Сакупљач......

(Филателист, Небојша Лапчевић, Народна библиотека „Стефан

Првовенчани, Краљево, 2022)

Песничка збирка Филателист Небојше Лапчевића занимљив је уметнички

концепт. Она представља подуже писмо послато неименованом пријатељу. Појединачне
песме само су његови фрагменти. О томе сведочи рефренично питање „Стижу ли ти
писма, пријатељу?“, поновљено од почетка до краја у више различитих песама, као и
размишљања о родном крају и загонеткама. Већина песама својим је поднасловом
одређена као поштанска маркица из именоване земље. Филателист је, стога, веома
кохерентна песничка књига која почиње песмом „Ad principum epistolae“, а завршава се
песмом „Fine epistolae“. Све између део је истог циклуса, повремено одвојеног
фотографијама маркица.

Кохерентност је највећа вредност Лапчевићеве збирке и све су појединачне песме

складне и у својим мањкавостима. Као највећу, издвојићемо неискоришћени потенцијал
концепта писма. Иако се повремено песник поиграва двосмисленошћу термина, па га
некада разуме као епистолу, а некада као систем знакова, таква разиграност је ретка.
Понекада се могу ишчитати и другачија тумачења, рецимо писмо схваћено као Свето
писмо или пак Лалићево писмо које „траје, јер значи“, али су углавном такве
интерпретације једино читаоечва учитавања без икакве основе у тексту.

И заиста, Филателист је права ризница могућих учитавања. Својим површним

референцама, које говоре једино о ауторовом познавању опште културе, ова се збирка
заиста може узети као сјајан извор мотива за другу, бољу збирку у којој ће они бити
промишљеније искоришћени. Аутор се у свом епистоларном путовању задржава на
стереотипима и најчувенијим уметницима и делима држава које обилази. Тако су, рецимо,
у песми „послатој“ из Шпаније експлицирани Лорка, Пикасо и корида; у Енглеској је то,
наравно, Хамлет, док Немачку репрезентује Гете. Познати Аргентинац је Борхес, Индијац
Тагоре, а на Куби су, изгледа, живели само Че Гевара, Кастро и фотограф Алберто Корда
Дијаз, мада ју је посетио и Кустурица. Најбаналнији пример је свакако песма „Кто убил
поета“ са поднасловом „Postmark Russia“ која отпочиње стиховима: „Пошаљи ми /
Татјанино писмо Оњегино“. Још једном, потенцијал алузије је угушен уобичајеним
експлицирањем.
 Врснији познаваоци појединачних култура би можда успели и да пронађу смисао
њиховог инкорпорирања који је дубљи од какве лажне ерудиције. И онда када зађе у мање
познате културе, каква је јерменска у песми „Горе су врхови, храмови“, песник у
фуснотама објашњава културну баштину државе коју опевава. Чак и тамо где се поменути
аутор може сврсисходно именовати, он се именује без икаквог разлога. У песми „Писмо
Џонатану Андресену изгубљено у преводу“ Буковски се цитира једино јер је познат и
Американац, не зато што би се у „епистоларној збирци“ могла направити занимљива
паралела са његовим романом Пошта (Post Office).

Таква лажна замишљеност над светом појачана је одлично интерпункцијски. Често

се, готово у свакој песми, једна мисао завршава не једном тачком, већ трима тачкама.
Интерпункцијски знак није употребљен да наговести прекинуто набрајање, већ, још
једном, да читаоца инспирише да домисли значење стихова које је остало ван текста.
Такве стилске игре чак и добре песме, којих несумњиво има, чине лошијима. У песми
„Танго“, на пример, можемо прочитати стихове „Играјмо,/ играјмо, нечија рука ме
грли...“. И то је само једно од три коришћења три тачке у једанаест стихова. Ипак, тај знак
одлично репрезентује читаву збирку. Она је подстицај за трагање за нечим бољим од оног
записаног између почетка и краја епистоле.

Непрегледна ширина мотива коју је Лапчевић желео да обухвати чини се као једна
несистематична колекција, са пар изузетака. Песма на италијанском језику „Nella lava del
Vesuvio“ освежавајући је и јединствен пример језичког и тематског поигравања. У песми
„Коринћанима, Post scriptum“ поетизовани су и други аспекти писма, не само адреса са
које је послато. „Сицилија“ је успешна лирска вињета управо јер је лишена ограничавујуће
алузије. Јасно је онда да збирка Филателист нипошто није „цела ружна“, чак напротив, у
њој је више добрих стихова, него лоших, већ да већина песама никада не достиже ни свој
лирски потенцијал упрљан површном енциклопедичношћу, а ни свој потенцијал
цитатности, јер осим имена аутора, он са песмом нема никакве везе.

Тако се и тематско јединство збирке, чежња и потрага за родним крајем, често губи
у стиховима који не значе ништа. Поштанско сандуче, које је у истоименој песми схваћено
као „значење куће наше“, такође је добро објашњење збирке. Значења као да нема, јер се
песник амбициозно сели по читавом свету који није дубље искусио и разумео. Зато су
несумњиво најбоље оне песме са почетка и краја Филателисте које у свом поднаслову
немају маркицу. У њима се мало дубље промишља концепт, поетика и смисао слања
писама, док је централни део збирке незанимљив, на тренутке чак и фруструријаће
очигледан и непоетичан географско-уметнички интермецо.

У Лапчевићевом неселективном одабиру традиције уништен је заиста импресиван

потенцијал који његова збирка наговештава. Читалац који је колекционар ће нажалост
наћи већ број одличних стихова него добрих песама. Врхунац песникове амбиције
представљају уводни стихови завршне песме: „Кад си окончао с писмом, пријатељу, /
препознајеш ли сада живот свој?“. Песничко путовање по Филателисту требало се, дакле,
завршити катарзом, било чиме што би примаоца оплеменило или изменило. Међутим,
адресат се нужно мора разочарати уколико помисли како је то путовање могло бити
увелико грандиозније од стихованог прегледа знаменитих личности и обичаја различитих
култура. Бесомучне празне алузије Лапчевића стога чини мање филателистом или
уопштено говорећи колекционаром, а знатно више сакупљачем кича.

Лазар Букумировић