На прлошлом часу говорили о односу народне епске песме и драме и показали смо да је у домену

транспоновања мотива из круга народних песама о женидби јунака показао свој однос према
народној традицији. Он је у нашу народну поезију веровао као грци у хомера и све оно што
привлачи пажњу је старогрчки потенцијал и зато је то њему интересантно. Песма има екслузивно
место о кругу песама о женидби јунака, а оно што је костића привукло није у сиженјном смислу
неколико елемената који би били подстицајни за драмско уобличење већ је питање лепоте. Није
доминантни на начин на који је присутно у самој драми. У самој драми је питање стављено под
знак питања зато што се по неписаном драматуршком правилу лазе костића главни јунак појављује
први пут у другом чину. Цео први чин протиче без главног јунакаи то је костићева особеност. О
лепоти јунака се говори онда када лепота нестане и то је моменат који је битно различит од онога
што доноси предање и народна епска песма. У драми је приказао моменат када лепоте нестане.
Време максимове лепоте је време пре почетка дрмае у том смислу су два догађаја кључна. Први је
сусрет анђелије и максима а други је убиство које максим чини у самоодбрани у тренутку када
анђелијин брат долази у анђелијине одаје и бори се са максимом мислећи да се бори са
филетиним љубавником по ноћи. Марко не зна да је анђелија управо та девојка која ће бити
његова супруга. Свака трагичка грешка се дешава као последица неспоразума. У драми која је
романтичарска трагедија и ако бисмо је везали за друге типологије могли бисмо рећи да је
трагедија судбине, али ми аргументне извлачимо из статуса који лепота има, а ако је трагедија
карактера онда се то ради у односу који јунак има. Лепота постаје меродавна за трагички
потенцијал не зато што је рпевелика па је као таква кажњена већ се одређени тренуци остварују
тек нестанком лепоте. Постоји дубоко проблематичан однос између јунака и његове лепоте. На
прошлом часу смо говорили о томе да постоји несразмера између максимове различитости у
односу на колектив коме припада и односу на колектив. Он се разликује по својој лепоти и нико му
није раван. Баш по тој особини он постаје мера идентитета колектива у коме је. Ми видимо код
ива црнојевића да се то дешава. Говори се о статусу мушкости коју стиче и младости. Овде имамо
формулу - истицање квалитета јунака које је необично. Оно је у градацији и поставља се
карактеристика мудрости. Идемо ка јунаштву па ка радиности и на крају као највећа вредност -
лепота. Примарно мушка лепота. У целом корпусу лазе костића осим можда у минадиру је увек
тематизована мушка лепота. Анђелија је овде тематизована као мадона и тако је лепа. Када говори
о птицама говори се да ни мушка ни женска лепота не пролази добро и то је урок. У античкој
трагедији је то усуд, а код нас урок што видимо у женидби милића барјактара. Он бира женидбу
максима црнојевића зато што се говори о лепоти мушкарца. Лепота јунака једнако је мера части
колектива. Лепота јунака постаје мера света у коме он живи. Ту се сада појављује већ прва назнака
нарцистичког комплекса. У нарцистичком комплексу постоји тумачење које каже да се у класичној
варијатни грчкога мита нарци нагне над воду - да ли је река? - симбол живота или језеро/море -
симбол смрти. Са њим се огледа све што је око њега и иза њега. Зато што је леп лик нарциса и све
око њега што учествује у његовом портрету је лепо.

Ехо се заљубљује у нарциса и постоји мотив удвајања у њном гласу који остаје једини од ње. Важан
мотив удвајања код нарциса. Нарцис као син кефиса и ариопе (у неким верзијама је он син селене
и ерудимиона). Када се родио они су питали тиресију да ли ће он поживети и он је одговорио ако
не буде видео свој лик. Веома леп и у њега су се сви заљубљивали и он никоме није одговара и
зато што је био горд и поносан проклео га је неко и богања освете га је проклела да види свој лик.
И онда се гледао и умро.

Други мит по коме је нарцис рођен у теспији где се поштовао ерос и један од младића се заљубио
у нарциса и он му није одговорио већ му је послао мач којим се аменија убио и онда је поново
видео свој лик у који је упао и умро и схватио да је његова љубав према себи казна за гордост.

У трећој верзији мита нарцис потиче из еретије и био је син и ловац познат по чедности и убио га
један од одбијених обожаваоца и после смрти су ериније прогониле убицу.

Вода као елемент који постоји код костића, лепота, мушки носилац лепоте, удвајање - лице и
његова слика, домен огледања. Огледало, али и када каже анђелија не познајеш познавање још ти
познала бих и талас који са друге стране долази ако је сусрео максима који шета и на њему је
макси оставио свој лик. Она би познала и његов одраз у морском таласу. Постоји његов одраз
аутономно од њега. Одраз је у морском таласу и тај талас иде са друге обале до венеције. Трећи
моменат говори о теми која се везује за смрт лепоте. Уколико с еодраз одваја од извора и од лица
које се појављеује то значи да лице није битно већ одраз живи својим животом. Талас је елемент
променљивости, али је и вода која стоји. Она се креће кроз велике даљине - прећи преко мора -
отпутовати далеко. Отпутовати увек значи помало и умрети јер се у удаљавању које је физичко,
прелажење преко мора које се мора пребродити, рачуна се као један одлазак који је једнак смрти.
Повезује се са церемонијама сахрањивања која је у кутлруама многих народа - тело се увија у
чаршафе, полаже се у чамов чамац и пушта низ воду која се улива у стајаћу воду. Две врсте
огледала - вештачко и природно (водено) - постоји огледање у реци/језеру/мору и постој и стакло
- мутно. А када се огледате у стаклу гледате и кроз то.