Милорад Павић, ПАЛИМПСЕСТИ

Епитаф

У диму над огњиштима греју се птице и прве пахуље се топе

Као подводни ветар израња и киши црно млеко ноћи са дна дубоке реке
Излива се у свет и кривуда дуж млечних стаза и белокоре увија у смреке.
У мојим очима снег се у сузе претвара и када очи се склопе

Кроз хладне капи те далеко и чисто са својих образа гледам: пред њима
Ветар је постао црн, а стабла ми прилазе као на појило звери
И у један ред стају око мене. Борови су пробили магле врховима
И цепају их растући им са дна у чудној некој вери

Крагуји под златном капом између ниског неба и високих шума јесени
Стазама лете већ у страху да их гране у брзом расту не прободу.
И ја болест ко срце носим и моја смрт се вечерас радује у мени;

И знам, моја уста су гробље предака спуштених у речи као у ћивот

И слушам: лес ми се теше где год имена ствари засадих у ходу-
Лежим у свакој речи по једном, у сваком од вас поново сахрањен за живот.
Симпосион

Гозба је преда мном. Над кровом јесен и у огњишту лишће и гнезда.

Рекли су и учинили: отворићемо врата кочија у врата твоје собе
Из непраних глинених здела јешћемо месечину
И младе вртове што пуне своје босе сенке вишњама и лишћем.

Лепе, прљаве руке наточиће нам чашу зечије крви пуну туђега сунца.
Рекли су и учинили, но ја не узех до зрно грожђа и пауново перо.
У мом срцу је гробље и река извире испод крастача његова
Уста су ми пепела пуна јер хлеб умаках свој у огањ.

И уши пуне суза из сонва и само птице које их пије и знају им укус
Страшно звоно љубави одзвања залуд године у мојим недрима:
Не чујем да звук тај већ хиљаду пролећа убија роде у лету и гаси свеће

У пешчаноме поду храмова где расте свето дрво. На сунце су изишли свеци
И деспоти у гримизу. И страшни су од времена и јер долазе из мрака
И јер су гладни и жедни трпезе моје. А ја узимам зрно грожђа и пауново перо.
Horror vacui

Бојим се празних вртова изгубљених у мојем срцу, до којих не знам пут

Јер не бирам ја птице које ће на њих слетати и своје кобне гласнике
Моји преци можда већ шаљу на њине незнане врхове
И моја сећања постају од мене старија

Тону у прошлост и власти да их задржим немам. У свећњаку што носим

Векови се гасе од лепршања страха из мојег срца
Постајем пехар и у њему јелен се тучани
Поново дави при сваком доливању крви

Или ко леут звоним од непознатих двора теђак и глух од убаченог сребра

И умрли предак се покреће у мени у послатом кроз времена ропцу.
О, древна Госпо страха, што плачеш сузама пуним прохујалих пролећа,

Јесу ли твоји ови ужаси, ужаси једре и нестале женке

Што се блистају положени у мене као бисер у шкољку крви,
Те се отварам под нечијим суровим погледом старијим од сопствених очију?