Groznice nežne poremećenog cveta

Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.

Tragom pjanog juga i iščezlog leta

Požuri, opevaj pre praznika svet.

Ponovi an zbog nezahvalnog tela

Što suncu uzvraća senkom i pesmu kvari.

Vrati čoveku usamljenom pticu:

Pod praznim nebom plaču sokolari.

Dozovi utve s gora u predanje.

Sastavi čula pesmom da ne venu

U noći tela. Nek bude sve manje

Vidljivog da ostvariš uspomenu.

Prazniš mi koleno i uzimaš srce

Žuri, krug opevaj, nesreću prevari

Smederevo otvori, ptici se dodvori

Pod praznim nebom plaču sokolari.

Branko Miljković