1.

УВОД

Од објављивања ,,Ламента над Београдом” прошле су педесет две године. У

међувремену је исписано много страница у покушају да се ова поема расветли и
објасни са свих аспеката. Иако анализирана од стране бројних књижевих критичара
и теоретичара она и даље инспирише да се о њој говори и пише.
Написана је 1956. на плажи Куден Бич, у Енглеској, а објављена први пут
1962, и то после скоро тридесет година од објављивања последње Црњанскове
песме. Управо повратак на стихове након толико времена истиче важност ове
поеме. Већ на прагу дубоке старости, несумњива је била његова потреба да сабере
своја животна искуства и остави једну коначну поруку. ( Симовић 2008: 289 )
Проучавајући бројне текстове о ,,Ламенту над Београдом”, покушао сам да
сагледам следеће:
Да ли се Црњански враћа поезији, јер се коначно мири са судбином која чека
сваког човека или жели да нам открије тајну вечног постојања? Можда оба.
Јел могуће поништити смрт и превазићи трагику пролазности везивањем свог
бића за нешто апсолутно и вечно, за Београд? РАЗРАДИТИ?

2.. ТРАГИКА ПРОЛАЗНОСТИ

Карл Јасперс, тмурни филозоф егзистенције који је утицао на стваралштво

Милоша Црњанског овако описује трагично знање:
„Трагично нам се указује као збивање које показује оно што је у животу језовито,
али што је језовито у људском животу у заплетима који потичу од оног што човека
окружује. Али доживљај трагичног збива се у ослобођењу од трагичног, што је
известан начин чишћења и искупљења.
Биће се јавља у неуспеху. А у неуспеху биће не бива изгубљено, већ управо и до
краја осећано, доживљено. ...“ (Јасперс 1984: 239)

1
 Постоје два начина савлађивања и превазилажења трагике. Једно је
филозофско тумачење света просвећености, а друго религиозно откровење, оба
недовољна.
Филозофска апатија је недовољно ослобођење пред трагичним знањем. Дубље
ослобођење обећава религија. Човек хоће да буде спасен и бива спасен, и то не ради
сам, већ божјом вољом.Уопштено се сматра да је трагична визија света супротна
духу хришћанства. Нема више странпутица, ни лутања, јер човек иде путем ка Богу.
И после најмрачније смрти следује васкрсење.Хришћанство у својој основи, како је
тврдио Јасперс, није трагично јер се трагедија по дефиницији не сме разрештити,
па ни у вечности (Јасперс 1984: 237-239).
Свест о трагичном која постаје основ самосвести зове се трагични став.
„Права свест трагичног, са којом трагично тек постаје стварно, обухвата не само
патњу и смрт, не само голу ограниченост и пролазност. Да би све то постало
трагично, човек мора да дела. Човек својим делањем проузрокује ... своје властито
уништење. ...Трагично знање се не може продубити, а да човека не сагледа већим
но пре.То што човек није бог, чини да он буде мали и да пропада; но то да он
људске могућности развија до крајности и да на њима свесно, са знањем, може да
пропадне, то је његова величина ... Трагедија показује човека у његовој величини с
оне стране добра и зла“ (Јасперс 1984: 240- 242)

Црњански поседује свест о трагичном и из те свести произилази његова

склоност ка меланхолији. Поимање меланхолије у уметности одређено је
песимистичким увидом у човеков положај у свету и заснива се на болном
самосучељавању са празним бивствовањем у свету који није сачињен по мери
човека.Већ у раном стваралаштву, Црњански показује склоност ка меланхоличним
мислима, сликама и идејама. Став о протраћеном животу и неостварености сабран
је у његовом исказу Био сам изгубио везу и смисао људских дела и успомена, који
као да обесмишљава и садашњост и прошлост. Његова мелахолија извире из гађења
према безвредним људским стремљењима и осећањима; узалудности животних
напора под сенком неумитне пролазности. ( Ајдачић 1994:1 )

2
3. СТРУКТУРАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Ламент над Београдом састоји се од дванаест структуралних целина. Сваку

структуралну целину чини строфа од десет стихова. Мада све строфе ,,Ламента над
Београдом” имају једнак број стихова, имамо две врсте строфа и оне се међусобно
структурално разликују.
Све непарне строфе имају по 10 стихова и јединствен систем рима који се
може представити као а б а ц д б е е ц. Такође и у броју слогова постоји један вид
структуралне кореспонденције, тј. на почетку и на крају строфе су кратки стихови,
а у средини су дужи са неједнаким бројем слогова. (Петров 1976: 121-122). Код
парних строфа, као и код непарних строфа, постоји сложен систем
кореспонденција, кроз риме, слогове, синтаксу и тематику. Поред истог броја
стихова, све парне строфе имају и јединствени систем рима а б а б ц д ц д е е, а број
слогова је уједначен и варира од 11 до 15 слогова.(Петров 1976: 131)
Мада парне и непарне строфе представљају посебне и различите целине, оне
међусобно кореспондирају, што је и њихов основни структурални принцип. Њихов
однос се може описати као паралела по контрасту. (Петров 1976:136)

4. ДВА ТОНА ПОЕМЕ, ДВА СТАВА

Као када нисмо сигурни при доношењу неке одлуке, па запишемо све њене
предности и мане, тако непарне и парне строфе ове поеме стоје једне наспрам
других и опонирају. Црњански преноси на папир своје неразрешене и подељене
мисли не би ли лакше утврдио које ће однети превагу и зашто, односно да ли је
Београд довољно снажна сила да поништи његову смртничку пролазност.

3
 4.1 НЕПАРНЕ СТРОФЕ, ЗОНА ЈА, СУБЈЕКТ

Непарне строфе сачињене су од сећања, бледих и краткотрајних привиђења.

У њима се нижу географски појмови и људи, али готово одмах се расипају у прах и
пепео. У непарним строфама доминирају две речи: још и само . Још казује да је
поетски субјект још жив, а само говори да то није прави живот, већ крхка илузија и
сенка. Субјекту се привиђа живот који је прoшао, и то не какав је био, већ у
наказном облику. У његовом сећању, личности, градови, земље, па и он сам
приказују се као: чудовишта, полипи, делфини, папагаји, чимпанзи, рушевине,
авети. Ова чудовишта урличу, вичу, деру се, креште, говоре, мрмљају, шапућу. Она
се не посматрају издалека, већ су ту, поред песника. (Петров 1976: 128)
„У тим зверима огласовљује се ништавило, зев слеђене таме и празнине, и
до апсолутне густине згрушава горчина са којом је, изгледа, наш велики песник
дошао на овај свет“. (Пантић1993:20) ‘’Све, унакажено пролазношћу и старошћу,
пропада, изобличава се, и изобличено умире.’’ ( Симовић 2008: 291 )
Речи које прожимају непарне строфе јесу: прах, смрт, пепео, ништа, леш,
прошло, не, гроб, мрак, нико и на крају опет, ништа. Још као да то није довољно
језиво, оне му се обраћају на другим језицима уносећи нелагодност попут странца
у ноћи.
Мотив пролазности доминантан је у непарним строфама ,,Ламента над
Београдом”. Удружен са њим, среће се и мотив луталаштва. Географски називи
означавају луталачку судбину једног модерног Одисеја.Географски називи су
једноставно нанизани један поред другог као да је реч о суседним местима, чиме се
поништава појам простора. Ту се такође, поред географских нижу и појмови као
што су „моји мртви другови“ и „трешње у Кини“, што говори да нема разлике
између природе и човековог бића, живог или мртвог, све је исто. Човек, простор и
материјални свет су изједначени у нишатвилу. Мотив луталаштва, егзила, бекства,
путовања у непознато, понавља се из строфе у строфу, али се увек стиже на исти
циљ: гроб, смрт, ништа. И варијације страних речи се своди на ове три речи. Оне су
језик ништавила. Као и у суматраистичким песмама све је у вези, све се понавља,
али је смисао супротан. (Петров 1976: 129-130)

4
 4.2 ПАРНЕ СТРОФЕ, ЗОНА ТИ, БЕОГРАД

Парне строфе приказују раскид ланаца овоземаљске туге и нагло екстатично

путовање у висину. Испеване другачијим гласом, оне описију један бољи свет, који
иако далек, мами својом светлошћу и нуди спас из сурове реалности.
Црњански химничним тоном слави Београд уздижући га до статуса
божанства И као да тражи уточиште иза његових скута, он му даје особине великог
ратника.
‘’Ти сјајиш као ископани стари мач’’ (16. стих)
‘тврд, уздигнут као штит’’ (52. стих) ратника, који ће се борити против утвара и
чудовишта и победити. Управо на Калемегдану који се спомиње у 74. стиху, налази
се кип Победника. Кључне речи које одређују Београд су пролеће, зорњача, звезде,
сунце, лабуд, крила, муње, бисер, јутро, зраци, небо, растеш, дижеш, сјајиш,
блисташ, јасн, плав, млад, весео, усправан, млад, вечан итд.
Мотиви пролазности и смрти јављају се и у парним строфама, прецизније у
појединим трећим и четвртим стиховима и свим деветим стиховима.
,,Док мени дан тоне у твој понор речни’’ (93. стих)
,,А кад уморно срце моје ућути, да спи’’ (79. стих)
У десетим стиховима, који су носиоци главне реченице имамо визију човековог
тоталитета, оствареног у апсолуту, стапање субјекта са апсолутом.
,,Узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти’’( 80. стих) ( Петров 1976: 136)
Без обзира на то што је Београд издигнут до симбола непролазности, он је
такође симбол за онај тамни простор у који се само једном одлази, без повратка, и
над којим се зато и мође ламентирати. (Петковић 1996: 89)
Сусрет са Београдом у поеми није остварен, и питање је где се и да ли се са
тим и таквим Београдом икада ико може срести. “Дубока спознаја пролазности из
непарних строфа присутна је и у парним, док се макар и илузоран хоризонт
спасења из парних строфа не може као каквим чудом заборавити у ламенту над
сопственим судбином“ ( Вранеш 2014: 273-275)

5
 4.3 СУКОБ ИЗМЕЂУ ДВА ТОНАЛИТЕТА

У Ламенту над Београдом постоје два типа интонације: интимно-исповедна

и реторичка интонација, односно интонација исповести и молитве.. Прва је
карактеристична за непарне, а друга за парне строфе. Границу између
супростављених строфа чини реч међутим. Црњански је доследно понавља на
почетку сваке парне строфе, да нагласи разлику између два тоналитета која се
преплићу у песми.
,,Ти међутим, растеш, уз зорњачу јасну’’ (11. стих)
На тематском плану, постоји паралела по контрасту која је наглашена речцом
међутим. Њоме се парне строфе везују за непарне и истовремено супростављају.
Једну страну паралеле по контрасту чини Ја, а другу страну чини Ти. У првом
плану непарних строфа је поетски субјект, тј човек и цео његов земаљски пролазни
свет и судбина. У првом плану парних строфа је град, који има атрибуте божанског
бића, а његов свет су свемир и вечност. (Петров 1976: 137)
Овај однос најбоље описује Михајло Пантић:
„ И док у парним строфама преовлађује однос према другости (ТИ), у
непарним строфама лирски глас концентрисан је на себе (ЈА), на призивање,
евокацију на асоцијативну метаморфозу властитог, наталоженог искуства. Између
основне релације песме, измеђи ТИ и ЈА, које ће у једној значењској димензији
завршити у узајамној стопљености – ЈА ће се, дакле, и кад га више не буде,
продужити кроз ТИ – стоји реч међутим, реч која сугерише прекид у времену,
могућност да се из перспективе његовог заустављеног трајања, огледне и
трансцендира минула прошлост и наслути будућност” (Пантић1993:20)

У ,,Ламенту над Београдом” доминирају две слике, од којих једна

симболише спуштање, пад у суноврат, док друга симболише дизање, успеће.
Дизање симболише лабуд, а спуштање друга птица, корморан (морски гавран )

6
У делу Милоша Црњанског све што је лепо, вредно, добро, истинито често се
исказује вертикалношћу, покретом навише, летом, лакоћом, бојама. Супротно
успећу је пад. (Џаџић 1976: 135)

5. ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ТРАГИЧНОГ

‘’ Сва ,,привиђења’’ Црњанског, као сећања на сопствени живот, интонирана

су трагично зато што припадају само њему и што су пролазна као и он сам.
Жеђ за апсолутном вредношћу рађа се у овој песми управо из таквог осећања
трошности свега искључиво личног.’’ ( Кољевић 1984: 389 )

‘’Химнични глас ове својеврсне похвале Београду дочарава свет симболичних

слика које се својом лепотом, нагласком на трајности и универзалности високо
уздижу изнад света буквалне, индивидуалне песникове стварности.’’ ( Кољевић
1984: 388)

Крајеви парних и непарних строфа деле мотиве неизбежног краја и

ништавила. Међутим, са једном битном разликом: док су слике смрти у непарним
строфама депресивне и демотивишуће, у парним се оне, сасвим мирно, прихватају
као нормалан след свих ствари, чак као нешто пријатно и лепо. (Кољевић 1984: 388)
У делу Црњанског постоје неки повлашћени простори који су – како их
назива Петар Џаџић у својој студији – “далеки дом бића” што се купа у светлости и
прозрачном ваздуху. Ка тим просторима стреме и о њима сањају сви јунаци
Црњанског, они су за њих оно што живот чини подношљивим и могућим чак и када
он постаје неподношљив. Такав “простор среће” је и Београд у ,,Ламенту над
Београдом”.
“Док на једној страни догорева свећа индивидуалног живота, па простор тог
субјекта неумитно захвата тама, на другој страни, виђено духовним оком истог
субјекта, букти и разгара се сјај једног вечно живог постојања, диже се, пут висина,
раван простора среће, у блештавом руху тоничног ваздуха, плаветнила, са

7
амблемом сунчеве птице, лабуда, као симболог свог постојања и свог стремљења,
своје вертикалности и своје чистоте.”(133)
(Џаџић 1976: 133)
Заслепљен идејом о Београду и његовим бесконачним простирањем ка
небесима, песник увиђа да је створио нешто много веће од њега самог. Везавши се
за идеју тако велику, да се њена снага враћа и прожима га, он се уздиже изнад
смрти. И као у књизи Сеоба, он коначно схвата да смрти заиста нема, већ само
сеоба.
Поставља се питање зашто се ова песма зове ,,Ламент над Београдом”, када
она очито није над Београдом, већ над жалосном судбином самог песника.
Прикладнији назив био би ,,Ламент пред Београдом”, јер Црњански ламентира над
својим животом испред себе имајући визију Београда.
Тај град као да није људски, већ божански. Нешто вечно што се није могло
саградити руком смртника.
,,У теби нема бесмисла и смрти’’ (15. стих)
,,У теби нема моје људске туге’’ (55. стих)
,,Теби су наши боли ситни мрави’’ (75. стих)

Оно што чини идеал јесте његова удаљеност, недодирљивост. Песник бира
управо Београд за свој идеал, јер му је у том тренутку недостижан. Чежња за
апсолутом у њему буди силу која се опире пролазности, дајући му циљ и нешто
ново у шта може да верује. Црњански је песник који не може без извесне вере. Он
мора да верује, али је његова вера атеистичка и овоземаљска. ( Велмар Јанковић
1965: 7-10 ) Стога он даје Београду једну узвишену улогу: да представља ,,горњи
Јерусалим’’ . Симовић (Симовић 2008: 293) опет указује на хришћанске елементе
симболизације :
,,У теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
и понавља, као дан и детинји плач’’ (17. и 18. стих)
,,Преливши крв, као вино, у нови мех’’ (38. стих)
,,Крв твоја ко роса пала је на равни’’ (113. стих)

8
 Занимљива су новија тумачења ,,Ламент“а у којима је Београд сагледан кроз
однос Мегалополиса и Престонице. Под Мегалополисом Владушић подразумева
„ ...простор који заснива један посебан вид идентитета који не може бити
поистовећен са националним идентитетом, као један посебан тип урбане свести
који одређује однос између људи и према људима, однос према простору изван
њега, према другом које није дефинисано кроз националну, већ кроз просторну
разлику...“ (Владушић 2012: 23)
Црњански покушава да у слици Београда измири престоницу и
Мегалополис. Склоп вредности Београда као престонице чине традиционалмне
вредности (част, љубав према држави, војни етос), али и вредности Мегалополиса
(повезаност са другим метрополама и наглашена окренутост ка модерном).
Црњански има потребу да Београд утемељи, колико на прошлости, толико и у
отворености према будућности.
,,Ламент над Београдом” оцртава слику града који обједињује особине
престонице и Мегалополиса. Престоница је оно што се жели и даје могућност да се
влатита смрт угради у један шири ентитет који ће га спасти од бесмисла живота, а
Мегалополис представља отвореност према будућности и трајању. У структури
песме се препознаје просторна опозиција једног „овде“ (Кудн Бич) и једног „тамо“
(Београд), као и временска опозиција „сада“ (умирање) и „некада“ (младост и
живот“. Повезаност у прошлости између“ некада“ и „тамо“ не постоји, већ ће се
спој субјекта и Београда догодити у једној апсолутној будућности. (Владушић 2012:
336-339)
Синтеза субјекта и Београда није могућа у песми, јер је субјект овде,а
Београд тамо. Смрт представља праг и остварење чина синтезе. Град је оно
непропадљиво и што прихвата субјекта у чину смрти и тако је симболички
компензује. Овде је реч о љубави која се пројектује у време после смрти . За
Црњанског непропадљивост није везана за традиционалну метафизику, ни у идеји
народа коме припада, већ је везана за Магаполис као растућу енергију урбаног
простора која се пројектује у будућност и гарантује непропадљивост. Београд се
храни енергијом будућег, а не прошлог. Субјект тежи синтези са Мегалополисом у
тренутку смрти. Са друге стране, биографија Црњанског је повезана са Београдом

9
као престоницом, јер она припада једном народу. Та престоничка црта омогућава да
се субјект у смрти повеже са градом. . (Владушић 2012:341-342)
Престоница , Београд, није обликована као место сећања на прошлост, ни
националну, ни личну, песникову. Од прошлости остаје само једна ствар, а то је
сама идеја Престонице у којој се сједињују вера у будућност карактеристична за
Мегалополис и интимност простора карактеристична за Полис. Достојанство
човека се може сачувати само ако се властити живот угради у један шири контекст
који се доживљава као присан. Тај контекст је идеја Престонице у руху
Мегалополиса и то је порука коју нам шаље Црњански у свом Ламенту (Владушић
2014: 240- 246)

6. ЗАКЉУЧАК

НАПРАВИТИ УВОДНУ РЕЧЕНИЦУ КОЈА ЋЕ ПРЕДСТАВЉАТИ ОДГОВОР НА

ПИТАЊЕ ИЗ УВОДА И НЕКАКО ПОВЕЗАТИ И УПОРЕДИТИ ВИЂЕЊА
КРИТИЧАРА И ИСТОВРЕМЕНО ДАЈ НЕКОТВОЈЕ МИШЉЕЊЕТЈ СА КИМЕ СЕ
СЛАЖЕШ. ВИШАК ПРЕБАЦИ У ДРУГА ПОГЛАВЉА

,,Ламент над Београдом” је повратничка песма, завештање. Исписан после

толиких путовања и лирских варијација, он стоји коначан и убедљив, као жива сума
путничких искустава која су се гомилала у песнику. ( Ређеп 1962:336 )

Он је „више молитва, него библијски плач, један нови тон, метафизика

порекла, који је био могућ тек на самом крају, после пређеног пута, после искуства
историје и егзистенције, а пред оностраним вратима ( Пантић 1993:20 )

Последње Црњансково песничко дело представља коначно и непорециво

откровење апсолута....,,Ламент над Београдом” остварио је својеврсну синтезу
Црњансковог песништва. Ова синтеза је остварена у знаку „укрштања

10
противности“ . Укрштају се порицање и откривање, привиђења и визије,
пролазности и вечитости, ништавило и апсолут. „Његов (ЛБ) смисaо није смо у
чину укрштаја, којег такође не би било без Црњансковој поезији својствених
понављања, већ у ритуалу укрштања, у тој постепености сазнавања, искупљивања,
опроштења, очишћења, сједињавања. Његових дванаест поглавља говоре о спасењу
које се стиче у последњи час.“
Петров сматра да песник апсолут открива у завичајном. Завичај се уздиже до
апсолута, али он није небески већ земаљски. Нови апсолут има све особине живог
бића: он расте, трепери, шири крила, има срце, али је оно од камена, има лик
ратника – победника.. ( Петров 1976: 140 )

И Хатиџа Крњевић сматра да је спасење у повратку завичају:

„У сјају ,,Ламента” читава поезија Црњанског намеће се све више
доминантним мотивом Итаке и повратка. То је фундаментална тема свеколике
његове поезије, најснажнија поетска преопкупација, најозбиљније духовно
оптерећење – распињућа свест о неизвесности исхода тог имагинарног путовања
према Београду као једино могућем упоришту после свих искушења и невоља.
Национална драма, која је расла и сазревала у дугом низу самотних година, добија
сада објективну могућност да буде решена. Песник налази у домовини оно што она
стварно поседује. Тиме је дефинитивно открива за себе“ (Крњевић 1968: 11)

У свом раду Вранеш разматра природу туге у поеми ,,Ламент над

Београдом”. Његов закључак је да туга Милоша Црњанског представља ипак у
коначном сходу врсту рајске и зато срећне наднесености над сазнањем крхкости
света, па и наших најлепших идеала. Вранешш сматра да је трагедија можда само
још један начин постизања толико тражене среће . Београд нам не нуди ни вечни
живот, нити би његова бесмртност икада могла бити и наша. Једино остаје утеха да
утопија попут Београда негде постоји (Вранеш 2014: 274-275).

11
...“Ламент над Београдом“ није само тестаментарна већ и синтетичка песма
Милоша Црњанског. У њој препознајемо десперзивну асоцијативност и
свеповезаност.... ствари из ране „Суматре“, чујемо меланхолични тон
„Стражилова“, пратимо лирску снохватсност и трансформативност „Привиђења“,
сећамо се одисејског лутања и жеље да се буде тамо где нисмо ... видимо чак и исту
ону звезду, зорњачу, из Сеоба.“ ( Пантић 1993: 20)

Црњански, кроз химну Београду покушава да романтизује смрт и да је замени

нечим што не би била смрт, тако што смртно бива поверено оном бесмртном.
(Владушић 2012: 339)

Присутна је тесна веза између текста и биографије. Последње стихове песника

схватамо као чин последњег писања, јер то и јесу њихови песнички тестаменти.
Овим тестаментарним писањем остављена је, на први поглед, енергија жеље: "
жеље да се буде истински субјект, што значи, субјект упркос смрти, упркос духу
времена, упркос растемељујућим "радостима живота", упркос свима који нас
уверавају да тај субјект више није могућ." (Владушић 2012: 344)

7. ЛИТЕРАТУРА

12
1. Ајдачић 1994: Ајдачић, Дејан. Сенка црног сунца. Меланхолија у делу
Милоша Црњанског.
http://www.rastko.org.rs/knjizevnost/nauka_knjiz/dajdacic-melanholija_c.html
03.092014.
2. Велмар Јанковић 1965: Велмар Јанковић, Светлана. “Уз Ламент над
Београдом”. Књижевност, књ. 40, св .1, стр. 3-13.
3. Владушић 2012: Владушић, Слободан. Црњански, Мегалополис. Београд:
Службени гласник.
4. Владушић 2014: Владушић, Слободан. „Црњански: Од Стражилова до
Ламента над Београдом.“ Милош Црњански: поезија и коментари. Уредник
Драган Хамовић. Београд: Институт за књижевност и уметност, Филолошки
факултет; Нови Сад: Матица српска, стр. 240-247.
5. Вранеш 2014: Вранеш, Бранко. „ Да ли је у Рају тужно? Или је то само
ламент – над Београдом“. Милош Црњански: поезија и коментари. Уредник
Драган Хамовић. Београд: Институт за књижевност и уметност, Филолошки
факултет; Нови Сад: Матица српска, стр. 267-280.
6. Јасперс 1984: Јасперс, Карл „Трагично знање“. Теорија трагедије. Прир.
Зоран Стојановић. Београд: Нолит, стр. 232-248.
7. Кољевић 1984: Кољевић, Никола. „Ламент над Београдом Милоша
Црњанског“. Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 32, св. 2
стр. 383-396.
8. Крњевић 1968: Крњевић, Хатиџа. „Одломци о песнику“. У Црњански,
Милош. Лирика. Приредио Живорад Стојковић, Београд, Просвета.
9. Пантић 1993: Пантић, Михајло. „Звери у Ламенту над Београдом“.
Књижевне новине, год. 45, бр. 872/873 , стр.20.
10. Петковић 1996: Петковић, Новица. Лирске епифаније Милоша Црњанског.
Београд: Српска књижевна здруга.
11. Петров 1976: Петров, Александар. Поезија Црњанског и српско песништво.
Београд: Нолит.
12. Ређеп 1962: Ређеп, Драшко. „Од истог читаоца: Милош Црњански: Ламент
над Београдом“. Летопис Матице српске, 138, 390 , стр.336-338.

13
 13. Симовић 2008: Симовић, Љубомир. „Заветна песма Милоша Црњанског“.
Дупло дно. Београд: Београдска књига, стр.---
14. Црњански 1968: Црњански, Милош. Лирика. Приредио Живорад Стојковић,
Београд, Просвета.
15. Џаџић 1976: Џаџић, Петар. Простори среће у делу Милоша Црњанског.
Београд: Нолит.

САДРЖАЈ

1. УВОД …………………………………………………………………………

14
2. ТРАГИКА ПРОЛАЗНОСТИ………………………………………………...
3. СТРУКТУРАЛНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ……………………………………
4. ДВА ТОНА, ДВА СТАВА…………………………………………………...
4.1 НЕПАРНЕ СТРОФЕ, ЗОНА ЈА…………………………………………
4.2 ПАРНЕ СТРОФЕ, ЗОНА ТИ…………………………………………….
4.3 СУКОБ ИЗМЕЂУ ДВА ТОНАЛИТЕТА………………………………..
5. ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ТРАГИЧНОГ..………………………………………..
6. ЗАКЉУЧАК..………………………………………………………………….
7. ЛИТЕРАТУРА..……………………………………………………………….

15