„Ламент над Београдом", Милош Црњански ( одломак из поеме)

О писцу:
Милош Црњански био је српски књижевник. Родио се 1893. године у Чонграду, у Мађарској.
Породица му је била сиромашна, отац му је био нотар. 1896. године цела породица преселила се у
Темишвар где је похађао основну школу и гимназију.

Даљње школовање наставио је у Бечу, а тамо га је задесио и Први светски рат те је тада и
мобилисан у редове Аустроугарске војске. Борио се у Галицији и у Италији.

Када је рат завршио, дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а потом је краће време
радио на месту професора у једној гимназију такође у Београду.

Бавио се и новинарством те књижевним радом, а нетом прије почетка Другог светског рата почео
је да ради у дипломатској служби краљевине Југославије. Тако је путовао у Рим, Берлин и у
Лондон.

У Лондону је живео до 1965. године, а након тога се вратио у Београд и посветио се књижевности.
Умро је 1977. године у Београду.

Нјегови први почеци сежу у 1907. годину када је у сомборском листу “Голуб” објавио своју прву
песму “Судба”. 1912. године као песник је писао за “Босанску вилу”. У Београду је радио као
уредник у часопису “Дан”, а написао је и манифест “Објашњење суматре”. 1919. године објавио је
збирку песама “Лирика Итаке”.

Уз песме, писао је и романе, есеје, путописе и драме. 1927. године објавио је роман”Сеобе” у
“Српском књижевном гласнику”. 1929. године роман је изашао и као књига.

ИИ Појам поеме( епско- лирске песме) –

Поема може бити само уметничка. То је епска песма, али са лирским моментима. Сврстана је у
лирско-епску поезију јер се у њој опевају и догађаји и осећања, тј. и епски и лирски елементи. У
поемама истовремено постоји ток епског причања, јака лична расположења и размишљања. Зато
су поеме богате сликарским и музичким моментима. У композицији поеме налази се више
певања. Поеме су писали Славко Вукосављевић (Кадињача), Иван Горан Ковачић (Јама), Оскар
Давичо (Зрењанин), Скендер Куленовић (Стојанка мајка Кнежопољка) и друге.

Лирско-епске песме или како их је Вук Караџић назвао песме "на међи", су врста песама које у
себи имају елементе и епских и лирских песама.

Вршећи класификацију народне књижевности Вук Караџић је утврдио да има песама које су на
међи између лирских и епских. Оне увек опевају неко осећање, па су садржајно ближе лирским
песмама. Али, постоји развијена радња, главни јунак, епизодне личности и врло јако субјективно
осећање ствараоца. По тим особинама личе на епске песме. Дуже су од лирских песама, а
догађаји су описани врло осећајно. Теме тих песама су најчешће љубав или мржња везане за
породични живот.] Емотивно и епско тј. наративно даје посебно својство овим песмама које ће и
условити њихов назив: епско-лирске или лирско-епске песме

Анализа песме – одговори на питања (Где се налази лирски субјект и како се

осећа? - Чега се сећа и о чему размишља? Како доживљава место где се
налази? - Која реченица асоцира на пролазност и смрт? Како замишља смрт?
које осећање у њему буди тај фиктивни сусрет са ништавилом? - Како
доживљава завичај у који жели да се врати? - Шта означава лабудова ?
Издвој поређења и објасни њихову функцију у песми? )
Поема “ Ламент над Београдом “ је грађена на контрасту. Док се песников вољени град спрема за
раст, дотле се он иде према окончању живота. Насупрот срећном и сјајном Београду, каквог га
Црњански види, стоји све оно што је мрачно и тешко у песниковом животу. А у животу Црњанског
је заиста било доста тешких тренутака…Помиње се лабуд као лирска представа Београда. Снага
коју Београд црпи како би растао налази се у њему самом, ту он налази извор снаге и стоји
осунчан на ушћу двеју река. Та снага уздиже га изнад живљења обичног света и улива га у један
национални ток који оличава река Сава. У песми се два пута помиње лабуд, а сам песник је једном
приликом рекао да је поема његова “лабудова песма”. Београд као величанствен и вечан град
прима својство живог бића и шири своја крила као лабуд крила, заборав на Саву и Дунав”. Други
пут се лабуд помиње на крају песме, Београд креће “као лабуд вечни” из смрти и крви, диже се
“према сунцу на свој пут”. Београд је песниково уточиште које се диже између двеју река, креће се
и пламти. Он стоји над равницом “тврд, уздигнут као штит”.

У овој пеми се смењују, у правилном ритму, строфе тужних и мрачних расположења, са ведрим
тренуцима и стиховима упућених вољеном граду.

- Поука дела? ( лабудова песма- означава последње значајно дело написано

пред смрт)
Када се узме у обзир живот Милоша Црњанског, анализа песме “ Ламент над Београдом “ постаје
много јаснија. Чувену поему, Црњански је објавио 1965. године по повратку у Србију из
вишедеценијске емиграције.

Стихови поеме “ Ламент над Београдом “ одишу песниковим осећањима и узбуђењем повратника
из “ белог света “, како каже наш народ.

У поеми се сагледа Београд у свом непрекидном кретању и сазревању. Песник га уздиже

стављајући насупрот њему све оно што је пролазно и није вечно. Насупрот томе ставља и своје
лирско надахнуће и саму поему која ће остати као вечно сведочанство његових осећаја и његове
тиге за родним завичајем. Поему завршава суматраистички и ставља нам небо и далеке облаке
који такође иду, пролазе над нама. Београд ће вечно сијати у свом постојању и у њему песник не
види тугу, јер то је његова последња жеља, да га Београд прими у наручје своје и да ту проживи
своје последње дане живота.