Professional Documents
Culture Documents
Ментор: Студент:
Др Бранко Вранеш Вук Жикић, 2017/1200, 05
гробља и симбол смрти и умирања у Господу 3). Дакле, нема спокоја на земљи. Нема
постојанога земаљскога идеала, хладна је свака звезда. Мученици носе инсигнију
Христову: белег прогонства и противљења.
Свирепе су слике на таласу сутрашњег мора –– неизвесна је надолазећа будућност
и живот после смрти мученика. Следи историјска алузија на разарање Византије, пад
Цариграда и надирање Агарјана, промену средишта (Византија VII).
3
Иларион Ђурица, Свештена ботаника - преузми, ~чемпрес
4
Истакао писац ових редова
Узвик песника. Ради чега они страдају, ради кога? Ради отелотворене Мудрости
сведоче Мудрост, пред лицем Мудрости. Ну, песник као да се пита је ли то вредно таквога
мучеништва и невине младости. Мудрост је за Лалића највиша лепота за коју вреди
умрети.
Мученици после смрти иду директно у рај. Међутим, лирски субјект се пита да ли
је збиља награда одсутност из наставка часа који сведоче. Хришћанима је познато да је
овај свет само привремен, и да је човек на војни у овоме свету (уп. Јов. 7, 1) и да се треба
спремати за прави небески Јерусалим и небеску отаџбину. С хришћанског становишта,
смрт је награда, односно олакшање, дуго жељени сусрет и сједињење с Господом.
Истина, нема ничега лепога у разарању људскога тела, и то није награда. Награда
би била милост Божија, чудо обожења њихових телеса, односно моштију – мироточење,
нераспадљивост итд. Свакако, тело – цело или у праху и деловима – чека опште
васкрсење.
Мученици знају истину о овому свету и како је он само долина плача (Пс. 84, 6)
болног сећања и горког кајања за изгубљену бесмртност. Следе суштинска питања.
али
Чему је несрећа мера? Да ли
Сећању можда, или забораву
На неизвесном небу где ће смети
Да досањају нови град
Песма се, дакле, завршава питањем. Чему је несрећа мера? Две су опције: несрећа
је мера сећању на неизвесном небу и несрећа је мера забораву на неизвесном небу. Зашто
би сећање било мера несреће? Јер сећање изазива несрећу. Сећање мученика на
претрпљено зло изнова и изнова рађало би несрећу, хришћанство је у знаку вечне радости
васкрсења. Господ ће укинути зло, неће бити злог сећања. С друге стране, ако се пали
човек стално присећа изгубљена раја и свог преступа, сигурно је да неће бити срећан.
Дакле, сећање на зло и патњу јесте несрећно. Шта је са заборавом на неизвесном небу?
Песник промишља: „ако мученик заборави несрећу и патњу и муку и бол да ли то значи да
заборавља свој подвиг? А ако заборави свој подвиг, авај, зар је онда збиља сретан?“ Као
што видимо одговор на прво питање је био потврдан, да би на друго био одричан, што нас
доводи у зачарани круг, својеврсну ''интерпретацијску меру несреће''.
Песник се пита да ли ће ти мученици на земљи прогоњени, пљувани, убијани,
понижавани, истјазавани, шибани и мучени од демона и људи смети на неизвесном (дакле
није сигурно да ли га има, (скепса потиче од песника или пак из тачке гледишта модерног
(ондашњег али и садашњег) читаоца)) небу да досањају нови град, ново друштво, нови
поредак до последњег јасписовог круништа. Дакако, хришћански одговор је врло
оптимистичан. Јаспис је драги камен који је по настанку метаморфна стена, а метаморфна
стена као да означава мученике, који се као јаспис преображавају при високој
температури, великим притиском и осталим гасовима.
Премда мислимо да неће бити ни сећања на зло, ни заборава подвига, можемо рећи
да је заборав подвига „несрећнији“ од сећања на зло и патњу и страдање, јер је он у
суштини одсуство сећања, ништа, празнина, безобличан хаос. Одсуство сећања је и
одсуство мудрости, јер је несрећа сестра нека одсутне мудрости, тј. заборава (Пет
писама, 2) – док је нада (снивање о целини) сећању сестра (Канон 2, 4). Код Јевреја се
каже да ће „Бог благословити оне који се сећају својих мртвих“. Управу у ову мисао стаје
Лалићева поетика, која непрестано разговара с традицијом. Лалићу је традиција стално у
сећању, али му је приступ к њој (увек) другачији, нов и савремен. Суштину певања о
Византији чини сећање. Сама историја није ништа друго него метеж туђег сећања (De
administrando imperio). Свој завичај, отаџбина и традиција се бира и саставља – песник је
састављао сам свој завичај, део по део (Завичај).
Литература
5
На литургији пред освећење дарова свештеник чита молитву у којој се сећамо и будућности: сећајући се
(...) и твог страшног другог доласка.
„Свето писмо старога и новога завјета Библија“, Свети архијерејски синод спц, Београд,
2014;
Преузето с интернета