Plava grobnica Milutin Bojic

Pesma Plava grobnica je deo zbirke pesama Pesme bola i ponosa koje je pesnik Milutin Boji objavio je u Solunu. Iako je iveo samo 25 godina, ovaj daroviti srpski pesnik ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj knjievnosti. Za period svog kratkog ivota stigao je da opeva patnje i stradanja srpskog naroda u Prvom svetskom ratu i tragino povlaenje srpskih vojnika preko Albanije do Grke i ostrva Vida. Na ovom ostrvu koga su sa pravom nazivali ostrvom smrti mnogi srpski vojnici su umrli zbog bolesti, gladi i iznemoglosti, a poto nije bilo mesta da se sahrane na ostrvu njihova tela su zavrila u dubinama Jonskog mora. Dok je boravio tamo pesnik Boji je gledao gledao kako savezniki brodovi odvoze gomile leeva sa ostrva i uz zvuke vojnikih truba ih sputaju u more. Suoen sa tom tunom slikom oseao je veliki nemir u dui, duboko saoseanje i ogromnu patnju zbog stradanja srpskih vojnika, pogotovo onih ija su tela baena na dno mora, bez dostojne sahrane i opela kako dolikuje svakom oveku. Venost svih onih koji su zavrili u plavim dubinama mora, daleko od svoje rodne zemlje opsedala je njegovu svest i kidala duu. Sve ono to je oseao u sebi, u svojoj pesnikoj dui i nemirnom srcu istinskog poete inspirisalo ga je da napie ovu prelepu pesmu i njenim stihovima ovekovei jezivu viziju plave grobnice. Cela pesma Plava grobnica je u obliku apostrofe (obraanja). Ima ukupno etrnaest strofa, a svaka strofa se sastoji od etiri stiha (katreni). Stil pevanja je patetian, dirljiv i uzvien, a osnovno oseanje koje prevladava je rodoljublje, odnosno ljubav i divljenje prema svom narodu proeto tugom i uzvienim bolom.Pesma je sastavljena iz tri poetske celine, kod kojih su prva i trea okrenute prolosti, a druga celina budunosti. Prva poetska celina odie atmosferom u kojoj vladaju sveani ton i grobljanski mir. Svi koji plove morima iznad plave grobnice svojom plovidbom naruavaju tiinu i spokoj koji u morskim dubinama treba da vlada. Zato pesnik eli da zaustavi sve galije i priziva potpuni mir i tiinu nad tom svetom vodom: Stojte, Gazite Opelo gordo drim galije carske! tihim u doba jeze Sputajte krme mone! hodom! none

Nad ovom svetom vodom.

Dok je u prvoj strofi teite u pozivu na mir i tiinu, kojima e se izraziti potovanje prema nastradalima, u estoj strofi, pesnik upuuje poziv galijama carskim: Stojte, galije carske! Na grobu brae moje

Zavite crnim trube. U tom pozivu je elja da se crninom izrazi potovanje prema onima koji su tu sahranjeni, ali i elja da trube zaneme i ne narue tiinu plave grobnice. itajui pesmu "Plava grobnica" jasno je da je poenta ove pesme pesniko opelo srpskim ratnicima nad svetom vodom. Pesnik ih stradale vojnike naziva "prometejima nade" i "apostolima jada", jer nisu sahranjeni u zemlju uz opelo i ispraaj porodice, ve su baeni u morske dubine, bez molitvi i suza najmilijih, pa s toga njihove neuspokojene due okolo lutaju traei put u carstvo nebesko. On eli da izvri vojniki in opela pro kome je sve podreeno tiini, bezvuju da se ne bi naruio veni pokoj palih eta, brae koja lee jedan do drugoga u groblju meu algama i usnulim koljkama. Time pesnik izraava svoje duboko potovanje, patriotsku i linu ljubav i tugu za izmuenim umrlim ratnicima daleko od domovine za koju su se borili. U iskazivanju bola, tuge i potresenosti uestvuje i priroda: Zar Da Iz ne dubokog ne rui oseate veni jaza kako pokoj mirni more palih dreme mili, eta? ili,

A umornim letom zrak meseca eta Druga poetska celina okrenuta je budunosti u kojoj e stradanje "brae moje" i "ovo groblje" biti svetla prolost, ponos, veni bol ali i podsticaj. rtva onih koji su sahranjeni u moru zraie kroz "mnogo stolea" i buduim generacijama sluiti kao nauk i uzor. Znaen je plave grobnice za budunost celog srpskog roda sadrano je u stihovima: Ali Ogromna Kolevka e ovo i biti groblje, strana bajke gde je tajna za pogrebena epopeje, vremena,

Gde e duh da trai svoje korifeje. Stradanje naroda je "strana tajna epopeje", to je neshvatljiv podvig dostojan velikih herojskih epopeja; ono je neverovatno i nestvarno kao bajka, ali e veito trajati u pamenju kao bajka koja ide s kolena na koleno. U toj bajci e budua pokoljenja traiti i nalaziti svoje korifeje (uzore, ideale i idole) koji e ih napajati snagom, zanosom i samopouzdanjem.

U zavrnoj poetska celina teite je ponovo na plavoj grobnici i dijalogu pesnika sa zamiljenim carskim galijama koje bi se moglo pojaviti na vidiku. Sada je njegov zahtev da utrnu buktinje, da hujno veslanje umre i da galije, poto se opelo svri, pobono i neujno klize u crnu no i daljinu. Ali ovaj zahtev za tiinom, sada, nije vie izraz elje da se time oda pota "prometejima nada i apostolima jada", nego da kroz tiinu, "mrtvi uju huk borbene lave": Jer, tamo daleko, u otadbini, uje se huk borbenog pokreta i nasluuje svetlost oslobodilakog poprita. Dok ovde, nad grobnicom oeva, gospodari samrtna tiina, tamo, u otadbini, sinovi stvaraju istoriju. To saznanje menja emocionalno pesnika, pa on slui opelo "bez rei, bez suza i uzdaha mekih", a u njegovoj dui sjedinjuju se tiha molitva i bojni zov"doboa dalekih". Nad plavom grobnicom vie ne lebdi samo tuga i bol zbog stradanja, nego se budi nada i uverenje da e biti izvojevani pobeda i sloboda. U ovoj poslednjoj strofi kljune su dve stvari: ponovljena elja da galije "klize tihim hodom" i time odaju potu onima koji su sahranjeni u dubinama Jonskog mora; svest da je ovo more jedinstvena grobnica kakvu ni svet ni nebo nisu videli, a samim tim je i opelo nesvakidanje. Jonsko more je tako ostalo sveta voda i svedoanstvo prometejskog stradanja jednog naroda.