Песме које се односе на колективни идентитет и песме које се односе на националну судбину.

Песма плач сербији и серблија и рајићев бој змаја са орлови. Рајићево и орфелиново схватање
историје.

Код рајића у катну не постоји никакво лирско ја и песма је дата у трећем лицу и тај лирски субјекат
који је субјекат изрицања заправо део човечанства и дели општу људску судбину. Код орфелина се
у његовој песми тренодија врло снажно ставља лирско ја и налази се насупрот целог света. Оно се
конституише као субјекат у опреци са светом и лирско ја је бачено у свет иако у тој бачености има и
његове одлуке. Метафора рођења говори томе да је више бачен него што је свесно пут изабрао.
Модерност је лирском субјекту дошла нетражено. Ту видимо извесну чежњу за старим светом у
коме би лирски субјекат могао да буде удомљен и не оспорава могућност среће у свету већ
оспорава могућност среће а себе. Ту је потпуно изостала та духовна вертикала која је тако снажно
одреила смсао песме кант о вс и између односа света и онога што долази после, за лирског
субјекта се све решава у свету овоме и оно је постављено у категоријама времена. Када пређемо у
поезију која се тиче националне судибне можемо поставити питање да ли се нешто од особина
неприхваћено модерног лирког субјекта препознаје и у овој песми.

Дата је у две верзије - најпре плач на рускословнеском а после на народном. Написано је у

пољском 13. У руској верзији постоји фусноте које упућују на изворе. То са једне стране песму чини
мање очигледном, али за тада је тај плач требало да буде прилично јасан са обзиром на његово
образовање које је засновано на библији. Људи су се описмењавали читајући библијске књиге.
Ослањајући се на јеремијин плач. Плач сербији почиње исто тако и има неке стурктуре сличне
јеремијади. Подударност између почетка плача јеремијиног и плача сербији прилично велика. Са
једне стране директна повезаност са јеремијадом, а са друге стране кореспонденција са српском
историјом. То ставља србе у позицију јеврејског народа и ставља србе у позицију изузетности.
Изузетност лирског ја из тренодије није само случајна у плачу већ је то оно што је истакнути део
орфелинове поетике. Када наставимо да идемо даље кроз песму видимо да посотји некад и сад
опозиција, која постји и у плачу јеремијином. Два преломан тренутка, косово и сеоба. Низ мотива и
преплитање два погледа на свет. Једно је типично барокно које се ослања на хришћанску
традицију (персонификација србије као мајке и пластично приказање њених мука). Са друге стране
видимо и одвајање од хришћанске перспективе у правцу модерне идеје нације. КОд орфелина не
може бити речи о историјски гледано модерном схватању нације зато што се оно не појављује у
европи још неколико деценија. Код њега можемо говорити о једном протонационалном осећају
где он успева да извади из хришћанског погледа на свет оне елементе који ће чинити нацију. Није
случајно што је идеја нације настала у европи и успела да се прошири кроз хришћанске земље.
Представа у азији или африци, представа о нацијама је много мање развијена него у европи и
никада није до краја прихваћена. Као и хришћанска идеја ткао и нација ослања се на претпоставци
о изабраности народа. Важно је да се схвати то да увек постоји мит о златном добу. У тренутку када
се формирају мордерне нације нико не говори о томе да ствара неку нову друштвену организацију
већ се говори о томе да се врати у првобитну чистоћу и открије хришћанско порекло. Користећи
барокни мотив и снажно осећање изузетности, орфелин ствара један протонационални поглед на
свет. Важно је приметити јер то уноси неку разлику између њега и јована рајића. Када погледамо
остале мотиве који у песми постоје они су скоро сви барокног порекла, слике, метафоре и та
опозиција некада и сада, котраст, је заправо изразито барокна фигура као и алегорија.
Персонификација србије као мајке која је барокна. Низ метафора и алегорија када треба нешто
лоше рећи о странцима. Парадокси код орфелина - држава штити србе од самих себе. Парадокс
који се одражава и у орфелиновом животу када је писао представку марији терезији када је
тражио да се српска црква и школе ставе под туторство аустријске државе по угледу на пример
русије и петра великог. Уз ту представку је сачувана белешка угарске дворске канцеларије која се
бавила србија у којој се каже да се царици не препоручује да не одговори овим претераним
захтевима зато што би то престављало претарано подчињавање срба државној власти и гажење
њихове аутономије. Са друге стране орфелинов патриотизам био је посведочен писањем житија
петра великог коај је била посвећено катарини другој (уместо терезији). Била је забрањена у
аустрији и штампала се у венецији. У плачу јеремији постоји покајнички тон. Када постоји плач
сербији постоји осуда једне ситуације и једног стања, али нема покајничког тона. Неколико нивоа
развијања критике, са једне стране се говори о непријатељима, па се прелази на критику сестре па
се прелази на критику народа. Критика као да потпуно аболира саму србију. На себе је маску
србије могао да узме само онакав субјекат каквог смо видели у тренодији. Онај субјекат који је
модеран и који ће рећи ја и који ће идеју ставити у први план независно од конкретних околности
у којима се налазе народ и елита и та идеја се везује за једно имагинарно златно доба пре косова.
Та ситуација се одвјада од духовности. Све се преноси унутар света што није необично за ову врсту
поезије јер када погледамо рајићеву песму, видећемо да та песма такође... У њој нема неке
развијене идеје национализације. Дата је као доследна алегорија, србија је персонификована
грлицом, орао је симбол аустрије, копци и јастреби су турци и када опет читамо ову песму ми
можемо видети да се она своди на једну врло једноставну идеју - пошто турци гоне србе, срби иду
на запад под аустријску заштиту где ће моћи да се развија спокојно. У овој песми заправо нема
ничег осим тог политичког мотива и она је са једне стране далеко монотонија него плач сербији.
Она нема никакву проблематичност у себи и управо због тога она представља неку врсту изазова
за размишљање, посебно када се узме у обзир од кога долази (човек који је писао катихизис и
инсистирао на очувању српске вероисповести). Можда би одговор на то питање могао да да његов
спев бој змаја са орлови.

Лик мухамеда који је представљен симболом змаја, али се брзо појављује у сопственом обличју и
постаје симбол целе турске војске. Рајић не одржава алегорију и кохерентност симбола од почетка
до краја. Њему је стало до ефекта. У смислу историје гротеске занимљиво је како је мухамед
приказан. Врло карактеристични елементи гротеске у прикау мухамеда, свукао је димлије, има
фереџу на леђима, голишав тумара по буџацима. Гротекса каква је била у касном средњем
веку/ренесанси где је изокретање било основни поступак, овде је гротеска нешто негативно.
Гротеска са циљем да унизи. Гротескна концепција мухамеда поставља питање о ономе што се
види у 3 певању. Химне и похвале јосфиу 2 и катарини 2 и похвална химна у част јосифа 2.

Уношење идеје која није епска и то је идеја о просвећеној војсци и просвећеном владару и
генерално идеја која доминира целим спевом. Рајић уводи сасвим неепски моменат трговине у
жељи да верније прикаже ситуацију.
Са једне стране је епска структура, на другом нивоу је просвећено разликовање хришћана и
муслимана и на трећем нивоу постоји свесто томе да се налазимо у меркантилистичком добу
(трговина). Трговац као онтолошки лажов, нехеројски тип човека, неко из свакодневице. Још
неколико занимљивих ствари. У тренутку када је рајић написао бој змаја са орлови (1791) умире
јосиф други (1790). Београд је враћен турцима на свиштавском миру 1791. Питање када је ово
штампано? Да ли је бееоград аустијски или турски? Ако је ова песма штампана када је београд
враћен турцима онда би ова химна јосифу другом могла да се чита и као критика леополда другог
којије после њега дошао што би био још један контекстуално одређен ниво значења који би
уносио потпуно нове и другачије тонове у цео спев. Свеједно остаје принципијални проблем
епског распона који је неодржив између јосифа 2 који је светло сунце и мухамеда који се јавља у
блату и тај распон указује пре свега на снагу потребе рајићеве да истакне идеју просвећног
хришћанства и да та идеја толико себи потчињава литературу да се заправо губе осећаји за меру и
епске нормативе који би се морали одржати да би спев одржао кохеренцију.

Такође постоји и врло занимљив однос између текста спева и фуснота. Ту се може посматрати
историја на два нивоа, са једне стране се историја доживљава као фактографија (фусноте), а са
дурге стране као наратив који се може испевати алегоријским језиком. Било би занимљиво
анализирати однос између историјског смисла и фактографије. Да ли је једнозначан онако како
рајић хоће?

Однос шале и истине код рајића. Фусноте служе као гарант истинитости својим набрајањима и
детаљношћу.

Историја као врста оквира у коме ће бити изложена прича о сукобу, али претераношћу и
пренаглашеном гротескношћу противника и пренаглашеним слављењем противника, овај спев
прави распон који не може толико да нам каже о свету и догађају већ о самом аутору и њеогвом
погледу на свет. Распон који је претеран између јосифа и мухамеда и доводи се у питање сама
структура овога дела. Нешто што искаче из концепције бахтиновских смеховних форми. НИје
велико дело, сведочанство рајићевог певања ...