Pretprazničko veče

“Pretpraznicko vece Alekse Santica jedna je od najlepsih elegija u srpskoj knjizevnisti. Izgleda malo
cudno: jedan od najborbenijih rodoljubivih pesnika srpskih (“Ostajte ovdje”, “Boka”, “Kajmakcalan”, I
dr.) u isto vreme je I najbolji elegicar te knjizevnosti (“Jedna suza”, “Putnik” I naravno, medju prvima
“Pretpraznicko vece”). To se moze razumeti jedino ako se poznaje licnost Alekse Santica.

Santic je bio patrijarhalan covek, u dobrom smislu te reci. Njega je krasio iskren I borben patriotizam,
licno postenje, istinoljubivost I zivotni optimizam. Sve ove individualne vrednosti Santic je ne samo
ugradjivao u svoje pesme nego ih je I potvrdjivao svojim zivotom. Ali u dosta strog kodeks patrijarhalne
etike spada I jedna vrednost univerzalnog znacenja I trajanja : covek moze da osmisli svoj zivot I opravda
svoje postojanje jedino ako zasnuje porodicu. A Santic, sticajem mnogih okolnosti, nije kao otac porodice
osetio toplinu domaceg ognjista; nije se cak ni ozenio, Taji se desilo da mu je sa pesnickom slavom, koja
je iz decenije u deceniju bilavala sve veca, osobito u narodu, unutrasnja intimna rana bivala sve dublja. U
rodoljubivoj poeziji Santic je sokolio, dizao veru, pozivao na borbu, velicao pregaoce, grmeo nad
osvajacima ; u intimnoj lirici tugovao nad licnom nesrecom, pevao o neostvarenoj ljubavi, o grobovima
svojih najblizih I o svojoj licnoj usamljenosti. Sintezu njegove elegicne lirike nalazimo u vec klasicnoj u
svojoj lepoti, pesmi “Pretpraznicko vece”.

Ovu elegiju Santic je ispevao kad je vec usao u petu deceniju zivota. U to vreme svi clanovi njegove
porodice su vec bili mrtvi, a on je, iako slavan kao pesnik, ziveo usamljen u ocevoj kuci u Mostaru.

“Pretpraznicko vece” je gradjeno od tri medjusobno komplementarna motiva: prvi je licna usamljenost I
osecanje bola sto ga ova usamljenost izaziva; drugi je revokacija topline porodicnog ognjista iz vremena
pesnikovog detinjstva; treci je trazenje utehe za licnu nesrecu.

Preptraznicko je vece, kandilo svetluca na zidu, “napolju student, peć pucka I grije”, ali pesnik je sam,
“ko kamen”, cuti slusa kako orah “granjm zamrznutim” u okna bije. Sva draga lica “iscezla su davno”, “I
sad je pozno predbozicnje doba; Al gluha jama sad je moja soba, ; A ja list sveo pod belinjom inja”. Tako
je slikom patrijarhalnog usamljenika docarana tezina I dubina licne drame.

Druga, po znacenju kontrastivna, jeste slika sa detaljima patrijarhalne idile tipicnije za narodno, dakle,
seosko poimanje I licne I porodicne srece. Tu su dva elementa: deca kao smisao zivota, I negovanje
patrijarhalnih obicaja. Opet je pretpraznicko vece. Pred ikonom kandilo sjaji, posobi se talasa miris
tamjana. Deca su okupljena oko lojane svece. Po cilium I zidovima igra svetlost iz uzarenje peci. Uvrh
šiljta sedi otac; kraj njega, malo niže, majka šije deci košulje za Božić. Onda dolazi sused u večernju
posetu da svojim pričama ulepša čar zimske večernje idile. Zatim otac uzima gusle I ‘’uz ganjive zvuke’’
peva ‘’lijepu pjesmu Strahinjića Bana’’. Tako je ova soba ‘’bila ko vrt jedan, gdje je ko potok tekla sreća
krotka’’.
 Sada je, međutim, taj život pretvoren u ruševine. ‘’I sad je’’ – kaže pesnik – ‘’pozno predbožićnje doba;
Al’ gluha jama sad je moja soba, ; A ja list sveo pod bjelinjom inja’’. Pesnik je u razvijanju osećanja bola
zbog lične usamljenosti doveo sebe do očajanja.

Međutim, on ipak savladava bol jer shvata da je smisao njegovog života u stvaralaštvu. Pesme su mu
zamenile porodicu, one mu vraćaju trenutno ugaslu veru u život:

‘’Ne tuži! S bolom kuda ćeš I gdje bi!

Mi pjesme tvoje I drugova sviju
Što svoje duše na zvjezdama griju
Sveta smo živa porodica tebi!’’

Toplinu kojom ga ispunjava prisećanje na sopstvenu poeziju Šantić dočarava prikazujući pesme kao
ptice koje mu pune sobu. One izleću iz pesnikovih knjiga, sve su ‘’svijetle’’ I ‘’sve u bl’jesku stoje’’, neke
su ‘’bijele kao ljiljan prvi’’ a neke plave sa malo crvene rudine na grudima. U razgovoru sa pesnikom one
mu otrivaju I viši smisao njegovog postojanja:

‘’Mi združujemo duše ljudi svije’!

Mrtve sa živim vežu naše niti:
I s nama vazda uza te će biti
I oni koje davno trava krije!’’

Tako je duševnu klonulost, kojom počinje ova elegija, zamenila životna bodrost koju budi saznanje o
ispunjenom životnom cilju. Pesnikova sumorna duša se razvedrava I jača. Iako još uvek u grcanju od
preživljenog bola, pesnik završnom strofom dočarava sasvim novu sliku:

‘’I akord zvoni… Sve u sjaju jačem

Kandilo trepti I sobu mi zari…
Iz kuta muklo bije sahat stari.
Ja sklapam oči I od sreće plalem.’’