Описи природе у књижевним дјелима

Опис природе, пејзаж, битан је структурни елемент приповиједне прозе. Његова функција
у књижевном дјелу не базира се на самом простом опису спољашњег свијета, штовише,
увијек садржи неки дубљи смисао који је најчешће у вези са емоционалним стањем
ликова, ставова писца или неком метафором. Он конкретизује и документује
приповиједање, окружује ликове и својим контекстом даје већу слику њиховог
егзистирања и дјеловања. Пејзаж метафорички предочава душевна стања јунака и њихов
карактер, али се истовремено на њега пројектују осјећања и расположења јунака и
најчешће њихови духовни немири. Управо персонифицирани пејзаж, са својим људским
особинама, је огледало јунака и његовог доживљаја природе.
Пејзаж хладне, мрачне ноћи у приповијеци Радоја Домановића, „Данга“, дочарао је
атмосферу нараторовог сна. Опис читаоцу потврђује прелазак из наратарове стварности у
његов сан и на неки начин наговјештава апсурдну реалност завичаја до којег ће главни
јунак стићи послије бескрајне шетње по каљавом путу. Вјетар који јауче кроз огољело
грање и чисто сијече по голој кожи и снијег који завијава у очи и бије улице, дају још
снажнији доживљај вјечне ноћи. Епитети мрачног, страшног и нијемог неба придодају
сталном осјећају празнине. Са знањем да је ово опис природе сна, а сан као стање које се
одвија у глави појединца, допушта нам да разматрамо да је ово поређење са празнином у
глави наратора, лика чији се изразито полтронски и сервилни однос према власти исмијава
кроз читаву приповијетку.
Опис природе Домановића ствара осјећај изгубљености и у приповијеци „Вођа“, премда се
јавља и осјећај безнађа. Нарочито упечатљив је опис на крају приповијетке након што се
сазнаје за слијепост вође: “Јесењи вјетар страховито хучи планином и носи увело лишће;
по брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и
разлеже се злослуто грактање, Сунце скривено облацима, који се котрљају и јуре журно
неку даље, даље.” Очигледно је да претходни опис има функцију огледала осјећања
ликова. Опис природе сугерише изгубљеност, док симбол гаврана несрећу. Међутим та
несрећа није у томе да ликови не знају гдје су или како ће даље, него управо у тој
непромишљеној пратњи вође којег ни не познају, а повјерили су му судбину живота
десетина породица. Читалац прочитавши дјело, не размишља и не пита се о томе како ће
се сад снаћи три јунака која су преостала уз вођу, већ о глупоћи народа који је без
оклијевања изабрао тог вођу.
Другачију функцију описа нам даје Лаза Лазаревић који је свој опис природе строго везао
за своју љубав, Ану, у приповијеци „Швабица“. Њихова романса се открива у пустој
шуми. Описујући дубоки снијег који прекрива шуму и у којег упадају, он додаје како
њему није хладно, штовише пријатно му је. Шума је мрачна, без живе душе, а додири и
разговори Мише и Ане су чине је најживљим мјестом. Тој шуми враћају се при свакој
шетњи, обоје су мрзили свијет, а тамо им нико није сметао. Главни јунак чак и у сновима
шета са Аном кроз орахе у шуми, једног љетног дана. Тај љетни дан осијало је сунце, које
је залазило је за Гучево у Србији. Лаза је своју бол у подијељености између породице и
Ане, спровео чак и кроз различите описе шуме у Берлину и у Ваљеву, мрачну и осунчану.
Описи шуме имају функцију да боље разумијемо дубину љубави Мише и Ане, ипак није
случајно да нису ишли у неки парк препун људи или у неко од егзотичних мјеста Берлина,
по којима је Берлин уједно и био познат, већ су бјежали у свој мир, шуму, гдје су сами и
заштићени од осуда околине.
Комедија „Ревизор“, написана у форми драме, очекивано и нема толико описа природе
због преовладајућег дијалога. Ријетки описи околине се налазе у споменима Петрограда.
Петроград је предтсављен као врховни циљ малих чиновника из села које је „да три
године клипшеш, нећеш доћи до друге државе“. Описује се као господски град пун
узбуђења, док једини опис села је његов неугодан зрак. Више преовладавају описи
ентеријера којима се саркастично исмијава власт. Слично Гогољевом „Ревизору“, и у
Глишићевој приповијеци „Глава шећера“ описи природе су штури. Описи се углавном
налазе на почетку неких дијелова, као уводи у радњу, атмосферу, или да се промијени ток
радње. Описи су статички елементи који се користе као и мостови за читаоца да лакше
пребаци свој фокус и да ток приповиједања тече што природније. Један од таквих описа
су: „умири се по Крнићу све. Мјесечина шири помало. Кад ето ти оног сељака...“
На основу горенаведених анализа описа природе у неколико различитих дјела, а и због већ
споменутих његових функција на почетку рада, може се закључити да су описи природе
веома моћно средство изражавања . Штовише, сматрам да су недовољно цијењени,
односно да би требало да се обраћа већа пажња на њих и поруке које они носе са собом.
Дорис Шмуља II2