Đura Jakšić, pravim imenom Georgije, srpski je pesnik, pripovedač i dramatičar 19. veka. Rođen je 1832.

godine u Srpskoj Crnji, u Banatu. Rođen je u svešteničkoj porodici.

Pesma se sastoji iz sedam strofa od po dva stiha. Ovakva vrsta strofe naziva se distih. Rima je parna,
rimuju se stihovi unutar strofe. Izuzetak je peta strofa u kojoj imamo rimovanje polustihova „Nemo
potok beži – ko zna kuda teži? Možda grobu svome – moru lađanome!“ Pesma pripada rodoljubivo
lirskoj, opisnoj poeziji.

Pesnika zalazak sunca podseća na zlatne toke, krvlju pokapane, a nema tišina noći na tužno ćutanje zbog
pogibije najboljeg viteza. Završetak dana u pesniku budi borbeno osećanje: tu je bojište, vitez, krv, toke,
hrabro umiranje za domovinu. Inspiraciju za pesmu pesnik je pronašao u veče, pri zalasku sunca.

Pesnik zalazak sunca vidi kao toke koje su vitezovi nosili u bojištima. Narandžasta, zlatna, crvena boja pri
zalasku sunca podseća ga na krv koja je prolivena u ratovima.

Vitezovi sijaju kao sunce, a sada u pesmi i oni nestaju, padaju u zaborav, poginuli su u boju. Isto tako
sunce nestaje, zalazi na završetku jednog dana.

Hujanje vetra se poredi sa uzdisajima. Uzdisaji koji imaju isti zvuk kao vetar. Motivi tišine, mira, umiranja
ispunilisu ovu pesmu.

Slavuji su simbol pesme, slobode, života. Ovde ih pesnik postavlja tako da njihova pesma nije radosna,
već oni tiho i žalosno pevuše.hoće da kaže koliko im je tužna pesma da bi I hlkadne stene zaplakale.
Pesnik koristi personifikaciju i stenama daje ljudske osobine. Čak i one bi mogle zaplakati nad ovakvim
životom.

Potok je takođe nem u pesmi, ne čuje se njegovo veselo žuborenje, njegova snaga prirode. On ne ide
svome moru, kao večnom životu, već svojim oticanjem pokazuje prestanak života, ide moru kao grobu
svome. U ovim stihovima su izražena tmurna i crna pesnikova osećanja.

Sve u mrtvom sanu mrka ponoć nađe, Sve

je izumrlo – sad mesec izađe!… Pesnik
nam u ovim stihovima iznosi činjenicu kako su za njega i snovi mrtvi, kako više i ne sanjari o boljem
životu, sve je obavila mrka ponoć. U tom času kada mesec zađe čitava priroda spava i čini se da je sve
umrlo.

Pesnik u poslednjoj strofi poredi viteza sa mesecom. Na tu asocijaciju navodi ga činjenica da su svi sveci
prikazani sa oreolom iza oko glave. Vitez koji je umro ima bledo lice, kao i mesec u strofi. On se borio u
ratu i pokazao svoju hrabrost i zbog toga postaje svetac, njegovo delo će se pamtiti kroz istoriju.

Mislim I pretpostavljam da ova pesma ima veze sa Kosovskim bojem. Kao I u Kosovskom boju junaci
odlaze u zaborav kao I u ovoj pesmi. Ova oesma e ispunjena bolom I tugom kao I pesme ciklusa
Kosovkog boja.