O sve što prođe večnost jedna biva.

Sen koja beše drvo, traje. Budi

Ispod svoga imena koje budi

Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.

Završiće se putovanje ostaće tiha brda,

Siva praznina vetar koji bludi,

Mesto koje nema mesta u želji al nudi

Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To ćemu se molite je Žalosni Slavuj.

Ljubav nikad nije završena.

Čega ima ljudskog u patnji? O čuj

Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.

Prazne ruke prazno srce pusta sena

I nema mene al ima ljubavi moje.

Branko Miljković