Бранко Радичевић

„Болесников уздисај“

Допринос стваралаштва Бранка Радичевића, песника српског романтизма, српској

књижевности је од изузетног значаја. Он је коначно прекинуо све везе са класицизмом као и са
нестваралачким опонашањем народне поезије. 1 Написао је 54 лирских песама, 7 епских
песмама, 2 одломка епских песама, 28 писама и један одговор на критику. 2 Иако се овај опус
чини невеликим он је написан за време краткотрајног живота и уврстио је Бранка Радичевића
међу најважније српске књижевне ствараоце и то пре свега на пољу лирике. Писао је чистим
народним језиком.
Кад је у питању особеност Бранкових песама она се протеже од песама пуних радости,
безазлености и чулности („Девојка на студенцу“, „Враголије“, „Путник на уранку“, „Рибарчета
син“) па све до песама елегичног расположења, инспирисаних пролазношћу и смрћу. 3 Једна од
таквих песама је и „Болесников уздисај“, песма из његове заоставштине.
„Структура Бранкове елегије „Болесников уздисај” почива на ефектним реторским питањима
која функционишу као нека врста трансформисане и модернизоване словенске антитезе. У
песми која садржи 12 стихова писаних неправилним лирским десетерцем, упитни исказ
појављује се укупно 6 пута и сугерише нестанак светлости, гашење сунца и заустављање
времена, које песника прожима хладноћом леденог гроба. “ 4
Ако данак или светлост можемо протумачити као живот, и ако сунце (које је и извор ових
појава) губи своје особине и чак се (персонификовано) измеће у своју супротност то нам свакако
може указати да је на делу антиципација смрти. Међутим, Радичевић се не зауставља овде само
на чулном искуству већ приближавање смрти осети и кроз умор времена и поистовећује га са
змијом која му лежи на грудима са свом својом тежином и хладноћом. Сам осећај да се време
поништава је још један болесников корак ка крају, а змија као двојак симбол може представљати
и језовитог весника смрти, али и коначно ослобађање од самог живота (којем лирски субјект
тежи судећи по последњем стиху). Приметно је колико је хладноћа сензација која је свеприсутна
и која ће се провлачити кроз целу песму. Она чак и интензивира обамрлост лирског субјекта, и
он сам говори: „Ал‘ је ладно, ух ал ми је зима!“
Ако се обазремо на сам говор лирског субјекта видимо да „у овој песми глас Бранковог
лирског јунака потпуно је поунутрашњен, односно интериоризован с обзиром на најприснији
доживљај готово физичког приближавања и додира смрти, којој као да хрли у сусрет.” 5 Одиста,
песма оставља утисак као да су њена реторска питања заправо ступњеви који воде до самог
краја, до смрти, до оностраног, а само шоботање (одређена врста непријатног хука) одаје призвук
присуства метафизичког. „То убрзано, грозничаво проницање у онострано, песниково бунцање
на граници сна и јаве, обраћање неодређеном адресату („Слушај, слушај, је л′ ме когод звао?“),
једначење земље по којој хода са одзвањањем гробнога мртвила - сведоче да је Радичевић
несумњиво достигао онај степен зрелог, високог романтизма који одликује приближавање смрти
и ништавилу. “6
„Она, она – брже, што сам стао?“ јесте последњи, врло ефектан стих који разрешава читаву

1 Ј. Деретић, „Кратка историја српске књижевности“, Адреса, Нови Сад, 2007. стр. 133
2 http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=407.0
3 Ј. Деретић, „Кратка историја српске књижевности“, Адреса, Нови Сад, 2007. стр. 134
4 Б. Стојановић Пантовић, „Распони модернизма“, Академска књига, Нови Сад, 2011
5 Исто.
6 Исто.
песму и ми сазнајемо да смрт у овом случају није нежељена. Напротив.

Милица Проданов