Branko Miljkovi

BRANKO MILJKOVI (1934-1961) Nov narataj pesnika, koji se afirmie u drugoj polovini 50-ih godina, doao je na pripremljen teren i ve na samom poetku pokazao niz prednosti to su im omoguile brz prodor u knjievnost: znatnu knjievnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnikim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom narataju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolika. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovi (1934-1961). On je prekratio ivot u dvadesetsedmoj godini i tim inom snano obeleio svoju poeziju, koja je od poetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i nita (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smru protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blaom cepanoviem (1934-1966). Pisao je takoe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsenom radu pokazao je neumornost i urbu ali i umetniku disciplinu i samosvest. Miljkovi je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostie umom" i da izraava "stanja uma", a ne duevna raspoloenja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraao prvim grkim filosofima, naroito Heraklitu, dovodei u vezu njihovo uenje o praelementima s modernom filosofijom bia. U pesnikom izrazu teio je da spoji moderna istraivanja s klasinim zahtevima, zalagao se za savrenstvo kao najvei ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u naoj posleratnoj poeziji.

Branko Crni konjanik Dok bude pevao Frula Feniks Goran Gojkovica Grob na Lovenu Graenje pesme Hronika Jedan mali cvet Kraj putovanja Kap mastila Ljubav poezije Magistrale More pre nego usnim Najlepe pevaju zablude No jaa od sveta O anelu i zidu Poeziju e svi pisati Posveta elegija Propovedanje ljubavi Pohvala svetu Pohvala vatri Poetak sna Poetak traganja za biem Ravijojla Raspored rei Rondel Sonet o neporonoj ljubavi Sunce Spavai Svest o pesmi Sonet o ptici Tamni vilajet Triptihon za Euridiku Uzalud je budim Usnih je od kamena Umem da te prepoznam Zamorena pesma Zova Zemlja i vatra

Branko

No ispod zemlje razveselim Izraste vetar u nenu biljku iz tog podzemlja gde svetiljku i pticu nikad da doselim Nepronaene proplanke krvi i peano podne sam odbolovo al topli hleb tvog imena jo mrtvim ptico meu predelima, Strailovo zemljo preko moga zaspalog uma dok list po list umire uma Dete sakriveno u jednom poljupcu pati sutra roeno. O nek se vetar s biljkama izmotava Neka se kamenje pred nevidljivim raskrem uspava Samo da l e na skeletu osmeh moj prepoznati?
Crni konjanik

Noi divlja i gorka vertikalna kao ograda evo dolazi crni konjanik da zaveru sa putevima sklopi noi stisnuta u pesnicu Njegov e glas da isprazni zvune prostore njegove e rei da probude komar u dnu njegovih crnih oiju lei pas spreman da zalaje na svako nebo Crni konjanik koga je izmislila gorka no divlja no koju je konjanik proneo uasnutim putevima koji su se posvaali i razili na etiri strane sveta Crni konjanik o kome se ne zna ije su ime odneli vetrovi crni konjanik koji nas je jedini traio van nas i klao nau odsutnost O strana pomisao na crnog konjanika kada smo ujutru ustajali krvavi presecena grla odseenih ruku nemoni da viknemo i da uzmemo O strasna pomisao na crnog konjanika vienog prvi put na Crvenoj Baniji koji zatoen u naoj lobanji juri od ela do temena

Dok bude pevao

Dok bude pevao ko e Tvoje breme da nosi Dok jedini prkosi Siromatvu jasnoe U susret jetkom vou I podsmeljivoj rosi Dok bude pevao ko e Tvoje breme da nosi Putuj pevaj prkosi Samo te pesma hoe I no se tobom ponosi Ali dok bude pevao ko e Tvoje breme da nosi.
Frula

Groznice nene poremeenog cveta Sluti. Gle, bilju klanja se opet. Tragom pjanog jutra i iezlog leta Pouri, opevaj pre praznika svet. Ponovi dan zbog nezahvalnog tela to suncu uzvraa senkom i pesmu kvari. Vrati oveku usamljenu pticu: Pod praznim nebom plau sokolari. dozovi utve s gora u predanje. Sastavi ula pesmom da ne venu U noi tela. Nek bude sve manje Vidljivog da ostvari uspomenu. Prazni mi koleno i uzima srce uri, krug opevaj, nesreu prevari Smederevo otvori, ptici se dodvori Pod praznm nebom plau sokolari.
Feniks

Da l varkom ara po mom elu O ti u meni odsutnost mene Mogunost krila u mome telu I neke svetlosti zaleene I neke svetlosti zaleene Jesi li moda java pozna

Koja se kasno ostvaruje Obeanje cvetova za porozna Vremena kojim sjaj putuje Vremena kojim sjaj putuje Cvet si to ivi u mrtvom telu A ne zna ime dogaaju Koji rascveta ruu belu Za potonuli plamen u maju Za potonuli plamen u maju Sjaj koji sebe ne upozna Gorkim stvarima blagost vrati I prolee godini. Ali ko zna Da l e ta svetlost ikad sjati Da l e ta svetlost ikad sjati Da l varkom ara po mom elu Jesi li moda java pozna Cvet si to ivi u mrtvom telu Sjaj koji sebe ne upozna Sjaj koji sebe ne upozna
Goran

No suvie velika za moje zvezdano elo u nekim umama crnim nepoznatim I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim Pele sleu na le koga nema Zvona odlaze u prostor crnim stepenitem Moj je zavren dan. Al se na poinak ne sprema san moj iza brda gde mrtav sebe item. Ovde dole svako svoju tamu ima Moj mrak je senka ptice. O ne ima puta kojim bi do mene mogli doi Ko prolee koje zaboravi da cveta sad leim mrtav na severu sveta Smrti ljubomorna najvea moja noi!
Gojkovica

I tako budunost mranoj nadi posta Suanj i talac zlo ivotu verno. Grlicu opeva kamenje to osta U predelu koji raste lakoverno. Jesi li ivi stub grad il mrtva Beli bedem doji prevaru sve veu? Prazno ime nade i prelepa rtva U zidu bez zvezda pravedno se sreu.

Tela istijeg od izgubljenih rei gori Dan posle vremena koga se svi boje. No niz bojanu otie u tvoje Srce prodano nesigurno zori. Trgovci asni to kupuju vatrom Iz tvojih ruku istinito blago Na tvome telu grad crtaju jatom rtvenih dralova umiljatom snagom.
Grob na Lovenu

Ali ne, to jo uvek nije vreme. to je jedno mesto koje prepoznajem u prostoru. Mrtve su gore odakle ta re doe. Sfingo s pticom laljivom umesto lica koje savlada tajna iza slepe maske. Roenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da proe. Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta gde provejava smrt i ljubav ne spasava. Dan i no si pomirio u svoj smrti to nas obasjava. Taj san je u noi produetak dana i puta. ta si ptica ili glas koji luta pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu Lovena s elom punih sunca, tamo gde ne postoji vreme, gde jedna svetlost uta negde u visini uva otisak tvoga lica. ovee tajno feniks je jedina istinska ptica.
Graenje pesme

Stanislavu Vinaveru Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oprotaj sna iza temena Kada me pokojem dirala To vreme uzme i ostavi Tu gorku umu da se plavi Usred venosti na domaku Nestvarnosti ptici i oblaku Prahptico sunevog uroka Skok od pepela i let Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast Sutine u vrlet Kada joj osvanu glas

Hronika

Prvog dana pomree ptice i zmije nastanie gnezda i vetrove Drugoga dana ribe izaoe iz vode i voda otee prazna Treega dana uma je pola prema gradu a grada nigde etvrtoga dana sazidae ele-kulu od lobanja i skrguta Petoga dana uma je skupljala kraj reke obezglavljene leeve estoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce Sedmoga dana ne zapevae aneli Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela i zid progovori.
Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvet jo[ ni progovorio nije a ve je znao sve tajne Sunca i sve to zemlja krije. Jedan maleni cvet jo nije ni prohodo a ve je umeo sam da se hrani svetlou, vazduhom i vodom. Jedan maleni cvet na zna da ita i pie, al' zna ta je ivot, ta je svet, i mirie, mirie.
Kraj putovanja

O, sve to proe venost jedna biva. Sen koja bee drvo, traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv to sebe okova. Zavrie se putovanje, ostae tiha brda, Siva praznina vetar koji bludi, Mesto koje nema mesta u elji al nudi Zlo da nas spase i istinu otkriva. To emu se molite je alosni Slavuj. Ljubav nikad nije zavrena. ega ima ljudskog u patnji? O, uj

Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje. Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al' ima ljubavi moje.
Kap mastila

ta sve moe da stane u kapi mastila jedno nenapisano sunce jedna nepotpisana ptica jedan nenacrtani cvet i jo e ostati toliko da se napie epitaf: dve su zvezde zanoile u ijem srcu u ijoj noi zatim su dva cveta nikla iz ije krvi iz ije krvi i dve su ptice poletele iz ije glave u iju no dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna ije su niko ne zna odakle su
Ljubav poezije

Ja volim sreu koja nije srena Pesmu koja miri zavaene rei Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac Ja volim re o koju se otimaju dve slike I sliku nacrtanu na onom kapku iznutra Cvetove koji se prepiru sa vremenom U ime buduih plodova i prolene asti Ja volim sve to se kree jer sve to se kree Kree se po zakonima mirovanja i smrti Volim sve istine koje nisu obavezne Ja volim jueranje nenosti Da kaem svome telu "dosta" i da sanjam bilje Prste oi sluh drugaije rasporeene U umi negoli u telu
Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije, albo crnih ptica i tune pohvale, Nekoga sveta teke sene pale. ta je to to se u dnu pesme krije? Lepi moj dane s duom elegije, Traim poetak, sjaj i sate stale Kad su ti dve tune ptice venost dale Pred vratima iza kojih prostor gnjije. Tu izgubljeno seanje, pustinju hrani. I kraj vatre kojom ne hrane se dani Zakopani lelek i nenaeno blago stoje. Ljubavi moja mrtva, a ipak iva, O sve to proe venost jedva biva I nema mene, al ima ljubavi moje.
More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su u zaljivo vreme na zidu: o hajdemo! Granice u kojima ivimo nisu granice u kojima umiremo. Opora noi mrtva tela, mrtvo je srce al ostaju dubine. Noas bi voda samu sebe htela da ispije do dna i da otpoine. Putuj dok jo ima sveta i saznanja: bie lep od praine, spoznae prah i sjaj. Oslepi svojim koraajui putem, al znaj: lano je sunce, istina je njegova putanja. Nek trgovci vremenom plove sa voskom u uima, ti smelo sluaj kako pevaju pustinje, dok klee bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje. Praznino, kako su zvezde male! Tvoj san bez tela, bez noi no, pridev je istog sunca pun pohvale. To to te vidim je l moja il tvoja mo? Prozirna ogrado koju sjaj savlada, pusta providnosti koje me strah hvata, tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada, tvoja uzaludnost od istoga zlata! Svet nestaje polako, tuni svet. Ko e nae srce i kosti da sahrani

tamo gde ne dopire pamenje, pokret gde nas ne umnoava i ne ponavljaju dani! Iupajte mi jezik i stavite cvet: poinje lutanje kroz svetlost. Rei zaustavi! Sutra e sigurno i kukavice moi ono to danas mogu samo hrabri i pravi koji su u prostoru izmeu nas i noi nali divne razloge drugaije ljubavi. Svet nestaje. A mi verujemo svom estinom u misao koju jo ne misli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pomea se more i oglasi rikom.

Najlepe pevaju zablude

O, vali,Rimuje se more. Tad smo na al pali. Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi Gordijim morem opasnoj slobodi. Dan je u sebi no, a sunce se pali. Izgubi put ako putovanju smeta. Ah to je lepo i opasno: cvet radi cveta Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta Lekoviti renik bilja u uvali. Kroz potajne gore goren lek ti je. Da zemlju zemljom ljubi vek ti je. Al ako je u oi poljubi nek ti je Prozraan poljubac ko prazni kristali.
No jaa od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu Sazdan od zvezda rujni ponor cveta Prevazilazi se maglom preko sveta Nema uspavanke za srditu joj rosu Jaa od sveta no tajnih prepleta Oara prazninu zaspalog tela to se osu Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu I ptice sleu u kamen sa dleta Nek uplja senka nestanak tela slavi Jedno je vreme u srcu drugo u glavi Bujnu nevidljivost sa svih strana uje

Mi znamo da je od prolosti vee Sve ega nema i to biti nee I da svet ovaj prazno odjekuje
O anelu i zidu

I Zauzme svoje mesto izmeu sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i poinje isa kristalizacija podarena u smiravanju. Aneo usamljen na zidu, moda on stvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnoj ozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada poinje lutanje, osetim da se menja struktura mojih ula i da umesto ela imam jednu jedinu misao. Ne postoji trijumf izvan nesree. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe. Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega. Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemogue posumnjati, valjda zbog njegovog gor ukusa i tvrdoe, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno na jednom srpskom srednjovekovnom anelu. Onda on stvarno postoji izmeu elemenata i odnosa koji poravnavaju svet, postoji u istoj mogunosti kao udo i vernost silama koje su iza zida. II To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatra i zbivanje i poinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glave nematerijalna, one pripadaju ovekovom prostoru. Ali to lice ostaje najbolji dokaz zelenog sunca i vienih korpija. Iza toga lica neija krv eka da bude roena i ona e prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obeava da e sve biti vieno i sagledano u seanju i budunosti i u sebi samo. Dotle treba sauvati svoje oi koje gledaju sa nekoga zida i uvati se oslepljenja i zaslepljenja. Nisam prvi koji se plaim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledam u jezero ili u prostor. A nita nije tee nego gledati itavu vensot sa nekog zida. I najvie nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismo smestili svoje predstave o eventualnom boanstvu. Ipak nita nije izgubljeno, jer praznina je to ega nema. Ali ima neto oko njegove glave ono to je ista lepota i neprevaziena vrlina, a slino je praznini. III Ovaj konkretni Aneo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi: ta e mi nada ako ne da sauvam ovu pustinju. Da sie sa zida, rekao bi: ovo je predeo koji produuje ljubav. Anele gorki praznine i snage, Kad ukaza se sunce kakav nije Svet, gde je nevoljen, jae u voleti drage, Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije, Ako namere dobre srce vou Podari, kakvom vatrom voeni idu, Dok pela stavlja aoku u slatkou Za smisao leta na iskusnom zidu. O, opija me vatra tako trezna Oko tvoje glave ko prolee!

KO tebe nije video taj ne zna Sebe, ko tebe ne vide taj nee Nikuda stii, jer beskrajan je put. Gle mesec bliski iznad rujnog cveta Dobi oblik srpa: lepota je smrt Gde vrlina otkri mogunost uzleta. Nepomian si, zato te ne mogu stii; Tako blizu mene drugi vazduh die dok silazak u dubinu obeava sve vie Zvezda na koju treba se tek navii. Divno praznoverje to izmilja krila Oslepljenom vazduhu u toj saetosti, Tvoja je mladost pre svih mladosti bila I ostala na zidu ko slika milosti. O sretna mladost koja proi nee! Da bi bio razumljiv srcu osta Mlad u izdvojenom danu koji posta Svetlost to me miri sa venim proleem. Prah ruama taknut do mirisa se vinu Na zvezdanoj promaji gde mi dan odkrinu Vatru, vatru, slepo to oboavanje Elemenata, koje sagore sopstvenu Budunost i sunce pretvori u senu Nebeskoga bilja pred mrano svitanje. Ti me zgunjava na mesto gde padoh, Iza poslednje misli poslednja nado! Tvoja ula sebe oslukuju, svoju Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu; Tvoja praznina svet i zvezde krenu u udno poimanje tog duha u Broju. Sriem fosil tvoga imena u sui Vere i lanog rasta lanoj dui, Jer i da te nema, praznina u kojoj Zamiljamo te, ipak, nikad ne bi Prestala da nas opija, u sebi Uvek druga prevarenoj sri mojoj. Da nisi aneo koga strah moj kroti udovite bi bio u svoj lepoti ije poreklo u mojoj je elji Da uniten budem tamo gde postaje Moja nemo moja snaga koja daje Istinu reima u lanoj povelji. Zbog tvoje nadmoi ostah pust i sam, to snih zaboravih, pa me proe plam, Dok na kraju tvog imena bukti barun ptice to prelete svet unazad varav Do mirisa rue u kamenu. Bar um Naslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sauvam od tuih Misli u meni, dok bivam sve lui Za vrednu gorinu, uplje dvojstvo lika, iji je rast odjek budunosti prazne to podatno trai naine prolazne Da bujalsot svoju neprolazno slika. Jo malo i zautau pred tobom, Dok bdi onocvetno nad ispranjenim grobom, Anele pred neumoljivom lepotom kraja Gde je mir i zrelost pesmu zamenila, I mramor gde mramor vene vode spaja Sa kamenom kome izrastaju krila. Sve to postoji tei nejasnosti, Galeb oponaa litice plahosti, to vrtlog odrazi samo vrtlog biva; Ima li dokaza lepote pomerene. ulom u nebie koje zaodene Oblikom bekstva stvarnost to se skriva? Oh nae srce kog dostojni nismo ni onda kad najmudriji mi smo, dok budni pred onim to nas snom prevlada Ne zavapimo: milosti! To pelud Nekorisnog pada na nevinost belu Cveta treznog ije ime posta nada. O anele blagi uprkos svojoj moi, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noi, Kako se zbi divno da bie ti izbegne Mesto koje bi izvan tebe bilo, Jer zabunom sve se zbilo to se zbilo A sjaj koji kasni najdublje dosegne. Nae ime nee berbu doiveti Svega to moe sebe da seti. Pojedinano nas, joj, unerazumi; Opte nas zaslepi. Zabuna je slinost. Moje lice tone u udnu bezlinost Koja mermerom svoje oi umi. Ah, nado koju vrisak zna izrei, Teskoba i gria, pre no mir u srei, Slabi smo i lomni kao list liskuna I ne usuujemo se da budemo drukji. preselili smo cvee pod rep zmiji, A ipak nam je dua nada puna. Daj lobanju praznu za preivele lai; Neizbeni dodir sna i praha trai Imena posna trostrukih odraza. Vlastito me srce porazi. O, krah, Kad krv svoju buri podmeem, i plah Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

Vratie te vreme. Kleae i vlati Ko u Matjei, na gori to pati, Dok te u dubini preureuju zvezde, Koje ne vidi, al vidi zvezdanost Presvislu u vodi bez ari to zanos Tvog srca troi za hridine trezne. Moja te ljubav pretvori u neto to se ne moe voleti. Al veto Tvoj kostur prazno prepozna sazvee. Ko e preiveti Plod, ako ga bude, Siuan ispod drveta, kog lude Pokuae tresti u zore sve blee. Tu vrsta tla progovori sa grane Zavedena od sunca u nepojmne dane, Kada znam ta mi okruava vid, Al ne znam sunce to ga ispunjava Na ulasku u zemlju koja spava Sanjajui trule lobanje i zid. Prazno je dublje. Jao, vreme, gde te Plamen preseca. Osporeni svete! Nije li straan let koji je dokaz Praznine u stvarima. Cvet umesto oka Isto sunce vide. Slepo slepim samo Videti moe. Zaleeni plam Ogledalo posta onome to sanja. Oblik je vrline strela ugledanja to svetlost raskopa orlu ispod grla: Zapamena zimo bit je neumrla Jao, vreme, ustah, al se ne probudih; ta to videh, ta to sanjah, pa sad ludim, Asketska ruo, seni oploena Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena. Tu nema sunca, jer sve sobom zrai Mesto uzalud pokuano. Jai Postaje koji svoju slabost spozna, Cvet upljom rukom otkinut. O grozna Sviralo koja presauje vlati Iz pitome doline na liticu to plamti! Gluv da uje nemo kako veto svira upljinu frule iznutra i pepeo dodira Sluh saet zvezdom uspomenu zgusnu Prepria rosu i nevericu usnu Mamei sene iz svirale prazne Iezlim danom. Jao, rei razne Isto znai. Nikad cvet ne mogu rei Ako ne mirisah necvet mnogo vei. Najblii dan je koji proe davno, Smirenost seni primaknuta slavno.

Jao, vreme strmo izraslo iz lanog Susreta uda u umu. Nevano Sprema u svemu vienom poraze Oku i uhu dok sazvea silaze Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo tivo korenju. Tu sam iznemogo. I vie vatre posta sunce zlobe, Zlatni poetak otrova i teskobe. Sve je nestvarno dok traje i die; Stvaran je cvet ija odsutnost mirie I cveta, i cveta ve odavno nema; Bespuem do nade pesnu mi priprema, Kad izdan jo volim onu koja spava. uspomeno zlatni prae zaborava! Iz presaenog otrova dan raste i sprema Poetak lepote, a lepote jo nema: U prekomernosti i izobilju se gubi. Lepo je manjkanje u sebi to ljubi Prazninu i mesto jo neoporavljeno Od odlaska anela, svislo bilje. Seno Na tragu odlutalog cveta ije ime Mirie izvan vrta i vodi me Do istih mesta, nestvarnih bez nade, Ruo pomerena najslai moj jade, O kako divno traje izmerena Svojom odsutnou, odvano mislena. Vatro bezbolna, a estino daha Onog ega nema, primedbo mog praha, to prista na sebe, ali nade pun, Zbog koje je svaki svretak nepotpun, Odsevom cilja neprozirnost smiri, Uvredu gline suncu, sjaj rairi. Zid mutni to se pod freskom otrezni I ojaa prazni zanos neoprezni, Nek lepe od zvuka sluti mi sutinu, gubljenje vida i put u dolinu. Jer i pad je let dok se ne padne U sebe; a tamo - nema nas, ve gadne Kljuju nas ptice i ruglo smo svima: Ko nema vie srca taj ga ima. I pakao je ljubav kad dozrevanje oka Ruu u sliku pretvori, duboka Rasanjanost da joj ludi miris kroti I oduzme srce vedrini i lepoti, Jer ako krajnosti isto sunce doji Suvino je srce gde pesma postoji. Providnost lepotu opsednu da plane Kad prezirom kazni sve izline dane

Gde dosada je vrlina bez nade Pepeo odbleska koji upoznade Ispranjen jug i posveene rue Sjajem nove zvezde za prestare muke Kad pakao je ljubav i isti oganj gori U zloinakom srcu i na gori. Biljko, pomeanost smenu zemlje i vode Kanjenu blatom, blago prezri cvetom. Al pristani na svet koji zvezde vode Izlasku mutnom s bezbonim poletom. Srce rodi pono glave, al izbavi Sebe anelom kada vreme stade. I oploen prahom mutni cvet objavi Pomeranje porekla, dan vei od nade. Biljka te misli; moj um se iseli Smelo u cvet koji ironino gleda Lobanju praznu. Ko pticom isceli Ponor proleu bezazlenost preda. Ruom pogreno i nenije kazana vatro, Prolee proe i niko se ne stidi Da preostale dane kao budunost vidi, Koju preletaju gmizavci s ptijom matom. Preporaanjem ispiraj sjaj svetu I zvezdi koja ponore zataji; Neka se trule otrezni u cvetu Nepoznat nesvesnoj rui koja sjaji. Dri u ruci vatru kao da je To neto stvarno, anele sa zida, Na ulasku u zaviaj koji daje Lobanju trulu za zlato mog vida. Primi i cvet koga preziru ljiljani Zapamene mudrosti u susret mom prahu. Istinske su rei tune; pravi dani Prazni. U praini trag nai uzdahu! Kao oni to se oslobodie ljubavi Ljubei silno, sii e jednom prazan U svet polutame, gde zaborav plavi Polja, a zvezde tamani zaraza. Trenjo neverice bez oblika srca Ljudskog, zvezdane padavice vrue, U poljupcu se nitavnost koprca, A put je samo upoznato bespue. Iz srca mi slavuj izmami gora, Pa prazan kleim pred onim to pade, Sred nepokretnih vetrova i mora Praznih: pakao - predeo bez nade! umor bez ume i cvrkut bez ptice, Prazno to je traje; ne uje se to jeste.

dok s mrtvog oca skidam nasleeno lice Vatrom se zveri i zvezde prieste. ista re koja kae sebe manom Izbee tvom biu, al upozna zoru; Dovri ti nebo u neiskaznom, Da ti ime eznu ostrva u moru. Da umesto mene pati, pesme eto! Ispranjeno srce jo je uvek ivo. Za veliko sunce u kamenu saeto Kristal isturi prozirnost ko seivo. Kamen je potinjen govoru i zimi. O rei koje reeno potkupi! Zvezdo, moj pakao i moje srce primi Ugaenom rukom to beskraj iscrpi. Oslepljenom rosom u nadanje i vee Vara me azur poklonom tebi slinim I strah stvarniji od onih to klee U strahu od promena pred zlom nepominim. Odgovaraju vode odraeno I dan pronaen pre nego to sine; Poetak sveta vide poraeno Ime svetlosti koja svetom mine. A tvoja milost puteve odvodi U ruinjake jasne, sestro krina, Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi Nad kojom lebdi njezina dubina. Pjan od udaraca srca jo teturam Na Jugu bez Mora to preplivah ga ipak, Jer nestvarnost je jaa i najea je bura Na moru kog nema, a hui i ipa. Zvonke ruke pruam gradu koji spava Pometenih jezika, sa suncem u bari, Uzidanih majki u zid mukih glava, S anelom u vou i oku to straari. Lukavstvo pozajmljenih dogaaja, Neizrecivo a naueno ko vreme, Varko, u tebi udes i sluaj spaja, Gde preraste sliku i sjaj uspomene. Nek ti ime eznu ostrva u plimi, Anele, i pesma koja mesto mene Pati, jer pakao i moje srce primi, Da bela iznutra crnim tragom krene. Pomeranje porekla dan vei od nade U kalemljenom plodu rei slutim, Ponor u ruci anela to stade S vatrom na ulasku u zaviaj mutni. Da dan pronae pre nego to sine, U oku i vou tamni obris raja,

Nestvarnost punu volje i estine Koja u nama kob i sluaj spaja. Glavo sve dalja od srca mom prahu Trule u cvetu otrezni i celu No kroz predele bez nade, u strahu, Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.
Poeziju e svi pisati

San je davna i zaboravljena istina Koju vie niko ne ume da proveri Sada tuina peva ko more i zabrinutost Istok je zapadno od zapada lano kretanje je Najbre Sada pevaju mudrost i ptice moje zaputene Bolesti Cvet izmeu pepela i mirisa Oni koji odbijaju da preive ljubav I ljubavnici koji vraaju vreme unazad Vrt ije mirise zemlja ne prepoznaje I zemlja koja ostaje verna smrti Jer svet ovaj suncu nije jedina briga. Ali jednoga dana Tamo gde je bilo srce stajae sunce I nee biti u ljudskom govoru takvih rei Kojih e se pesma odrei Poeziju e svi pisati Istina e prisustvovati u svim reima Na mestima gde je pesma najlepa Onaj koji je prvi zapevao povui e se Preputajui pesmu drugima Ja prihvatam veliku misao buduih poetika: Jedan nesrean ovek ne moe biti pesnik Ja primam na sebe osudu propevale gomile: Ko ne ume da slua pesmu sluae oluju Ali: Hoe li sloboda umeti da peva Kao sto su sunji pevali o njoj?
Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosi? Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanja i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom

kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. Pae sunce tamo gde sam ja kleao. Progovorite seni slutim li prevaru mutnoga potiljka. O tuni severu tela nebo od etiri vetra pretvori u paru nad irom otvorenom vodom koja je raznela tamu oka po celome telu. aru neveseli kada pesme u meni pronau mrano obilje to me mori glau. Sve to imam to su nae rei nad vodama to slute tajni splet tokova kad otkrije vrh bol u meni gde klei pred mojom sri to sanja bezbolni cvet. To to reku iz zemlje izgoni neka nas lei kad hleb nam u kamen pretvori svet kad ogledalo biva njeno mrtvo lice za ptice krilatice iznad zle litice. Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosi? Svet zamenjen okom nad rekom zlo zaspala sanja i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. Pae sunce tamo gde sam ja kleao.
Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gdje nam trunu kosti. Dovrava se dan u njenoj zahvalnosti Slino muzici slino praznini, spokojem. Ona e sauvati namjere moje i tvoje I uskrsnue mrtve roendane po milosti, U podnoju vjetra nemjerljiva sjen oholosti Nestae u pepelu onih to vie ne postoje. U pusto srce u mrtvo vrijeme me zovi, Minula enjo, da se svijet ponovi. Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um, Pa mi je prazan dan koji jo doao nije, Ko granu koja se izduuje u uzaludan um Neka me vjetar nedostojnog obavije.

Pohvala svetu

Ne naputaj me svete Ne idi naivna lasto. Ne povredite zemlju Ne dirajte vazduh Ne uinite nikakvo zlo vodi Ne posvaajte me s vatrom Pustite me da koraam Prema sebi kao prema svome cilju. Pustite me da govorim vodi Da govorim ptici Glas moj ispruen kao ivac Pustite me da govorim Dok ima vatre u meni Moda emo jednom moi Da to to kaemo dodirnemo rukama. Ne naputaj me svete Ne idi naivna lasto.
Pohvala vatri

I Ona nema nikoga osim sunca i mene II Ona se ukazuje lutalici ukayuje se lukavstvom ukazuje se zaljubljenom Nita nije izgubljeno u vatri samo je saeto III Na krajevima vatre predmeti koji ne svetle niti se neim drugim odlikuju traju u tuem vremenu Ptica koja sama ini jato iz nje izae Uzmite aku sveeg pepela ili bilo ega to je prolo i videete da je to jo uvek vatra ili da to moe biti
Poetak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije Kulo s vrhom van vremena na koju diem Tesno je nebu u ptici ptici jo vie Moje izdvojeno oko van glave bdije. Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem Kad nita ne poinje jer nema mesta vie Kad no od uspavanih sila i smrtonosne kie Zveri umom uklete i mene snom ubije. istom vatrom gonjen, o, ta u sa onim to sam video i uo kada nenaen ronim U prostor pre rei gde trune moja glava Kada letim i ne miem se ko ovek koji spava Ruo bez sraha, suzo, odbegli drale, albo crnih ptica i tune pohvale!
Poetak traganja za biem

Lepi moj dane s duom elegije Kad od Bia senka biva predelima Lutam u suzama strah me obuzima Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!) Neizdvojen pojavom jo niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima Vrati mi dan ako ga negde jo ima Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije. Poreane glave u zaboravljenom vremenu Sa uzaludnim mislima i poslednjim reima Slute svoj lik u mutnome kamenu. Traim te u vetru ako te jo ima Izgovorena rei za svetove pale Traim poetak sjaj i sate stale.

Ravijojla

...tuna vila nije sjena puka" Tin Tvoje je srce uzrok dana i noi Vreme slino suncu dubokom i prazni Zabranjeni slavuji slavni al bez noi Tvoje je srce uzrok dana i noi Da sve to proe vrati se po kazni Tuna posestrimo emera i bune Pelen je jedini lek i gorka nega

Srcu jo gorem to se tobom kune Tuna posestrimo emera i bune Jetkih mudraca s izmiljena brega Tvoje je srce u drugima ti samo peva I tvoja ih praznina sve vie oarava Oprotena im oporost dosneva Tvoje je srce u drugima dok peva O iskri iskrenoj koja ojaava U tatom predelu kome odoleva
Raspored rei

Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njie se peskom i sen Padom i harfom probuen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip Javu kad zbuni pesnik i mag Krije poetak tajnu i mig Od jezera dublja stoji kap Poverene boli dostojan stih Marljivim zaboravom izmenjen lik Veni u gromu kasna za lek Prognane ume gde nogom stah
Rondel

Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog, od noi osvetljene pozajmljenim zvezdama, i tu da zaboravi, zaboravi svakog dana po malo, ako je ime uzrok tome snu. Ne viaj ljude sa opasnim rukama u dnu gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo. Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo. Jedno je ime uzrok tome snu. Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo na pomerljivoj liniji izmeu dva vremena, gde mru dva glasna kamena i otvoren je put, neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo, da je jedno ime uzrok tome snu.

Sonet o neporonoj ljubavi

Nema je ovde, sve je vie gubim U asnom krugu kog zaborav rubi. Oh, gipka sliko varke, varko iva, kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporono ljubim dane zapoeo tuno. Tu se skriva bol bez odjeka i re bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi slinost da usnim, dok strava titi mi elo i nie na stolu. Ona je deo predela to spava. Pomeana s vetrom dok uti u sjaju iscrpem budunost u svirepom bolu to sanja krv leta i pakao u raju......
Sunce

Ovo e se neizvesno kretanje zavriti Suncem. Oseam to pomeranje juga U svom srcu. Majuno podne se ruga U kamenu, varnica to e osvetliti Zvezdani sistem mog krvotoka. A dotle sve to bude nek je zbog pesme. Druga Uteha nam ne treba. To trajanje se ruga Pretnji crnog i otrovnog nekog soka. Ne, nee se otrovom to putovanje zavriti. Neki e svemir ponovo da nas stvori. Maker slepog lica i mranog srca re pravu izgovori. U kamenu spava malo sunce to e nas osvetliti. uje li zvezdani sistem mog krvotoka! Ponavljam: neki e svemir ponovo da nas stvori Maker slepog lica i mranog srca dok sunce ne progovori Nad pretnjom crnog i otrovnoh nekog soka. *** Ima jo dugo bio sam sam i drhtao sam o jednostavna samoo priznajem znao sam za tebe Priznajem napustili su me priznajem i ja sam bio napustio one koje sam voleo u proticanju godina sve se rasporedilo

kao varnica jato u ruci svetlosti to poigravaju kao jedra na jedrenjacima kada je povoljan vetar za to kao plamenovi u vatri to toplotom ispunjavaju u proticanju godina opet te otkrih nataloeno o beskrajno prisustvo zapremine ljubavi umnoeno
Svest o pesmi

Mene niega vie nije stid. Klonu sunce preko svega. eljen plod pun je noi. Glas to sebe sanja, zid otkri u daljini gde zazidan mi brod. U tom zidu uvam svoju gordost, pevam iz te zazidanosti lepe no na slobodi. Otkud ta mo da sebi odolevam, a ne odolee vinogradi rodni! Je li to udna elja da se ivi bez sebe? elja za pesmom bez pesnika? Od prolosti i zaborava vreme to se divi izdajstvu moga zaustavljenog lika? Da li to znai rei promeni: neu! I ostaviti pesmu da se sama menja? Pokloniti sebe ivotinjama i cveu i snagu svoju dati gladi crnog korenja? U ovoj noi mene nije stid to pevam iz zida lepe no na slobodi. Sunce mi u peti bridi. Bleti zid na kraju puta to nikud ne vodi. ** Re vatra! ja sam joj rekao hvala to ivim toj rei iju posedujem mo da je kaem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom rei skrivim pod elom mi poledica i dan poraen. Re krv! najlepa re koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoi!

Moda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moi. Re udnja! jedina jo smisao ne nae; I ptica u paklu kroz tunu mi glavu. O gorko more za moje bele lae kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Re smrt! Hvala joj to me ne spreava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne naem sebe i smisao to spasava nai u svoga dvojnika i njegovo zlato. Re vatra! Ja sam joj rekao hvala to ivim. Re smrt hvala joj to me jo ne prei da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moi da izgovaram rei. *** Verujem da bih mogao da govorim da izaem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata. U pogrenom rasporedu rei uteno vreme moda u nai. Ili u otkriti kako je besciljno ljubim ko kia, kao vreme, ko onaj to menja rei a ne svet skroviti. Verujem, mada bez nade ui mora u no, u zaborav kroz koji se prostirem, ta pesma bez zaviaja, ta ptica bez gora, da smrt svoju ne izdam, da ivim dok umirem. Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l' tamo gde mirie sa ruba sveta punog a praznog, il' tamo gde mu je cvet? Svaka je pesma prazna i zvezdana, Ni bol ni ljubav ne moe da je zameni. Ona je sve to mi osta od nepovratnog dana, Praznina to peva i mir moj rumeni. Pesmo prazna i zvezdana, tamo, tvoj cvet mi srce slae, kroz krv eta,

ako ga uberem ostavlja me samog, ako ga napustim za leima mi cveta.

Spavai

Budan ja kradem ono to oni sanjaju Svest o zaboravu NADA JE LUKSUZ. Vena no u krvi izmiljenom oku slepim zidom preti. O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim. Zar znam ta sam znao zar znam ta u znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno usklaene s prazninom to pamti jalovost cveta i jalovost zime. Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta to mami iz mene to sunce i prazninu pretvara u slavuja, kad razliit od sveta predeo me tae i pretvori u prainu. Al zaboravom svet sam sauvao i uvam za sva vremena od vremena i praha O gde su ta mesta kada vetar duva i pusto pomera? Gde zvezda moja plaha? Niskosti uzalud eznu pesmu itam na kolenima predeo koji se otvara u biu u kamenu praznom gde je skita poslednja zvezda iji sjaj ne vara.
Sonet o ptici

Ispili se iz baenog kamena i bude zenica neba oslepelog, malo ivota zbilja poletelog s naih beskrilnih pognutih ramena. O udna ptica ija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se uje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh nao u prostorima umnim, u naem uhu tvoja se smrt zae. O kamena ptico nek te no oplae zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

Tamni vilajet

Tuom su pesmom oarani. Teka Neverstva kriju u srcu to strepi: Slavuje stranputica. Sunce je greka Praena vienim uasima slepim. No umesto oka lukava vatra nudi. Al stoje kuni u istroenom vazduhu I slede vidljivost razliito ljudi. Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava; Samo su slabi izvan opasnosti. U zloin je umean i onaj ko spava. Nikoga nema da jakima oprosti to sioe u tamni vilajet i zlato Koje se ne moe uzeti otkrie. to god da ini zlo ini jer blato Iz toga podzemlja slavno je sve vie.
Triptihon za Euridiku

I Na ukletoj obali od dana duoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni elik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima. Jo mi smrt u uima zuji No s ove strane meseca esto ogrezne u nepotrebne istine i oduevljena klanja. O, ispod koe mlaz krvi moje ezne no s one strane meseca, no vianja. Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li u iznenaditi tajnu smrti, ja rtva. Gorka suza u srcu. Na kunom vetru sam. Nikad da se zavri taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva. II Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voe otrovno raste, sioh, tamo gde uskoro no e pokrasti sazvee suza koje e u oku mi zriti. O, u slepoonice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strane samoe. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoe. Lice bez oiju na pustome zidu biti. Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleu oko moje glave. Neka mi elo bude naeto u lesu gubom i kamenom ispod letnje trave,

ako izgubim tvoje divno lice na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice. III No to su zvezde. Iz moje zaspale glave izlee ptica. Izmeu dve gorke dubine jedna ptica: I rt dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomau kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica. Izgubio sam te noi podzemnoj daleku ja divlji lovac zvezda krivotvorno suoen sa neistinom, nepomirljivi spava uoen od sudbine, ja ije suze sada niz tue lice teku. Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko moga crnoga grada i izgubljenog cilja. Svuda u svetu uasna ljubav vlada. Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada Oblaci puni ptica i budueg bilja.
Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objanjava sebe biljkama Zbog neba razapetog izmeju prstiju Budim je zbog rijei koje peku grlo Volim je uima treba ii do kraja svijeta i nai rosu na travi Budim je zbog dalekih stvari koje lie na ove ovdje Zbog ljudi koji bez ela i imena prolaze ulicom Zbog anonimnih rijei trgova budim je Zbog manufakturnih pejzaa javnih parkova Budim je zbog ove nae planete koja e moda Biti mina u raskrvavljenom nebu Zbog osmjeha u kamenu drugova zaspalih izmeju dvije bitke Kada nebo nije bilo vie veliki kavez za ptice nego aerodrom Moja ljubav puna drugih je dio zore Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvjek sletjelu Sigurno je rekla: neka me trai i vidi da me nema Ta ena sa rukama djeteta koju volim To dijete zaspalo ne obrisavi suze koje budim Uzalud uzalud uzalud uzalud Je budim Jer e se probuditi drukija i nova Uzalud je budim Jer njena usta nee moi da joj kau Uzalud je budim

Ti zna voda protie ali ne kae nita Uzalud je budim Treba obeati izgubljenom imenu neije lice u pijesku
Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju, Ali ne veruj moru koje nas vreba i mami. Prostore gde nevidljiva snaga sanja kojoj se Suncokreti klanjaju Vidi li okrenuta zaboravljenim danima u tami? Tebe tri sveta vole tri te vatre vatre pre. A mi Idemo ispred nade koju lutajue pustinje proganjaju. Oni smo sto su sve izmislili i ostali sami, Zeno od sverog mermera bela uteho kojoj se priklanjaju. Na zvunim obalama gde drveno zavrava more Kamenim srcem sluti: vazduh je veliko udo. Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore Prema vrhovima koji zagubie nam trag. Al ludo Ne veruj tome moru koje nas vreba i mami. Kristalna jezera sanjaj u tami.
Umem da te prepoznam

Umem da te prepoznam Da ti vratim sve to sam ti oduzeo Da te volim Da te u mislima svlaim dok ti srce ne ugledam Da samo na tebe mislim dok me lana smrt mui Dok mi krv slika uase u glavi Dok me sume zaobilaze pevajui Dok dan raste od zadobijenih rana
Zamorena pesma

Oni koji imaju svet Neka misle to e s njim Mi imamo samo rei I divno smo se snali u toj neimatini Utjeno je biti zemlja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra Pobono je biti nita Prljav od suvie opevane ume Pesnik peva uprkos poeziji

Bez srca bez nasilja i bez ara Kao re koja je prebolela muziku Sloboda je zastarela Moje pravo ime eka da umrem Ptico iza sunca usred reenice Kojom nasilnicki ljubimo budunost Sve izgori; to je praznik Posluni pepeo Brano nitavila Pretvara se Iza mojih lea u ugavog psa Ispred mene u ar pticu Govori mi istinu iza lea Grlice Ti si pravi naglasak umrle nenosti Naini zoru od naeg umora Miris je vrijeme koje je posjdovao cvet Al nere kae kasno je Necvet kae no je Neptica kae plam je A je kae nije Na to ptica opsuje Cvet kae to je pakao Prava re se jo rodila nije
Zova

Iz zove koja se sobom zabavlja Predelom slepim poguban je poj. Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja: Uspomena traje u nameri zloj. Cvee nas ogovara, uma se prikrada Naoj nakaznoj samoi. Nema tajne. Svirala se ruga. Rugoba i enja Izijednaie se pred kraj leta. Sjajne zablude vatre nita ne savlada, Intrige sunca u plodovima glasnim. Sirene biljne pustolove mame I ine svet smenim i opasnim. Rei su izdajstvo, truljenje sunca vajnu Slast ploda kukavilukom oznai. Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu Kazae ponoru bezvuno pomrai.
Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj Moje oi bez mene lepu zoru vide Dobrovee sa zvezdom u srcu Dobardan sa suncem u ruci Sve to leti uveava prazninu To znai daleko od sebe voditi ivot pun opasnosti U vatri bez dima u pesmi bez rei Izgubiti znanje ast i snagu Tako emo bez gorine lepe ljubiti zemlju I umu koja se ne usuuje celu Noi iza lea cvet sasvim logian: Budnima trn, usnulima rua Nek svako bude nasamo sa svojom sreom Eno munje visoko iznad dosade i nade Izmeu blata i vatre mi smo za vatru Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta
Little flower

A little flower had just opened his lid, but he already knew the Sun's secrets and what the Earth hid. A little flower didn't know how to walk in line, but he knew how to feed himself with water, air and sunshine. A little flower doesn't know to read or count dice, but he knows what life means and smells so nice.

Jedan mali cvet, Branko Miljkovi