Nada je luksuz.

Večna noć u krvi

izmišljenom oku slepim zidom preti.

O vatro tamna iza sebe, ko prvi

da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati:

skelet usamljeni izgubljeno ime

divno usklađene s prazninom što pamti

jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta

što mami iz mene sunce i prazninu

pretvara u slavuja, kad različit od sveta

predeo me tače i pretvori u prašinu.

Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam

za sva vremena od vremena i praha

O gde su ta mesta kada vetar duva

i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?

Niskosti uzalud čeznu pesmu! Čitam

na kolenima predeo koji se otvara

u biću u kamenu praznom gde je skrita

poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Branko Miljković