Branko Miljkovic ili neukrotiva rec ukratko

Poezija mu je činila opipljivim predeo smrti, stavljala ga budnog licem bića pred lice nebića,
ali to suočavanje ne smanjuje li dimenzije predmetima straha:

«Da nisi anđeo koga strah moj kroti, čudovište bi bio u svojoj lepoti
čije je poreklo u mojoj želji da uništen budem.»

Ove su pesme nadiranje sveta u prazno, dan iznutra, govorio je tragični, izgubljeni pesnik.

«Dok budeš pevao, ko će tvoje breme da nosi?»

Napisao je Miljković. Njegova poezija može se uzeti kao polje pretpostavki uzroku njegove
tragične odluke. Ona je pouzdan svedok za prirodu pesnikovih teskobnih osećanja, za njegovu
metafizičku nesreću življenja, ali je to istovremeno i nepouzdan izvor hipoteza o uzrocima
samoubistva, jer je teško privoleti se bilo kojoj od njih, a još teže ih je stvarati.
Miljković je širio ideju o poeziji kao o meri dostojnoj da joj se posveti čitav život, ali je umeo
i da joj se naruga, da je sa gnevom baca pod noge, kao što je i emocija koja se oseća u
zamašnom ciklusu «Kritika poezije» iz zbirke «Poreklo nade».
Brankova poezija, ponesena snažnim ritmovima kosmičkog zova i ličnih potreba, širila je
okvir svoje apstraktno-simbolističke orjentacije. Zbirka «Uzalud je budim»(do 1957. godine)
još uvek poseduje brojne niti neposrednijeg pesnikovog iskaza. Subjektivni tragizam jeste
osnovna emocija ove zbirke. U njene pesme naselila se mora smrti, odsutnosti, tamnih
snoviđenja. Svuda je prisutna ona večita tišina beskrajnih prostora i jeza pred njima, ona
Paskalova koju je tako intenzivno doživeo Miljković. Svet se okreće oko svoje smrti i nota
izražene autodestruktivnosti samo je vid te demonstracije:

«Smrt svoju u glavi nosim

ja putnik bes prtljaga i lica.» Triptihon za Euridiku
Vatra i ništa i Poreklo nade: pesnik dodaje umu da bi oduzeo nagonima. Pesnik se odvaja od
prvobitnih inpulsa:

«Da nisi anđeo koga strah moj kroti,

čudovište bi bio u svojoj lepoti
čije poreklo u mojoj je želji da uništen budem.»

Pripitomiti divljinu bremenitu opasnostima. Nametnuti joj se snagom nezavisnog duha.

Preobraziti je i harmonizovati tvoračkim inpulsom, to postaje geslo ove poezije. Tamni svet
treba da obasja blaga, smirujuća svetlost uma; filozofska spekulacija, hranjena začinima stare
mudrosti, treba da razoruža razornu silu podsvesti. Branko traži inspiraciju van suvišeljudskog
sveta osećanja patnji srca:

«Ako krajnosti isto sunce doji,

suvišno je srce gde pesma postoji»

Sjedinjavanje sa snagom spoljašnjeg sveta vrši posredstvom simbola:

«Utežno je biti zemlja,

ponosno je biti kamen,
premudro je biti vatra,
pobožno je biti ništa» Zamorena pesma

Vatra, voda, zemlja, vazduh, vetar, kamen, ptica i žar ptica, biljka, cvet, ruža, miris, pepeo,
šuma, to su simboli posrednici čvrsto usađeni u tkivo Brankove poezije. Ovi simboli nastoje
da izglade spor između bića i nebića, koji čini jedinstvenu osnovu Brankovog pevanja. Pesma
preuzima i borbu protiv stihije nagona da bi se, ne jednom, pretvorila u zaoštrenu polemiku
uma sa destruktivnom emocijom koja nadire iz dubine.
U brankovom pesništvu postoji evolutivni luk koji nagoveštava njegovu pesničku razvojnu
liniju. Prvi je nemoć, izgubljenost u svetu bez oslonca; drugi , prihvatanje poezije kao
apsolutne i isceljujuće realnosti; pokušaj pesničke harmonizacije sveta. Ojačana je i
racionalna kontrola nad iracionalnim silama:

«Ne veruj moru koje nas vreba i mami» Usnih je od kamena

Bitnost egzistencije tražene u u unutrašnjim predelima života na izvorima tragičnog izražena

je mislima i simbolima, koji kao da zagonetkom odgonetaju zagonetku:

«Sklonjeni su dekori svega slučajnog, pojavnog

svih događaja od dnevne paučine,
u šumama smo koje su zelenim čeljustima pojele svoje staze,
opkoljeni nedogledom prostora pretvorenog u večnost koja nikom ne treba
i koji je večiti početak užasan bez potrebe,
kosmička zebnja prodire pod tkivo zemlje.

Negde ispod zemlje zri tišina zla,

Neka niče cveće iz prokletog tla.»
Tin

Po ugledu na Malarmea, Branko na početku zbirke Uzalud je budim, stavlja listu svojih
svetlih grobova. Ispevan je u sonetnom ruhu i među najboljim koje je Miljković ispevao.
Pesnik ne pita pesnike šta im je poezija dala za život, već kako ih je pripremila za smrt. On
ne pita svog imenjaka za berbe grožđa, već samo vidi produženu agoniju suvog lišća kako je
već napadalo tamo gde je padalo i kako pod njim plovi jedan setan, nečujan glas. On ne pita
velikog vladiku za snagu i načela patriotske strasti, niti za zemaljsku i kosmičku dijalektiku
mešanja žuči i meda, već samo za tragično samotništvo pod divljim nebom. A Dis, Tin i
Momčilo Nastasijević, pesnici treznih i sudbonosnih predviđanja, oni već i ne nude mnogo
tema koje bi lovac zvuka smrti prečuo, jer preliveni su vodom sa istih izvora tame i saznanja i
pesnik im sluti posthumnu reč kao da to oni nastavljaju svoju nedovršenu pesmu.
Smrt odavno nije tako ledeno, tako napadno i preteći zapevala kao u ovoj poeziji. Unjoj ima
jedna reč pred kojom malaksava napor pesnika, koja kao da osuđuje na poraz pre svake borbe.
Reč «smrt», kojoj će u Vatri i ništa reći hvala što me ne sprečava da otputujem u sebe kao u
nepoznato, ovde u zbirci Uzalud je budim, samo je kruta, nesalomljiva, nepokretna reč za reči
ostale. Oko nje nižu se koncentrični krugovi stihova usplahirenih, grčevitih, pokrenutih
energijom snažnih unutrašnjih pokretadajući većini pesama taman pečat. Slike ove zbirke ne
personifikuju smrt, već je sugerišu kao prazninu, odsutnost, veliku vodu, a naročito kao
prostor. Prostor kao da je samo biće smrti:

«Prostor koji ničim ne podseća na sebe,

pticama pomeran, vetrovima sličan,
sam sebi, sam za sebe, ničemu vičan,
večiti početak užasan bez potrebe.» Sonet

Kada stihovima izražena autodestruktivnost preti da pesnika baci u naručje nepovrata,

konkretna slika prostora neće odsustvovati:

«O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, no višanja» Triptihon za
Euridiku

Poslednja noć sugerisana je slikom s druge strane meseca, posedom koji sa ljudskog
stanovišta jeste u večnoj noći. Mislenu imenicu smrt on hotimično ili nehotično određuje
prostorno prilogom za mesto gde nema procesa, nema kretanja, sve je u znaku jedne
zajedničke smrti koju živimo. Sve se izjednačuje s prazninom, a ova s nebićem. Vreme je
proces, prostor je zaleđena nepomična magma smrti. Jednu kompletniju sliku prostora on stiče
kasnije kada prihvata vatru, simbol nestajanja, ali i nastajanja. No Heraklitov večno živi oganj
i ptica, ona žar ptica Feniks, koja se uvek ponovo rađa iz svog pepela i koja nije ništa drugo
do samo čudo poezije, tek se naziru među sumornim unutarnjim pejzažima zbirke Uzalud je
budim. U poslednjoj pesmi Miljković otvara jedan novi prostor. Usamljenost je niskost, ono
za čim pesnik traga jeste pokidana veza sa univerzumom. Tragičar doživljaja smrti
preobražava se u hrabrog maksimalistu koji više ne produbljuje jaz između bića i nebića i koji
ispituje temelje i dijalektiku opstanka. On otkriva biće vatre i to postaje njegova prejaka reč.
Vatra je najbolji oblik pojavljivanja nevidljivog, ona stvara kontakt sa mudrošću prirode.
Reklo bi se da je Heraklit sav asimilovan mislećim pogledom našeg pesnika. Najdragocenija
sekvenca Heraklitovog učenja, koja je i najviše odgovarala težnji pesnika, jeste ona o mirenju
protivrečnosti, o slaganju onog što se razdire samim sobom. Heraklitovo načelo:Tražio sam
samog sebe, moglo bi biti središte čitavog Miljkovićevog pesničkog poduhvata. Heraklitova
vatra je ono što nije uredio niko od bogova i niko od ljudi. Ona je uvek bila, jeste i biće večno
živa vatra gde zajedno sa vodom označava prolaznost. Suština bića je kao vatra; stvari se
pojavljuju da bi same sebe porekle. Svojim bićem stvaraju i svoju suprotnost, nebiće. Simbol
vatre spaja suprotnosti, biće i ništa postaju deo jednog nedeljivog procesa. Izum vatre je žar
ptica, jedina među pticama koja samu sebe stvara i koja smrću izmenjena kamen otvara. Iz
njenog značenja nastao je i kamen pesme U kamenu. Iz sveta neorganskog prelazi u organsko;
nastaje ptica koja sama čini jato. To je ona Popina ptica kakvu neće roditi nebo.
Kod Miljkovića i biljke treba da otkriju pritajenu realnost života. Biljke idu do smrti i natrag.
Pomoću sunčevog etra biljna ćelija plodi životom materije koje pripadaju kamenom carstvu.
Ona poriče večnu noć, svrha ka kojoj teži većina Miljkovićevih simbola. Imenovane su i
celine konkretnosti(grobovi velikih pesnika, transponovane slike narodnih legendi), ali sve je
to saobraženo pesnikovim dozivanjem suština, stalnim sporom bića, vatre i onog ništa.

«Biljka te misli
moj um se iseli smelo u cvet
koji ironično gleda lobanju praznu.
Ko pticom isceli ponor,
Proleću bezazlenost preda.» Ariljski anđeo

Pesma miri krajnosti, a srce je krajnost obuzeta sobom. Duhovnost koja treba da otrezni
pesnikovo biće od pijanstva nagona ne računa se srcem:

«Glavo sve dalja od srca mom prahu

trulež u cvetu otrezni
i celu noć kroz predele bez nade
u strahu prazno i zemljano vapi zvezdu belu.»

Tim stihovima završava se velika svetkovina uma i pritajena drama čoveka rastrgnutog
između potrebe da živi i potrebe da se zaštiti od života. Ovim katrenom sažima se smisao
poeme Ariljski anđeo.
U pesmi Usnih je od kamena, pesnik opominje obdelani kamen na kom se ne prepoznaje ni
jedno obličje žene:

«Nek tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju,

ali ne veruj moru koje nas vreba i mami.
Ne veruj tome moru koje vas vreba i mami,
Kristalna jezera sanja u tami. «

Sa tom nevericom moru, simbolu svega nagonskog, završava se ljubavni ciklus, a da istinski
nije ni počeo. Kada pesnik bude upotrebljavao reči «ljubavi moja», odnosiće se to na predmet
njegove jedine stvarne ljubavi, bar u duhovnom delu života, na pesmu kojoj je hteo da
pripada:

«Treba ljubavi moja, objasniti miris, deformisati vatru.» Provetravanje pesme

Ne samo da poezija dolazi umesto svega, nego će ona postati i odgovorna za sve. «Sve
što bude nek je zbog pesme», to znači neka mi pesma bude sve. I ona će to biti, jedinstvena
njegova ljubav. Život će biti izjednačen sa njom, a smisao života zavisiće od smisla pesme:

«Pitam njeno sunce koliko je sati,

pitam joj obale kuda me to vode,
pitam njene ptice kako da se vratim,
pitao bih reku, ali reka ode.»

Samo pesma, ta moćna senka koju stvara skriveno i nadrealno lice života, ta oduhovljena
praznina, može da odgovori na pitanje šta je to život i zato treba slaviti nestajanje pesnikove
ličnosti koje je uslovljeno nastajanjem pesme:

«Nek nestanak tela šuplja senka slavi.»

Velika iluzija saglasja kod velikih simbolista vaskrsnula je u duhu njihovog mladog srpskog
sledbenika. Ono što je nejasno u jednom kontekstu biće objašnjeno u sledećem. «Pesma je
cvet između pepela i mirisa», kaže pesnik. Pepeo je prah ništavila, ali:

«Uzmite šaku pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može
biti.» Pohvala vatre

Meša se pepeo sa svežinom(Prošlost vatre)

Cvet ima najpre svoju genezu:

«Biljko, pomešanost smešnu vode i zemlje kažnjenu blatom

blago prezri cvetom.»
Evo cveta dovoljno smelog da miriše na praznom mestu i u uspomeni. I najzad, to je cvet
govora. Miris koji je uništio cvet dobija bezbroj svojstava:

«Sve je nestvarno dok traje i diše,

stvaran je cvet čija odsutnost miriše i cveta,
a cveta već odavno nema.» Ariljski anđeo

Taj cvet, koji je ponekad larpurlartistički cvet, predstavlja primer za dijalektiku ukrštanja
Miljkovićevih simbola.
Miljkovićeva ličnost u punom naponu zrenja više je znala šta hoće i čemu teži, nego što je
znala i slutila od kakvih je komada sastavljena; šta ustvari jeste. Dobro izabrani medii kao da
su bili garancija za veći pesnički uspeh. Među najuspelije pesme spadaju zato one iz zbirke
Utva zlatokrila, gde je njegova, ponekad napadna i ogoljena refleksivnost, pothranjena
poetskom sugestijom i izvornim značenjima motiva iz nacionalne mitologije. Takođe u
najuspelije pesme ubrajaju se one iz ciklusa Sedam mrtvih pesnika, u kojima pesnikovo
osećanje smrti nalazi podsticaj za precizno formulisanu emociju u delu martira «onostranih»
istina koji su toliko slutili o čovekovom kraju pre svog kraja.
U pozadini stalnih metamorfoza koje se tiču udaljavanja i ponovnog približavanja intelektu,
jeste stalni spor koji se pretvara u dualizam ove poezije, njenu neobičnu protivrečnost, spor
glave i srca, dualizam koji nalazimo i kod Laze Kostića. Pesnik hoće glavu sve dalju od srca,
ali pesma registruje i sve njegove otkucaje. Pesnik hoće i azur nadstvarnosti, ali pesma ga
opominje da nema bekstva iz zemaljskog carstva. Šuplja senka pesme samo je uslovan
nestanak, a u onom što je još uvek živo, taloži se i prostosrdačna ljudska toplina koju umni
pesnik hoće da izbegne. Slažu se tu i slike čula za koje pesnik mnogo i ne haje, jer varka su,
ali će ipak jednom zapevati:

«Dubina je sama svoj neprijatelj,

moje oči bez mene lepšu zoru vide.»

Protivrečnost glave i srca vidimo i u velikoj poemi Ariljski anđeo, koja je na momente
artificielna, ali sa vanrednim odeljcima(naročito četvrto i peto pevanje koje transcendentuje
pesnikovo osećanje sveta i doživljaj sebe):

«Srce rodi ponoć glave, al' izbavi sebe anđelom kada vreme stade»

Kao ni u Rilkeovim Devinjskim elegijama, to nije anđeo hrišćanskog neba, već posrednik
nevidljive realnosti, vreme koje se zaustavilo i uzelo obličje lepote u kojoj pesnik prepoznaje
jedan konkretan oblik velikog bića svoje vatre, nematerijalna, ali koja ipak pripada
čovekovom prostoru. Stalna suština nasuprot ograničenom svetu događanja. Oivičen je taj
anđeo neparnim brojem od sedam zvezda, po pitagorejskom učenju o brojevima, neparnom
odgovara svet ograničenog, savršenog i dobrog, dok parnom kome odgovara neograničeno,
nesavršeno i zlo. Miljkovićev solilokvi nije srodan onom Popinom u susretu sa Kalenićevskim
likom sa freske nastalom iz potrebe za utvrđivanjem istorijskog identiteta. Jedan jedini
stih:»Skidam s mrtvog oca nasleđeno lice», pre je reminiscencija na stihove:»Otkuda oči moje
na licu tvome anđele brate», nego što je usmerenje poeme. Miljković ovde sažima sve ono što
odstranjuje čulnu konkretnost, životne činjenice: «Što vrtlog odrazi, vrtlog samo biva», kaže
pesnik, ali ubrzo se može shvatiti koliko je ta poema samo na prvi pogled smisaono napeta.
Vezan stih rima treba da učini poemu pribranom uprkos svemu što je iznutra razdire, da tako
pripremljena, harmonična u sebi, krene neharmoničnim putevima života: «Da bela iznutra
crnim tragom krene».
Celina koju čini ciklus soneta daje jednu od najhermetičnijih Miljkovićevih poetskih struktura
u kojo se daje duhovna biografija pesme i ovog pesnika koja bi bila nepotpuna da se na kraju,
u petnaestom majstorskom sonetu, magistralu, sastavljenom od završnih stihova predhodnih
soneta, ne vrši ono uništenje pesnika u sopstvenom delu, onaj nestanak tela što ga šuplja
senka slavi. Pesma uništava pesnika kaže E. Sjoran:

«Ljubavi moja mrtva, a ipak živa,

o, sve što prođe večnost jedna biva
i nema mene, al' ima ljubavi moje»

Tragični soneti su svedočanstvo sumornog doživljaja života, ali i neka vrsta transponovane
biografije pesnika i pesme. Od istog materijala sastavljena je i gotovo čitava Miljkovićeva
poezija. Slike nisu zasićene čulnom konkretnošću; stvarnost iščezava u viziju zavetovanog
pesnikovog duha.
Branko je dolazio do pesme kroz slutnju i kroz intelekt. Kada je nalazio srećnu sredinu
između različitih tih sklonosti, delovao je pesnički najpotpunije, snagom koja je
harmonizovala intuiciju i rasuđivanje.
Miljković ide i dalje. Gradi gnomski stih, eseistički paradoks, sentencu bez predrasuda prema
starom pravilu da su ideje dobre za prozu, rđave za poeziju. Pesma o pesmi manje je ubedljiva
kada je uz asistenciju termina iz egzistencijalističkog brevijara, ali je zato neuporedivo
ubedljivija u stihovima u kojima je manje napadna refleksivnost i simbolska kombinatorika:
Balada, Raskolnik, Dodole znaju sa lažnom slikom da pomire svet; ili Frula: «O, grozna
sviralo koja presađuješ vlati iz pitome doline na liticu što plamti».