da je neki tajnoviti, sveznajući gospodar
svakome od njih naložio da nosi ogrtač ružnoće, a oni su ga prihvatili bez pitanja.
Gospodar je rekao: „Vi ste ružni ljudi.“ Oni su se međusobno zagledali i videli da ne
postoji ništa što bi prkosilo toj tvrdnji; zapravo su uočili da svaki bilbord, svaki film,
svaki pogled podržava tu tvrdnju. „Da“, rekli su mu. „U pravu ste.“ I prihvatili su tu
ružnoću, prebacili je preko leđa kao plašt i krenuli sa njom u svet. Svako se pojedinačno
sa njom snalazio najbolje što je umeo. Gospođa Bridlav je baratala svojom baš onako
kako bi glumac rukovao rekvizitom: da artikuliše svoj karakter, da ispuni ulogu koju je
često zamišljala svojom – mučeništvo. Semi je svoju koristio kao oružje kako bi
drugima zadao bol. On je podešavao svoj karakter u skladu sa njom i birao svoje društvo
na njenoj osnovi: ljude koji su njome bivali fascinirani, pa čak i zastrašeni. I Pekola. Ona
se iza svoje krila. Prikrivena, pokrivena velom, zamračena – retko je provirivala iza
pokrova, a i tada je čeznula samo da se vrati unutar svoje maske.
Ova je porodica, jednog subotnjeg jutra u oktobru, počela korak po korak da se
razbuđuje iz svojih sanjarija o obilju i osveti, uviđajući oko sebe anonimnu bedu svoga
izloga.
Gospođa Bridlav je nečujno iskliznula iz kreveta, navukla džemper preko svoje
spavaćice (koja je bila stara damska haljina) i krenula put kuhinje. Njena dobra noga je
proizvodila oštre, koščate zvukove; ona iskrivljena je šaputala po linoleumu. Gospođa
Bridlav poče u kuhinji da pravi buku vratima, slavinama i tiganjima. Ti zvuci behu
šuplji, za razliku od pretnji koje su nagoveštavali. Pekola je otvorila oči i ležala pogleda
uprtog u ugašenu peć na ugalj. Čoli je nešto mrmljao, okretao se po krevetu nekoliko
trenutaka, a onda je sve ponovo utihnulo.
Čak i sa svog ležaja Pekola je mogla da oseti Čolijev viski. Zvuci iz kuhinje su
postajali sve glasniji i sve manje šuplji. U kretnjama gospođe Bridlav ležali su ciljevi i
namere koji nisu imali nikakve veze sa pripremom doručka. Svest o tome, osnažena
obimnim ranijim iskustvom, naterala je Pekolu da stegne stomačne mišiće i da počne da
štedi dah.
Čoli je došao kući pijan. Na nesreću, bio je previše pijan da bi se svađao, pa je cela
stvar imala da eksplodira ovog jutra. Zbog toga što se nije desila na licu mesta,
nadolazećoj svađi će nedostajati spontanost; biće sračunata, neinspirisana i ubojita.
Gospođa Bridlav hitrim korakom stupi u sobu i zastade u podnožju kreveta u kom
je ležao Čoli.
„U ovoj kući nema više uglja.“
Čoli se nije ni mrdnuo.
„Čuješ?“ Gospođa Bridlav bočnu Čolija u stopalo.
Čoli polagano otvori oči. Bile su crvene i zlokobne. Čoli je imao najzlobnije oči u
gradu, bez konkurencije.
„Ooooooo, ženo!“
„Rekoh, treba mi ugalj. Ova kuća je ladna kao veštičija sisa. Tvoje nacvrcano dupe
ne bi osetilo ni same vatre pakla, al meni je ladno. Svašta ja moram duradim, al
smrzavanje mi nije na spisku.“
„De, skloni se.“
„Neću dok mi ne doneseš uglja. Ako mi ovo rmbačenje ne daje za pravo da se
makar utoplim, ja onda ne znam ni zašto radim. Od tebe nema nikake pomoći. Da je po
tvome, svi bismo pocrkali…“ Glas joj je bio poput uhobolje u mozgu. „…Ako misliš da
ću ja sama dizađem na ovu zimu i da ga donesem, razmisli ponovo.“
„Boli me dupe kako ćeš da ga doneseš.“ U grlu mu se raspuknu mehur nasilja.
„Oćeš li dići svoje pijano dupe iz kreveta i doneti mi ugalj ii jok?“
Tišina.
„Čoli!“
Tišina.
„Aman, čoveče, ne živciraj me ovog jutra. Reci još jednu reč i rasporiću te!“
Tišina.
„Dobro. Dobro. Al ako jednom kinem, samo jednom, neka te Bog sačuva!“
Sada je i Semi bio budan, ali se pretvarao da još uvek spava. Pekola je još uvek
držala stomačne mišiće u grču i štedela dah. Svi su oni dobro znali da je gospođa
Bridlav već sama donosila ugalj, da bi mogla sama da ga donese i da bi ga sama i
donela, ili bi bar poslala Semija ili Pekolu. Međutim, noć koja je prošla bez svađe je
visila u prezavom vazduhu nad njima kao prvi tonovi žalopojke. Pijane vratolomije su,
bez obzira na rutinu po kojoj su dolazile, uvek imale svoj ceremonijalni završetak. Mali,
neupečatljivi dani koje je gospođa Bridlav živela bili su razvrstani, grupisani i
klasifikovani ovim svađama. One su konkretizovale minute i sate koji su inače protkali
mutno i neupečatljivo. Olakšavale su monotoniju siromaštva, davale sjaj mrtvim
sobama. Tokom tih nasilnih prekida rutine koji su i sami po sebi bili rutina imala je
priliku da iskaže stil i maštu za koje je verovala da pripadaju njenoj istinskoj ličnosti.
Uskratiti joj te svađe značilo je istrgnuti iz njenog života sav polet i razboritost. Čoli je
svojim uobičajenim pijančenjem i svojeglavošću oboma obezbeđivao materijal bez kog
bi im se život činio nepodnošljivim. Gospođa Bridlav je sebe smatrala čestitom ženom i
hrišćankom sa zadatkom da u Božije ime kazni tog beskorisnog čoveka koji joj je na
teretu (Čoliju spasa nije bilo, naravno, a teško da je stvar i bila u spasenju – gospođa
Bridlav nije marila za Hrista Spasitelja, već je prizivala Hrista Sudiju). Često su se
mogle čuti njene rasprave sa Hristom o Čoliju, njene molbe da joj On pomogne da ’skrši
dripca sa njegovog trona gorđosti’. A kad bi neki pijani gest katapultirao Čolija u usijanu
pećnicu, ona bi vrisnula: „Drž ga, Isuse! Sad ga imaš!“ Kada bi Čoli prestao da pije, ona
to Isusu nikad ne bi oprostila. Njoj su Čolijevi grehovi bili očajnički potrebni. Što je on
dublje tonuo, što je razuzdaniji i neodgovorniji postajao, ona i njen zadatak bivali su sve
raskošniji. U Isusovo ime.
Ništa manje nije ni ona bila potrebna Čoliju. Ona beše jedna od retkih njemu
mrskih stvari koje je mogao da dodirne, a samim tim i povredi. Na njoj je iskaljivao
celokupan opus svoje neartikulisane jarosti i pobačenih čežnji. Mrzeći nju, mogao je da
zaboravi na sebe. Dok je još bio mladić, Čolija su u nekakvom žbunju iznenadila dva
belca dok je on po prvi put, ali bez šale, izmamljivao seksualno zadovoljstvo od jedne
male seoske cure. Muškarci su uperili snop svetlosti pravo u njegova leđa. On se
zaustavio, kao skamenjen. Oni su se kikotali. Svetlosni snop nije mrdao. „Hajde“, rekli
su mu. „Hajde, završi šta si počeo. I, crnjo, pazi, neka bude dobro.“ Svetlost je ostala tu
gde je bila. Iz nekog razloga Čoli nije mrzeo belce; mrzeo je, čak i prezirao devojku.
Čak i pomućeno sećanje na tu epizodu, napakovano na mnoštvo drugih poniženja,
poraza i sputavanja, moglo je da ga baci u nalete izopačenosti koji su iznenađivali čak i
njega samog – ali samo njega. Nekako on nije mogao nikoga da prenerazi. Samo je on
mogao biti zapanjen. Stoga je odustao i od toga.
Čoli i gospođa Bridlav svađali su se jedno sa drugim uz mračnu i brutalnu
formalnost kojoj je na crtu moglo da izađe samo njihovo vođenje ljubavi. Prećutno su se
dogovorili da se ne poubijaju. On se s njom tukao kao kukavica sa pravim muškarcem –
nogama, otvorenim dlanovima i zubima. Ona se, zauzvrat, tukla na potpuno ženstven
način – tiganjima i žaračima, a s vremena na vreme kraj njegove glave proletela bi i
poneka pegla. Tokom ovog batinanja oni nisu govorili, stenjali ni psovali. Mogli su se
čuti samo potmuli zvuci stvari koje padaju i zvuk kože o neusplahirenu kožu.
U reakciji dece na ove bitke mogla se videti razlika. Semi bi neko vreme psovao, ili
bi napustio kuću, ili bi se priključio okršaju. Bio je čuven po tome što je još pre nego što
je navršio četrnaestu godinu pobegao od kuće čitavih dvadeset i sedam puta. Jednom je
uspeo da stigne do Bafala i tamo je ostao tri meseca. Svaki njegov povratak, izveden
silom prilika ili čistom silom, bio je sumoran. S druge stane, Pekola je, sputana
mladošću i polom, izvodila eksperimente sa metodama izdržljivosti. Iako su se postupci
menjali, bol je bio konzistentan koliko i dubok. Bila je razapeta između preplavljujuće
želje da jedno od njih ubije ono drugo i bezdane čežnje za sopstvenom smrću. Sada je
šaputala: „Nemojte, gospođo Bridlav. Nemojte.“ Pekola je, poput Semija i Čolija, svoju
majku uvek zvala ’gospođa Bridlav’.
„Nemojte, gospođo Bridlav. Nemojte.“
Ali gospođa Bridlav jeste.
Milošću, bez sumnje Božijom, gospođa Bridlav je kihnula. Samo jednom.
Potom je otrčala u spavaću sobu sa vedrom punim hladne vode i sasula je Čoliju u
lice. On se uspravio u krevetu zagrcnuvši se i pljujući. Razodeven i posut pepelom,
skočio je na noge i letećim potezom zgrabio svoju suprugu oko struka i sručio se s njom
na pod. Čoli ju je zatim podigao i nadlanicom oborio nazad na pod. Pala je u sedeći
položaj, leđima naslonjena na Semijev krevet. Vedro joj je još uvek bilo u rukama, i ona
njime poče da udara Čolija po bedrima i međunožju. On je nogom udari u grudi i vedro
joj ispade. Potom se spusti na koleno i raspali nekoliko udaraca preko njenog lica, i
možda bi se ona i ranije predala da njegova ruka nije pogodila metalni okvir kreveta u
trenutku kada je njegova žena ustuknula. Gospođa Bridlav iskoristi taj trenutačni odušak
od udaraca i iskliznu izvan njegovog domašaja. Semi, koji je do tada u tišini posmatrao
njihovu borbu u podnožju svog kreveta, poče da udara svog oca po glavi obema
pesnicama iznova i iznova, uzvikujući: „Đubre jedno golo!“ Gospođa Bridlav, zgrabivši
okrugli, ravni poklopac peći, na vrhovima prstiju potrča ka Čoliju dok je on ustajao sa
kolena i zadade mu dva udarca, bacivši ga nazad u istu onu nesvest iz koje ga je ranije
izvukla. Hvatajući dah, ona prebaci ćebe preko njega i ostavi ga da leži.
Semi je vrištao: „Ubij ga! Ubij ga!“
Gospođa Bridlav pogleda Semija iznenađeno. „Prekini s tom bukom, mali.“ Potom
vrati poklopac peći na mesto i ode put kuhinje. Na dovratku je zastala dovoljno dugo da
svom sinu kaže: „U svakom slučaju, ustaj iz kreveta. Treba mi ugalj.“

Pekola je prekrila glavu jorganom i dopustila sebi da prodiše. Osećaj mučnine, koji je
pokušavala da zauzda grčeći stomačne mišiće, obuzeo ju je uprkos njenim
pređostrožnostima. U njoj je bujala želja da se izbljuje, ali kao i uvek, znala je da neće.
„Molim te, Bože“, šaputala je u dlanove. „Molim te, učini da nestanem.“ Čvrsto je
zatvorila oči. Mali delovi njenog tela počeše da blede. Čas polako, čas u žurbi. Opet
polako. Njeni prsti nestadoše, jedan po jedan; potom se izgubiše ruke, sve do laktova. A
onda i njena stopala. Da, baš kako treba. Noge nestadoše odjednom. Najteže beše oko
butina. Morala je da se primiri i da ih povuče. Stomak nije želeo da ode. Međutim, na
kraju nestade i on. Potom njene grudi, njen vrat. I lice je bilo teško. Još malo pa gotovo,
još malo. Ostadoše samo njene tesne, tesne oči. One su uvek ostajale.
 Koliko god da se trudila, nije uspevala da joj nestanu i oči. Čemu onda sve to? Oči
su sve. Sve je tu, u njima. Svi ti prizori, sva ta lica. Davno je već bila napustila ideju da
pobegne kako bi videla nove prizore i nova lica, kao što je to Semi često činio. Nju
nikad nije poveo, a nikada nije ni razmišljao o tome unapred, pa nikad nije imao nikakav
plan. Ionako ne bi uspelo. Sve dok je izgledala tako kao što izgleda, sve dok je bila
ružna, morala je da ostane sa tim ljudima. Nekako im je pripadala. Duge je sate sedela
pred ogledalom u pokušaju da otkrije tajnu svoje ružnoće – ružnoće zbog koje su je
podjednako i učitelji i učenici ignorisali ili prezirali u školi. Ona je bila jedini učenik u
razredu koji je sedeo sam u klupi za dvoje. Zbog prvog slova prezimena bila je prisiljena
da uvek sedi u prvim klupama. Ali šta je sa Mari Apoloner? Mari je bila ispred nje, ali je
delila klupu s Lukom Anđelinom. Učitelji su sa njom uvek tako postupali. Pokušavali su
da je i ne gledaju, a prozivali su je samo kad je ceo razred morao da odgovara. Takođe je
bila svesna da će devojčice iz škole, kad žele da posebno uvrede nekog dečaka, ili da
kod njega izazovu trenutnu reakciju, prosto reći: „Bobi voli Pekolu Bridlav! Bobi voli
Pekolu Bridlav!“ I nikada se neće desiti da takva uvreda ne izazove salve smeha kod
svih koji su to mogli da čuju, kao i podrugljivi bes kod optuženog.
Pekoli je još odavno palo na pamet da bi, da su njene oči – one iste oči koje su
sadržavale sve prizore i poznavale predele – da su te njene oči bile drugačije, takoreći
lepe, i ona bi sama bila drugačija. Zubi su joj bili dobri, a nos joj makar nije bio velik i
spljošten kao neki od onih koji su smatrani tako lepima. Da je ona izgledala drugačije,
iepše, možda bi i Čoli bio drugačiji, a i gospođa Bridlav, takođe. Možda bi oni rekli:
„Aman, vidi ti tu lepooku Pekolu. Ne smemo nikako da radimo ružne stvari pred tim
lepim očima.“

Lepe oči. Lepe plave oči. Velike plave lepe oči.

Trči, Džip, trči. Džip trči, Alisa trči. Alisa ima plave oči.
Džeri ima plave oči. Džeri trči. Alisa trči. Oni trče
sa plavim očima. Četiri plava oka. Četiri lepa
plava oka. Nebeski plave oči. Oči plave kao
plava bluza gospođe Forest. Oči-plave-kao-ladolež.
Alisine-i-Džerijeve-oči-plave-ko-iz-priče.

Svake noći, bez izuzetka, ona se molila za plave oči. Molila se grozničavo, čitavu
godinu. I mada je nekad postajala obeshrabrena, nije gubila nadu. Da bi se dobilo nešto
prelepo kao to, treba čekati puno, puno vremena.
Na ovaj način bačena u obavezujuće ubeđenje da samo čudo može da je oslobodi,
nikada neće spoznati sopstvenu lepotu. Imaće oči samo za ono što može da se vidi: oči
drugih ljudi.
Ona se spušta niz aveniju Garden do male bakalnice koja prodaje slatkiše za peni.
U cipeli ima tri penija – oni proklizavaju napred-nazad između čarape i unutrašnjeg dela
đona. Svakim korakom ona oseća bolan pritisak kovanica na njeno stopalo. Slatka,
podnošljiva, pa čak i dragocena smetnja, ispunjena obećanom slašću i delikatnom
sigurnošću. Ima sasvim dovoljno vremena da odluči šta će da kupi. Sada se, naime,
spušta niz aveniju, a prepoznatljivi i, stoga, dragi prizori je nežno preplavljuju. Maslačci
u podnožju telefonskog stuba. Zašto ih, pita se ona, ljudi nazivaju korovom? Ona misli
da su lepi. Međutim, odrasli kažu: „Gđica Danjon baš lepo održava svoje dvorište.
Nigde nijednog maslačka.“ Babuške podbrađene crnim maramama izlaze u polje sa
pletenim korpama da ih beru. Međutim, one ne žele njihove žute glave – samo
nazubljene listove. Od njih prave supu. Vino. Niko ne voli glavu maslačka. Možda zato
što ih je tako mnogo, zato što su jaki i stižu rano.
Na trotoaru se nalazila jedna pukotina u obliku slova Y, a malo dalje je još jedna
podizala beton ponad prašnjave podloge. Njen bi se trapav korak često spotakao preko te
druge. Rolšue bi se lepo kotrljale preko tog trotoara – bio je star i gladak; točkovi bi
klizili ravnomemo, uz tanano zujanje. Tek asfaltirani trotoari su bili kvrgavi i neprijatni,
a zvuk točkića preko njih je bio čegrtav.
Posmatrala je i doživljavala ove i druge nežive stvari. Za nju su one bile stvarne.
Poznavala ih je. Bile su to šifre i temelji sveta, podložni prevođenju i posedovanju.
Pukotina preko koje se saplitala je bila u njenom posedu; posedovala je bokore
maslačaka čije je bele glave oduvala prošle jeseni; u čije žute glave se ove jeseni
zagledala. I to posedovanje ju je činilo delom sveta, kao i svet njenim delom.
Ona se pope uz četiri drvene stepenice do ulaza u Jakobovskovljevu prodavnicu
svežeg povrća, mesa i rinfuzne robe. Zvono zaigra kad je otvarala vrata. Zastade pred
tezgom, zagledana u lepezu slatkiša. Odlučuje – „meri džejri’za sve pare. Tri za peni.
Neuhvatljiva slast koja se napokon slama da ispusti puter od kikirikija – ulje i so koji
upotpunjuju slatki ukus karamele. Sloj iščekivanja nadražuje njen stomak.
Ona skida cipelu i uzima tri penija. Siva glava gospodina Jakobovskog pomalja se
iza tezge. On otima pogled iz zamišljenosti kako bi joj izašao u susret. Plave oči.
Pomućene oči. Lagano, nalik miholjskom letu koje se nezadrživo vuče putem jeseni, on
skreće pogled ka njoj. Negde između ženice i objekta posmatranja, između snoviđenja i
pogleda, njegove se oči povlače, oklevaju i najzad ostaju da lebde. U nekom konkretnom
trenutku u prostoru i vremenu javlja mu se osećaj da nema potrebe da i dalje ulaže trud u
posmatranje. On je ne vidi, jer za njega tu nema šta da se vidi. I kako bi uopšte
pedesetdvogodišnji beli imigrant i trgovac kome se iz usta otima šmek krompira i piva,
čiji je um izbrušen krupnookom Devicom Marijom, a senzibilitet zatupljen neprestanom
svešću o gubicima, mogao da vidi malu crnu devojčicu? Ništa u njegovom životu nije
čak ni nagoveštavalo da je takvo nešto moguće, a kamoli poželjno ili neophodno.
„Da?“
Ona diže pogled ka njemu i uočava vakuum tamo gde bi trebalo da obitava
znatiželja. I još nešto. Potpuno odsustvo ljudskog prepoznavanja – staklastu drugost.
Ona ne pojmi šta je to što njegov pogled drži zamrznutim. Ranije je u očima odraslih
muškaraca viđala interesovanje, gađenje, pa čak i gnev. Međutim, ni ovaj joj vakuum ne
predstavlja potpunu novinu. Ima tu neke oštrine; negde u donjem kapku krije se
nenaklonost. Ona joj je poznata iz očiju svih belih ljudi. Dakle. Nenaklonost mora da je
njoj namenjena, njenoj boji kože. Ona je sva od promena i iščekivanja. A njena boja
kože je statična i sluti. I upravo ta crna boja opravdava, stvara taj vakuum oivičen
nenaklonošću belih očiju.
Ona upire prstom u „meri džejn“ – maleno crno koplje od prsta, sa vrhom
pritisnutim na izlog tezge. Tihi, neuvredljivi gest crnog deteta u pokušaju da komunicira
sa odraslim belim muškarcem.
„Nji.“ Reč sadrži više uzdaha nego smisla.
„Šta? Ove? Ove?“ Šlajm i nestrpljenje gospodare njegovim glasom.
Ona zatrese glavom, sa prstom i dalje uperenim na mesto koje, po njenom
mišljenju, u najmanju ruku jasno pokazuje na „meri džejri’. On ne može da vidi iz njene
perspektive – ugao njegovog pogleda i nagib njenog prsta čine njen gest nerazumljivim.
Njegova kvrgava crvena šaka poskakuje unutar staklenog kućišta kao uznemirena glava
pileta nakon odvajanja od tela.
„Bokte. Umeš ti da pričaš?“
Prstima prelazi preko „meri džejri’.
Ona klimne.
„Pa, što ne kaš tako? Jedna? Kolko?“
Pekola otvori šaku pružajući mu tri penija. On zagrabi tri „meri džejri’ i pruži joj –
tri žuta pravougaonika u svakom pakovanju. Ona mu približava šaku nudeći novac. On
okleva, jer ne želi da je dodirne. Ona ne zna kako da odvoji prst desne šake od vitrine,
niti kako da se otarasi kovanica iz leve. Konačno, on poseže i uzima penije iz njene
ruke. Njegovi nokti okrznu njen vlažan dlan.
Pekolu napolju obuzima neobjašnjivi nalet stida.
Maslačci. Iz nje se ka njima ustremi nalet naklonosti. Međutim, oni ne uzvraćaju
pogled, ni naklonost. Ona pomišlja: „Jesu ružni. Jesu korov.“ Prezauzeta tim
otkrovenjem sapliće se na pukotinu na trotoaru. Gnev se u njoj budi i komeša; otvara
usta i poput balavog šteneta loče sa oboda njenog stida.
Gnev je bolji. Ima neke razboritosti u osećanju gneva. Realnosti i postojanosti.
Svesti o vrednosti. Kakvo divno strujanje. Njene se misli vraćaju ka očima gospodina
Jakobovskog, ka njegovom sluzavom glasu. Gnev neće potrajati; glad šteneta se brzo
zasiti. Njegova žeđ namiri, i ono spava. Stid nadolazi iznova, njegovi blatnjavi potočići
cure joj u oči. Šta uraditi pre nego što stignu suze. Misli joj padaju na „meri džejri’.
Svaki bledožuti omotač na sebi ima sliku. Sliku male Meri Džejn, po kojoj je
slatkiš i dobio ime. Nasmejano belo lice. Plava kosa, neprimetno razbarušena, plave oči
koje posmatraju iz sveta čistine i komfora. Pogled joj je naduren, vragolast. Pekoli su te
oči prosto lepe. Ona jede slatkiše i uživa u ukusu. Jesti slatkiše nekako postaje jesti te
oči, jesti Meri Džejn. Voleti Meri Džejn. Biti Meri Džejn.
Za tri penija je kupila devet ljupkih orgazama sa Meri Džejn. Ljupkom Meri Džejn,
po kojoj je slatkiš i dobio ime.
U apartmanu iznad izloga Bridlavovih živele su tri kurve. Kina, Poljska i gospođica
Mari. Pekola ih je volela, posećivala ih i obavljala sitne poslove na njihov nalog. One je,
zauzvrat, nisu prezirale.
Jednog oktobarskog jutra – jutra pobede pomoću poklopca peći – Pekola se uspela
uz stepenice do njihovog stana.
Čak i pre nego što su se vrata otvorila na njeno kucanje, mogla je da čuje Poljsku
kako peva – glasom slatkim i jakim, nalik svežim jagodama:

Imam bluz u ostavi

Bluz na svakoj polici
Imam bluz u ostavi
Bluz na svakoj polici
Bluz u spavaonici
Jer moj me dragi ostavi

„Zdravo, pače. De su ti čarape?“ Mari je Pekolu retko dvaput nazivala istim imenom, ali
nežni nadimci koje joj je davala neizostavno su bivali pozajmljeni iz jelovnika i obroka
koji su joj uvek bili prvi na pameti.
„Zdravo, gđice Mari. Zdravo, gđice Kina. Zdravo, gđice Poljska.“
„Dobro si me čula. De su ti čarape? Bosonoga si ko ulično pseto.“
„Nisam mogla da ih nađem.“
„Nisi mogla da ih nađeš? U tvojoj kući sigurno živi nešto što jede čarape.“
Kina se zakikota. Kad god neko nešto nije mogao da pronađe, Mari je nestanak
stvari pripisivala ’nečemu što živi u kući i što ga jede’. „U ovoj kući živi nešto što jede
grudnjake“, digla bi uzbunu.
Poljska i Kina su se spremale za veče. Poljska, večito sa peglom u ruci, večito sa
pesmom na usnama. Kina, sedeći na bledozelenoj kuhinjskoj stolici i večito sređujući
frizuru. Mari se nikad nije spremala.
Žene su bile prijateljski naklonjene, ali spore u započinjanju razgovora. Pekola je sa
Mari uvek preuzimala inicijativu, ali kad ova jednom dobije inspiraciju, bilo je teško
zaustaviti je.
„Otkud vama tolko momaka, gđice Mari?“
„Momaka? Momaka? Škembiću, ja momka nisam videla još od iljadu devesto
dvajes sedme.“
„Onda ih nikad nisi ni videla.“ Kina žabi ugrejani kolmajz u posudu „nu najl“ ulja
za kosu. Ulje zacvrča u dodiru sa vrelim metalom.
„Kako to, gđice Mari?“, nije se dala Pekola.
„Šta kako? Kako to da ja nisam ni videla momka još od iljadu devesto dvajes
sedme? Zato što otad i nema momaka. Tad su prestali. Narod počo da se rađa mator.“
„Misliš, tad si ti postala matora“, reče Kina.
„Nikad ja nisam postala matora. Samo debela.“
 „Ista stvar.“
„A jel ti misliš što si mršava dać ljudi misle da si mlada? Pored tebe bi i glista
mislila da je debela.“
„A ti ličiš na severnu stranu magarca koji putuje južno.“
„Ja samo znam da su te tvoje krive male noge matore bar kolko moje.“
„Ne brigaj ti za moje krive noge. Nji prve sklone s puta.“
Sve tri žene se nasmejaše. Mari zabaci glavu unazad. Iz duboke unutrašnjosti njen
smeh se pojavi kao zvuk mnogih reka, slobodno, duboko, blatnjavo, hrleći ka prostorima
otvorenog mora. Kina se kikotala spazmatično. Svaki njen dah kao da je bio iščupan
nevidljivom rukom koja cima nevidljivu žicu. Poljska, koja je retko govorila osim ako je
bila pijana, smejala se bez zvuka. Kad je bila trezna, uglavnom je pevušila ili naglas
pevala bluz pesme, a znala ih je puno.
Pekola je uvrtala oko prsta rese šala prebačenog preko naslona kauča. „Nikad
nisam videla da neko ima tolko momaka ko vi, gđice Mari. Kako to da vas svi oni
vole?“
Mari otvori limenku bezalkoholnog piva. „A šta drago da rade? Oni znaju da sam ja
bogata i zgodna. Oče da metnu svoje prste u moju kosu i da mi zdipe sve pare.“
„Vi ste bogata, gđice Mari?“
„Šećeru, ja ti imam vime puno para.“
„A otkud vam? Vi nikad ništa ne radite.“
„Da“, reče Kina, „otkud tebi pare?“
„Huver mi je dadnuo. Jednom sam mu učinila uslugu, za Ef, Bi i Aj.“
„Kaku uslugu?“
„Uslugu. Teli su da uvate tog jednog pokvarenjaka, vidite. Zvao se Džoni. Taj je bio
ološ nad ološima…“
„To znamo.“ Kina podesi loknu.
„…Ef, Bi i Aj je strašno želeo da ga uvati. Ubio je više ljudi od tuberkuloze. A ako
ga zavrneš? Lele, Isuse! Taj bi te jurio sve do kraja sveta. E, pa, ja sam tada bila mala i
slatka. Ne više od četres kila, i to mokra, natopljena.“
„Nis ti nikad bila natopljena“, reče Kina.
„E pa, ni ti nis nikad bila suva. Začepi. Da ti kažem, slatkice. Da ti pravo kažem, ja
sam ti bila jedina koja je umela da se nosi s njim. On bi ošo i opljačko banku ii ubio
neke ljude, a ja bi njemu na to, sve onako nežno: ’Džoni, nemoj to da radiš.’ A on bi mi
reko da je prosto moro da mi donese lepe stvari. Čipkane gaćice i šta sve ne. A svake
subote smo kupovali gajbu piva i pržili ribu. Pržili smo je u jajima i prezli, znaš, a kad
postane sva braon i hrskava – ali ne tvrda, nikako – mi otvorimo ono ladno pivo…“
Marin pogled se razmekšavao dok su je uspomene o baš tom obroku koji se nekada
negde odigrao opčinjavale. Sve su njene priče uglavnom skretale sa teme u korist
detaljnog opisa hrane. Pekola je videla kako se Marini zubi zarivaju u hrskava leđa
grgeča; videla je kako debeli prsti vraćaju u usta komadiće vrućeg, belog mesa koji su
pokušali da pobegnu sa njenih usana; čula je ’pop’ sa poklopaca pivskih flaša;
namirisala jetkost prvog mlaza isparenja; osetila kako hladno pivo dodiruje jezik.
Sanjarenje je završila dugo pre Mari.
„Ali šta bi s parama?“, upitala je.
Kina zazvižda. „Ova priča ko da je Žena u crvenom što je zavrnula Dilindžera.
Dilindžer tebi ne bi prišo sem da je u Africi pa pripuca jer te pomešo s nilskim konjem.“
„E pa ovaj ti se nilski konj dobro zezo po Čikagu. Lele, Isuse, devedes devet!“
„Kako to da uvek kažete ’lele, Isuse’, a onda neki broj?“ Pekola je to oduvek želela
da zna.
„Jer me moja mama naučila da nikada ne psujem.“
„Jel te naučila i da ne skidaš gaćice?“
„Nisam ih ni imala“, reče Mari, „Nisam ti ja videla par gaćica do petneste kad sam
napustila Džekson i radila dnevnu smenu u Sinsinatiju. Moja bela gospođa mi dala neke
njene stare. Ja mislila nekaka kapa. Stavljala sam je na glavu kad sam brisala prašinu.
Kad me videla, tela je da se preturi.“
„Mora da si bila baš prava glupača.“ Kina zapali cigaretu i spusti kolmajz da se
hladi.
„Kako sam mogla da znam?“ Mari zastade. „I što bi oblačila nešto što posle morarn
stalno da skidam? Djui mi nikad nije dao da ih nosim dovoljno dugo da se naviknem na
nji.“
„Koji Djui?“ Pekola za njega nije čula ranije.
„Koji Djui? Pilence! Nikad ti nisam pričala o Djuiju?“ Mari je bila zaprepašćena
sopstvenim nemarom.
„Niste, gospoja.“
„O, pa dušo, pa ti si propustila pola svog života. Lele, Isuse, jedan-devet-pet. Da
znaš kaki šmeker! Upoznali smo se kad mi je bilo četrnes. Pobegli smo i živeli zajedno
ko da smo venčani cele tri godine. Znaš ti sve ove kudravce štono se vuku ovuda? Pedes
nji odjedared ne bi ni da prismrdu mom Djuiju Prinsu. O, Gospode. Kako me je taj
čovek voleo!“
Kina je prstima doterivala šiške. „A što je onda digo sidro i ošo?“
„Curice, kad sam ti ja saznala da mogu da prodam – da će mi neko za to dati keš na
ruke, počela sam da padam na leđa ko pokošena.“
Poljska se nasmeja. Bezvučno. „I ja isto. Moja me je ujnica dobro išibala kada sam
joj prvi put rekla da nisam uzela pare. Rekla sam joj: ’Pare? Za šta? Nije mi ništa bio
dužan.’ A ona je rekla: ’Jok i nije!“’
I sve se rastvorilo u smeh.
Vesela tri gargojla. Tri razdragane nadžak-babe. Zabavljaju se davno proteklim
vremenom neznanja. One nisu pripadale onim generacijama prostitutki koje su odrasle
na romanima, koje su velikih i darežljivih srca, posvećene, jer ih je na to strahota
okolnosti navela, poboljšanju maleroznog, jalovog sveta muškaraca, koje uzimaju novac
uzgredno i smerno na račun ’međusobnog razumevanja’. Niti su bile od onog tananog
soja mladih curica o koje se sudbina ogrešila, koje su primorane da gaje spoljašnju
krhkost kako bi zaštitile svoje proleće od daljeg šoka, ali koje dobro znaju da su stvorene
za bolje stvari i da bi pravog čoveka umele da učine srećnim. Ali nisu bile ni od one
vrste aljkavih, besprizornih kurvi koje se, ne uspevši da dovoljno zarade od svog zanata,
okreću konzumaciji i rasturanju droge, ili makroima koji im pomažu da kompletiraju
svoj nacrt autodestrukcije, koje izbegavaju samoubistvo samo iz prkosa prema uspomeni
na nekog uvek odsutnog oca, ili kako bi u životu održale patništvo neke ćutljive majke.
Izuzevši Marinu čuvenu ljubav sa Djuijem Prinsom, ove su žene mrzele muškarce, sve
muškarce, bez stida, izvinjenja ili predrasuda. One su zlostavljale svoje posetioce
nipodaštavanjem skorelim od duge upotrebe. Crni muškarci, beli muškarci, Portorikanci,
Meksikanci, Jevreji, Poljaci, svejedno – svi su bili nedostojni i slabi, svi su se redali pred
njihovim požutelim očima i primali njihov nepristrasni gnev. Bile su najsrećnije kad su
ih varale. Jednom prilikom, a to je čitav grad znao, namamile su jednog Jevrejina uza
stepenice, zaskočile ga, sve tri, podigle ga za pete, istresle mu iz pantalona i poslednji
cvonjak i izbacile ga kroz prozor.
Ni za žene koje, iako nisu njihove takoreći koleginice, ipak varaju svoje muževe,
one nisu gajile ni trunku poštovanja – redovno ili ne, nije pravilo nikakvu razliku.
Nazivale su ih ’ušećerenim kurvama’ i nisu žudele da se nađu na njihovom mestu.
Njihovo poštovanje bilo je rezervisano samo za one koje su opisivale kao ’dobre crnačke
žene hrišćanke’. Žene čija je reputacija bila nepomućena i koje su se brinule o svojim
porodicama, koje nisu pušile ni pile, niti su se ludirale po gradu. Te su žene zaslužile
njihovu besmrtnu, mada potajnu naklonost. One bi ipak spavale sa njihovim muževima i
uzimale njihov novac, ali uvek sa osvetom.
Nisu bile ni zaštitnički nastrojene i brižne glede mladalačke nevinosti. Na svoju
sopstvenu mladost su se osvrtale kao na period neznanja i žalile jer ga nisu bolje
iskoristile. Nisu to bile mlade devojke obučene kao kurve, niti kurve koje žale za
gubitkom svoje nevinosti. One su bile kurve u kurvinskom ruhu, kurve koje nikad nisu
bile mlade i nisu poznavale značenje reči nevinost. Pred Pekolom su se ponašale
slobodno, kao da su same. Mari je za nju ispredala priče jer je bila dete, ali priče su bile
lakome i grube. Kad bi Pekola objavila svoju odluku da živi život sličan njihovom, one
ne bi pokušale da je odgovore od toga, niti bi digle dževu.
„Jeste li imali dece sa Djuijem Prinsom, gđice Mari?“
„Jesam. Jesam. Imali smo nekolko.“ Mari se uzvrpoljila. Izvadila je šnalicu iz kose
i počela njome da čačka zube. To je značilo da ne želi više da razgovara o tome.
Pekola je prišla prozoru i bacila pogled na praznu ulicu. Bokor trave je probijao
svoj put kroz napukli trotoar, samo da bi ga sa druge strane dočekao hladan oktobarski
vetar. Razmišljala je o Djuiju Prinsu i njegovoj ljubavi prema gospođici Mari. Kakav li
je osećaj ljubav?, pitala se. Kako se odrasli ponašaju kada se vole? Jedu ribu zajedno? U
očima joj se pojavio prizor Čolija i gospođe Bridlav u krevetu. On je ispuštao zvukove
kao da ga nešto boli, kao da ga je nešto ščepalo za gušu bez namere da popusti. I koliko
god da su bili užasni zvuci koje je on ispuštao, nisu bili ni izbliza strašni kao izostanak
ikakvog zvuka kod njene majke. Delovalo je kao da ona uopšte nije prisutna. Možda je
to ljubav. Zvuci gušenja i tišina.
Skrenuvši pogled sa prozora, Pekola pažnju preusmeri na žene.
 Kina je promenila mišljenje o šiškama i preusmerila se na podešavanje malog, ali
izdržljivog pompadura. Bila je vična u pravljenju gotovo svih vrsta frizura, ali je sa
svakom delovala mršavo i izmučeno. Potom je nanela šminku u debelim slojevima.
Trenutno je sebi dodavala iznenađene obrve i usne u obliku Kupidonovog luka. Kasnije
će to promeniti u orijentalne obrve i zlokobno povijena usta.
Poljska je svojim glasom slatkim kao jagode započela još jednu pesmu:

Ima jedan smeđi dečko što voli da se grli

Ima jedan smeđi dečko što voli da se grli
Kad korača štroka mu u zagrljaj hrli.
Ko paun se šepuri
U oku vatre slap
Njegov osmeh, med medeni, kaplje kap po kap
Ima jedan smeđi dečko što voli da se grli

Mari je sedela, ljuštila kikiriki i ubacivala ga u usta. Pekola je dugo, dugo posmatrala
žene. Jesu li one bile stvarne? Mari podrignu, nežno, mazno, ljupko.
ZIMA
Lice moga tate je studija slučaja. Zima se u njega useljava i tamo obitava. Njegove oči
postaju snežna litica koja preti lavinom; obrve se povijaju kao crni udovi ogoljenog
drveća. Koža mu poprima bledu, neveselu nijansu žute boje zimskog sunca; namesto
vilice proteže se ivica snegom zavejanog polja prošaranog strnjikom; njegovo visoko
čelo je smrznuta kriška jezera Iri što sakriva struje ledenih misli koje se vrtlože u tami.
Ubica vukova koji je postao lovac na jastrebe, radio je dan i noć da jedne zadrži ispred
vrata, a druge ispod prozorskih dasaka. Vulkan, čuvar plamena, izdaje nam uputstva koja
vrata da držimo zatvorenim ili otvorenim kako bi se toplota najbolje rasporedila,
raspoređuje drvo za potpalu, raspravlja o kakvoći uglja i poučava nas kako se vatra
raspaljuje, kako se održava i ograđuje. I brkove neće obrijati do proleća.
Zima nam je uvezala glave trakom hladnoće i istopila naše oči. Stavljali smo biber
u čarape, vazelin na lica i piljili kroz mračna, ledena jutra u četiri kuvane suve šljive,
sklisko grumenje ovsene kaše i kakao sa pokoricom od kajmaka.
Međutim, uglavnom smo čekali proleće, jer je ono dozvoljavalo bašte.
Dok se ova zima još nije potpuno ukrutila u mrski čvor koji ništa neće moći da
razveže, nešto ga je već razvezalo. Zapravo, neko. Neko ko je rasparčao čvor u
pojedinačne srebrne niti kojima smo bili upetljani, umreženi, koje su nas navodile da
čeznemo za tupim uzbuđenjem prethodnog stupnja dosade.
Ovaj uzurpator godišnjih doba bila je nova devojčica u školi po imenu Morin Pil.
Prelepo crnče svetle puti sa dugom smeđom kosom upletenom u dva švigara koji su joj
visili niz leđa. Bila je bogata, makar po našim standardima, bogata kao bilo koja od belih
devojčica, okružena komforom i pažnjom. Njena je odeća pretila da izludi Fridu i mene.
Lakovane kožne cipelice sa kopčom, čiju smo jeftiniju verziju nas dve dobijale o Uskrsu
i koje bi se raspale dok još ne prođe maj. Pufnasti džemperi boje limunovog soka
upasani u suknje sa tako urednim faltama da smo nas dve bile preneražene. Dokolenice
jarkih boja sa belim obodima, smeđi somotski kaput obrubljen krznom belog zeca i
odgovarajući muf. U njenim blago iskošenim, zelenim očima promicali su tragovi
proleća, bilo je nečeg letnjeg u njenom izgledu, a u hodu je nosila bogatu zrelost jeseni.
Opčinila je celu školu. Kad su je učitelji prozivali, smeškali su joj se sa
ohrabrenjem. Crni dečaci je nisu saplitali u hodniku; beli dečaci je nisu gađali
kamenjem, bele devojčice nisu nervozno sisale palac kad bi im ona bila dodeljena kao
radni partner na času; crne devojčice su je propuštale napred kad je želela da koristi
lavabo u ženskom toaletu, a njihove oči su se spuštale u naklon pod padajućim kapcima.
Ona nikad nije morala da traži društvo za ručak u školskoj kuhinji – svi bi se sjatili ka
stolu po njenom izboru, i ona bi tamo otvarala pažljivo pripremljene obroke, a mi smo se
stidele našeg hleba isflekanog džemom u poređenju sa na četiri ljupka kvadrata isečenim
sendvičima sa salatom od jaja, kolačima sa ružičastom glazurom, čitavim rezervama
celera i šargarepe i ponositim, tamnim jabukama. Nosila je i belo mleko, a čak ga je i
volela.
Frida i ja smo bile zbunjene, razdražene i očarane njenom pojavom. Predano smo
tražile njene mane kako bismo ponovo uspostavile ravnotežu, ali smo morale da se
zadovoljimo ruženjem njenog imena, menjajući Morin Pil u Smorin Pih. Kasnije nas je
pogodila mala epifanija kad smo otkrile da ima jedan blago izbačen zub – bez sumnje
dražestan – ali svakako izbačen. A kad smo saznale da je bila rođena sa po šest prstiju na
obe šake i da su joj ostale male kvrge na mestu gde su dodatni prsti bili odstranjeni,
smejale smo se. Sve su to bile male pobede, ali mi smo se snalazile s onim što smo imale
– kikotom iza njenih leđa i pogrdnim imenom Šestoprsta-zubata-smorin-pih. Međutim, u
tome smo morale da učestvujemo same, jer nijedna od ostalih devojčica nije želela da
nam se pridruži u našem neprijateljstvu. One su je obožavale.
Kad su joj dodelili ormarić pored mog, mogla sam da se odajem svojoj ljubomori
četiri puta dnevno. I moja sestra i ja smo sumnjale da potajno gajimo spremnost da joj
postanemo prijateljice ako bi nam dopustila, ali ja sam znala da bi to bilo opasno
prijateljstvo, jer kad mi je pogled prešao preko belog oboda njenih keli-zelenih
dokolenica i kad sam osetila dronjavost i iskrzanost svojih čarapetina, poželela sam da je
išutiram. A kad sam pomislila na ničim zasluženu oholost u njenom pogledu, počela sam
planiram slučajna zatvaranja vrata ormarića preko njenih prstiju.
Međutim, kao cimerke po ormarićima, dobile smo priliku da se malo upoznamo, a
ja sam uspela čak i da održim razuman razgovor sa njom, i to bez potajnog zamišljanja
kako pada sa litice, ili prikrivenog kikota zbog neke naizgled dovitljive uvrede koja mi
je pala na pamet.
Jednoga dana, dok sam kraj ormarića čekala Fridu, ona mi se pridružila.
„Ćao.“
„Ćao.“
„Čekaš sestru?“
„Aha.“
„Kuda idete kući?“
„Niz Dvadeset prvu ulicu do Brodveja.“
„Zašto ne idete Dvadeset drugom ulicom?“
„Jer ja živim u Dvadeset prvoj.“
„O. Pa pretpostavljam da bih i ja mogla tuda. Bar delom.“
„Slobodna zemlja.“
Frida nam je prišla, a njene braon čarape su se providele na kolenu jer ih je bila
podvukla pod palac kako bi sakrila rupu na stopalu.
„Morin će delom puta ići sa nama.“
Frida i ja razmenismo poglede, njene oči sa molbom da se uzdržim, a moje nisu
mogle ništa da obećaju. Zubato sunce je, poput Morin, probadalo ljušturu umrtvljujuće
zime. Svuda su bile bare, blato i primamljiva toplota koja nas je obmanjivala. Bio je to
jedan od onih dana kada bismo ogrtale kapute preko glava, ostavljale kaljače u školi i
narednog dana završavale sa gušoboljom. Uvek smo se odazivale i na najmanje promene
vremena, na najsićušnije smene delova dana. Dugo pre nego što je prvo seme probilo
zemlju, Frida i ja smo se rvale i bockale po zemlji, gutale vazduh, pile kišu…
Kako smo izašle iz škole sa Morin, istog trena smo počele da menjamo perje.
Skidale smo šalove i gurale ih u džepove od kaputa, a kapute smo kačile svaka o svoju
glavu. Ja sam počela da razmišljam kako bih mogla da izvedem da Morinin muf završi u
šancu, kad nam je pažnju skrenula gungula sa igrališta. Grupa dečaka je okruživala i
vrebala svoju žrtvu, Pekolu Bridlav.
Bej Boj, Vudro Kejn, Badi Vilson, Džuni Bag – opkolili su je kao ogrlica od
poludragog kamenja. Plahoviti od mirisa sopstvenog mošusa, ushićeni od moći koju
lako pruža brojčana nadmoć, oni su je veselo šikanirali.
„Cr-na, naj-cr-nja. Tvojćaćaspavabezgaća. Cr-na, naj-cr-nja. Tvoj ćaća spa-va bez
ga-ća. Cr-na, naj-cr-nja…“
Improvizovali su stihove pomoću dve uvrede koje su se ticale stvari na koje žrtva
nikako nije mogla da utiče: boje njene kože i pretpostavke o noćnim navikama odraslog
čoveka – divljački sastavljajući nepovezivo. To što su i sami bili crni, ili što su i njihovi
očevi gajili slične navike, nije bilo važno. Njihov prezir prema sopstvenoj boji kože je
prvoj uvredi davao na snazi. Izgledalo je kao da su skupili svoje olako stečeno neznanje,
svoj vrsno naučeni autošovinizam, svoje minuciozno izgrađeno beznađe, i sve ih sabili u
jedan plameni fišek nipodaštavanja koje je već godinama gorelo u šupljinama njihovih
svesti – ohladilo se – i prosulo preko usana ogorčenja, proždirući sve što mu se nađe na
putu. Plesali su jezivi balet oko svoje žrtve koju su, u svoje ime, bili spremni da žrtvuju
plamenoj jami.

Cr-na, naj-cr-nja. Tvoj ćaća spa-va bez ga-ća.

Šč-ta, šč-ta-ta
Stač-ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta

Pekola je kružila po ivici obruča i plakala. Ispustila je svesku i pokrila lice rukama.
Mi smo samo posmatrale, uplašene da će nas primetiti i preusmeriti svoju energiju
na nas. A onda Frida, stisnutih usana i sa maminim pogledom u očima, strže svoj kaput
sa glave i baci ga na zemlju. Otrča ka njima i sruči sve svoje knjige preko glave Vudroa
Kejna. Krug se prekide.
Vudro Kejn se uhvati za glavu.
„Hej, mala!“
„Da si odmah prekinuo s tim, čuješ?“ Ja nikad nisam čula Fridin glas tako jasno i
glasno.
Možda zato što je Frida bila viša od njega, možda zato što je uhvatio onaj pogled u
njenim očima, možda mu je i igra postala dosadna, a možda i zato što je bio zaljubljen u
Fridu, tek, Vudro je izgledao dovoljno preplašeno, taman toliko dugo da u njoj
podstakne još veću hrabrost.
„Da si je ostavio na miru ii ima svima da kažem šta si uradio!“
Vudro joj ništa ne odgovori; samo šakom pokri oči.
Bej Boj se usprotivi: „Ajd odlazi, curice! Tebe niko ovde nije diro.“
„Ti da umukneš, Metkoglavi.“ I ja pronađoh svoj glas.
„Koga ti zoveš Metkoglavi?“
„Tebe zovem Metkoglavi, Metkoglavi.“
Frida uze Pekolu za ruku. „Ajde.“
„Oćeš modro oko?“ Bej Boj mi zapreti pesnicom.
„Oću, daj mi jedno od tvojih.“
„E saćeš ga i dobiješ.“
Morin se odjednom pojavi kraj mene, i dečake, naizgled, obuze nesigurnost pred
njenim prolećnim očima, tako velikim od radoznalosti. Oni počeše da se vrpolje u
nedoumici, nespremni da pretuku tri devojčice pred njenim budnim pogledom. I na kraju
poslušaše svoj napupeli muški instinkt koji im je govorio da se pretvaraju da smo
nedostojne njihove pažnje.
„Ajde, čoveče.“
„Da, ajde. Nemamo mi vremena da se zamajavamo sa njima.“
Nezainteresovano promrmljaše nekoliko nasumičnih epiteta i udaljiše se.
Ja pokupih Pekolinu svesku i Fridin kaput i nas četiri napustismo igralište.
„Stari, dobri Metkoglavi uvek započinje kavgu sa devojčicama.“
Frida se saglasila sa mnom. „Gđica Forester je za njega rekla da je nepopravljiv.“
„Stvarno?“ Ja nisam znala šta ta reč znači, ali zvučala je dovoljno zlokobno da bi
mogla da se primeni na Bej Boja.
Dok smo Frida i ja kokodakale o zamalo izbegnutoj tuči, Morin iznenada živnu i
provuče svoju somotom obavijenu ruku ispod Pekoline i poče da se ponaša kao da su
najbolje drugarice.
„Ja sam se tek doselila. Zovem se Morin Pil. Kako se ti zoveš?“
„Pekola.“
„Pekola? Zar to ne beše ime devojčice iz ’Imitacije života’?’’
„Ne znam. Šta je to?“
„Pokretne slike, znaš. Tu jedna mlada mulatkinja mrzi svoju majku zato što je crna
i ružna, ali onda plače na sahrani. Baš je bilo tužno. Tu svi plaču. I Klodet Kolber, isto.“
„O.“ Pekolin glas je bio tek nešto više od uzdaha.
„U svakom slučaju, i ona se isto zove Pekola. Baš je bila lepa. Kad dođu ponovo,
opet ću da idem da gledam. Moja majka je gledala četiri puta.“
Frida i ja smo šetale iza njih, iznenađene Morininom naklonošću prema Pekoli, ali i
zadovoljne zbog toga. Možda ona ipak nije bila tako loša. Frida je ponovo okačila svoj
kaput o glavu i nas dve smo, tako ogrnute, kaskale za njima uživajući u toplom
povetarcu i Fridinom herojstvu.
„Ti sa mnom ideš na fizičko, jelda?“, upita Morin Pekolu.
 „Da.“
„Gđica Erkmajster baš ima krive noge. Kladim se da ona misli da su ljupke. Kako
to da ona može da nosi pravi Sorts a mi moramo da nosimo one stare gaćurine? Dođe mi
da umrem svaki put kad ih obučem.“
Pekola se nasmešila, ali nije pogledala u Morin.
„Hej“, zastala je Morin. „Eno ga Ajzlis. Jeste li za sladoled? Imam ja para.“
Ona otkopča skriveni džep na svom mufu i izvuče nekoliko puta presavijenu
novčanicu od jednog dolara. Ja joj oprostih njene dokolenice.
„Moj ujak je tužio Ajzlis“, reče Morin nama trima. „Tužio je Ajzlis u Akronu. Rekli
su mu da je neuredan i da zato ne žele da ga posluže, ali došao je jedan njegov prijatelj,
policajac, i svedočio, pa je parnica prošla.“
„Šta je parnica?“
„To ti je kad možeš da ih potučeš ako hoćeš i niko ne može da te spreči. Moja
porodica to stalno radi. Mi verujemo u parnice.“
Na ulazu u Ajzlis Morin se okrete ka Fridi i meni i upita: „Hoćete li i vi da kupite
sladoled?“
Mi se pogledasmo. „Ne“, reče joj Frida.
Morin nestade u radnji sa Pekolom.
Frida mirno baci pogled niz ulicu; ja otvorih usta da kažem nešto, ali ih brzo
zatvorih. Bilo je izuzetno važno da svet ne sazna da sam potpuno očekivala da će nam
Morin kupiti sladoled, da sam u poslednja dva minuta po glavi prebirala ukuse, da je
Morin počela da mi se sviđa i da nijedna od nas dve nema ni peni.
Pretpostavile smo da je Morin tako fina prema Pekoli zbog događaja sa dečacima, i
stidele smo se – čak i jedna pred drugom – jer smo bile uhvaćene u misli da će nas ona
častiti, ili da smo tu čast zaslužile koliko i Pekola.
Devojčice izađoše. Pekola sa dve kugle ananas-pomorandže, a Morin sa crnom
malinom.
„Trebalo je i vas dve da uzmete“, rekla je. „Imaju sve vrste. Ne jedi samo dno
korneta“, posavetovala je Pekolu.
„Zašto?“
„Zato što unutra ima muva.“
„Kako znaš?“
„Ma, nema stvarno. Jednom mi je jedna devojčica rekla da je našla muvu u dnu
svog korneta i ona od tada uvek baca taj deo.“
„o.“
Prošle smo pred bioskopa Drimlend, i Beti Grejbl nas je počastila osmehom.
„Kako da je ne voliš?“, upitala je Morin.
„Aha“, rekla je Pekola.
Ja nisam bila saglasna. „Hedi Lamar je bolja.“
Morin se složila. „Ooooo, da. Majka mi je pričala da je jedna đevojka po imenu
Odri otišla u frizerski salon, tamo gde smo mi ranije živeli, i pitala gospođicu da joj
namesti kosu kao što nosi Hedi Lamar, a gospođica joj je odgovorila: ’Važi, nema
problema, čim budete pustili kosu kao što je njena.’“ Smejala se dugo i ljupko.
„Zvuči suludo“, rekla je Frida.
„O, svakako jeste. Znate li da ona još nema ministraciju, a ima šesnaest godina. A
vi?“
„Da.“ Pekola nas pogleda iskosa.
„I ja isto.“ Morin nije ni pokušavala da sakrije prizvuk ponosa u svom glasu.
„Počelo je pre dva meseca. Moja drugarica iz Toleda, tamo gde smo ranije živeli, mi je
rekla da je prvi put bila nasmrt uplašena. Mislila je da se ubila.“
„A znaš li čemu služi?“ Pekola je postavila pitanje kao da se nada da će sama dati
odgovor.
„Za bebe.“ Morin je podigla svoje dve kao nacrtane obrve na očiglednost odgovora.
„Bebama je potrebna krv kad su unutra i zato kad imaš bebu više ne ministriraš. Al kad
nemaš bebu, onda ne moraš da štediš krv, pa ona izlazi.“
„Kako bebe dobijaju krv?“, pitala je Pekola.
„Kroz vrpcu. Znaš već. Tamo gde ti je pupak. Odatle izraste vrpca i pumpa krv u
bebu.“
„Pa, ako iz pupka raste vrpca da sprovede krv do bebe, a samo devojčice imaju
bebe, otkud onda dečacima pupak?“
Morin je oklevala. „Ne znam“, priznala je. „Ali dečaci imaju svašta što im ne
treba.“ Njen zvonki smeh je bio nekako snažniji od naših nervoznih. Zavila je jezik
preko ivice korneta i pokupila ljubičasti grumen od koga su mi pošle suze na oči. Čekali
smo da se promeni svetio na semaforu. Morin je jednako jezikom kupila sladoled sa
ivice korneta; nije grizla ivice kao što bih to ja učinila. Njen je jezik kružio oko korneta.
Pekola je svoj već pojela; Morin je očigledno volela da joj stvari potraju. Dok sam ja
razmišljala o njenom sladoledu, ona mora da je promišljala svoju poslednju opasku, jer
je upitala Pekolu: „Jesi ii ikad videla golog muškarca?“
Pekola trepnu i potom skrenu pogled. „Ne. De bi ja mogla da vidim golog
muškarca?“
„Ne znam. Samo pitam.“
„Čak i da ga vidim, ja ga nikad ne bi pogledala. To je sramota. Ko još želi da vidi
golog muškarca?“ Pekola se unervozila. „Ničiji otac se ne bi skinuo pred sopstvenom
ćerkom. Osim ako nije baš nevaljao.“
„A zašto si rekla ’otac’?“ Morin beše radoznala.
„A koga bi drugog i mogla da vidi, zubata?“ Bilo mi je drago što sam dobila priliku
da pokažem svoj gnev. Ne samo zbog sladoleda, već i zato što smo mi videle našeg oca
golog i nije nam bilo stalo da se na to podsećamo i da se stidimo zbog sopstvenog
odsustva stida. On je išao hodnikom od kupatila do spavaće sobe i usput je prošao pored
odškrinutih vrata naše sobe. Nas dve smo ležale razrogačenih očiju. On je zastao i
pogledao unutra, pokušavajući da u tami prostorije prokljuvi spavamo li zaista – ili su te
otvorene oči što ga posmatraju iz mraka samo plod njegove mašte. Napokon je ubedio
sebe da smo ipak pozaspale. Udaljio se, uveren da njegove male devojčice ne bi tako
ležale širom otvorenih očiju i gledale, gledale. Kad je otišao, mrak je progutao samo
njega, ne i njegovu golotinju. Ona je ostala sa nama, u sobi. Prijateljski nastrojena.
„Nisam se tebi obraćala“, rekla je Morin. „Uostalom, šta mene briga ako je ona
videla svog oca golog. Može da ga gleda i po ceo dan što se mene tiče. Koga briga?“
„Tebe“, rekla je Frida. „Samo o tome pr ičaš.“
„Nije tačno.“
„Jeste. Dečaci, bebe i nečiji goli tata. Ti mora da si luda za muškarcima.“
„Bolje bi ti bilo da umukneš.“
„A ko će da me natera?“ Frida je stavila jednu ruku na kuk i nakrivila glavu ka
Morin.
„Već si sva spremna. Spremila je majka.“
„Prestani da pominješ moju mamu.“
„Ti prestani da pominješ mog tatu.“
„Ma ko je šta rekao o tvom matorom tati?“
„Ti si.“
„E, pa ti si počela.“
„Ma ja uopšte nisam ni pričala s tobom. Pričala sam sa Pekolom.“
„Da, o posmatranju njenog golog tate.“
„Pa šta i ako ga je videla?“
Pekoia uzviknu: „Nikad nisam videla svog tatu golog. Nikad.“
„Ma jesi“, preseče je Morin. „Bej Boj je tako rekao.“
„Nisam.“
„Jesi.“
„Nisam.“
„Jesi. I to svog tatu!“
Pekoia zavuče glavu u ramena – smešan, tužan, bespomoćan pokret. Neka vrsta
pogrbljivanja ramena, uvlačenja vrata, kao da je želela da pokrije uši.
„Prestani da pričaš o njenom tati“, rekoh ja.
„Šta mene zanima njen matori, crni tata?“, upita Morin.
„Crni? Koga ti zoveš crnim?“
„Tebe!“
„Baš si mi ti ljupka!“ Zamahnuh i promaših je, a moj udarac pogodi Pekolu u lice.
Razjarena sopstvenom trapavošću, bacih ka njoj svesku, ali pogodih samo donji deo
njenih somotskih leđa, jer ona je već dala petama vetra i uprkos saobraćaju trčala ka
drugoj strani ulice.
Konačno bezbedna, sa druge strane nam je dovikivala: „Ja jesam ljupka! A vi
ružne! Crne, ružne, naj-cr-nje. Ja jesam ljupka!“
Potrčala je niz ulicu, a zbog zelenih dokolenica, njene su noge izgledale kao
raspomamljene stabljike maslačaka koji su nekako izgubili glave. Silina njenih uvreda
nas je zapanjila i prošlo je nekoliko sekundi pre nego što smo se Frida i ja dovoljno
pribrale da povičemo: „Šestoprsta-zubata-smorin-pih!“ Skandirale smo ovu najmoćniju
uvredu iz našeg repertoara sve dok nam iz vidika nisu zamakle zelene stabljike i zečije
krzno.
Odrasli ljudi su se mrštili na tri devojčice na ivičnjaku od kojih su dve preko glava
nosile okačene kapute čije su im kragne oivičavale lica nalik habitima časnih sestara,
čije su crne podvezice otkrivale mesta gde su izgrizle vrhove braon dokolenica koje su
jedva pokrivale kolena, čija su ljutita lica bila naborana poput potamnelih karfiola.
Pekola je stajala nekoliko koraka dalje od nas očiju uprtih u pravcu Morininog
bekstva. Činilo se da se preklapa u sebe kao naborano krilo. Njen bol me je naljutio.
Poželela sam da je rasporim, opkrojim, zabijem motku niz tu njenu iskrivljenu i
pogrbljenu kičmu, da je nateram da stane pravo i ispljune svu tu svoju bedu na ulicu.
Međutim, ona ju je čuvala tamo odakle bi mogla brzo da joj nadođe u oči.
Frida strže kaput sa glave. „Ajde, Klaudija. Ćao, Pekola.“
Isprva je hodala brzo, pa potom sporije, svako malo zastajkujući da namesti
podvezice, zaveže pertle, počeše se ili ispita stare ožiljke. Mudrost, preciznost i značaj
Morininih poslednjih reči su nas gušili. Ukoliko je ona bila ljupka – a ako je verovati
bilo kome i bilo čemu, ona to jeste bila – onda mi nismo. I šta je to značilo? Mi smo bile
manje bitne. Ljubaznije, pametnije, ali ipak manje bitne. Lutke smo mogle da uništimo,
ali ne i medene glasove roditelja i ujni, poslušnost u očima naših vršnjaka, neuhvatljivi
sjaj u pogledima naših učitelja kad su ukrštali puteve sa raznim Morin Pil ovoga sveta. U
čemu je bila tajna? Šta to mi nismo imale? Zašto je to bilo važno? I pa šta? Bezazlene i
neopterećene sujetom, ipak smo još tada gajile određenu dozu ljubavi prema sebi. Bilo
nam je prijatno da budemo to što jesmo, uživale smo u vestima koje su nam donosila
naša čula, divile se sopstvenoj nečistoći, uzgajale svoje ožiljke, i ova nedostojnost nam
nikako nije išla u glavu. Ljubomoru smo shvatale i prihvatale kao prirodnu – to je bila
želja da se poseduje nešto što je tuđe; međutim zavist je za nas bila nov i čudan osećaj. A
sve to vreme smo bile svesne da Morin Pil nije pravi Neprijatelj i da nije vredna tako
žestoke mržnje. Stvar koje se trebalo plašiti je bila Stvar koja je nju učinila lepom, a ne
nas.
Kuća je bila tiha kad smo otvorile vrata. Oštar miris repe koja se krčkala ispunio
nam je obraze nakiselom pljuvačkom.
„Mama!“
Umesto odgovora, začule smo zvuk koraka. Gospodin Henri se sklizao niz
stepenice na petama. Jedna debela, ćosava noga izvirivala je iz njegove kućne haljine.
„O, pa zdravo, Greta Garbo; zdravo, Džindžer Rodžers.“
Odgovorile smo mu kikotom na koji je bio navikao. „Zdravo, gosn Henri. De je
Mama?“
„Otišla je do vaše bake. Rekla mi je da vam poručim da skinete repu sa vatre i da
uzmete integralnih krekera dok se ona ne vrati. U kuhinji su.“
Sedele smo za kuhinjskim stolom u tišini i krčkale krekere proizvodeći čitave
mravinjake mrva. Malo kasnije gospodin Henri je ponovo sišao niz stepenice. Sada je
ispod kućne haljine nosio pantalone.
„Nego. Dal bi ovde neko možda hteo malo sladže?“
 „O da, gosn.“
„Evo. Evo 25 centi. Otiđite tamo do Ajzlisa i uzmite sebi malo sladoleda. Bile ste
dobre cure, jelda?“
Njegove svetlozelene reci su danu malo povratile boju. „Da, gosn. Hvala vam, gosn
Henri. Oćete li reći Mami de smo ako se vrati?“
„Naravno. Al neće ona još neko vreme.“
Napustile smo kuću bez kaputa i stigle sve do ugla kad je Frida rekla: „Ja neću da
idem u Ajzlis.“
„Molim?“
„Neću sladoled. Oću čips.“
„Pa imaju čips i u Ajzlisu.“
„Znam, al zašto da idem čak do tamo? Čipsa ima i kod gđice Berte.“
„Ali ja oću sladoled.“
„Ne, nećeš, Klaudija.“
„E baš oću.“
„Dobro. Ti idi do Ajzlisa, a ja ću do gđice Berte.“
„Ali pare su kod tebe, a ja neću da idem čak do tamo sama.“
„Ajmo onda do gđice Berte. Ti voliš njene slatkiše, zar ne?“
„Uvek su bajati i uvek joj nestane ono što tražiš.“
„Danas je petak. U petak joj stiže sveža roba.“
„A tamo živi i onaj ludi starac Sapunoglavi Čerč.“
„Pa šta? Nas je dve. Pobeći ćemo ako nam samo priđe.“
„Plašim ga se.“
„E pa ja neću da idem čak do Ajzlisa. Šta ako Smorin Pih bude tamo? Želiš li
ponovo da naletiš na nju, Klaudija?“
„Ajmo, Frida. Uzeću slatkiše.“
Gospođica Berta je držala malu radnju sa slatkišima, burmutom i đuvanom. Jedna
ciglom ozidana soba u dvorištu. Ukoliko ona ne bi bila tu kad proviriš kroz vrata, morao
bi da odeš da joj pokucaš na vrata zadnje kuće. Tog dana je sedela za tezgom i čitala
Bibliju pod snopom sunčeve svedosti.
Frida je kupila čips, a za deset centi smo dobile i tri „pauerhaus“ čokoladice i još
nam je ostao kusur od deset centi. Požurile smo da se vratimo kako bismo sele pod žbun
jorgovana pored kuće. Tamo smo uvek izvodile naš Šećerni ples kako bi Rozmari
uhvatila ljubomora kad nas vidi. Šećerni ples je bio kombinacija pevušenja, skakutanja,
stepovanja, jedenja i mljackanja, i obuzimao nas je kad smo imale slatkiše. Dok smo se
šunjale između žbunja i bočne strane kuće začule smo glasove i smeh. Pogledale smo
kroz prozor dnevne sobe, očekujući da ugledamo Mamu. Umesto nje, videle smo
gospodina Hernija sa dve žene. On je razigrano, onako kako bi to neka baka uradila sa
bebom, sisao prste jednoj od žena, a njen smeh je ispunjavao maleni prostor iznad
njegove glave. Druga žena je zakopčavala kaput. Odmah smo znale ko su one i od toga
smo se naježile. Prva je bila Kina, a drugu su zvali Mažino Linija. Osetila sam svrab na
potiljku. To su bile nakinđurene žene sa grimiznocrvenim noktima koje su Mama i
Velika Mama prezirale. I to u našoj kući.
Kina nije bila previše užasna, bar ne u našoj mašti. Bila je mršava, u godinama,
odsutnog uma i neagresivna. Ali Mažino Linija. Za nju je moja majka rekla ’da je ne bi
pustila da jede iz naših tanjira’. Nju je svaka bogobojažljiva žena izbegavala i da
pogleda. Ona je bila ta koja je ubijala ljude, palila ih vatrom, trovala ih, kuvala ih u
lužini. Iako sam ja mislila da je lice Mažino Linije, skriveno ispod svog tog sala,
odavalo dozu ljupkosti, o njoj sam već bila čula previše crnih i crvenih reći i videla
previše usana kako sklapaju trougao na pomen njenog imena da bih uopšte uzimala u
obzir bilo kakvu iskupljujuću osobinu koju je možda posedovala.
Kina je pokazivala svoje smeđe zube i naizgled zaista uživala u društvu gospodina
Henrija. Kada sam ga ugledala kako joj liže prste, odmah sam se setila časopisa u
njegovoj sobi. Negde unutar mene je dunuo hladan vetar i uskomešao sitno lišće straha i
neke nejasne žudnje. Učinilo mi se da sam videla kako preko lica Mažino Linije preleće
senka usamljenosti. Mada je to mogao biti i moj sopstveni odraz koji sam spazila u
laganom širenju njenih nozdrva, u njenim očima koje su me podsetile na vodopade u
filmovima o Havajima.
Mažino Linija zevnu i reče: „Ajde, Kina. Ne možmo ostati ovde ceo dan. Ovi ljudi
će ubrzo da se vrnu.“ I krenu ka vratima.
Frida i ja padosmo ničice uhvativši jedna drugoj unezverene poglede. Kad su se
žene udaljile, mi uđosmo. Gospodin Henri je bio u kuhinji i otvarao bocu soka.
„Već ste se vrnule?“
„Jesmo, gosn.“
„Sladža pomakljana?“ Njegovi mali zubi su izgledali tako ljubazno i bespomoćno.
Zar je to malopre sa Kininim prstima stvarno bio naš gospodin Henri?
„Uzele smo čokoladice.“
„Jeste, a? Stari dobri sladokusac, Greta Garbo.“
On obrisa vlagu s boce i pridiže je ka svojim ustima – gest koji je u meni izazvao
nelagodu.
„Ko su bile one žene, gosn Henri?“
On se zagrcnu na sok i pogleda u Fridu. „Šta kažeš?“
„One žene“, ponovi ona, „koje su upravo izašle. Ko su one?“
„O.“ Iz njega izlete jedna vrsta pripremam-se-da-te-slažem smeha kojim se odrasli
ljudi ponekad smeju. Jedno ’he-he’ koje smo vrlo dobro poznavale.
„One su moje drugarice sa veronauke. Zajedno čitamo iz Svetog pisma, pa su danas
došle ovde da čitaju sa mnom.“
„O“, reče Frida. Ja sam gledala u njegove papuče kako bih izbegla da vidim one
ljubazne zube dok obrazuju laž. On krete ka stepenicama i onda se okrenu ka nama.
„Bolje da ne pominjete ništa svojoj mami. Ona baš i ne voli kad se tolko uči Biblija
i kad imam goste, makar to bile i vako dobre hrišćanke.“
„Ne brinite, gosn Henri. Nećemo.“
On se hitro pope uza stepenice.
 „Oćemo li?“, upitah ja. „Reći Mami?“
Frida ispusti uzdah. Ona još nije bila otvorila ni čokoladi cu ni čips i sada je
prstima prelazila preko natpisa na pakovanjima. Ona inenada podiže glavu i poče da
gleda po kuhinji.
„Ne, mislim da ne. Nema tanjira.“
„Tanjira? O čemu pričaš ti?“
„Nisu postavljeni tanjiri. Mažino Linija nije jela iz Maminih tanjira. Uostalom, kad
bismo joj rekle, samo bi se ceo dan nervirala.“
Sele smo i zagledale se u mravinjake od integralnih krekera koji su ostali za nama.
„Bolje da skinemo repu. Izgoreće i Mama će da nas ubije“, reče ona.
„Znam.“
„Ali ako ih pustimo da izgore, nećemo morati da ih jedemo.“
„Hej, kakva divna ideja“, pomislih ja.
„Tvoj izbor. Batine bez repe, ii repa bez batina?“
„Ne znam. Možda da ih pustimo da izgore tek tolko da Mama i Tata mogu da ih
jedu, al da mi možemo da kažemo da nećemo.“
„Može.“
Ja napravih vulkan od svog mravinjaka.
„Frida?“
„Šta?“
„A šta je to Vudro uradio što si htela da ga kažeš drugima?“
„Piški u krevet. Gospođa Kejn je ispričala Mami da nikako da prestane.“
„Odvratko jedan.“
Nebo je postajalo sve mračnije; bacih pogled kroz prozor i videh da pada sneg.
Potom bocnuh prstom vrh svog vulkana i on se preturi, rasipajući zlaćane mrvice u male
vrtloge. Lonac sa repom je nastavio da pucketa.
 POGLEDAJTEMAČKUONAKAŽEM
JAUMJAUDOĐIDASEIGRAŠDOĐIDASE
IGRAŠSADŽEJNMACANEĆEDASE
IGRAIGRAIGRAIGR

Dolaze iz Mobila. Ejkena. Iz Njuport Njuza. Iz Marijete. Iz Meridijana. I imena ovih

mesta iz njihovih usta te podsete na ljubav. Kad ih upitaš odakle su, oni nagnu glavu i
kažu ’Mobil’, a ti pomisliš da te je neko poljubio. Oni kažu ’Ejken’, a ti vidiš jednog
belog leptira kako se odbija od ogradu sa jednim pocepanim krilom. Oni kažu
’Nakodočes’, a tebi dođe da kažeš ’da’ pred oltarom. Ti ne znaš kakvi su ti gradovi
zapravo, ali ti se sviđa ono što se desi sa vazduhom kad oni otvore usta i puste imena da
iskliznu.
Meridijan. On svojim imenom otvara prozore kao prvi takt nekakve himne. Retko
ko može da izgovori ime svog grada sa takvom prepredenom naklonošću. Možda je to
zato što oni nemaju rodne gradove, samo mesta u kojima su rođeni. Ali ove devojke
upijaju sve sokove svog rodnog grada i on ih nikada ne napušta. To su mršave
tamnopute cure koje su se umorile od pogleda na crni slez u raznim dvorištima po
Meridijanu, Mobilu, Ejkenu i Baton Ružu. I poput crnog sleza, one su vitke, visoke i
mirne. Njihovo korenje je duboko, njihove stabljike čvrste, pa se samo najviši cvetovi
klate na vetru. One imaju oči ljudi koji mogu da kažu koliko je sati jednim pogledom na
boju neba. Takve devojke žive u mirnim crnačkim komšilucima u kojima svi imaju
dobar posao. Gde se na verandama velike ljuljaške klate obešene o lance. Gde se trava
održava kosom, gde se petlovi mitare, a po dvorištima rastu suncokreti, gde saksije
devojačkog srca, bršljana i svekrvinog jezika popunjavaju stepeništa i prozore. Takve
devojke su kupovale lubenice i boraniju sa prikolica piljara. One su u prozore postavljale
kartonske natpise sa merama – 5kg, 10kg i 20kg – u tri ćoška, i napomenu NEMA
LEDA u četvrti. Baš te tamnopute cure iz Mobila i Ejkena nisu kao neke od njihovih
sestara. One nisu sklone sekiranju, nervozi ni dizanju buke; one nemaju divne duge
vratove koji se protežu kao kroz nevidljivi okovratnik; njihove oči ne ujedaju. Ove
šećernosmeđe cure iz Mobila se kreću po ulici bez komešanja. One su slatke i proste kao
puter-kifle. Vitkih gležnjeva; dugih, uskih stopala. One se kupaju narandžastim „lajfboj“
sapunima, praše se „kašmir buke“ talkom, peru zube uz pomoć soli na parčetu krpe i na
kožu nanose „džergens“ losion. Mirišu na drvo, novine i vanilu. One kosu ispravljaju
pomoću „diksi piča“ i prave razdeljak. Noću se uvijaju u papir od braon kesa, vezuju
šarene marame oko glava i spavaju sa rukama prekrštenim preko stomaka. One ne piju,
ne puše, ne psuju i seks još uvek zovu ’hopa-cupa’. U horu pevaju drugi sopran i mada
su im glasovi jasni i stabilni, nikada ih ne biraju za solo tačke. One su u drugom redu, u
belim, uštirkanim bluzama i plavim suknjama koje su gotovo ljubičaste od peglanja.
One pohađaju državne fakultete, normalne škole, i tamo uče kako da prefinjeno
obavljaju poslove za belog muškarca: domaćinstvo, da bi mu pripremile hranu;
učiteljsku obuku, da bi naučile crnu decu poslušnosti; muziku, da umire iscrpljenog
gospodara i zabave njegovu otupelu dušu. Tu one uče ostatak lekcija započetih u onim
zašuškanim kućama sa ljuljačkama na verandama i saksijama devojačkog srca po
stepeništu: lekcije servilnosti. Pažljivi uzgoj štedljivosti, strpljenja, visokog morala i
dobrih manira. Ukratko, kako da se reše svake nepredvidljivosti. Užasne
nepredvidljivosti strasti, nepredvidljivosti prirode, nepredvidljivosti širokog spektra
ljudskih emocija.
Kad god bukne, ta nepredvidljivost, one je ugase; gde se skori, one je istope; bilo
da kaplje, cveta ili izrasta, one je pronađu i iskorene. Ovu bitku one vode sve do
sopstvenog groba. Za mrvu preglasan smeh; malko zaobljenija dikcija; gest izdašan za
milimetar preko mere. One sputavaju svoje kukove da se ne bi previše slobodno
zanjihali; kada stavljaju karmin, nikad ne prekrivaju cela usta da im usne ne bi izgledale
previše pune, i brinu, brinu, brinu o krajevima svoje kose.
Izgleda kao da nikad nemaju momke, ali se uvek udaju. Određeni ljudi ih
posmatraju bez pretvora i znaju da će sa takvom devojkom u kući uvek spavati na belim,
otkuvanim čaršavima, osušenim na klekinom žbunju i ispeglanim teškom železnom
peglom. Fotografije njihovih majki ukrašavaće ljupki papirni cvetići, a dnevne sobe
velike Biblije. Osećaju se sigurno. Oni znaju da će njihova odeća za rad biti zakrpljena,
oprana i opeglana u ponedeljak, da će se njihove nedeljne košulje, bele i dobro
uštirkane, njihati na vešalicama okačenim o dovratak. Oni bace pogled na njene šake i
znaju šta će uraditi sa testom; oni nanjuše miris kafe i pržene šunke; pogledom uhvate
beli, dimljeni griz sa grumenom putera odozgo. Njeni kukovi ih uveravaju da će decu
nositi lako i bezbolno. I potpuno su u pravu.
Ono što oni ne znaju je da će takva prosta smeđa devojka sagraditi svoje gnezdo
grančicu po grančicu, da će napraviti sebi jedan nenarušiv svet i čuvati stražu nad
svakom biljkom, travkom i šustiklom, čak i protiv njega. Bez reči će vraćati lampu tamo
gde ju je isprva stavila; sklanjaće sudove sa stola istog trenutka kad se pojede poslednji
zalogaj; glancaće kvake nakon što ih dodirne neka masna ruka. Jedan pogled iskosa biće
mu dovoljan da shvati da bi bilo bolje da puši na verandi. Deca će odmah naslutiti da
nije dobra ideja da uđu u njeno dvorište po loptu. Samo što muškarci ne znaju ove stvari.
Niti su svesni da će im ona davati svoje telo povremeno i delimično. U nju se mora
ulaziti potajno, zadižući porub njene spavaćice ne više od pupka. On mora da se oslanja
na laktove dok vode ljubav, tobože jer njegova težina povređuje njene grudi, a zapravo
da ona ne bi morala da ga dodiruje ili oseća više nego što mora.
Dok se on kreće unutar nje, ona će se pitati zašto nisu stavili neophodne, ali intimne
delove tela na neko zgodnije mesto – na primer ispod pazuha, ili na dlan. Na neko mesto
do koga se lakše dolazi, i brže, bez razodevanja. Ona se sva ukruti kad oseti da joj usled
ljubavnih aktivnosti spada jedna od papirnih papilotni; u svoj um ona ubeleži koja se
tačno razlabavila kako bi mogla brzo da je popravi kad budu gotovi. Ona se nada da se
on neće oznojiti – vlaga bi mogla da joj se popne u kosu; i da neće ovlažiti između nogu
– zato što ne podnosi mljackavi zvuk koji stvaraju kad je vlažna. Kad oseti da ga
obuzima nekakav spazam, ona će početi da pravi nagle poteze kukovima, zabadaće
nokte u njegova leđa, skraćivati dah i praviti se da doživljava orgazam. Možda će se
ponovo upitati, po šeststoti put, kako bi to bilo da zaista doživi taj osećaj dok je penis
njenog muža u njoj. Najbliži osećaj tome je imala kad je ono jednom šetala ulicom i
uložak joj je skliznuo sa mesta. Dok je šetala, nežno se spuštao niz njene noge. Nežno,
tako nežno. A onda joj se u međunožju nakupilo tanano i upečatljivo prijatno osećanje.
Dok je slast narastala morala je da zastane nasred ulice, da skupi butine kako bi je
zaustavila. Mora da je baš tako, pretpostavlja, samo što se to nikad ne dešava dok je on u
njoj. Kad se on povuče, ona spusti spavaćicu, isklizne iz kreveta i sa olakšanjem ode u
toalet.
Povremeno će neka živa stvar zaokupiti njenu naklonost. Mačak, možda, koji će
voleti njen red, preciznost i postojanost; koji će biti čist i tih kao i ona. Mačak će se tiho
smestiti u prozor i voleti je pogledom. Moći će da ga drži u naručju, da ga pušta da
zadnjim šapama grabi za oslonac na njenim grudima, a da se prednjim kači za njeno
rame. Moći će da češka glatko krzno i da oseti podatnu put ispod njega. I na najnežniji
njen dodir, mačak će se očistiti, protegnuti i otvoriti usta. A ona će prihvatiti neobično
prijatni osećaj koji dolazi kad se on uvija pod rukom i žmirka očima od zasićenja
putenom slašću. Dok bude stajala za kuhinjskim stolom i kuvala, on će se motati oko
njenih stopala i prenositi podrhtavanje svojih krznenih spirala uz njene noge sve do
bedara i učiniti da joj prsti pomalo podrhtavaju u testu.
Ili će joj, dok čita „Pozitivne misli“ u Liberti magazinu, mačak skočiti u krilo. Ona
će milovati to mekano brdašce krzna i dozvoliti toploti životinjskog tela da se prespe na
sasvim intimne delove njenog tela. Ponekad će magazin pasti, a ona će raširiti noge
samo malo, i njih dvoje će i dalje biti zajedno, možda će se malo migoljiti zajedno, malo
odspavati zajedno, do četiri, kada se uljez vraća kući s posla, blago zabrinut oko toga šta
ima za večeru.
Mačak će uvek biti svestan da je njena naklonost na prvom mestu upućena njemu.
Čak i kad rodi dete. Jer ona decu rađa – lako i bezbolno. Ali samo jedno. Sina. Po imenu
Junior.
Jedna takva devojka iz Mobila, ili Meridijana, ili Ejkena, koja se nije znojila ispod
pazuha, niti u međunožju, koja je mirisala na drvo i vanilu, koja je na domaćinstvu
naučila da napravi sufle, preselila se sa svojim mužem, Luijem, u Lorejn u Ohaju. Njeno
ime je bilo Džeraldina. Tamo je ona sagradila svoje gnezdo, peglala košulje, sadila
devojačka srca, igrala se sa mačkom i rodila Luija Juniora.
Džeraldina svojoj bebi, Junioru, nije dozvoljavala da plače. Sve dok su njegove
potrebe bile fizičke prirode, ona je mogla da ih namiri – komfor i bezbednost. Uvek je
bio očešljan, okupan, nauljen i obuven. Džeraldina mu se nije obraćala, tepala, niti ga je
obasipala poljupcima, ali se brinula da mu svaka druga želja bude ispunjena. Za kratko
vreme dete je primetilo razliku u majčinom ponašanju prema njemu i prema mačku.
Kako je odrastao, naučio je da svoju mržnju prema materi preusmerava na mačka i
provodio je neke radosne trenutke posmatrajući ga kako se muči. Mačak je preživeo,
budući da je Džeraldina retko napuštala kuću i bila u prilici da uspešno primiri životinju
kad ju je Junior maltretirao.
Džeraldina, Lui, Junior i mačak su živeli odmah pored igrališta škole Vošington
Irving. Junior je igralište smatrao svojim, a školska deca su mu zavidela što može da
spava duže od njih, ode kući na ručak i preuzme čitavo igralište posle škole. Nije voleo
kad su ljuljaške, tobogani, penjalice i klackalice bile prazne, i pokušavao je da nagovori
decu da ostanu posle časova što je duže moguće. Belu decu; majka mu nije dozvoljavala
da se igra sa crnjama. Objasnila mu je razliku između tamnoputih ljudi i crnja. Razliku
je bilo lako napraviti. Tamnoputi ljudi su bili uredni i tihi; crnje su bile prljave i glasne.
On je pripadao prvoj grupi: nosio je bele košulje i plave pantalone; kosa mu je bila
podšišana što je kraće bilo moguće kako bi se izbegla svaka sličnost sa vunom, a
razdeljak mu je u kosu ugravirao brica. Zimi mu je majka stavljala „džergens“ losion na
lice da mu se koža ne bi perutala. Iako je bio svetlije puti, lako je moglo da mu se desi
da se operuta. Linija koja je debla tamnopute od crnja nije uvek bila jasno povučena;
suptilni i izdajnički znaci pretili su da je izbrišu, i bilo je neophodno da se neprestano
bude na oprezu.
Junior je ranije čeznuo da se igra sa crnim dečacima. Više od ičega na svetu je
želeo da se sa njima igra „kralja planine“, da ga oni gurnu u brdo štroke i da se zajedno
valjaju u njemu. Želeo je da oseti njihovu čvrstinu uz svoje telo, da namiriše njihovo
razuzdano crnilo i da može da izgovori ’jebi se’ sa tim ljupkim nemarom. Želeo je da
sedi s njima na ivičnjacima gde su poredili oštrinu svojih peroreza, domet i luk
pljuvačke. Želeo je da u toaletu podeli sa njima lovorike svoje sposobnosti da mokri
dugo i na daljinu. Bej Boj i Pi El su jedno vreme bili njegovi idoli. Postepeno je
počinjao da bude saglasan sa svojom majkom da ni Bej Boj ni Pi El nisu dovoljno dobro
društvo za njega. Igrao se samo sa Ralfom Nisenskim, koji je bio dve godine mlađi,
nosio naočare i nikad mu se ništa nije radilo. Sve više i više Junior je počeo da uživa u
mučenju devojčica. Bilo je lako naterati ih u vrisak i beg. Kako se samo smejao kad bi
pale tako da im se otkriju gaće. Kad bi ustale, crvenih i naboranih lica, činile su da se
oseća dobro. Na obojene devojčice nije imao veliki pik. One su se obično kretale u
čoporima, a kad je jednom jednu od njih gađao kamenom, one su ga jurile, uhvatile i
prebile na mrtvo ime. Majku je slagao rekavši da ga je Bej Boj pretukao. Majku je to
jako nasekiralo. Otac je samo nastavio da čita lorejnski Žurnal.
Kad bi mu tako došlo, pozvao bi neko dete koje bi prolazilo da svrati da se igraju
na klackalici. Ukoliko bi dete odbilo, ili prihvatilo, pa otišlo prerano, on bi ga gađao
šljunkom. Postao je vrlo precizan.
Budući da je bio naizmenično smoren i uplašen kod kuće, igralište mu je
predstavljalo jedinu radost. Jednog dana kad je bio posebno zaludan, ugledao je jednu
veoma crnu devojčicu kako hvata prečicu preko igrališta. Dok je hodala, držala je
povijenu glavu. On ju je viđao mnogo puta ranije kako na odmoru stoji sama, uvek
sama. Niko se nikad nije igrao sa njom. Verovatno, pomislio je, zato što je ružna.
 Sada ju je Junior dozvao. „Hej! Otkud ti ideja da prođeš kroz moje dvorište?“
Devojčica zastade.
„Niko ne sme da prolazi kroz moje dvorište, sem ako ja tako kažem.“
„Ovo nije tvoje dvorište. Ovo je školsko dvorište.“
„Ali ja sam glavni.“
Devojčica poče da odlazi.
„Čekaj.“ Junior krete ka njoj. „Možeš da se igraš ako želiš. Kako se zoveš?“
„Pekola. Neću da se igram.“
„Hajde. Neću ti smetati.“
„Moram da idem kući.“
„Nego, hoćeš da vidiš nešto? Imam nešto da ti pokažem.“
„Ne. Šta?“
„Dođi kod mene u kuću. Vidiš, ja živim ovde. Hajde. Pokazaću ti.“
„Šta ćeš mi pokazati?“
„Mačiće. Imamo mačiće. Možeš da uzmeš jedno ako hoćeš.“
„Prave mačiće?“
„Da. Dođi.“
On je blago povuče za haljinu. Pekola poče da se kreće ka njegovoj kući. Kad je bio
siguran da je pristala, Junior uzbuđeno potrča napred, zastajkujući samo kako bi se
okrenuo da joj poviče da požuri. Pridržao je vrata i ohrabrujuće joj se nasmešio. Pekola
se popela na verandu i tamo počela da okleva, uplašena da ga dalje prati. Kuća je
delovala mračno. Junior reče: „Nema nikoga. Mama je izašla napolje, a otac je na poslu.
Hoćeš da vidiš mačiće?“
Junior upali svetlo. Pekola zakorači kroz vrata.
Kako lepo, pomisli. Kakva prelepa kuća. Na trpezarijskom stolu je ležala velika
crveno-zlatna Biblija. Male, čipkane šustikle su bile na sve strane – na rukohvatima i
naslonima stolica, nasred velikog trpezarijskog stola, na svakom stočiću. Na svim
prozorima nalazilo se cveće u saksijama. Slika Isusa Hrista u boji je bila okačena na zidu
sa prelepim papirnim cvetićima pričvršćenim duž celog rama. Želela je da polako,
polako upije sve. Međutim, Junior je stalno ponavljao: „Hej, ti. Dođi. Dođi.“ Uvukao ju
je u drugu sobu, još lepšu od prve. Još više šustikli, velika lampa sa zlatno-zelenim
postoljem i belim abažurom. Na podu je bio čak i tepih sa ogromnim tamnocrvenim
cvetovima. Bila je duboko udubljena u divljenje prema cvetovima kad Junior reče:
„Evo!“ Pekola se okrenu. „Evo tvog mačeta!“, kriknu. I pravo u lice joj baci velikog
crnog mačka. Ona uvuče dah od straha i iznenađenja i oseti krzno u ustima. Mačak joj
izgreba lice i grudi u pokušaju da se ispravi, a potom spretno odskoči na pod.
Junior se smejao i trčao po sobi hvatajući se za stomak u oduševljenju. Pekola
dodirnu ogrebano mesto na licu i oseti kako joj kreću suze. Kad je krenula prema
vratima, Junior skoči ispred nje.
„Ne možeš da ideš. Ti si moj zarobljenik“, reče. Oči su mu bile vesele, ali surove.
„Pusti me.“
 „Ne!“ On je gurnu na pod, otrča kroz vrata između soba, zatvori ih i pritisnu
tukama. Pekolino udaranje po vratima samo je povećavalo njegov dahtavi, pištavi smeh.
Ubrzo su stigle suze, i ona oseti da joj je lice uronjeno u šake. Kad je nešto mekano
i dlakavo počelo da joj se kreće oko nogu, ona poskoči i vide da je u pitanju mačak.
Zavlačio se između i oko nogu. Na trenutak ona zaboravi na strah i čučnu da ga
pomiluje rukama morkim od suza. Mačak joj se očeša o koleno. Bio je potpuno crn,
duboko svilenkastocrn, a oči su mu bile zakošene ka njušci i plavkasto-sive boje. Od
svetlosti su se presijavale kao plavi led. Pekola počeša mačora po glavi; on se izvi,
palacajući jezikom od zadovoljstva. Plave oči na crnoj glavi su je opčinile.
Radoznao pošto ne čuje njeno jecanje, Junior otvori vrata i ugleda je kako čuči i
mazi mačka po leđima. Zapazio je kako mačak isteže glavu i žmirka. Viđao je taj izraz
nebrojeno puta kad je životinja na isti način reagovala na dodir njegove majke.
„Daj mi moju mačku!“ Glas mu je pukao. U isto vreme i sigurnim i nezgrapnim
potezom on zgrabi mačka za jednu od zadnjih šapa i poče da ga vrti ukrug oko glave.
„Prekini!“, vrištala je Pekola. Slobodne mačkove šape su bile ukrućene, spremne da
zgrabe bilo šta kako bi uspostavile ravnotežu, usta su mu bila otvorena, oči plavi krugovi
puni strave.
Ne prekinuvši vrisak, Pekola posegnu za Juniorovom rukom. Čula je kako joj se
haljina čepa ispod ruke. Junior pokuša da je odgurne, ali ona ga je uhvatila za ruku
kojom je vitlao mačka. Oboje padoše, Junior ispusti mačka, koji se, oslobođen usred
pokreta, zalepi za prozor punom snagom. Skliznu dole i pade na radijator iza sofe.
Izuzev par drhtaja, nije se mrdao. U vazduhu se osetio trag mirisa oprljenog krzna.
Džeraldina otvori vrata.
„Šta je ovo?“ Glas joj je bio miran, kao da postavlja savršeno uobičajeno pitanje.
„Ko je ova devojčica?“
„Ubila nam je mačka“, reče Junior. „Vidi.“ On pokaza ka radijatoru gde je mačak
ležao sklopljenih očiju, praznog, crnog i bespomoćnog lica.
Džeraldina ode do radijatora i podiže mačka. Bio je mlitav u njenim rukama, ali
ona protrlja svoje lice o njegovo krzno. Potom pogleda Pekolu. Videla je štrokavu i
pocepanu haljinu, neuredne pletenice u kosi, ućebane pramenove tamo gde su se
pletenice razvezale, kaljave cipele iz čijih je pohabanih donova virilo parče žvake,
musave Čarape od kojih je jedna spala do same pete. Videla je zihernadlu koja je
pridržavala porub haljine. Preko pogrbljenih mačijih leđa, ona ju je posmatrala. Viđala je
ovakve male crne devojčice čitavog svog života. Kako se naginju kroz prozore ponad
krčmi u Mobilu, puze preko verandi ispred malih baraka na obodu grada, sede na
autobuskim stanicama sa papirnim kesama u rukama i kukaju svojim majkama koje
govore samo: „Kuš!“. Neočešljanih glava, raspadnutih haljina, razvezanih pertli i
skorele od štroke. One su nju gledale svojim velikim tupavim očima.
Očima koje nisu ništa preispitivale, ali su postavljale mnoga pitanja. Piljile su u nju
ne trepćući i neposramljeno. U tim očima se mogao nazreti kraj sveta, kao i početak, kao
i sva pustoš između.
 Takve dece je bilo svuda. Spavalo ih je i po šestoro u jednom krevetu, a njihove su
se mokraće mešale dok su piškili u krevet, svako u svojim snovima o čokoladici i čipsu.
Tokom dugih, vrelih dana ta deca su zgubidanila, skidala malter sa zidova i kopala
zemlju grančicama. Sedela su u malim redovima po ivičnjacima, pravila gužvu po
crkvenim klupicama i zauzimala mesto finoj, urednoj, tamnoputoj deci; giupirala su se
po igralištima, razbijala stvari po dućanima, trčala ispred ljudi na ulici, a zimi su
uglačavala led i pravila klizališta po trotoarima. Devojčice su odrastale ne znajući ništa o
korsetima, a dečaci su isticali svoju muškost tako što su kape okretali unatrag. Gde su
takva deca živela trava nije rasla. Cveće je venulo. Spuštale su se senke. Oko njih su
cvetale limene konzerve i rezervne gume. Živela su na hladnom crnom bobu i gaziranom
soku od pomorandže. Rojila su se kao muve; i tako su i pristizala. A ovo dete je pristiglo
baš u njenu kuću. I preko pogrbljenih mačjih leđa, ona je gledala.
„Izlazi“, reče tihim glasom. „Ti odvratna mala crna kučko. Izlazi iz moje kuće.“
Mačak zadrhta i mahnu repom.
Pekola se povuče iz prostorije ne skidajući pogled sa lepe mlečnosmeđe gospođe iz
zlatno-zelene kuće koja joj se obraćala kroz mačkovo krzno. Od reči lepe gospođe
mačkovo se krzno pomeralo; dah svake reči je pravio mali razdeljak na njemu. Pekola se
okrenu da pronađe ulazna vrata i ugleda Isusa kako je posmatra tužnim, nezatečenim
očima, smeđe kose sa razdeljkom po sredini, lica okruženog veselim papirnim
cvetićima.
Kad je izašla napolje, vetar je počeo da joj duva kroz pocepanu haljinu. Ona pognu
glavu u susret hladnoći. Ali nije uspela da je spusti dovoljno nisko da ne vidi kako
pahulje padaju i umiru na trotoaru.
PROLEĆE
Prve grančice su tanke, zelene i gipke. Mogu da se saviju u pun krug, a da ne puknu.
Njihov nežni, razmetljivi optimizam što izbija iz žbunova forsitije i jorgovana da je krila
samo promeni u načinu šibanja. Na proleće su nas tukli drugačije. Umesto tupog bola
koji nanosi zimski kaiš, sada su nastupili ovi novi zeleni prutevi čiji se trag osećao još
dugo nakon što je šibanje završeno. Nekakva nervozna pakost počivala je u tim dugim
grančicama koje su nas navodile da čeznemo za postojanim pljeskom kaiša, ili čvrstim
ali poštenim udarcem četkom za kosu. Čak i danas, moja su proleća izrešetana
uspomenama na bolove od pruta, a forsitija mi ne donosi nikakvu radost.
Utonula u travu na praznom placu jedne prolećne subote, rascepljivala sam
stabljike mlečike i razmišljala o mravima i breskvinim košticama i smrti i o tome gde
odlazi svet kad ja sklopim oči. Mora da sam ležala u travi dugo, jer sen ka koju sam
bacala kad sam izašla iz kuće više nije bila tu kad sam se vraćala. Ušla sam u kuću koja
samo što nije buknula od nelagodne tišine. A onda sam čula majku kako peva nešto o
vozovima i Arkanzasu. Ušla je kroz zadnja vrata sa složenim žutim zavesama koje je
redala na kuhinjski sto. Ja sam sela na pod da čujem o čemu se govori u pesmi i
primetila kako se čudno ponaša. I dalje je nosila šešir, a cipele su joj bile prašnjave, kao
da je išla u šetnju kroz ogromnu štroku. Ona pristavi vodu na šporet, a zatim pomete
verandu; onda je izvukla sušilo za zavese, ali umesto da na njega okači mokre zavese,
ona ponovo pomete verandu. I sve vreme je pevala o vozovima i Arkanzasu.
Kad je završila, otišla sam da potražim Fridu. Našla sam je na spratu, na našem
krevetu, kako plače cvilećim plačem kakav sledi nakon prvih leleka – mahom jecanje i
treskanje. Legla sam na krevet i zagledala se u malene bukete divljih ruža koji su joj bili
razasuti po haljini. Boja im je bila izbledela, a konture izgubile jasnoću usled velikog
broja pranja.
„Frida, šta se desilo?“
Podigla je naduveno lice iz pregiba ruke. Još uvek je podrhtavala, ali se uspravila i
sela, prebacivši svoje tanke noge da se klate preko jedne strane kreveta. Kleknula sam na
krevet pored nje i podigla porub svoje haljine da joj obrišem nos. Ona nikad nije volela
da briše nos o odeću, ali ovaj put mi je dozvolila. Isto kao Mama keceljom.
„Jesi li dobila prut?“
Ona odmahnu glavom.
„A zašto onda plačeš?“
„Zato.“
„Zato što šta?“
 „Gosn Henri.“
„Šta je uradio?“
„Tata ga je prebio.“
„Zbog čega? Zbog Mažino Linije? Jesu li saznali za Mažino Liniju?“
„Ne.“
„Pa, šta onda? Ajde, Frida. Zašto samo ja da ne znam?“
„On… me je dirao.“
„Dirao te je? Misliš kao Sapunoglavi Čerč?“
„Tu negde.“
„Je li ti pokazao one stvari?“
„Neeee. Pipao me je.“
„De?“
„Ovde i ovde“ Ona pokaza na malene grudi koje su, nalik na dva pala žira, rasipale
nekoliko izbledelih latica ruže po njenoj haljini.
„Stvarno? Kako je bilo?“
„O, Klaudija.“ Zvučala je uznemireno. Nisam postavljala prava pitanja.
„Nije bilo nikako.“
„Pa zar ne bi trebalo? Mislim, da osetiš nešto lepo?“ Frida usisa vazduh kroz zube.
„Šta je tačno uradio? Samo prišao i štipnuo ih?“
Ona uzdahnu. „Prvo mi je rekao da sam lepa. A onda me je uhvatio za ruku i počeo
da me dodiruje.“
„A de su bili Mama i Tata?“
„Na venčanju u parku.“
„I šta si mu rekla kad je to uradio?“
„Ništa. Samo sam istrčala iz kuhinje i otišla do parka.“
„Mama je rekla da nikad ne prelazimo prugu same.“
„A šta bi ti uradila? Sedela tamo i pustila ga da te štipka?“
Ja pogledah svoje grudi. „Nema kod mene šta da se štipne. Nikada ništa neću ni
imati.“
„O, Klaudija. Ti si na sve ljubomorna. Ti bi želela da te štipka?“
„Ma ne, samo me nervira što sve dobijem poslednja.“
„Nije tačno. Sećaš se šarlaha? To si dobila prva.“
„Jesam, ali je brzo prošlo. Nego, šta se desilo u parku?“
„Ja sam rekla Mami, ona je rekla Tati i svi smo došli kući, ali njega nije bilo, pa
smo ga čekali, a kad ga je Tata video kako se penje na verandu gađao ga je našim starim
triciklom u glavu i oborio ga sa verande.“
„Je li umro?“
„Jok. Ustao je i počeo da peva: ’Tebi, o Bože moj, bliže tebi’. Onda ga je Mama
udarila metlom i rekla mu da ne uzima Božije ime u usta, al on nije hteo da prekine, i
Tata je psovao, i svi su se drali.“
„O, prokletstvo. Ja uvek sve propustim.“
 „A onda je dotrčao gosn Bjuford sa puškom, i Mama mu je rekla da ode negde i da
sedne, a Tata je rekao ne, daj meni pušku, i gosn Bjuford mu je dao, a Mama je vrisnula,
a gosn Henri je prekino sa pevanjem i počeo da beži, a Tata je pucao na njega i gosn
Henri je iskočio iz cipela i nastavio da beži u čarapama. Onda je došla Rozmari i rekla
da će Tata da ide u zatvor i ja sam je udarila.“
„Baš jako?“
„Baš jako.“
„Jel te tad Mama išibala?“
„Nije me išibala, već sam ti rekla.“
„Pa zašto onda plačeš?“
„Kad se sve smirilo došla je gđica Danjon, a Mama i Tata su se svađali oko toga ko
je uopšte pozvao gosn Henrija, i ona je Mami rekla da bi trebalo da me odvede kod
lekara, jer sam možda upropašćena, a Mama je ponovo počela da urla.“
„Na tebe?“
„Ne. Na gđicu Danjon.“
„Ali zašto si ti plakala?“
„Neću da budem upropašćena?’
„Šta znači upropašćena?“
„Pa znaš. Kao Mažino Linija. Ona je upropašćena. Mama je tako rekla.“ I suze se
vratiše.
Zamislila sam sliku velike i debele Fride. Njene tanke noge naduvene, lice
opkoljeno slojevima narumenjene kože. I meni krenuše suze.
„Ali, Frida. Mogla bi da radiš vežbe i da ne jedeš.“
Ona sleže ramenima.
„Uostalom, šta je sa Kinom i Poljskom? I one su upropašćene, zar ne? I one nisu
debele.“
„To je zato što piju viski. Mama uvek kaže da ih je viski pojeo.“
„Možeš i ti da piješ viski.“
„De ja da nađem viski?“
Već smo razmišljale o tome. Nama niko ne bi prodao viski; ionako nismo imale
novca. U našoj kući ga nikad nije bilo. Ko bi mogao da ima?
„Pekola“, rekoh ja. „Njen otac je stalno pijan. Može ona da nam nabavi.“
„Misliš?“
„Ma da. Čoli je uvek pijan. Ajde da je pitamo. Ne moramo da joj kažemo šta će
nam.“
„Sad?“
„Da, sad.“
„Šta da kažemo Mami?“
„Ništa. Izaći ćemo na zadnja vrata. Jedna po jedna. Neće ni primetiti.“
„Dobro. Ti prva, Klaudija.“
Otvorile smo kapiju na dnu zadnjeg dvorišta i otrčale niz sokak.
 Pekola je živela na drugoj strani Brodveja. Nikad nismo bile u njenoj kući, ali znale
smo gde je. Dvospratna siva zgrada koja je u prizemlju imala lokal, a na spratu stan.
Niko nije odgovarao na naše kucanje na prednjim vratima, pa smo krenule ka
bočnim. Dok smo prilazile, čule smo muziku sa radija i osvrnule se da vidimo odakle
dolazi. Iznad nas se nalazila terasa uokvirena iskošenim, trulim gredama, a na terasi je
sedela Mažino Linija, glavom i bradom. Zapiljile smo ka njoj i mahinalno posegnule da
se uhvatimo za ruke. Čitava planina mesa, više je ležala nego sedela u stolici za ljuljanje.
Nije nosila cipele, a stopala je bila prebacila kroz grede: maleni bebeći prsti na vrhovima
debelih stopala; naduveni gležnjevi što istežu i peglaju kožu; pozamašne noge nalik
panjevima, koje se šire kod kolena, a preko njih se prelivaju dve trake mekanih, mlitavih
butina koje se dotiču i nestaju negde duboko u hladu njene haljine. Tamnobraon flaša
bezalkoholnog piva je, poput spaljenog uda, izrastala iz njene pegave šake. Pogledala
nas je kroz grede na terasi i zatim dugo i duboko podrignula. Oči su joj bile čiste kao
kiša, i ja se opet setih vodopada.
Nijedna od nas nije uspevala da prozbori ni reč. Obe smo umislile da upravo
gledamo u ono što će Frida da postane. Mažino Linija nam se nasmešila.
„Treba ii vam neko?“
Morala sam da iščupam jezik iz gornjeg nepca da bih rekla: „Pekola – ona ovde
živi?“
„Aha, al nije tu sad. Ošla je kod svoje mame na poso na pranje.“
„Razumem, gospoja. Oće da se vraća?“
„Aha. Mora da okači odeću pre nego što zađe sunce.“
„O.“
„Moste da je sačekate. Očete da se popnete vamo da je sačekate?“
Razmenile smo poglede. Ponovo sam pogledala gore ka širokim smeđim trakama
koje su nestajale u senci njene haljine.
Frida odgovori: „Ne, gospoja.“
„Da vidimo“, Mažino Linija je delovala zainteresovano za naš problem. „Mošte
otići do radnog mesta njene mame, al to je skroz tamo pored jezera.“
„De pored jezera?“
„Ona velika bela kuća sa kolicima punim cveća.“
Znale smo koja je to kuća, jer smo se već bile divile velikim belim kolicima
oslonjenim na točkove sa paocima, u kojima je uvek bilo posađeno sezonsko cveće.
„Nije li to malo podaleko za šetnju?“
Frida počeša koleno.
„Zašto je ne sačekate? Mošte se popeti ovde. Oćete soka?“ Njene kišom natopljene
oči se razvedriše, a osmeh joj je bio obilan, za razliku od škrtih, uzdržanih osmeha
kojima su se ostali odrasli smešili.
Ja kretoh ka stepenicama, ali Frida me zaustavi: „Ne, gospoja. Zabranjeno nam je.“
Bila sam zadivljena njenom hrabrošću, ali i uplašena njenom drskošću. Osmeh
Mažino Linije nestade. „Zabranjeno?“
„Da, gospoja.“
 „Zabranjeno vam je da šta?“
„Uđemo u vašu kuću.“
„Tako, dakle.“ Vodopadi su bili mirni. „Otkud to?“
„Mama nam je tako rekla. Moja Mama kaže da ste upropašćena.“
Vodopadi ponovo potekoše. Ona nasloni flašu na usne i isprazni je. Jednim
gracioznim pokretom zgloba, tako brzim i suptilnim da ga zapravo nismo ni videle već
smo ga se tek kasnije sećale, ona baci flašu preko ograde ka nama. Flaša se razbi pred
našim nogama i braonkasta srca nam se sasu po nogama pre nego što smo stigle da
odskočimo. Mažino Linija smesti debelu ruku preko jednog od prevoja na svom
stomaku i poče da se smeje. Isprva se čulo samo duboko zujanje iz njenih zatvorenih
usta, a potom i veći, topliji zvuk. Smeh, u isto vreme i zastrašujuć i lep. Ona ostavi glavu
nakrivljenu na stranu, zatvori oči i zatrese svoj pozamašni trup, ispuštajući smeh koji je
padao svuda oko nas kao kovitlac crvenog lišća. Delići i uvojci smeha su nas pratili dok
smo bežale. Izgubile smo dah u isto vreme kad su nas izdale i noge. Nakon što smo se
odmorile uz stablo drveta, glava naslonjenih na prekrštene podlaktice, ja rekoh: „Ajmo
kući.“
Frida je i dalje bila ljuta – i borila se, kako je verovala, za goli život. „Ne, moramo
ga nabaviti odmah.“
„Ne možemo da idemo čak do jezera.“
„Baš možemo. Dođi.“
„Nadrljaćemo kod Mame.“
„Nećemo. Uostalom, šta nam može – može samo da nas išiba.“ To je bilo tačno. Ne
bi nas ubila, niti bi se smejala užasnim smehom, niti nas gađala flašom.
Hodale smo drvoredima okićenim ulicama sa sivim kućama koje su bile nagnute
kao umorne starice… Ulice su se menjale; kuće su počele da deluju izdržljivije, bile su
svežije okrečene, stubovi na verandama ravniji, dvorišta dublja. Potom smo naišle na
kuće od cigala koje su bile poprilično udaljene od ulice i ispred kojih su bila dvorišta
oivičena živom ogradom ošišanom u oble kupe i kugle somotski zelene boje.
Kuće na obali jezera su bile najlepše. Baštenski nameštaj, ornamenti, prozori nalik
naočarima i nigde ni žive duše. Dvorišta ovih kuća su se spuštala u zelenim padovima
sve do uske trake peska, a onda i do jezera Iri koje se protezalo čak do Kanade.
Naranžasto nebo što se pružalo ponad čeličane nikada nije doseglo do ovog dela grada.
Ovo je nebo uvek bilo plavo.
Stigle smo do Lejkšora, gradskog parka ukrašenog ružičnjacima, fontanama,
travnjacima za boćanje i stolovima za piknik.
Sada je bio prazan, ali umiljato je čekao čistu, belu i dobro vaspitanu decu koja će
doći sa roditeljima i koja će se leti igrati tu iznad jezera pre nego što, pola u trku, pola u
spoticanju, siđu niz padinu do gostoprimljive vode. Crncima ulaz u park nije bio
dozvoljen, i zbog toga je ispunjavao naše snove.
Velika bela kuća sa kolicima punim cveća se nalazila odmah pre ulaza u park.
Kratki listići šafrana oblagali su ljubičasta i bela srca koja su tako iskreno želela da se
prva izlože hladnoći i kiši rane jeseni. Prilaz je bio označen proračunatim neredom koji
je skrivao dobro promišljenu simetriju. Nismo se odale tumaranju samo iz straha da ne
budemo uhvaćene i zbog osećaja nepripadanja. Obišle smo oholu kuću i prišle joj sa
zadnje strane.
Tamo je na malenom, ograđenom tremu, u svetlocrvenom džemperu i plavoj,
pamučnoj suknji sedela Pekola. U njenoj blizini bila su parkirana kolica. Delovala je
srećno što nas vidi.
„Zdravo.“
„Zdravo.“
„Šta radite ovde?“ Smešila se, a pošto je to kod nje bila prava retkost, mene je
iznenadila milina koja me je zapljusnula.
„Tražimo tebe.“
„Ko vam je rekao da sam ovde?“
„Mažino Linija.“
„Koje to?“
„Ona velika, debela žena. Živi odmah iznad tebe.“
„A, mislite na gđicu Mari. Ona se zove gđica Mari.“
„Pa, svi je zovu Mažino Linija. Zar se ne plašiš?“
„Čega?“
„Mažino Linije.“
Pekola se iskreno zbunila. „Zašto bih?“
„Tvoja mama te pušta kod nje? I daje ti da jedeš iz njenih tanjira?“
„Ona i ne zna da ja idem. Gđica Mari je fina. Sve su fine.“
„Ma nemoj“, rekoh ja, „pokušala je da nas ubije.“
„Ko? Gđica Mari? Ne dira ona nikoga.“
„Ako je tako fina, zašto ti onda mama ne daje da ideš kod nje?“
„Ne znam. Kaže da je rđava, al one uopšte nisu rđave. Stalno mi daju neke stvari.“
„Kakve stvari?“
„O, svakakve, neke divne haljine i cipele. Imam više cipela nego što ću ikad da
obujem. I nakit i slatkiše i pare. Vode me u bioskop, a jednom smo išle i na karneval.
Kina će da me vodi u Klivlend da vidim Skver, a Poljska u Čikago da mi pokaže Lup.
Svuda rni idemo zajedno.“
„Lažeš. Nemaš ti nijednu lepu haljinu.“
„E, baš imam.“
„O, ajde, Pekola, zašto nam pričaš te gluposti?“ upita je Frida.
„Nisu gluposti.“ Pekola je taman ustala u odbranu svojih reči, kad su se vrata
otvorila.
Gospođa Bridlav proturi glavu kroz vrata i reče: „Šta se ovde dešava? Pekola, ko su
ova deca?“
„To su Frida i Klaudija, gospođo Bridlav.“
„Čije ste vi devojčice?“ Ona izađe na trem. U beloj uniformi i sa pompadur
frizurom je izgledala lepše nego što sam je ikad videla.
„Devojčice gospođe Mektir, gospođo.“
 „A, da. Živite dole u Dvadeset prvoj?“
„Da, gospoja.“
„Šta radite onda čak vamo?“
„Samo se šetamo. Došle smo da vidimo Pekolu.“
„Bolje bi bilo da se vratite. Mošte da ispratite i Pekolu. Uđite dok spremim veš.“
Ušle smo u kuhinju, veliku, prostranu prostoriju. Koža gospođe Bridlav se
presijavala kao taft u odrazu belog porcelana, bele drvenarije, ispoliranih kredenaca i
uglačanog bakarnog posuđa. Mirisi mesa, povrća i nekog sveže ispečenog peciva mešali
su se sa šmekom glicerinskog sapuna.
„Ja odo duzmem veš. A vi ima da stojite tu i da se ne mrdate i nemoj da ste nešto
pipnule.“ Ona nestade iza belih vrata na guranje, a mi smo slušale njen neravnomerni
korak dok je silazila u podrum.
Otvoriše se još jedna vrata i kroz njih stupi jedna mala devojčica, sitnija i mlađa od
svih nas. Nosila je ružičastu haljinu sa otvorenim leđima i pufnaste ružičaste patofne sa
čijih su vrhova štrčale zečije uši. Kosa boje kukuruza bila joj je svezana širokom
vrpcom. Kad nas je ugledala, preko lica joj na trenutak prelete strah. Nervozno se
osvrtala po kuhinji.
„Gde je Poli?“, upita.
U meni se probudi dobro poznata žestina. To što je gospođu Bridlav zvala Poli,
iako ju je čak i Pekola zvala gospođa Bridlav, delovalo mi je kao dovoljan razlog da je
izgrebem.
„Dole je“, odgovorih.
„Poli!“, pozva ona.
„Vidi“, prošaputa Frida. „Vidi ti to.“ Na radnoj površini pored rerne u srebrnkastoj
tepsiji ležala je pita od borovnica. Tu i tamo ljubičasti sok je izbijao kroz koru. Mi
priđosmo.
„Još uvek je vruća“, reče Frida.
Pekola pruži ruku da dodirne tepsiju tek koliko da oseti da li je vruća.
„Poli, dođi ovđe“, povika devojčica ponovo.
Pekola je možda bila nervozna, ili samo nespretna, tek tepsija se pod njenim
prstima zaklati i pade na pod rasipajući crnkaste borovnice na sve strane. Veći deo fila se
prosuo po Pekolinim nogama i sigurno ju je jako opekao, jer ona zajauka i poče da skače
unaokolo baš kada je gospođa Bridlav stupala u prostoriju sa dupke punom korpom
veša. Ona se u jednom skoku stvori kraj Pekole i nadlanicom je obori na pod. Pekola
skliznu u prosuti fil i sede preko noge. Gospođa Bridlav je podiže za ruku, opali joj još
jedan šamar i besnim, piskutavim glasom izgrdi Pekolu direktno, ali posredno je mislila
i na Fridu i mene.
„Glupačo glupa… moj pod, haos… pogledaj šta si… poso… izlazi napolje…
glupačo… moj pod, moj pod… moj pod.“ Njene su reći postajale vrelije i tamnije od
borovnica koje su se pušile, i mi se preplašeno udaljismo.
Mala devojčica u ružičastom poče da plače. Gospođa Bridlav joj se okrenu. „Sve je
u redu, malena. Dođi. O, Bogo moj, vidi šta ti se desilo sa haljinom. Ne plači više. Poli
će da te presvuče.“ Ona ode do sudopere i pokvasi jedan peškir. Preko ramena u našem
pravcu ispljunu reči kao da su zalogaji trule jabuke. „Uzmi taj veš i kreči kući kako bi
mogla da sredim ovaj svinjac.“
Pekola pokupi korpu punu mokrog, teškog veša i mi užurbano kročismo napolje.
Dok je Pekola tovarila korpu na kolica, mogli smo da čujemo kako gospođa Bridlav
umiruje i teši malu ružičasto-žutu devojčicu.
„Poli, a ko je to bio?“
„Ništa ti ne brini, dušo.“
„A hoćeš li napraviti drugu pitu?“
„Naravno da oću.“
„A ko je to bio, Poli?“
„Ajde, de. Ništa ti ne brini“, šaputala je ona, a nežnost u njenom glasu je savršeno
odgovarala odrazu zalazećeg sunca na jezerskoj vodi.
 POGLEDAJTEMAJKUMAJKA
JEVEOMAFINAMATIHOĆEŠLIDASE
IGRAŠSADŽEJNMAJKASE
SMEJESMEJSEMAJKOSMEJSME

Najlakše bi bilo pozvati se na njeno stopalo. To je i sama često činila. Međutim, da bi se

otkrila istina o tome kako snovi umiru, na tu temu nikako ne bi smelo da se veruje
sanjarima. Vrhunac njenih ljupkih početnih dana je verovatno pripadao onoj šupljini na
mestu jednog od njenih prednjih zuba. Ona je, međutim, uvek više volela da se poziva
na svoje stopalo. Iako je bila deveto od jedanaestoro dece i živela u Alabami, na parčetu
crvene ilovače desetak kilometara od najbližeg puta, potpuna ravnodušnost sa kojom se
susreo jedan zarđali ekser kad joj je prošao kroz stopalo, negde tokom druge godine
njenog života, spasao je Polinu Vilijams od potpune anonimnosti. Zbog te rane imala je
bangavo i ravno stopalo koje se vuklo dok je hodala – nije to bilo hramanje koje bi
eventualno dovelo do krivljenja kičme, stvar Je bila u načinu na koji je svoju lošu nogu
odizala od zemlje, kao da je izvlači iz malih virova koji su hteli da je odvuku sa sobom.
Iako neprimetna, ta mala deformacija joj je pružala objašnjenje za mnoge stvari koje bi
joj inače ostale potpuno neshvatljive: zašto samo ona od sve dece nije imala nadimak;
zašto niko nikad nije prepričavao anegdote i smešne stvari koje su se njoj desile; zašto
niko nikad nije obraćao pažnju na njenu omiljenu hranu – za nju se nije čuvalo krilce ili
vrat – nije se kuvao grašak u posebnom sudu bez pirinča zato što ona ne voli pirinač;
zašto je niko nije zadirkivao; zašto se nigde nije osećala kao kod kuće i zašto je imala
osećaj da nigde ne pripada. Svoj opšti osećaj odbačenosti i nedostojnosti pripisivala je
svom stopalu. Ograničena na tu čauru koju su ispleli njeni roditelji, još od malih nogu je
gajila tiha i tajna zadovoljstva. Više od svega je volela da aranžira stvari. Da ih poređa u
redove – tegle na policama u ostavi, breskvine koštice na stepenicama, štapiće,
kamenčiće, lišće – a članovi njene porodice bi tako poređane stvari ostavljali na miru.
Kada bi neko slučajno narušio njene redove, uvek bi zastao da joj pomogne da ih
popravi, a ona se nikad na to ne bi ljutila, jer je tako dobijala priliku da ih ponovo reda.
Kakve bi se god prenosive množine dočepala, organizovala bi je u uredne redove, po
veličini, obliku ili po boji. Kao što nikada ne bi stavila borovu iglicu do lista topole, tako
nikada ne bi poređala ni tegle paradajza i graška jednu pored druge. Tokom sve četiri
godine njenog školovanja bila je očarana brojevima i poražena slovima. Nedostajale su
joj – bez obzira što ona toga nije bila svesna – bojice i krede.
Pred početak Prvog svetskog rata Vilijamsovi su saznali, od bivših komšija i
rodbine, za mogućnost boljeg života na drugom mestu. U buljucima, gomilama, četama,
izmešani sa drugim porodicama, oni su se posle šest meseci i četiri putovanja preselili u
Kentaki, gde je bilo rudnika i vodenica.

„Kad smo svi mi krenuli od kuće i čekali kamion dole kod stovarišta, bila je noć. Svici
su sevali na sve strane. Osvetlili su jedan lis na drvetu i videla sam zelene tragove svako
malo. To je bio zadnji put da sam videla sviće. Ove stvari ovde gore nisu pravi svici. To
je nešto drugo. Ovde ih narod zove kresnice. Drugo je bilo kod kuće. A ja se još uvek
sećam oni zeleni tragova. Dobro se sećam.“

U Kentakiju su živeli u pravom gradu, desetak, petnaest kuća u jednoj ulici, sa vodom
dovedenom pravo u kuhinju. Ada i Fauler Vilijams su za svoju porodicu našli petosobnu
drvenu kuću. Dvorište je bilo opasano nekada belom ogradom, uz koju je Polinina majka
sadila cveće i u okviru koje su gajili nekoliko kokošaka. Neki od njene braće su
pristupili vojsci, jedna sestra je umrla, a dve se udale, i tako je prostora bilo sve više, a
čitava pustolovina u Kentakiju je počela da dobija luksuzan šmek. Preseljenje je naročito
prijalo Polini koja je imala dovoljno godina da napusti školu. Gospođa Vilijams se
zaposlila kao kuvarica i čistačica kod belog sveštenika sa druge strane grada, a Polina,
sada najstarije žensko u domaćinstvu, vodila je računa o kući. Popravljala je ogradu
ispravljajući nakrivljene kočeve i vezujući ih žicom, skupljala je jaja, čistila, kuvala,
prala i pazila dvoje male dece – blizance koje su zvali Čiken i Paj i koji su još uvek išli u
školu. Ona nije samo bila dobra domaćica, ona je u tome i uživala. Kad njeni roditelji
odu na posao, a ostala deca u školu ili rudnike, kuća je postajala tiha. Tišina i
izolovanost su je u isto vreme i smirivali i punili je energijom. Do dva sata popodne je
mogla da aranžira stvari i čisti bez uznemiravanja, a onda su Čiken i Paj dolazili kući.
Kad se rat završio i blizanci napunili po deset godina, i oni su napustili školu i
počeli da rade. Polini je bilo petanest i još uvek je vodila domaćinstvo, ali sa manje
entuzijazma. Sanjarije o muškarcima i ljubavi i dodirivanju su joj skretale misli i ruke sa
posla. Promene vremena su počele da utiču na nju, kao i određeni prizori i zvuci. Ovi su
se doživljaji kod nje manifestovali kao ekstremna melanholija. Razmišljala je o smrti
novorođenih stvari, usamljenim putevima i strancima koji se pojavljuju niotkuda, prosto
da bi nekoga držali za ruku, o šumama u kojima sunce zauvek zalazi. Te su se sanjarije
pojačavale u crkvi. Pesme su je milovale, i mada je pokušavala da se koncentriše na
strašne posledice greha, telo joj je drhtalo od želje za spasenjem, pomilovanjem,
tajanstvenim vaskrsnućem koje bi se i bez njenog učešća prosto desilo. Ni u jednoj
svojoj fantaziji ona nije bila agresivna; obično je šetala pokraj reke, ili brala borovnice u
polju kada bi se neko pojavio, neko sa nežnim i prodornim očima, neko ko bi – bez
ijedne razmenjene reči – razumeo; pod silinom čije pažnje bi se njeno stopalo ispravilo,
a pogled oborio. Taj neko nije imao ni lice, ni formu, ni glas, ni miris. On je prosto bio
Prisustvo, sveprožimajuća nežnost sa snagom i obećanjem oduška. Nije bilo važno što
nije imala pojma šta da uradi ili šta da kaže Prisustvu – nakon nemuštog sporazumevanja
i bešumnih dodira, njeni bi se snovi dezintegrisali. Međutim, Prisustvo bi znalo šta da
radi.
Ona bi morala samo da spusti glavu na njegove grudi i ono bi je vodilo do mora, do
grada, do šume… zauvek.
Delovalo je kao da jedna žena po imenu Ajvi u svojim ustima drži sve zvuke
Polinine duše. Postavljena malko odvojeno od ostatka hora, Ajvi je opevala mračnu slast
koju Polina nije umela da imenuje; opevala je smrt koja prkosi umiranju i za kojom je
Polina čeznula; opevala je Stranca koji je znao…

Dragi Gospode, za ruku me uzmi

Povedi me, ne daj mi da puzim
Umorna sam, slaba, oskvrnuta.
Kroz oluje, i kroz tamu noći
Svetlost mi pokaži i ja ću tamo poći
Za ruku me uzmi, da ne skrenem s puta.

Kad sa puta moga sva lepota skrene

Dragi Gospode, budi tu kraj mene,
Kad života poslednji sležu se pejzaži
Čuj moj poziv, slušaj kako kunem
Drži me za ruku da ne posrnem
Za ruku me uzmi i put mi pokaži.

Zbog svega toga, kad se taj Stranac, taj neko, zaista pojavio pravo niotkuda, Polina nije
bila iznenađena.
Došao je najtoplijeg dana u godini šepureći se po kentakijevskom suncu. Došao je
velik i snažan, došao je sa žutim očima, raširenih nozdrva i sa sopstvenom muzikom.
Polina se besposleno oslanjala na ogradu, ruku položenih na prečagu između
dasaka. Ona je nekoliko trenutaka ranije zamesila testo i sada je čistila brašno ispod
noktiju. Iza nje, iz neodredive daljine, začulo se zviždanje. Jedna od onih hitrih melodija
visokih tonova koju crni dečaci improvizuju dok rukuju metlom ili lopatom, ili dok
prosto šetaju. Neka vrsta ulične muzike u kojoj strah prkosi strepnji, a radost je kratka i
prosta kao sečivo peroreza. Ona je pažljivo pratila melodiju i dopustila njenim čarima da
joj razvuku usne u osmeh. Zvižduk je postajao sve glasniji, ali ona se i dalje nije
okretala, jer je želela da potraje. Dok se smeškala za sebe i grčevito hvatala za odah od
tmurnih misli, osetila je kako je nešto golica po nozi. Glasno se nasmejala i osvrnula se.
Ugledala je zviždača kako se povija, golica njeno ranjeno stopalo i ljubi je po nozi. Nije
mogla da prestane da se smeje – sve dok se on nije uspravio da je pogleda i dok nije
ugledala kako kentakijevsko sunce obliva pospane, žute oči Čolija Bridlava.
„Kad sam prvi put videla Čolija, ocu da znaš da je to bilo kao sve one boje onomad u
staroj kući, kad smo mi, derlad, ošli da beremo borovnice posle šarane i ja ih trpala u
džep moje nedeljne aljine i one se izgnječile i uflekale mi bedra. Cela aljina je bila
izmazana ljubičastom bojom, i nikad se nije oprala. Ni aljina, a ni ja. Tu boju sam
osećala kako prodire duboko u mene. TI ona limunada što je Mama pravila ono kad je
Tata dolazio iz polja. Bila je ladna i žućkasta, a semenke su plivale pri dnu. I onaj zeleni
trag što su oni svici pravili po drveću kad smo one noći krenuli iz stare kuće. I sve te
boje su ostale u meni. I tako čučale. E, kad je Čoli došo i zagolico me, bilo je isto kao te
borovnice, i ta limunada, i oni tragovi što su ih svici pravili, sve odjednom. Čoli je tada
bio vitak i imao je baš svetle oči. Stalno je zviždo, i kad god bi ga čula, meni bi se koža
naježila.“

Polina i Čoli su se voleli. On se naslađivao njenim prisustvom i činilo se da uživa čak i u

njenim seoskim običajima i nepoznavanju gradskih stvari. Razgovarao je sa njom o
njenom stopalu i uvek je brinuo, bilo da su se šetali kroz grad ili kroz polja, da se nije
umorila. Umesto da ignoriše njenu slabost, da se pretvara da ne postoji, on ju je
prikazivao kao nešto jedinstveno i ljupko. Po prvi put u svom životu Polina je osetila da
je njeno loše stopalo nekakvo preimućstvo.
I on ju je dodirivao, čvrsto, ali nežno, baš kao što je maštala. Samo bez sumornih
zalazaka sunca i pustih rečnih obala. Osećala se sigurno i zahvalno; on je bio ljubazan i
čio. Dotad nije ni slutila da na svetu postoji toliko smejanja.
Odlučili su da se venčaju i otputuju daleko na sever, gde se, kako je Čoli bio načuo,
čeličane otimaju za radnike. Mladi, lepi i puni snage, stigli su u Lorejn u Ohaju. Čoli je
odmah našao posao u jednoj od čeličana, a Polina je počela da vodi domaćinstvo.
I onda je ostala bez prednjeg zuba. Sigurno se prvo pojavila nekakva mrljica,
braonkasta mrljica koju je bilo lako pomešati sa parčencetom hrane, samo što se ona nije
skidala, ostajala je na gleđi mesecima i rasla, sve dok nije probila površinu, dosegla
smeđu smesu u jezgru i napokon progrizla svoj put do korena, zaobišavši živce – kako
njeno prisustvo ne bi bilo ni primetno ni neugodno. Potom se oslabljeni koren, već
naviknut na otrov, jednoga dana odazvao na jak pritisak, i zub je ispao, ostavljajući za
sobom jedan iskrzani panjić. Međutim, čak i pre nego što se pojavila smeđa mrljica,
morali su da postoje uslovi, okruženje koje bi takvo nešto uopšte i dopustilo.
U tom mlađanom, rastućem gradiću u Ohaju, čije su čak i sporedne ulice bile
betonirane, koji je ležao na obali mirnog, plavog jezera, koji se dičio blizinom Oberlina,
podzemne železnice, udaljene tek dvadesetak kilometara – u tom kotlu za pretapanje na
rubu Amerike koji je okrenut ka hladnoj ali predusretljivoj Kanadi – šta bi tu moglo da
pođe po zlu?

„Ja i Čoli smo se dobro slagali u to vreme. Došli smo na sever; valjda je bilo više posla
i to. Uselili smo se u dvosoban stan iznad prodavnice nameštaja, i ja sam se smestila.
Čoli je radio u čeličani, i sve je bilo kako treba. Nemam ti ja pojma šta se to desilo. Sve
se promenilo. Tamo je bilo teško da upoznaš nove ljude, a meni su nedostajali moji ljudi.
Nisam mogla da se naviknem na tolko belog naroda. Oni od ranije su mi uvek bili mrski,
al oni nisu često navraćali. Mislim, nismo mi imali baš puno posla s njima. S vremena
na vreme, u polju U u prodavnici. I sve su oni teli preko nas. Na severu ih je bilo svuda
– u komšiluku, dole u radnji, po svim ulicama – a obojenog naroda tek pokoji i retko de.
Severni crnci su isto bili drugačiji. Kao važni. Ništa oni nisu bolji bili od belaca. Isto su
se ponašali ko da si nebitan, samo što to nismo od nji očekivali. To je bilo najsamotniije
doba moga života. Sećam se da sam sedela i gledala kroz one prozore i jedva čekala da
Čoli dođe kući u tri sata. Za razgovor nisam ni mačku imala.“

Tako usamljena, ona se okrenula svom suprugu u potrazi za ohrabrenjem, zabavom,

stvarima kojima bi mogla da ispuni praznine. Vođenje domaćinstva nije bilo dovoljno;
na raspolaganju su im bile samo dve sobe, a nisu imali ni dvorište po kom bi imalo šta
da se radi. Žene u gradu su nosile cipele sa štiklom, a kad je Polina pokušala da ih nosi,
njena suptilna hromost se samo pojačala do vidljivog šepanja. Čoli je i dalje bio
ljubazan, ali je počeo da se opire njenoj potpunoj zavisnosti od njega. Imali su sve manje
i manje da kažu jedno drugom. On nije imao poteškoća da pronađe nove ljude i druge
stvari da ga zabave – stepenicama su se često peli neki ljudi i tražili ga, a on je uvek bio
raspoložen da im pravi društvo, a nju da ostavi samu.
Polini je bilo neprijatno sa nekolicinom crnkinja koje je upoznala. Njih je
zabavljalo to što ona nije ispravljala kosu. Kad je pokušala da se našminka kao one, nije
joj pošlo za rukom. Njihovi podsmešljivi pogledi i rugajuće cerekanje na račun njenog
načina govora (to što za decu kaže ’derlađ‘) i oblačenja izazvali su u njoj želju za novom
garderobom. Kad je Čoli počeo da se svađa oko novca koji mu je tražila, ona je odlučila
da počne da radi. Prihvatanje poslova na dnevnicu joj je pomoglo da skupi za novu
odeću, pa čak i za nekoliko stvari za stan, ali nije joj pomoglo sa Čolijem. On nije bio
zadovoljan njenom kupovinom i počeo je to i da joj govori. Njihov je brak bio izreckan
razmiricama. Ona je još uvek bila tek devojčurak i još uvek je čekala onu visoravan
sreće, onu ruku dragog Gospoda koja će, kad skrene s puta, uvek biti tu kraj nje. Samo
što je sad imala jasniju sliku šta znače reči: kad skrene s puta. Novac je postao centralna
tačka svih njihovih prepiranja, njen za odeću i njegov za piće. Bilo je tužno što Polina
zapravo uopšte nije marila za odeću i šminku. Ona je prosto želela da je ostale žene
prihvate.
Nakon nekoliko meseci nadničarenja, zaposlila se za stalno u kući jedne porodice
slabih prihoda i nervoznog, izveštačenog ponašanja.

„Čoli je postajao sve gadniji i gadniji, i uvek je teo da se svađa. A ja sam mu, bogami,
vraćala kolko sam mogla. A i šta ću. Izgleda da su poso kod te žene i svađanje sa
Čolijem bili sve što sam radila. Naporno. Al ja sam zadržala poso, iako rođenje za tu
ženu nije bilo mačji kašalj. Nije što je bila zla, nego više prosta. Cela porodica je bila
taka. Nisu podnosili jedni druge ič. Reko bi čovek sa tako lepom kućom i svim tim
parama koje su uspeli da zadržu da će da se slažu kako valja. Ona je kukala i plakala
oko svake sitnice. Kad joj neka njena prijateljica prekine vezu na telefonu, ona plače. A
trebala bi da bidne srećna što uopšte ima telefon. Ja evo i danas nemam telefon. Sećam
se kako ih neki njin mlađi brat kome su platili škole da bidne zubar jedared nije pozvo
na neku veliku zabavu što je spremo. Oko toga su digli gadnu dževu. Danima su svi
telefonirali. Dizali larmu, pa nastavljali svojim poslom. Ona mene pitala: ’Polina, šta bi
ti uradila da tvoj brat pravi zabavu a tebe nije pozvao?’Ja sam joj rekla da bi, ako mi se
stvarno ide, ja i ošla. Baš mene briga šta on misli. Ona je samo coknula i pogledala me
ko da sam rekla nešto glupo. A ja sam sve vreme razmišljala o tome kako je ona glupa.
Kojoj je to reko da će joj brat biti drug? Ljudi nemož da vole druge ljude samo zato što
im je ista mama. I ja sam pokušala da mi se ta žena svidi. Bila je dobra jer mi je davala
stvari, al prosto nisam mogla da mi se svidi. Čim bi ja nakupila jedno dobro osećanje za
nju, ona bi napravla nešto glupo i počela da mene uči kako se čisti i radi. A da sam je ja
samu ostavila, ugušila bi se u đubretu dovde. Ni za Čikenom i Pajom nisam morala
tolko đubreta da uskupljam ko za njom. Niko od nji nije znao ni dupe sebi dobriše. To
dobro znam, jer sam ja bila ta koja im je prala veš. Ni da šoraju nisu znali kako treba ni
za živu glavu. Taj njen muž jednom šolju pogodio nije. Kad je beli narod gadan, ništa na
svetu gadnije nema. Al ja bi ostala i dalje al je Čoli došo tu de radim i sve razbuco.
Došo je pjan da mi traži pare. Kada ga je ta belkinja videla, sva je porumenila. Tela je
ona da bidne opasna, alje se grdno utronjala. Elem, kaže ona Čoliju da se gubi ii će da
zove policiju. A on je opsovo i počo mene da vuče. A razbila bi ja njemu glavu tada,
nego nisam tela da se bakćem s policijom. I tako sam pokupila prnje i ošla. Tela sam i
da se vratim, al ona me nije tela sve dok bidnem sa Čolijem. Rekla mi je da će da me
pusti da se vratim ako njega ostavim. I ja sam o tome, bogami, porazmislila. Al posle
svega, nije bilo baš pametno crnkinji da napusti svog čoveka zbog belkinje. A nije mi
nikad ni dala oni jedanes dolara što mi dužna. To mi je teško palo. Isekli su nam gas i
više nisam mogla da kuvam. Stvarno sam molila tu ženu da mi da moje pare. Išla sam
kod nje. A ona je bila ljuta ko stršljen. Stalno mi je vikala da ja njoj dugujem za
uniforme i neki stari rastureni krevet što mi je dala. Ja nisam znala dugujem li joj ii jok,
al meni su moje pare trebale. I nije tela da popusti ič. Čak i kad sam joj obećala da Čoli
više tuđe neće da dolazi. A onda sam bila tolko očajna da sam je pitala da mi pozajmi.
Ona je malo ućutala, a onda mi je rekla da ne smem da pustim muškarca da me
iskoristi. Da ja mora dimam poštovanje, a da je poso mog muža da plati gas, a ako on
nemož, da ja trebam da ga napustim i tražim da me on izdržava. I sve tako. Od čega će
on koga dizdržava? Vidim ja da nema ona pojma da meni samo treba moji jedanes
dolara da platim gas da bi mogla da kuvam. Ni tu prostu stvar nije ta mogla dutuvi sebi
u glavu. ’Hoćeš li da ga ostaviš, Polina?’, ponavljala je. I kad sam pomislila da će da
mi da moje pare ako kažem da oću, rekla sam: ’Oću, gospoja.’ ’U redu’, rekla je ona.
’Ostavi ga, i vrati se da radiš kod mene i zaboravićemo na sve što je bilo.’ ‘Jel mogu sad
da dobijem pare?’, pitala sam. ’Ne’, rekla je ona. ’Tek kad ga ostaviš. Ja samo mislim
na tebe i tvoju budućnost. Šta će ti on, Polina, šta će tebi on?’ Šta reći takoj ženi koja ne
zna šta će mi muškarac i na jednu stranu kaže da misli na tvoju budućnost, a vamo neće
da ti da tvoje pare da kupiš nešto osim salame za jelo? Zato sam joj rekla: ’Za ništa,
gospoja. Za ništa mi ne treba. Al svejedno, mislim da je najbolje da ga zadržim.’ Ona je
ustala, a ja sam ošla. Kad sam izašla, zabolele su me prepone kolko sam stiskala noge
da bi naterala tu ženu da me razume. Al rekla bi sad da nije ni mogla. Ta se udala za
čoveka što umesto usta na licu ima prorez. Kako ona mene da razume?’

Jedne je zime Polina otkrila da je trudna. Kada je rekla Čoliju iznenadila se što ga je to
obradovalo. Počeo je manje da pije i češće da dolazi kući. Skliznuli su natrag u odnos
nalik onom iz prvih dana njihovog braka kada ju je često pitao da li je umorna i da li želi
da joj donese nešto iz prodavnice. U tom stanju spokoja, odlučila je da prestane sa
nadničarenjem i da se vrati domaćinstvu. Međutim, usamljenost nije napustila te dve
sobe. Kada je zimsko sunce obasjavalo zelenu farbu koja se ljuštila sa kuhinjskih stolica,
kad su se dimljene kolenice krčkale u loncu, kada je sve što je mogla da čuje bio kamion
koji je dostavljao nameštaj sprat ispod, razmišljala je o svojoj kući, o tome kako je i
tamo uglavnom bila sama veći deo svog vremena, ali i o tome kako je ova nova
usamljenost drugačija. Onda je prestala da zagleda zelene stolice i dostavljački kamion;
umesto toga krenula je u bioskop. Tamo, u mraku, njene su se uspomene obnovile i ona
se iznova predala svom nekadašnjem sanjarenju. Uz ideal romantične ljubavi, sada joj je
predstavljen još jedan – ideal telesne lepote. Dve možda i najrazornije ideje u istoriji
ljudske misli. Obe nastale u zavisti, bujale u nesigurnosti i svršile se u razočaranju.
Izjednačivši telesnu lepotu sa vrlinom, ona je ispraznila i sputala svoj um i nakupila hrpu
samoprezira. Zaboravila je na požudu i prostu brigu. Počela je da posmatra ljubav kao
posesivno parenje, a romansu kao cilj duha. To će joj postati izvor iz kog će početi da
crpi najdestruktivnije emocije, obmanjivanje ljubavnika i potragu za načinom da se
voljeni zarobi – ograničavanje slobode u oba slučaja.
Nakon tog obrazovnog kursa u bioskopu više nikad nije mogla da pogleda neko lice
a da mu ne dodeli nekakvu kategoriju na skali apsolutne lepote, a po kriterijumima koje
je u potpunosti upila sa velikog platna. Tamo su se napokon pojavile mračne šume,
usamljeni putevi, rečne obale, nežni pogledi puni razumevanja. Tamo su sakati postajali
celi, slepi progledavali, a hromi odbacivali svoje štake. Tamo je smrt bila mrtva i svaki
je ljudski gest bio obavijen oblakom muzike. Tamo su se crno-bele slike spajale u
veličanstvenu celinu – a sve je to bilo projektovano svetlosnim zrakom koji je prolazio
iznad i dolazio otpozadi.
To beše jedno prosto zadovoljstvo, ali tamo je naučila sve što ima o ljubavi i sve što
ima o mržnji.

„Jedino kad sam ti ja bila srećna je bilo kad sam išla u bioskop. Kad god sam mogla, ja
sam išla. Išla sam baš rano, pre nego što počne. Ugasili bi svetla i sve bi postalo crno, a
onda bi se platno zasijalo i ja bi ti se preselila pravo u film. Beli muškarci koji se tako
lepo brinu o svojim ženskima, i svi su lepo udešeni i žive u velikim kućama sa kadama u
istoj prostoriji sa klozetom. Ti filmovi su bili prava uživancija, al posle nji je varaćanje
kući bilo mnogo teško, i gledanje u Čolija je isto bilo mnogo teško. Ne znam. Sećam se
kad sam ono jednom išla da gledam Klarka Gejbla i Džin Harlou. A namestila frizuru
ko njenu što je nosila u jednom časopisu. Razdeljak sa strane, sa jednom loknom preko
čela. Baš ko njena. Dobro, skoro ko njena. Bilo kako bilo, sela ja da gledam sa takom
frizurom i dobro se provela. Došlo mi bilo da ga pogledam ponovo do kraja i ustala da
kupim nešto slatko. I sela ti ja nazad na mesto i uzela velki zalogaj, kad mi ispade zub
pravo iz usta. Došlo mi da plačem. Imala sam dobre zube, ni jedan jedini truo. Mislim
da to nikad nisam prebolela. Sedim tamo u petom mesecu trudnoće, pokušavam da
izgledam ko Džin Harlou, a ispo mi prednji zub. Sve je tad puklo. Posle toga ko da
nisam više marila za ništa. Pustila sam kosu, uvila pletenice i pomirila se da sam prosto
ružna. I dalje sam išla u bioskop, doduše, samo što je zlobnost narasla. Tela sam svoj
zub. Čoli me je začikavo i onda smo ponovo počeli da se svađamo. Pokušala sam bila
da ga ubijem. Nije me udarao baš jako, valjda jer sam bila trudna, al kad smo jednom
ponovo počeli da se bijemo, više nismo prestajali. Počoje bio da me izluđuje ko ništa, i
ja nisam mogla da ga ispustim iz ruku. I rodila sam tu bebu – dečaka – a onda sam opet
zatrudnela. Al nije bilo ko što sam očekivala. Volela sam valjda ja nji sve, al možda jer
nismo imali para, ii možda zbog Čolija, nisam imala trenutka mira s njima. Ponekad bi
uvatila sebe kako urlam na nji il ih bijem, i bidne mi krivo, al ko da nisam mogla da
prestanem. Kad sam dobila drugo, devojčicu, sećam se da sam rekla da ću da je volim
bez obzira na šta bidne ličila. A ona ko crno klupko kose. Ne sećam se da sam tela
dostanem trudna prvi put. Al taj drugi put sam stvarno tela dostanem trudna. Možda što
sam jedno već imala, pa me nije bio stra još jedno. Kako bilo, dobro sam se osećala i
nisam mislila na stomak uopšte, samo na bebu. Jednako sam joj pričala dok je još bila u
stomaku. Bile smo ko dobre drugarice. Znaš kako je. Kačim ja tako veš, a znam da ne bi
smela. I kažem ja njoj da se strpi malo dok okačim ti pešes krpa, da se ne praćaka; saću
ja to brzo. I ona se ne bi mrdnula ni makac. Il ti ja tako spremam nešto da drugo dete
jede i pričam s ovim. Znaš, onako, prijateljsko ćaskanje. I do kraja sam ja znala da će
sa tom bebom sve da bidne u redu. Kad je došlo vreme, ošla sam u porodilište. Da bidne
lakše. Nisam tela da je rodim u kući ko što sam dečaka. Gurnu oni mene u neku
ogromnu sobu punu neki žena. Meni počeli bolovi, al ništa strašno. Došo jedan stari
lekar da me pregleda. Trista čuda je imo. Stavio je rukavicu na ruku, utrljo je nekim
želatinom i nabio mi je među noge. Kad je taj ošo, dolazili su neki drugi. Jedan isto
mator i nekolko mladih. Taj matori je podučava ove mlade o bebama. Pokazivo im kako
treba. Kad je došo do mene reko im je evo ovo vam je žena sa kojom nećete imati
nikakih problema. One rađaju brzo i bez bola. Kao konji. Mladi su se na to malo
nasmejali. Zagledali su mi stomak i između nogu. Meni nisu ni reč rekli. Samo me je
jedan od nji pogledo. Oću da kažem, u lice ja sam mu odma uzvratila pogled. On je
oborio oči i pocrveneo. Mislim da je znao da možda, ja i nisam baš kobila koja se
ždrebi. Al ovi drugi. Ti nisu imali pojma. Onda su ošli. Videla sam ih kako pitaju bele
žene: ’Kako se osećate? Jesu li blizanci?’ Samo su ih čikali, naravno, al su lepo pričali.
Lepo i prijateljski. Ja sam ti se bila unervozila, i kad su bolovi počeli jače, meni beše
drago. Drago što imam o čemu drugom da razmišljam. Nešto sam strašno opsovala.
Bolovi nisu bili tako jaki ko što sam ja to predstavila, al morala sam da im dam do
znanja da porođaj nije isto što i stolica. Da i mene boli ko i sve te bele žene. To što ja
dotad nisam zapomagala i kukala ne znači da i mene ne boli. Šta oni misle? Da samo
zato što ja znam kako da se porodim bez ujdurme, da i mene pozadina ne zateže i boli
kao njiova? I pored toga, taj matori nema pojma o čemu priča. Taj ti sigurno nikad nije
oždrebio kobilu. Ko to kaže da nji ne boli ništa? Samo zato što ne plače? Zato što nemož
da kaže oni misle da bol nije tu? Kad bi samo pogledali u njine oči i videli kako su
iskolačene, kad bi videli taj tužni pogled, znali bi oni. I kako bilo, došla je i beba. Onako
pozamašna i zdrava. Nisam je tako bila zamišljala. Valjda sam tolko pričala s njom
ranije da sam već stvorila u glavi sliku. Pa kad sam je videla, to je bilo ko da gledaš
mamine slike kad je bila mala. Dobro znaš da je to ona, al nije ti baš skroz ista. Dali su
mi je da je podojim, a ona se odma uvatila za sisu. Brzo je ona ukočila. Ne ko Semi, tog
nahraniti je bio poduhvat. A Pekola je odma znala šta treba da radi. Baš je bila
pametna beba. Volela sam da je gledam. Znaš kako prave one pohotne zvukiće. Oči
onako mekane i vlažne. Nešto između šteneta i samrtnika. Al jesam odma znala da je
ružna. Puna glava kose. Al, Bogo moj, kako je samo bila ružna.“

Kada su Semi i Pekola još bili mali Polina je morala da se vrati na posao. Sad je već bila
starija i nije više imala vremena za sanjarenje i bioskop. Bilo je vreme da se sve poveže,
da se stvori koherentnost gde je ranije nikad nije bilo. Uzrok ovoj potrebi bila su deca;
ona sama više nije bila dete. I zato je stasala, a taj njen proces stasavanja je većina nas
iskusila na sličan način: razvila je kivnost na stvari koje su je zbunjivale ili joj se
isprečavale; stekla lako održive vrline; zadala sebi društveno prihvatljivu ulogu; i počela
da se teši kukanjem za starim, dobrim vremenima.
Preuzela je na sebe sve odgovornosti i sva priznanja hranitelja porodice i vratila se
u crkvu. Prvo se, međutim, iz dve sobe preselila u prostrani prvi sprat kuće koja je isprva
trebalo da bude dućan. Ona je zadobila svoje mesto među ženama koje su je prezirale, i
to tako što je bila moralnija od njih; Čoliju se svetila tako što ga je terala da uživa u
slabostima koje je ona prezirala. Priključila se crkvi u kojoj se dizanje glasa uzimalo za
zlo, prihvatila mesto u Upravnom odboru br. 3 i postala član Ženskog kruga br. 1. Na
molitvenim sastancima je jadikovala i uzdisala nad Čolijevim ponašanjem i nadala se da
će joj Bog pomoći da sačuva decu od grehova njihovog oca. Prestala je da govori
’derlad’ i počela da govori ’deca’. Pustila je da joj ispadne još jedan zub, a nafarbane
žene koje su mislile samo na odeću i muškarce su je vređale. Izabravši Čolija kao simbol
greha i neuspeha, nosila ga je kao trnovu krunu, a svoju decu kao krst.
Imala je sreće da nađe stalan posao u domu dobrostojeće porodice čiji su članovi
bili ljubazni, zahvalni i velikodušni. Posmatrala je njihove kuće, mirisala njihovu
posteljinu, dodirivala njihove svilene draperije i uživala u svemu tome. U dečijim
ružičastim spavaćicama, spakovanim belim jastučnicama izvezenim po obodima,
posteljini čiji je gornji porub posut plavim različkom. Postala je ono što se naziva
savršena posluga, jer takva je uloga praktično ispunjavala sve njene potrebe. Malu
Fišerovu devojčicu je kupala u porcelanskoj kadi sa srebrnim slavinama iz kojih je tekla
neograničena količina čiste, tople vode. Brisala ju je paperjastim belim peškirima i
oblačila je u tople i mekane spavaćice. Potom joj je češljala kosu i uživala u tome kako
se uvija i kako joj prolazi kroz prste. Nije bilo pocinkane kade, ni kofa sa vodom
zagrejanom na peći, ni izanđalog, grubog, sivkastog peškira koji se pere u kuhinjskoj
sudoperi a suši u prašnjavom dvorištu, ni upetljanih kudelja crne vune za češljanje.
Ubrzo je prestala da pokušava da vodi sopstveno domaćinstvo. Stvari koje je mogla da
priušti nisu trajale, nisu imale ni lepote ni stila, a i njihov turobni izlog ih je prosto
upijao. Sve više i više je zapostavljala svoju kuću, svoju decu, svog čoveka – postali su
nalik onim naknadnim mislima koje dolaze neposredno pre sna, tim ranojutarnjim i
kasnovečernjim marginama njenog dana, tim mračnim krajnostima koje su njen
svakodnevni život sa porodicom Fišer činile još svetlijim, još delikatnijim, još ljupkijim.
Ovde je mogla da aranžira stvari, da ih čisti, da ih reda u uredne redove. Ovde se njeno
stopalo vuklo po debelim, čupavim tepisima i nije se čuo neujednačen zvuk koraka.
Ovde je pronašla lepotu, red, čistoću i pohvale. Gospodin Fišer je rekao: „Radije bih se
bavio prodajom njenih pita s borovnicom nego nekretnina.“ Ona je vladala kredencima
do vrha napunjenim hranom koja neće biti korišćena još čitavim sedmicama, pa čak i
mesecima; bila je kraljica konzerviranog povrća kupovanog na pakete, specijalnih
fondana i šećernih vrpci umotanih u malene srebrnkaste posude. Poverioci i službenici,
koji su je ponižavali kad im je odlazila u sopstveno ime, sada su je poštovali – čak su je
se pomalo i plašili, sada kad je dolazila po nalogu Fišerovih. Govedinu koja je bila
malko tamnija ili čije ivice nisu dobro izrezane, ona prosto nije prihvatala. Ribom koja
tek smrducka i koju bi rado prihvatila za sopstvenu porodicu bi gađala prodavca u glavu
kad bi je poslao u kuću Fišerovih. U tom domaćinstvu je imala moć, pohvale i luksuz na
raspolaganju. Dali su joj čak i ono što nikad nije imala – nadimak – Poli. Bilo joj je
zadovoljstvo da na kraju dana zastane u kuhinji i da se osvrne na svojih ruku delo.
Uživala je u saznanju da sapuna ima na desetine, da je slanina iseckana na režnjeve, da
se šerpe i tiganji sijaju i da se podovi cakle. Da čuje: „Nikada je nećemo zameniti. Ne
bismo mogli da nađemo nikoga poput Poli. Ona ne želi da napusti kuhinju dok sve nije
pod konac. Zaista, ona je idealna posluga.“
Polina je taj red i tu lepotu čuvala za sebe, u svom ličnom svetu, i nikada ih nije
donosila kući u izlog, niti ih je pokazivala svojoj deci. Njih je navodila na pristojnost, a
time ih je naučila strahu: strahu od nezgrapnosti, strahu da ne postanu kao njihov otac,
strahu da ih Bog neće voleti, strahu od ludila poput onog Čolijeve majke. Svom sinu je
batinama uterala gromovitu želju da pobegne, a u kćer strah od odrastanja, strah od
drugih ljudi, strah od života.
Sav smisao njenog života bio je u poslu koji je radila. Jer njene su vrline ostale
netaknute. Bila je aktivna u crkvenoj zajednici, nije pušila, pila ni terevenčila, junački se
držala protiv Čolija, uzdigla se iznad njega u svakom pogledu i osećala je da savesno
ispunjava svoju majčinsku ulogu time što deci ističe očeve mane kako bi ih sprečila da
ih i oni steknu, ili ih kažnjava kad pokažu ma kakvu aljkavost, ma kako neprimetna bila,
pogotovo kad radi dvanaest do šesnaest sati dnevno da bi ih izdržavala. A i sam svet se
saglasio sa njom.
Samo retko, retko, pa još rede od toga je razmišljala o Starim danima, ili u šta se
njen život pretvorio. To su bile bubice, zaludne misli, ponekad ispunjene starim
sanjarijama, ali to više nisu bile stvari nad kojima bi se ona zadržavala.

„Jedared sam tela da ga ostavim, al nešto je iskrslo. Jedared, kad je pokušo da zapali
kuću, već sam bila rešila da krenem. Sad ne mogu ni da se setim šta me je to zadržalo.
On mi sigurno nije ulepšavo život. Mada, nije sve bilo tolko loše. Ponekad je ulazio u
krevet lagano, ne previše pijan. Ja se napravim da spavam, jer je kasno, a i tog jutra je
uzo tri dolara iz mog novčanika ii tako nešto. Čujem ga kako diše, al se ne okrećem. A u
glavi zamišljam kako je te njegove crne ruke zabacio iza glave, a mišići ko neke
ogromne izrezbarene košpice od breskve, i vene što se protežu niz njegove nadlaktice ko
male naduvene reke. Čak i kad ga nisam dodirivala mogla sam te grebene đa osetim na
vr prstiju. Zamišljam njegove dlanove ogrubele ko granit, a duge prste sklupčane i
mirne. Razmišljam o gustim, zamršenim dlakama na njegovim grudima i o dva velika
otoka koja prave mišići ispod njih. Poželim da licem uronim u njegove grudi i da osetim
te dlake kako mi se usecaju u kožu. Znam tačno de rastinje popušta – odmah iznad
njegovog pupka – i kako se ponovo uspostavlja i širi. Možda će se malo mrdnuti i
njegova će me noga dodirnuti, il ću osetiti kako bokom samo češe moju pozadinu. I još
uvek se ne mrdam. Onda on podigne glavu, okrene se i stavi mi ruku oko struka. Ako se
mrdnem, on će pomeriti ruku i početi da mi gnječi stomak. Mekano i polagano. I dalje
se ne mrdam, jer ne želim da prestane. Želim da se pravim da spavam i da mi on trlja
stomak. Onda će on da se nagne i ujede me za sisu. Onda više ne želim da mi trlja
stomak. Želim da stavi ruku između mojih nogu. Pravim se da se budim i okrećem se ka
njemu, al ne širim noge. Oću da ih on raširi. I on to čini, a ja sam mekana i vlažna tamo
de su njegovi prsti snažni i tvrdi. A ja mekša nego ikad. Sva moja snaga je u njegovoj
šaci. Mozak mi se uvija ko uvelo lišće. U rukama mi je čudan, prazan osećaj. Želela bi
da zgrabim nešto, pa se vatam za njegovu glavu. Njegova usta su ispod moje brade. A
onda više i neću njegovu ruku među mojim nogama, jer mislim da ću se istopim. Širim
noge i on se penje na mene. Preteško da bi se držalo i prelako da ne bi. On stavlja svoju
stvar u mene. U mene. U mene. Ja ga obgrlim nogama da mi ne bi pobego. Lice mu je
odmah pored mog. Federi iz kreveta zvuče ko oni zrikavci oko stare kuće. Ukršta prste
sa mojima i mi širimo ruke na stranu kao Isus na krstu. Čvrsto se držim. Čvrsto se držim
prstima i nogama jer se sve ostalo kreće, kreće. Znam da on oće da ja svršim prva. Al ja
ne mogu. Ne dok on ne svrši. Ne dok ne osetim kako me voli. Samo mene. Tone u mene.
Ne dok ne bidnem sigurna da mu je u glavi samo moja put. Da ne bi mogo da prestane
sve i da oće. Da bi radije umro nego što bi izvadio njegovu stvar iz mene. Iz mene. Ne
dok ne ispusti sve što ima i da ga meni. Meni. Meni. Jer kad mi da, ja osećam moć.
Postanem jaka, postanem lepa, postanem mlada. I onda čekam. On se strese i zabaci
glavu. Sad sam dovoljno jaka, dovoljno lepa i dovoljno mlada da mu dopustim da me
dovede do svršavanja. Izvučem prste iz njegovih i stavim ruke na njegovu zadnjicu.
Noge mi padnu nazad na krevet. Ne ispuštam nikake zvuke jer bi derlad mogla da čuju.
Počnem da osećam one male tragove boja kako plivaju u meni – negde duboko u meni.
Onaj zeleni trag od svica, ljubičasti od borovnica što mi se cede niz butine, Mamina
žuta limunada koja slatko teče kroz mene. Onda osetim ko da se smejem između nogu i
taj smeh se izmeša sa bojama i plašim se da ću da svršim i plašim se da neću. Al znam
da oću. I svršim. I u meni se prospe duga. I to traje i traje i traje. Oću da mu kažem
hvala, al ne znam kako, pa ga potapšem ko bebu. Pita me jesam li dobro. Ja kažem da.
On ustane sa mene i legne da spava. Ja oću da kažem nešto, al ne kažem. Neću da mi
svest sklizne sa duge. Trebala bi da odem do toaleta, al ne idem. Uostalom, Čoli je
zaspa i prebacio noge preko mene. Ne mogu da mrdnem, a i ne želim.
Al nije više tako. Sad se uglavnom već uveliko batrga u meni dok se još nisam ni
probudla i kad se probudim završi. Ostatak vremena ne mogu čak ni da bidnem pored
smrdljivog pijanca. Al nije me briga više za to. Moj Tvorac će da se pobrine za mene.
Znam da oče. Znam da oće. Uostalom, šta se na ovoj staroj zemlji dešava, to nije važno.
Biće blaženstva, sigurno. Jedino mi nekad nedostaje ona duga. Al ko što reko, više je se
i ne sećam tolko.“
 POGLEDAJTEOCAONJEVELIKIJAK
OČEHOĆEŠLIDASEIGRAŠSADŽEJN
OTACSEOSMEHUJEOSMEHUJSE
OČEOSMEHUJOSMEHUJ

Kad je Čoli bio beba od četiri dana, majka ga je umotala u dva ćebeta i jedne novine i
smestila ga na hrpu đubreta pokraj pruge. Njegova baba-tetka Džimi je spazila zavežljaj
iznesen na zadnja vrata, i tako ga je i spasla. Njegovu majku je izudarala remenom za
oštrenje brijača i nakon toga joj više nije dopuštala da priđe detetu. Sama je odgajila
Čolija, a ponekad mu je sa uživanjem prepričavala kako ga je spasla. Iz toga je zaključio
da njegova majka i nije baš sva svoja. Međutim, nikad to nije uspeo da sazna, jer je ona
pobegla nedugo nakon batina remenom i nakon toga od nje ne beše ni traga ni glasa.
Čoli je bio zahvalan za svoje spasenje. Izuzev ponekad. Ponekad, kad bi posmatrao
Tetka-Džimi kako prstima jede varivo, kako ga srče kroz svoja četiri zlatna zuba, ili kad
bi je namirisao kada bi oko vrata okačila vrećicu sa asafetidom, ili kad bi ga zimi zbog
toplote terala da spava sa njom u krevetu i on bi mogao da vidi njene stare, smežurane
grudi kako se razvlače unutar spavaćice – zapitao bi se da li je možda bilo bolje da je
prosto tamo i umro. Tamo na nekoj felni, pod mekanim, tamnim džordžijskim nebom.
Išao je u školu četiri godine pre nego što je skupio dovoljno hrabrosti da pita tetku
gde mu je otac.
„Onaj Fulerov mali, mislim da je taj“, rekla mu je tetka. „Tad je visio ovuda, al čim
si ti došo odma je pobego. Mislim da je ošo u Mejkon. On ii njegov brat. II obadva.
Mislim da sam čula da je matori Fuler nešto o tome pričo.“
„A kako se zvao?“, pitao je Čoli.
„Fuler, Gluperdo.“
„Ne prezime, ime kako mu je?“
„O.“ Zatvorila je oči da bi se prisetila i na kraju uzdahnula. „Nemož ničeg više da
se setim. Sem, beše? Ja. Semjuel. Ne. Nije to. Zvao se Samson. Samson Fuler.“
„Kako to da mene niste nazvali Samson?“, tiho je upitao Čoli.
„A zašto bi? Taj je pobego pre nego što si se rodio. Tvoja mama ti nije dala ime.
Nije prošlo ni devet dana pre nego što te je bacila dole na đubre. Kad sam te uzela, sama
sam ti dala ime devetog dana. Dobio si ime po mom pokojnom bratu. Čarls Bridlav.
Dobar čovek. Nikad nikaki Samson nije na dobro izašo.“
Čoli se nije dalje raspitivao.
Dve godine kasnije je napustio školu i zaposlio se u Tajsonovoj radnji za stočnu
hranu i žitarice. Čistio je, obavljao sitne poslove, merio vreće i tovario ih na kola.
Ponekad su mu dozvoljavali da se vozi s kočijašem. Jednim prijatnim starčićem zvanim
Blu Džek. Blu je imao običaj da mu priča starinske priče o tome kako je bilo kad je
došla Proklamacija o emancipaciji. Kako je crni narod vriskao, plakao i pevao. I strašne
priče o tome kako je neki belac odsekao svojoj ženi glavu i sahranio je u močvari, a
njeno bezglavo telo je izašlo u noć, trčalo po dvorištu sudarajući se sa stvarima jer nije
moglo da vidi i sve vreme je tražilo češalj. Razgovarali su o ženama koje je Blu
poznavao i o tučama u kojima je učestvovao kad je bio mlađi, o tome kako se jedanput
pričom izvukao da ga ne linčuju i kako drugi nisu uspeli.
Čoli je voleo Blua. Dugo nakon što je odrastao i dalje se sećao kako su se dobro
provodili. Kako se jednom za Dan nezavisnosti na crkvenom pikniku jedna porodica
spremala da razbije lubenicu. Nekolicina dece je stajala unaokolo i gledala. Blu se
kretao po obodu kruga – na licu mu je poigravao jedva vidljivi uzbuđeni osmeh. Otac
porodice je podigao lubenicu visoko iznad glave – njegove velike ruke su Čoliju
izgledale veće od drveća, a lubenica je zaklanjala sunce. Visok, izbačene glave, očiju
uprtih u kamen, ruku viših od borova, sa lubenicom većom od sunca u šakama on je
zastao samo na tren da se namesti i dobro nacilja. Dok je gledao tu figuru ugraviranu na
pozadini bistrog, plavog neba, Čoli je osetio kako mu rukama i vratom prolaze žmarci.
Pitao se da li tako izgleda Bog. Ne. Bog je bio dobri beli starac, duge, bele kose, bujne
bele brade i malih plavih očiju koje su delovale tužno kada bi umro neko dobar i
pakosno kad bi umro neko loš. Tako je onda sigurno izgledao đavo – sa svetom u
šakama, spreman da ga ljosne o zemlju i oslobodi crvenu utrobu kako bi se crnje najele
slatkih, toplih iznutrica. Ako je đavo zaista izgledao tako, Čoli je više voleo njega.
Nikada nije osetio ništa kad je razmišljao o Bogu, ali ga je i sama ideja đavola
uzbuđivala. A sada je taj snažni, crni đavo zaklanjao sunce i spremao se da raspori svet.
Neko je u daljini svirao usnu harmoniku; muzika je preko trščanih polja gmizala u
borov cestar; uvijala se oko stabala i mešala sa mirisom borovine, pa Čoli nije mogao da
napravi razliku između zvuka i mirisa koji se nadnosio nad glavama ljudi.
Čovek je zamahnuo lubenicom na samu ivicu kamena. Blagi uzdah razočaranja je
ispratio zvuk razbijene kore. Nije se lepo raspukla. Bila je nazubljena, a parčići kore i
crvenog mesa su se rasuli po travi.
Blu je poskočio. „Oho“, uzviknuo je, „ode srce.“ Glas mu je u isto vreme bio i
tužan i zadovoljan. Svi su pogledali ka velikom crvenom parčetu iz same sredine
lubenice, onom bez kore i semenki, kako se otkotrljava pravo pred Bluove noge. On se
sagao i pokupio ga. Krvavocrvenog, slasno ravnih i zatupljenih strana, ivica krutih od
soka. Nametljivog, gotovo bestidnog u slasti koju je obećavalo.
„Samo napred, Blu“, nasmejao se otac. „Ti ga uzmi.“
Blu se nasmešio i okrenuo se. Deca su skupljala parčiće sa zemlje. Žene su za
najmanje vadile semenke i čupkale malene deliće za sebe. Bluov pogled se susreo sa
Čolijevim. Mahnuo mu je. „Ajde, mali. Ajmo ja i ti da pojemo srce.“
Starac i dečak su zajedno seli na travu i podelili srce lubenice. Tugaljivo slatku
utrobu sveta.
 Jednog proleća, i to vrlo hladnog proleća, Tetka-Džimi je umrla od pite sa
breskvama. Bila je na crkvenom kampovanju koje je bilo održano odmah nakon kiše i
vlažno drvo na klupama joj nije prijalo. Četiri ili pet dana nakon toga se osećala loše.
Dolazili su joj prijatelji da se raspitaju kako joj je. Neki su joj pravili čaj od kamilice;
drugi su je trljali uljima. Gospođica Alisa, njena najbliža prijateljica, čitala joj je iz
Biblije. A ona je i dalje sahnula. Saveti su bili kontradiktorni, ali brojni.
„Nemoj da ješ ništa s belancetom od jaja.“
„Samo sveže mleko uzimaj.“
„Žvači ovaj koren.“
Tetka-Džimi je odbila sve osim gospođice Alise i njenog čitanja iz Biblije. Sa
pospanim uvažavanjem je klimala glavom kako su se reči prvih Korinćana prelivale
preko nje. Slatki amini otkidali su se sa njenih usana dok je primala prekor za sve svoje
grehe. Međutim, njeno telo nije reagovalo.
Konačno je odlučeno da se pozove Draga Moja. Draga Moja je bila jedna tiha žena
koja je živela u kolibi pokraj šume. Bila je sposobna babica i odlučan dijagnostičar.
Retki su bili oni koji su se sećali vremena kad nije bilo Drage Moje. Na svaku bolest sa
kojom se nije moglo izboriti svakodnevnim sredstvima – znanim lekarijama, intuicijom
ili izdržljivošću – uvek su dolazile reči: „Pozovite Dragu Moju.“
Čoli je bio preneražen kad ju je ugledao u Tetka-Džiminoj kući. Uvek ju je bio
zamišljao kao zbrčkanu i pogurenu, jer je znao da je vrlo, vrlo stara. Međutim, Draga
Moja se nadnosila visinom čak i nad sveštenikom koji ju je doveo. Mora da je bila
visoka preko stotinu osamdeset centimetara. Četiri velika bela čvora kose davali su moć
i autoritet njenom toplom, crnom licu. Uspravna kao žarač, svoj čvornovati štap, reklo bi
se, nije koristila za hodanje, već kao sredstvo komunikacije. Lagano je njime lupkala po
podu dok je s visine posmatrala izborano lice Tetka-Džimi. Držalju je gladila palcem
desne ruke, a levom je prelazila preko Tetka-Džiminog tela. Položila je zadnji deo svojih
dugih prstiju na obraz svog pacijenta, a zatim položila dlan na njeno čelo. Prošla je
prstima kroz kosu bolesnice, blago zagrebala skalp, a potom pogledala šta joj je ostalo
ispod noktiju. Uzela je Tetka-Džiminu šaku i dugo je ispitivala – nokte, kožu, jastučiće
na dlanu koje je pritiskala sa tri prsta. Nešto kasnije joj je položila uho na grudi i stomak
i osluškivala. Na zahtev Drage Moje, jedna žena je izvukla noćnu posudu ispod kreveta i
pokazala joj stolicu. Draga Moja je lupkala štapom dok ju je ispitivala.
„Zakopaj noćni sud i sve u njemu“, rekla je toj ženi. Potom se obratila Tetka-
Džimi: „Preladila si matericu. Ima da piješ samo sok od kuvanja i ništa više.“
„Oćel da prođe?“, pitala je Tetka-Džimi. „Oćel bit sve u redu sa mene?“
„Valjda.“
Draga Moja se potom okrenula i otišla. Sveštenik ju je povezao kući svojim lakim
kočijama.
Te je večeri jedna žena donela razne činije pune sokova od kuvanja kravljeg graška,
slačice, kupusa, raštana, repe, cvekle, zelenog graška. Čak i sok u kom su se kuvali
svinjski obrazi.
 Dve večeri kasnije, Tetka-Džimi je već bila povratila snagu. Kada su gospođica
Alisa i gospođa Gejns svratile da je obiđu, primetile su poboljšanje njenog stanja. Tri
žene su sedele i razgovarale o raznovrsnim mukama koje su preživele, lekovima i
melemima koji su pomagali. Iznova i iznova su se vraćale na Tetka-Džimino stanje.
Ponavljale su moguće uzroke, mere koje su mogle biti preduzete da se muka spreči u
samom nastanku, kao i opaske o nepogrešivosti Drage Moje. Njihovi glasovi su se
stopili u jednu nostalgičnu žalopojku o patnji. Rastuću i opadajuću, kompleksne
harmonije, nesigurnog tonaliteta, ali postojanog bola u tematici. Na svoje su grudi
prigrljavale uspomene na bolesti. Oblizivale su usne i coktale jezicima u spomen
bolovima koje su pretrpele – rađanje, reumatizam, gušobolja, razna uganuća, bolovi u
leđima, hemoroidi. Modricama koje su sakupile tokom svog zemaljskog života – od
žetava, čišćenja, tegljenja, vucaranja, savijanja, klečanja, branja – uvek sa mališanima
koji se motaju oko nogu.
Ali i one su nekada bile mlade. Mirisi njihovih pazuha i bedara su se nekad spajali
u jedan privlačan mošus; njihove oči su nekad bile tajanstvene, usne opuštene, a
delikatni osvrti njihovih glava na tim dugim crnim vratovima, podsećali su, ni manje ni
više, na sme. Njihov smeh je bio više dodir nego zvuk.
A onda su odrasle. Ušunjale se u život na zadnja vrata. Stasale. Svi na svetu su
počeli da nalaze za shodno da im izdaju neka naređenja. Bele žene su govorile: „Uradi to
i to.“ Bela deca su govorila: „Daj mi ono.“ Beli muškarci su govorili: „Dođi ovamo.“
Crni muškarci su govorili: „Lezi.“ Jedine osobe koje im nisu naređivale su bila crna
deca i one same. Međutim, one su sve to prihvatile i prepravile ga po svom kroju.
Upravljale su kućama belih ljudi i toga su bile svesne. Kad su belci prebijali njihove
muškarce, one su čistile krv i odlazile kući da ih žrtva zlostavlja. Tukle su decu jednom
rukom, a drugom krale za njih. Šake koje su obarale drveće takođe su presecale i
pupčane vrpce; šake koje su kokoškama zavrtale vratove i klale svinje takođe su
podsticale afričke ljubičice da cvetaju; ruke koje su tovarile snopove, bale i i džakove
uspavljivale su decu. Natapale su kolače u ovalima pahuljaste nevinosti – i odevale
mrtve. Orale su po ceo dan i dolazile kućama da se ugnezde poput šljiva u naručja svojih
muškaraca. Noge koje su obgrljavale leđa mazge bile su iste one noge koje su
obgrljavale kukove svojih muškaraca, A razlika je bila onolika kolika je i bila.
Zatim su ostarile. Njihova tela su se izbrusila, miris ukiselio. U čučnju na poljima
šećerne trske, pogrbljene u pamuku, na kolenima na obali reke, nosile su svet na svojim
leđima. Predavale su živote svoje sopstvene dece drugima i pazile na unučiće. Sa
olakšanjem su zavijale glave u krpe i grudi u flanel; spuštale noge u file. Bile su gotove
sa požudom i laktacijom, iznad suza i straha. Samo su one mogle da pešače putevima
Misisipija, stazama Džordžije, poljima Alabame a da ih niko ne maltretira. Bile su
dovoljno matore da su znale kako i kad koga da iznerviraju, dovoljno umorne da mogu
da se raduju smrti, dovoljno nezainteresovane da mogu da prihvate ideju bola ali da
zanemare njegovo prisustvo. Bile su, na posletku i zapravo, slobodne. I životi tih
matorih crnih žena bili su sabrani u njihovim očima – jedan bućkuriš tragedije i humora,
zlobe i vedrine, istine i mašte.
 Ćaskale su do duboko u noć. Čoli je slušao i padao u san. Uspavanka jada ga je
obmotala, ljuljala, i na kraju je od nje i klonuo. U njegovom se snu odurni smrad stolica
starih žena pretvarao u zdravi vonj konjske balege, a tri ženska glasa su se slila u
prijatne tonove usne harmonike. Bio je svestan, iako je spavao, da je sklupčan na stolici,
ruku zašuškanih među butine. U snu se njegov penis pretvorio u dugi čvornovati štap, a
ruke koje su ga milovale pripadale su Dragoj Mojoj.
Jedne vlažne subotnje večeri, pre nego što se Tetka-Džimi dovoljno oporavila da bi
mogla da izađe iz kreveta, Esi Foster joj je bila donela pitu s breskvama. Starica je
pojela jedno parče, a sledećeg jutra, kad je Čoli išao da joj isprazni noćni sud, bila je
mrtva. Usta su joj bila jedno labavo slovo O, a njene su šake, dugih prstiju ukrašenih
grubim noktima, kao u muškarca, odradile svoje i sada su mogle mirno da počivaju na
čaršafu. Jedno otvoreno oko ga je posmatralo kao da kaže: „Mali, obrati pažnju kako
nosiš tu posudu.“ Čoli se zapiljio u nju i nije mogao ni da mrdne dok jedna muva nije
sietela na ugao njenih usana. On ju je ljutito oterao, pogledao oko još jednom i uradio
kako mu je ono nalagalo.
Sahrana Tetka-Džimi je bila prva na kojoj je Čoli ikad prisustvovao. Kao član
porodice, jedan od ožalošćenih, bio je predmet velike količine pažnje. Dame su počistile
kuću, provetrile sve prostorije, obavestile koga je trebalo, i za Tetka-Džimi, čednu damu,
za susret sa Isusom sašile nešto što je izgledalo kao bela venčanica. Našle su čak i crno
odelo, belu košulju i kravatu za Čolija. Suprug jedne od njih ga je pošišao. Bio je
okružen pažljivo biranim nežnostima. Niko nije razgovarao sa njim; to jest, odnosili su
se prema njemu kao prema detetu, što je i bio, i nikad ga nisu uključivali u ozbiljne
razgovore; ali su mu ispunjavali želje koje nije ni znao da ima: pojavljivali su se obroci,
topla voda za drvenu kadu, ispeglana odeća. Na bdenju mu je bilo dozvoljeno da zaspi i
neke su ga ruke odnele u krevet. Tek trećeg dana nakon smrti – na dan sahrane – dobio
je priliku da bude u centru pažnje. Tetka-Džimini ljudi su podolazili iz obližnjih gradova
i sa farmi. Njen brat O. V. sa suprugom i decom, i mnoštvo rođaka. Međutim, Čoli je bio
glavni lik, jer on je bio ’Džimin mali, poslednji stvor kog je ona volela’ i ’onaj koji ju je
pronašao’. Brižnost žena i podrška muškaraca su prijali Čoliju, a kremasti razgovori su
ga fascinirali.
„Od čega je umrla?“
„Od Esine pite.“
„Nemoj da pričaš.“
„Mhm. Bilo joj je bolje, videla sam je samo dan ranije. Reče mi da joj donesem
crne vune da pokrpi neke stvari za dečaka. Trebala sam da znadem da je ta crna vuna
bila znak.“
„Nego šta.“
„Baš ko Ema. Sećaš se? Počela da traži vunu. Crkla isto to veče.“
„Jest. E, pa bila je baš uporna da joj donesem. Ja joj rekla da imam neku kući, al
jok, ona tela novu. I pošaljem ti ja Malu Džun da kupi isto to jutro kad je ona umrla. A
baš sam se spremala da joj donesem, sa sve parčetom kavurme. Znate svi kako je ona
volela moju kavurmu.“
 „Kako da ne. Uvek te je hvalila. Bila ti je baš dobra prijateljica.“
„Verujem. E pa, još se nisam ni obukla kad je Seli uletela na vrata i povikala kako
je ovaj ovde Čoli bio kod gđice Alise i reko joj da je umrla. Ko da me je neko maljem
udario, kunem se.“
„Sigurno se Esi sad oseća baš loše.“
„O, Gospode, naravno. Al reknula sam joj ja da Gospod daje i Gospod uzima. Ništa
to nije njena krivica. Njene pite su odlične. Al ona je ubeđena da je pita kriva, a i ja joj
verujem.“
„E pa ne bi trebala o tom da brine. Samo je uradila ono što bismo sve uradile.“
„Jest. Evo i ja sam baš bila pakovala onu kavurmu, a i to je moglo biti to.“
„Teško. Kavurma je čista. Al pita je najgora stvar koju moš dati nekom koji je
bolesan. Čudi me da Džimi to nije znala.“
„A ako je znala, ne bi ona ništa rekla. Tela bi da joj udovolji. Znaš kaka je bila. Ko
leba.“
„Nego šta. Jel ostavila nešto?“
„Ni cvonjka. Kuća pripada nekim belcima iz Klarksvila.“
„Jel? Ja mislila to njena kuća.“
„Možda nekad i jes bila. Al nije više. Čula sam da su neki ljudi iz osiguranja nešto
teli s njenim bratom.“
„Kolko li to mož da bidne?“
„Ja čuh osamdes pet dolara.“
„To je sve?“
„Imal tu dovoljno za šaranu?“
„Ne verujem. Kad je moj tata umro prošle godine u aprilu, koštalo je sto pedes
dolara. Naravno, kod nas je to moralo sve pod konac. Džimini ljudi će morati da se
učipe. Onaj grobar što ukopava crnce i nije baš jeftin.“
„Šteta. Plaćala je to osiguranje ceo život.“
„Misliš da ne znam?“
„A šta će biti sa dečakom? De će on?“
„Pa, njegovu mamu nemož nikoji da nađe, pa će Džimin brat da ga vodi kod svoji
kući. Kažu da lepu kuću ima. Sa toaletom unutra i sve.“
„To je lepo. Deluje mi ko dobar hrišćanin. A dečaku je potrebna muška ruka.“
„Kad je šarana?“
„U dva. Trebala bi da bidne u zemlji do četir.“
„A daća de će biti? Čula sam da je Esi tela da bidne kod nje.“
„Jok, kod Džimi. Njen brat je tako teo.“
„Pa, velika će biti. Svi su voleli staru Džimi. Stvarno će da mi nedostaje u crkvi.“
Daća je bila zvuk zvonke radosti nakon gromovite lepote sprovoda. Bila je kao
ulična tragedija u kojoj je spontanost uredno ušuškana po ćoškovima jedne vrlo
formalne strukture. Pokojnica je bila heroj tragedije, preživeli nevine žrtve; osećala se
sveprisutnost božanstva, strofa i antistrofa hora ožalošćenih predvođenih sveštenikom.
Bilo je žalosti nad traćenjem života, nemog čuđenja pred putevima Gospodnjim i
obnavljanje prirod nog reda na groblju.
Stoga je daća bila ushićenje, sklad, prihvatanje telesne krhkosti, radost u okončanju
patnje. Smeh, olakšanje, velika glad.
Čoli još nije bio shvatio da mu je tetka mrtva. Sve mu je bilo zanimljivo. Čak i na
groblju nije osećao ništa do radoznalosti, a kad je na njega došao red da u crkvi priđe
telu, morao je da ga dodirne da bi se uverio da je tako ledeno hladno kao što svi pričaju.
Međutim, ruku je brzo povukao. Tetka-Džimi je izgledala nekako privatno i delovalo je
kao da je pogrešno uznemiriti tu privatnost. Suvih očiju je otumarao nazad na svoju
klupicu, među plačne krike i povike ostalih, i pitao se treba li i on da pokuša da plače.
Kad se vratio kući, mogao je da se priključi veselju i da se slobodno oseća onako
kako se zaista osećao – kao na karnevalu. Jeo je pohlepno i bio dovoljno raspoložen da
bi se sada upoznavao sa svojim rođacima. Sudeći po odraslima, moglo se postaviti
pitanje da li su mu to pravi rođaci ili ne, jer je Džimin brat O. V. njoj u stvari bio samo
polubrat, a Čolijeva majka je bila ćerka Džimine sestre, ali taje sestra bila iz drugog
braka Džiminog oca, a O. V. je bio iz prvog.
Jedan od tih rođaka je posebno zainteresovao Čolija. Imao je oko petnaest ili
šesnaest godina. Čoli izađe napolje i vide tog dečka kako stoji sa nekim drugima oko
kade u kojoj je Tetka-Džimi prokuvavala odeću.
Odvaži se na jedno probno ’hej’. Oni mu odgovoriše na isti način.
Petnaestogodišnjak po imenu Džejk mu ponudi smotanu cigaretu. Čoli je prihvati, ali ju
je držao što dalje od sebe, i kad je nad šibicu podmetnuo filter umesto da ga stavi u usta i
povuče, oni mu se nasmejaše. On je baci na zemlju, posramljen. Osećao je da je važno
da sada učini nešto što bi ga uzdiglo u Džejkovim očima. Zato je, kad su ga pitali
poznaje li neke devojke, Čoli odgovorio sa ’naravno’.
Sve devojke koje je Čoli poznavao bile su na daći, i on pokaza na grupicu koja je
stajala, visila, gluvarila na zadnjoj verandi. I Darlina među njima. Čoli se nadao da
Džejk neće izabrati baš nju.
„Aj da ih pozovemo u šetnju“, rekao je Džejk.
Njih dvojica otcunjaše do verande. Čoli nije znao kako da započne razgovor. Džejk
je uvio noge oko klimave ograde i prosto sedeo tamo pogleda uprtog u prazno, kao da ga
niko od prisutnih uopšte ne interesuje. On im je dao priliku da ga dobro pogledaju, a
zauzvrat je i on njih krišom odmeravao.
Devojke su se pravile da nisu ugledale momke i nastavile su da ćaskaju. Uskoro se
njihov razgovor pooštrio; blago začikavanje kojim su se do tad zamajavale je preraslo u
zajedljivost, ozbiljnu vrstu ruganja. To je bio znak za Džejka; devojke su se tako
ponašale zbog njega. Zapahnuo ih je blagi zadah njegove muškosti i one su se borile za
njegovu pažnju.
Džejk je ustao sa ograde i prišao curi po imenu Suki, jednoj od najogorčenijih u
ruganju.
„Oš da me provedeš okolo?“ Nije se čak ni nasmešio.
 Čoli je zadržao dah, očekujući da Suki odbije Džejka. To joj je dobro išlo, bila je
poznata po svom oštrom jeziku. Na njegovo ogromno iznenađenje, ona spremno
prihvati, pa čak i obori pogled. Skupivši hrabrost, Čoli se obratio Darlini i rekao: „Aj sa
mnom. Idemo samo dole do jaruge.“ Čekao je da se ona namršti i kaže ’ne’, ili pita zbog
čega, ili nešto slično. Njegova osećanja prema njoj su se uglavnom svodila na strah –
strah da joj se neće svideti i strah da hoće.
Njegov se drugi strah ostvari. Ona se nasmešila i preskočila tri stepenice kako bi
mu se pridružila. Pogled joj je bio pun sažaljenja i Čoli se priseti da je u žalosti.
„Ako tako oćeš“, rekla je. „Al nećemo predaleko. Mama je rekla da moramo kući
ranije, a već pada mrak.“
Njih četvoro se udaljiše. Neki drugi momci su prišli verandi i spemali se da
započnu taj delom bezobzirni, delom ravnodušni, a delom očajnički ritual parenja. Suki,
Džejk, Darlina i Čoli prođoše kroz nekolicinu dvorišta pre nego što su izbili na otvoreno
polje. Prešli su ga i stigli do isušenog rečnog korita postavljenog zelenišem. Cilj šetnje
im je bio jedan divlji vinograd u kom je rasla tamjanika. Jeli su je bez obzira što je još
uvek bila nedozrela, još uvek previše tvrda da bi sadržala dovoljno šećera. Nijedno od
njih nije ni želelo – ne u tom trenutku – da se pucad lako predaju i puste sav svoj tamni
sok. Uzdržavanje, umerenost, obećanje slasti koja tek treba da se ovaploti uzbuđivali su
ih daleko više nego što bi zrelost grozdova. Napokon, kad su im zubi utrnuli, momci su
se razonodili tako što su gađali devojke grožđem. Njihovi vitki crnački zglobovi pravili
su u vazduhu violinske ključeve dok su otpuštali projektile. Jurnjava je Čolija i Darlinu
odvela izvan oboda jaruge i kad su zastali da uhvate dah, Džejka i Suki nije bilo nigde
na vidiku. Darlinina bela pamučna haljina bila je sva umrljana sokom. Njena velika
plava mašna za kosu se bila razvezala, večernji povetarac ju je podizao i ona joj je
lepršala oko glave. Tako bez daha popadali su u ljubičasto-zelenu travu na obodu
borovog čestara.
Čoli je zadihano legao na leđa. Usta punih ukusa tamjanike osluškivao je kako
borove iglice bučno šušte i očekivao kišu. Od mirisa nadolazeće kiše, borova i tamjanike
počelo je da mu se vrti u glavi. Sunce se bilo povuklo i sa sobom odvelo snopove
svetlosti. Okrenuvši se da potraži mesec, Čoli iza sebe ugleda Darlinu okupanu
mesečinom. Bila je skupljena u slovo D – rukama je grlila kolena na kojima joj je
počivala glava. Čoli je nazirao njene gaćice i mišiće njenih mladih bedara.
„Bolje da se vrnemo“, rekao je.
„Jest.“ Ona opruži noge po zemlji i poče da vezuje mašnu. „Mama će me išiba.“
„Ma jok. Neće.“
„Mhm. Rekla mi da oće ako se isprljam.“
„Ma nis prljava.“
„Baš jesam. Vidi ovo.“ Pustila je mašnu i zategla mesto na haljini gde su fleke od
grožđa bile najveće.
Čoli je osetio sažaljenje; te su fleke bile i njegova krivica koliko i njena. Iznenada
je shvatio da je Tetka-Džimi mrtva, jer je strah od šibe ovaj put izostao. Nije bilo nikoga
ko bi ga išibao, osim ujka O. V., ali je i on bio u žalosti.
 „Daj, ja ću“, rekao je. Podigao se na kolena, okrenuo se ka njoj i pokušao da joj
veže mašnu. Darlina zavuče šake pod njegovu raskopčanu košulju i pogladi njegovu
zategnutu, vlažnu kožu. Kad ju je pogledao sa iznenađenjem, ona prestade i nasmeja se.
On uzvrati osmeh i nastavi da vezuje mašnu. Ona ponovo zavuče šake pod njegovu
košulju.
„Ne mrdaj se“, rekao je. „Kako da vežem ovo ako se mrdaš?“
Ona ga prstima zagolica po rebrima. On se nasmeja i zgrabi je za grudni koš. U
trenu završiše jedno preko drugog. Ona je zavlačila ruke duboko pod njegovu odeću. On
je uzvraćao gurajući svoje ruke u njen okovratnik i ispod haljine. Kada mu se ruka našla
u njenim gaćicama, ona odjednom prestade da se smeje i napravi ozbiljan izraz lica. Čoli
uplašeno pokuša da izvuče ruku, ali ona zgrabi njegov zglob i ne dade mu da se pomeri.
Potom ju je ispitivao prstima, a ona ga obasu poljupcima po licu i ustima. Čolija su
zbunjivale njene tamjanikom namirisane usne. Darlina oslobodi njegovu glavu, pomeri
se i svuče gaćice. Nakon malih problema sa dugmićima, Čoli spusti svoje pantalone do
kolena. Njihova su tela Čoliju počinjala da postaju sve jasnija i ništa nije bilo onako
teško kako je on to zamišljao. Ona je pomalo stenjala, ali uzbuđenje koje je u njemu
narastalo ga je navelo da sklopi oči i da njene uzdahe smatra delom okruženja, poput
uzdaha borova ponad njega. Samo što je osetio prvi nalet eksplozije, Darlina se ukipi i
povika. Pomislio je da ju je povredio, međutim kad ju je pogledao video je da ona divlje
pilji u nešto preko njegovog ramena. On se trže.
Iza njega su stajala dva bela muškarca. Jedan sa špritusnom, a drugi sa baterijskom
lampom. Ni za trenutak nije posumnjao u njihovu boju kože; mogao je da ih namiriše.
Čoli skoči i u jednom pokretu pokuša da klekne, ustane i obuče pantalone. Belci su
nosili duge puške.
„Hi hi hi hiiiii.“ Kikot beše ispraćen jednim dugim, astmatičnim kašljem.
Drugi je prelazio baterijskom lampom svuda preko Čolija i Darline.
„Ajde sad, nastavi, crnjo“, reče onaj sa baterijom.
„Gosn?“, upita Čoli pokušavajući da pronađe rupu za dugme.
„Reko nastavi. I da bude dobro, crnjo. Dobro da bude.“
Čolijev pogled nije imao gde da se spusti. Jurcao je unaokolo krišom tražeći
nekakvo sklonište dok mu je telo bilo paralizovano. Čovek sa baterijskom lampom
spusti pušku s ramena i Čoli začu jedno metalno klik. On pade nazad na kolena. Darlina
je ležala pogleda uprtog u mrak izvan svetlosti lampe i delovala gotovo nezabrinuto, kao
da se drama koja se upravo odvija zapravo i ne dešava njima dvoma. Žestinom poteklom
iz sopstvene nemoći, on joj zadiže haljinu i spusti svoje pantalone i gaće.
„Hi hi hi hi hiiii.“
Darlina je bila položila šake preko lica, a Čoli poče sa simulacijom onoga što se
dešavalo nešto ranije. Nije bio sposoban za više od pretvaranja. Baterijska lampa je
obrazovala mesec na njegovoj zadnjici.
„Hi hi hi hi hiiii.“
„Ajde, majmunčiću. Brže. Mora i ona doseti nešto.“
„Hi hi hi hi hiiii.“
 Čoli se pokrenu brže i pogleda u Darlinu. Mrzeo ju je. Gotovo da je poželeo da
može bez pretvaranja – jako, dugo i bolno, toliko ju je mrzeo. Snop svetlosti mu se
uvlačio u utrobu i premetao slatki ukus tamjanike u trulu, smrdljivu žuč. Piljio je u
Darlinine šake kojima je lice sakrila od mesečine i svetlosti lampe. Bile su nalik
štenećim šapama.
„Hi hi hi hi hiiii.“
Začu se zavijanje pasa. „To su oni. To su oni. To je sigurno Stari Medo.“
„Jest“, reče špiritusna lampa.
„Ajmo.“ Baterijska lampa se okrenu, a jedan od njih dvojice zviznu prema Medu.
„Ček“, reče špiritusna lampa, „majmunče nije još svršilo.“
„E, pa nek svršava u svoje vreme. Srećno, majmunčiću.“
Borove iglice zašuštaše pri njihovom odlasku. Čoli je još dugo mogao da čuje
zvižduke, a onda se pseće zavijanje pretvorilo u topli, uzbuđeni lavež prepoznavanja.
Čoli se diže i zakopča pantalone u tišini. Darlina se nije pomerala. Čoli je želeo da
je zadavi, ali umesto toga on joj dotače nogu stopalom. „Ajde, mala. Moramo didemo!“
Ona poseže za gaćicama zatvorenih očiju, ali nije mogla da ih pronađe. Onda su
njih dvoje pipkali po mraku u potrazi za gaćicama. Kad ih je pronašla, obukla ih je
sporim pokretima starice. Izašli su iz borovog čestara i krenuli prema putu. On je išao
ispred, a ona se vukla iza njega. Počela je da pada kiša. „Dobro je“, pomislio je Čoli.
„Sad imamo opravdanje za našu odeću.“
Kad su stigli do kuće tamo je još uvek bilo nekih desetoro ili dvanaestoro gostiju.
Džejk je već bio otišao, kao i Suki. Neki ljudi su se vratili da uzmu još hrane –
krompiruše, rebaraca. Svi su bili zadubljeni u večernja prisećanja i uspomene o snovima,
brojevima, slutnjama. Njihova lažna udobnost bila je narkotična i proizvodila je
prisećanja i izmišljotine o halucinacijama.
Čolijev i Darlinin povratak izazva tek manju pometnju.
„Jeste do kože iskisli?“
Darlinina majka je bila samo blago uznemirena. Već se bila prejela i prepila. Cipele
su joj bile ispod stolice, a bočni drikeri na haljini raskopčani. „Dete. Ulazi vamo. Zar ti
nisam rekla…“
Neki od gostiju su čekali da kiša umine. Ostali, koji su došli kolima, odlučili su da
krenu tog trenutka. Čoli je otišao u malo skladište koje je bilo pretvoreno u njegovu
spavaću sobu. Na njegovoj slamarici su spavala tri deteta. On skide svoju odeću
natopljenu kišom i mirisom borovine i obuče kombinezon. Nije znao kuda da ode.
Tetka-Džimina soba nije dolazila u obzir, a ionako će je kasnije koristiti ujka O. V. i
njegova žena. Izvadio je jorgan iz sanduka, raširio ga po podu i legao. Neko je kuvao
kafu, i samo tren pre nego što je zaspao on je snažno požele.
Narednog dana se čistilo, sređivali su se računi i delile Tetka-Džimine stvari. Usne
behu povijene nadole, oči mutne, koraci pažljivi.
Čoli se muvao besciljno i obavljao zadatke kako su nailazili. Sva ta pažnja i toplina
koje su mu odrasli davali tokom prethodnog dana sada su se pretvorili u oštrinu koja je
bila u saglasnosti sa njegovim raspoloženjem. Mislio je samo na baterijsku lampu,
tamjaniku i Darlinine šake. A kad nije razmišljao o tome, praznina u njegovoj glavi ga je
podsećala na šupljinu koja ostaje za sveže izvađenim zubom i koja je još uvek je svesna
truleži kojom je donedavno bila ispunjena. Da ne bi naleteo na Darlinu, on nije odlazio
daleko od kuće, ali isto tako nije mogao da izdrži ni atmosferu u kući svoje mrtve tetke.
Kopanje po njenim stvarima, komentare na ’stanje’ njenih dobara. Zlovoljan i
razdražljiv, uzgajao je svoju mržnju prema Darlini. Ni u jednom trenutku nije pomislio
da je preusmeri ka lovcima. Takvo osećanje bi ga uništilo. Oni su bili veliki, beli,
naoružani ljudi. On je bio mali, crn i bespomoćan. Njegova podsvest je znala ono što
njegov svesni um nije mogao ni da nasluti – da bi ga mržnja prema njima progutala, da
bi ga spalila kao parče mekog uglja, da bi od njega ostale samo ljuspice pepela i upitnik
od dima. On će tek kasnije otkriti tu mržnju prema belom čoveku – ali za sada ne. Ne u
stanju nemoći, već kasnije, kad ta mržnja bude mogla da nađe pravi način da se ispolji.
Za sada, on je mrzeo onu koja je stvorila situaciju, onu koja je bila svedok njegove
nemoći, njegove slabosti. Onu koju nije mogao da zaštiti, da poštedi, da je sakrije od
kruga mesečine baterijske lampe. Od hi-hi-hi-janja. Prisetio se Darlinine natopljene
mašne koja joj se lepila po licu dok su se u tišini vraćali po kiši. Gnušanje koje je
galopiralo kroz njega nateralo ga je da se strese. Nije bilo nikoga kome bi mogao da se
poveri. Stari Blu je tih dana prečesto bio previše pijan da bi išta razumeo. Uostalom,
Čoli je sumnjao da bi mogao da otkrije svoju sramotu pred starim Bluom. Morao bi
malo da slaže Blua – Blua, ubicu žena. Činilo mu se da je biti usamljen mnogo bolje
nego biti sam.
Na dan kada je Čolijev ujak hteo da krene, kada je već sve bilo spakovano, kada su
sporečkanja oko toga ko šta dobija ostavila za sobom opekotine u ustima, Čoli je sedeo
na zadnjoj verandi i čekao. Palo mu je na pamet da bi Darlina mogla biti trudna. Bila je
to ludački nerazumna i sasvim neosnovana sumnja, ali strah koji je proizvela je bio
sasvim konkretan.
Morao je da pobegne. Bez obzira što je odlazio istog tog dana. Grad ili dva dalje
nije bilo dovoljno daleko, pogotovo što mu se ujak nije sviđao, niti mu je verovao, a
Darlinina majka će sigurno uspeti da ga pronađe, a ujka O. V. bi ga rado njoj predao.
Čoli je bio svestan da je bežanje od trudne devojke pogrešno i setio se, uz saosećanje, da
je isto to uradio i njegov otac. Sada je razumeo. Tada mu je sinulo šta treba da radi – da
pronađe svog oca. Otac bi ga razumeo. Tetka-Džimi je pričala da je otišao u Mejkon.
Ne razmišljajući ni koliko pile kada napušta svoju ljusku, on siđe sa verande. Nije
daleko stigao kad se setio blaga; Tetka-Džimi je ostavila nešto, a on je na to sasvim
zaboravio. U jednom štednjaku koji se više ne koristi ona je bila sakrila jednu vrećicu
koju je zvala svojim blagom. On se ušunja u kuću i zateče se u praznoj sobi. Kopajući
po štednjaku nailazio je na čađ i paučinu, ali napokon i na jednu mekanu vrećicu.
Razvrstao je novac; četrnaest novčanica od jedan dolar, dve od dva dolara i podosta
srebrnog sitniša… sve u svemu, dvadeset tri dolara. To bi sigurno potrajalo dok ne stigne
do Mejkona. Kakva dobra, gromoglasna reč: Mejkon.
Bežanje od kuće za crnog dečaka iz Džordžije nije bilo velika stvar. Samo se
iskradeš i počneš da hodaš. Kad padne mrak, spavaš u nekoj štali, ukoliko nema pasa, na
polju trske ili u praznoj strugari. Jedeš sa zemlje i kupuješ pivo od đumbira i sladić po
malim seoskim radnjama. Zainteresovanim odraslim crncima si uvek lako mogao da
podvališ neku srceparajuću priču o teškoj sudbini, a belce prosto ne bi ni interesovao,
osim ako traže način da se zabave.
Na nekoliko dana udaljenosti mogao je da svraća na zadnja vrata uglednijih kuća i
pita crnog kuvara ili belu gospođu treba li im pomoć oko plevljenja, oranja, branja,
čišćenja, uz napomenu da živi u blizini. Desetak dana na takvom mestu i mogao je da
nastavi. Živeo je na taj način tokom celog leta, a tek je u oktobru stigao do grada
dovoljno velikog da ima običnu autobusku staniču. Usta suvih od uzbuđenja i strepnje
otišao je do šaltera za obojene da kupi kartu.
„Kolko do Mejkona, gosn?“
„Jedanes dolara. Pet i po za decu do dvanes.“
Čoli je imao dvanaest dolara i četiri centa.
„Kolko imaš godina?“
„Tek sam napunio dvanes, gosn, a mama mi je dala samo des dolara.“
„Ne znam dal sam nekad vido većeg dvanestogodišnjaka.“
„Molim vas, gosn, moram stići do Mejkona. Mama je bolesna.“
„Zar ne reče da ti je mama dala des dolara?“
„To je moja bajagi mama. Moja prava mama je u Mejkonu, gosn.“
„Ja bi reko dumem da prepoznam lažljivog crnju kad ga vidim, al pošto ima šanse
da ne lažeš, pošto ima šanse da jedna od tih tvojih mama stvarno mre i oće da vidi svog
malog garavog pre nego što ode Bogu na istinu, ima da ti poverujem.“
Čoli ništa nije čuo. Uvrede su bile deo životnih muka, kao vaške. Bio je srećniji
nego ikad, osim onaj jedan put sa Bluom i lubenicom. Autobus je polazio tek za četiri
sata, a minuti tih sati su se koprcali kao komarči na lepljivom papiru – umirući sporo,
iscrpljeni borbom za život. Čoli nije smeo da se mrdne, čak ni da ode da se olakša.
Autobus bi mogao da krene baš kad on ne bi bio tu. Napokon se, sav ukočen od zatvora,
ukrcao na autobus za Mejkon.
Našao je jedno mesto u zadnjem delu samo za sebe i čitava Džordžija mu je klizila
pred očima sve dok se sunce nije izgubilo iz vida. Čak i u mraku je žudeo da vidi, i tek
je nakon žestoke borbe da drži oči otvorene utonuo u san. Kad se probudio već je
uveliko bio dan i jedna debela crna teta ga je nutkala dvopekom sa slaninom. Stigli su u
Mejkon dok im je ukus slanine još uvek bio u ustima.

***

Na samom dnu sokaka mogao je da vidi ljude zbijene kao grozd. Jedan snažan, prodoran
glas kovitlao se nad glavama povijenih figura. Klečeće figure, nagnute figure, sve
upućene na jednu tačku. Dok je prilazio, mogao je da oseti obilati, nadražujući miris
muškaraca. Ljudi su se okupili, baš kao što je čovek u centru pažnje rekao, zbog kocke i
novca. Svaka je kontura na neki način bila ukrašena nekim zelenim detaljem. Neki od
njih su razdvojili svoj novac, presavili novčanice oko prstiju i stegli pesnice tako da
vrhovi novčanica štrče u mešavini prefinjenosti i nasilja. Drugi su ređali novčanice u
štos, savijali ih po dužini i držali takav smotuljak kao da se spremaju da dele karte.
Ostali su svoj novac čuvali u blago izgužvanim loptama. Jednom su čoveku novčanice
virile ispod kape. Drugi ih je trljao između palca i kažiprsta. U tim crnim rukama beše
više novca nego što je Čoli ikad video. Delio je njihovo uzbuđenje, a usta koja su se
sušila od strepnje što će sresti svoga oca sada su popuštala pred uzbuđenim naletom
pljuvačke. Zagledao je lica u potrazi za onim koji bi mu mogao biti otac. Kako da ga
prepozna? Da li možda izgleda kao starija verzija njega samog? U tom trenutku Čoli nije
mogao da se seti kako on sam izgleda. Znao je samo da ima četrnaest godina, da je crn i
visok već preko 180 centimetara. Prelazio je preko lica i zapažao samo oči, željne oči,
hladne oči, oči iskolačene zlobom, ili opletene strahom – sve do jednih usredsređene na
kretanje dve kockice koje je jedan od njih bacao, kupio ih i ponovo bacao. Sve vreme je
pevao neku vrstu mantre u kojoj su mu se ostali pridruživali, trljao kockice kao da su
parčad užarenog uglja i nešto im šaputao. Potom bi uz poklič kockice poletele iz njegove
ruke samo da bi ih dočekao hor iščuđavanja i razočaranja. Bacač bi zatim pokupio
novac, a neko bi dobacio: „Sve nam uzmi, mlitavko jedan najmlitaviji.“ Nastupio je
smeh i primetno opuštanje tenzije tokom kog su neki od njih razmenjivali novac.
Čoli kucnu po ramenu jednog sedog čoveka koji je stajao pozadi. „Znate li dal je
Samson Fuler negde tu?“
„Fuler?“ Ime skliznu sa starčevog jezika kao da ga prepoznaje. „Ne znam, tu je
negde. Ene ga. U braon sakou.“ Uperio je prstom.
Na samom kraju grupe nalazio se čovek u svetlobraon sakou. Gestikulirao je žučno
i uzrujano ka drugom čoveku. Obojici se na licima obrazovala ljutita grimasa. Čoli priđe
mestu na kom su stajali, ne mogavši da veruje da je njegovom putu konačno došao kraj.
To je bio njegov otac, čovek kao i svaki drugi, međutim, on je zaista imao njegove oči,
usta, čitavu glavu. Njegova ramena, skrivena ispod sakoa, njegov glas, šake – sve zaista
tu. Sve je to postojalo, zaista postojalo, negde. Baš tu. Čoli je oduvek zamišljao svog oca
kao nekog džina od čoveka, pa je prišavši bliže sa iznenađenjem otkrio da je viši od
svog oca. Štaviše, mogao je bez muke da vidi ćelavi pečat na očevom temenu koji je
iznenada poželeo da protrlja. Dok je tako stajao zagledan u sažaljenja dostojnu čistinu
oivičenu zapuštenim vunenim bokorima, čovek okrete svoje grubo, ratoborno lice ka
njemu.
„Šta oćeš, ti mali?“
„Mmm. Mislim… Jes ti Samson Fuler?“
„Ko te pošlo?“
„A?“
„Jes ti Melbin mali?“
„Nisam, gosn, ja sam…“ Čoli trepnu. Nije mogao da se seti imena svoje majke. Da
li ga je ikad i znao? Šta je trebalo da kaže? Čiji je on mali? Nije mogao da izgovori: Ja
sam tvoj mali.“ To bi bilo neotesano.
„Čovek je bio nestrpljiv. Jes ti malo čuknut u glavu? Ko ti je reko da me tražiš?“
 „Niko.“ Čolijevi dlanovi su se znojili. Pogled tog čoveka ga je plašio. „Samo sam
teo… Mislim, bio sam tako, ovaj, i… uh… zovem se Čoli…“
Međutim, Fuler se već bio okrenuo igri koja samo što nije ponovo počela. Sagnuo
se da baci novčanicu na zemlju i sačeka bacanje. Kad je novac nestao, on se uspravio i
kukavnim glasom razdražljivo povikao na Čolija: „Reci toj kučki da će dobiti svoje pare.
A sad mi se gubi s očiju!“
Čoli je dugo vremena odlepljivao noge od zemlje. Pokušavao je da se udalji i ode.
Samo je uz ogromnu snagu volje uspeo da natera prvi mišić na saradnju. Kad je uspeo,
odšetao je nazad niz sokačić, pa kroz njegovu senu pravo do velike ulice okupane
svetlom. Kako je stupio na sunce osetio je da ga noge izdaju. Jedan narandžasti sanduk
sa slikom obgrljenih ruku na bočnoj strani bio je položen na trotoaru. Čoli sede na njega.
Sunčeva svetlost mu je kapala na glavu poput meda. Prikolica sa voćem koju su vukli
konji prođe pored njega uz pesmu kočijaša: „Sveže s loze, slatka kao šećer, crvena ko
grožđe.“
Zvukovi kao da su se pojačavali. Klip-klop ženskih štikli, smeh zaludnih ljudi po
kuloarima. Odnekud se čuo i tramvaj. Čoli sede. Znao je da će mu biti bolje ako se samo
malo smiri. Međutim, tada mu se javi oštar bol oko očiju i on je morao da skupi svu
snagu kako bi ga odagnao. Mislio je da će ako bude jako miran, ako pogled fokusira na
samo jednu stvar, uspeti da predupredi suze. Tako je sedeo na suncu koje je kapalo kao
med, i svaki živac, i svaki mišić upregnuo je da mu voda ne bi potekla iz očiju. Dok se
tako napinjao, usmeravao svaki erg svoje energije na oči, njegova se creva iznenada
otvoriše i pre nego što je shvatio šta mu se dešava, niz noge mu je curila tečna stolica.
Na samom ulasku u sokak u kom je bio njegov otac, na narandžastom sanduku na suncu,
u ulici punoj odraslih muškaraca i žena, on se upoganio kao beba.
U panici je počeo da se pita da li bi bilo bolje da se ne pomera odatle dok ne padne
mrak? Ne. Njegov otac će sigurno naići, videti ga i ismejati ga. O, Gospode. Sigurno bi
se smejao. Svi bi se smejali. Preostalo mu je samo jedno.
Čoli se stušti niz ulicu, svestan samo tišine. Ljudi su pomerali usne i noge, kola su
se truckala – ali bez zvuka. Vratima je lupano savršeno beščujno. Ni njegovi sopstveni
koraci nisu proizvodili zvuk. Činilo mu se da ga vazduh guši, da ga zadržava. Probijao
se kroz svet nevidljive smole koja je pretila da ga celog obujmi. Ipak, on je trčao
primećujući samo tihe stvari u pokretu sve dok nije stigao do kraja svih zgrada, do
otvorenog prostora, i ugledao ispred sebe zakrivljenje reke Okmalgi. Jurnuo je niz
šljunčani nasip do doka koji se nadnosio nad plićakom. Našavši najdublju senku pod
daskama, on se u nju sakri iza jednog od stubova. Ostao je tamo dugo zgrčen u fetalnoj
pozi, paralizovan, pesnica nabijenih u oči. Bešumno, bez uzdaha, izložen samo tami,
vrelini i pritisku, zglavaka na očne kapke. Zaboravio je čak i na svoje uprljane
pantalone.
Došlo je veče. Mrak, toplota i tišina štitili su Čolija kao opna i nutrina semenku
crne zove.
On se promeškolji. Osećao je samo glavobolju. Ubrzo zatim, poput blistave srče
razbijenog stakla, događaji tog podneva počeše da se usecaju u njega. Isprva je mogao
da vidi samo novac među crnim prstima, zatim je pomislio da sedi na nekakvoj
neudobnoj stolici, ali kad je malo bolje pogledao ispostavilo se da je to ljudska glava,
glava sa ćelavim pečatom veličine pomorandže. Kada su se napokon ti delići stopili u
potpunu uspomenu, Čoli poče da oseća sopstveni smrad. On ustade i shvati da je jako
slab, da drhti i da mu se vrti u glavi. Na trenutak se osloni o stub, a potom skide
pantalone, donji veš, čarape i cipele. Na cipele utlja pregršt zemlje; a potom otpuza do
ivice vode. Morao je da napipa mesto gde voda počinje, jer nije mogao da vidi. Lagano
je mešao odeću u vodi i trljao je sve dok nije bio ubeđen da je čista. Vratio se do svog
stuba, skinuo košulju i vezao je oko struka, a potom prostro pantalone i donji veš na
zemlju. Čučnuo je i počeo da čačka natrulo drvo sa doka. Iznenada mu je na pamet pala
Tetka-Džimi, njena vrećica sa blagom, njena četiri zlatna zuba i ljubičasta marama koju
je nosila oko glave. Sa čežnjom koja je pretila da ga raspoluti setio se kako mu je
odvajala parče dimljene kolenice iz svog tanjira. Setio se kako ju je držala – nespretno,
sa tri prsta, ali sa puno pažnje. Bez reči, samo je uzela parče mesa i pružila mu ga. I suze
pojuriše niz njegove obraze i obrazovaše venae ispod njegove brade.

Tri žene se naginju kroz dva prozora. One vide dug, čist vrat nekog novog dečaka i
dozivaju ga. On odlazi do njih. Unutra je mračno i toplo. Daju mu da pije limunadu iz
tegle. Dok on pije, njihove oči se ljuljuškaju ka njemu kroz dno tegle, kroz masnu,
slatkastu tečnost. Vraćaju mu njegovu muškost, koju on uzima besciljno.
Delići Čolijevog života bi mogli da postanu dosledni samo u glavi kakvog
muzičara. Samo oni koji svoje priče pričaju kroz zlaćane krivulje metala, ili dodirom na
cmo-bele pravougaonike, razapete kože, ili žice koje odjekuju kroz drvene hodnike –
samo oni bi mogli da pronađu pravi oblik njegovog života. Samo bi oni mogli da znaju
kako povezati crveno srce lubenice, vrećicu sa blagom, tamjaniku, snop svetlosti na
zadnjici, novcem nazubljene pesnice, limunadu u tegli i čoveka zvanog Blu, i kako
prokljuviti koliko bi sve to iznosilo u radosti, patnji, besu i ljubavi, i samo bi oni svemu
tome mogli dati konačni i sveprožimajući dodir slobode. Samo bi muzičar mogao da
oseti, da zna čak i ako nije svestan da zna, da je Čoli bio slobodan. Opasno slobodan.
Slobodan da oseća to što je osećao – strah, krivicu, stid, ljubav, žalost, sažaljenje.
Slobodan da bude nežan ili nasilan, da zvižduće ili plače. Slobodan da spava po
kuloarima ili u beloj posteljini neke raspevane žene. Slobodan da se zaposli, slobodan da
posao napusti. Mogao bi da ode u zatvor i ne bi se osećao zatočenim, jer već je unapred
uočio pretvomost u očima svog tamničara, slobodan da kaže ’ne, gosri i nasmeši se, jer
već je ubio tri bela čoveka. Slobodan da prima uvrede od žene, jer je svojim telom već
pokorio njeno. Slobodan čak i da je udari u glavu, jer tu je glavu već milovao u svom
naručju. Slobodan da bude nežan kad je bolesna, ili da pomete podove umesto nje, jer
ona već dobro zna gde njegova muškost leži. Bio je slobodan da se napije do lude
obnevidelosti, jer on je već radio kao skretničar, bio trideset dana vezan lancima za
druge zatvorenike i izvadio metak kojim je žena probila list njegove noge. Bio je
slobodan da živi svoje snove, slobodan čak i da umre, ali ga detalji takvog postupka nisu
interesovali. Tih je dana Čoli zaista bio slobodan. Majka ga je bila ostavila na smetilištu,
otac mu je okrenuo leđa zbog partije kockica, on više nije imao šta da izgubi. Bio je
nasamo sa sopstvenim pogledima i apetitima, i samo su ga oni i zanimali.
U takvom blaženom stanju upoznao je i Polinu Vilijams. I ono što baterijska lampa
nije uspela da postigne, postigla je Polina, ili bolje rečeno brak sa njom. Postojanost,
neraznovrsnost i sama težina istosti dovele su ga do očaja i zamrzle mu maštu. Biti
primoran da zauvek spavaš sa istom ženom za njega je bila neobična i neprirodna ideja;
biti primoran da iskopavaš entuzijazam za uvek iste stare drame i rutinske manevre;
iščuđavao se pred arogancijom ženskog roda. Kada je u Kentakiju sreo Polinu, ona je
bila previjena preko ograde i češkala se bangavim stopalom. Njena urednost, šarm i
radost koju je on izazivao u njoj pobudili su u njemu želju da sa njom svije gnezdo. Tad
još uvek nije bio otkrio šta uništava tu želju. Međutim, nije puno razmišljao o tome. Više
se pitao šta li se desilo sa radoznalošću koju je nekad osećao. Sada ga ništa, ništa nije
interesovalo. Ni njega, a ni druge ljude. Samo je u piću nalazio odmor, svetionik, a kada
se i to izgubilo, čekao ga je zaborav.
Međutim, deo bračnog života koji ga je zapanjivao i potpuno onesposobljavao bila
je pojava dece. Bez ikakve ideje kako se gaje deca i bez ikakvog iskustva sa sopstvenim
roditeljima on nije ni otprilike znao kako bi trebalo da taj odnos izgleda. Da je bio sklon
privređivanju, mogao bi o njima da misli kao o svojim materijalnim naslednicima; da je
želeo da se dokaže pred nekim bezimenim ’drugima’, mogao je da im poželi uspeh za
sopstvenu dobit i za svoj groš. Da nije bio sam na svetu još od svoje trinaeste godine, da
jedina osoba sa kojom je bio blizak nije bila jedna starica na samrti koja je preuzela
odgovornost za njega ali mu je po godinama, polu i interesovanjima bila toliko daleka,
možda bi i mogao da ostvari stabilan odnos sa svojom decom. Tako kako je bilo, on je
na njih prosto reagovao, a njegove reakcije su bile zasnovane na njegovom trenutnom
raspoloženju.

I tako se jedno subotnje popodne, pod razređenim prolećnim svetlom, dogegao do kuće
mrtav pijan i ugledao svoju kćer u kuhinji.
Prala je sudove. Njena mala leđa bila su nagnuta nad sudoperu. Čoli ju je video
nejasno i nije bio siguran šta je to video, ili šta je osećao. Potom je postao svestan da mu
je nelagodno; a potom kako neprijatnost prerasta u zadovoljstvo. Scenosled ovih emocija
kretao se od odbojnosti, preko krivice i sažaljenja, sve do ljubavi. Odbojnost je bila
reakcija na njeno mlado, bespomoćno, beznadežno prisustvo. Tako povijena leđa; glava
tako nagnuta u stranu kao da pokušava da ustukne od jednog uvek prisutnog zapetog
udarca. Zašto je morala da izgleda tako poraženo? Bila je dete – neopterećena – zašto
nije bila srećna? Jasna poruka njene patnje bila je optužba. Hteo je da joj zavrne šiju –
ali nežno. Krivica i nemoć su narasli u njemu u jednom mučnom duetu. Šta bi on mogao
da uradi za nju – ikad? Šta da joj da? Šta da joj kaže? Šta bi jedan istrošeni crnac mogao
da kaže pogrbljenim leđima svoje jedanaestogodišnje kćeri? Da ju je pogledao u lice,
video bi te izmučene, ljupke oči. Izmučenost bi ga naljutila – ljupkost bi ga bacila u
jarost. Kako se usuđuje da ga voli? Ima li i trunke zdravog razuma? Šta sad on da radi sa
tim? Da uz vrati? Kako? Šta bi njegove žuljevite šake mogle da naprave da izmame njen
osmeh? Šta je posedovao od znanja o svetu i životu što bi moglo da posluži njoj u
korist? Šta bi njegove teške ruke i zbrkani um mogli da urade kako bi on stekao
poštovanje prema sebi i zauzvrat mogao da prihvati njenu ljubav? Mržnja koju je osećao
prema njoj mu se gnojila u stomaku i pretila da postane izbljuvak. Međutim, samo što taj
izbljuvak nije prerastao iz slutnje u realizaciju, ona je prebacila svoju težinu na jednu
nogu i počešala list palcem druge noge. Bio je to tih i žalostan pokret. Ruke su joj se
kretale ukrug i ukrug po tiganju i strugale crne ljuspice u hladnu i masnu sudoperu.
Pitomi, ušuškani pokret palcem – isti onaj koji je primetio kod Poline kad ju je u
Kentakiju video po prvi put. Dok se naginjala preko ograde i gledala u prazno. Dok je
punački palac njenog golog stopala češkao somotsku nogu. Bio je to tako sitan i
jednostavan pokret, ali njega je ispunjavao iščuđavajućom mekoćom. Ne onom
uobičajenom željom da razdvoji njene noge svojima, već nežnošću, zaštitništvom.
Željom da poklopi šakom njeno stopalo i da je zubima nežno gricne odmah ispod lista.
Tada je to i uradio i bacio Polinu u smeh. Uradio je to i sada.
Nežnost se u njemu preli i on pade na kolena, pogleda uprtog ka stopalu svoje
kćeri. Priđe joj četvoronoške, poseže i zgrabi njeno stopalo dok se kretalo ka gore.
Pekola izgubi ravnotežu i zatetura se kao da će da padne. Čoli podiže drugu ruku ka
njenim kukovima da bi je sprečio da padne. Potom spusti glavu i poče da gricka zadnji
deo njene noge. Usne su mu podrhtavale pod slasnom čvrstinom njene puti. On sklopi
oči i dopusti svojim prstima da se ukopaju u njen struk. Ukrućenost njenog šokiranog
tela i tajac iz njenog iznenađenog grla bili su bolji od Polininog lakog smeha. Od
zbrkane mešavine svojih uspomena na Polinu i divljeg, zabranjenog čina u koji se
upustio on oseti uzbuđenje i kroz polni organ mu prostreli čežnja koja mu je davala
dužinu i razmekšavala obod njegovog anusa. Svu tu požudu obavijao je okvir
ljubaznosti. Želeo je da je jebe – nežno. Međutim, nežnost je brzo popustila. Njena je
vagina bila toliko uska da nije mogao da se suzdrži. Činilo mu se kao da mu čitava duša
sklizava u utrobu i izleće u nju, a ogromna silina kojom je tad navalio izazvala je jedini
zvuk koji je ona napravila – šuplje usisavanje vazduha u dnu njenog grla. Nalik
izduvavanju cirkuskog balona.
Nakon dezintegracije – raspadanja – seksualnog nagona, postao je svestan stiska
njenih vlažnih, sapunjavih šaka na svojim zglobovima, ali da li je njen zahvat bio
posledica beznadežne, ali tvrdoglave borbe za slobodu, ili nekog drugog osećanja, to on
nije bio sposoban da shvati.
Izlazak iz nje je bio toliko bolan za njega da je rešio da ga prekrati i istrgne svoj
polni organ iz suvog pribežišta njene vagine. Delovalo je kao da se onesvestila. Čoli je
ustao i nije mogao da skrene pogled sa njenih sivkastih gaćica, tako tužnih i mlitavih
oko njenih gležnjeva. I opet ta mržnja pomešana sa nežnošću. Mržnja mu nije
dozvoljavala da je podigne, a nežnost mu je nalagala da je pokrije.
 I tako je pri dolasku svesti ona ležala na kuhinjskom podu pokrivena teškim
jorganom i pokušavala da poveže bol koji je osećala u međunožju sa majčinim licem
koje se nadnosilo nad njom.
 POGLEDAJTEPSAAVAVAVKAZEPAS
HOĆEŠLIDASEIGRAŠSADŽEJN
POGLEDAJTEKAKOPASTRČIT

Bio jednom jedan starac koji je voleo stvari – jer je kod njega i najmanji kontakt sa
ljudima proizvodio blagu, ali upornu mučninu. Nije mogao da se seti kad je ta
nenaklonost započela, niti je mogao da se priseti vremena kad je od nje bio slobodan. U
mladosti ga je ova gadljivost koju drugi naizgled nisu osećali snažno potresala, ali
stekavši pristojno obrazovanje naučio je, između ostalog, reč ’mizantrop’. Svest o toj
etiketi mu je obezbedila i bezbednost i hrabrost, verovao je da se samim imenovanjem
zla ono neutrališe, ako ne i zauvek uništava. Zatim je takođe i pročitao nekoliko knjiga i
upoznao nekoliko velikih, legendarnih mizantropa čije ga je duhovno prisustvo
umirivalo i pružalo mu aršine po kojima je merio svoje kaprice, čežnje i antipatije.
Štaviše, otkrio je da je mizantropija odlično sredstvo za izgradnju karaktera: kada bi s
vremena na vreme suzbio svoju gadljivost i dodirnuo nekoga, pomogao nekom,
posavetovao se ili sprijateljio sa nekim, dolazio je u situaciju u kojoj je mogao o svom
ponašanju da misli kao o velikodušnom, a o svojim namerama kao časnim. Kada bi ga
neki ljudski poduhvat ili mana ražestili, o sebi je mislio da je pronicljiv, pedantan i sav
tankoćutan.
Kao i u slučaju svakog mizantropa, njegov prezir prema ljudima ga je odveo ka
profesiji osmišljenoj da im služi. Bio je zaposlen u struci koja je zavisila isključivo od
njegove sposobnosti da zaradi tuđe poverenje, i to takvo za koje su neophodni
najintimniji odnosi. Poigravši se sa pozivom sveštenika u Anglikanskoj crkvi, on ga
napusti da bi postao socijalni radnik. Ipak, loše izabrano vreme i zla sreća su se urotili
protiv njega i on se napokon skrasio sa zanimanjem koje mu je nudilo i slobodu i
zadovoljstvo. Postao je ’Čitač, savetnik i tumač snova’. Bilo je to zanimanje koje mu je
savršeno odgovaralo. Radno vreme je birao sam, konkurencija je bila zanemarljiva,
klijentela unapred ubeđena i stoga podesna, a imao je i veliki broj prilika da posvedoči
ljudskoj gluposti – a da ne mora ni da ga dotakne ni da ga kompromituje – i da neguje
svoju pedantnost posmatranjem telesnog propadanja. Iako su prihodi bili mali, njemu
luksuz nije bio potreban – iskustvo u manastiru je samo pojačalo njegov prirodni
asketizam, a uz to je razvio i sklonost ka samovanju. Celibat je za njega bio utočište, mir
i štit.
Ceo svoj život on je gajio ljubav prema stvarima – ne prema sticanju dobara ili
prelepih predmeta, već iskrenu ljubav prema polovnim stvarima: ibrik za kafu koji je
dobio od svoje majke, otirač za noge iz jedne kuće u kojoj je nekad zakupljivao sobu,
jedan jorgan sa tezge u prodavnici Vojske spasa. Činilo se kao da se njegov prezir prema
kontaktu sa ljudima pretvorio u žudnju za stvarima koje su ljudi dodirnuli. Talog
ljudskog duha premazan preko neživih predmeta bio je sve što je on mogao da podnese
od čovečanstva. Da razmišlja, na primer, o dokazima ljudskih koraka na otiraču – da
upija miris jorgana i da se naslađuje u slatkoj izvesnosti da su se pod njim mnoga tela
znojila, spavala, sanjala, vodila ljubav, bila bolesna, pa čak i umirala. Nosio je te stvari
sa sobom gde god bi krenuo, a uvek je tražio nove. Ova žeđ za polovnim stvarima vodila
ga je do uzgrednih ali uobičajenih poseta kontejnerima po zabačenim sokacima i
korpama za otpatke na javnim mestima…
Sve u svemu, njegova je ličnost bila arabeska: kompleksna, simetrična,
uravnotežena i precizno sagrađena – osim jedne mane. Pažljivi nacrt bivao je povremeno
umrljan ne tako čestim, ali strastvenim seksualnim prohtevima.
Mogao je da bude homoseksualac, ali mu je nedostajalo hrabrosti. Životinje mu
nikad nisu ni pale na pamet, a sodomija nikako nije dolazila u obzir, jer on nije mogao
da održi erekciju, a nije mogao da ponese ni misao o tuđoj. Pored toga, jedina stvar koje
se gadio više od ulaženja u ženu i milovanja s njom bilo je ulaženje u istu situaciju s
muškarcem. U svakom slučaju, njegovi prohtevi, iako intenzivni, nikada nisu
podrazumevali fizički kontakt. Užasavao se dodira kože o kožu. Miris tela i miris daha
su ga poražavali. Prizor sasušene supstance u uglu oka, natrulog ili nedostajućeg zuba,
ušnog cerumena, mitisera, mladeža, plikova, krasti – sve prirodne izlučevine i
odbrambeni mehanizmi za koje je telo sposobno uznemiravali su ga. Njegova je pažnja
stoga postepeno prešla na ona ljudska bića čija su tela najmanje neprijatna – na decu. A
budući da je bio previše stidljiv da se suoči sa homoseksualizmom, i budući da su dečaci
bili drski, zastrašujući i tvrdoglavi, ograničio je svoja interesovanja na devojčice. One su
često bile pokorne i obično si ih lako mogao zavesti. Njegova seksualnost je bila sve,
samo ne razvratna; njegovo pokroviteljstvo nad malim devojčicama šmekalo je na
nevinost i u njegovoj glavi ga asociralo na čistoću. On je bio ono što bi se moglo nazvati
veoma čist starac.
Starac karipskog porekla, svetlosmeđe kože i očiju boje cimeta.
Iako je njegovo ime bilo ispisano na znaku na prozoru njegove kuhinje, kao i na
posetnicama koje je delio, ljudi iz grada su ga zvali Sapunoglavi Čerč. Niko nije znao
otkuda potiče to ’Čerč’ – možda se neko setio njegovih ranijih dana kad je bio gostujući
propoveđnik – jedan od onih sveštenika koji su primljeni u red ali nisu dobili stado ili
kokošinjac, i stalno su išli u posete drugim crkvama i sedeli za oltarom sa sveštenikom
domaćinom. Međutim, svi su znali šta znači ’Sapunoglavi’ – jaka, kovrdžava dlaka koja
se primila i koja drži sjaj i talasa se kad se namaže sapunicom. Neka vrsta primitivne
izrasline.
Bio je odgojen u porodici koja se ponosila svojim akademskim postignućima i
svojim mešovitim poreklom – zapravo, verovali su da je prvo zasnovano na potonjem.
Neki ser Vitkomb, propadajući britanski plemić koji je odlučio da se raspadne na suncu
malo prijatnijem od onog u Engleskoj, uneo je u porodicu belokožačku crtu još
početkom 1800-ih godina. Budući da je njegov Kralj od njega zahtevao da bude
džentlmen, on je za svoje mešovito kopile učinio civilizovanu stvar – obezbedio mu je
tri stotine funti sterlinga, na veliko zadovoljstvo kopiletove majke koja je shvatila da joj
se sreća nasmešila. I kopile je bilo zahvalno, pa je svoj život posvetilo očuvanju te bele
crte. On je svoje usluge ponudio petnastogodišnjoj devojci sličnog porekla. Ona je, kao
u nekoj dobroj viktorijanskoj parodiji, sve što je vredno učenja naučila od svog muža –
kako da se u telu, umu i duhu odvoji od svega što je imalo veze sa Afrikom; da gaji
navike, ukuse i sklonosti koje bi njeni odsutni svekar i budalasta svekrva odobravali.
Tu su anglofiliju preneli i na svoje šestoro dece i šesnaestoro unučadi. Osim
povremenog i neuračunljivog buntovnika koji bi izabrao nepokorno crnilo, venčavali su
se ’naviše’ – posvetljivali porodični ten i razblaživali porodične crte.
Sa samopouzdanjem stečenim verom u sopstvenu superiornost dobro su se
pokazivali u školama. Bili su preduzimljivi, uredni i odrešiti, nadali su se da će uspeti da
bez sumnje dokažu De Gobinoovu hipotezu da „sve civilizacije potiču od bele rase, da
nijedna ne bi opstala bez njene pomoći i da je društvo veliko i genijalno onoliko koliko
uspe da očuva krvne linije plemićkih grupa koje su ga osnovale“. Tako su ih učitelji
retko mimoilazili kad su se pisale preporuke za slanje naprednih učenika na studije u
inostranstvo. Muškarci su učili medicinu, prava i teologiju i neizostavno su iskrsavali po
paradnim službama u Vladi, u kojima su za autohtono stanovništvo bila rezervisana
mesta. To što su u javnoj i privatnoj praksi bili korumpirani, razvratni i pohotljivi bilo je
smatrano delom njihovog plemićkog prava, a u tome je većina manje nadarene
populacije savršeno uživala.
Kako su godine prolazile, mahom zbog nemarnosti nekolicine braće Vitkomb,
postalo je sve teže održati njihovu belinu, pa su se neki dalji i neki ne tako dalji rođaci
venčavali među sobom. Iz ovih nesmotrenih zajednica nisu se pojavile nikakve
očigledne posledice, ali jedna ili dve stare služavke ili neki od baštovana primetili su u
ponekom detetu slabljenje sposobnosti i sklonost ka ekscentričnosti. Neke mane izvan
uobičajenog alkoholizma i razvrata. Za te su mane ipak optuživali endogamiju, a ne
originalne gene dekadentnog lorda. U svakom slučaju, bilo je promašaja. Ne više nego u
bilo kojoj drugoj porodici, svakako, ali kako je porodica bila moćnija, tako su promašaji
bili opasniji. Jedan od njih bio je religijski fanatik koji je osnovao sopstvenu tajnu sektu
i izrodio četiri sina, od kojih je jedan postao učitelj čuven po preciznom donošenju
pravde i samokontroli pri nasilnom ponašanju. Taj je učitelj oženio ljupku, tromu
polukineskinju za koju je nošenje sina bio prevelik napor. Umrla je nedugo nakon
porođaja. Njen sin je dobio ime Elihju Mika Vitkomb, a učitelju je pružio zgodnu
mogućnost da isproba svoje teorije o obrazovanju, disciplini i dobrom životu. Mali
Elihju je dobro naučio sve što treba, pogotovo pipavu umetnost samoobmane. Čitao je
pohlepno, ali je razumevao selektivno, birajući komade i deliće tuđih ideja koje su
podržavale koju god da je predrasudu u tom trenutku imao. Tako je odlučio da zapamti
kako je Hamlet zlostavljao Ofeliju, ali ne i Hristovu ljubav prema Mariji Magdaleni;
Hamletovo lakomisleno političarenje, ali ne i Hristovu razrađenu anarhiju. Primetio je
Gibonovo ogorčenje, ali ne i njegovu toleranciju, Otelovu ljubav prema lepoj
Dezdemoni, ali ne i Jagovu perverznu ljubav prema Otelu. Najviše se divio Danteovim
delima; najviše je prezirao Dostojevskog. Uprkos svojoj izloženosti najboljim umovima
zapadnog sveta, dozvolio je samo najužim interpretacijama da ga se taknu. Na
kontrolisano nasilništvo svoga oca je odgovarao tako što je razvijao grube navike i
slabašnu maštu. Fascinaciju, ali i mržnju prema i najmanjim tragovima nereda i raspada.
Sa sedamnaest godina, međutim, upoznao je svoju Beatriče koja je bila tri godine
starija od njega. Ljupka, nasmejana, guzata devojka radila je kao prodavačica u kineskoj
robnoj kući. Velma. Tako su snažni bili njen polet i ljubav prema životu da nije odmah
uklonila bolešljivog i krhkog Elihjua. Nalazila je da su njegova pedantnost i potpuni
izostanak smisla za humor dirljivi i žudela je da ga upozna sa idejom ushićenja. On se
tom upoznavanju opirao, ali ona se bez obzira ne to udala za njega, samo da bi otkrila da
se on predaje i uživa u nepobedivoj melankoliji. Kada je nakon dva meseca braka
shvatila koliko je ta melankolija njemu važna, koliko je zainteresovan da njenu životnu
radost preinači u akademsku sumornost, i kad je zaključila da on vođenje ljubavi stavlja
rame uz rame sa pričešćem i Svetim gralom, prosto je otišla. Nije valjda sve te godine
živela kraj mora i sve to vreme slušala pesme lučkih radnika da bi završila provodeći
život u bezvučnoj špilji Elihjuovog uma.
Nikada nije preboleo njeno dezerterstvo. Nadao se da je baš ona odgovor na
njegovo nepostavljeno, prenebregnuto pitanje – gde je sav taj život koji bi se
suprotstavio najezdi neživota? Trebalo je da ga Velma spase tog neživota koji je naučio
sa ravne strane kaiša svoga oca. Međutim, on se njoj tako vešto opirao da ju je konačno i
naveo da pobegne od neizbežne dosade koju bi takav pedantan život proizveo.
Mladog Elihjua je od očiglednog sloma spasla čvrsta ruka njegovog oca, koji ga je
podsetio na reputaciju svoje i Velmine porodice. On se nakon toga bacio na učenje
energičnije nego ikada ranije i napokon odlučio da se oda svešteničkom pozivu. Kad su
ga posavetovali da promeni zanimanje, otputovao je u Ameriku da tamo studira sve
popularnije polje psihijatrije. Međutim, taj je predmet istraživanja zahtevao previše
istine, previše suočavanja, a nudio premalo podrške za posustali ego. Odatle je odlutao u
sociologiju, a zatim i u fizikalnu terapiju. Ovako raznoliko obrazovanje je nastavio
narednih šest godina, a onda je otac odlučio da ga neće izdržavati dok se ne ’pronađe.
Elihju nije znao ni gde da traži, a primoran da izdržava sam sebe ’pronašao’ je da je
sasvim nesposoban da zaradi novac. Počeo je da tone u sve pohabaniju otmenost,
naglašenu sa ono malo administrativnih poslova koji su bili dostupni crncima u Americi,
bez obzira na njihovu plemićku krv: portir u hotelu za obojene u Čikagu, agent
osiguranja i putujući trgovac u kozmetičkoj kompaniji koja je opsluživala crnce.
Konačno se skrasio 1931. godine u Lorejnu u Ohaju gde je izigravao sveštenika i bio
obasut strahopoštovanjem zbog načina na koji je govorio engleski jezik. Gradske žene
su rano otkrile njegovo posvećenje celibatu i pošto nisu uspele da pojme to odbijanje,
odlučile su da on nije neprirodan, nego natprirodan.
Kad je shvatio njihovu odluku, on ju je brzo ispratio i prihvatio ponuđenu ulogu i
ime (Sapunoglavi Čerč). Zakupio je neku vrstu gostinskog apartmana kod jedne duboko
religiozne starice po imenu Berta Ris. Ona je bila uredna, tiha i gotovo potpuno gluva.
Smeštaj bi bio idealan da nije bilo jedne stvari. Berta Ris je imala jednog starog psa,
Boba, koji je bio gluv i star kao i ona, ali ne i toliko uredan. Veći deo svog vremena on
je spavao na zadnjoj verandi koja je Elihjuu koristila kao ulaz. Pas je bio premator da bi
bio od bilo kakve koristi, a Berta Ris nije imala ni dovoljno snage ni dovoljno prisustva
duha da bi se o njemu valjano brinula. Hranila ga je, davala mu vodu i ostavljala ga na
miru. Pas je bio šugav; iz njegovih iscrpljenih očiju tekla je nekakva lepljiva masa
plavkasto-zelene boje oko koje su se rojile muve i komarci. Sapunoglavi se gadio Boba i
želeo mu je što skoriji kraj. On je tu svoju želju smatrao humanim gestom, jer nije
mogao da podnese, kako je govorio sebi, da gleda kako neko biće pati. Nije mu ni palo
na pamet da je možda zabrinut isključivo za svoju sopstvenu muku, pošto se pas već
uveliko privikao na slabost i duboku starost. Sapunoglavi je na kraju rešio da prekrati
stvoru muke i u tu svrhu kupio neki otrov. Jedino je užasavanje na samu pomisao da mu
priđe sprečilo Sapunoglavog da izvrši svoju misiju. Čekao je podsticaj besa ili
neobuzdanog gađenja.
Živeo je tako među svojim polovnim stvarima, svakog jutra se rano budio iz sna
bez snova i poučavao one koji su mu dolazili po savet.
Radio je sa strahom. Ljudi su dolazili kod njega u strahu, preplašeno šaputali,
plakali i molili. A strah je bio i njegovo oružje.
Dolazili su mu na vrata pojedinačno, svako u svom ogrtaču obrubljenom srdžbom,
čežnjom, ponosom, osvetom, usamljenošću, patnjom, porazom i glađu. Tražili su
najprostije stvari: ljubav, zdravlje i novac. Nateraj ga da me voli. Reci mi šta znači ovaj
san. Pomozi mi da se rešim ove žene. Nateraj moju majku da mi vrati odeću. Zaustavi
tremor u mojoj ruci. Spreči duh moje bebe da se pojavljuje na šporetu. Osujeti namere
tog i tog. On se posvećivao svim tim zahtevima. Njegov posao bio je da dela na ime
zahteva – ne da objašnjava klijentima da su im zahtevi nepravedni, pakosni ili
beznadežni.
Uz tek povremene i sve rede susrete sa devojčicama koje je uspevao da ubedi da
prihvate njegovo gostoprimstvo, živeo je krajnje mirno, okružen svojim stvarima i ne
priznajući nikakve greške. Naravno, bio je svestan da sa njegovim životom nešto nije
bilo u redu, kao i sa svim životima, ali taj problem je smestio tamo gde i pripada, na
račun Izvornika života. Verovao je da su propadanje, poroci, štroka i nered, budući tako
sveprožimajući, svakako deo Prirode stvari. Zlo je postojalo jer ga je Bog stvorio. On,
Bog, napravio je tu aljkavu i neoprostivu grešku u rasuđivanju: stvorio je nesavršen
univerzum. Teolozi su opravdavali prisustvo izopačenosti smatrajući je sredstvom
pomoću koga su se ljudi borili, oprobavali se i trijumfovali. Trijumf kosmičkog sklada.
Međutim ovaj sklad, danteovski sklad, bio je pedantno ispresecan i podeljen na odeljke
za sve moguće vrste zla i raspada. U stvarnom svetu nije bilo tako. Čak i najizuzetnije
nalickane dame sedele su na toaletskim daskama, a čak i najužasnije od njih su
ispoljavale neukaljane i bogougodne čežnje. Bog je odradio loš posao, a Sapunoglavi se
nosio sa mišlju da bi on to uradio bolje. Zapravo, bila je prava šteta što Tvorac nije
došao da se posavetuje s njim.
Sapunoglavi se jednog vrelog letnjeg popodneva po ko zna koji put nosio sa ovim
mislima kad je začuo kucanje na vratima. Otvorivši ih, ugledao je jednu devojčicu koja
mu je bila sasvim nepoznata. Pomislio je kako ima oko dvanaest godina i kako mu
deluje sažaljivo i neprivlačno. Kada ju je upitao šta želi, nije odgovorila, već mu je
pružila jednu od onih posetnica kojima je reklamirao svoje talente i usluge: „Ukoliko su
vas skolile brige i problemi koji ne deluju prirodno, ja vam mogu pomoći. Skidam čini,
teram lošu sreću i zle uticaje. Zapamtite, ja sam pravi spiritualists i čitač uma. Sa tim
moćima sam rođen i imam želju da pomognem. Rezultati posle samo jedne posete.
Tokom dugih godina prakse mnoge sam spojio u brak, a mnogima našao i izgubljene
drage ljude. Ako ste nesrećni, obeshrabreni, ili u nevolji, ja vam mogu pomoći. Čini li
vam se da vas prati baksuz? Da li se vaša voljena osoba menja? Mogu vam reći zašto.
Reći ću vam ko su vam prijatelji, a ko neprijatelji i da li je vaša ljubav iskrena ili
pretvorna. Ako ste bolesni, mogu vas usmeriti ka zdravlju. Pronalazim izgubljene i
ukradene predmete. Rezultati zagarantovani.“
Sapunoglavi Čerč je pozva da uđe.
„Šta mogu da učinim za tebe, dete?“
Ona je samo stajala prekrštenih ruku, sa blago izraženim trbuščićem nalik ćupu.
„Možda. Možda vi moste to đuradite.“
„Šta da uradim?“
„U školu više ne mogu didem. A mislila sam da ćete mi vi pomoći.“
„Kako da ti pomognem? Reci, slobodno. Ne plaši se.“
„Moje oči.“
„Šta s tvojim očima?“
„Oću da budu plave.“
Sapunoglavi je napućio usne i dopustio jeziku da pređe preko zlatnog umetka.
Pomislio je kako je to u isto vreme i najneverovatniji i najlogičniji nalog koji je ikada
primio. Ružna devojčica želi lepotu. Kroz njega prolete talas ljubavi i razumevanja, ali
ga je brzo zamenio gnev. Gnev jer je bio nemoćan da joj pomogne. Od svih želja sa
kojima su ljudi dolazili kod njega – novac, ljubav, osveta – ova mu se učinila
najdirljivijom i najvrednijom ispunjenja. Malena crna devojčica je želela da se uzdigne
iz jame svoga crnila i pogleda svet plavim očima. Njegovo ogorčenje je raslo i počelo da
deluje kao sila. Po prvi put je iskreno poželeo da ima moć da izvodi čuda. Nikada ranije
on nije zaista želeo pravu, božansku moć – samo moć da ubedi druge da je poseduje. To
što je smrtnost, a ne osuda, stajala na putu da je i dobije, delovalo mu je tužno i
besmisleno. Međutim, da li je bilo tako?
On drhtavom rukom napravi znak krsta iznad nje. Koža mu se naježi; u tom
vrelom, zamračenom sobičku punom polovnih stvari njemu postade hladno.
„Ne mogu ti pomoći, dete. Ja nisam čarobnjak. Radim samo uz volju našeg
Gospoda. On me nekad koristi kako bi pomogao ljudima. Sve što ja mogu da uradim je
da mu se ponudim kao alat kojim će da radi. Ukoliko je tvoja želja Njemu po volji,
ispuniće je.“
Sapunoglavi priđe prozoru i okrete devojčici leđa. Njegov um je jurcao, saplitao se
i nastavljao da jurca. Kako da formuliše sledeću rečenicu? Kako da zadrži taj osećaj
moći. Pogled mu pade na Boba koji je spavao na verandi.
 „Moramo da, ovaj, ponudimo nekakvu žrtvu, to jest, da ostvarimo nekakav dodir sa
prirodom. Možda će mu neko priprosto stvorenje poslužiti kao kanal kroz koji će nam se
obratiti. Da vidimo.“
On pade ničice kraj prozora i poče da pomera usne. Kad je procenio da je prošlo
dovoljno vremena, on ustade i ode do zamrzivača kraj drugog prozora. Odatle izvadi
mali paket obmotan ružičastim mesarskim papirom. Sa police skide nekakvu smeđu
bočicu i poprska njenim sadržajem supstancu u papiru. Delimično otvoren paket spusti
na sto.
„Uzmi ovu hranu i daj je onom stvoru što spava na verandi. Pobrini se da sve
pojede. I pažljivo prati njegovo ponašanje. Ukoliko se ništa ne desi, znaćeš da je Bog
odbio tvoju molbu. Ako životinja počne da se ponaša čudno, molba će ti biti ispunjena
narednog dana.“
Devojčica pokupi paket; smrad tamnog, lepljivog mesa joj je izazivao mučninu.
Ona stavi ruku na stomak.
„Hrabrosti, dete. Hrabrosti. Ove stvari nisu za plašljive.“
Ona klimnu i proguta pljuvačku, sputavajući izbljuvak. Sapunoglavi otvori vrata i
ona prekorači prag.
„Doviđenja, Bog te blagoslovio“, reče on i brzo zatvori vrata. Nastavio je da je
posmatra sa prozora, obrva izvijenih u talas saosećanja, jezikom gladeći pohabano zlato
u gornjoj vilici. Video je kako se devojčica naginje nad uspavanog psa koji na njen dodir
otvori jedno ulepljeno oko, u uglovima postavljeno nečim nalik zelenom lepku. Ona
poseže i spusti ruku psu na glavu, mazeći ga nežno. Meso je spustila na verandu, odmah
ispod njegove njuške. Miris ga je razbudio; on podiže glavu i podiže se kako bi bolje
pomirisao. Pojeo je meso u tri ili četiri zalogaja. Devojčica ga ponovo pomazi po glavi i
pas je pogleda svojim mekim, trouglastim očima. Iznenada se zakašlja sluzavim
staračkim kašljem – i diže se na noge. Devojčica poskoči. Pas se zagrcnu, ustima grabeći
vazduh, i odmah zatim pade. Pokuša da ustane, ali bez uspeha, pokuša ponovo i pade niz
stepenice. Gušio se i posrtao i kretao po dvorištu kao pokvarena igračka. Devojčica ga je
posmatrala otvorenih usta iz kojih je virio jezik poput male latice. Jednom rukom ona
napravi divlji, besmisleni pokret, a potom obema rukama pokri usta. Pokušavala je da
suzbije povraćanje. Pas ponovo pade, a spazam mu protrese telo. I onda sve utihnu.
Devojčica je sa rukom preko usta uzmakla nekoliko koraka, a potom se okrenula i
istrčala iz dvorišta pa jumula niz ulicu.
Sapunoglavi Čerč ode do stola. Sede podupirući čelo palčevima. Potom ustade i
priđe malenom noćnom stočiću sa fiokom iz koje uze papir i nalivpero. Bočica sa
mastilom je bila na istoj polici na kojoj se nalazio i otrov. Sa tim stvarima on ponovo
sede za sto. Lagano i pažljivo, uživajući u svom krasnopisu, on napisa ovakvo pismo:

Prima: Onaj koji je oplemenio ljudsku prirodu stvorivši je

Dragi Bože:
 Svrha ovog pisma je da te upoznam sa činjenicama koje su ili umakle
tvojoj pažnji, ili si izabrao da ih zanemariš.
Nekada davno živeo sam zelenkasto i mlađano na jednom od tvojih
ostrva. Ostrva iz arhipelaga u Južnom Atlantiku između Seveme i Južne
Amerike, gde leže Karipsko more i Meksički zaliv: arhipelag je podeljen na
Velike Antile, Male Antile i Bahame. Obrati pažnju, ne na Ostrvima
privetrine niti na Ostrvima zavetrine, već negde u sklopu Velikih od dvaju
Antila, naravno (iako je ovo temeljno objašnjenje možda zamorno,
neophodno mi je da ti se jasno predstavim).
E sad.
Mi, ljudi iz te kolonije, preuzeli smo za sebe najdramatičnije i
najočiglednije osobine svojih belih gospodara, što će naravno reći i najgore.
U obrazovanju identiteta svoje rase čvrsto smo se držali tih osobina koje su
bile pogodne za uživanje i zahvalne za održavanje. Posledično – nismo
postali veličanstveni, već oholi; ni plemeniti, već klasno osvešćeni; verovali
smo da je autoritet jednak okrutnom ponašanju prema podređenima, a
obrazovanje pogađanju škole. Pobrkali smo nasilje sa strašću, lenjost sa
razonodom, a nehaj pomešali sa slobodom. Podizali smo decu i gajili useve;
deca su rasla, a imanja napredovala. Naša je muškost bila određena našim
imetkom. Ženstvenost pomirljivošću. A mirisa tvojih plodova i težačkih
tvojih dana smo se užasavali.
Ovoga sam jutra, pre nego što je došla crna devojčica, plakao – za
Velmom. O, nikako naglas. Nema tog vetra koji bi poneo, trpeo, pa čak i
odbio da trpi zvuk toliko ispunjen žaljenjem. Plakao sam na svoj sopstveni
način, tiho i usamljeno – za Velmom. Moram da te upoznam sa Velmom da
bi razumeo šta sam ja danas uradio.
Ona (Velma) me je ostavila onako kako ljudi napuštaju hotelsku sobu.
Hotelska soba je mesto na kom provodiš vreme kad radiš nešto drugo.
Hotelska soba je pogodna. Ali njena pogodnost ograničena je na vreme za
koje ti je potrebna dok se nalaziš u tom nekom gradu i obavljaš taj neki
posao; gajiš nade da je udobna, ah ti je važnije da bude bezlična. Ipak, to
nije mesto na kom živiš.
Kad ti više nije potrebna, na račun korišćenja ostaviš neki novac; kažeš
’hvala, gospodine’, i kada je posao koji si imao u tom gradu gotov, napuštaš
je. Da li se iko ikad pokajao što je napustio hotelsku sobu? Da li iko ko ima
svoju kuću, ko negde ima pravu kuću, želi da ostane u njoj? Da li se iko uz
privrženost ili gađenje priseća hotelske sobe u kojoj je živeo? Možeš da
voliš ili mrziš svoj život koji si tamo proveo. Ali samu sobu? Međutim, ipak
uzimaš suvenir. Ne, o, nikako da bi poneo uspomenu na sobu. Suvenir
obeležava vreme i mesto tvog poslovanja, tvoje avanture. Šta ko može da
oseća prema hotelskoj sobi? Prema njoj se gaje onolika osećanja kolika i
ona sama oseća prema svojim stanarima.
 Tako, božanstveni, božanstvni Oče, tako je ona mene napustila; ili me
zapravo nije ni napustila, jer nikad nije ni bila prisutna.
Ti se sećaš, zar ne, od čega smo i kako stvoreni? Dozvoli mi da ti pišem
o grudima malih devojčica. Izvinjavam se zbog neprikladnosti (da li je to
to?), neuravnoteženosti ljubavi prema njima u nezgodno doba dana i na
nezgodnim mestima, kao i zbog neumesne ljubavi prema onima koje su
pripadale članovima moje porodice. Treba li da se izvinjavam i zbog ljubavi
prema strancima?
Ali to je i tvoj promašaj, Gospode. Kako i zašto si dozvolio da se to desi?
Kako to da sam uspeo da skrenem pogled sa promišljanja Tvoga tela i
posvetim se dubokom promišljanju njihovih? Pupoljci. Pupoljci na nekim
od tih mladica. Bile su pakosne, znaš, pakosne i nežne. Pakosni mali
pupoljci koji prkose dodiru. A savitljive su kao gumice. Samo agresivne.
Izazivaju me da ih dodirnem. Zahtevaju od mene da ih dodirnem. Nimalo
stidljive, ko što bi pretpostavio. Štrče ka meni, o da, ka meni. Curice ravnih,
tek nabubrelih grudi. Jesi li ih ikad video, Gospode? Mislim, zaista video?
Ne može čovek da ih vidi, a da ih ne zavoli. Ti koji si ih stvorio mora da si
ih smatrao divnom idejom – koliko li je tek onda ljupka manifestacija te
ideje. Nisam mogao, kao što ti već znaš, da zadržim ruke i usta k sebi,
podalje od njih. Slatko-slane. Poput nedozrelih jagoda prelivenih blago
slanim znojem višednevnog trčanja, višečasovnog cupkanja, đipanja i
skakutanja.
Ljubav prema njima – njihovom ukusu, pojavi i osetu – nije bila prost
dekadentni ljudski porok; za mene su one bile Nešto Čime Se Bavim
Umesto. Umesto Tate, umesto Mantije, umesto Velme, i ja sam izabrao da
ih se ne odreknem. Ali nisam išao u crkvu. Makar to nisam radio. A šta
jesam radio? Govorio sam ljudima da znam sve o Tebi. Da sam primio dar
Tvojih moći. Nije to bila potpuna laž; ali bila je to potpuna laž. Nije
trebalo, priznajem, nije trebalo da uzimam njihov novac u zamenu za dobro
skrojene, dobro plasirane i dobro oprobane laži. Međutim, znaj da sam
mrzeo to što radim. Ni u jednom trenu nisam uživao ni u tim lažima ni u
tom novcu.
Ali uzmi u obzir: Ženu koja napušta hotelsku sobu.
Uzmi u obzir: Zeleno, popodnevno vreme arhipelaga.
Uzmi u obzir: Njihove oči pune nade koje nadmašuju samo njihove
napupele grudi.
Uzmi u obzir: Kako mi je bilo neophodno nekakvo komotno zlo kako bih
sprečio sebe da saznam znanje sa kojim ne mogu da se nosim.
Uzmi u obzir: Kako sam mrzeo i prezirao novac.
I sada, uzmi u obzir: Ne na osnovu mojih časnih zasluga, već na osnovu
moje samilosti, malu crnu devojčicu koja je danas zalutala kod mene. Reci
mi, Gospode, kako si dozvolio da ta curica toliko dugo bude tako sama da
na kraju pronađe mene? Kako si mogao? Sažaljevam te, Gospode. I baš
zato što te sažaljevam sam morao da radim Tvoj posao umesto Tebe.
Znaš li zašto je došla? Zbog plavih očiju. Nove, plave oči, tako je rekla.
Kao da kupuje cipele. „Daćete mi par novih, plavih očiju.“ Mora da ih je
dugo tražila od tebe, a ti joj nisi odgovarao. (Navika, mogao sam to da joj
kažem, davno stečena navika prekršena za Jova – ali nikad više.) Došla je
da ih traži od mene. Imala je jednu od mojih posetnica. (Posetnica je
priložena.) Uzgred, dodao sam ime Mika – Elihju Mika Vitkomb. Ali me
zovu Sapunoglavi Čerč. Ne sećam se ni kako ni zašto sam stekao to ime.
Šta čini jedno ime adekvatnijim za neku osobu od bilo kog drugog? Da li je
ime onda ono pravo? I da li je osoba ono što joj ime kaže? Da li je to razlog
što nisi želeo da odgovoriš na najprostije i najbezazlenije pitanje koje ti je
postavio Mojsije: „Kako ti je ime?“ Rekao si mu: „Ja sam Onaj što jeste.“
Kao Popaj? Taj sam koji sam? Bilo te je strah, zar ne, da mu daš svoje ime?
Uplašio si se da će saznati tvoje ime i da će time i tebe upoznati? Da te se
onda neće plašiti? Ne brini. Nemam nameru da te vređam. Razumem. Bio
sam i ja loš čovek, ali i nesrećan čovek. Međutim, jednog dana ja ću umreti.
Uvek sam bio tako dobar. Zašto ja moram da umrem? Male devojčice. Male
devojčice su jedina stvar koja će mi nedostajati. Kad sam dodirivao njihove
čvrste male sisice i grickao ih – samo malo – znaš li da sam osećao da se
ponašam prijateljski? Nisam ja želeo da ih ljubim u usta, ili da ih vodim u
svoj krevet, ili da dete uzmem za svoju malu nevestu. Osećao sam se
razigrano i drugarski. Ne kao što piše u novinama. Ne kao što ljudi šapuću.
I njima uopšte nije smetalo. Uopšte. Sećaš li se kako su se mnoge vraćale
kod mene? Niko nije ni pokušao to da razume. Da sam ih povređivao, da li
bi se vraćale? Dorin i Mali Šećer su dolazile zajedno. Davao sam im
slatkiše i novac, i one bi jele sladoled raširenih nogu dok bih se ja igrao sa
njima. Kao da smo na nekakvoj zabavi. I nije bilo nikakvih svinjarija,
nikakvih gadosti, nije bilo ni smrada ni stenjanja – samo laki beli smeh
kojim smo se smejali i devojčice i ja. I nije bilo pogleda – dugog i čudnog
pogleda – dugog i čudnog Velimnog pogleda nakon svega. Nije bilo onog
pogleda od kog se posle osećaš pogano. Od kog želiš da umreš. Sa
devojčicama je sve čisto, ispravno i drugarski.
Moraš to da shvatiš, Gospode. Rekao si: „Pustite decu, neka dođu k
meni, i ne naškodite im.“ Jesi li zaboravio? Jesi li zaboravio na decu? Jesi.
Zaboravio si. Ostavio si ih u oskudici, da sede pokraj puta, da plaču pored
svojih mrtvih majki. Viđao sam ugljenisanu decu, šepavu decu, obogaljenu
decu. Zaboravio si, Gospode. Zaboravio si kako i kad da budeš Bog.
Zato sam ja onoj devojčici promenio oči i nisam je ni pipnuo; nisam je ni
prstom taknuo. Ali dao sam joj plave oči koje je toliko želela. Ne iz
zadovoljstva i ne za novac. Učinio sam ono što ti nisi, nisi mogao, nisi hteo:
 pogledao sam tu ružnu, malu devojčicu i zavoleo je. Izigrao sam te. I kakva
je to bila predstava!
Ja, ja sam napravio čudo. Dao sam joj te oči. Dao sam joj plavo i plavo,
dva plava oka. Kobaltnoplava. Jedan njen pramen pravo sa tvog neba. Niko
dugi neće zapaziti njene plave oči. Ali ona hoće. I zato će živeti srećno do
kraja života. Ja, ja sam našao za shodno i ispravno da to uradim.
Sada si ljubomoran. Ljubomoran si na mene.
Vidiš? I ja sam uspeo da stvorim. Ne tako iskonski, kao ti, ali stvaranje je
plahovito vino, više za degustatora nego za vinara.
Natopivši se, takoreći, nektarom, više se ne plašim ni Tebe, ni Smrti, pa
čak ni Života, a sve je u redu i sa Velmom; i sve je u redu sa Tatom; i sve je
u redu sa Velikim i Malim Antilima. Sasvim u redu. Sasvim.
Srdačan pozdrav, ostajem,
Tvoj,
Elihju Mika Vitkomb

Sapunoglavi Čerč presavi tabak hartije na tri jednaka dela i gurnu ga u kovertu. Iako nije
imao pečat, čeznuo je za pečatnim voskom. On izvuče kutiju od cigara ispod kreveta i
poče da pretura po njoj. Tu su se nalazile neke od njemu najdragocenijih stvari: komadić
žada koji je ispao iz nečijeg dugmeta za manžetnu u jednom čikaškom hotelu; zlatni
medaljon u obliku slova Y na kom je bio pričvršćen komad korala, koji je pripadao
njegovoj majci koju nikad nije ni upoznao; četiri velike šnale za kosu koje je Velma
ostavila na obodu lavaboa u toaletu; svetloplava rebrasta traka sa glave jedne devojčice
po imenu Dragi Kamen; pocrnela slavina sa zatvorskog lavaboa jedne ćelije u
Sinsinatiju; dva klikera koja je pronašao pod klupom u Morningsajd parku jednog jako
lepog prolećnog dana; jedan „Laki hart“ katalog koji je još uvek mirisao na smeđi orah,
moka puder za lice i pomada od limuna. Od svih tih stvari je zaboravio šta je počeo da
traži. Trud koji je uložio da se priseti ga je ophrvao; počelo je da mu zuji u glavi i
preplavio ga je talas umora. On zatvori kutiju, uvuče se u postelju i skliznu u
alabasterski san iz kog nije mogao da čuje sitno kevtanje jedne starice koja je izašla iz
svoje prodavnice sa slatkišima i pronašla nepomičnu lešinu psa zvanog Bob.
LETO
Treba samo da probijem čvrstinu jagode i ugledaću leto – njegovo prašnjavo i preteče
nebo. Za mene je ono oduvek bilo doba oluja. Sasušeni dani i lepljive noći su u mojoj
glavi nerazdvojivi, ali oluje, iznenadne i silovite oluje su me plašile, ali i tolile moju žeđ.
Međutim, moje su uspomene nesigurne; sećam se letnje oluje u gradiću gde smo živeli, a
zamišljam leto koje je moja majka doživela 1929. godine. Te godine se, kaže ona, desio
tornado koji je oduvao polovinu južnog Lorejna. Njena se leta mešaju sa mojima. Kad
zagrizem jagodu i prisetim se oluja, iskrsne mi njen lik. Vitka, mlada devojčica u
haljinici od ružičastog krepa. Jedna ruka joj je na kuku; druga visi oko njene butine – i
čeka. Vetar je ođiže visoko iznad kuća, ali ona je još uvek u istom položaju, sa rukom na
kuku. Smeje se. Očekivanje i obećanje u njenoj obešenoj ruci ne jenjavaju pred
nevremenom. Tokom letnjeg tornada 1929. godine, ruka moje majke je neusaglašena.
Ona je snažna, smeši se i opuštena je dok se svet oko nje raspada. Toliko o uspomenama.
Javne činjenice postaju lična stvarnost, a godišnja doba jednog gradića na Srednjem
zapadu postaju Mojre naših malih života.
Leto je već bilo nabujalo kada smo Frida i ja dobile semenke. Još od aprila smo
čekale da stigne magična pošiljka u kojoj su se nalazili paketići sa semenkama koje smo
nameravale da prodajemo za po pet centi i tako steknemo mogućnost da kupimo novi
bicikl. Mi smo u to verovale i provodile smo veći deo svakog dana marširajući po gradu
kako bismo ih prodale. Iako nas je Mama ograničila na kuće ljudi koje je poznavala i
krajeve grada koji su nam bili poznati, mi smo kucale na sva vrata i uletale i izletale iz
svake kuće koja bi nam otvorila vrata. Među njima je bilo dvanaestosobnih kuća gde je
živelo isto toliko porodica i koje su smrdele na masnoću i mokraću; malih, drvenih
četvorosobnih kuća zašuškanih među žbunje kraj pruge; stanova na spratovima –
apartmana iznad ribarnica, mesara, prodavnica nameštaja, krčmi, restorana; urednih
kuća od cigle sa cvetnim tepisima i staklenim činijama talasastih oboda.
Tokom tog leta prodavanja semena razmišljale smo o novcu, o semenu, i samo sa
pola uha slušale o čemu ljudi pričaju. U kuće ljudi koje smo poznavale smo bivale
pozivane da uđemo i sednemo, i bivale smo poslužene rashlađenom vođom ili
limunadom; i dok smo tako sedele i osvežavale se, ljudi su nastavljali svoje razgovore ili
se vraćali svojim obavezama. Malo po malo, počele smo da sklapamo priču, tajnu,
užasnu, groznu priču. I nakon samo dva ili tri tako ovlaš uhvaćena razgovora shvatile
smo da je to priča o Pekoli. Propisno raspoređeni, delovi razgovora su tekli ovako:
„Jesil čula za onu malu?“
„Šta? Trudna?“
 „Jest. Al pogodi s kim?“
„S kim? Ne znam ti ja sve te starmale klince.“
„U tome i jes stvar. Nije to nikaki starmali klinac. Priča se da je Čoli.“
„Čoli? Njen tata?“
„Aha.“
„Gospode. Smiluj se. Ta prljava crnčuga.“
„Jel se sećaš kad je onda teo da ih sve zapali? E još tad sam znala da je sto posto
lud.“
„A šta će ona sad da radi? Mama?“
„Ko i dosad, valjda. On je šmugno.“
„Okrug neće da dozvoli da zadrži bebu, jelda?“
„Ne znam.“
„Nikoji od ti Bridlava ionako nije sav svoj. Taj dečko svaki minut ode nekud, a i
mala je oduvek bila glupava.“
„Niko ništa o njima ni ne zna. Ni otkuda su ni ništa. Men se čini da oni i nemaju
nikog.“
„Šta misliš što li je uradio tako nešto?“
„Pojma nemam. Prosto je taki.“
„Valjda će da je izvade iz škole.“
„Valjda će. I ona je kriva, sigurno.“
„Ma daj. Nema ni dvanes godina, tako nešto.“
„Jest. Al nikad se ne zna. Kako to da se nije branila?“
„Možda i jeste.“
„Jel? Nikad se ne zna.“
„Beba verovatno neće ni preživeti. Kažu da ju je mama tako prebila da ima sreće
što je ona sama živa ostala.“
„Sreća njena ako joj ne preživi. To bi bio najružniji živi stvor.“
„Bio bi sto posto. Zakon treba da uvedu: dvoje ružni ljudi ne bi smeli tako da se
uparu i prave još ružnije. Bolje pod zemlju.“
„Ne bi ja tu brinula puno. Biće čudo ako preživi.“
Naše je zaprepašćenje bilo kratkog daha, jer je umesto njega nastupila neka čudna
vrsta defanzivnog stida; bilo nas je sramota u Pekolino ime, bolelo nas je to što joj se
desilo i, konačno, prosto smo je sažaljevale. Ta naša tuga je razvejala i poslednju misao
o novom biciklu. I verujem da je naša tuga bila utom jača što je naizgled niko drugi nije
delio. Ta priča je druge ljude zgražavala, zabavljala, šokirala, vređala, pa čak i
uzbuđivala. Međutim, mi smo čekale da neko kaže ’jadna mala devojčica’, ili jadno
dete’, ali na mestu gde je trebalo da se pojave te reći nailazile smo samo na odmahivanje
glavom. Tražile smo oči nabrane brigom, ali pronašle samo zastore.
Ja sam razmišljala o toj bebi kojoj su svi želeli smrt i mogla sam jasno da je vidim.
Bila je na mračnom i vlažnom mestu, glave obavijene velikim kolutovima vune i na licu
su joj, kao petoparci, sijala dva blistava crna oka, naborani nosić, napućene usne, a njena
svilena, živa crna koža je disala. Nije bilo sintetičkih, žutih šiški iznad mramornoplavih
očiju, prćastog nosa, ni blago povijenih usana. Veća čak i od moje sklonosti ka Pekoli
bila je potreba da neko poželi da ta crna beba živi – makar samo kao kontrast toj
univerzalnoj ljubavi prema lutkama belih beba, lutkama sa likom Širli Tempi ili Morin
Pil. Frida mora da je osećala isto što i ja. Mi nismo razmišljale o činjenici da Pekola nije
bila udata; mnoge su devojke neudate rađale decu. I nismo se zadržavale na činjenici da
je bebin otac takođe i Pekolin otac; proces u kom je muškarac zadužen za pravljenje
bebe je za nas bio potpuno nejasan – makar je poznavala svog oca. Razmišljale smo
samo o toj sveprožimajućoj mržnji prema još nerođenom detetu. Setile smo se kako je
gospođa Bridlav klepila Pekolu i brisala ružičaste suze smrznute bebe-lutke koja je
zvučala kao vrata našeg lednjaka. Setile smo se iskolačenih očiju dece iz škole pod
budnim okom Smorin Pih i istih tih očiju iste te dece kad su posmatrale Pekolu. Ili se
možda nismo sećale; prosto smo znale. Oduvek smo same branile sebe od svega i
svačega, sav govor smatrale šifrom koju treba da razbijemo, a sve gestove podvrgavale
temeljnoj analizi; postale smo tvrdoglave, prepredene i ohole. Niko nije obraćao pažnju
na nas, pa smo se same dobro starale o sebi. Nismo bile svesne sopstve – nih limita – bar
ne u tom trenutku. Naš jedini hendikep bila je naša veličina; ljudi su nam naređivali jer
su bili veći i jači od nas. Tako smo sa verom u sebe, pojačanom sažaljenjem i ponosom,
odlučile da preinačimo tok događaja i promenimo jedan ljudski život.
„Frida, šta ćemo da radimo?“
„Šta možemo? Gđica Džonson je rekla da će biti čudo ako preživi.“
„Pa daj da napravimo čudo.“
„Ajde, al kako?“
„Možda molitvom.“
„To nije dovoljno. Sećaš se šta je bilo prošli put s pticom?“
„Nije to isto. Ona je bila polumrtva kad smo je našle.“
„Nebitno, i dalje mislim da ovaj put moramo da uradimo nešto baš ozbiljno.“
„Ajde da Ga zamolimo da pusti Pekolinu bebu da preživi i da obećamo da ćemo
biti dobre ceo mesec.“
„U redu. Al bolje prvo da se odreknemo nečega da bi On znao da smo ovaj put
stvarno ozbiljne.“
„Čega? Pa mi ništa nemamo. Ništa osim para od semenki, dva dolara.“
„Možda to. Ili znaš šta? Da se odreknemo bicikla. Da zakopamo pare i… zasadimo
semenke.“
„Sve pare?“
„Klaudija, jel oćeš ii nećeš?“
„Dobro. Samo sam mislila… Dobro.“
„Ovaj put moramo to da uradimo kako treba. Pare ćemo da zakopamo tamo kod
njene kuće da se ne predomislimo i iskopamo ih, a semenke ćemo da zasadimo ovde iza
naše kuće, da bismo mogle da ih nadgledamo. A kad proklijaju, znaćemo da je sve u
redu. Važi?“
„Važi. Al ovaj put ću ja da pevam. A ti reci čarobne reči.“
 VIDIDOLAZIDRUGONĆESEIGRATI
SADŽEJNIGRAĆESEDOBREIGRE
IGRAJSEDŽEJNIGRAJSE

Koliko li ćeš puta u jednom jedinom minutu pogledati u tu staru stvar?

Nisam pogledala odavno.
E baš jesi…
Pa šta? Ako mi se gleda ja ću da gledam.
Nisam rekla da ne gledaš. Samo ne znam što moraš da pogledaš svaki tren. Neće
one nikuda.
Znam. Samo volim da gledam.
Plašiš se da će otići?
Naravno da ne. Kako da odu?
Prošle su otišle.
Nisu one otišle. Promenile su se.
Otišle, promenile se. Kakva je razlika?
Ogromna. Gosn Sapunoglavi je rekao da će trajati zauvek.
Za vijek i vjekov, amin?
Da, ako baš moraš da znaš.
Ne moraš da se praviš pametna kad pričaš sa mnom.
Ne pravim se. Ti si prva počela.
Ja bih samo volela da radimo nešto drugo osim što gledamo u to ogledalo.
Ti si samo ljubomorna.
Nisam.
Jesi. Volela bi da ih i ti imaš.
Ha. Šta bih ja radila sa plavim očima?
Ništa posebno.
Ako ćeš da budeš takva, možda je bolje da ja odem sama.
Ne. Nemoj da ideš. Šta bi ti da radiš?
Mogle bismo napolje da se igramo.
Ali prevruće je.
Ponesi svoje staro ogledalo ako hoćeš. Stavi ga u džep i onda možeš da se ogledaš
duž cele ulice.
Čoveče! Nikad ne bi rekla da ti možeš da budeš tako ljubomorna.
Ma daj!
Jesi.
 Šta jesam?
Ljubomorna.
U redu. Ljubomorna sam.
Vidiš. Rekla sam ti.
Ne. Ja sam tebi rekla.
Jesu li stvarno lepe?
Jesu. Vrlo lepe.
Samo ’vrlo lepe’?
Zaista potpuno sasvim lepe.
Zaista potpuno plavetno lepe?
O, Bože. Poludela si.
Nisam!
Nisam tako mislila.
Nego šta si onda mislila?
Hajmo. Ovde je prevruće.
Čekaj malo. Ne znam de su mi cipele.
Evo ih.
O. Hvala.
Ponela ogledalo?
Da draga…
Pa hajmo onda… Jao!
Šta je bilo?
Sunce je prejako. Bole me oči.
Mene ne bole. Ja čak i ne trepćem. Vidi. Mogu da gledam pravo u sunce.
Nemoj to da radiš.
Što da ne? Ne boli me. Ne moram čak ni da trepćem.
Ipak ti trepći. Kad tako piljiš u sunce, čudno se osećam.
Kako čudno?
Ne znam.
Ma znaš. Kako čudno?
Rekoh ti da ne znam.
A zašto me ne pogledaš kad to kažeš? Izgledaš posramljeno kao gospođa Bridlav.
Tebi gospođa Bridlav izgleda posramljeno?
Da. Sada da. Otkako sam nabavila plave oči, ona uvek skreće pogled sa mene.
Misliš da je i ona ljubomorna?
Moguće. Stvarno su lepe, znaš.
Znam. Stvarno je uradio dobar poso. Svi su ljubomorni. Koga god da pogledam, on
skreće pogled.
Jel ti zbog toga niko nije rekao koliko su lepe?
Sigurno. Zamisli. Nekome se desi takvo nešto, a baš niko, niko ne kaže ništa o
tome? Svi se pretvaraju da ih ne vide. Zar to nije čudno? …Rekoh, zar to nije čudno?
Da.
 Samo si mi ti rekla koliko su lepe.
Da.
Ti si baš prava drugarica. Izvini što sam te ranije začikavala. Mislim, što sam rekla
da si ljubomorna, i sve.
U redu je.
Ne. Stvarno. Ti si mi najbolja drugarica. Kako to da se ranije nismo znale?
Ranije ti nisam bila potrebna.
Potrebna?
Mislim… ranije si bila tako nesrećna. Valjda me nisi ni primećivala.
U pravu si, valjda. A bila sam tako usamljena. A ti si sve vreme bila tu. Odmah tu
pred očima.
Ne, dušo. Odmah tu iza očiju.
Molim?
Šta kaže Morin na tvoje oči?
Ne kaže ništa. Jel tebi rekla nešto?
Ne. Ništa.
A jel se tebi sviđa Morin?
Oh. U redu je ona. Za polubelu devojčicu, to jest.
Znam šta oćeš da kažeš. Al da li bi volela da ti ona bude drugarica? Mislim, jel bi
volela da se družiš s njom i tako to?
Ne.
Ni ja. Al stvarno jeste popularna.
Ko još želi da bude popularan?
Ja ne.
Ni ja.
Ali ti ionako ne bi mogla da budeš popularna. Ti čak ni u školu ne ideš.
Ne ideš ni ti.
Znam. Al išla sam.
A što više ne ideš?
Nisu mi dali.
Ko ti nije dao?
Ne znam. Al onaj prvi dan kad sam otišla u školu sa plavim očima. E, sledećeg
dana su pozvali gospođu Bridlav da dođe. I sad više ne idem. Al baš me briga.
Nije te briga?
Nije. Svi su oni puni predrasuda, to je to.
Da, stvarno jesu puni predrasuda.
Imaju predrasude samo zato što imam plave oči, plavlje od njihovih.
To je istina.
Jesu plavlje, zar ne?
O, da. Mnogo plavlje.
Plavlje od Džoaninih?
Mnogo plavlje od Džoaninih.
 Plavlje i od Mičeleninih?
Mnogo plavlje od Mičeleninih.
Tako sam i mislila. Jel ti Mičelena rekla nešto o mojim očima?
Ne. Ništa.
A ti njoj?
Ne.
Kako to?
Kako šta?
Kako to da ti ni sa kim ne pričaš?
Pričam s tobom.
Osim mene.
Ne sviđa mi se niko osim tebe.
A de ti živiš?
Već sam ti to jednom rekla.
A kako se zove tvoja majka?
A što ti mene toliko gnjaviš?
Samo se pitam. Ne pričaš ni sa kim. Ne ideš u školu. I niko ne priča sa tobom.
Otkud ti znaš da niko ne priča sa mnom?
Ne pričaju. Kad si sa mnom u kući čak ni gospođa Bridlav ti nikad ne kaže ništa.
Nikad. Ponekad se pitam vidi li te ona uopšte.
Što me ne bi videla?
Ne znam. Ponekad prođe skoro pa kroz tebe.
Možda se ne oseća dobro otkako nema Čolija.
E, da. Mora da si u pravu.
Verovatno joj nedostaje.
Ne znam zašto bi. On se samo napijao i tukao je.
Pa znaš kakvi su odrasli.
Da. Ne. Kakvi su?
Pa verovatno ga je svejedno volela.
NJEGA?
Pa da. Što da ne? U svakom slučaju, volela, ne volela, stvarno mu je često
dopuštala da joj radi ono.
Ništa to ne znači.
Kako znaš?
Videla sam ih često. Njoj se nije sviđalo.
Pa zašto mu je onda dopuštala da joj to radi?
Zato što ju je terao.
Kako neko može da te natera da radiš tako nešto?
Lako.
Stvarno? Koliko lako?
Samo te natera, i to je to.
U pravu si, šta znam. A Čoli je i mogao svakoga da natera da uradi šta on hoće.
Nije mogao.
Naterao je tebe, zar ne?
Umukni!
Samo sam se šalila.
Umukni!
Dobro, dobro.
Samo je pokušao, vidiš? Ništa nije uradio. Čuješ li me?
Evo, ćutim.
Bolje bi ti bilo. Ne sviđa mi se kuda to vodi.
Pa rekla sam da ću da ćutim.
Ti uvek pričaš neke poganštine. Ko ti je to uopšte rekao?
Zaboravila sam.
Semi?
Ne. Ti si.
Nisam.
Jesi. Rekla si da je pokušao kad si spavala na kauču.
Eto vidiš! Ti uopšte nemaš pojma o čemu pričaš. To je bilo kad sam prala sudove.
A, da. Sudove.
Sama. U kuhinji.
E, pa drago mi je da tebe nije naterao.
Da.
Jel nije?
Šta nije?
Te naterao.
I posle ja luda.
Ja sam, izgleda.
Nego šta si.
Ipak…
Dobro. Nastavi. Ipak šta?
Pitam se kako bi bilo.
Užasno.
Stvarno?
Da. Užasno.
Pa zašto onda nisi rekla gospođi Bridlav?
Jesam joj rekla!
Ne mislim na prvi put Mislim na drugi put, kad si spavala na kauču.
Nisam spavala! Čitala sam!
Ne moraš da vićeš.
Ništa ti ne kapiraš, jel da? Nije mi čak ni poverovala kad sam joj rekla.
I zato joj nisi rekla drugi put?
Ne bi mi ni tad poverovala.
U pravu si. Što da joj kažeš kad ti ne bi poverovala.
 To i pokušavam da utuvim u tu tvoju tvrdu glavu.
Dobro, sad razumem. Otprilike.
Kako to misliš otprilike?
Danas si baš nešto loše raspoložena.
Nije nego ti stalno govoriš neke pakosne i prefrigane stvari. Zar mi nismo
drugarice?
Jesmo. Jesmo.
Mani me onda Čolija.
Dobro.
O njemu ionako nema šta više da se kaže. Ionako je otišao.
Da. Daleko mu lepa kuća.
Da. Daleko mu lepa kuća.
I Semi je otišao.
I Semi je otišao.
I nema svrhe više pričati o njemu. Odnosno, njima.
Nema. Nema nikakve svrhe.
S tim smo završili.
Da.
I više ne moraš da se plašiš da će Čoli da te napada.
Ne.
To je bilo užasno, zar ne?
Da.
I drugi put?
Da.
Stvarno? I drugi put?
Ostavi me na miru! Bolje ti je da me ostaviš.
Umeš li ti uopšte da se šališ? Samo te zafrkavam.
Ne volim da pričam o poganim stvarima.
Ni ja. Hajde da pričamo o nečemu drugom.
O čemu? O čemu ćemo da pričamo?
Pa, o tvojim očima, dabome.
O, da. Moje oči. Moje plave oči. Daj da ih vidim ponovo.
Vidiš kako su lepe.
Da. Svaki put kad ih pogledam su sve lepše.
Ja lepše nikad nisam videla.
Stvarno?
O, da.
Lepše i od neba?
O, da. Mnogo lepše od neba.
Lepše od Alisinih i Džerijevih očiju iz priče?
O, da. Mnogo lepše od Alisinih i Džerijevih očiju iz priče.
I lepše od Džoaninih?
 O, da. I plavlje, isto.
Plavlje od Mičeleninih?
Da.
Jesi li sigurna?
Naravno da sam sigurna.
Ne zvučiš mi baš sigurno…
E, pa jesam sigurna. Osim…
Osim šta?
Ma ništa. Samo sam se setila jedne gospođe koju sam videla juče. Njene oči su bile
baš plave. Ali ne. Nisu bile plavlje od tvojih.
Jesi li sigurna?
Da. Sad ih se sećam. Tvoje su plavlje.
Drago mi je.
I meni. Baš bi bilo bezveze da ovde negde u blizini postoji neko sa plavljim očima
od tvojih. Ali sigurno ne postoji. Bar ne ovde negde u blizini.
Ali ti to ne znaš, jelda? Nisi mogla sve da proveriš, jelda?
Da. Nisam.
Znači mogao bi da postoji, jelda?
Teško.
Ali možda. Možda. Rekla si ’ovde negde’. ’Ovde negde’ verovatno niko i nema
plavlje oči. A šta ćemo sa negde druge? Čak i ako su moje oči plavlje od Džoaninih i
plavlje od Mičeleninih i plavlje od očiju one gospođe koju si videla, šta ako čak tamo
negde drugde postoji neko sa očima plavljim od mojih?
Ne lupaj gluposti.
Pa mogao bi. Zar ne?
Teško.
Ali pretpostavimo. Pretpostavimo negde baš daleko. U Sinsinatiju, recimo, postoji
neko čije su oči plavlje od mojih? Recimo da ima dvoje ljudi sa plavljim očima?
Pa šta? Tražila si plave oči. Dobila si plave oči.
Trebalo je da ih napravi još plavlje.
Ko?
Gosn Sapunoglavi.
Jesi li mu rekla koju tačno plavu boju želiš?
Ne. Zaboravila sam.
O. Pa dobro.
Pogledaj. Pogledaj tamo. Onu devojčicu. Pogledaj joj oči. Jesu li plavlje od mojih?
Ne, mislim da nisu.
Jesi li dobro pogledala?
Da.
Evo dolazi neko drugi. Pogledaj njegove. Vidi jesu li plavlje. Prestani da se
izmotavaš. Ne mogu sad svima da zagledam u oči. I ne moraš.
Ne, ne moram.
 Molim te. Ako postoji neko čije su oči plavlje od mojih, onda možda postoji i neko
sa najplavljim očima. Najplavljim očima na celom svetu.
E pa šteta, jelda?
Molim te pomozi mi da vidim.
Ne.
A šta ako moje oči nisu dovoljno plave?
Dovoljno plave za šta?
Dovoljno plave za… Ne znam. Dovoljno plave za nešto. Dovoljno plave… za tebe!
Neću više da se igram sa tobom.
O. Ne ostavljaj me.
Da. Hoću.
Zašto? Jesi li ljuta na mene?
Da.
Zato što moje oči nisu dovoljno plave? Zato što nemam najplavlje oči?
Ne. Zato što se izmotavaš.
Ne idi. Ne ostavljaj me. Oćeš li se vratiti ako ih nabavim?
Nabaviš šta?
Najplavlje oči. Oćeš li onda da se vratiš?
Naravno da hoću. Ionako idem samo na kratko.
Obećavaš?
Naravno. Vratiću se. Pred same tvoje oči.

I tako i bi.
Mala crna devojčica žudi za plavim očima male bele devojčice, a od užasa u srži
njene žudnje veće je samo zlo njenog ispunjenja.
Viđale smo je povremeno. Frida i ja. Nakon što je beba došla prerano i umrla.
Nakon svih glasina i sporih odmahivanja glavom. Bila je tako tužan prizor. Odrasli ljudi
su skretali pogled; deca su joj se, osim onih koji su se plašili, smejala u lice.
Bila je potpuno upropašćena. Provodila je dane, svoje puzavičje, smolaste dane,
šetajući gore i dole, i gore i dole, glavom prateći ritam bubnjara koji je bio tako daleko
da je samo ona mogla da ga čuje. Povjenih laktova, šaka na ramenima, vitlala je rukama
kao neka ptica u večitom, groteskno uzaludnom pokušaju da poleti. Krilato, ali
prizemljeno stvorenje mlatilo je po vazduhu nadajući se plavom ambisu koji nikada neće
moći da dosegne – čak ni da ugleda – ali koji je ispunjavao doline njegovog uma.
Pokušavale smo da je vidimo a da ne pogledamo u nju, i nikada, nikada joj nismo
prilazile. Ne zbog njenog stanja, i nije nam bila ni odbojna, niti smo je se plašile, već
zato što smo je bile izneverile. Naše cveće nije nikad proklijalo. Bila sam ubeđena da je
Frida bila u pravu, da sam ga zasadila preduboko. Kako sam mogla da budem tako
aljkava? I tako smo izbegavale Pekolu Bridlav – zauvek.
I godine su se slagale kao džepne maramice. Semi je već odavno napustio grad;
Čoli je umro u radnom kampu; gospođa Bridlav i dalje radi po kućama. A Pekola je
negde u onoj maloj smeđoj kući na obodu grada u koju su se njena majka i ona preselile,
i tamo se s vremena na vreme i dan-danas može videti. Ptičji pokreti su se izlizali do
prostog kljucanja i čerupanja među starim gumama i suncokretima, među bocama od
„kole“ i cvetovima mlečike, negde između sveg onog silnog otpada i lepote sveta – što
je i sama bila. Mi smo sve naše otpatke istovarali na nju, a ona ih je upijala. A svu svoju
lepotu, koja je isprva bila samo njena, poklonila je nama. Svi mi – svi koji smo je znali –
osećali smo se tako dobro kad bismo istresli svu svoju štroku na nju. Bili smo tako lepi
kad smo se postavljali nasuprot njenoj ružnoći. Njena nas je jednostavnost ukrašavala,
njena krivica osveštavala, od njene smo patnje blistali od zdravlja, a od njene
nezgrapnosti mislili da imamo smisao za humor. Od njene neartikulisanosti poverovali
smo da smo elokventni. Njeno je siromaštvo održavalo našu darežljivost. Čak smo i
njeno sanjarenje umeli da iskoristimo – da utišamo sopstvene košmare. A ona nam je sve
to dopuštala, i time zaradila naš prezir. Na njoj smo oštrili svoj ego, pojačavali svoj
karakter njenim slabostima i zevali usred fantazije o sopstvenoj snazi.
A to jeste bila fantazija, jer mi nismo bili jaki, samo agresivni; nismo bili slobodni,
već smo imali dozvolu; nismo bili samilosni, bili smo učtivi; ne dobri, već dobro
vaspitani. Udvarali smo se smrti da bismo se nazivali hrabrima, a od života se krili kao
lopovi. Mešali smo ispravnu gramatiku sa inteligencijom; menjali smo navike kako
bismo simulirali zrelost; laži smo izvrtali i nazivali ih istinom, pronalazeći u drugačijem
rasporedu starih ideja Otkrovenje i reč Božiju.
Ona je, međutim, zakoračila u ludilo – ludilo koje ju je od nas štitilo prosto zato što
nam je na kraju dosadilo.
O, neki od nas su je ’voleli’. Mažino Linija. I Čoli ju je voleo. Sigurna sam da jeste.
Bilo kako bilo, on je bio taj koji ju je dovoljno voleo da je dodirne, da je obujmi, da joj
da neki deo sebe. Međutim, njegov je dodir bio fatalan, a to što joj je dao je kalup njene
agonije ispunilo smrću. Ljubav je dobra koliko i onaj koji voli. Rđavi ljudi rđavo i vole,
nasilni nasilno, slabi vole slabo, glupi glupo, ali ljubav slobodnog čoveka nikad nije
bezbedna. Ljubljeni ne dobija ništa. Samo ljubavnik uživa u daru ljubavi. Ljubljeni je
lišen, neutralizovan, smrznut u plamenu unutrašnjeg oka ljubavnika.

I sad kad je vidim kako kopa po đubretu – šta traži? Onu stvar koju smo ubili? Ja pričam
kako nisam zasadila semenke preduboko, kako je to bila krivica samog tla, zemljišta,
našeg grada. Sada sam čak spremna da pomislim kako se te godine čitava zemlja urotila
protiv nevena. Ova podloga nije dobra za određenu vrstu cveća. Neke semenke ona neće
negovati, neko voće neće na njoj rasti, kada zemljište ubija po sopstvenoj volji, mi na to
prećutno pristajemo i kažemo da žrtva nije ni imala pravo na život. Nismo u pravu,
naravno, ali to više nije bitno. Prekasno je. Makar tu, na obodu mog grada, među
smećem i suncokretima moga grada, previše, previše, previše je kasno.