Nema mene al ima ljubavi moje;

Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.

Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti

Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje

I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.

U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti

Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,

Minula čežnjo, da se svet ponovi.

Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,

Pa mi je prazan dan koji još došao nije,

Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum

Neka me nedostojnog vetar obavije.

Branko Miljković