Приказ

821.163.41-14.09 Марићевић Балаћ Ј.

10.46793/LIPAR82.231P

Стефан П. Пајовић1
Филозофски факултет (алумниста)
Нови Сад

ДАМСКИ ПИШТОЉ ПОЕЗИЈЕ

(Јелена Марићевић Балаћ, Арсенал, Шабац: Суматра, 2023, 94
стр.)

Друга песничка збирка Јелене Марићевић Балаћ садржи четрде-

сет и седам песама разврстаних у осам циклуса. Као што се из наслова
може наслутити, тема ове збирке јесте оружје. У том погледу, она је
слична првој збирци, Без длаке на срцу, у којој је песникиња проматрала
свет око себе кроз метафору разноразних врста длака. Ни Арсенал није
ћосав, јер уводна песма, „Кумина слама”, пева о стасавању ауторке као
о расту длаке, а свако ко је био тинејџер зна колико је ово непријатан
процес. И заиста, Арсенал је доста зрелији него претходна збирка, пре
свега по тематици која је далеко разноврснија, али то никако не нару-
шава семантички оквир параболе о оружју.
Како су критичари (Драган Станић, Лазар Букумировић и Ленка
Настасић) то запазили говорећи на новосадској промоцији средином
маја 2023. године, наслов збирке је једини ратоборан део исте. Унутар
пажљиво дизајнираних, маслинасто-зелених и црних корица (похва-
ла Суматра издаваштву), провејавају кротке теме, попут љубави, ро-
дољубља и српске традиције. Овај тематски нуклеус није се променио
у односу на прошлу збирку. Мотив љубави између мушкарца и жене,
као и увезивање ове метафоре са дихотомијом Турци – Срби присутна
је и у Арсеналу. Песма „За свечаном софром” недосмислено пева: „Ја
сам Турчин / А ти Србија” (71). У овој песми срећемо и метафору чопо-
ра. Она је двозначна, јер може означати народ као руљу која лута, али
се може читати и као снага вучјег чопора. Када „Гладијаторка у ноћи”
(50) остане сама и ван крда, она постаје рањива. И поред тога, дуалитет
мушко – женско је представљен као надигравање два подједнако снаж-
на партнера. Жена је хајдучица, а мушкарац краљ, како је представљен
у песми „Инсајдер” кроз метафору шаха (53). Читава збирка обилује
двозначностима и вишезначностима, што је знак да песникиња сазрева
и обогаћује свој опус метафора.
За разлику од збирке Без длаке на срцу где су длаке тумачиле
главну одредницу од које се ширила лепеза значења, Арсенал је дослов-

1 stefancacak32@gmail.com

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XXIV / Volume 82 231
 Стефан П. Пајовић

но арсенал оружја где свако појединачно оружје представља значењски

свет за себе. Песма „Нагант” је одличан пример за то, јер се у њој прстен
помиње двојако. У стиху „Спавала сам са твојим орозом на десној руци”
(90), бурма се претвара у ороз, што она заправо и јесте. Прстен је ништа
друго до два спојена ороза, а песникиња отворено претвара прстен у
ороз у песми „Линије егзистенције” (26). Пуцање из дамског пиштоља је
метафора за читање поезије, односно за убојитост речи.
Ако се вратимо на песму „Нагант”, онда ваља поменути да она
садржи пристојну дозу еротичности, јер су питању љубавници који наги
леже у кревету. Назив песме је игра речима: наг – нагант. Додуше, ау-
торка се одлучила за писану форму изворног француског презимена
које би на руском, за чије потребе је прављен дотични револвер, гласи-
ла „наган”, што је једини исправан облик у српском језику.
Што се еротичности тиче, она је ненаметљиво присутна у читавој
збирци. Песма „Десет пауница” започиње стихом „Твој ханџар забоден
у мене зри” (36), док женски наратор у песми „Тетејац” тврди: „Убојита
сам само када ме / испале из тебе, нагло и брзо” (87). Осим што су садр-
жајно концизне, све песме имају за мотив кретање, најчешће исказано
кроз зрно метка које лети. „Мој калибар” је песма у дистиху:

„У календару љубави црни метак си био ти

и док сам ја нишанила, друга је жена ранила” (85).

Док се читају ови стихови, музика и аранжман долазе сами од

себе. У питању је ода песникињој несуђеној каријери текстописца забав-
не и (турбо)фолк музике. Овај мотив је постојао и у претходној збирци
и он сведочи о томе како поезија Јелене Марићевић Балаћ јесте све
осим високопарна, односно недоступна за читаоца. Она је или унутра-
шњи монолог који користи формат књиге као мегафон или је у питању
распевавање за широке народне масе. Иако се у њеној поезији срећу
мотиви који су неоспорно повезани са примарним занимањем песни-
киње (факултетски професор српске књижености), већина стихова је
испевана разговорним језиком, тако да додатна појашњења и фусноте
нису потребне. Њих у збирци готово и да нема, осим последње песме
која садржи поприлично исцрпан опис етимологије речи „грб”, који
можда помало нарушава ритам саме песме.
Што се тиче географских одредница, Дунав је и даље омфалос
песничког света Јелене Марићевић Балаћ. У песми „Стамбол капија”,
њена душа се рађа на Босфору и онда путује узводно делтом Дунава.
Овакво путовање има корелацију у стварном свету. Пут од родног Кла-
дова до Новога Сада, за песникињу заиста иде плавим коридором: Дуна-
вом. Она не само да признаје да је Дунав прати и носи кроз живот, већ
је уврстила ову европску реку у своје стихове.
„Пучина Дунава” је само једна од мноштва врсних колокација које
срећемо у збирци Арсенал. На „кори когита” је још једна алитерација
која открива песнички потенцијал Јелене Марићевић Балаћ. „Парче

232 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXIV / Број 82
 Дамски пиштољ поезије

квасца” је песма која обилује стиховима који се дивно надовезују један

на други: „Парче квасца, цела плата” (45). Још једна важна просторна
и културолошка одредница јесте Русија. „Светлост Востока”, „пљоска
вотке” и „не зови ме Каћушом”, све су то сањалачки стихови које је мо-
гао изрећи имагинарни Вук Исакович исто колико и Јелена Марићевић
Балаћ. Родољубље, као један од начелних митова збирке Арсенал, уско
је повезано са Русијом као словенском утопијом.
Сродан мотив јесте и религијска нота која је присутна у поједи-
ним песмама. У „Лаванди” постоје мироточиви људи, док је човекова
судбина онеобичена калком „бодигард” у песми „Имала је снажније
руке него ја”. У „Једењу богова” имамо директан приказ хришћанске
кроткости која се тумачи кроз кључ хране и убијања. Након ње, следи
безмало аутобиографска песма „Богиње” где је песникиња реско опе-
вала своју усахлу порочност, тражећи смисао кроз игру речи (Богиње
– [мале] богиње).
По питању форме, нема значајнијих промена у односу на прошлу
збирку. Песме наликују на сонете иако то нису, мада велики број садр-
жи куплет на крају који прене читаоца. Заиста, када се рима појави
само у задња два стиха, чини се да има јачи утисак него да је унутар
правог сонета.
Све у свему, збирка Арсенал представља озбиљан искорак ка леги-
тимисању Јелене Марићевић Балаћ пре свега као песникиње, а не као
педагошког радника. Мада, једна од песама је посвећена њеној студент-
кињи. Када се на то додају песме намењене рођеном брату и венчаној
куми, онда добијамо комплетну слику песникиње. Она, пре свега, живи
своје стихове, што им даје непосредност и разумљивост који су одлика
само изврсних песника. Свакако можемо очекивати да наредна збирка
поезије ове ауторке буде поново тематски уоквирена. Након длака и
оружја, публика може само да наслути кроз коју ће метафору Јелена
Марићевић Балаћ наново опевати наш и свој свет.

Примљен: 6. јуна 2023.

Прихваћен за штампу септембра 2023.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XXIV / Volume 82 233