Милорад Павић

Летећи Храм, избор и поговор Драшко Рећеп, Последња љубав у Цариграду, Градска
народна библиотека Жарко Зрењанин: Зенит, 1995.

Молим ти се, Богородице, Владичице,

Не обрати своје очи на њу, на моју љубав.
И не услиши њене молбе
И не помени је у молитвама својим!
Неприметно прелети душом својом
Преко онога што ће она учинити.
Јер оно што ће учинити моја љубав
Страшно је да се и усудити не смем
Да помислим и да сазнам шта је.
А ако се Ти заузмеш за њу, моју љубав,
Знаћеш све о њој, што се ја не усуђујем знати.
Ако се ти помолиш за њу и њене грехе,
Морам знати за њих и ја, који се Теби молим.
Молим ти се, Богородице Владичице,
Не обрати своје очи на њу, на моју љубав! (122)
Милорад Павић, Месечев камен, Издавачко предузеће Нолит, Београд 1971.

„Служба Рељи Крилатици“

Cmuxupe Оној Која Далеко Сеје

Пространство Ходатајице пређох у мојим скрбима

И нигде, прибегнути страстан да имам,
Покрова не стежах
Тешко је бити сам
Међу твојим међу Србима
Прстен што пева ти донех
Но очи ти на ме не размрежах
Твом песнословцу младост
Ни познолетијем не засија
Из сна ме страшни страшног сан твој дозва
И разве ја видех своје срце
Где изгрева у ноћ јазве
И залази са звуком варварских катавасија.

Одевено у моју косу

Ко звоно у песме седалне
Молим те од сагрешења у сну
Срце ово одврзи
Дојачао је небески коњаник
С храмом на длану брзи
Чека наше венчање да се врати замотан

У сенке своје пасхалне.

У кошуљи тихој сутрашњих покрета недвижим
Прикучих се очима сиса твојих
Да срце ми окрме
Хтедох умити живот на кладенцима најближим
Кад у ме тама велику велика прели таму
Из мошти твоје стрме.

У сновима ти ручак поставих

А ти ме не дарствова
У тузи ме сушта и јадима
Посештенија свог не сподоби
Где ми је курдизана с двобојним уснама
Да ти се уподоби
Где ми је личина скомраха кад ме не познаје
Она која царствова?

Скачући по сенкама звезданим

Из језика твог несажегајема
У неозидана отиснух се пространства
Да заборавим твоје у мени величије
Где небеска сенка реке Стримона није рибна
Ни небо птичије
Метро метропола градим
Летећа острва зидам и воће
На бродовима ваздушним садим где те нема.

И појмих једанаестога прста

Путоказање у мојим мислима

Јер пронех далеку ти светлост
На другу страну ноћи
Прогнан и презрен аз
На мазги у ходу јахачице мењах
И прстенова ме хорда неизчислима
И млазом твог из мене млека
Потече од мени пре немлекоточиве млаз.

И тако у послању мом

Што даљинама семеном гоори речи свечане
На достајање опет се своје
Препојасујеш у новим плотима
У пристану туђем међуоблачном зидам
Нови Рас Дежево Јеленор и Дечане
Она Која Далеко Сеје
Баченога ме натраг очима. (22–23)

Песма прва

Ликуј спавачу с прстом у уху

Неки ћеш добар чути глас
Јер ти си онај што је на брку везао чвор
Да не заборави како се зове
Записао си на длану одакле и куда идеш

Ти си страх што се усправио на задње ноге

И пустио зулуфе и браду
Промукао си тражећи праву реч у вихору тишине
Међу стазама очињим расте ти помрчина
А међу зубима смех али га памтиш све теже
Јер узде су његове у туђим рукама
Смејеш се на ону страну света на коју повуку брк
Носиш душу у носу а уче те да кијаш
Везаћеш још један чвор у сваки брк по име
Ни Грцима Хреља ни Србима Харитон. (24)

Песма трећа

Али ја сам онај коме други пљуну у длан кад ради

И у тањир кад једе
Онај што није угрејао столицу
Гутач ножева и помрчине
С лудог камена на луди камен скачем
А нога ми нози добро не мисли
Ручам с грошем под језиком
А сузама и знојем солим хлеб
У једном џепу расте ми жито у другом трава
Кише ми падају у чинију а снег у кревет
Ја сам онај што се виљушком чешља
Онај што сади ножеве и гоји зубе
Jер ми кашике не расту док једем.

Дали ми вина у звону

Ако пијем не звони ако звони не пијем. (25)

Седалан

Био си дар обилат именима нашим троруким

Молимо те у уторник у среду
У беспаметник и у петак
Прими нас у сећање
Стави шаке око ушију ко ми око уста
Ми који ни срце не нагнасмо што може
Ми кажемо сутра је опет дан
А ти кажеш: ко зна место
Ми кажемо доћи ћемо сутра поново
А ти кажеш: не знам шта ће учинити долазник
На које долази потоњи пут?
Ти залутао у туђе снове
Из њих нам пишеш на месечевом камену
Пером из анђеоскога репа
Како се лети у месту између два ветра
А ми умесили помрчину па вечерамо очима
И заборавили на ком језику да те зовнемо.
Ако нас усниш окрени јастук
Да и ми тебе сањамо. (26)

Песма четврта

Ликуј купачу између две воде

Јер ти си онај што је заборавио где је земљи пупак
На скут си некоме у мраку стао
Туку те по сату и сеју ти длаку у јајету
А ти зеваш у фрулу
Крадеш богу дане и једеш их:
Првом који наиђе одгризеш ухо или прст
До вечери си сит а кости нам бациш у ноћ
Ноћу ти си онај што се бави вртларством
Ореш своју сенку и заливаш знојем да порасте
Посадио си корен једне старе речи
А никла ти на језику трава
Тако се браниш да не кажеш ни горе ни доле
Ни хладно ни топло ни Исток ни Запад
Кад промукнеш од ћутања
Пљунућеш у свећу и умрети
Ни наш на своме ни свој на нашему. (27)

Песма пета
Али ја сам онај што носи чешњак у уху
Главу у торби а ум за морем
Онај што је свој златник забо у хлеб
А хлеб низ воду пустио
Окренуо сам очи прстења у шаку па просим
Река ми пуна јабука и воде ми цветају двапут
А до подне ми свиће од подне се смркава
Оправљач сунчаника и месечевих сатова

Мотрим да ми под ногом

Не понестане путева царских
Јер године замичу за брег
А дан ми се охладио и поштење остарило
Посолили ми ватру припитомили виљушку
Уче ме да месечев камен донесем у зубима
Садим рибу а пожњећу косу
А ја мокрим у своју сенку и спремам вечеру сату
Ни врећа дана ни шака година
Сан ми је старији брат а болест старија сестра
Угризи ме за језик ако ме не надживе
А ја ни сркао ни дувао ни кусао ни дробио. (28)

Песма шеста

Ликуј певачу песама за глуве

Јер ти си онај коме стављамо круну под капу
Дали ти две укроћене сенке
На једну да легнеш другом да се покријеш
На хлеб и воду се одазиваш путујеш слеп
Наструнали ти гусле враним гривама
Научили те тузи нашој и плачу
Осамарили коња иконом светога Павла
И ошинули га под тобом
А сами траве исопа јели што чисти од сећања
Заборавили име својега млека
И којим се семеном сејемо
Кажемо ти – човек бдитељан ловац помисли
Може и из ноћи изнети слатку воду у устима
А теби језик озебао
И презиме од ћутања промукло
Кад ожедниш напићеш се помрчине
И умрети под туђом воћком и под туђим именом
Ни себи врач ни нама погађач. (29)

Теотокион

Ако спаваш са мном платићеш двадесет стотина

Ако не спаваш платићеш двапут толико
Није нам дато да бирамо
Хоћемо ли косу или траву на глави
Хоћемо ли сузе или кишу
И хоће ли нам на минђуше птице слетати
Две руке за леђима переш а трећом ме грлиш
Но није нам дато да бирамо
И нема другог кладенца
Сем твоје двожучне пљувачке.

У ове страшне и свете дане дигни сузу са нас

Сољу живога духа растворена кишо
Посади ме у твојој трновој башти
Волећу те двапут док ти мене једном
Јер није нам дато да бирамо где ћемо нићи.
Ако спаваш са мном платићеш двадесет стотина
Ако не спаваш платићеш двапут толико. (30)

Кондак

Туђим прогоњен страхом

Страх нас ко дивљач крупну
Из језика у језик терајући
Догна међ чудне речи неке као кући
Као у неку песму свеукупну
Где гроб у гробу лежи и нема простора новог
Носимо на језику реч
Ко прстен птицу и облак у оку што носи слепом
Опадају нам власи са лишћем
И птицама гнезда у својој градимо коси
Од брадатог камења
И последње беле земље у вину
Саздасмо пећ у пољу и покрисмо је црепом
Кашике пуне речи откидамо од уста
Грејемо их на огњу и хранимо уши
Но кућу не подигосмо
И у ноћима под стресом пећи
На кишама младим припитомљавамо памћење
И претражујемо у срцу помрчину
Бројећи колико речи у мрак још смемо рећи. (31)

Икос хиландарски

А храм би откривен превелик и чудан

Подигоше се под њим острва и горе
Летеће свечаности слуха
Стадоше на слободну ногу
И трорука девица метохе му засеја.
Спалисмо вино и очешљасмо сенке
И када преста рика на Егејевом мору
Мало далеке тишине с пучине дође у ветру
И дрвеће стаде под њом пресвлачити кору
А звона одбрајати нам сате.
Но ја не познах која је ноћ у мени
Од ноћи мојих
Ни индиктион који ни сат који је.
А храм би откривен превелик и чудан
Једнога васељенства и пупак и кључ
Наследни вепар коме на леђима ничу траве
И царско време у маглама стоји.
Но земља себе у њему отврзла јест
И рибе по улицама његовим извргла и жуч
A ja сребрну тишину
Оставих у диму кандила и свећа
Отоке морске протрчах пун страве
И престадох мотрити на снове туђе у својим
Од кругова небеских ноћи
Вихорни примајућ ветар.
Но не познах која је ноћ у мени
Од ноћи мојих
Ни индиктион који ни час који је.

Храм је откривен превелик и чудан

И давно удов и прислужен под звезде
Књигама светим нахрањени су хрти
А хрисовуље разгнуте под каменим даждом
И под мирисима што капљу ко сузе.
Разбаштинише нас хоругвоносце
Што у преизобилној тишини
Празновасмо на коњма госпу нам огњених скута
И госпу пресељених смрти.
Њенога расутог храма носимо имена у здели
И градимо им храмове дуж пута
А ја познах која је ноћ у мени
Од ноћи мојих
И индиктион који и час који је. (32–33)

Песма седма

Ликуј једанаести прсте бројачу звезда

Јер ти си онај што је у светлост прогнан
Ум ти је од анђеоске брзине
А крила ти дата да га стигнеш
На небеско копно смо га бацили ко круну
Да слуша месечево дисање.
Где падне зидаћемо кућу

Иди га донеси
И рукав пун месечине.
Учимо те да носиш богу браду
Да из гвозденог ораха
Измилиш међу звезде ко црв на кожу ветра
А ти изнад ноћи седиш у својем срцу и пецаш
Учимо те да пљунеш у тачку свемирске равнотеже
Између привлачних сила Месеца и Земље
А ти уловио кртицу неба
Засејао јој леђа перјем
И чекаш да никну крила
Учиш је да гледа на сат
А она штуца од времена са Земље
Ни презимену ти име ни имену надимак. (36)

Песма осма

Али ја сам онај коме су украли дугме с ногавице

Онај што држи прст у боци место чепа
Жрец двосуначног бога на два се истока клањам
А уче ме да крадем своју капу
Слуга двају господара стојим на једној нози
Тамо где су пуцали громови лане
На путеве мотрим на царске
Да ли се састају на брегу
Коњанике с ове стране клепалом бројим
За знање онима с друге стране брда и обрнуто
Кад погрешим комешају се и ови и они па беже
А украли су ми дугме с ногавице
И држим прст у боци место чепа
Ни царев ни краљев ни торни ни ловни. (37)

Песма девета

Ликуј зидару година

Јер ти си онај што гради својим часовима кућу
Што ноћ у устима држи и пасе облаке очима
Ошишали те под лонцем
У облику грчкога слова омега
А ти не умеш да прочиташ
Но клањају се ништи и убоги
Јер ти си онај што котвом оре острва у небу
И скупља лепа места у стуб
Месечев камен под јастук си посадио
Плачеш сузама вина и заливаш га
Једнога дана а можда и раније
Никнуће летећи град
Цариград ни на небу ни на земљи
Закључаћеш га да анђели не уђу
Уместо икона нас ћеш посадити
Нек завиди онај ко не може унутра
Онима који не могу напоље
Сенку ћемо ти испод ногу извући
У воду закопати
Нећеш имати на шта да слетиш ако се вратиш
Ниси ни Србима Хреља ни Грцима Харитон. (38)

Светилан

Учимо туђе шуме да одјекују на нашем језику

Али дрвеног коња на обали чујемо ноћи
И мрак на обали имена
Ко ће нас напојити чашом времена
Чашом великог дана,
Ко ће нам дати
Дародавца с којим не умиру дарови
Кад и звезде опадају са своје светлости
Као лишће. (39)

Cmuxupe

Пробудисмо се чим живота неста

У један живот што не беше нам дат
Из покрета изишав ко из честа
Запрепашћени сред познатих места
Младим месом нахранисмо им сат

Заточени чим пијанство преста

Бацисмо кости неким новим псима
И језик нов гле зна нам сата бат
Починусмо на својим гробовима
Звуке из трава не чусмо ушима
Више но уши наша беше влат

Под противним неким ветровима

Ко да смо свукли овај живот знани
У нашу ноћ уливен беше сан
Од повратка у живот да нас брани
Хтедосмо бити о звезданој храни
У своју ноћ доливајући дан

У нове одевени косе и страни

Као на туђе њиве у срца вратисмо се
Не препознавши нових сетви влат
Са нашег длана ка највишој грани
И сунчани одлетео нам сат

Пробудисмо се чим живота неста

Као на неки из ноћи у нама знак
На сваку реч нам долази других двеста
И нове стају на умрлих места
Као на сенке што долази мрак

И заточене чим пијанство преста

Пробудише нас обећане смрти
У ноћ када је сам, од месечине
И сунчани прорадио нам сат
Прорадише у њему звездане маглине
Месечев часовник о нама се брине
И у беломе крзну хрт и
У беломе крзну хрт. (40 – 41)

Вечера у крчми код ,,Знака питања“

Анђео с наочарима поред Патријаршије

Седи у крчми код ,,Знака питања“.
Он ми пљуну у уста и рече:
,,Прости пространству слов!"
Наручисмо порцију седе траве с језиком
И два пута по чанак топлих божијих суза
Наручисмо похован поглед
Од оних горких што остаре за сат, с лимуном,
И пасуљ на савској води.
Оглодаемо реч Узалуд
И заболеше нас по обеду
Цветови у трави преко пута
И две кашике у тањиру
Јер ствари не постадоше оно
Што смо их учили да буду.
Наплатише нам сваком
По један априлски уторник
И узесмо сат кусура.
На растанку он скиде шешир и рече:
Доситеј.
У порти преко пута
Сахранисмо по огледало
И сваки свој пут однесе на леђима. (54)

Епитаф ,,Код коња“

Пред Позориштем ,,Код коња"

Што брсти кумову сламу
Седим под својом косом
А она ми се уморна родила
На глави ми кошница речи
Пазим да ми не уједу ме
И да не уједу кнежевог коња.
Очи сам наследио и у њима трун
У руци ми месечев камен
И у камену време
У малом колу каменог сахата
Велико време држим закључано
Једне божанствене седмице
На господске празднике
У доба духовне топлоте
Кад оглођем чешаљ
Бацићу кашику у Дунав
Пустићу време у ветар
И добро испрати сат.
У аманет вам кошница
И коњ. (55)

Лепенски вир

Кад год наш камен погоди рибу под твојим срцем

снеси велика реко јаје каменог огња
и опрости нам ватру.
Лик му враћамо онај који нама враћају воде.
Научи нас да вратимо опет
наше гробове у наше постеље
и опрости нам ватру.

Научи нас да оденемо опет храмове у косу

да нам се јуче врати у сутра
у риби којој се име не једе.
Да починемо нас научи
с главом жене на једном
с главом бика на другом рамену
троглави и у смрти
тросмртни у животу
и опрости нам ватру. (56)

На ,,Пијаци меса" у Бечу

Како смо били мудри

А како је то мало ту, близу Грабена,
На „Пијаци меса" у Бечу,
На старом Fleischmarkt-y
Где седимо Пишчевић и ја у крчми
Грчке неприсаједињене вере
И причешћујемо се из исте чаше.
Да га не познају страже Марије Терезије
Он је скинуо чизме пуне киша из 1744.

И минђушу кроз коју се провукао ХVIII век

Носи крадом на прсту
Да га не познају страже
Прерушио се у песника
Више не пише мемоаре и тихо чита стихове
Бечкој TV.
Да га не познају страже
Огледа своје друге очи у кашикама супе
И плаче над нама у чашу код „Grichen-Peisl-a".
Не препознајем га ни ја
И тек напољу видим док нас прати
Да ће се вратити на Fleischmarkt
Да опет чека своју руску судбину
Да запаја старе липе вином
И дарује их сребрњацима и молитвама
Да му хлеб на туђем прагу не преноћи. (57)

Porta aurea

Храм нашега бога је стао у твоја врата

Човече који си имао камени језик у руци
И ми нова деца на овој Обали још увек слушамо
Када твој дворац увече проговори
Брзом топлотом још једног потонулог Сунца
Док остали храмови падају
Кад год камен у њима промени име. (58)
Близу Караматине куће у Земуну...

Како бих волео да сам ливац

Да имам радионицу звона у 1854. години
С оне стране рајске реке
Близу Караматине куће у Земуну.
Пио бих вино из најлепшег звона
Из једног уха расла би ми врба из другог грожђе
И болео би ме за вас
Гвоздени кокот на крову ливнице.
Тако бих 1970. открио да певац
Показује крадом и један пети ветар
Ветар сунчеве прашине
И светлосних одјека звезда.

Овако Васку су Попи и мени опет озебли зуби

На кошави из Бесарабије
Па се грејемо чорбом од једне мудре рибе
Коју нису упецали него убили каменом
Ко птицу грудвом снега у лету
Као пре 7.000 година у Лепенском виру
На овој истој рајској реци.
На дну чорбе нашли смо име рибе
Које није за јело ни за објављивање. (59)

Ту, где је учио Острогорски

У приземљу Капетан Мишиног зданија

Ту где је учио Острогорски
Антиномичном начину мишљења
И данас плови у диму студентских цигарета
Таворска светлост 2000 година стара
И могу се чути гласови исихаста
Из баште кроз отворен прозор са клупе
Где седим и гледам у пупак и пупком у Сунце.
Хоћу потпуну трансфузију сећања
Хоћу такву воду која ће у мени
Одсјајивати моју будућност
И неће огледати само Сунце
Него и његову милост и топлоту
Нешто што ће ми утробу тако ожећи
И просветлити
Да ћу по чину познати суштину
Ко пупак у топлоти Сунце.
Суштину нестворену а настањену у мени
Спремну да поново остане без мене на истом месту
Пре но што је појмим
Ја мрачна соба с два прозора
У којој се никад не зна
Да ли је кроз њу пролетела птица
Птица која се сели са Југа на Север
А никад са Истока на Запад и супротно. (60)
Код „Јелена“ у Будиму

Код „Јелена" у Будиму где је умро Пачић

Расту две велике липе на олтару
Будимске рацке цркве
Срушене о једном рођендану 1949.
Код „Јелена" у Будиму
Где свира циганска музика
И где је умро Пачић
Тражим старе кваке да се рукујем с њиме.
Он давно не може да бира
Оне који ће га се сетити
И може бити сад кија од тога
Што мислим на њега.
Па ипак, од његовог имена на језику
Мења се чрезвичајно укус вепра са гљивама
У мојим устима и у мом тањиру
А од Атоса до Ђура и до Хеба
Вечерамо вечерас своје сутрашње спокојство
Са свећама у коси и свак
С по једном његовом речи под језиком
Ми, Graeci non uniti. (61)

Сингидунум

Под точковима осећам одзвањају два пута

под горњим ко сенка римских легија друм
На раскршћу гасим велика светла
јер нека друга светлост плови изнад ноћи
из које излазим брзо дуж мрачних стабала
с врховима у сутрашњем дану.

Али то није свитање.

Изгубивши један од путева
будим се у неку варварску радост
и под новом косом сличном беломе перју
јуришам поново на седиште IV легије Флавија. (62)

У Копитаревој градини

У Копитаревој градини месечина има поставу

Клупе машу репом и дува ветар
Што уместо шешира односи имена
Љуба их Симовић и ја чувамо
Увијена у густу хранљиву кишу
Он своје у бради ја своје у зубима
За леђима у мраку нам режи Вуково име
И чека власника.
С устима пуним кафе из „Три шешира“
Пуштамо петловима крв
И разговарамо о једном праоцу ветру
Насликаном на фресци у Милешеви.
Птице и последњи листови
Слећу на своје сенке изгубљене у мраку
Говорећи нам:
Ето како се треба потписивати на земљи. (63)

Косовски апокрифи

Причешће на Косовом пољу

Изнесоше на пладну седам свећњака сребрних

и седам здела земље под звекирима тучаним
и седам ножева злаћених
и по пехар од вина којим је
грађена дворница где сеђасмо
и на сваком ножу по коса под прстеном

И онај што изнесе пладањ

постави на одру да ручамо
и насу проса у кашику
и узе пупољак у руку
И забруја звоно над таваницом
и зађе звук убијати птице
у дворници летеће
и расу просо из кашике и вино
и здробише звуци пупољак ко између два прста.

И онај што изнесе земљу и пупољке на причест

узе наше дане под прегршт
и засеја данима нашим земљу и воду
и узе двојнице у обличју змија сплетених
у ноздрве своје
и почеше змије душу из њега пити
и он свираше плачући
но говораше нам весело
и огрте нас радошћу потоњом и најстаријом
што бар једанпут јеђасмо у трпези његовој.

И тада опазисмо под крушком у дворници

како ниче црква Самодрежа
како засеја постељу своју травом
како иконе очима наслика
и опажало се по ливадама
где погледом трга цветове.
И тада видесмо и ми
да носи две браде:
белу у црној. (68)
Роман о Троји

1.

Јерусалимоведац и столпник
Јеленуш Прејамушевић
Засадио је очи светим лаврама
Длаком опасан
Удављен у рачијој светлости јучерашњој
Види финике с врхом у сутрашњем дану,
Финике и смоковицу
А младога јеленка и јелењу отроковицу
Сахрањују залогаји у његовом грлу
И не може да домаши своју суботњу браду
Прораслу у недељу колико да је брада оца Аврама (81)

2.

Нахрањен пијаним хлебом он јуродиви брат

С тројанског пирга птичије кондаке внемље
Сунчане године броји и у маглама види кроз мир
Где се у Троју сели огњена јабука
Евжина и Адамља
А ја, Париж Пастиревић кир
Плетем венце од цвећа и сламе
Биволицама каљавим од једне друге земље
И људска пасмина комада сат по сат
Још један свој дан онако најсамља. (82)

3.

А он залудник чује глас питагорејаца пророка и

киника

Но учи од финика да је стојање најболније

И види своју смрт и кроз њу као кроз прозор:

У Константинопољу Рим и Рим види у Москви

И чује птичије прологе:,,светаꙗ светымь соуть!"
И за варварским наносом чује нанос
Где запљускују царски град и Палеологе
И како се над српском главом
У венац претвара στεμ ανος
И у муње стропоштавају молниѥ
Последњи последњи пут. (83)

4.

И докони дијак Јеленуш

С дна својих пророчких очеса
Чита и чита и чита и изнети не може све
Ко из дубокога кладенца ко из божествених книгь
Он види Колумбов брод
И брод Идикоплова Косме
Он види пијан он види јасно ко у парусији
Василика под Бечом и Гале у Белорусији
Пуне коњскога меса и црвене снегове Октобра
И Украјину види и Blitz Krieg
И четворицу на Јалти и Стаљина
Хиљаду деветстотина четрдесет и осме. (84)

5.

И престрашен раздревши магле сагрешениј својих

Јерусалим види и Плача зид и Арапе
И кише месечевога камена што падају у Дунав
непроточне
И Англосаксонце на Месецу види с крстом
У васељени где су Совјетски Руси
И ко зна шта још и докле узалуд
Црпећи кладенце очне...
Но ја Париж Пастиревић тад
Забадам чобански штап у шешир
И презувши чарапе
Идем у Спарту да прстом
Замоченим у вино испишем слово љубве
Једној лепој жени: Јелени василеуси
Нек виђено једном већ почне. (85)

Одисеј на острву Скиру

Како да вратимо извору горовито ти шаствије

Урикшу Лаертешићу који си с рипидама и коњма
На корабљу прерушен прошао
Краj немањићких обала?

Он сам же предвечни у броду носи светлост

Место ветра стогуба
И дућане сећања носи нашег на корабе
И у тузи носи изабраницу
И тугу носи за оном
Што у његовој сама пастви је.

И јарболи надимају ми двоструко

И једра и плаштаницу
И појас са ужади бацам у море
Да одагнам терете и Сорабе
И псалме читам од двоструких погуба. (89)

II
У од траве тихој луци Колкоша острова
Где нова сећања примили јесмо
Варварски анђели ликостојати
Чекају четири сестре те твоје
Под хламидом и с акатистима
И међу њима самтрећи Анцилеш јунак
Под женском хаљином мушку носећи.

А он же Урикш дарове мирисне

Довози с агијазмом
И с пардусима коња нечасима
И жедан мач којим се цркве откључавају
Оној која је јунак Анцилеш.
И боји се од лепоте јој и срећан је видећи
Најчистију међу чистима
И не зна ко ће у шчастију сузе му опојати
Ако га огрне власима
И срећнога горком јој плазмом.

И стрепим видећи те у себи и такву исту

У небеској пресветли облаче божици
И стрепим којем ћеш се приволети
Ко птице високолетеће острву шума или ритова
Коњу опасаноме мачем, сестро,

Што степенике пребраја

Или шатору платна и златној, брате, ложици?
Јер јуче те видех на асфалтном острву Теразија
С леђа у дугој коси уских кукова
С марихуаном у зубима
И не увавестих се поново после толико векова
Кога ћу волети у сновима на сплавовима лутања
Ако лукавство ми успе по невољи
Ако хаљину белу са црне збациш,
У брод ми као у цркву ујашеш
И са мном опет запловиш
На разорење тројанских скитова. (90–91)

Слово о песницима прошлих времена и о њиховој сујетној жељи да се

преселе у двадесето столеће
1.

Како ме достигосте недвижими и тихи

полазећи на пут само благодушијем?
У недугу и болезни љутој како ми чисто
сазидасте срце на дну чуждога меса?
Зар мене окајанога за преводника у светлост
ваших неваскрслих словеса
Зар ја ни прави ни чист уши пуне мрака ове
 гласовима светлим да ушијем? (95)

2.

Како ми посласте на очи

ликове погубљене своје као хостију
Како се хебском прстију погребах
и рањави целивах прогнаника табан?
Зар мени се расходе таме с очију сећања
народа тог с гробљима пуним гостију
Што као Рајић у Русију понесе
и натраг пешице врати своју тешку молабан? (96)

3.

Плаћају скупо јер нису их сећања слушала

и поклопљени тишином вапе иштући име месије
Камо им камо тврдо краѥгранесиѥ
крв им се с брашном времена
На уснама песама згрушала
место да зборе пију светлост горку
и дижу глас на куб
Куд ће из звезданог хлада на Сунце ко пола хлеба
и на испоснички облака стуб? (97)

4.

Сви место сата у џепу носе камен

крај мог зар часовник њин то застаје числа?
А ја кувам браду у чорби
и тужном лоптам се честију
Куд ћу вас превести ја
носећи прекјучерашњи Times
И јучерашњу Известию
И чему пресвући језик у реч
једног временог и већ у ров слазећег смисла? (98)

5.

Кто стлп утврждења и двер покајања

показа овде вам вьпиющимь
,,Оми нам језик новим вином и крепости
да не умлчимо подаждь!"?
Зар ја, што праву срећу ни право убоштво
не познах међу са мном суштим
Што спаса ради скачем с моста сећања
у заборав сан и дажд? (99)

6.

Ко на опасан пут још носи

 а исцељењем нескудно зна скровище неизьчрьпимо?
Ко да вам овде безвину вину безвестних
оправди не разумевши ни шта словите?
Ми, с две завађене паре у кеси
и са озеблим језиком што једва се трпимо?
Нећете имати ког
да прокунете ни ког да благословите. (100)

7.

Ја познах свој глас

по гласовима оних што га напустише
и ваше многолктиѥ
У гласовима гласове нашим што не чују ваше
нек ослушне сопствени ликь!
Пред вама су столећа, а вечност у нашем срцу
отаџбину још једну губи и уз крик
Наше жеље већ бораве у свету без нас
оне најсветије. (101)

8.

Од зимус ме су походили мраци и ја

у њима бдех ко столпник сам на столпију
Већ други пију воду за нас
и сиђе све у вьса
И црни вепар носећ на очњацима птице
и о врату колпију
хитну отровно семе себи у чељуст што сјаји
Шта не сахранисмо све
залогаји и године године и залогаји. (102)

9.

Не мене, питајте Оног ко већ би

владика зидар и господин ваших лутања
О сеобама питајте Оног ко вас поведе први
Чарнојевића Тpeher Арсенија
Он зна он ће вам рећи
источник неизташтими бола
и дубокога зрѣннꙗ
Је ли боље остати у пристаништу свом
тврдог ћутања. (103)