Svetli grobovi - Jovan Jovanovi Zmaj

Pesmu Svetli grobovi Jovan Jovanovi Zmaj je napisao nedugo posle smrti njegovog
dugogodinjeg prtijatelja ure Jakia. U njoj je izrazio veru u napredak, stvaralaka
povezanost meu generacijama i neunitivost ivotnih ideala kroz jedinstvo ivota i smrti,
groba i kolevke. Naglasak je pesme na ulozi velikih ljudi u venoj tenji oveanstva prema
viim ciljevima i njihovi svetli grobovi.
Grob je spomenik smrti i mesto tame. Njegova suprotnost su su ivot i svetlost. Svetli
grobovi spajaju ove dve krajnosti. Oni su veza izmeu poetka i kraja, neprekidno kolo koje
sjedinjuje prolost, sadanjost i budunosti. Simbol su simbol prolaznosti, zaborava i potpunog
nestajanja, ali i znak pamenja i vekovne mudrosti. Za pesnika grobovi nisu samo poivalita
umrlih ljudi, tamna mesta na kome se ivot zavrava. Oni svetle duhovnou i predstavljaju
kolevke novih snaga, svetla mesta oko kojih se skupljaju novi narataji. Mnoge Srbe je
progutala tama, ali oni nisu umrli i potpuno nestali u toj tamnini. Jo uvek ive u mislima svojih
potomaka, a seanje na njih uvaju njihovi svetli grobovi koji se kroz vekove sjaje zbog
plamena svea, njihovog svetlog imena i uinjenih dobrih dela. Ti grobovi su podsetnik novim
generacijama na velikane koji su iveli pre njih, na sve one ija dela se pamte veno, a ideali
nikada ne umiru. Oni vezuju tradiciju i kolektivni duh. Ljudi odlaze, ali njihova dela ostaju.
Svetli grobovi prenose duh jednog naroda sa kolena na koleno i daju smernice buduim
naratajima kamo treba da idu. Oni su podstrek novim generacijama da nastave tamo gde su
njihovi prethodnici stali, da se bore za svoje ideale i svoju otadbinu.
ovek ne nestaje svojom smru. On ivi sve dok ivi seanje na njega i dok ima onih koji
ga pamte. Neki ljudi ive veno, kroz dela koja su iza sebe ostavili i njihovi grobovi nikada
nee prestati da svetle.
Boske

Analiza
Pesmu Sveti grobovi Jovan Jovanovi Zmaj je napisao za poselo koje su organizovali
uenici beogradske gimnazije 25. januara 1879. godine u korist porodice pokojnog srpskog
pesnika ure Jakia, koji je bio njegov dobar prijatelj. Spada u misaone (refleksivne) pesme
sa elementima rodoljubive pesme. Kompozicija pesme "Svetli grobovi" je prilino
neuobiajena, jer je ini tri strofe potpuno razliite duine. Upravo ovakva kompozicija je
zasluna za neobian ritam koji se osea u stihovima ove pesme, I ne samo kompozicija, ve i
brojni brojni epiteti i stilske figure (antiteza, metafora, personifikacija, gradacija, anafora i
poreenje) su tri koji daju posebnu snagu ovoj pesmi.
PRVA STROFA: Pesma poinje pitanjem, koje pesnik upuuje svojoj brai, gde pod braom
podrazumeva pripadnike svoga naroda:

Bejaste
Da

li,
l'

bejaste

Aj'

brao
vi

na

moja
na

groblju

groblju,

Ta

uvek

na

smo

Groblje

j'

zemlja

Groblje

j'

voda

mi

kom

vrti

Groblje

brda

kada,
golemu?

kom

Groblje

mlada,

na

njemu.

se

hodi;

se
i

brodi;
gradine;

doline,

Svaka

stopa:

Grob do groba.

Pesnik pita brau da li su bili na groblju i objanjava im ta sve predstavljaju grobovi. On

prikazuje svoje vienje groblja, na jedan potpuno drogaiji nain od onoga kakvim ga mi
najee vidimo. Groblje je svuda oko nas. Na svakom mestu kojim proemo nalaze se ostaci
prolih vremena, podsetnici na ljude koji su tu nekada iveli. Grobovi su znak prolaznosti,
smrti i zaborava i Istorija ivota i naroda u prolosti. Pri samom kraju strofe imamo udno
poreenje:
Sve j` groblje, al` je i kolevka!

Groblje koje vai za mraan i tmuran pojam povezano je sa neim veselim i svetlim. Groblje
oznaava smrt, tuno i mrano mesto, a kolevka nov ivot, radost zbog roenja i svetlu stranu
ivota. Pesnik nam ovakvim poreenem, poruuje da su ivot i smrt su jako povezani, jer ivih
ljudi ne bi ni bilo da nije bilo njihovih predaka. Takoe nam poruuje da su nai preci izuzetno
vani u naim ivotima, jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas danas.
DRUGA STROFA: U drugoj strofi pesnik ve govori preciznije na koga misli kada pominje
svetle grobove:
Niko

ih
No

se

vie

pogdekom

uvek

Il

je

svea,

il

Il

su

dela

koja

Pa

redove

ne
gori

je
se
nedoglednog

ime
ne

sea,
svea.
svetlo,
gase,
groblja

Svojim zrakom krase.

On misli na one ljude koji su ostavili traga u istoriji, bilo u kom pogledu. Govori nam o simbolici
grobova i ukazuje da oni svetle i uvek su okrenuti uzvienoj budunosti. Pojedini grobovi
svetle u tami zaborava grobovi junaka, dravnika, naunika i stvaralaca, onih koji su zaduili
svoj narod, kao to je pesnik ura Jaki. Pa ak i ako ih je prekrila tama njihova dela i dalje
osvetljavaju budunost potomcima i itavom naem narodu:

Milione

progutala

Crna

tama

Niko

Il'

j'

ih

mnogih

se

No

vie

pogdekom

je

tama,
tisulea,

ne

uvek

svea,

il'

gori
je

ime

sea,
svea.
svetlo,

Il' su dela koja se ne gase,

TREA STROFA: U ovoj strofi pesnik dolazi do poente, iskazujui poruku koju su nai oevi i
uopte nai preci ostavili nama, a mi emo opet naim potomcima. Ukazuje nam na veliinu
rtava naih predaka i govori nam ta je amanet dedova naih buduim naratajima. Svi mi
teimo ka jednom istom cilju da obezbedimo to bolju budunost naim potomcima. Trudimo
se da izgradimo to bolje i vre temelje koje e nai potomci nastaviti da nadograuju, uvek
stremei ka tome da kua znanja bude to lepa i vea. Neraskidiva vezu izmeu prolosti i
budunosti pokazuju stihovi u kojima borac borcu poruuje:
Gde

ja

stadoh

ti

poi!

to

ne

mogoh

ti

moi!

Kud

ja

nisam

ti

doi!

to

ja

poeh

ti

produi!

Jo smo duni ti odui!

Zavrni stihovi pesme su ujedno i elja kako za gimnazijalce kojima je recitovao ove svoje
stihove, tako i generacijama koje tek dolaze:
Da

vas

Zavetnike

zdrui
koji

bratska
s

sloga,
kupe

Oko groba urinoga!

Stilske figure u pesmi

Antiteza (kontrast): visina zvezda i zemljica, stari i novi grobovi, daljnjih eona i uzviena
budunost, neposeeni grobovi i neki uvek sa sveom; Gde ja stadoh ti e poi! / to ne
mogoh ti e moi!; ivot prazan mladost pusta; nove klice, stara nada, novo cvee,
stabla stara; bez njih bi se malaksalo / bez njih bi se brzo palo,
Gradacija: groblje je zemlja, voda, vrt i gradine, brda i doline, stopa, grob do groba; koji su te
napred zvali / koji su te ojaali / koji su ti krila dali; bez njih bi se malaksalo / bez njih bi se
brzo palo
Metafora: Svetli grobovi, kroz vekove, kroz maglinu, glasovi prodiru kroz svet mrani; svet
bi bio grob bez cveta, kroz vekove, kroz maglinu, glasovi prodiru kroz svet mrani;
Poreenje: Ba ka gore oko zvezda

Personifikacija: milione progutala j tama, povesnica pria ovo, tu se slego ivot mladi /
da se s grobom razgovara.
Anafora: ponavljanje vie stihova jednom reju - "groblje"
Epiteti: mlada, viih, nedoglednog, klete, daljnih, uzvienoj, bistrim, mrani, zrani, gromkim,
boanskom, svetlog

Kritiki osvrt
Tema pesme Svetli grobovi su odnos i stav pesnika prema grobovima predaka koji svetle
za sve budue narataje. Pesnik je eleo da pronikne u tajnu koju kriju ti pusti grobovi. Kroz
stihove ove pesme on je iskazao svoja snana rodoljubiva oseanja, ljubav prema svojoj
domovini i potovanje prema precima i njihovoj prolosti. On govori o slavnoj smrti predaka,
ukazuje na odnos predaka i potomaka, obraa se novim pokolenjima i daje im savete. Grobovi
predstavljaju venost i istrajnost jednog naroda i uspomenu na dobre i hrabre ljude koji ne
smeju da padnu u zaborav. Smrt nije kraj. Svi umiru, ali svi nastavljaju da ive kroz svoja
djela, svoje potomke i ono to iza sebe ostavljaju. Svetli grobovi piu istoriju. Oni spajanju
prola, sadanja i budua pokoljenja. Simbol su prolaznosti, smrti, zaborava i potpunog
nestajanja, ali i znak pamenja i vekovne mudrosti. Istovremeno su simbol i obinog oveka,
kraljeva i careva i svih velikana jednog naroda. Grobovi predstavljaju prolost jednog naroda,
a na narod je mnoge junake izgubio za bolje sutra. Njihova rtva, smrt i dela svetle za
budua pokoljenja. Zato njihovi grobovi nisu samo samo tama, nego i svetlost. Oni svetle
svetle duhovnou, vrednim i velikim, u nauci i umetnosti. Prenosnici su velikih misli i ideja,
uzvienih stremljenja i svega to spaja vek sa vekom, oveka sa ovekom. Zahvaljujui
njima, proimaju se staro i novo, na ideale jednih nadovezuju se ideali drugih, bez kojih ivot i
nema smisla, a do idela se stie borbom, verom i nadom, ali i upornou koja ne zna za
sumnje i klonua. Oni vezuju tradiciju i kolektivni duh i povezuju prolost, sadanjost i
budunost. Kolevka su za budue narataje i podrka novim generacijama. Oni prenose duh
jednog naroda sa kolena na koleno, duh kome nema groba i daju smernice svakom
narataju kamo treba ii.

, ,
' ,
' , ?
.

 ' ;
' ;
;
,
:
.
' ,
,
,
, .

, ,
,
'
' .

' ,
'
!
' ,
,
,
.
' , ' ,
' ,

.
,
, ,



;

,
' .

 ,
'

'
,
' .

,
.
,
' '

.
'

,
,
' ,
, ,
, ,
':
!
!
!
!
!
,
,

',

,

.

( ' )
:
,
, ,
,
,
, ,
;
'
.
, !
, , !
' ?
, !
? '?
!
?
!
'
' !
?
!
,
,
?
!

,
,
,
,
!

' ,
,

 ,
' .
. , ,
,
!
, ,
,
' ' ,
.
,
' , ' ;
, ,
' .
' ?
, , ,
,
'
!
~ ~
1879. .
25.
1879. . .

PESMA JEDNOG NAJLOJALNIJEG GRAANINA

Sve sam elje iup'o,
pa uvam zahvalnost;
crkva mi je dinastija,
molitva lojalnost.
Udrite me na muke,
stav'te me na probu,
spustite mi najcrnji
komadi u torbu;
metnite me gladnoga
da uvam kordone, al' dopust'te jedino

- da mrzim pione!
Uiu se utanju,
da mi bude dika,
slobodu u izbrisat
iz moga renika.
Vladau se k'o da sam
u kom prolom veku,
namignite, spaliu
svu biblioteku;
pogoreu ilere,
Milje i Bajrone, al' dopust'te jedino
- da mrzim pione!
Ako j' dunost graanska,
hraniu se travom,
nauiu klimati
prepokornom glavom,
i kurjuk u oplesti,
k'o u mandarina,
i srkau samo slast
zvaninih novina.
Pobei u kad mi ko
spomene Prudone, al' dopust'te jedino
- da mrzim pione!
Za ampanjac veli se:
rav primer daje,
kako lufta dobije,
stegu ne priznaje.
Kloniu se briljivo
te francuske mode,
neu piti ampanjca,
pa ni same sode,
neu sesti ni za sto,
gde spazim sifone, al' dopust'te jedino
- da mrzim pione!
Neete me videti
da se na to durim,
kad opazim nepravdu,
ja u da zamurim.
Od boga su zvanija,

od boga su vlasti,
pa ba da me oglobe,
neu nikom kaz'ti.
Kad bog hoe, i pravo j',
ber'te milione, al' dopust'te jedino
- da mrzim pione!
Kad ministri namignu,
lei u da spavam,
a u snu u aptati:
"Ja se pokoravam!"
Dok ne reknu: "Ustani!"
donde ustat neu,
zapovede l' da umrem,
dobro, i umreu.
Ako falim, nemojte
davat mi pardone, al' dopust'te jedino
- da mrzim pione!
(1871)

Bildung (1856)
Jovan Jovanovi Zmaj (1833-1904)
Duanova dva potomka
devetnesti slave vek,
sede mladi kod klavira
ona nobl, a on kek.
Cum entcikn! Al' jo samo
jedan valcer, e vu pri!"
O, sluajte, kako j' getlih
ovaj novi potpuri!
On teherom takt udara
o svoj lani, o biu
(to bi rifom bolje ilo,
teta to mu nije tu).
Jo cum abid on je jedan
odmauk'o pastorel,
Vi ste kinstler, her fon **!
Ljubim ruku, 'madmazel'!

Duanova dva potomka

devetnesti slave vek.
Shvatili su duh vremena,
ona j' nobl, a on kek.
Smej'o sam se da ne plaem,
gledajui onaj jad,
gledajui ** sokak,
gledajui Novi Sad.
--------Kek (nem. keck) ohol, drzak
Cum entcikn (nem. zum entzken) to je zanosno
e vu pri (fr. je vous prie) molim vas
Getlih (nem. gttlich) boanstven
teher (nem. stecher) lornjon, vrsta naoara
Cum abid (nem. zum abschied) na rastanku
Kinstler (nem. knstler) umetnik, vetak

:



.
,
,
,
.
,
,
, ,
.

' ,
:
!
,
,
, ' , , !

 ,
,
, ,
.
?
' ?

' ?
' ""?
,
,
, ,
: !
,
,

: !

Jututunska narodna himna

Boe sveti, podri nam Knjaza

zdrava, krepka, ohola i slavna,
jer na zemlji nit je kadgod bilo,
niti e Mu ikad biti ravna.
Ovaj narod vrlo dobro znade
da je stvoren samo Knjaza radi,
da Mu daje poreze i hvale,
da Ga dvori i ponizno kadi.
Boe silni s visoka ilita,
sasluaj nam nau elju staru,
Boe sveti, ne daj nikom nita,
da to vie ostane Vladaru.

Radi Njega sva stvorenja ive,

radi Njega sunce greje s neba.
A taj narod, a tu zemlju nau,
podri je - ako Knjazu treba.
Oduzmi nam i elje i glasa,
oduzmi nam mudrovanja kleta,
da Njegovu nameru ne prei,
da Njegovoj mudrosti ne smeta.
Daj Mu s neba najsvetlije dare,
policije, picle i andare,
ako nee da dumana svali,
bar na svome nek srce iskali.
Nek narodi nau slavu znadu,
a nas puste mavati u hladu,
al' i onda nek je straa jaka,
jera ima sana svakojaka.

Otkide se
Jedna mis'o, kao munja,
Tako brza, tako sjajna,
Otkide mi s' ispred due
I postade dui tajna.
Ka da ode uvis gore Ne da s' videt oku mome;
Ja oseam bol otkida
I alim za njome.
Hoe mi se ikad vratit,
Da te boje uvam tade,
Misli moja... ili eljo...
Il spomene... ta bijade?

A ona mi kanda ape

Kroz tiinu blage noi:
'neu ti se nikad vratit Ti e k meni doi.'