Ja posle velikog sna poduzeh put tužan

MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle

gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj

i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća

pred čudnim znacima i više nemam ruke
u prostor prognan i u vreme. Veća
sve biva senka moja daleko od huke
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu.
To paklena mi ljubav u nedoumici.
Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
Pomeraju se mora užasi se premeštaju
sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
O strašni preobražaj moj u srcu sna
gde vasiona počinje mi pticama,
s dva oka varnica da l će da zna
da put mi nađe letom ili klicama.

III
Sam u snu svome – ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;

da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde – s njima ko i bez njih noć.

O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže

za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći.

Već beše sve to nekad ko zna kad
u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen

zar svedok predela nestvarnih ja
za svet od tople gline umešen!
Kuda da odem posle ovog sna.

Ja posle velikog sna poduzeh put tužan

MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tužnim predelima

u toploj kori mozga gde me ima

taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle

gde slepe ptice pevaju u tami.

U svakoj ima jedna šuma. Gle

što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj

i pakao raznosi svetom, menja tok

onesvešćenoj reci. Onda moj

zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tužnim predelima

u toploj kori mozga gde me ima

taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća

pred čudnim znacima i više nemam ruke

u prostor prognan i u vreme. Veća

sve biva senka moja daleko od huke

gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.

Joj vazduh vene umiru svi oblici!

O milosti za ono što sam bio u snu.

To paklena mi ljubav u nedoumici.

Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.

Pod zemljom mračni predeli se mešaju.

Pomeraju se mora užasi se premeštaju

sa jednog mesta na drugo mesto zlo.

O strašni preobražaj moj u srcu sna

gde vasiona počinje mi pticama,

s dva oka varnica da l će da zna

da put mi nađe letom ili klicama.

III

Sam u snu svome – ko će da me spasi!

Od svega malo pepela u rukama

za buđenje mi osta kad ugasi

krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;

da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću

za nju što kroz moje užase mirno šeta,

kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde – s njima ko i bez njih noć.

O kulo snage gde je plavi dan

stvar svaka kada ima lekovitu moć

i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže

za mirise i anđele da prođu!

Pred kapijom sam koju crvi glođu

za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.

IV

Ne, više nije važno šta ću reći.

Već beše sve to nekad ko zna kad

u nekom snu il nekoj čudnoj reči.

Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen

zar svedok predela nestvarnih ja

za svet od tople gline umešen!

Kuda da odem posle ovog sna.

Branko Miljković