Lipar 75

Липар XXII/ 75 / 2021.
Уредништво Editorial Board

проф. др Часлав Николић Časlav Nikolić, Associate Professor, PhD
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Faculty of Philology and Arts, Kragujevac
одговорни уредник Editor in Chief
проф. др Јелена Арсенијевић Митрић Jelena Arsenijević Mitrić, Associate Professor, PhD
оперативни уредник Managing editor
проф. др Владимир Поломац Vladimir Polomac, Associate Professor, PhD
доц. др Биљана Влашковић Илић Biljana Vlašković Ilić, Assistant Professor, PhD
доц. др Мирјана Секулић Mirjana Sekulić, Assistant Professor, PhD
доц. др Јелена Даниловић Јеремић Jelena Danilović Jeremić, Assistant Professor, PhD
доц. др Невена Вујошевић Nevena Vujošević, Assistant Professor, PhD
доц. др Бојана Вељовић Bojana Veljovic, Assistant Professor, PhD
доц. др Тамара Стојановић Ђорђевић Tamara Stojanović Đorđević, Assistant Professor, PhD
доц. др Ана Живковић Ana Živković, Assistant Professor, PhD
Радомир Митрић, сарадник за Radomir Mitrić, Associate for digitization and
дигитализацију и веб-презентацију web presentation
Универзитетска библиотека у Крагујевцу University Library of Kragujevac
проф. др Ана Јовановић Ana Jovanović, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Београд Faculty of Philology, Belgrade
проф. др Павле Ботић Pavle Botić, Associate Professor, PhD
Филозофски факултет, Нови Сад Faculty of Philosophy, Novi Sad
др Јана Алексић Jana Aleksić, PhD
Институт за књижевност и уметност, Београд Institute for Literature and Arts, Belgrade
проф. др Персида Лазаревић ди Ђакомо prof. Persida Lazarević di Giakomo, Full
Универзитет „Г. д Анунцио”, Пескара, Professor, PhD
Италија Тhe G. d’Annunzio University, Pescara, Italia
доц. др Маријана Поца Marianna Pozza, Assistant Professor, PhD
Универзитет „Сапјенца”, Рим, Италија University of Rome „La Sapienza”, Italy
проф. др Татјана Алексић Tatjana Aleksić, Associate Professor, PhD
Универзитет Мичиген, САД University of Michigan, USA
проф. др Јеленка Пандуревић Jelenka Pandurević, Associate Professor, PhD
Филолошки факултет, Бања Лука, Република Faculty of Philology in Banja Luka, Bosnia and
Српска (БиХ) Hercegovina
доц. др Светлана Калезић Svetlana Kalezić, Assistant Professor, PhD
Филозофски факултет, Никшић, Црна Гора Faculty of Philosophy in Nikšić, Montenegro
доц. др Остап Славински Ostap Slavinski, Assistant Professor, PhD
Филолошки факултет Универзитета „Иван Faculty of Philology, „Ivan Franko” National
Франко”, Лавов, Украјина University of Lviv, Ukraine
доц. др Борјан Јанев Borjan Janev, Assistant Professor, PhD
Пловдивски универзитет, Пловдив, Бугарска University of Plovdiv, Plovdiv, Bulgaria
доц. др Мартин Стефанов Martin Stefanov, Assistant Professor,
Факултет за словенску филологију, PhD Faculty of Slavic Studies,
Универзитет „Климент Охридски”, Софија, University „St. Kliment Ohridski”, Sofia,
Бугарска Bulgaria
Секретар уредништва Editorial assistant
доц. др Бојана Вељовић Bojana Veljović, Assistant Professor, PhD
Часопис за књижевност, језик, уметност и културу
Journal for Literature, Language, Art and Culture
година XXII / број 75 / 2021

Year XXII / Volume 75 / 2021
ТЕМАТ ЛИПАРА / THEMATIC ISSUE

РАСКРСНИЦЕ СУСРЕТАЊА И СЕЋАЊА: ПАРИЗ–БЕОГРАД–БЕРЛИН /
THE CROSSROADS OF ENCOUNTERS AND MEMORIES: PARIS – BELGRADE – BERLIN
Приредиле / Editors
Проф. др Катарина Мелић, доц. др Милена Нешић Павковић
Katarina Melić, Full Professor, PhD, Milena Nešić Pavković, Assistant Professor, PhD
Универзитет у Крагујевцу
University of Kragujevac
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

Faculty of Philology and Arts, Kragujevac
САДРЖАЈ
РАСКРСНИЦЕ СУСРЕТАЊА И СЕЋАЊА:

ПАРИЗ–БЕОГРАД–БЕРЛИН............................................................. 7
Студије
Ана М. Вујовић
ПАРИЗ И БЕРЛИН КАО КУЛТУРНЕ ПРЕСТОНИЦЕ ИЗМЕЂУ
ДВА СВЕТСКА РАТА И ЊИХОВ УТИЦАЈ
НА КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ У СРБИЈИ............................................ 13
Адријана Марчетић
СEЋАЊЕ, ИДЕНТИТЕТ, ТРАЈАЊЕ................................................ 27
Nikola R. Bjelić
L’IMAGE DU BERLIN DE L’APRÈS-GUERRE:
MON ENFANT DE BERLIN D’ANNE WIAZEMSKY........................ 35
Часлав В. Николић
„ТЕК У ПАРИЗУ ЗАПЛАКАЛИ СУ ПРВИ ПУТ”:
СЛИКА ПАРИЗА У РОМАНУ О ЛОНДОНУ
МИЛОША ЦРЊАНСКОГ................................................................ 49
Јелена Ђ. Марићевић Балаћ
ПАРИЗ У БЕОГРАДУ
(Париз и француска култура у животу и делу Милорада Павића)....... 73
Невена Даковић / Nevena Daković

Александра Колаковић / Aleksandra Kolaković
LE BATACLAN – LE DORĆOL: LE PATRIMOINE CULTUREL
ET HISTORIQUE JUIF DE PARIS ET DE BELGRADE.................... 85
Slobodan M. Zečević
L’INFLUENCE DU GAULLISME SUR LES SERBES..................... 103
Душко Ж. Лопандић
ПРИНЦ ЕВГЕНИЈЕ САВОЈСКИ ИЗМЕЂУ ПАРИЗА, БЕЧА И
БЕОГРАДА
- Доба аустро-османских ратова и српске сеобе - ............................. 111
Николина Н. Зобеница
ИДЕНТИТЕТИ НЕМАЦА И СРБА У ДРАМИ
УГЉЕШЕ ШАЈТИНЦА БАНАТ ..................................................... 129
Емилија П. Манчић
O ПРОНАЂЕНОМ И ИЗГУБЉЕНОМ СЕЋАЊУ
И ИДЕНТИТЕТУ У РОМАНУ АУСТЕРЛИЦ ВИНФРИДА
ГЕОРГА ЗЕБАЛДА.......................................................................... 147
Милена Р. Нешић Павковић
РЕЦЕПЦИЈА И РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ХОЛОКАУСТА У
ИСТОЧНОМ БЕРЛИНУ И БЕОГРАДУ НАКОН ДРУГОГ
СВЕТСКОГ РАТА............................................................................ 163
Анђела Т. Вујошевић
УЛОГА МЕДИЈА И КОНСТРУИСАЊЕ НЕГАТИВНЕ СЛИКЕ
СРБИЈЕ У НЕМАЧКОМ МАГАЗИНУ ШПИГЕЛ ТОКОМ НАТО
БОМБАРДОВАЊА......................................................................... 187
Чланци
Арсеније М. Сретковић
СИНТАКСИЧКО-СТИЛИСТИЧКЕ ОСОБЕНОСТИ ГЛАГОЛСКИХ
ОБЛИКА У ПЕСМАМА ЖЕНИДБА БЕГА ЉУБОВИЋА И ЗИРКА
КАЈОВИЋА РАДОВАНА БЕЋИРОВИЋА ...................................... 211
Ивана С. Живанчев
СТИЛ И ЈЕЗИК КНЕЖЕВОГ ДНЕВНИКА У РОМАНУ БЕЗДНО
СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ................................................ 229
Прикази
Нина М. Петровић
ГИНОХОРОР: ПРОСТОР ИСТРАГЕ ЖЕНСКОГ ПИТАЊА
(Erin Harrington, Women, monstrosity and horror film: gynaehorror,
Routledge, Oxfordshire, 2018, 297 стр.)............................................. 243
Јована Д. Костић
СОЦИОЛОШКИ ПРИСТУП ИЗУЧАВАЊУ ПОЈМА ДИСКУРСА
(Душан Ристић, Границе дискурса, Нови Сад: Mediterran
Publishing, 2018, 231 стр.)................................................................ 251
АУТОРИ ТЕМАТСКОГ БРОЈА ЛИПАРА....................................... 257

РАСКРСНИЦЕ СУСРЕТАЊА И СЕЋАЊА:
ПАРИЗ–БЕОГРАД–БЕРЛИН
Сећање и памћење ближе и даље прошлости представљају важну

инстанцу у процесу изградње колективног идентитета свих европских
народа. Догађаји који су се одиграли у прошлости, део су колективног
памћења савремене Европе, траг минулог доба надмоћи и немоћи,
етике и моралног пада, толеранције и нетолеранције. Сећањем се омо-
гућује континуитет с прошлошћу, историја постаје наслеђе, а друштву
и појединцу се пружа могућност да редефинише и реинтерпретира ис-
торију и прошлост и ре/конструише сопствени идентитет. Када се ок-
реће прошлости, када се на њој ради и инсистира, отвара се питање о
којој је прошлости реч, с којим циљем и на који начин јој се приступа,
како се интерпретира и презентује и какву улогу игра за садашњицу и
прерасподелу моћи. Да би се преиспитале и промислиле слике прошло-
сти, потребан је интердисциплинарни приступ приликом њеног проу-
чавања, који би пружио увид у различите сфере, на основу којих би се
омогућила демократизација сећања. Осим поменутог, овакав приступ
омогућава да истраживачи прошлости остану свесни своје ограничене
позиције приликом њеног проучавања и репрезентација, као и да упо-
реде слике прошлости како би их реално и критички сагледали.
Питања о ре/конструкцијама прошлости постављена из различи-
тих дисциплинарних перспектива и са различитим аналитичким сред-
ствима, представљају широко поље студија памћења, које се заснива на
традиционалним академским дисциплинама као што су психологија,
социологија, историја, политологија, антропологија, археологија, фи-
лозофија, и литерарне студије, као и сродним интердисциплинарним
областима попут музејских студија, медијских студија, усмене исто-
рије, студија наслеђа, архивских студија и филмских студија; али и на
професионалним пољима праксе из технологије, уметности и полити-
ке. Широм света се истражују питања која се тичу сећања, али премало
је интеракције између различитих субјеката што често доводи до нера-
зумевања. Тематски број часописа Липар представља једну од првих
активности Центра за студије сећања при Универзитету у Крагујевцу с
циљем да се интердисциплинарним приступом промисли постављена
тема: РАСКРСНИЦЕ СУСРЕТАЊА И СЕЋАЊА: ПАРИЗ–БЕРЛИН–БЕО-
ГРАД.
Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture / Year XXII / Volume 75 7
Др Катарина Мелић
Др Милена Нешић Павковић
Константни напредак и судбину Европе одређују земље предвод-

нице Европе и стожери Европске Уније – Француска и Немачка. Париз
и Берлин су престонице Европске Уније у сваком погледу: културном,
политичком, економском, привредном, а њихов утицај на Србију и Бео-
град током модерне историје Европе врло је тешко у целости сагледати.
На основу искуства прошлих времена, али и садашњице, увиђа се да су
односи Француске и Немачке променљиви и да зависе како од поједи-
начних, тако и од заједничких интереса ове две земље, али и европске
заједнице. Стабилност и трајност њихових односа стално се мора уч-
вршћивати и развијати, а о њиховим међусобним релацијама које се
рефлектују и на Србију мора се промишљати и предвиђати на основу
њихових веза у прошлости. Привилеговани и специфични однос који
је последњих деценија успостављен између Француске и Немачке део
је дуге и богате заједничке историје састављене од међусобне размене
и утицаја током које су ове две културе инспирисале једна другу, али и
културни простор некадашње Југославије и Србије.
Узимајући у обзир сложеност односа између Немачке и Фран-
цуске, отвара се посебно важно питање положаја Србије и како би она
у таквим односима могла да пронађе за себе најповољнији положај и
заузме место на културном плану. Ослањајући се на достигнућа култу-
ролошких студија сећања, али и на сазнања која нуди позиција из које
се данас преиспитују француско-српско-немачки односи, пружа се мо-
гућност (ре)интерпретације трагова који су остали да сведоче о међу-
собном односу три народа, три културе, три престонице. Настављајући
публиковани научно-истраживачки рад посвећен француско-немач-
ко-српским односима у мултидисциплинарном контексту (часопис
Наслеђе, бр. 23), прилози у овом броју часописа Липар усредсређени
су на престонице Париз, Берлин и Београд као градове културе и кул-
турне размене, као и метафоре француско-српско-немачких утицаја и
трансфера. Није нам била намера да овим тематским бројем часописа
одговоримо на сва отворена питања, али смо желеле да бар у некој мери
укажемо на то да се тумачењем разних догађаја из новије историје бо-
гатих француско-немачких, српско-француских и српско-немачких од-
носа могу бар донекле сагледати њихово место и значај у оквиру ширих
међународних културних односа наше земље. Комплетан преглед бога-
тих и разноврсних вишевековних културних односа Србије са Францус-
ком и Немачком, који би их сагледао из различитих углова узимајући у
обзир разноврсне облике људске делатности, морао би бити колективно
дело већег броја стручњака разних специјалности.
Позиву за сарадњу на тематском броју часописа одазвали су се
бројни истраживачи који су приложили радове из различитих области:
књижевности, лингвистике, компаратистике, културологије, студија
сећања, историје. Тематскo поље је било широко постављено тако да
је омогућило да се интегришу различити аспекти и методе мултидис-
циплинарног и интердисциплинарног истраживања. Резултат је један
8 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

Раскрснице сусретања и сећања: Париз–Београд–Берлин
занимљив, инспиративан и разнолик тематски број Липара, који поред

задовољства у читању и сазнавању, као целина показује потребу даљег
истраживања.
Уреднице:
Др Катарина Мелић
Др Милена Нешић Павковић
Оригинални научни рад
930.85(497.11)”1918/1941”
316.734(497.11:443.611)”1918/1941”
316.734(497.11:430.131)”1918/1941“
DOI 10.46793/LIPAR75.013V
Ана М. Вујовић1
Универзитет у Београду
Учитељски факултет
ПАРИЗ И БЕРЛИН КАО КУЛТУРНЕ ПРЕСТОНИЦЕ

ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА И ЊИХОВ УТИЦАЈ
НА КУЛТУРНЕ ПРИЛИКЕ У СРБИЈИ2
Место и улога Париза и Берлина као престоница две централне европске државе, али и
као престоница културних збивања у првој половини 20. века, а посебно у периоду између
два светска рата, могу се проучавати из различитих аспеката. Њихова креативна енергија
и снажан културни утицај који су имали на остатак света несумњиви су, и пре и после овог
периода. Желели бисмо да у овом раду наведемо основне елементе њихових културних
активности, упоредимо њихове културне акције и издвојимо оно што их је чинило толико
привлачним за друге земље. Циљ рада је да анализира утицај ове две престонице и државе на
културне прилике у тадашњој Србији као делу Краљевине Југославије и у њеној престоници
Београду, посебно имајући у виду врло различите полазне тачке у односима према поменутим
земљама: док је Француска била традиционални савезник и велики пријатељ после Првог
светског рата, однос према Немачкој био је знатно другачији и оптерећен ратним сукобима
и страдањима. Закључак је да је у датом периоду доминантан био културни утицај Француске
која је сматрана пријатељем коме се неки пропусти могу и опростити, док се, с друге стране,
на Немачку дуго гледало са подозрењем, а потом су се развили веће поверење и сарадња,
који су на крају опет доведени у питање у предвечерје новог светског рата.
Кључне речи: Париз, Берлин, Француска, Немачка, међуратни период, културни утицај,
Србија
1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Од самог њеног настанка, Француска и Немачка су земље пред-

воднице Европске уније, а њихов договор и сарадња (како у политици
и економији, тако и у култури) предуслов су опстанка ове заједнице
народа. Познато је да њихови односи нису увек били лаки, мењали су се
кроз векове, а тренутно постигнута стабилност не сме се никада сматра-
ти трајном, већ је ваља одржавати, учвршћивати и развијати. Обе ове
земље, традиционално и вековима, одржавају мање или више блиске
односе са Србијом, а проучавање тих односа може нам свима не само
1 ana.vujovic@uf.bg.ac.rs
2 Рад је урађен у оквиру пројекта Учитељског факултета у Београду под називом Концепције и
стратегије обезбеђивања квалитета базичног образовања и васпитања, број 179020Д који фи-
нансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.
расветлити прошлост, већ, што је можда и значајније, предвидети бу-

дућност и помоћи да пронађемо процесе и решења спорних питања.
Дух и карактер једног народа појављују се у многим приликама, како у

свакидашњем животу, тако и у судбоносним догађајима. Огледају се у
народној свести, у јавној савести и моралу, у говору, религији и фило-
зофији, у свим облицима уметности, у навикама и осећањима. Могу се,
међутим, и мењати под утицајем историјских догађаја, државне политике,
економских односа, културних промена, васпитања. (Вујовић 2011: 9)
Имајући у виду различите фазе узајамног уважавања, оспоравања,

сумњичења, одбацивања и нападања између Немачке и Француске, за-
нимљиво је сагледати положај и значај ове две земље у међународним
културним односима, као и како су на Србију утицали међусобни добри
или лоши односи ове две моћне европске силе. Посебно је важно пи-
тање како би Србија у таквим односима могла да пронађе за себе најпо-
вољнији положај и заузме место на културном плану. Не претендујемо
да ћемо овим кратким прегледом моћи да одговоримо на ова питања,
али бисмо желели да бар у некој мери укажемо на то да се тумачењем
разних догађаја из новије историје богатих српско-француских и срп-
ско-немачких односа могу бар донекле сагледати њихово место и зна-
чај у оквиру ширих међународних културних односа наше земље. Ком-
плетан преглед богатих и разноврсних вишевековних културних односа
Србије са Француском и Немачком, који би их сагледао из различитих
углова узимајући у обзир разноврсне облике људске делатности, морао
би бити колективно дело већег броја стручњака разних специјалности.
2. КУЛТУРНИ УТИЦАЈ ФРАНЦУСКЕ И НЕМАЧКЕ

ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Геополитичке, економске и културне поделе и разлике одувек су

постојале, али никада, па чак ни у доба великих превирања и настајања
држава-нација, оне нису прекидале или спречавале размене, трансфе-
ре, прелажење и укидање граница. Конфликти јесу постојали, постоје
често и данас, али је сарадња у области културе најчешће представљала
доминантан однос између држава. Државе користе културу као један од
начина да остваре сопствене циљеве и тај модел све више преовладава
од краја 19. века. Несумњиво је да су, како у политичком смислу, тако и
у процесу развијања европске културе у 19. веку, Француска и Немачка
биле два кључна актера. Оне су настојале да остваре културну превласт
на светском нивоу следећи сопствене путеве и развијајући како истове-
тне, тако и специфичне активности. Значај и надмоћ ове две културе у
међуратном периоду извор су њиховог престижа и рађају се из њиховог
узајамног односа који ојачава самопоуздање поменутих земаља и уни-
верзализам њихових културних акција.

Париз и Берлин као културне престонице између два светска рата и њихов утицај на културне прилике у Србији
У 19. веку и првој половини 20. века културне престонице играју

суштинску улогу у међународној културној размени. Главни градо-
ви постају жаришта креативности кроз која пролази запањујући број
људи из читавог света. Локалне културне политике се развијају и ја-
чају, расте важност неких великих културних институција (као што су
музеји, оперске куће, позоришта), уметници су у покрету и отворенога
духа, а тржиште уметности је динамично и смело, спремно да одгово-
ри на изазове новога доба. Уметност настала у великим уметничким
центрима превазилази уске оквире националних уметности јер умет-
ници окупљени из читавог света играју кључну улогу у брисању грани-
ца. Париз је „свето место нашег времена, модерни коктел бечке пси-
хологије, афричке скулптуре, америчких детективских романа, руске
музике, немачке технике, италијанског нихилизма” (Шобе и Мартен
2014: 44). И док су у 19. веку многи градови, попут Брисела, Минхена,
Барселоне, Санкт Петербурга или Беча, били истинске престонице
креативности, почетком 20. века долази до усмеравања уметничких
збивања ка Паризу, Берлину и, нешто касније, Њујорку. У читавој првој
половини века, уметници и културни агенти повезују се и концентришу
у неколико центара монопола уметничке моћи, најпре око Париза, а од
шездесетих година и око Њујорка.
Захваљујући свом старом наслеђу уметничког и интелектуалног
средишта (још од 18. века), али и својом способношћу да се увек изнова
прилагођава новонасталим ситуацијама и да подиже број културних
актера, Париз је све до средине 20. века диктирао темпо развоја
савремене уметности. У Паризу се налазио велики број различитих
јавних и приватних институција културе (музеја, галерија, академија
уметности, салона, музичких и сликарских школа, концертних сала,
позоришта), као и публика експерата, познавалаца, критичара и
мецена. Основни критеријум по којем је Париз дуже од једног века
био културна престоница Европе и света било је деловање изванредних
уметничких институција и центара образовања (попут Школе лепих
уметности, Ле Корбизијевог атељеа, Музичке школе Надије Буланже,
Академија Жулијан, Колароси или Гран Шомијер, заједничких атељеа
од којих је можда најпознатија „Кошница” / École des beaux arts, Ate-
lier Le Corbusier, École de musique Nadia Boulanger, Académie Julien,
Académie Colarossi, Académie de la Grande Chaumière, atelier La Ruche)
којима су и инострани уметници имали лак приступ, али и чињеница да
је уметнички рад био друштвено цењен. Упркос напредовању Њујорка,
Париз се на позицији културне престонице задржао све до шездесетих
година 20. века. Стотине уметника било је уверено да је Париз најбоља
и чак једина одскочна даска, а његовим салонима и галеријама, као и
тржишту уметничких дела приступ су имали и странци, што је уносило
свежи дах креативности.
Снажење уједињене Немачке у последњој трећини 19. века (у еко-
номском и научном смислу) водило ју је у потрагу за уметничком мо-
дернизацијом која би јој омогућила да достигне изванредни париски

културни ниво. Појављују се немачки авангардни сликари (најпре екс-
пресионисти, потом кубисти), откупљују уметничка дела за музеје и
галерије у Берлину, Минхену, Бремену и другим градовима, објављују
се монографије о француским уметницима и најновијим трендовима у
уметности на почетку 20. века, организују велике ретроспективне из-
ложбе, па чак се и саветује немачким уметницима да прихвате космо-
политски дух француских сликара. Осим тога, у првих тринаест година
20. века Берлин је удвостручио број становника, па је и упркос поразу
у Првом светском рату, двадесетих и тридесетих година имао све ка-
рактеристике културне метрополе: интелектуални и уметнички акти-
визам, велики проток страних уметника, сусретање разних авангардних
покрета, велике слободе у понашању које су многе подсећале на бурни
ноћни живот америчких градова. Берлин је, са Минхеном и Дрезденом,
представљао стециште модернизма, како у домену ликовне уметности
(експресионизам, дадаизам, кубизам), тако и у домену модерне музике
(Арнолд Шенберг, Албан Берг / Arnold Schoenberg, Alban Berg), позори-
шта (комади Бертолда Брехта / Bertolt Brecht) и филма. Школа дизајна,
архитектуре и примењених уметности Баухаус (Bauhaus) привлачи у
Немачку најбоље студенте и уметнике, али и уметничке педагоге и пре-
даваче из читавог света, а у прилог позиционирању Берлина ишле су и
уметничке миграције из бивше Аустроугарске царевине и Русије. По-
себну уметничку и интелектуалну ноту граду дала је руска емиграција
између 1917. и 1923. Објављивали су три дневна листа, пет недељника,
уметничке и часописе за друштвена питања („Беседа” Максима Горког,
на пример). Преко Берлина руски конструктивизам стигао је у запад-
ну Европу, као и дело Сергеја Ејзенштајна (Sergei Eisenstein) и концепт
учествовања публике у представи. Због инфлације 1923. године већина
руских уметника напушта Берлин и одлази у Париз, а крај овог периода
интензивног уметничког развоја Берлина означила је велика изложба
Казимира Маљевича (Kazimir Malevich) на железничкој станици Лерте
(Шобе и Мартен 2014: 50–51). Нацизам је уништио тај слободни аван-
гардни развој града и читаве државе и са мапе тадашњег света уклонио
Берлин као културну престоницу.
У овим деценијама француски и немачки интелектуалци и умет-
ници размењују идеје, срећу се, слушају једни друге, дискутују, а разни
јавни и приватни културни актери и мецене такве размене финансијски
подржавају. Може се, чак, пратити географија такозваних предавачких
путовања која потврђује заинтересованост многих других земаља (по-
пут Америке, Бразила или Аргентине) да приме и саслушају представ-
нике ових двеју земаља. Издаваштво се посебно развија у Француској
и Немачкој, што прати организовање великих међународних сајмова
књига (до данас су вероватно најпознатији они у Паризу и Франкфурту),
а битно се повећао и удео превода у целокупној издавачкој делатности,
посебно захваљујући све већем броју посредника способних да одаберу

и преводе дела, да побуде интересовања интелектуалаца и интензиви-

рају културне и универзитетске међународне односе (Шобе и Мартен
2014). У међуратном периоду, Париз је представљао неприкосновену
престоницу превођења и међународног књижевног простора, што је у
великој мери било и последица присуства бројних страних уметника
у самом Паризу и њихови блиски контакти са француском културном
елитом. Управо француски преводи широј светској читалачкој публи-
ци откривају бројна књижевна дела писаца из разних мање познатих и
признатих говорних подручја (између осталих и нашег нобеловца Иве
Андрића) и тако остварују битан утицај на културну слику света. Није
занемарљив ни број француских и немачких књижевника и научника
који су се тридесетих година 20. века иселили у САД и тако узрокова-
ли премештање културног и научног капитала на амерички континент,
што ће после Другог светског рата постати још видљивије и променити
токове међународних културних утицаја. Интелектуална и научна ме-
дијација чине да се кроз читав 20. век ове области људске делатности
унификују великом брзином и да се ствара јединственији међународни
културни простор.
3. КУЛТУРНИ ОДНОСИ СРБА СА ФРАНЦУЗИМА И

НЕМЦИМА
Од раног средњег века, а посебно од времена првих великих уста-

нака против турске власти, српски народ је увек своју културу градио
кроз синтезу сопствених вредности и страних утицаја. Најпре је био део
културе Византије, али и романског Медитерана, потом нешто више за-
творен у себе, да би се последња три века више окретао Европи.
Али та Европа никада није могла пружити један и јединствен културни

модел; најчешће се ишло лако доступним и већ познатим путевима.
Русија нам је била блиска као словенска и православна земља, у средњој
Европи чести и богати били су контакти са Немачком и Аустроугарском
(а касније и са земљама насталим после распада Аустроугарског царства).
Географски удаљена Француска је јасније почела да се указује на нашем
хоризонту тек у време романтизма и значајних историјских збивања с по-
четка 19. века, збивања која ће Французе и Србе довести у честе директне
контакте. Пријатељски однос ова два народа има нешто специфично и не
тако уобичајено у светским оквирима – развијао се иако ова два народа
немају ни словенско ни романско сродство (као што то имају Срби и Руси
или Румуни и Французи), нити заједничку опцију у оквиру хришћанске
цркве. (Вујовић 2011: 6)
Читав Балкан је, у погледу структуре културног идентитета вла-

дајућих и друштвених елита, имао другачије путеве развоја од оних
западноевропских. Представници универзалистичких научних опција,
који углавном потичу са простора југоисточне Европе, улажу велике

напоре да докажу да је тај простор увек припадао европској породици
народа, док су представници дискурса различитости Балкана, који уг-
лавном долазе из западноевропских земаља, дубоко убеђени да је Бал-
кан заправо негација европског развоја. Ова стална и дуготрајна научна
дискусија о компатибилности Балкана са европском породицом народа
проузрокује нерешиве фрустрације међу интелектуалцима како „бал-
канским”, тако и европским.
Београдско грађанство је за двадесетак међуратних година дос-
тигло интелектуални и културни врхунац у највећој мери захваљујући
утицајима Француске и Немачке. Тридесетих година модернизација Бе-
ограда, као најзначајније престонице југоисточне Европе, и стварање
грађанске елите били су битно обележени утицајима ове две европске
силе које су, уз Велику Британију, а у склопу припрема за нови рат, по-
кушавале да на сваки начин појачају своје присуство у главним при-
вредним и културним токовима на простору Балкана.
Односи Срба и Немаца почели су још у средњем веку са насеља-
вањем саских рудара, од када са различитим интензитетом и у различи-
тим условима трају до дана данашњег. Немачки утицај у нашим краје-
вима јасно се осећа већ три века, пре свега захваљујући географској
повезаности Балкана са централном Европом и заједничког живота са
Немцима и Аустријанцима, као и германизацији словенског станов-
ништва у оквиру Аустроугарске монархије. Германизација словенског
становништва вршила се и кроз образовни систем, штампу, књиге, и
то у највећој мери у области инжењерства. Стога је у речник српског
језика из немачког у највећој мери улазила војна, рударска, техничка
и занатска терминологија, а књижевне везе успостављене у доба Вука
Караџића и Гетеа увеле су српску књижевност на велика врата у Европу.
Тако је немачка славистика постала незаобилазна за проучавање српске
књижевности и језика и утицала на настајање и развијање славистичких
изучавања и превођење наше народне поезије у Француској и другим
земљама. Немачки утицај је такође био велики и у области грађанског
права, трговачких и казнених закона, а организација Београдског уни-
верзитета се од 1905. ослања на статуте немачких универзитета (Гашић
2005). За неке, и овде и на Западу, често је неочекивана чињеница да у
српско-немачким односима нису одувек доминирали негативни факто-
ри који су у 20. веку оптеретили узајамне односе. Напротив, постојала
је традиција добрих односа, пре свега на културном плану, која је била
плодотворна за обе стране. У Гетеово време, из Вајмара и Јене зрачи-
ли су подстицаји на сарадњу и узајамно упознавање, док су у 20. веку
међусобне перцепције и рецепције најчешће биле проблематичне.
По завршетку Првог светског рата односи између земаља се
мењају. Београд од малог балканског града постаје престоница новонас-
тале, а много веће и јаче државе, број становника вишеструко се увећао,
а међу њима много је оних који долазе из нових крајева заједничке др-

жаве, па и из иностранства. Београд постаје, и до данас остаје, средиште

читавог Балкана, а подстакнута пријатељством искованим током рата,
београдска интелектуална елита била је највише повезана са францу-
ском културом. Највећи број наших културних посленика, а и младих
људи различитих струка, школује се у Француској, чија се несебична
помоћ у спасавању и школовању српске омладине током рата не за-
боравља и често велича у различитим манифестацијама. После Првог
светског рата наша нова држава један је од ослонаца превласти Фран-
цуске у Европи. Она Србији и Југославији пружа своје услуге, најпре
дипломатске на мировној конференцији 1919. године, а потом и фи-
нансијске.
Француска и Велика Британија уложиле су највише новца у нашу привреду

и тако је помогнута финансијска обнова наше земље. Интерес Југосла-
вије био је да смањи своју зависност од Немачке, Италије и Аустрије, па
је настојала да своју економију, попут политике, усмери ка Француској.
Французи су своје шансе видели у продаји оружја југословенској војсци,
у давању зајмова, отварању банака и осигуравајућих друштава, као и у
даљем развоју рударства. Французи су највише улагали у грађевинарство,
производњу струје, хемијску и металуршку индустрију, док је њихово
присуство у текстилној и прехрамбеној индустрији било занемарљиво.
(Цветковић 2010: 563)
Наизглед веома блиски односи између двеју земаља заснивали су

се на савезу који су Француска и Србија склопиле током Првог свет-
ског рата, као и на залагању Француске за стварање јужнословенске
државе. Међутим, та нова држава није била онолико снажна и прос-
перитетна како су се сви надали, а у контексту све сложенијих ширих
међународних односа француско-југословенски односи били су неиз-
весни, променљиви и недоречени, у великој мери подређени францу-
ско-италијанском савезништву. Односе су оптерећивала и наша велика
дуговања према Француској, а Хрватска и Словенија су и после рата
остале више окренуте сарадњи са аустријским и немачким партнерима.
Од 1921. године трговинска размена са Немачком била је у сталном
порасту, а окретање ка Немачкој које је љутило Французе било је узро-
ковано економским разлозима јер је, после неколико одбијања од стра-
не Француске, Југославија била приморана да уговор о продаји својих
житарица под посебно повољним условима потпише са Немачком.
И поред јасно истицане захвалности према Француској, њена популарност

почиње да опада, нарочито после доласка Хитлера на власт и јасног сла-
бљења француске моћи у Европи. Популарност Француске опадала је и зато
што су Французи свој изузетан положај у Југославији често користили за
стицање економских преимућстава и раст француског капитала, чак и по
цену уништавања природне средине и више него скромних услова живота
радника везаних за француска предузећа код нас. (Вујовић 2011: 138)
Обнављање културних веза са Немачком било је увод и у економс-

ку и политичку сарадњу, а политичка употреба културних садржаја поја-
вљује се постепено. Бројни Немци су у међуратном периоду у Београду
радили као професори, уметници и слободни интелектуалци. Представе
о другим народима и културама битно утичу на њихов могући културни
утицај, а однос Срба према Немцима заправо је двојак. С једне стране,
на Немачку се гледало као на извор опасности због војне надмоћи и
агресивних амбиција, а са друге стране било је поштовање и дивљење
према немачкој култури, смислу за ред и дисциплину, техничким дос-
тигнућима и војном умећу. У праву је био професор Правног факултета
Живојин Перић који је још 1922. писао да „као што је култура старих
Римљана преживела царство, тако ни немачки народ неће испустити
свој културни утицај, ако је изгубио рат” (Гашић 2005: 9).
Културни утицаји на неку земљу могу се изучавати из различитих
углова, од којих бисмо ми у овом кратком прегледу поменули само не-
колико незаобилазних:
 Културни утицаји у уметности (књижевности, музици, ли-

ковним и сценским уметностима, архитектури, филму) и у медијима
– Гостовања француских културних радника, превођење и штампање
француских књига, издавање часописа на француском језику, органи-
зовање изложби чији су каталози, ради веће међународне видљивости,
били штампани на француском језику, подизање споменика и фор-
мирање млађих нараштаја у традицијама француске културе, све је
то одсликавало доминантан културни утицај Француске у међуратној
Србији и њеној престоници Београду. Ширењу утицаја француске кул-
туре у Краљевини Југославији (посебно у Србији) допринела је и руска
емиграција, будући да су међу избеглицама од бољшевичког режима
били многи веома образовани руски племићи и имућни грађани, прак-
тично сви франкофони и франкофили. Нарочито су се истакли у позо-
ришном и музичком животу опере и балета и као наставници бројних
предмета (посебно руског и француског језика). Било је и Немаца ак-
тивних у домену друштвено-хуманистичких наука – филолога (лектора
за немачки језик и слависта) и преводилаца, као и предавача у музич-
ким и школама примењене уметности, редитеља и диригената у драми
и опери Народног позоришта. Многи од њих били су јеврејског порекла,
а уточиште од нацистичких прогона проналазили су, између осталих,
и у нашој земљи (Гашић 2005: 201–204). Немачко говорно подручје је
уопште од 19. века имало огроман значај за развој наше науке о књи-
жевности, посебно народне, па је тако остало и у међуратном периоду.
Наши уметници пратили су савремене токове боравећи у Паризу и Бер-
лину као европским уметничким центрима, школујући се на престиж-
ним уметничким школама, учествујући на међународним конгресима
и фестивалима.

 Трансфер научних знања и технологија – У нашој земљи

примењивана су технолошка, индустријска и медицинска искуства
Немачке и Француске више него неких других земаља (попут САД)
са којима блиске везе још нису биле успостављене. Овоме су допри-
носиле посете и предавања француских и немачких професора уни-
верзитета и врхунских стручњака, као и школовање наших младих
људи на водећим универзитетима у ове две земље. Експериментал-
ну физиологију и физиолошку хемију као научне гране код нас уте-
мељио је Иван Ђаја који је докторирао у Француској, а потом код нас
био први декан Пољопривредног факултета у Београду. Сарадња са
француским метролошким институцијама развијала се још од краја
19. века, а следила су и заједничка истраживања у физици, хемији,
биологији и техници. По угледу на француско астрономско друштво,
1934. основано је Астрономско друштво „Руђер Бошковић” међу чијим
члановима је увек било и француских астронома. „Приметно је да су
француски чланови наше академије у првој половини 20. века били
историчари, филолози, византолози и геолози3, што показује да је у то
време сарадња две државе у овим областима била најинтензивнија. У
другој половини 20. века тежиште интересовања као да се помера ка
природно-математичким, техничким и медицинским наукама, мада
и даље наравно има историчара, лингвиста и књижевника.” (Вујовић
2011: 197) Основним одликама француског духа преузиманим из
француског образовног система сматрани су јасноћа изражавања,
прецизност, индивидуализам, хуманизам и вештина говорништва.
Привредне везе са Немачком никада нису потпуно замрле, већ су чак
и непосредно после Првог светског рата, када су односи између две
земље били на најнижој тачки, брзо и лако обнављане. Немачка страна
је постепено успостављала односе и у области научне сарадње, највише
у техничким и природним наукама, али и у стручном усавршавању
учитеља.4 Честа путовања и гостовања немачких стручњака у нашој
земљи крајем тридесетих година немају чисто научни карактер, већ пре
свега привредну и обавештајну функцију.
 Образовање и стручно усавршавање (предавања, размене

професора и студената, научни скупови, заједнички пројекти) и учење
језика дате земље – Жеља за стицањем што бољег образовања у ино-
странству уз помоћ научног напретка појединих великих универзитета
који имају боље наставнике, али и боље опремљене библиотеке и ла-
бораторије постоји од 19. века, али у међуратним деценијама јача. У
општој потрази за научним савршенством избор између Париза и Бер-
3 Поменимо само историчара књижевности и дипломату Виктора Берара, историчаре Ернеста
Денија, Емила Омана, византологе Шарла Дила и Габријела Мијеа, филолога Антоана Мејеа
(Victor Bérard, Ernest Denis, Émile Haumant, Charles Diehl, Gabriel Millet, Antoine Meillet).
4 Детаљније о немачким утицајима у области образовања видети код: Ранка Гашић, Београд у ходу
ка Европи: културни утицаји Британије и Немачке на београдску елиту 1918–1941, Београд:
Институт за савремену историју, 2005.
лина најчешће зависи од познавања језика, а онда и од угледа и успеха

у одређеним научним и стручним областима. По завршетку Великог
рата српски студенти су у највећој мери усмерени ка Француској, што
је последица ратног савезништва, стипендија како француске тако и ју-
гословенске владе, али и упознатости са француским образовним сис-
темом још током трајања рата. Наиме, од 1916. године до краја рата,
у време када се и сама Француска суочава са великим тешкоћама на
бојном пољу и огромним губицима у људству, у француским школама
и на универзитетима школовано је око 3300 ученика и 1100 студената
(Ибровац 1940: 210). Сви они били су топло примљени од стране својих
вршњака и њихових породица, али и од стране државне управе и об-
разовних власти, па ће то осећање блискости и захвалности у великој
мери утицати и на избор земље у којој ће се многи наши студенти шко-
ловати и између два светска рата (по неким подацима, чак 30 000 студе-
ната из Србије користило је стипендије француске владе) (Шотра 2008:
344). У Немачку су чешће одлазили студенти из Хрватске и Словеније,
од раније језички и културолошки ближи германском свету. Највише
универзитетских професора из Немачке долазило је да на Београдском
универзитету предаје медицинске, техничке и педагошке науке, а пре-
давања су најчешће била на немачком или француском језику (Гашић
2005: 201).
 Организације и удружења за сарадњу у области културе – Од

бројних културних установа које су као један од основних циљева свог
деловања исказивале развој културних односа са Француском или Не-
мачком, поменули бисмо овде само неке од најважнијих. Прво мешови-
то друштво за културну сарадњу у Београду било је Француско књижев-
но друштво Београда (1920. променило је назив у Друштво пријатеља
Француске) међу чијим оснивачима и члановима су биле најугледније
личности друштвеног живота Србије, попут краља Петра I Карађорђе-
вића и председника Српске краљевске академије Јована Жујовића.
Француски институт отворен је у Београду почетком 1927, по угледу на
сличне већ постојеће институције у Загребу и Љубљани. Његов задатак
био је да ради на ширењу француског језика и културе, на успостављању
и редовном одржавању веза између наших и француских интелектуала-
ца, научника и универзитета. Учешће у активностима Друштва прија-
теља Француске и Удружења некадашњих ученика француских школа
узимали су сви слојеви нашег друштва: и имућни и они знатно сиро-
машнији, људи из града и са села, високи интелектуалци и обични рад-
ници. Новооснованом Музеју савремене уметности у Београду, у име
пријатељства два народа, 1929. године двадесет шесторо француских
уметника поклонило је 40 својих радова (слика, гравира, скулптура),
а купована су и дела великана француског сликарства (попут Монеа,
Реноара, Матиса, Дегаа, Утрила, Писароа, Гогена, Короа итд.). Изложба
„Сто година француског сликарства”, одржана 1939. године у Музеју

кнеза Павла, била је врхунац француско-српске културне сарадње из-

међу два светска рата и последња пред почетак Другог светског рата.
Сматра се такође да је то била највећа изложба француског сликарства
19. века организована изван Француске, и то у време када је Немачка
већ преузела примат у Европи.5
Културна сарадња са Немачком одвијала се преко три врсте ор-
ганизација: 1) Немачка академија у Минхену (Deutsche Akademie) као
центар за усмеравање културне сарадње и пропаганде (углавном је ор-
ганизовала курсеве немачког језика у Југославији, иницирала оснивање
немачких школа и постављала лекторе за немачки језик на Катедри за
германистику у Београду); 2) мешовита друштва у Београду и у Немач-
кој чија је сврха била конкретно деловање у датој средини и спровођење
културне политике креиране у поменутом центру, а у великој мери ос-
лоњене на већ постојећи јак привредни и политички утицај (у целој Ју-
гославији постојало је осам немачко-југословенских друштава, од којих
једно у Београду, а постојала су и у Франкфурту на Мајни и Берлину
– ово последње створено је 1939. године управо због неповерења не-
мачке стране у београдско друштво чији су многи чланови јасно пока-
зивали своје неслагање са нацистичким режимом); 3) Немачки научни
институт основан је у нашој земљи тек 1940, у само предвечерје рата
као центар за координацију културне пропаганде и обавештајног рада,
а којем су биле подређене активности свих осталих удружења (Гашић
2005: 15–17). Делатност поменутих друштава у нашој средини била је
знатно слабија него делатност удружења која су развијала српско-фран-
цуске и српско-енглеске односе, али је приметно да је сама Немачка, и
то највише од доласка нациста на власт, улагала велике напоре да преко
културе врши политички и економски утицај на Југославију.
 Свакодневни живот људи у Србији је и у саставу нове и прос-

траније Краљевине СХС, па потом Краљевине Југославије, био под вели-
ким утицајем француске популарне културе, што је схватано као израз
пријатељства искованог током рата. Француски утицај примећивао се
у моди, манирима, понашању у градским кућама и салонима, у исхра-
ни и пићима, архитектури и уређивању ентеријера, речју у целокуп-
ном начину живљења. Тај утицај није био снажан само у Београду као
престоници, већ широм земље, о чему сведоче називи многих хотела
и кафана („Париз”, „Мали Париз”, „Лион”, „Лувр” итд.) (Вујовић 2011:
140). Пријатељство српског и француског народа огледа се и данас у
именима појединих улица у српским градовима, али и у Француској:
Кеј Србије у Лиону и Улица Срба у Кану подсећају на јунаштво српске
војске и на велики број српских ђака, студената и професора који су
нашли уточиште у овим градовима.
5. Детаљније о француским културним утицајима у Србији, али и о присуству српске културе у

Француској, видети у монографији: Ана Вујовић, Српско-француска сусретања, Београд: Учи-
тељски факултет, 2011.
4. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Разумљиво је да су велике и моћне државе одувек настојале да

шире свој утицај у свету, а да су приоритети зависили од бројних фак-
тора, пре свега политичког, војног и привредног интересовања датих зе-
маља за поједине регионе. Због свог географског положаја наша земља
је, на срећу или, чешће, своју несрећу одувек била занимљива многим
земљама које су притом често биле и међусобно супротстављене. Ово
је, с једне стране, отежавало наш положај и доводило до бројних про-
блема у политичком смислу, али је, са друге, стварало и услове за бога-
тије и разноврсније културне размене. Анализирајући културне утицаје
Француске и Немачке и њихових престоница у међуратном периоду,
дошли смо до закључка да је у то време јаснији и видљивији био утицај
мањег броја земаља него што је то случај данас када су контакти међу
врло удаљеним државама и народима много учесталији и дубљи него
раније, па су тако учесталија и културна преплитања, и поред доми-
нантног утицаја америчке популарне културе на читав свет.
Јасно је, такође, и да су Француска и Немачка у међуратном пе-
риоду настојале да оснаже и развију своје присуство у читавом нашем
региону, а посебно у нашој земљи, што је највећи значај добило у вре-
ме припрема за Други светски рат и стварања стратешких партнер-
става. Приметно је да је у датом периоду доминантан био културни
утицај Француске заснован на традиционалном српско-француском
пријатељству и на чињеници да се код нас на Француску гледало као
на пријатеља коме се неки пропусти могу и опростити. С друге стране,
на Немачку се дуго гледало са подозрењем, а потом су се развили веће
поверење и сарадња, који су на крају опет доведени у питање у предве-
черје новог светског рата.
Културни утицаји међу државама најчешће су узајамни, чак и
онда када једна страна има несразмерно већи удео и значај. Утицаји се
могу проучавати и као директни или индиректни, као трајни или при-
времени и повремени, као различити по облицима и интензитету, и на
разне друге начине. Извесно је да је Србија, како због свог положаја,
тако и због околности међународних политичких, економских и кул-
турних односа, увек била чврсто повезана са Француском и Немачком.
Када је реч о народима са којима нисмо суседи у географском смислу,
па чак нам се државе ни не налазе у близини, а са којима смо током
читаве историје имали мање или више блиске и богате односе, ове везе
заслужују да буду свестраније анализиране и познате нашој широј кул-
турној јавности. Надамо се да ће овај кратки преглед француских и не-
мачких културних утицаја на нас показати бар да је заинтересованост
за сарадњу увек постојала на свим странама, а да се сведочанства о њој
налазе у тематским и жанровски разноврсним документима и делима.

Литература:
Cvetković 2010: V. Cvetković, „La présence économique de la France en Yougoslavie
1918-1940”, in: La Serbie et la France – une alliance atypique, dir. Dušan Bataković,
Belgrade: Académie serbe dessciences et des arts, Institut des Etudes balkaniques,
557–576.
Šotra 2008: T. Šotra, „Autour de la francophonie et de la francophilie en Serbie”;
The Romance Balkans, Belgrade: Collection of papers, Institute for Balkan Studies,
339–350.
Wolton 2003: D. Wolton, L’Autre Mondialisation, Paris: Flammarion.
Вујовић 2011: А. Вујовић, Српско-француска културна сусретања, Београд:
Учитељски факултет.
Вујовић 2019: А. Вујовић, Феномен француског културног утицаја у међуратној
Југославији, Култура 164, Београд: Завод за проучавање културног развитка,
196–214.
Гашић 2005: Р. Гашић, Београд у ходу ка Европи. Културни утицаји Британије
и Немачке на београдску елиту 1918–1941, Београд: Институт за савремену
историју.
Звијер 2018: Н. Звијер. Кратак осврт на неолибералну агенду у култури. Србија у
условима кризе неолибералног облика капиталистичке регулације, 95–107. ‹https://
www.researchgate.net/publication/332472330_Kratak_osvrt_na_neoliberalnu_
agendu_u_kulturi›. 01.05.2020.
Ибровац 1940: М. Ибровац, „Српски ђаци у Француској”, Књига о Француској,
Београд: Друштво пријатеља Француске.
Урошевић 2019: М. Урошевић, Дијалектика доминације и отпора у студијама
културе, Култура 164, Београд: Завод за проучавање културног развитка, 369–
390.
Шобе 2014: Ф. Шобе, Л. Мартен, Међународни културни односи, Београд: КЛИО.
Ana M. Vujović / PARIS ET BERLIN COMME CAPITALES CULTURELLES ENTRE

LES DEUX GUERRES MONDIALES ET LEUR INFLUENCE SUR LES OPPORTUNI-
TÉS CULTURELLES EN SERBIE
Résumé: La place et le rôle de Paris et de Berlin en tant que capitales de deux pays
importants de l’Europe, mais aussi en tant que capitales des événements culturels
dans la première moitié du XXe siècle, et en particulier entre les deux guerres mon-
diales, peuvent être étudiés sous différents aspects. Leur énergie créatrice et la forte
influence culturelle qu’ils avaient sur le reste du monde sont incontestables, même
avant et après cette période. Dans cet article, nous voudrions évoquer les éléments
essentiels de leurs activités culturelles, comparer leurs actions culturelles et identi-
fier ce qui les a rendus si attrayants pour d’autres pays. Vu les points de départ très
différents dans nos relations avec ces pays, le but de cet article est d’analyser leur
influence sur la situation culturelle de la Serbie en tant que partie du Royaume de
Yougoslavie et plus particulièrement de sa capitale, Belgrade. Alors que la France était
un allié traditionnel et un grand ami après la Première Guerre mondiale, l’attitude
à l’égard de l’Allemagne a été sensiblement différente et alourdie par les conflits de
guerre et les souffrances du peuple serbe. Il est possible de conclure que, dans la
période donnée, l’influence culturelle de la France a été dominante, ce pays passant

pour un ami à qui certaines omissions pouvaient être pardonnées, tandis que, d’autre
part, l’Allemagne a été longtemps considérée avec suspicion, puis une plus grande
confiance et une coopération se sont développées, pour être finalement remises en
question à la veille d’une nouvelle guerre mondiale.
Mots-clés: Paris, Berlin, France, Allemagne, période entre les deux guerres mondiales,
influence culturelle, Serbie
Примљен: 20. новембра 2020.

Прихваћен за штампу: 18. 4. 2021.

821.133.1-31.09 Пруст М.
DOI 10.46793/LIPAR75.027M
Адријана Марчетић1
Универзитет у Београду
Филолошки факултет
Катедра за општу књижевност и теорију књижевности
СEЋАЊЕ, ИДЕНТИТЕТ, ТРАЈАЊЕ
У Трагању за изгубљеним временом Пруст разликује две врсте сећања, хотимично и нехотично
сећање. Хотимично сећање се ослања на разум и интелигенцију, и може се призвати свесним
напором воље (отуда и „вољно” сећање); насупрот томе, нехотично сећање је потпуно
независно од наше воље. Оно нас обузима изненада, независно од свесног напора воље,
случајно, у тренутку када нека спољашња сензација, укус, мирис или звук, евоцира у нашој
свести неки сличан прошли тренутак. О овом феномену, добро познатом читаоцима Трагања,
у прустологији се много писало, и то из различитих перспектива. Овде, међутим, желим да
укажем на једну веома важну функцију нехотичног сећања, која – по мом сазнању – досад
није била довољно истакнута. Наиме, улога нехотичног сећања у Прустовом роману не
састоји се само у томе да поврати прошлост за коју смо веровали да је изгубљена, већ и да
успостави емоционални континуитет између нашег садашњег „ја” и оног бића које смо некад
били, а који је прекинут неумољивим протицањем времена. Приповедач Трагања верује да
нам нехотично сећање омогућава да зауставимо време, па чак и да победимо пролазност и
смрт. Успостављањем емоционалног континуитета са нашим прошлим ја, ми у ствари биће
које смо некад били спасавамо од заборава и смрти, и односимо победу над Временом.
Кључне речи: Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом, нехотично сећање,

емоционални континуитет
У интервјуу који је, поводом објављивања Свана, прве књиге

Трагања за изгубљеним временом, 13. новембра 1913. године дао па-
риским дневним новинама Le Temps, Марсел Пруст каже да је у његовој
књизи једна од најважнијих тема разликовање између „хотимичног” и
„нехотичног сећања” (la mémoire involontaire et la mémoire volontaire). На
питање новинара како објашњава ту разлику, Пруст каже:
По мени, хотимично сећање – а то је пре свега оно које се ослања на

разум и интелигенцију – даје нам само погрешну слику о прошлости;
али када неки мирис или укус који се поново јави у сасвим различитим
околностима пробуди у нама, упркос нама самима, сећање на прошлост,
ми увиђамо колико је та прошлост друкчија од оне за коју смо веровали
да је се сећамо и коју је наше хотимично сећање, као лош сликар, сликало
лажним бојама. Одмах, већ у првој књизи, видећете како једна особа која
приповеда и каже „ја” (а која нисам ја) изненада, у укусу једног гутљаја
чаја у који је умочио комадић мадлене, поново налази заборављене годи-
1 adrijana.marcetic61@gmail.com
не, вртове, људе. Нема сумње, он их се сећао, али у том сећању они нису
имали ни боје ни чари...
Укус мадлене умочене у липов чај пробудио је у приповедачу Тра-

гања нехотична сећања на детињство у Комбреу; нехотична зато што их
није тражио, није их призивао свесним напором воље, већ су му она,
такорећи, дошла сама, изненада, у тренутку кад им се уопште није на-
дао. Пруст верује да уметник само у таквим, нехотичним сећањима,
или како их још зове, „повлашћеним тренуцима”, треба да тражи грађу
за своје дело.
Пре свега, управо зато што су нехотична, зато што се јављају сама од
себе, подстакнута сличношћу два истоветна тренутка, зато што само она
носе печат аутентичности. Затим, зато што нам враћају прошлост у тачној
сразмери сећања и заборава. И најзад, пошто нам омогућавају да једну
исту сензацију доживимо у потпуно друкчијим околностима, она је осло-
бађају сваке случајности представљајући нам њену ванвремену суштину.”
Одломак на који Пруст овде алудира налази се у једној од нај-

познатијих епизода из његовог романа – епизоди са мадленом. Прича о
навали нехотичног сећања које преплави приповедача у тренутку када
загризе комадић колачића мадлене који је претходно умочио у липов
чај толико је позната да су за њу вероватно чули и они који Прустов
роман нису ни читали. Ево тих славних реченица:
И чим сам препознао укус комадића мадленице замочене у липов чај

што ми га је давала тетка (иако још нисам знао, и морао сам одложити за
много касније да то откријем, зашто ме је то сећање чинило тако срећним),
велика сива кућа са улице, где је била њена соба, сместа се прикључила
као позоришни декор маломе павиљону који је гледао на башту и који је
био дограђен уз њен стражњи део, за моје родитеље (оно крње крило које
сам дотад једино видео у сећању), а са кућом и град, од јутра до вечери,
и по сваком времену, трг на који су ме слали пре ручка, улице куда сам
ишао у куповину, путеви којима смо ишли кад је било лепо време. (Пруст
1983: I, 101–102)2
Под појмом „нехотичног сећања” (а у литератури се као сино-

нимни користе и термини „прустовско сећање”, „несвесно”, „невољно”
или „афективно” сећање) данас се, у свакодневној употреби, најчешће
подразумева једно релативно често ментално искуство до којег долази
када нас нека спољашња сензација, мирис, укус или звук, нехотице, без
учешћа наше воље или свесног напора, подсете неког тренутка из про-
шлости у којем смо доживели исту такву сензацију. Међутим, у Прусто-
вом роману феномен нехотичног сећања има нешто друкчије значење.
По Прусту, функција ове врсте сећања није само да нам врати живо
сећање на прошлост или да нам омогући да поново доживимо неки већ
2 Римским бројем означен је број тома, а арапским број стране.

Сeћање, идентитет, трајање
давно заборављени прошли тренутак у пуном интензитету; функција

нехотичног сећања је да сачува „суштину прошлих ствари”, да послужи
као „веза између садашњости и прошлости”, да нам омогући да „оку-
симо делић вечности” и „Времена у чистом стању”. Пруст је у свакој
прилици истицао снажан емоционални набој који собом носи ова врста
сећања, описујући осећања која оно изазива као „необјашњиву радост”,
„спокојство” и „блаженство”.
Какво је значење свих ових типично прустовских метафора: „де-
лић вечности”, „суштина прошлости”, „необјашњива радост”? Шта
Пруст – и Марсел, приповедач Трагања – имају на уму када искуство
нехотичног сећања описују на овај начин?
Пре свега, треба рећи да се значај нехотичног сећања за Пруста
не састоји толико у томе што нам оно, за разлику од „вољног” или хоти-
мичног сећања, пружа живописнију, богатију и детаљнију представу о
прошлости. То је, наравно, једна од предности нехотичног сећања, али
то ни из далека није његова главна улога, како га Пруст види. Улога не-
хотичног сећања је много важнија: Пруст верује да се помоћу нехотич-
ног сећања може зауставити време, па чак и победити смрт. Да бисмо
у потпуности разумели на који начин је Пруст тумачио феномен нехо-
тичног сећања, морамо прво погледати на који начин Пруст дефини-
ше „хотимично” или „вољно” сећање и како описује карактер ове врсте
сећања. Modus operandi хотимичног сећања, које Пруст понекад назива
и „памћењем интелигенције”, описан је такође у епизоди са мадленом.
Док пати од несанице, приповедач Марсел се присећа различитих
соба у којима је боравио у различитим периодима свог живота:
Дуго сам, тако, кад бих се сетио Комбреа пробудивши се ноћу, видео увек
само, као некакав светли део зида што се издваја усред непрозирне тми-
не, налик на онај који жар бенгалске ватре или сноп електричног светла
обасјају и издвоје од здања чији остали делови остају утонули у ноћ: у доста
широкој основи, мали салон, трпезарију, почетак мрачне стазе којом ће
стићи г. Сван, несвесни узрок мојих туга, предворје кроз које корачам ка
првом басамаку степеништа којим је тако болно пењати се и које је, само,
чинило врло узан труп те неправилне пирамиде; и, на њеном врху, моју
спаваћу собу и мали ходник са стакленим вратима за мамин улазак; једном
речју, за драму мога свлачења видео сам увек само тај строго неопходан
декор [...] као да се Комбре састојао само од два спрата повезана уским
степеницама и као да је увек било једино седам сати увече. Истину рећи,
да ме је ко питао, могао сам одговорити да је Комбре обухватао и друго
шта и постојао и у друго доба дана. Али пошто би оно чега бих се сетио
потицало само из вољног сећања, из памћења интелигенције, и како у
подацима које нам оно пружа о прошлости не остаје ништа од ње саме,
никада не бих осетио жељу да мислим на тај остали Комбре. Све је то у
ствари било мртво за мене. (Пруст 1983: I, 97–98)3
3 Подвукла ауторка рада.
Вољно сећање региструје само мртви чињенични материјал про-

шлости; за разлику од нехотичног сећања, оно није у стању да репро-
дукује емоцију коју је у нама било пробудило неко прошло искуство
у свој њеној првобитној свежини. Када суди о квалитету неког сећања,
Пруст не ставља на прво место број и тачност детаља евоцираних у да-
том сећању, већ да ли је и у којој мери у сећању аутентично репродуко-
вана емоција произашла из прошлог искуства. „Хотимично сећање, оно
које је увежбано разумом и интелигенцијом, даје нам погрешну слику о
прошлости”, али „када неки мирис или укус ...пробуди у нама, упркос
нама самима, сећање на прошлост, ми увиђамо колико је та прошлост
друкчија од оне за коју смо веровали да је се сећамо и коју је наше
хотимично сећање, као лош сликар, сликало лажним бојама.” Оно је
„лош сликар” јер није у стању да постигне потпун емоционални коло-
рит слике, да је репродукује у највећој (максималној) емоционалној
резолуцији, и да нам тако омогући не само да поново проживимо неки
доживљај из прошлости већ и да поново искусимо исто оно осећање
које смо проживљавали у тренутку док смо доживљавали оно чега се
сад сећамо. Само је нехотично сећање у стању да заиста оживи, бар на
кратко, прошла искуства за која смо веровали да су заувек изгубљена.
Снага нехотичних сећања да пробуде давно заборављена осећања, и да
нам тако поврате „мирис и укус” прошлих времена, долази из њихове
интуитивне природе; нехотична сећања навиру спонтано, без напора
воље, подстакнута искључиво сензацијама укуса, мириса, боје, додира
и звука. Њихово појављивање је ствар чистог случаја: „Тако је и с нашом
прошлошћу. Залуд нам труда је дозовемо, сви напори ума су узалудни.
Она се крије изван његовог круга и домашаја, у неком материјалном
предмету (у осећају који би нам тај предмет изазвао) за који и не слу-
тимо. А зависи од случаја хоћемо ли на тај предмет наићи пре него што
умремо или га нећемо срести.” (Пруст 1983: I, 98)
Настојећи да објасни начин на који функционише нехотично
сећање, Марсел посеже за старим келтским митом:
Налазим да је врло разложно келтско веровање да су душе оних које смо

изгубили заробљене у неком нижем бићу, у некој животињи, биљци, неживој
ствари, одиста изгубљене за нас до онога дана, који за многе никада и не
наступи, кад се деси да прођемо поред дрвета, да уђемо у посед предмета
у коме су оне заточене. Тада оне устрепте, зову нас, а чим их препознамо,
мађија је раскинута. Пошто их избавимо, победиле су смрт и враћају се
да живе с нама. (Пруст 1983: I, 98)
Пруст верује да је људска психа – у коју Марсел настоји да про-

никне током читавог романа – далеко дубља и сложенија него што се то
обично мисли. Људе и жене, своје познанике, Марсел доживљава као
умножене личности, као „божанства с безброј лица”, и уверен је да људи
никад нису онакви какви нам се откривају у једном погледу, у једном
издвојеном тренутку свог постојања. Сви смо ми сачињени од мноштва

различитих „бића”, и често су најважнија међу њима управо она која су

најмање видљива. Осим нашег „сталног ја”, које нас прати кроз читав
живот, и које у ствари представља нашу тему идентитета – у Прустовом
случају то је једно биће „опијено аналогијом”, опседнуто откривањем
„дубинских веза” између различитих идеја, појмова и осећања – раз-
личита пролазна бића се непрестано рађају и умиру, само да би их за-
менила нека друга бића која су сва део наше личности. Заборављајући
прошле догађаје, ми не заборављамо само те догађаје по себи, збивања
којих смо били део или речи које смо изговорили, ми у ствари забора-
вљамо та пролазна бића или, да кажем Прустовим речима, та „бића у
бегу”; оно што су она осећала, њихове љубави, страхове и наде. Другим
речима, нема емоционалног континуитета између нашег садашњег „ја”
и наших прошлих „ја”, између нас данас и онога што смо некад били.
Недостатак емоционалног континуитета нас спречава да премостимо
јаз између ових наших различитих „бића” и да их, евентуално, одржимо
у животу. Али, с друге стране, недостатак емоционалног континуитета
нам омогућава и да заборавимо све оно што смо некад били, и лепе и
ружне ствари које су нас задесиле у животу, да преболимо несрећне
љубави, да прерастемо дечје страхове, да доживимо нове љубави и нове
радости, и да изградимо наша нова „ја”. Живот се наставља захваљујући
перманентном забораву: „А и у мени много је тога уништено што сам
веровао да ће увек трајати, а изградиле су се нове ствари из којих су се
рађале нове боли и радости које онда не бих могао предвидети, као што
су ми и оне некадашње постале тешко разумљиве.” (Пруст 1983: I, 91)
Недостатак емоционалног континуитета није одговоран само за
смрт многих наших прошлих „ја”; он односи и људе које смо некад во-
лели:
И збиља, између нас и оних жена које више не волимо а сретнемо их мно-
го година касније, не стоји ли између њих и нас смрт, баш сасвим као да
оне и нису више од овог света, пошто то што наша љубав више не постоји
претвара оне које су оне некад биле, или оне који смо ми некад били, у
покојнике? [...] Моје се срце још више променило него Жилбертино лице.
Оно ми се већ готово и није више свиђало, а нарочито, нисам више био
несрећан, не бих више могао појмити, и да сам помислио на то, како сам
могао бити онако несрећан што сам срео Жилберту како ситним корацима
корача крај једног младића [...] Од онога мог душевног стања које је, те
далеке године, било за мене само једно дуго мучење, није остало ништа.
Јер на овоме свету, где све копни, све мре, има нешто што се руши, што
нестаје још потпуније, што оставља мање трага него и Лепота: то је Бол.
(Пруст 1983: XII, 9)
У овом пасажу није тешко препознати меланхоличан тон и тра-

гично осећање живота својствене Прустовом приповедачу. Они извиру
из сазнања о пролазности људског живота и из осећања о свеприсут-
ности и неизбежности смрти, а присутни су на готово свакој страници
Трагања за изгубљеним временом. Наравно, сва велика књижевност гово-
ри о смрти, али Пруст смрт схвата на посебан начин. За њега, смрт не

наступа само у часу којим се окончава наша овоземаљска егзистенција;
за њега је смрт присутна у сваком тренутку нашег живота. Сваког дана,
сваког тренутка нешто умире у нама или у људима које волимо, „све ко-
пни, све мре”, пролазна су чак и места која смо некад волели. За Марсе-
ла, читав људски живот је само једно огромно гробље на којем почивају
наша некадашња „ја”, бића која смо некад били, и прошлост какву смо
некад знали. Али, да ли су прошлост и наша прошла бића мртви зау-
век? Пруст каже: могло би бити тако, осим ако се неким срећним слу-
чајем „мађија” не разбије и „лешине” тих прошлих бића која смо некад
били не устану из својих гробова. А чаробно средство помоћу којег се
то може постићи, то је – наравно – нехотично сећање. Када се, у тренут-
ку нехотичног сећања, успостави веза између две сензације, две мисли
или два осећања, међусобно понекад веома удаљена у времену, долази
и до поновног успостављања емоционалног континуитета између нашег
садашњег и неког нашег прошлог „ја”. Призвано тим случајним сенза-
цијама, укусом мадлене замочене у чај, звуком кашичице која удари у
тањирић, додиром уштиркане салвете, наше прошло „ја”, биће које смо
некад били, устаје из гроба заборава и, као Еуридика вођена Орфејем,
корача према излазу из Хада.
Али, нехотично сећање није само лек против смрти; оно може
и да победи Време. Успостављајући везу између садашњег тренутка и
неког тренутка из прошлости, за који смо веровали да је већ давно из-
губљен, да је потонуо у дубинама прошлости, нехотично сећање нам
враћа ту прошлост у свој њеној првобитној свежини. Оно зауставља вре-
ме, изокреће његово неумољиво, једносмерно протицање. Иако ова от-
кровења сећања по правилу не трају дуже од неколико тренутака, она су
ипак бескрајно драгоцена, јер нам омогућавају да бар на трен искусимо
егзистенцију изван окова Времена, и да тиме окусимо делић Бесконач-
ности.
Марсел већ у Комбреу, првој књизи романа, слути да тренуци не-
хотичног сећања имају огроман значај, мада још увек не може да објас-
ни ни себи ни читаоцима у чему се он тачно састоји: „... осећам како у
мени уздрхтава нешто што се покреће, што би хтело да се успне, нешто
што се ослободило сидра, на великој дубини; не знам шта је то, али то
се полако пење; осећам отпор и чујем жубор преваљених растојања.”
(Пруст 1983: I, 100)
Он примећује и да укус мадлене умочене у чај изазива у њему
осећање неке необјашњиве радости, необично спокојство, неко „слатко
уживање”, којима не зна узрок:
Али у истом часу кад ми је гутљај помешан с мрвицама колача додирнуо

непце, пренух се, обративши пажњу на нешто што се, необично, догађа-
ло у мени. Неко слатко уживање беше ме обузело, издвојено, без икакве
представе о његовом узроку. Оно ми је сместа учинило животне мене
равнодушним, поразе у животу безопасним, његову краткоћу привидном,

исто онако као што чини љубав, испуњавајући ме једном драгоценом

суштином: или, боље рећи, та суштина није била у мени, она је била ја.
Престао сам се осећати никакав, подложан околностима, смртан. Одакле
ли ми је могла доћи та моћна радост? (Пруст 1983: I, 99)
Овде, у првој књизи Трагања, Марселу још увек не полази за руком

да одгонетне шта је узрок тог осећања „моћне радости”, баш као што
још увек не разуме у потпуности значење „повлашћених тренутака” не-
хотичног сећања. Биће му потребан читав живот – и читав роман – да
открије значење мадлене. У једној од последњих епизода Трагања, која
се збива у библиотеци принца Германта, доживевши, један за другим,
читав низ оваквих, „повлашћених” тренутака нехотичног сећања, Мар-
сел најзад открива решење загонетке коју му је давно, још у првој књизи
романа, поставила мадлена умочена у чај. Оживљавајући прошлост у
пуном сјају и интензитету, нехотично сећање не призива у свест само
неки догађај из прошлости, већ и успоставља емоционални континуи-
тет између нашег садашњег и неког нашег прошлог „ја”, омогућавајући
нам тако да, бар на трен, искусимо живот изван времена, у вечности:
Али нека неки звук, неки мирис, који смо већ чули или удисали некад,
опет зачујемо или удахнемо, у исти мах и у садашњости и у прошлости,
стварне али не и актуелне, идеалне али не и апстрактне, и сместа буде
ослобођена стална, но обично скривена суштина ствари, и наше истинско
ја, које нам се каткад чинило већ одавно мртво, али није то било сасвим,
буди се, оживљава, примивши ту небеску храну што му се пружа. Један
тренутак ослобођен временског поретка поново је у нама створио, да
бисмо га осетили, човека ослобођеног временског поретка. А за њега
схватамо што се поуздаје у своју радост, чак иако се не чини да прости
укус мадленице логички садржи те радости, схватамо што реч ’смрт’ за
њега нема смисла; пошто се налази изван времена, чега би се у будућности
могао бојати? (Пруст 1983: XII, 204)
Пруст 1983: М. Пруст, У трагању за ишчезлим временом, превод с француског
Живојин Живојновић, Нови Сад: Матица српска; Београд: Нолит : Народна
књига.
Proust, Marcel, Interview par Élie-Joseph Bois, Le Temps du 13 novembre 1913.
‹http://www.litteratureaudio.com/forum/textes/proust-marcel-interview-
au-temps-1913/page-1›. (приступљено 15. 4. 2021)
Adrijana Marčetić / MÉMOIRE, IDENTITÉ, DURÉE
Résumé: Selon Marcel Proust, pour donner la sensation du temps écoulé, il faut décrire
un même personnage à de nombreux moments de sa vie pour qu’il nous apparaisse
comme plusieurs personnages successifs et différents, tant les gens changent avec
le temps. Proust dit que, comme il y a une géométrie plane et une géométrie dans
l’espace, son roman, À la recherche du temps perdu, n’est pas seulement de la psychologie
plane mais de la psychologie dans le temps. Une autre distinction fondamentale du
systéme de Proust c’est une constante alternance entre mémoire volontaire et mémoire
involontaire. La mémoire volontaire, ou la mémoire de l’intelligence, est celle qui ne
nous donne du passé que des images sans vérité, des illusions sans authenticité. Au
contraire, la mémoire involontaire est une mémoire de l’impression, elle survient à
un moment impromptu, par la redécouverte d’un lieu, d’un son, d’un goût que nous
avons déjà rencontré dans notre enfance. Et c’est par cela seulement que le passé
resurgit dans toute sa saveur, comme si nous y vivions de nouveau. Proust soutient
que la réminiscence involontaire nous donne une immense joie parce-que, de cette
facon, un moment de notre vie nous se manifeste dans sa soustraction à la condamna-
tion du temps et il apparait dans son vrai sens, ce sens-là que, tandis que l’événement
arrivait, nous avait échappé. Pour chaque lecteur de Proust ce sont des sujets bien
connus; ils ont été écrits à partir d’un grand nombre de perspectives différentes.
Cependant, dans cet article, je tiens à souligner une fonction très importante de la
mémoire involontaire qui - à ma connaissance - n’a pas été suffisamment soulignée
jusqu’à présent. À savoir, le rôle de la mémoire involontaire dans la Recherche n’est
pas seulement de retrouver le passé que l’on croyait perdu, mais aussi d’établir une
continuité émotionnelle – interrompue par le passage du temps – entre notre je pré-
sent et l’être que nous étions autrefois. En établissant une continuité émotionnelle
avec notre passé, nous sauvons en fait les êtres que nous étions autrefois de l’oubli
et de la mort, et remportons la victoire sur le temps.
Les mots clés: Marcel Proust, À la recherche du temps perdu, la mémoire involontaire,
la continuité émotionnelle
Примљен: 28. 4. 2021.


821.133.1-31.09 Wiazemsky А.
DOI 10.46793/LIPAR75.035B
Nikola R. Bjelić1
Université de Niš
Faculté de Philosophie
Département de langue et littérature françaises
L’IMAGE DU BERLIN DE L’APRÈS-GUERRE:

MON ENFANT DE BERLIN D’ANNE WIAZEMSKY2
Dans son roman Mon enfant de Berlin (Gallimard, 2009), l’écrivaine et actrice française Anne
Wiazemsky (1947–2017) parle de la rencontre de ses parents dans le Berlin de l’après-guerre,
de leur amour et de sa naissance. En reconstituant le passé de ses parents à l’aide d’un journal
tenu par sa mère Claire Mauriac, mais aussi à l’aide de l’imagination qui a comblé les lacunes
du journal par la fiction, l’auteure construit sa propre identité et crée son propre passé.
Dans notre article, nous essaierons de montrer comment l’écrivaine a reconstruit le passé et
ravivé la mémoire dans son roman. En utilisant la méthode comparative, nous porterons une
attention particulière à l’image du Berlin de l’après-guerre qu’elle montre et à sa différence avec le
Berlin de l’avant-guerre de la République de Weimar, qui, grâce à l’expressionnisme et à d’autres
mouvements novateurs, est devenu la capitale culturelle de l’Europe, remplaçant ainsi Paris.
Mots clés: Berlin, capitale culturelle, Seconde Guerre mondiale, entre-deux-guerres, après-
guerre, Anne Wiazemsky, passé, identité, mémoire
INTRODUCTION: BERLIN COMME CAPITALE CULTURELLE

ENTRE DEUX GUERRES
C’est un fait bien connu que Paris a été la capitale culturelle de l’Europe
pendant la longue période du XIXe siècle, puisqu’il a formé, comme le dit
Lionel Richard, « un pôle intellectuel à partir, au moins, de la Révolution
française » (Calvet 2013). Il l’est devenu surtout après la reconstruction de
la ville par le baron Hausmann. Un grand nombre d’artistes et d’hommes
de culture allaient chercher leur bonheur dans la capitale française depuis
des décennies, estimant que, s’ils y réussissaient, ils seraient assurés d’un
succès à l’échelle mondiale. Et ce fut ainsi, surtout à la période de la Belle
époque. Et c’était ainsi jusque l’effondrement de l’histoire européenne, qui
est venu avec le déclenchement de la Première Guerre mondiale. Même
1 nikola.bjelic@filfak.ni.ac.rs
2 Cet article est rédigé dans le cadre du projet scientifique Les langues, les littératures et les cultures
romanes et slaves en contact et en divergence (no 1001-13-01) financé partiellement par L’Agence
universitaire de la francophonie et l’Ambassade de France en Serbie.
Nikola R. Bjelić
après la Grande Guerre, un nombre important d’artistes ont continué à

se tourner vers Paris, car de nouveaux mouvements artistiques (fauvisme,
cubisme, surréalisme) y ont vu le jour, grâce au fait que la France est sortie
de ce grand conflit comme un des vainqueurs.
Dans la deuxième moitié du XIXe siècle c’est aussi Londres qui
« s’impose par une autre révolution, industrielle celle-là » (Calvet 2013).
Cependant, après la fin de la guerre et l’effondrement des quatre grands
empires (austro-hongrois, allemand, turc et russe), de nouveaux États se
sont établis sur le territoire de l’Europe, dont la République de Weimar
dans l’Allemagne vaincue, qui perdurera entre deux guerres mondiales,
jusqu’à l’arrivée au pouvoir d’Hitler en 1933, dont l’idée était de restaurer
l’Empire allemand et de créer le Troisième Reich. Malgré la grande défaite
dans la guerre et la grande crise économique de cette époque, l’entre-
deux-guerres apporte une grande prospérité de l’art et de la culture. Le
développement de la science et de la technologie n’y a pas non plus joué
un moindre rôle.
À cette époque-là, Berlin devenait peu à peu le centre culturel de
l’Europe, comme Paris, mais en prenant aussi le pas sur lui. Selon l’opinion
de Richard, « l’ascension de Berlin ne commence qu’à la fin du XIXe siècle,
avec les ambitions économiques de Guillaume II. Puis, par l’annexion de sa
banlieue en 1920, la ville devient une métropole. En nombre d’habitants,
elle est deuxième en Europe, après Londres » (Calvet 2013). Berlin est
une « métropole scintillante, émaillée de publicités lumineuses », « le
Berlin capitale politique de l’Allemagne, mais aussi capitale des musées,
du théâtre, de la musique, ou encore capitale des plaisirs les plus fous, avec
ses salles de cinéma immenses et ses boîtes de nuit » (Brunn, Briesen 2013
: 43). Cela est particulièrement évident dans le domaine des beaux-arts
et du théâtre, grâce à l’émergence de l’expressionnisme, un mouvement
artistique qui apparaît au début du XXe siècle, pour avoir le plus fort écho
pendant et après la guerre, comme un mouvement pacifiste qui, déformant
la réalité, visait à provoquer une réaction émotionnelle chez le spectateur.
Les grands peintres (Kokoshka, Grosz, Nolde, Schiele, Kandinsky) et
écrivains expressionnistes (Trakl, Kafka, Ben, Wedekind) soulignent
dans leurs œuvres le bouleversement du monde et la crise politico-socio-
économico-culturelle qui a conduit à la guerre, ainsi qu’à ses conséquences
après la fin de la guerre.
La République de Weimar se stabilise après la crise économique
et, sous le règne du chancelier Gustav Stresemann, entre 1923 et 1929,
émerge ce que l’on appelle communément « l’âge d’or » (Wahl 1993 : 38) de
ce pays, quand l’Allemagne revient lentement sur la scène internationale.
Quand on dit « l’âge d’or », cela pourrait surtout faire référence à l’art, qui
est en plein essor à cette époque. Des courants artistiques innovants, tels
que l’expressionnisme, le cubisme, la Nouvelle Réalité etc., se sont surtout
développés à cette époque. Dans cette atmosphère sont créés certains des
chefs-d’œuvre, dont le film de Fritz Lang Metropolis (1927) ou le roman

L’image du Berlin de l’après-guerre: Mon enfant de Berlin d’Anne Wiazemsky
d’Alfred Döblin Berlin Alexanderplatz (1926), et s’ouvrent des écoles d’art

très importantes, comme la célèbre Bauhaus, « fondé[e] à Weimar par
Walter Gropius en mars 1919 » (Richard 2013 : 298), où enseignaient les
plus grands peintres et architectes de cette époque. Cela garantit le fort
développement de la scène artistique allemande. Les expressionnistes
étaient fascinés par le paysage urbain, la ville comme porteuse de la
modernité, en premier lieu par Berlin, « et en particulier sa quintessence
allemande récemment enrichie, écervelée et tapageuse, qui captivait
beaucoup d’artistes et poètes » dont les visions de la métropole (Großstadt)
« s’orientent vers les ténèbres, la nuit, l’anormal et l’expérience névrotique
de la jungle urbaine » (Bassie 2005 : 95). Vu que Berlin était la capitale et
la plus grande ville du pays, elle devient peu à peu capitale culturelle de
l’Europe, qui attire en Allemagne des artistes de divers coins du monde, car
il s’agit d’une ville et d’une époque très progressistes et libérales. Dorothea
Bohnekamp (2008 : 131) écrit que, « [l]ieux d’effervescence intellectuelle
et artistique, Berlin et Paris devinrent dans l’entre-deux-guerres les
principaux pôles culturels de l’Europe marqués par une extraordinaire
concentration d’écrivains et d’artistes juifs ; ils se rassemblaient dans la
“Ville lumière” autour des brasseries de Montparnasse ou encore dans les
cafés du Kurfürstendamm dans la nouvelle métropole berlinoise. »
Mais l’image de ce Berlin change complètement après la Seconde
Guerre mondiale. Cette image de l’après-guerre est représentée dans le
roman Mon enfant de Berlin d’Anne Wiazemsky.
ANNE WIAZEMSKY ET SON ROMAN FAMILIAL
Anne Wiazemsky est une grande actrice française,3 née le 14 mai

1947, à Berlin, où ses parents se sont rencontrés juste après la fin de la
guerre. Elle a également écrit des scénarios et réalisé des films. Elle est
décédée le 5 octobre 2017 (Le Point 2017) et a été inhumée au cimetière
Montparnasse.
En 1988 Anne Wiazemsky fait son entrée dans la littérature en
publiant son premier recueil de nouvelles intitulé Des filles bien élevées,
pour se consacrer après ça, avec succès, à l’écriture de romans.4 Le plus
important pour notre sujet est son roman autobiographique, familial
Mon enfant de Berlin de 2009, dans lequel elle raconte la rencontre de ses
parents dans le Berlin de l’après-guerre, leur amour, leur mariage et sa
3 Elle a joué dans des films de Bresson, Godard, Pasolini, Ferreri, Aurel, Garrel, Téchiné, Tanner et
bien d’autres. V. <http://www.cineartistes.com/?page=afficher&id=4636&PHPSESSID=286a6e6df-
0553da4906a55e5e61627b7>, 29.5.2021.
4 Mon beau navire (1989), Canines (1993), Hymnes à l’amour (1996, Grand Prix RTL-Lire), Une poignée
de gens (1998, Grand Prix du roman de l’Académie française, Prix Renaudot des lycéens), Au quatre
coins du monde (2001), Je m’appelle Elisabeth (2004), Jeune fille (2007, Prix Jean-Freustié et Prix
Lilas), Une année studieuse (2012, Prix Saint-Simon, Prix Dumesnil), Un an après (2015), Un saint
homme (2017). Tous ses livres sont publiés chez Gallimard, dans la collection « Blanche ».
Nikola R. Bjelić
naissance. Ce roman est aussi très intéressant, car il est dédié à l’histoire
de sa famille, et Anne Wiazemsky est une enfant d’une famille spécifique
d’origine intéressante. Ses racines sont doubles : russes et françaises à la
fois.
Son père est Yvan Wiazemski (1915-1962), diplomate français
de l’après-guerre, grâce à qui la future actrice et son frère Pierre, futur
dessinateur, passeront « une jeunesse nomade, notamment à Genève et
Caracas » (Macheret, Leyris 2017), en revenant en France peu avant la
mort de leur père en 1962. Ce père, qui était « un authentique prince »
russe, « est né en 1915 à Saint-Pétersbourg » (Wiazemsky 2009 : 61). Il
appartenait à une des familles aristocrates les plus connues de l’empire
russe, à « une des plus anciennes familles de Russie qui remonterait à l’an
800, je crois » (Wiazemsky 2009 : 78), qui a donné le poète romantique russe
Piotr Andreïevitch Viazemsky (ou Pierre Wiazemsky), contemporain et
ami de Pouchkine, mais qui a donné aussi un grand nombre de diplomates,
de généraux d’armée et de princes. L’un d’entre eux, le prince Léonide
Dimitriévitch Wiazemsky, général de cavalerie, membre du Conseil de
l’Empire, ministre des Apanages de l’empereur Nicolas II et gouverneur
d’Astrakhan, était le grand père d’Yvan. Son fils, père d’Yvan, le prince
Wladimir Léonidovitch Wiazemsky, historien et journaliste, a émigré en
France en 1919, en conséquence de la Révolution d’octobre de 1917, quand
Yvan avait moins de 4 ans. « Longtemps apatride, sa famille a obtenu la
nationalité française dans les années trente » (Wiazemsky 2009 : 61).
La branche française de la famille d’Anne Wiazemsky n’est pas moins
intéressante. Sa mère est une humanitaire française, activiste de la Croix-
Rouge pendant et après la Seconde Guerre mondiale, Claire Mauriac. Son
grand-père est l’un des écrivains français les plus importants de l’entre-
deux-guerres, François Mauriac, membre de l’Académie française et
lauréat du prix Nobel de littérature en 1952. Après la mort de son père,
la famille vécut chez les Mauriac, où Anne se lie avec son grand-père, en
discutant avec lui sur « la littérature, le bien, le mal » mais pas sur « la
religion, un sujet de discorde » (Macheret, Leyris 2017), étant donné que
la famille de son père était orthodoxe, tandis que la famille Mauriac était
fortement catholique.
REPRÉSENTATIONS DE BERLIN DANS LE ROMAN
Berlin est « un lieu réel qui semble une fiction, le symbole de toutes
les contradictions de l’Histoire récente, une ville qui porte en elle toutes les
strates du XXe siècle, et n’a de cesse d’inventer un “demain” » (Marcandier
2015 : 1). Ce « lieu réel qui semble une fiction » est le centre d’intérêt du
roman d’Anne Wiazemsky.
Le roman Mon enfant de Berlin relate la rencontre des deux familles et
des deux cultures sur le troisième territoire, celui-ci neutre, à Berlin, après

la fin de la Seconde Guerre mondiale. Il s’agit d’un roman familial qui a au

centre l’histoire de la rencontre des parents de l’écrivaine et le début de
leur amour, jusqu’à la naissance de leur premier enfant à Berlin. Le sujet
de ce roman est une histoire d’amour chaleureuse qui se déroule entre
deux personnes qui se sont retrouvées du côté des vainqueurs dans la ville
des vaincus immédiatement après la fin de la guerre. L’auteure utilise les
souvenirs de ses parents pour faire revivre le/son passé et reconstruire sa
propre identité, qui s’appuie sur l’expérience de la situation dans laquelle
s’est retrouvée la capitale allemande de l’après-guerre.
La composition de son roman et le procédé narratif en témoignent
également. Le roman étant avant tout une histoire de la mère de l’auteure,
Claire Mauriac ; il est écrit à la troisième personne pour témoigner des
événements de sa vie. Cependant, une grande partie du roman est basée
sur le journal qu’elle tenait, ainsi que sur les lettres que sa mère échangeait
avec sa famille. Décrivant au début du roman sa mère se retrouvant en
septembre 1944 à Béziers, elle l’imagine regardant les toits de la ville
depuis sa chambre, alors que sur la table de sa chambre se trouve, « [à]
côté du vase, le cahier où elle relate quand elle peut le récit de ses journées
: son journal », et autour ce journal « de nombreuses photos de ses parents,
de ses frères et de sa sœur avec son bébé. » (Wiazemsky 2009 : 5).
Anne Wiazemsky explique ce procédé narratif dans une interview
donnée à Marianne Payot :
Je l’avais sans doute quelque part en moi depuis longtemps, mais, tout d’un
coup, durant l’été 2007, j’ai pensé, de la façon la plus bête qui soit : « Mes
parents me manquent. » J’en ai parlé à mon frère, Pierre, [Wiaz, le dessinateur].
Il m’a dit : « C’est peut-être le moment que tu relises les lettres et le journal de
maman. » Adolescente, j’avais découvert en partie ce journal intime tenu par
ma mère. Puis, j’ai récolté auprès des deux dernières amies vivantes de mes
parents, Olga et Plumette, des éclaircissements et des anecdotes. J’ai choisi
des passages de ces écrits et j’ai monté le tout, en comblant les vides avec le
romanesque. Le plus difficile a été de rendre l’ensemble fluide. (Payot 2009)
En écrivant sur ses parents et en reconstruisant sa propre identité,

elle conclut que leur destin extraordinaire est en fait le destin de beaucoup
d’autres personnes de la même époque, et c’est ainsi que, dans son esprit,
ses parents cessent d’être seulement ses parents, en devenant « des
personnages à part entière » (Payot 2009). Là où il n’y avait pas de notes
de journal ou de lettres, ni de souvenirs des amis auxquels elle s’adressait,
l’écrivaine était obligée d’inventer, de laisser la fiction combler les lacunes.
C’est ainsi qu’est né le roman qui visait à montrer comment la mère de
l’auteure est devenue une personne indépendante et est devenue tout
simplement Claire, activiste de la Croix-Rouge et héroïne de l’après-guerre.
Le roman est écrit « [à] la mémoire de Claire, de Wia et de leurs amis du 96
Kurfürstendamm » (Wiazemsky 2009 : 4). Le roman s’ouvre par le séjour de
Claire à Béziers, après la libération :
Nikola R. Bjelić
En septembre 1944, Claire, ambulancière à la Croix-Rouge française, se trouve

encore à Béziers avec sa section. Elle a vingt-sept ans, c’est une très jolie
jeune femme avec de grands yeux sombres et de hautes pommettes slaves.
Si on lui en fait compliment, elle feint de l’ignorer. Elle n’a pas le temps de se
contempler dans un miroir, ou alors fugitivement et toujours avec méfiance.
Elle souhaite n’exister que par son travail depuis son entrée à la Croix-Rouge,
un an et demi auparavant. Son courage moral et physique, son ardeur font
l’admiration de ses chefs. Ses compagnes, parfois issues de milieux sociaux
différents du sien, ont oublié qu’elle est la fille d’un écrivain célèbre, Fran-
çois Mauriac, et la considèrent comme l’une d’entre elles, rien de plus. Cela
la rend heureuse. Elle aime ce qu’elle fait, la nécessité de vivre au jour le
jour. Au volant de son ambulance, quand elle transporte des blessés vers des
hôpitaux surchargés, elle se sent vivre, pour la première fois de sa jeune vie.
Une vie sans passé, sans futur. Une vie au présent. (Wiazemsky 2009 : 5)
Claire est devenue activiste de la Croix-Rouge et est partie à Berlin

en mission humanitaire pour se débarrasser de son destin de se marier et
de devenir mère et pour que sa famille connue la prenne enfin au sérieux.
L’auteure se demande si sa mère doit « rejoindre sa famille comme celle-
ci le lui demande ou bien lui désobéir et suivre les armées » (Wiazemsky
2009 : 5). Certes, sa famille n’était pas d’accord avec son engagement dans
la guerre, mais ne s’y est pas opposée, comme elle l’écrit le 9 octobre 1944,
le jour avant son départ de Béziers :
Maman m’écrit qu’ils sont tous désespérés de mon départ aux armées. Je
ne sais pas si mon devoir n’est pas de rester auprès d’eux. Pourtant, je sais
que je partirai. Ils vont être malheureux et je vais en souffrir. Est-ce que l’on
peut être complètement heureux ? Il faut toujours que quelqu’un souffre.
(Wiazemsky 2009 : 17)
Il n’était pas facile de désobéir aux projets familiaux, mais Claire a

réussi à le faire : « Aux yeux de tous, elle est Claire Mauriac et non la fille
de, ou la fiancée de. » (Wiazemsky 2009 : 53). L’intention de l’auteure était
de mettre en lumière l’originalité et l’authenticité de sa mère: « En faisant
de Claire une héroïne de roman, j’ai aimé la séparer de son environnement,
lui restituer sa vraie parole, qu’elle ne soit plus “la mère de”, la “fille de”,
mais Claire » (Payot 2009).
Après avoir quitté Béziers pour Paris, Claire sent que l’histoire
d’amour avec son fiancé Patrick est terminée, et qu’elle ne ressent « aucune
joie » (Wiazemsky 2009 : 22) à Paris. C’est pourquoi elle se rend à Belfort, sur
le front Est pour une semaine. Ne voulant pas retourner dans l’appartement
de ses parents, où « tout l’irrite, la blesse, lui est prétexte à faire resurgir
les mauvais souvenirs de l’enfance et l’adolescence » (Wiazemsky 2009 :
27), Claire « pense pour la première fois qu’elle souhaite suivre les armées
jusqu’au cœur de l’Allemagne, jusqu’à Berlin » (Wiazemsky 2009 : 25).
Ainsi naît pour la première fois, en décembre 1944, l’idée de se rendre
dans la capitale allemande avec les unités de la Croix-Rouge. L’idée qui

sera réalisée l’année prochaine.

Berlin attire Claire du fait qu’il était, avant la Seconde Guerre
mondiale, « la capitale de la politique, de la culture et du divertissement »,
mais aussi « la plus grande ville industrielle du continent » qui « comptait en
1925 plus de 290 000 entreprises. » (Brunn, Briesen 2013 : 44). Il n’est pas
surprenant de remarquer que, justement à cause de ces idées progressistes,
Berlin était connu à l’époque comme « “capitale homosexuelle”, du fait de
la notoriété de ses bals travestis, de la diversité de ses lieux de rencontres
homosexuels » (Tamagne 2006: 80). En raison de la vie culturelle très
mouvementée de cette période de l’avant-guerre, Berlin était la capitale
culturelle de l’Europe, « une resplendissante Weltstadt, ou “ville du monde”
industrielle » (Bassie 2005 : 99).5 Ce Berlin est la ville dont rêve Claire. Mais,
après la prise de pouvoir des nazis et l’élection d’Hitler comme chancelier,
les traditionalistes nationaux-socialistes et les nouvelles élites interdisent
tous les mouvements artistiques innovants et les idées progressistes par
« une campagne brutale et froidement calculée que les nazis menèrent à
son encontre » (Bassie 2005 : 172). Interdictions, brûlement des livres,
persécutions, meurtres, Holocauste, guerre dévasteront Berlin à tous les
égards. Après la fin de la Seconde Guerre mondiale, en 1945, Berlin était
une ville détruite, qui ressemblait plus à un foyer qu’à l’ancienne capitale
de la République de Weimar. C’est la situation que Richard décrit comme
une « apocalypse » (Richard 2013). Après cela, la ville doit commencer à
renaître peu à peu de ses cendres, portant le lourd fardeau de la période de
guerre. Claire Mauriac appartient à ceux qui ont fortement contribué à la
renaissance de la capitale allemande.
Dans son journal, Claire décrit sa première rencontre avec
l’Allemagne. Elle a passé une première fois trois mois, « trois mois
merveilleux » (Wiazemsky 2009 : 41) dans le nord de l’Allemagne. Dans un
passage de son journal, elle décrit avec enthousiasme le nord de ce pays :
Tout le nord de ce pays est magnifique. Rien à voir avec la France. Il me

semble que tout est plus grand, plus puissant, plus triste mais plus beau.
Je n’oublierai jamais ces énormes forêts aux arbres immenses, ces pins aux
troncs si serrés que le soleil ne peut y pénétrer, ni ces longues routes bordées
de bouleaux, ni les étendues immenses recouvertes de bruyère rose, ni ces
lacs entourés d’arbres verts, ni l’Elbe, ni la mer, ni surtout ces grandes villes
en ruine, Brême, Hambourg... (Wiazemsky 2009 : 41)
Enthousiasmée par les nouveaux paysages, Claire rêve de se retrou-

ver à Berlin, ressentant que là-bas elle pourrait « tout espérer de la vie »
(Wiazemsky 2009 : 42). Elle partira pour Berlin avec sa nouvelle amie de
5 Berlin était également le sujet d’intérêt de nombreux artistes d’autrefois et d’aujourd’hui et le lieu
d’action de nombreux films et livres : des récits de voyage À travers l’Allemagne (Kroz Nemačku,
1931) et du livre Embajadas (Embahade, 1983) de Miloš Crnjanski, du film Les Ailes du désir de Wim
Wenders (Der Himmel über Berlin, 1987), de la série télévisée Babylon-Berlin (2017, 2020), ou du
roman Étourdissement de Slobodan Vladušić (Omama, 2021), pour n’en citer que quelques-uns.
Nikola R. Bjelić
la Croix-Rouge, Mistou, « au groupe mobile numéro cinq chargé du rapa-

triement des prisonniers français en Allemagne » (Wiazemsky 2009 : 43).
L’imaginant heureuse de pouvoir réaliser son rêve en apprenant qu’elle ira
enfin à Berlin, Anne Wiazemski décrit Claire qui allume la radio, « monte le
son au maximum, ouvre en grand les portes du salon, de la salle à manger
et du vestibule et se met à danser. Elle est convaincue qu’une nouvelle vie
commence, une vie inconnue, palpitante, loin de tout ce qu’elle connaît.
Le nom de la ville vaincue, Berlin, résonne en elle comme une promesse. »
(Wiazemsky 2009 : 43). Pour Claire, Berlin est, donc, un lieu de l’espoir, du
bonheur et des promesses d’un meilleur avenir.
Arrivée à Berlin, Claire écrit à ses parents le 31 août 1945, boule-
versée par l’image de la ville détruite :
Quelle affreuse chose que Berlin ! On ne peut vraiment pas imaginer la tris-
tesse de cette énorme ville qui n’a pas une seule maison entière. Ce qui est
mille fois plus affreux, ce sont les Berlinois qui vivent dans des caves et qui
meurent de faim. (Wiazemsky 2009 : 44)
La ville est ruinée par l’occupation soviétique et la conquête des Al-

liés, il n’y a pas un seul bâtiment entier. Les gens tombent dans les rues,
il n’y a pas assez de nourriture, les survivants sont arrêtés et emprisonnés
avec les vaincus. Les Berlinois vivent dans les caves et dans les ruines. De
plus, une grande épidémie de dysenterie envahit la ville et fait que « les
gens meurent comme les mouches » (Wiazemsky 2009 : 44). Et pourtant,
Claire voit même dans les ruines que Berlin est une ville très « passion-
nante à condition de ne pas être berlinois » (Wiazemsky 2009 : 47) à ce
moment. Malgré les ruines, Berlin possède toujours son charme de l’avant-
guerre, avec « des clubs épatants où nous passons de très agréables soi-
rées » (Wiazemsky 2009 : 47). Les jours « tristes et pluvieux » (Wiazemsky
2009 : 50) vont particulièrement bien à une ville ruinée, car ils sont en
harmonie avec l’atmosphère dans laquelle se trouve la ville divisée. Dans
un tel Berlin, Claire obtient, avec son amie Mistou, « la plus belle chambre
du quatrième étage d’un immeuble situé au 96 Kurfürstendamm »
(Wiazemsky 2009 : 48), qui est complètement rénové et équipé pour une
vie normale, contrairement à la plupart des immeubles berlinois qui sont
dévastés. La rue, Kurfürstendamm, est cette même rue où avant la guerre
se réunissaient dans les cafés des écrivains et des artistes « dans la nou-
velle métropole berlinoise » (Bohnekamp 2008 : 131). L’écrivaine conclut
que « Claire n’aurait jamais imaginé pouvoir trouver un tel confort dans
la ville en ruine » (Wiazemsky 2009 : 48). Un grand nombre d’officiers
alliés sont logés dans cet immeuble, et parmi eux « un capitaine français
d’origine russe qui, mieux qu’un autre, parvient à amadouer les autori-
tés soviétiques » (Wiazemsky 2009 : 53). Il s’agit bien sûr du prince Yvan
Wiazemsky. Claire « est tombée amoureuse de ce Français d’origine russe
dès leur première rencontre » (Wiazemsky 2009 : 60). Ce qui l’a attirée à ce
« martien » (Wiazemsky 2009 : 62), c’est sa différence avec elle :

Il aime sortir le soir et je déteste ça ; il aime voir des amis et je déteste ça,
il aime boire et je déteste ça... nous n’avons aucun point en commun, mais
je pense que c’est peut-être avec lui que j’ai une toute petite chance d’être
heureuse. (Wiazemsky 2009 : 74–75)
Yvan ne sait même pas qui est François Mauriac, car il ne lit jamais
de livres. La question posée un jour à son ami, Léon de Rosen, « C’est qui,
ce François Mauriac ? », provoque chez Claire « un fou rire, le premier de-
puis son arrivée à Berlin » (Wiazemsky 2009 : 62).
L’une des missions délicates confiées à la Croix-Rouge, qui ne leur
plaisait guère, était « d’enlever à des mères allemandes des enfants nés de
pères français » (Wiazemsky 2009 : 68). C’était un ordre et elles devaient
obéir, bien qu’elles n’aient pas été ravies de retirer les enfants à leurs
mères. Dans un cas, Claire montre son humanité, quand, « sur sa seule ini-
tiative, sans en parler à personne, [elle] est allée prévenir une jeune femme
allemande de l’enlèvement de son bébé prévu pour le lendemain ». C’est
ainsi qu’elle montre sa liberté et son courage en affirmant « se moquer des
lois militaires en vigueur » et en se disant « persuadée que la justice, la plus
élémentaire des justices, se trouve de son côté » (Wiazemsky 2009 : 73).
Peu après la fin de la guerre, Berlin était une ville qui allait avoir
un statut particulier au sein d’une Allemagne divisée. Depuis le printemps
1945 « [l]a géographie plaça la ville au milieu de la zone d’occupation so-
viétique puis de la RDA6 » (Miard-Delacroix 2017 : 11). Vers la fin de la
guerre, « [l]’arrivée des troupes britanniques, américaines et françaises
dans la partie occidentale de la ville matérialisa le statut quadripartite de
l’ancienne capitale du Reich tel qu’il allait être décidé et fixé lors de la
conférence qui se tint à Potsdam du 17 juillet au 2 août 1945 » (Miard-De-
lacroix 2017 : 12). Ainsi, le Grand Berlin de la République de Weimar sera
divisé en quatre zones gouvernées par les forces alliées : française, bri-
tannique, américaine et soviétique. Les membres de la Croix-Rouge com-
mencent lentement à découvrir la géographie du territoire nouvellement
divisé :
Les deux tiers à peu près de l’Allemagne sont occupés par les Soviétiques
dont Berlin, d’accord ? À Berlin, néanmoins, les Alliés ont réussi à maintenir
trois petites zones, trois secteurs : un secteur français, un secteur américain
et un secteur anglais. Notre immeuble est situé dans le secteur anglais.
(Wiazemsky 2009 : 53)
En parlant de la fête de la fin de la guerre au Japon, Claire décrit

« un défilé épatant : 1000 Russes, 1000 Français, 1000 Anglais et 1000
Américains », en soulignant que les femmes de la Croix-Rouge française
sont « les seules à pouvoir aller dans la zone russe » (Wiazemsky 2009 :
47). Une telle division de la ville, la criminalité qui a prévalu dans la lutte
pour la survie après la guerre, les gens cachés dans des caves et dans des
6 République Démocratique d’Allemagne
Nikola R. Bjelić
abris souterrains, font du Berlin de l’après-guerre « une ville extrêmement

dangereuse, les femmes le savent et ne sortent jamais autrement qu’ac-
compagnées » (Wiazemsky 2009 : 72).
Malgré l’hiver et le froid, le jeune couple se promène à Berlin « dans
ce qui fut jadis un parc et qui n’est plus qu’un amoncellement d’arbres, de
terre et de racines » (Wiazemsky 2009 : 79). Mais c’est justement ce pay-
sage de guerre qui « renforce leur envie de vivre, leur volonté de recom-
mencer ensemble quelque chose » (Wiazemsky 2009 : 79). Au printemps,
« sous le soleil, les ruines de Berlin ont un autre aspect » parce que « les
Berlinois sont plus nombreux dehors, dans les rues, aux abords des forêts
proches de la ville » (Wiazemsky 2009 : 102) si bien que la ville « semble se
réveiller d’un long sommeil » (Wiazemsky 2009 : 106) :
Les ruines de Berlin prennent un autre relief en plein soleil. La ville expose
maintenant au grand jour ses plaies, la maigreur et la pauvreté de ses habitants.
C’est un spectacle cruel mais d’une étrange grandeur. Entre deux immeubles
effondrés, au fond d’une cour oubliée, poussent des crocus et des buissons
de lilas. Leur parfum embaume, efface un court instant les terribles odeurs
d’égouts et de mort. Impressionnées par ce qu’elles découvrent, les trois
jeunes femmes7 ont peu à peu cessé leurs bavardages. (Wiazemsky 2009 : 109)
Grâce à cet amour naissant, Claire aime sa vie à Berlin, bien qu’elle
soit parfois « trop douloureuse » (Wiazemsky 2009 : 81). C’est pourquoi
elle et Yvan décident que leur mariage aura lieu à Berlin, où ils sont heu-
reux et où se trouvent tous leurs amis. Ils seront, selon Claire, les « pre-
miers fiancées de Berlin » (Wiazemsky 2009 : 87). Mais, à cause de leurs
parents, le mariage a pourtant eu lieu à Paris, le 5 juillet 1946, à la sacristie
de l’église Notre-Dame-D’Auteuil (Wiazemsky 2009 : 113), vu que l’église
catholique a refusé, malgré l’intervention de François Mauriac, de célébrer
le mariage parce que Yvan est de religion orthodoxe. Mais ils ont organisé
aussi une deuxième cérémonie le même jour « à la cathédrale orthodoxe
Saint-Alexandre-Nevsky de la rue Daru » (Wiazemsky 2009 : 114).
Après leur mariage, au mois de juillet, Claire et Yvan organisent un
voyage de noces à travers l’Allemagne, en concluant que « l’Allemagne pos-
sède les plus belles forêts du monde » (Wiazemsky 2009 : 117). En octobre,
Claire se rend compte qu’elle est enceinte, en croyant que « ce sera un gar-
çon » (Wiazemsky 2009 : 126). Ils décident que l’enfant « naîtra à Berlin »
(Wiazemsky 2009 : 139).
En attendant ce moment heureux, Claire espère que la ville com-
mencera « à retrouver d’autres odeurs que celles de la guerre et de la
mort », c’est-à-dire « des parfums d’arbres et de fleurs, des parfums de
vie » (Wiazemsky 2009 : 139). Elle souhaite « la renaissance de Berlin » qui
« lui importe au plus haut point : c’est sa ville d’adoption, ce sera celle de
son fils » (Wiazemsky 2009 : 139). Mais l’enfant, qui est né après un ac-
couchement qui s’est mal passé (Wiazemsky 2009 : 153), est une fille. C’est
7 Claire et ses amies de la Croix-Rouge, Mistou et Rolanne.

l’auteure de ce roman. Elle devient son « enfant de Berlin » (Wiazemsky

2009 : 153), syntagme tellement répété, qui donne le titre au roman.
Le dernier chapitre du roman nous montre qu’elle parle, au mo-
ment de l’écriture du roman, avec Olga de Rosen, femme de Léon de Rosen,
ami de Berlin de ses parents :
Olga savoure le récit qu’elle vient de faire. Il lui a permis de partir loin, très
loin dans le passé à la recherche de souvenirs heureux. Ce sont les mêmes
que ceux de Claire, Wia, Rolanne, Plumette, Mistou et Léon de Rosen. Tous
pensent avoir vécu à Berlin les plus belles années de leur vie, les plus in-
tenses. Ils étaient jeunes, avec un désir fou d’oublier les souffrances de la
guerre, d’aider les autres. Rechercher les personnes disparues, les retrouver,
les sauver était un idéal à la hauteur de leurs exigences. Cet idéal a cimenté
leur amitié. Ils furent toutes et tous sur ce sujet d’une discrétion et d’une
modestie admirables. (Wiazemsky 2009 : 155)
Les souvenirs d’Olga aident à l’écrivaine à reconstruire le passé de

ses parents, de sa mère surtout, des moments de bonheur qu’elle a vécus
à Berlin pendant ces trois ans après la guerre, en aidant aussi la capitale
allemande, qui a subi une grande dévastation, à recommencer sa vie.
En utilisant les souvenirs et la mémoire des autres, Anne Wiazemsky
construit sa propre identité et son propre passé. Pour décrire le Berlin de
l’après-guerre, à part ses souvenirs (écrits et oraux), elle a vu et lu tout ce
qu’elle a pu trouver, « du film de Rossellini Allemagne, année zéro à celui de
Melville L’Armée des ombres ; d’Une femme à Berlin, témoignage d’une ano-
nyme, aux formidables Mémoires de l’actrice Hildegard Neff, À cheval don-
né » (Payot 2009). C’est ainsi qu’elle a donné l’image du Berlin de Claire, de
sa vie « à la fois cruelle, sordide et étrangement belle » (Wiazemsky 2009 :
65).
EN GUISE DE CONCLUSION
Berlin est une « ville dans laquelle l’Histoire se contemple dans

ses nuances, contradictions et embardées, la grande Histoire comme les
parcours individuels, les vies réelles comme les existences fictionnelles »
(Marcandier 2015 : 6). C’est justement ce que nous montre le roman d’An-
ne Wiazemsky. À travers l’histoire des autres, à travers leur mémoire, elle
a construit le Berlin d’hier et le Berlin d’aujourd’hui, même si elle ne l’a
plus jamais visité après l’avoir quitté. Cette image de Berlin qu’elle nous
transmet montre une ville blessée mais dynamique, une ville qui, comme le
Phénix, renaît de ses cendres, car en elle, malgré tout ce qu’elle a subi pen-
dant la guerre, l’amour est encore possible comme force qui renouvelle le
monde. Cet enfant de Berlin est la preuve et le témoignage de la grandeur
et de la puissance de l’amour.

Nikola R. Bjelić
BIBLIOGRAPHIE
Sources
Wiazemsky 2009 : A. Wiazemsky, Mon enfant de Berlin. Paris : Gallimard. Epub.
Littérature
Bassie 2005 : A. Bassie, L’Expressionisme. New York : Parkstone Press Ltd.
Bohnekamp 2008 : D. Bohnekamp, « Métropoles sacrées ? Paris et Berlin dans l’imaginaire
juif de l’entre-deux-guerres ». Germanica, no 43, Lille : Université de Lille, 131–
138. ‹http://journals.openedition.org/germanica/574›. 25.5.2021.
Brunn, Briesen 2013: G. Brunn, D. Briesen, « Un archipel hiérarchisé ». L. Richard (dir.),
Avant l’apocalypse. Paris : Éditions Autrement, 43–57. Epub.
Calvet 2013 : C. Calvet, « Berlin, l’avant-garde de l’entre-deux-guerres. Interview
avec Lionel Richard ». Libération, le 4 janvier 2013. ‹https://www.
liberation.fr/planete/2013/01/04/berlin-l-avant-garde-de-l-entre-deux-
guerres_871736/>, DOI : <10.3917/retm.239.0077›. 22.5.2021.
Le Point 2017 : « Disparition d’Anne Wiazemsky, actrice de la Nouvelle Vague et
romancière malicieuse ». Le Point, le 5 octobre 2017. ‹https://www.lepoint.
fr/societe/deces-d-anne-wiazemsky-romanciere-actrice-et-ex-epouse-de-
godard-05-10-2017-2162233_23.php›. 28.5.2021.
Macheret, Leyris 2017 : M. Macheret, R. Leyris, « La romancière et actrice Anne
Wiazemsky est morte ». Le Monde, le 5 octobre 2017. ‹https://www.lemonde.fr/
disparitions/article/2017/10/05/la-romanciere-et-actrice-anne-wiazemsky-est-
morte_5196570_3382.html#zyEZbiVErBAiSduv.99›. 28.5.2021.
Marcandier 2015 : Ch. Marcandier, « Berlin est une fiction ». Mediapart, le 14 avril 2015.
‹https://www.academia.edu/36156887/Berlin_est_une_fiction›, . ‹https://www.
mediapart.fr/journal/culture-idees/140415/berlin-est-une-fiction?onglet=full›.
28.5.2021.
Miard-Delacroix 2017 : H. Miard-Delacroix, « Berlin, ville quadripartite, dans les tensions
et crises de la Guerre froide ». Revue d’Allemagne et des pays de langue allemande,
49-1 (2017), Strasbourg : Université de Strasbourg, 11–21. ‹http://journals.
openedition.org/allemagne/515›. 28.4.2021.
Payot 2009 : M. Payot, « Anne Wiazemsky, Mon enfant de Berlin. Interview avec Anne
Wiazemsky ». L’Express, le 11 septembre 2009. ‹https://www.lexpress.fr/culture/
livre/anne-wiazemsky-mon-enfant-de-berlin_786226.html›. 29.5.2021.
Richard 2013 : L. Richard (dir.), Avant l’apocalypse. Berlin 1919–1933. Paris : Éditions
Autrement. Epub.
Tamagne 2006 : F. Tamagne, « La déportation des homosexuels durant la Seconde
Guerre mondiale ». Revue d’éthique et de théologie morale, 2/2006, no 239, Paris :
Les éditions du Cerf, 77–104. ‹https://www.cairn.info/revue-d-ethique-et-de-
theologie-morale-2006-2-page-77.htm›. 25.5.2021.
Wahl 1993 : A. Wahl, L’Allemagne de 1918 à 1945. Paris : Armand Colin.
Site Internet
http://www.cineartistes.com/, 29.5.2021.
https://www.allocine.fr/, 29.5.2021.

Никола Бјелић / СЛИКА ПОСЛЕРАТНОГ БЕРЛИНА: МОЈЕ БЕРЛИНСКО ДЕТЕ

АН ВЈАЗЕМСКИ
Резиме: У свом роману Моје берлинско дете (Mon enfant de Berlin, Gallimard, 2009),
француска књижевница и глумица Ан Вјаземски (Anne Wiazemsky, 1947–2017)
говори о сусрету својих родитеља у послератном Берлину, њиховој љубави и њеном
рођењу. Реконструишући прошлост својих родитеља уз помоћ дневника који је
њена мајка, Клер Моријак (Claire Mauriac), водила, али и уз помоћ маште која је
фикцијом попуњавала празнине у дневнику, ауторка гради сопствени идентитет
и ствара своју прошлост и сећање.
У нашем чланку покушали смо да покажемо на који начин је ауторка реконструисала
прошлост и оживела меморију у свом роману. Користећи се компаративном
методом, посебно смо се осврнули на слику послератног Берлина коју она приказује
и њену разлику са предратним Берлином Вајмарске републике, који је, захваљујући
експресионизму и другим иноваторским покретима, постао културна престоница
Европе, заменивши на том месту Париз.
Кључне речи: Берлин, културна престоница, Други светски рат, међуратни период,
послератни период, Ан Вјаземски, прошлост, идентитет, сећање
Примљен: 12. 2. 2021.

821.1633.41-31.09 Црњански М.
DOI 10.46793/LIPAR75.049N
Часлав В. Николић1
Филолошко-уметнички факултет
Катедра за српску књижевност
„ТЕК У ПАРИЗУ ЗАПЛАКАЛИ СУ ПРВИ ПУТ”:

СЛИКА ПАРИЗА У РОМАНУ О ЛОНДОНУ
МИЛОША ЦРЊАНСКОГ
У раду се испитује слика Париза у Роману о Лондону Милоша Црњанског, најпре као простор
сећања главног јунака, а затим и као фигура урбане семиологије. Париз је одражен у
ситуацијама, лицима и стањима која руског емигранта одређују у Лондону, па га зато
посматрамо као град у односу удвајања. Као двојник Лондону, Париз представља урбани
амбијент који учествује у грађењу приче о Рјепнину и Нађи. То није актуелни егзистенцијални
простор, већ град сећања на догађаје, представе и несреће који ће се поновити и увеличати
у Лондону. Париз је важан мнемотоп у књизи Црњанског, која однос сећања и заборава
артикулише као сферу драматичног очитовања егзистенције модерног субјекта и поетике
модернистичког приповедања. Мада није једино место таквог усмерења, Париз је означен
као она фигура урбаног преко које Рјепнин прелази у игру знакова и тиме неповратно
измиче другима, Лондону, Русији, себи. Париз и француска легија странаца знакови су чији
ефекти јунаку омогућавају да, онда када оде из Лондона, од других сакрије свој нестанак.
Кључне речи: Париз, град, простор, сећање, знак, странац
„Сваког јутра, пробудивши се, држимо у рукама, најчешће слабо и

лабаво, само за неколико реса ћилим доживљенога живота, како га је
заборав у нас уткао. Али сваки дан, делатношћу која има одређен циљ и
још више сећањем везаним за циљ, разара ткање, орнаменте заборава.”
(Валтер Бенјамин, „Прилог Прустовом лику”, Есеји, 1974, 228.)
ПРОСТОР И СЕЋАЊЕ У ФИКЦИЈИ
Признајући да никада није знао како да исприча причу, Жак Де-

рида у књизи посвећеној Полу де Ману говори о умећу причања као о
дару богиње Мнемосине.2 Уопштавајући своју наративну несигурност,
1 caslav.nikolic@filum.kg.ac.rs
2 Мнемосина је титанска фигура античког митолошког корпуса, ћерка Урана и Геје, која персо-
нификује памћење. Након што је Зевс у Елеутери девет ноћи био сједињен са њом, Мнемосина
је „у Пијерији, у близини Олимпа, родила Зевсу девет кћери, девет муза, које ће опевати славу
свог оца и осталих богова” (Срејовић и Цермановић-Кузмановић 1987: 271–272). Пронашавши
китару, Хермес је прву песму испевао Мнемосини, чиме су ефекти писања, певања и прори-
цања у виду значења, разумевања и саморазумевања одређени умећем памћења. Напајајући
Дерида препознаје како се хоризонту знања о причама мора придружи-

ти мишљење о томе што чини сећање: „Ко заиста може да прича причу?
Да ли је наратив могућ? Ко може да тврди да зна шта наратив подразу-
мева? Или, пре тога, шта подразумева сећање на које полаже право?
Шта је сећање?” (Дерида 1989: 10) У аутобиографском дискурсу сећање
се конституише средствима тропологије и посредује топологијом. Епи-
таф је пример тропологије сећања, јер се као знак структурира преко
лика, тропа или фикције: „Који лик? Која фикција? Који троп? Прозопо-
пеја.” (Дерида 1989: 25) Пратећи увиде Пола де Мана, и Дерида у епи-
тафском или аутобиографском дискурсу као прворазредну вредност
препознаје оно што настаје захваљујући прозопопеји, као фикција гла-
са с оне стране гроба. (Дерида 1989: 26) И управо та фикција или глас,
односно фикциони глас за Пола де Мана „поприма облик адресе”, јер се
ми из љубави према некоме и у спомен на њега „жртвујемо фикцији”,
а у овом љубавном покрету тропа „окрећемо се према њему, обраћамо
се њему, који се обраћа нама” (Дерида 1989: 26). Сматрајући да „најпр-
вобитнији медиј сваке мнемотехнике јесте упросторење”, Јан Асман
указује на то да култура сећања подразумева означавање у природном
простору, док „умијеће памћења оперира са имагинарним просторима”
(Асман 2005: 70). Запамћени и семиотизовани простор представља то-
пографски текст, изражајни облик сећања, мнемотоп (Асман 2005: 70).
У есеју о Марселу Прусту Валтер Бенјамин указује на то да је у својој
литератури француски писац желео „да једним покретом празни варљи-
ву маску, да празни Ја, како би стално уводио оно треће: слику, која је
толила његову радозналост, боље рећи: његову носталгију” (Бенјамин
1974: 231). Један од најсмелијих примера самоудубљивања у историји
литературе, роман У трагању за изгубљеним временом представља „поку-
шај да се читав живот испуни највећом присебношћу” (Бенјамин 1974:
238). Није ли и у Роману о Лондону Милоша Црњанског посреди прус-
товско надахнуће – какво Бенјамин очитава у књизи Проживљени Па-
риз Леона Дуде – пошто се силе субјективности приповедно прибирају
и доводе до тога да се „живот прикаже у виду града” (Бенјамин 1974:
232)? У Роману о Лондону није, наиме, најважније то што је, живећи у
се у Подземљу на реци Лети, душе мртвих заборављају свој земаљски живот: „Душе које су
биле одређене да уђу у ново тело и да се поново роде долазиле су на обале Лете и из ње пиле
воду; тек тада је престајала њихова патња због сећања на претходни живот и рађала се жеља да
поново живе под небеским сводом и да се друже са живима.” (Срејовић и Цермановић-Кузма-
новић 1987: 231). У Доњем свету река Лета, према увидима Харалда Вајнриха, „душама умрлих
даје заборав”, чиме се успоставља структура слике у којој је заборав „сасвим уроњен у течни
елемент воде” (Вајнрих 2008: 24). Симболизам водене супстанце продубљује смисао губитка
памћења: „Оштре контуре сећања на стварност растварају се у њеном меком току и на тај начин
бивају ликвидиране.” (Вајнрих 2008: 24) У топографији старогрчког света означено је и место
на којима се митолошке перспективе памћења и заборављања супстанцијално уприсутњују, јер
су се у близини Трофонијевог светилишта у Лебадеји налазили извор заборава, посвећен Лети,
и извор сећања, посвећен Мнемосини: „Посетиоци светилишта морали су најпре да пију са из-
вора Лете да би заборавили све што су до тада знали, а потом су пили са извора Мнемосине да
би се трајно сећали онога што су у светилишту видели.” (Срејовић и Цермановић-Кузмановић
1987: 231)

„Тек у Паризу заплакали су први пут”: слика Париза у Роману о Лондону Милоша Црњанског
британској престоници, јунак доживео, већ се над садржином његових

доживљаја уздиже приповедање о Рјепнину као „ткање његовог сећања”
(Бенјамин 1974: 228), као савез меморије и литературе. А када се окон-
ча репрезентација историје јунаковог живота, прекид у симболичком
и догађајном присуству Рјепниновом може се разумети као прелом у
континууму сећања. Прекид у сећању као прекид у причи о Рјепнину
поетички је самосвестан преокрет у жељи памћења, јер тамо где бисмо
били вољни говорити о даровима Пенелопиног рада присећања реч је о
Пенелопином раду заборављања. Роман о Лондону Милоша Црњанског
меморацијска је фикција, разгранавање сећања на претходни живот, на
сеобе које су Рјепнина и Нађу довеле у Лондон, на људе које су некада
упознали, на пређашње просторе и догађаје, на мужа и жену онакве
какви су некада били, на љубав које више нема, на Лондон какав је био
онда када су у њега дошли. Као велика ars memorativa, књига Црњанског
завршава се тамо где престаје сећање и баш тај престанак сећања јунака
о себи, Нађи, Лондону повлачи лестве приче на брод који испловљава
из луке приповедног града. Није тек самозаборав у који јунак одлази
и тиме обуставља приповедни исказ о себи то што роман Црњанског
представља на свом крају, већ бисмо на трагу Бенјаминовог мишљења
о Прусту, могли приметити како је Рјепниново памћење „много бли-
же заборављању него ономе што најчешће називамо успоменом” (Бе-
нјамин 1974: 228). Садржај Романа о Лондону не чини само оно што
се Рјепнину догодило, већ умногоме и сећање јунака на те догађаје и
ствари, као и сећање на свој положај у поставци извесне сцене. За раз-
лику од догађаја по себи, који су коначни, догађаји као садржаји сећања
бесконачни су, па ако се неки од њих задржава у свести, у њему треба
видети „само кључ за све оно што је пре њега било и све што је пре
њега дошло” (Бенјамин 1974: 228). Сећање а не радња, по Бенјамину,
обезбеђује јединство књижевног текста, па је и свет Романа о Лондо-
ну ефекат ткања Рјепнинове меморије. Треба приметити како о неким
Нађиним реакцијама на Рјепнинове суицидалне намере не дознајемо у
ситуацији њиховог објављивања, већ касније, када Нађа отпутује у Аме-
рику. Приповедни свет је простор расподеле, премештања и ревизије
садржаја, напуштања извесних простора и враћања у њихове концепте,
утишавања спољашњих и озвучавања унутрашњих гласова, скривања
једних и откривања других намера, потенцирања једних слика о ствари-
ма, симболичког репрограмирања ствари, сталног манипулисања обри-
сима, позицијама и смислом онога о чему је реч. Сви прекиди, размаци,
прескоци, нагласци и испусти у Роману о Лондону указују на то да је
испод потке успомена то што се, као „наличје шара ћилима”, проналази
у основи, то што тка – заборав. (в. Бенјамин 1974: 228)
Фрагменти слике Париза, онако како те одломке Рјепнинова свест
бира, уоквирује, улама, прошупљује и уткива у своје лондонске петље,
усмеравају нашу пажњу на везу простора и памћења. У класичној кул-
тури памћење се успостављало здруживањем места и слика, па локус
постаје оно „место које памћење лако прихвата”, док су слике „обли-
ци, ознаке или представе (formae, notae, simulacra) оног што хоћемо да
запамтимо” (Јејтс 2012: 21). Како би неки садржај претрајао у сећању,
потребно је, према старим препорукама за обучавање у памћењу, слике
ствари и слике речи повезати са одређеним местима, положити слике
на за њих подесне локације, знаковним садржајем преиначити простор.
Сетити се значи омогућити месту да проговори, да се кроз слику места
појави не место по себи, већ оно што је у то место положено, уписано.
Нечему другом биће предаје знање о себи како би га ту пронашло онда
када на свом дугом путовању буде изложено кризи и преображајима.
Субјект у памћењу изговара то што је на неком месту видео, чуо, имао
као предосећање, визију, знак, глас, смисао и тај нанос значења које му
шапуће о озбиљности промене која га захвата он, као драгоцену тајну
себе самог, чува под знаком простора. Париз у фикционом свету Мило-
ша Црњанског представља меморијску станицу која чува то што Рјеп-
нин хоће да чује и изговори када у Лондону осети колика је у његовом
животу нарасла опасност заборава. Није ли приповедна артикулација
сличности онога што му се, како то памти, указало у Паризу и онога
што Рјепнин доживљава у Лондону наговестилац присуства оне модер-
ности саприпадне силе заборава у односу на коју и проза Црњанског
жели да представи своје могућности? У глави „Styx” Рјепнин довршава
раније у сећању отпочети разговор са Тадијом Ординским о Наполеону,
полаже своју мисао о изгубљеним ратовима и узалудним смртима у по-
следње своје писмо, па формулише и хтење меморијског довршетка:
„Што се њега тиче, писао је Рјепнин, пребледео, он, све што је било са
њим, од Керча до Лондона, жели да заборави.” (Црњански 2004: 676)
Жеља да заборави све што је одредило његов живот после одласка из
Русије развија на крају Романа о Лондону доследне ситуационе и при-
поведне одлуке. Рјепнин цепа „фотографију коју му је била оставила,
Нађа”, а онда „и то велико, писмо, које је, свом пријатељу Ординском,
писао, тако дуго” (Црњански 2004: 677). На његовом коферу „није било
никаквог трага, да је то његов кофер био”, па је у вагону остао „тако, у
мрежи, као да је био остављен од неког другог” (Црњански 2004: 678).
Разговор у америчком конзулату, „последњег дана”, о тражењу права на
„улаз у Америку”, означен је као садржај после којег наступа двоструко
обележен прекид у сећању: „То је последње било, у Лондону, чега се
Рјепнин сећао, у том возу. […] То је била последња успомена, о Лондону,
коју је Рјепнин понео са собом, у глави, у Фоукстон.” (Црњански 2004:
680–681) Одлазак из Лондона представља излазак из сећања на Лон-
дон. Престанак сећања на догађаје и ствари које су, у вези са одржањем
интегритета његовог живота, постављене у простор града за Рјепнина
је и моменат у коме нестаје град. Испражњивањем онога што је, као
памћење, било похрањено у Рјепниново сопство, у његову свест, припо-
ведни говор излази у спољашњост представљања које је градило Лондон.
Нестанак Лондона као мнемограда и крај мнемоничке присутности

субјекта испољавају се и као довршеност њихове наративне видљивости.

У простору романескног завршетка приповедање потенцира негације
оних ситуационих могућности које би се, као то што се може видети,
чути, пронаћи, изразиле памћењем. Зато „нико није приметио човека”,
јер је „нестао у зеленило, у мраку”, ни „кад се, ујутру, разведрило, нико
није питао” о њему, „нити су новине, чак ни у Фоукстону, чуле, о не-
ком пуцњу, после поноћи, у мраку, мада ветар, и вода, преносе звукове,
и надалеко”, као што ни море није „избацило неки леш, идућих дана,
ту, под високом, белом стеном кречњака, иако је, после, целе зиме, ту,
земљу, таласима, као грмљавином, тукло” (Црњански 2004: 681). Када
прича о граду и човеку, о њиховом сукобу, изађе у спољашњост саме
могућности представљања града и човека, роман у том амнезичком
простору, из оног изван Лондона и Рјепнина показује њихово присуство
не као димензију збиље, већ као раван у поретку знака, као представу.
Роман открива како је то о чему говори и сама могућност приповедног
представљања, могућност поетичког памћења и самопоказивања. Мож-
да су Лондон и Рјепнин, град и субјект, места на којима роман прибира
сећања о себи – оно што се има видети, чути, изговорити у роману. Као
што је несумњиво искуство сваког читаоца да запамћени град и јунака
тога града неће наћи другде до у роману. Зато је Роман о Лондону велика
књига романескног памћења оних који, као субјекти и градови, поку-
шавају да памте, оних који, као свет, његови градови и субјекти, забора-
вљају себе, као и оних што, попут писаца и њихових романа, памте свет,
градове, субјекте и – романе о њима. То је књига памћења онога што
је као живљење играњем своје улоге на великој, чудноватој позорници
света у ком живимо казано и сложено на месту на коме се налазе сви
писци романа.
ПОВРАТАК У ПАРИЗ
О простору људског становања можемо говорити као о сфери

менталне географије, а о урбаним структурацијама тог простора као
о семиолошким пројектима. Не само да је карта света што ју је уре-
дио Херодот конструисана „попут неког језика, реченице или песме”,
па се у графичком језику мапе препознају разлике између познатог и
непознатог, топлог и хладног, људског и чудовишног у свету, него је и
сам простор хуманог живота са „својим симетријама, опозицијама мес-
та, синтаксом и парадигмама” успостављен као „прави дискурс” (Барт
2016: 227). Оцртавајући могућности једне урбане семиологије, Ролан
Барт прониче у физиологију града као у структуру коју смо конструи-
сали, чије знакове треба идентификовати, а затим разумети операције
и игре у којима се ти знакови налазе. Већ је Кевин Линч, како Барт
примећује, наговестио могућности урбане семантике, јер је о граду ми-
слио с обзиром на свест која га чита и у којој се успоставља слика града,
уочивши како у процесу читања и сликања урбаног простора извесне

његове јединице, попут путева, квартова, чворишта или других рефе-
рентних тачака, „подсећају на фонеме и семантеме” (Барт 2016: 228).
Град није тек поље знакова, већ димензија њихове сталне ритмизације,
јер се неке компоненте урбаног испољавају снажније, док се друге пов-
лаче у перцепцијску неутралност или у одсуство. Значење града, у чему
Барт такође следи Линча, јесте ритам који га ствара, ритам одређен раз-
ликом „између значења и саме стварности”, а који се, пре свега, прови-
ди као „опозиција, алтернација и јукстапозиција маркираних и немар-
кираних елемената” (Барт 2016: 229). Колико су Лондон, Париз, Санкт
Петерсбург или Њујорк у Роману о Лондону Милоша Црњанског велики
пунктови дискурса, који нешто говоре својим становницима, толико и
онај који се, попут руског емигранта Николаја Рјепнина, у тим градо-
вима налази, који тим градовима пролази и покушава да се у њима на-
стани, који ослушкује како други људи говоре своје место, који простор
посматра, памти, мисли и сања такође изговара сваки од тих градова.
Рјепнин, дакле, говори Лондон и сваки град у коме је пре Лондона био,
јер је модерни субјект тело-реч у чијем осећању, понашању и одлукама
оно урбано реализује себе као један језик. Најбољи модел семантич-
ког проучавања града јесте његово тумачење као реченице дискурса,
јер док се креће градом као писмом, његов становник „представља неку
врсту читаоца који, сходно својим обавезама и својим кретањима, преу-
зима фрагменте израза како би их у тајности актуализовао” (Барт 2016:
232). Пре свега Лондон, у коме се јунак књиге Црњанског налази, али и
градови које, као места свог претходног живота, памти (Санкт Петерс-
бург), који су политички обележени (Москва), градови у које неко његов
одлази (Њујорк), а свакако и градови у које другима назначава да би се,
као на своју пређашњу адресу, вратио (Париз) привлаче Рјепнина мо-
гућношћу да се ту утопи у игру знакова и тако измакне другима и себи.
У француском одељењу велике лондонске књижаре, чији ће носач
постати, упитан за документа „о својим студијама, француским”, јунак
Романа о Лондону потврђује да је живео „годинама у Паризу” и у том
граду радио „у пољском Црвеном крсту”. Рјепнинов саговорник мистер
Стоун обавештен је, „чуо је”, о томе да је овај руски емигрант „живео
у Паризу”, али греши у погледу његовог идентитета и запослења, пре-
познајући га, по добром говорењу француског језика, као Пољака и пи-
тајући га о томе „да ли је радио у Паризу у некој књижари” (Црњански
2004: 485). Омашка у описивању његовог париског живота и у распозна-
вању његове личности указује на разлику ситуационих оквира у којима
се два града, Париз и Лондон, уздижу у Рјепниновој свести о његовим
и Нађиним сеобама. Истина је, према томе, да јунак није Пољак, него
Рус, као и то да у Паризу „није радио, ни у каквој књижари” (Црњан-
ски 2004: 485). А ипак се чини како је омашка осветлила снагу једног
поистовећивања које у субјекту треба да, изједначавањем онога што се
са Рјепнином догађа у Лондону и онога што је са њим било у Паризу,

обзнани судбинску закономерност, из чијег се неповољног разумевања

указује сваки град кроз који је јунак прошао као онај у коме су се на-
лазили предзнаци Лондона. Рјепнин је у Паризу био Рус који ради у
пољском Црвеном крсту, али у чиновничком погледу на његове фран-
цуске студије нестаје разлика париског искуства у односу на оно што
емигрант подноси у престоници британске империје, па је доследно не-
признавање њега за Руса и постављање у подрум књижаре проширено
у простору и времену, те Лондон у Паризу хоће да види себе. То што се
коме може само учинити да је Рјепнину у Паризу било управо онако
како му сада јесте у Лондону у вези је са склоношћу јунака да ренара-
тивизује своје искуство, да му промени симболичку платформу, те да,
остајући на истом месту, преиначи пространство којим се његова мисао
креће. Пре него што Нађа отпутује у Америку, Рјепнин ће зажелети да
се њихов живот преобрази повратком у Париз, али не дословним по-
вратком, већ трополошком ревизијом самог живота у Лондону: „Жељан
је, и он, да проживи та два месеца који им преостају још у Лондону, са
њом, као да су се вратили у Париз.” (Црњански 2004: 506) Имагинација
повратка у Париз одговор је јунака на хтење којим Нађа, нешто раније,
у заједници с Рјепнином оцртава једну стару перспективу: „Хоће да,
ова три месеца, проживи са њим, као да су у првим годинама брака.”
(Црњански 2004: 493) Нешто ће се у дискретној поставци ситуационо-
симболичких елемената преместити управо по жељи у којој се Рјепнин
здружује са Нађом, па ће последњих дана пред њен одлазак муж супру-
гу видети у истој оној хаљини у којој ју је „видео велики књаз у Паризу,
кад је питао: ко је та жена?” (Црњански 2004: 510). Ипак, као да се сми-
сао овог претапања лондонске завршнице брачног живота у пређашњу,
париску епизоду разликује за двоје супружника. Уколико би то што је
последњих дана Нађа била „увек у истој хаљини, која није била пут-
ничка, али лепа” могло да обнови сећање на моменат снажног утиска
што га је, опазивши је, велики књаз имао у Паризу и формулисао га као
питање о њеном идентитету, у Рјепнину се тај утисак редуцира, па је на
месту изостале рефлексије о томе ко је та жена у његовом животу при-
сутна само фасцинација женском појавом: „Кад је хтео да је загрли она
се смешила и бранила.” (Црњански 2004: 510)
И онда када се сећа заједничког живота у Паризу, Рјепнин не
може да обнови снагу свог утиска у темељу односа који је ту заједницу
могао друкчије да одреди. Примећујемо, отуда, да су туђе омашке у
проговарању о њиховом боравку у Паризу само приповедно расејани
знакови промене која изнутра редефинише Рјепнинов доживљај себе
и другог. Није важно само то што јунак, сећајући се Париза, на сцени
свести раскрива простор једног града, већ то што у предмету који њего-
ва свест враћа у романескни садржај промашује оно што је садржај тога
простора, као смисао препознавања себе у њему, некада био. Према
ономе што се у првој књизи Романа дознаје, „тек после њиховог прелас-
ка у Енглеску” живот Рјепнина и Нађе је „постао све тежи” (Црњански
2004: 184). У тескоби није, међутим, реч само о интензитету, већ и о

разлици која јунаке помера колико унутар спектра животног квалитета,
још више раздваја саме њихове животе. Док су у Прагу и Италији имали
помоћ руског комитета, у Француској се мења егзистенцијално само-
доживљавање: „Тек у Паризу заплакали су први пут.” (Црњански 2004:
183) Иако је Париз постао прва сцена на којој им се властити живот ука-
зао у оскудици, прелазак у Лондон је означио нешто више од социјално
катаклизмичне перспективе:
„Није ништа друго успео да нађе, јер се био завадио са генералима, него
ту смешну, театралну, улогу, лепог Козака, који отвара врата. У једном,
ноћном, локалу. Међутим, и тад је још било лепо у њиховом браку. Никад
није била љубоморна. Имали су пријатеља, много. Тек после њиховог
преласка у Енглеску живот је постао све тежи.” (Црњански 2004: 183–184)
Рјепнин је у Паризу социјално и симболички деградиран, јер је

претворен у вратара, а његов профил „лепог Козака” само је маска која
је у идеолошки маркираној драматургији постала употребљива. С друге
стране, париска епизода, како је сагледана у првој књизи Романа, не
поткопава интегритет породичног, интимног живота Рјепнина и Нађе.
Плач у Паризу обележава кризу економских могућности двоје људи у
свету, док је унутрашњи простор породице бесконфликтан. У њиховом
браку још је било лепо, око њих је много пријатеља, захваљујући чему
се, а насупрот социјалним неприликама, одржава сфера онтолошког
имунитета. Доласком у Енглеску разрешава се конфигурација љубавног
и пријатељског савеза. Разлика између два простора у Роману о Лондону
мање је, међутим, приповедно функционална од постепеног ишчеза-
вања разликовних вредности и претварања Париза у семиолошко поље
у које Лондон, такав каквим га Рјепнин доживљава, уписује свој, лон-
донски смисао.3 Уписивањем „једне у другу урбану средину/културу”
постаје видљив пресек „константне урбанокултурне реконструкције”,
односно у оквир тумачења улази „једна урбокултуролошка хибридиза-
ција” (Бошковић 2020: 18).
У роману Црњанског Париз је град у односу удвајања, јер се
стања, лица и феномени указани у француској престоници понављају,
заоштравају, увеличавају у Лондону. Ако је у Паризу Барлов сматрао
да се може добијати „каткад, и на коцки”, те „понављао, па је и Рјеп-
нин понављао, да је и Пушкин, на карти, добијао и губио” (Црњански
2004: 471–472), у Лондону ће покојни Барлов управо бити унутрашњи,
полемички, формативни глас, и онда када јунак почне да се клади на
коњским тркама. Тако је и шампионка клизања на леду „коју је гледао,
3 Експанзија Лондона, чија се културна, политичка и економска моћ распростире епохално, који
се зрцално проналази у другим градовима и на сасвим удаљеним местима, демонстрира пара-
доксалност модерног доживљаја простора, јер управо је просторна прекомерност, што се ис-
пољава и „у множењу сликовних и замишљених референција” у вези „са смањивањем планета,
као и с човјековим удаљавањем од самога себе” (Оже 2001: 33, 35).

пре толико година, у Паризу” управо она коју је потом „био видео, и у
Лондону, у оном театру, кад је тражио запослење и неку зараду” (Црњан-
ски 2004: 555). Када се Нађа, већ трудна, учини „као да је десет година
млађа”, то што је у Рјепниновом духу подмлађује такође је и просторно
помера, па је она „и у Лондону, и са четрдесет и три године, била иста
као пре седам година у Паризу” (Црњански 2004: 561). Када Меллкол-
му Парку говори о квалитету коњских трка у Енглеској и Француској,
Рјепнин артикулише и ривалитетску релацију два града: „Париз је, сад,
ривал, по његовом мишљењу, на тркама, Лондону.” (Црњански 2004:
621) У кући Тадије Ординског, последњем лондонском стану, Рјепнина
„гледају три портрета Наполеона, са зида”, док је радио-апарат „у зиду,
изнад постеље” преносио „баш програм, из Париза” (Црњански 2004:
607). Нашавши се у лондонском кварту Челзи, Рјепнин примећује како
је то део вароши „са великим бројем младих парова који ту станују, а
који су, често, боеми, глумци, литерати, весео свет, као да су у Паризу”
(Црњански 2004: 614). Зато треба имати на уму како отићи из Лондона
мора значити отићи и из Париза, јер је претапањем двеју семиолошких
концепција приповедна свест омогућила да Рјепнин истовремено буде
у оба та града.
Париз је у Француској препознат као „место у коме се игра”, од-
носно као „привилеговано место у коме је други и где ми сами постајемо
други” (Барт 2016: 233). Иако је то књига о читању Лондона пре свега,
Роман о Лондону је и прича и о другим градовима: о Санкт Петерсбургу,
Паризу, Њујорку, о Москви, местимице и о Риму, Милану, Атини, Прагу,
Берлину, Цариграду, Мадриду, Бечу, Лисабону итд. За град отуда није
„пресудан однос према оном другом граду, провинцији, селу, него да
је град у фикционо-симболичкој и мултикултурној мрежи других гра-
дова” (Бошковић 2020: 18). Студија једног града у фикцији Црњанског,
макар тај град ситуационо, културолошки, идеолошки, историјски,
симболички био недвосмислено потврђен као онај који је фикција озна-
чила као свој ексклузивни простор, мора бити и студија других градова
у истој тој фикцији. Када се у Роману о Лондону „умноже читања града”
(Барт 2016: 234), то значи како се у Лондон као у дискурс уткивају зна-
кови других градова, уграђују и развијају њихови метафорички ланци,
њихове смисаоне рачве, па у појави једног човека проговарају сви као
неки тотални град. И овај метaсвет, у коме се Њујорк огледа у Лондону
и обрнуто, Париз огледа у Лондону и обрнуто, у коме се из лондонског
парка у тренутку доспева у паркове Санкт Петерсбурга, јесте „сличан
песми”, песми која се тематски не редуцира и не усредсређује, већ која
„проширује ознаку и управо то проширивање ознака семиологија града
треба коначно да покуша да обухвати и да му омогући да пева” (Барт
2016: 234).
ТАМО – КА ИМЕНИМА
Рјепниново сећање на француску престоницу има неколико ау-

тобиографских и историјских продора. Још „Le prince Rjepnin, маршал
Руског Царства, његов предак, Никита” ушао је први са козацима „у
Париз Бурбона”, а и Рјепнин сам је некада, као младић, живео у Пари-
зу. Смисао јунаковог понирања у прошлост у вези је са природом ње-
говог актуелног положаја. Када аргументује потребу да Нађа отпутује
из Лондона и „прича, као да је она већ отишла тетки, у Америку”, ова
наративна конструкција која предговара животу у сагласју је са нара-
тивном реконструкцијом прошлости управо по томе шта дискурзивним
прерађивањем прошлог и будућег нестаје: „Прича, као да се вратио у
свој живот пре тридесет година, у Паризу, и Санкт Петербургу, кад она у
његовом животу није ни постојала, а он био нежења.” (Црњански 2004:
219) Смисао причања није, међутим, само у премештању у једну дес-
тинацију у времену, у којој Нађе крај њега нема, већ у обмањујућем
поигравању причом и знаковима, који треба да створе привид о томе
како њега, Рјепнина, негде има, те како постоје време и место на коме
се он може пронаћи.
Пре него што је, одлазећи на летовање у Корнуалију и при-
сећајући се упознавања са Нађом у часу напуштања Русије у Керчу,
имао привиђење њеног лица као одсечене главе4 – у чијој се фигури
здружују реминисценција на обезглављивање краља Чарлса I, неугод-
но осећање свог судбинског положаја и виђење Нађине главе у свом
смртном часу – „у сећању Рјепниновом, све је још било јасно, логично,
добро, видно”, а то значи и „зграде у Петерсбургу” и „Сорбона у Пари-
зу” (Црњански 2004: 245). Деформација и комадање телесног састава у
Рјепниновој имагинацији проширују се у кризу јасне, логичне, стабил-
не симболизације градова. Губитак моћи нијансираног памћења као да
треба да поткопа неке неугодне импулсе у свести о ранијем животу, у
којем је његова природа рефлектовала извесну неподесност у осећању
односа са људима. Иако је „у Паризу, био чиновник, Пољског Црвеног
крста”, Рјепнин ипак „није био обукао пољску униформу”, јер налик
другим, особито млађим, царским официрима „није одобравао ступање
у туђу, макар и савезничку, војску” (Црњански 2004: 262). Био је, уз то,
и „познат као надмен Рус”, јер се одвећ лако вређао: „Због ситница на-
рочито. Пазио је на ситнице, у опхођењу са људима, а нарочито стран-
цима, – и женама. Емигранти руски, у Паризу, звали су га, подругљиво
Књаз Nuance.” (Црњански 2094: 262) У Паризу се Рјепнин диференцира
и дистанцира, како у односу према граду, тако и у односу према еми-
4 „Кроз ту игру, мрака, светлости, зракова, светлуцања, лице Нађино му се, сад чинило лепо, –
у некој, неизмерној, лепоти младости, какво више и није било, није могло бити. Оно што је,
при тој јурњави воза, према мору, било страшно, то лице је сад постало привиђење, као да је
и та глава у Лондону одсечена на пању, а дигнута у ноћно небо, напољу, кроз прозор, високо.”
(Црњански 2004: 245)

грантској заједници. Француска је простор препознавања и подругљи-

вог именовања његове деликатне, у ситницама изгубљене личности. А
управо је атомизујућа настројеност његовог духа касније, у Лондону, и
могла да почне, у привиђењима, да обезглављује појаве, али и да се ок-
рене против оне семиологије која ју је у свету разоткривала.
За Париз је везана и димензија прошлости у којој се живот њего-
вих родитеља одвија по сличним усмерењима по којима ће се касније
Рјепнинова и Нађина путовања, следећи означену стазу људског удеса,
у Рјепнину моћи да рашчитавају као смисаоно препозната. Иако је у
њиховим годинама било „доцкан, за таква путовања”, они су, премда
„остарели, хтели, – као да су полудели, – да се разведу”, те су му писали
„из Париза, из Неапоља, из Венеције, као да су бежали од Русије, или бе-
жали од себе самих” (Црњански 2004: 355). Отуда се помисли на руске
емигранте у „варошима Азије, Кине, Јапана” Рјепнин одазива шапатом
имена градова у које су он и његови другови некада желели да оду. Име-
на неких међу тим градовима чине му се „тако чудна и музикална: Пе-
кинг, Киото, Сеул, Тиенцин” (Црњански 2004: 353). Док замишља места
„пуна Руса, избеглица”, њихова се имена „љуљају у његовој глави као
што се љуљају сурле младих елефанта, играчице јаванске, и алигатори,
па их, и он, у себи шапуће и чује: Манила, Хонолулу, Сурабаја, Сингапур”
(Црњански 2004: 353). Знајући како „имају, тамо, у човеку, бар рели-
гију”, одлази и у индијске вароши – „Бенарес. Калкута. Раипур. Лахор?
– а нашао се и „у мухамеданским престоницама, чија су имена, као ми-
рис вртова, одјек ратова, лепота цветова: Кабул, Исфахан, Багдад, Мосул,
Дамаск” (Црњански 2004: 354). За оне који, попут Рјепнина и његових
родитеља, шетају „прстом, по тим географским картама, као затворе-
ници по дворишту неких затвора, – пре стрељања”, утеха је у именима,
јер док пролази „кроз песак пустиња”, управо су имена градова „лепа и
пуна оаза” (Црњански 2004: 354). Имена у сећању призивају друга име-
на и слике, па се градови у својим означитељима преображавају у друге
означитеље: „Та имена су му, сад, звучала у сећању, као да су имена
оних лепих, голишавих, Црнкиња, чије су слике, исечене из књига, кри-
шом, показивали једно другом, испод клупа: Момбаса, Мусумба, Лулуа,
Јола. А та афричка имена завршила би се као цвркутом тица: Антана-
нариво.” (Црњански 2004: 354) Постоје, дакле, и путовања знаковима,
представама које су имена створила, па иако на те путеве „никад оти-
шли нису”, могуће је вратити се са њих „измишљеним караванима, кроз
градове чија је имена сад шапутао себи у Лондону, као да се подетињио:
Картум, Мурзук, Бискра, Мороко, Могадор” (Црњански 2004: 354). Рјеп-
нинова именовања светских градова „завршавала су се ударцем војнич-
ких успомена, као ударцем у неки турски бубањ: Истамбул” (Црњански
2004: 354). Када приповедач укаже на коначно опредељивање јунака
именима градова, музиком урбаних сирена, шта спајање утехе и путо-
вања саопштава о карактеру простора коме се Рјепнин креће: „Сва су
та имена, у Лондону, постајала утеха за њега као неког путника, који се
тамо спрема.” (Црњански 2004: 354) Где је, заправо, Рјепниново тамо?
У музици имена?
Објашњавајући Нађи перманентно измештање својих родитеља
тиме да су Рјепнини „увек, волели да се скитају”, јунак Романа о Лондо-
ну иде дубље у прошлост, па укључујући у оптику породичног лутања и
славног претка, који је „ушао, са својим козацима, чак у Париз, за време
ратова против Наполеона”, историју једног имена и једног идентитета
уоквирује идејом онтолошког номадизма. Али то није архетипско лу-
тање, тражење обећане земље и себе самог у њој, већ воља за лутање
као бекство од идентитета. Рјепнинови преци претече су постмодерних
скитача растерећених завета колективне и личне идентификације. Када
се наша мисао о Рјепнину као о оном човеку који заступа ауторитет
културе из које долази, ауторитет историје у којој су преци видљиви
и интегритет своје личности прошири Рјепниновим генеалошким от-
крићима, наједном се све што прича о њему и Нађи у Лондону арти-
кулише може разумети и с обзиром на ону другост Русије и себе самог
којима се иде. Јер и његови су родитељи хтели „да живе засебно”, а он
сам „никад није успео да сазна, зашто”, јер: „Крили су то. Ћутали су.”
(Црњански 2004: 355) Лондон отуда није тек исходиште дугог путовања,
него кулминативна тачка раздвајања и изласка, завршна тачка налога
онтологије старије од једног човека. Јунак зато „има да заврши живот,
ето, далеко од Неве, као просјак, у Лондону”, па се ту умножавају опори
егзистенцијални и кошмарни историјски надражаји, заоштравају и су-
кобљавају захтеви идентитета од којих треба побећи: „Као што то бива,
у жалости, Рјепнин је зато био омрзнуо ову велику варош, која му је
постала одвратна, са својом прошлошћу подмуклих краљева, џелата,
усекованим главама, вешалима, театрима и коцкарима.” (Црњански
2004: 355) Симболички пребези у Париз и у прошлост омогућавају да се
опази парадоксална логика бекства као она која дефинише постојање,
пре неголи су то његови социјални, политички, културни или личносни
услови. Аникита Рјепнин је са козацима ушао у Париз, Рјепнинови ро-
дитељи прелазе из града у град, а он сам проговара са краја породичне
хронике, као њен последњи и најобезвређенији лик. А опет као да није
реч о декаденцији једне аристократске породице, већ о нечему постоја-
нијем од епохе, древнијем, неискупљеном, о чему се као о захтеву бе-
жања и губитка тек са границе постојања, као са коначне станице свес-
ти о себи, Русији, Лондону, још нешто може рећи. У Лондону отворена
архива Рјепниновог париског живота помаже да француски главни град
видимо не онаквим какав је он био у тренутку када су супружници у
њему живели, него онаквим каквим га из Лондона, као из завршнице
унутрашњег распињања, удаљавања и самонапуштања, Рјепнин може
видети када га препозна као знак. Видети га као град ситуација, пред-
става, догађаја, имена и осећања усклађених са законом самообјашња-
вања које нам је изговорило смисао лутања. У престоници британске
империје стога треба призивати, шапутати, понављати, сањати имена

других градова, па је Рјепнинов Лондон и нешто друго од онога што

јунак својим ресантиманом обележава: средиште светског саобраћаја
знакова.
ПАРИЗ КАО СЛИКА
И приповест о путовању, како у студији о неместима предоча-

ва Марк Оже, „попут самог путовања пролази кроз различита мјеста”
(Оже 2001: 78). Роман и град су, у својој наратоурболошкој анализи Бе-
ограда показује и Драган Бошковић, „у егзистенцијалном, онтолошком
и физичком смислу не-место, увек друго место, троп, обрт” (Бошковић
2020: 18). Париз у Роману о Лондону Милоша Црњанског није актуел-
ни егзистенцијални простор, то није тек град, већ знак града – онога у
коме је јунак живео и који у сећању реанимира, као и онога у који ће
се, како другима говори, вратити, премда се чини извесним да то није
његова интимно одабрана и извесна дестинација. Француска престони-
ца је, дакле, знак, а ова наглашена семиолошка природа представе уп-
раво је у вези са тим да Париз као фигура испољава симптоме себе као
представе. Колико док се Рјепнину фрагменти париског живота враћају
памћењем подстакнутим личностима, ситуацијама и утисцима о себи
у предлондонском животу, још више онда када се Рјепнин определи да
Париз постане траг у коме ће, оставивши за собом причу о путовању у
Француску и Алжир с намером да се придружи легији странаца, преки-
нути везу са репрезентацијом као таквом. Отуда је Париз наративно-
семиолошка сцена на којој се потврђује како је прича о граду прича о
поретку знака: и онда када се уочи како „однос знака према своме садр-
жају” изгледа „осигуран у поретку самих ствари” (Фуко 1971: 127), јер у
Паризу Рјепнин, сећајући се живота у Француској, уочава предзнаке за-
плета, стања и исхода какве је Лондон објективизовао и заоштрио, али и
онда када знак и његов садржај треба да сакрију поредак самих ствари,
па одашиљући своје ствари и знање других о себи на париску адресу,
Рјепнин преадресира самога себе, путује некамо друго и чини нешто
друго. Сваки знак је, по Мишелу Фукоу, подвостручена представа, па
у димензији означитеља и његовог означеног треба приметити фигу-
ру која омогућава да настане однос обележја и обележеног, али која
у насталом односу потенцира вредност представљања по себи: „Идеја
која означава подвостручава се, јер на идеју која замјењује неку другу
надовезује се идеја о њеној репрезентативној снази. И зар на тај начин
не добијамо три термина: идеју која означава, идеју која је означена и,
у оквиру ове посљедње, идеју о њеној репрезентативној снази.” (Фуко
1971: 128). У роману Црњанског Париз се успоставља као садржај не тек
једног урбаног простора, већ као садржај самог представљања: извесну
представу треба интегрисати у представу Лондона и том уградњом до-
датно исказати шта Лондон представља. Други град је, према томе, оз-
начен „само у представи која се пружа као таква, а оно што је означено
смјешта се без остатка у представу знака” (Фуко 1971: 128). Џон Хилис
Милер сматра да „људска бића не само да имају склоност да обитавају
у имагинарним световима већ поседују потребу за тим” (Хилис Милер
2017: 81). Могло би се мислити и о томе како је сваки урбани простор у
Роману о Лондону, не само градови у које се сећањем, асоцијативно или
имагинацијски прелази, већ и град који има коначну формативну улогу
у причи о Рјепниновој судбини, један „цртеж: карта или слика”, чији
садржај не чини тек оно што та слика представља, већ и његова нескри-
вена творбена свест, то да „садржај изгледа представљен помоћу пред-
ставе” (Фуко 1971: 128). Лондон и Париз удвајају се један у другом, што
јесте израз понављајућих и надовезујућих обликотворних сила егзис-
тенције што их Рјепнин види онда када мисли о природи својих сеоба,
али јесте и израз опседнутости знаковима града. Усредсређујући се на
Лондон, Рјепнин проналази бесконачне серије његових одраза, заплиће
се у њих, што је кошмарни одраз иманентне подвостручености сваког
знака. Зато појава Париза није мотивисана само потребом да се приме-
ти како је оно што јунак подноси у Лондону већ наговештено у претход-
ној метрополи, па се сада, када су се наговештаји поново испољили, си-
туационо артикулисали и заоштрили модерна судбина може прочитати
као простор бесмисла, већ и потребом да се уочи колико је та простор-
ност судбинског самоосећања дефинисана лутањем субјекта у огледал-
ски створеној множини самог знака. И Њујорк, и Париз, и Санкт Петер-
сбург у Роману о Лондону указују на то да је град из наслова, романескно
конституисан град, врхунски пример знака, који је, као и сваки други
знак, „подвостручена представа, удвостручена у односу на саму себе”
(Фуко 1971: 128). Фикциони Лондон се, дакле, не огледа тек у граду као
у означеном, већ и у представи као таквој, која га језички и приповедно
омогућава. То да у поретку ствари означитељ и означено нису узајамни
на суштински начин, али да организацији знака јесте инхерентно ње-
гово самопоказивање, чини се једним од важних Рјепнинових открића,
захваљујући коме он може да манипулише сликом Париза. Пошто Па-
риз није град у који ће Рјепнин извесно и отићи, то што своје ствари
упућује на париску адресу и то што пре одласка из Лондона другима ту
адресу даје, верујући како је то довољно да преусмери пажњу са свог
наумљеног кретања у смрт, само значи како формулацији града као
знака придаје својство представе, а не означено као реалитет. Поглед
на град као на семиолошки пејзаж мора пратити и Бартово упозорење
да се просторни симболизам „више не замишља као редовна саглас-
ност ознака и означених”, те да су означена урбаног попут митолошких
бића неухватљива, преображавају се у „ознаке нечег другог”, нестају и
остављају само ознаке (Барт 2016: 230–231). Уколико означено издваја-
мо и наглашавамо, као што Рјепнин пре одласка из Лондона ради, он
заправо ништа не каже ни о себи, нити о Паризу, у који би могао отићи.
Рјепнин заводи лажним сведочанством „о актуелном стању знака”, јер

овај јунак Црњанског заиста зна да је реч о „празном означеном”. Док

други верују како се мора отићи тамо куда трагови упућују, а управо
се они обмањују порукама о Паризу, Рјепнин зна колико то да је тајна
истина знака празно место његовог означеног, тако и то да је у знаку
града могуће сакрити се, нестати, пошто је град „свет ознака, корела-
ција и то нарочито оних корелација које се не могу никада затворити
у неко испуњено значење, у неко коначно значење” (Барт 2016: 232).
Постављајући себе у знак чији садржај „није осигуран у поретку самих
ствари”, Рјепнин управо може да, на крају романа, ишчезне као тело,
враћајући нашу пажњу на то што роман као знак показује. И фикција
Црњанског је као представа „окомита у односу на саму себе”, јер колико
је „однос према предмету”, она је толико „и испољавање себе”, па је у
свом завршетку Роман о Лондону између осталог изложио и „могућност
представљања представе у оноликој мјери у коликој је њу могућно пред-
ставити” (Фуко 1971: 128). Када се уочи како су слике других градо-
ва уклопљене у Лондон као у велику слику урбаног и модернистичког,
примећује се и то како није посреди тек један град и један знак, већ пре
стање у коме су све представе метропола „међусобно везане као знаци”,
формирају „огромну мрежу” у којој ишчезавају места за која се мисли
да би нас до њих знакови морали довести. Ако „нема смисла изван или
прије знака” и ако „не постоји претходна присутност имплицитна гово-
ру који би требало васпоставити да би се објелоданио аутохтони смисао
ствари”, онда и „дешифровање онога што је означено представља само
размишљање о знацима који на то упућују” (Фуко 1971: 129–130). Па-
риз је, као уосталом и Лондон, само – слика.
Бесадржајност знака, представе, говора има различите консеквен-
це у хоризонту језика и у хоризонту субјекта. То што исказ „Ја говорим”
значи апсолутну „отвореност кроз коју језик може да се прошири у бес-
коначност” не обавезује последицу преко које субјект открива себе у је-
зику, јер се „оно ’ја’ које говори – распарчава, расипа и расејава све док
не нестане у том огољеном простору” (Фуко 2005: 12). Како ни урбана
семиологија више не зависи од означеног саме стварности, то што је
свако означено само знак за неко друго значење утврђује мисао о томе
да наћи се пред градом као дискурсом значи бити „пред бескрајним
ланцима метафора, чија су означена увек у повлачењу или пак и сама
постају ознаке” (Барт 2016: 232). Не треба заборавити ни то како поло-
жај становника који говори свој град, а тиме омогућава да град говори
преко њега, захтева да се и наш поглед суочи са фигуром субјекта као са
топосом многоструког уланчавања и рачвања језика, што Рјепнин, као
зналац многих светских језика, јесте и на неметафоричан начин. Док
упућује на себе као на представу, језик „више није говор и саопштавање
неког смисла”, већ се то излаже сирово биће језика као „чиста споља-
шњост која се шири” (Фуко 2005: 12). Када литература аутореференци-
ра, она се удвостручава, јер се у исто време поунутрашњује и показује
на себе као на удаљено постојање. Језик фикције се, међутим, не при-
ближава себи непрекидно, већ се држи на удаљености од себе самог.

Ако се управо тада, док се ставља „ван себе”, нешто открива о језику
књижевности, онда садржај тог језика није тек „враћање знакова на себе
саме”, већ размак самог непостојања субјекта, „у чијој се празнини без
починка продужава бесконачно изливање језика” (Фуко 2005: 12). Када
литература говори, своје биће као биће језика она може излагати тек по
цену нестајања онога ко говори:
„То мишљење које се држи изван сваке субјективности, како би, као извана,
учинило да се појаве њене границе, како би изрекао њен крај, учинило да
њено расипање засветли и од ње добило само њену непобедиву одсутност,
која се истовремено држи на прагу сваке позитивности, не толико да би
се појмио основ или оправдање те субјективности, већ да би се поново
пронашао простор у којем се она развија, празнина која јој служи као
место, размак у којем се она конституише и у којем њене непосредне
извесности измичу чим се поглед усмери на њих – то мишљење, у односу
према унутрашњости наше филозофске рефлексије и у односу према по-
зитивности нашег знања, чини оно што би се једном речју могло назвати
’мишљењем спољашњости’.” (Фуко 2005: 13)
Уколико Фукоово мишљење спољашњости окушамо у Роману о

Лондону Милоша Црњанског, видећемо како фикција обележава субјек-
тивност као свој предмет управо зато да би, када њено нестајање постане
смисаоно усмерење књиге, помогла да се расипање субјекта примети,
да „засветли”. Завршетак романа као место ишчезлог јунака и дословно
обележава троп астралног светла, како би се видело да је одсутност она
димензија у којој књижевни дискурс препознаје истину односа језика,
представе и бића, односно у којој препознаје истину себе као говора и
на ту истину показује. Осмотрена према језику, позиција субјекта јесте
позиција спољашњости, будући да су то празнина, удаљеност од дискур-
са и размак који конституишу субјект. Париз је фигура извањске пози-
ционираности саме литературе, што је приметно пре свега онда када
јунак романа уобличи замисао да град коме ће се усмерити сви погле-
ди као адреси којој је из Лондона отпутовао буде место измицања „не-
посредне извесности” њега самог. Неизвесност и удаљеност садржаја
знака егзистенцијалног завршетка, губитак знања о самопресуђујућем
чину јунака на крају књиге управо постају текстуални амбијент у коме
романескни исказ показује на себе тако да засветли могућност пред-
стављања представе. Рјепнин одлази изван, а тај је размак од језика и
знања у коме је потонуо јунак Романа о Лондону она отвореност кроз
коју ишчезнуће субјекта у „празнини без починка” у исто време значи
бесконачну ширину језика.

СТРАНАЦ
Као кларк обућарске радње Paul Lahure & Son, Рјепнин сваког
дана, како о томе супрузи говори у првој књизи Романа о Лондону, одла-
зи у парк цркве Светог Јакова, где се, током ручка, мисаоно премешта у
француску престоницу: „’Каткад мислим да сам у Паризу, да те чекам,
Нађа. Да одемо некуд, али не знам, куда.’” (Црњански 2004: 184) Када
га Нађа упита где се та црква налази, Рјепнин локализује храм у одно-
су на институцију која администрира и знаковно позиционира странце:
„’Прекопута Полиције за странце, – уличице где је ресторан Марти-
нез.’” (Црњански 2004: 185) Сучељен са грађанским знаком човека као
странца у свету, Рјепнин деконтекстуализује себе двоструко: не само да
престаје да буде у Лондону, у спомен башти „за оне који су дали, у Пр-
вом, светском, рату, живот за Енглеску” (Црњански 2004: 184), него се
и у тачки Париза његова ментална путна линија не умирује, па се свест
о постојању раствара и ишчезава у незнању о животном смеру. Хтети
отићи некуд, али не знати куда знак је унутрашње довршености смисла
путовања, која у роману добија наративне, симболичке, ситуационе и
онтолошке потврде. Животна неусмереност, неумеће проналаска пута
својства су откривања себе као странца у свету и у постојању. Из хра-
мовне баште као из знаковности која осмишљава смрти неких људи ју-
нак пита „шта су Волконски, Шулгин, Воронзов, па и он, дали за Русију”
(Црњански 2004: 184), па пошто се ништа није дало, може се бити сло-
бодан и за самооптужујућу мисао и за одвајање од меморацијске поети-
ке. Јунак прелази у мнемотоп Париза, а потом, особито у другој књизи
Романа о Лондону, операционализује трансгресивну кретњу своје мисли
о Паризу и манипулише знаковима овог града: Париз је знак простора
у који пребацује обећања о свом налажењу у свету, а у исто време Па-
риз је знак жељене немогућности да се онај који је знакове поставио у
свету пронађе. Када се Рјепнину учини „да се вратио у Париз, и седи,
негде, у прошлости, у неком бистроу у предграђу”, ово упризорење брзо
се мења, те је јунак „одмах затим, видео себе, у неком другом свету”
(Црњански 2004: 518). Налик њему, и доктор Крилов је са двоје деце
„могао, тако лако, да одлети, као неки невидљиви врабац, у Париз, у
Праг, па у Русију” (Црњански 2004: 557). На то да отпутује „даље” Кри-
лова је навео, генерал Скоблин, „бели генерал, а Стаљинов обавештајац
који га је, пре десет година, у Паризу, знао” (Црњански 2094: 557). Иако
јесте у Лондону, Рјепнин није само у Лондону, већ је у стању непреки-
дног лоцирања и делоцирања, у конфликту повратка и одласка, борав-
ка и одсуства, у тополошкој халуцинацији. Препознавање Париза као
европске урбане станице са које се премешта у други свет приповедно
се објективизује одабиром да, на крају Романа о Лондону, јунак озна-
чи управо Париз као тачку у којој његови познаници, полиција и Нађа
треба да прихвате његов поглед ка себи самом, премештеном – у дру-
го. Париз је један од пунктова растемељујућег кретања светом, па иако
Рјепнина „ни у Прагу, ни у Милану, ни у Паризу” никада није питала

„ни куда иду, ни зашто иду, ни шта их чека”, она је увидела како „све је
то било несхватљиво” (Црњански 2004: 471). Када приповедач раскрије
перспективе Нађиних питања, на мисаоној путањи која их омогућава
проналазимо доследан савез несреће и страности:
„Шта је могла да га пита?

Зашто они живе, стално, у неком туђем свету? Зашто не живе, као што
живе други, зашто су тако несретни? Зашто он нигде није успевао? Ни као
цртач мапа, у министарству у Прагу, ни као продавач медаља у Милану,
ни као лепи козак у Паризу.” (Црњански 2004: 471)
Приповедно упризорена питања што би их Нађа могла изрећи ди-

ференцирају фигуру несреће, одвајају је од историјских околности и
стрелицу њеног разумевања скрећу према Рјепнину самом. Према томе,
не само да питања о злом поретку њиховог живота нису сувишна, јер би
се одговори безуспешно тражили у надличној димензији удеса у свету,
у његовој метафизичкој детерминацији, него се питања управо морају
приповедно поставити, како би живот у туђем свету и несрећу двоје
људи повезала са тајном Рјепнинове самодеструкције. Упитаност у којој
приповедач оцртава Нађу продубљује наративну визију о емигрантској
судбини двоје људи, јер историју неуспеха контекстуализује природом
субјекта. Отуда несхватљивост тога куда и зашто иду, као и онога шта их
чека оличава поимање модерног света, али прецизира и сусрет са тај-
ном Рјепниновог бића, са његовим неизговоривим, необразложивим и
непротумачивим покретима. Социолошки облик странца, који лутајући
остварује слободу „од сваке дате просторне тачке”, указује на то да „од-
нос према простору није само услов, него је и симбол односа према
људима” (Зимел 2017: 15). Странац се не уклапа „у когнитивну, моралну
или естетску мапу света”, па његово присуство замагљује оно што би у
некој од тих мапа „требало да је прозирно”, компликује „оно што би
требало да буде јасно упутство за деловање”, сталним отпором онемо-
гућава „да задовољство буде сасвим задовољавајуће”, моменте радости
он натруњује „стрепњама, а забрањено воће чини примамљивим” (Бау-
ман 2017: 62). Нађа мужа није „питала, никад, ни о женама, Пољакиња-
ма и Рускињама, које је, каткад, сретала, поред њега у Црвеном крсту,
у Паризу”, као што „никада није отварала ниједно писмо које је било
њему упућено” (Црњански 2004: 472). Када је у фирми Paul Lahure &
Son добио отказ, али Нађи о томе није казао, па она пита „зашто је то
прећутао”, онда сазнање да је, не проговоривши о „отпусту”, сакрив-
ши истину о себи, Рјепнин напустио форму лепог понашања „према
другом, у браку” враћа у сазнајни опсег приче о Лондону све градове у
којима су раније живели, све путеве којима су прошли, све људе које су
упознали, све социјалне неуспехе и увећава несхватљивост његове лич-

ности. Јунак Романа о Лондону се егзистенцијално и онтолошки објекти-

визује не тек као неотворено, већ као – украдено писмо.
Пре дефинитивног одласка из Лондона, јунак најпре мора да се
из Доркинга врати у центар Лондона, јер су у центру најснажније „суб-
верзивне снаге, снаге прекида, снаге поигравања”. Урбани центар је
простор у коме елемент игре постаје све оно што субјект наизглед хоће
да сачува у пројекту саморазумевања, као што су „породица, пребива-
лиште, идентитет”, па и избор Париза као нове адресе не ситуационо,
већ метајезички обележава субјектово поимање да се у игри заиста ула-
же и прекида свако означено – и породица, и пребивалиште, и иденти-
тет. Једнога дана „скоро несвестан, Рјепнин је пешачио, све до сквера
који је близу улице у којој је становао, као да није кући пошао”, а након
што је „чак сишао и у подземну станицу, збуњен, као да ће да, опет, оде
до цркве Светог Павла”, јунак се окренуо „и вратио се, тек, кад се предо-
мислио” (Црњански 2004: 633). Јунак је несвестан и збуњен док корача
новој тачки на мапи Лондона, јер полази тамо куда до тог дана није
ишао, његово биће снажно је привучено неком другом адресом, а окрет
и повратак који га привремено задржавају у закорачају само показују
стару границу у топологији субјекта, пунктуирану кућом и црквом Све-
тог Павла. Предомисливши се, Рјепнин није одустао, већ је перспективу
свог кретања задржао, додатно ју је означио, омогућивши да несвесно
његовог лондонског живота препознамо као сижејну, симболичку и по-
етичку ситуацију изласка из Лондона и изласка из приповедног дискур-
са: „Хтео је да оде, са својим пасошем, тог дана, у одељење за пасоше,
да би видео, да ли је све у реду, ако би пошао за Париз. Али се решио
да то остави за сутра. Имао је пољски емигрантски пасош. Хтео је да
види да ли није застарео, и, да ли још вреди?” (Црњански 2004: 633)
Јер требало је нестати лепо: „Лепше је нестати на своју команду, али
негде, где његову лешину не могу открити, а дати неки разлог, за то да
мисле да је отпутовао.” (Црњански 2004: 658) Завршетак Романа о Лон-
дону није обележен само одлуком јунака да нестане, већ и обликовањем
ситуације нестанка као оне која треба да произведе нестанку супротно-
вредне сазнајне ефекте. Ишчезнуће, наиме, треба заклонити тако да не-
очигледна присутност у Паризу прекрије смисао очигледног одсуства у
Лондону. Рјепнинове припреме за одлазак из престонице британске им-
перије учињене су и тако да заступају представу о путовању и да уместо
празнине онога који је ишчезао инсталирају митологију која ће супсти-
туисати несталог:
„Отпутовао, на пример, у Париз, или што је још лепше, отишао у страначку

легију у Паризу. Та комедија одласка у страначку легију била је, толико
хиљада пута, спас, за самоубице. Папире које чувају о њему, они ће, разуме
се, претражити. Имају га у полицији, у архивама, па и у Комитету, али ће
то трајати неколико месеци, а главно је било, да Нађа не дозна, брзо. Она
ће остати да живи, у нади, да ће се он наћи, да ће дознати, куда је отишао,
и где је, у Паризу, или, куда је, из Париза, отишао?” (Црњански 2004: 658)
Потребно је наративизовати простор отворен Нађиним питањима

о Рјепниновом и њеном животном усмерењу. Париз је симболичка плат-
форма одласка, која треба да уместо Рјепниновог тела изложи причу о
њему. Нарација о јунаку који ће једном бити пронађен у свету и враћен
Нађи утемељује савез наде, знања и простора. Јунак образлаже фикцију
свог одласка у Париз тако што конструише уверљиве намере и трагове
о њима распршује кроз полицијска документа и архиве, преко изјава у
конзулатима и писама познаницима. Иако се Ордински, у чијој кући
борави, „враћа тек крајем октобра”, Рјепнин „три дана” обилази „кан-
целарије, где се издају пасоши” и свуда говори како „мора да отпутује
у Париз, пре тога” (Црњански 2004: 659). Не само да изјављује како
иде у Париз, а затим и Алжир, ради породичног посла и неког наслеђа,
Рјепнин и свој пртљаг шаље „на једну париску адресу, где је, пре седам
година, становао” (Црњански 2004: 659). У америчком конзулату при-
знао је да „кад би могао, сутра би се, у Русију, вратио”, али како је то
„немогуће” он ипак „одлази у Париз ових дана”, да у том граду „тражи
зараду” (Црњански 2094: 680). Руском комитету и руској цркви у Лон-
дону, као и својим познаницима у Лондону упућује писма о преласку у
Француску: „Јављао је просто, у две-три речи, да одлази у Париз. Слич-
на писма добили су и госпођа Петерс, и госпођа Фои, у Корнуалији, па
и његова сународница у Ричмонду.” (Црњански 2004: 660) У писму које
ће написати Нађи, па га потом поцепати, саопштава супрузи како „ето,
одлази у Париз, али ће и тамо сањати, њу, њу” (Црњански 2004: 661). У
писму за Тадију Ординског, власника куће што је била његов последњи
лондонски стан, Рјепнин понавља и наглашава пунктове свог имагинар-
ног кретања Средоземљем:
„Он зна да ће то зачудити Пана Тадију, али он одлази у Париз, на адресу

коју му оставља, а затим прелази у Алжир. Да понови: у Алжир. Као час-
ног човека, као пољског шљахтића, моли га да, о том, ћути. Пуни педесет
четири године, кроз који дан, па не зна, да ли ће моћи да оствари један
свој давни сан, још из свог детињства, али ће покушати. А то је: легија.
Legio patria nostra.” (Црњански 2004: 662)
Одлазак у Париз шифра је Рјепниновог разлаза са светом, са ње-

говим институцијама и са свим његовим личностима. Сваки од тих пре-
кида добија дискурзивну маску, чијим скупом настаје архива у функ-
цији објашњења једног романескног јунака, симулација једног аутоби-
ографског завршетка, лажно сведочење о себи као о субјекту приче о
путовању. Налик фигурама у постмодернистичком перформансу, јунак
Црњанског афирмише фикцију поретка нарације о путовању како би је
својим нестанком потказао као културни концепт и тако деконструис-
ао њену поетику (в. Хачион 1996). Прича о одласку у легију странаца,
којом се представа путовања изоштрава, пародична је перспектива овог
пројекта употребе знакова простора и њиховог наративног уланчавања,
па то о чему је у писмима, изјавама, обећањима реч и није одлазак него

„комедија одласка”. Париз је на крају Романа о Лондону више него један

град: инструментализацијом урбаних мнемотопа, ресемиологизацијом
у архивама и епистолама створена инсталација.
Следећи мисао Мишела де Сертоа, Марк Оже о неместу гово-
ри као о негативном својству места, према којем се догађа „избивање
мјеста из себе самога које му намеће надјенуто име” (Оже 2001: 79). У
траговима које оставља за собом Рјепнин употребу имена Париза по-
дешава тако да град о којем говори да ће у њега отићи буде неместо,
како би јунаку и онима који за њега буду питали знак француске прес-
тонице постао пролаз. За оне који ће, попут Нађе или попут лондонске
полиције, о Рјепнину мислити и питати Париз је тачка пропутовања ка
Алжиру, у којем ће јунак постати члан француске легије странаца. За
Рјепнина самог симулација о себи у Паризу као прича о приспећу на
културолошки профилисано место могућност је пролаза кроз име у оно
изван имена, у друго представе. Ономе који пролази именима места
додељен је, сматра Оже, „особит положај”, јер је „расјед што га отвара
закон другога и у којем се поглед губи заправо обзор сваког путовања”
(Оже 2001: 79). Збрајајући локусе кроз које ће проћи, у егзистенцијал-
ном решењу којим хоће да макар за тренутак обмане, ослепи друге,
Рјепнин деконструише путну линију којом је у Лондон седам година
раније стигао из Париза. Знакови повратка у Париз само су наизглед
уписани у карту ранијег кретања са Нађом, јер трагови које Рјепнин
на крају Романа о Лондону производи зачињу једну нову, холографску
мапу са које ишчезава тело. Понављајући како преко Париза одлази у
Алжир, Рјепнин „ствара руте, односно ријечи и немјеста” (Оже 2001:
79). Бирајући за слику свог одредишта концепт живота и рада у окви-
ру Легије странаца, Рјепнин потенцира будућу непроналазивост себе,
па то неместо није тек неки хотел, бензинска станица или томе слична
тачка пролаза, већ простор у коме на обавезујући начин „ни идентитет,
ни однос, ни повијест заправо немају смисла”, а где се анонимност и са-
моћа објективизују као „надилажење или пражњење индивидуалности”
(Оже 2001: 81).
Јунак Романа о Лондону Милоша Црњанског могао би се разумети
у контексту просторног окружења као човек странац, јер је одређен аго-
налним односом са Лондоном, па га разлика према граду у којој хоће да
се утврди перманентно одваја од простора у коме се настањује. Премда
се чини како је преко оца англомана, а онда преко система енглеског
образовања, посредством енглеског језика и енглеске лектире, Рјепнин
конституисан као биће које од детињства припада Лондону, може се
ипак прихватити и увид како је положај овог руског емигранта у окру-
жењу британске престонице формиран „тиме да он њему не припада
од почетка и да он у то окружење уноси својства која не потичу из њега
нити из њега могу потицати” (Зимел 2017: 15). Јунак Црњанског не лута
тек „потенцијално”, већ се непрекидно креће, објективизује „слободу
долажења и одлажења”, да би се на крају романа ослободио везаности
за Лондон као простор, али и везаности за окружење „чије су границе

аналогне просторним” (Зимел 2017: 15). Рјепнин отуда није странац у
социолошком смислу речи, јер напушта однос са становницима Лондо-
на унутар кога би био признат као присутна разлика. Иако приповедно
актуализован као удаљеност онога што је у близини, субјект у роману
Црњанског радикализује квалитет разлике коју оличава одузимајући јој
социјалну, просторну основу – одлазећи из сваког града у коме је поку-
шавао да се настани. Нађа осећа његову социолошку неадаптибилност,
јер, без обзира у ком граду то покушавао, он не може да знакове свог
странства уклопи у културу групе. Он јесте сиромашан и унутрашњи
противник града, али јесте и нешто друго од сиромашног непријатеља,
јер своју „спољашњост и супротстављеност” не може да, попут Нађе,
учини знаком који је иманентан Лондону. Рјепнин је неконститутив-
ни субјект урбаног света, јер своју супротстављеност продубљује на-
пуштањем интерактивног простора заједнице. Јунак Црњанског није
само социолошка форма спољашњости, јер иако јој је „на неоргански
начин прикључен, странац је, ипак, органски део групе” (Зимел 2017:
21).
Рјепнин је странац и уколико емигранти „замагљују и затамњују
граничне линије које треба да буду јасно видљиве”, уносећи у лондонски
свет „несигурност, која заузврат рађа неугодност због осећаја да смо из-
губљени” (Бауман 2017: 62). Али Рјепниново странство не испољава се
тек у подручју урбане семиотике, већ и у поетичком хоризонту, као при-
поведно замагљивање и затамњивање онога што би се хтело исказати,
видети и знати. Оптика субјекта као странца и приповедно је концепту-
ализована, па су чуђење, несигурност и изгубљеност, најпре симптоми
Рјепниновог егзистенцијалног стања, уведени у симптоме романескне
поетике. Приповедач се чуди пред оним што зачуђује и Рјепнина, а тим
чуђењем уписује трагове поетике која кризу знања, сигурности, видљи-
вости и смештености претвара у обликотворну и оквиротворну вред-
ност. Завршетак Романа о Лондону ситуационо и сазнајно замагљује и
затамњује причу о Рјепнину, јер нестанак јунака који напушта и забо-
равља Лондон, па кроз кишу, маглу и тмину ишчезава из приче претва-
ра у догађај приповедног дискурса. Рјепниновим измицањем погледу
роман сведочи како је оно о чему се приповедало своју спољашњост
заоштрило до тачке напуштања фикционог света, али и како је, с друге
стране, своју невидљивост у границама живота преокренуло у драму
приповедне репрезентације – у догађај знака. Рјепнин зато није стран
само у свету града и у фикционом свету романа као онај који колеба
детерминацију која би га егзистенцијално и фикционо стабилизовала
и, управо као странца, учинила делом групе и заокруженог приповед-
ног знања. Рјепнин је постао стран романескном сочиву, а потреба да
се тај разлаз са линијом самих знакова учини видљивим обележава
план на коме поетика модернистичког романа препознаје разлику која
је као велику причу деконструише. Роман о Лондону као да хоће да се

претвори у паралогију, у игру са средствима репрезентације, јер осим

што приповеда о странцима, као „неугодним, иритантним, одбојним и
свакако ’проблематичним’” људима, који имају „капацитет да замагле
и замраче граничне линије које треба да се виде јасно” (Бауман 2017:
73), он и потенцијал проблематизовања и ишчезавања границе откљу-
чава, наративно реализује и поетички освешћује. Постмодерна криза
идентитета представља прелазак граница којима су себе строго дифе-
ренцирали људи, градови, жанрови, приче, епилози, времена, памћење,
знакови и истина.
Извор
Црњански 2004: М. Црњански, Роман о Лондону, Београд: НИН, Завод за уџбенике
и наставна средства.
Литература
Асман 2005: J. Assmann, Kulturno pamćenje: Pismo, sjećanje i politički identitet u
ranim visokim kulturama, s njemačkog preveo Vahidin Preljević, Zenica: Vrijeme.
Барт 2016: Р. Барт, Семиологија и урбанизам, превела с француског Марија
Панић, Крагујевац: Липар, 61, Крагујевац, 227–234.
Бауман 2017: Z. Bauman, Stvaranje i prevazilaženje stranca, u: Stranac u
humanističkom nasleđu, priredili D. Marinković i D. Ristić, Novi Sad: Mediteran
Publishing, 62–85.
Бенјамин 1974: V. Benjamin, Eseji, preveo Milan Tabaković, Beograd: Nolit.
Бенјамин 2011: V. Benjamin, Projekat pasaži; Pariz, prestonica XIX veka, preveo i
priredio Aleksa Golijanin, Beograd: Anarhija / blok 45.
Бошковић 2020: Д. Бошковић, Београд: Геокултурно и наратоурболошко
средиште модерне српске књижевности, у: М. Ковачевић (ур.), Значај српског
језика и књижевности за очување идентитета Републике Српске, књ. VI Насеља у
дјелима српских писаца, Пале: Филозофски факултет Универзитета у Источном
Сарајеву, 17–44.
Вајнрих 2008: H. Vajnrih, Leta: umetnost i kritika zaborava, prev. Drinka Gojković,
Beograd: Fabrika knjiga.
Дерида 1989: J. Derrida, Memoires for Paul de Man, New York: Columbia University
Press.
Зимел 2017: G. Zimel, Stranac, u: Stranac u humanističkom nasleđu, priredili D.
Marinković i D. Ristić, Novi Sad: Mediteran Publishing, 15–21.
Јејтс 2012: F. A. Jejts, Veština pamćenja, s engleskog prevela Radmila B. Šević, Novi
Sad: Mediteran Publishing.
Маринковић и Ристић 2017: Stranac u humanističkom nasleđu, priredili D.
Marinković i D. Ristić, Novi Sad: Mediteran Publishing.
Оже 2001: M. Augé, Nemjesta: Uvod u moguću antropologiju supermoderniteta,
prijevod Vlatka Valentić, Karlovac: Naklada. Društva arhitekata, građevinara i
geodeta.
Срејовић и Цермановић 1987: Д. Срејовић и А. Цермановић-Кузмановић, Речник

грчке и римске митологије, Београд: Српска књижевна задруга.
Фуко 1971: M. Fuko, Riječi i stvari: arheologija humanističkih nauka, preveo Nikola
Kovač, Beograd: Nolit.
Фуко 2005: Mišel Fuko: 1926–1984–2004: hrestomatija, Pavle Milenković i Dušan
Marinković (ur.), Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija, 2005.
Хачион 1996: L. Hačion, Poetika postmodernizma: istorija, teorija, fikcija, preveli
Vladimir Gvozden i Ljubica Stanković, Novi Sad: Svetovi.
Хилис Милер 2017: Dž. Hilis Miler, O književnosti, prevela Nataša Marković,
Beograd: Službeni glasnik.
Časlav V. Nikolić / “IT WAS IN PARIS THAT THEY CRIED FOR THE FIRST TIME”:
THE IMAGE OF PARIS IN A NOVEL OF LONDON BY MILOŠ CRNJANSKI
Summary / The paper examines the image of Paris in Miloš Crnjanski’s A Novel of Lon-
don: at first as a space of memory of the main character, and then as a figure of urban
semiology. Paris is reflected in the situations, faces and conditions that determine the
Russian emigrant in London, so we see it as a city in a relationship of doubling. As a
double to London, Paris represents an urban ambience that participates in building
the story of Ryepnin and Nadya. It is not a current existential space, but a city of
memories of events, performances and accidents that will be repeated and magnified
in London. Paris is an important mnemotope in Crnjanski’s book, which articulates
the relationship between memory and oblivion as a framework for the dramatic
manifestation of the existence of the modern subject and the poetics of modernist
narration. Although it is not the only place of such orientation, Paris is marked as
that figure of the urban through which Ryepnin passes into the game of signs and
thus irrevocably eludes others, London, Russia, himself. Paris and the French legion
of foreigners are signs whose effects enable the hero to hide his disappearance from
others when he leaves London.
Keywords: Paris, city, space, memory, sign, foreigner
Примљен: 2. 3. 2021.

821.163.41-3.09 Павић М.
929:821.163.41 Павић М.
DOI 10.46793/LIPAR75.073MB
Јелена Ђ. Марићевић Балаћ1

Филозофски факултет у Новом Саду
Одсек за српску књижевност и језик
ПАРИЗ У БЕОГРАДУ2
(Париз и француска култура у животу и делу Милорада Павића)
Рад „Париз у Београду (Париз и француска култура у животу и делу Милорада Павића)”
представља слику преплета пишчеве биографије и библиографије. Како би се осветлио овај
аспект, грађи је приступљено аналитички и компаратистички. Узети су у обзир Павићеви
интервјуи, аутопоетички записи, писма, преводи, увид у библиографију и званичну биографију,
а затим и његово књижевно дело. Париз и француска култура јесу својеврсна призма за
сагледавање животног пута Милорада Павића, што је пронашло и своје преводилачко, научно
и књижевно уобличење. Писац је француски језик осећао блиским од детињства, што се
одразило на обликовање његовог стваралачког сензибилитета – писање првих књижевних
радова и превођење. Касније је лепо познавање француског језика и културе означило
почетак његове академске каријере.
Кључне речи: Париз, Београд, биографија, књижевност, превођење, судбина, култура, језик
Милорад Павић (1929–2009) рођен је и преминуо у Београду. У

родном граду провео је већину живота.3 Такође, српска престоница ва-
жан је топос његовог стваралачког опуса, а уз то, писац и универзи-
тетски професор написао је Кратку историју Београда (1990). Штави-
ше, ауторски избор прича, публикован 1981. године, именован је Но-
вим београдским причама, са алузијом на Матавуљеве Београдске приче
(1902). Павићев историјски и имагинативни лик Београда представља
својеврсни енкомион овом граду „на обали једне од четири рајске реке”
(Павић 2005: 7). Ако се има у виду прегледна студија Павла Поповића
„Четири рајске реке” (1936), у којој се пописују и коментаришу све књи-
ге и фреске у којима се јавља овај мотив, онда је разумљива Павићева
аутобиoграфска изјава и њен изразит симболички значај. Место пишче-
1 jelena.maricevic@ff.uns.ac.rs
2 Рад је настао при пројекту Аспекти идентитета и њихово обликовање у српској књижевности
(178005), који се реализује на Филозофском факултету у Новом Саду.
3 Живео је на следећим адресама у Београду: 1) у улици Сибињанин Јанка 3/1 на Дорћолу; 2)
Косте Јовановића 10 на Вождовцу; 3) Кнез Михајловој 29/3; 4) Војводе Бране 9; 5) улици Георги
Димитрова 23/2; 6) Браће Барух 2/1. (уп. Поповић 2002: 9–10)
вог рођења истиче се као повлашћено и високо позитивно конотирано

у географском и у духовном смислу, а река Дунав, у тој перспективи,
била би персонификована и деификована, што се може закључити и на
основу приче „Биографија Дунава” (уп. Павић 2014: 141–144).
Након што је Павић матурирао 1949. године, уписао је студије
југословенске књижевности на Филозофском факултету и виолине на
Музичкој академији у Београду (уп. Поповић 2002: 17). Од виолине је
одустао пред дипломски испит, а студије књижевности завршио 1954.
године. Како неретко помиње у интервјуима, није могао да одбрани
докторску дисертацију у родном граду, већ је титулу доктора наука сте-
као у Загребу: „Постојао је један анимозитет према рођеним Београђа-
нима у Београду. Били су излагани непријатностима.” (Јевтић 1990: 31)
Радну каријеру започео је године 1955. као „сарадник литерарне ре-
дакције Радио Београда, махом преводећи поезију за емисије лирике”
(Поповић 2002: 20). Затим је водио серију емисија „Музика са слика”
и „Хиљаду година лирике” (в. Поповић 2002: 22). У Београду је радио
и као уредник Издавачког предузећа „Просвета”, при библиотекама
„Српски писци” и „Савремени страни писци”, али је покренуо и драго-
цену едицију „Плаве бразде”, „која ће се бавити откривањем и реафир-
мацијом дела старије књижевности” (Поповић 2002: 28).
Међутим, иако је стекао највише филолошко образовање и обја-
вио неколико научних монографија из области старе српске књижев-
ности, књижевне историје и компаратистике, није било могућно да се
запосли као предавач на Београдском универзитету: „Прва предавања,
међутим, нисам одржао у Београду, нити је Београдски универзитет био
спреман да ме прихвати.” (Јевтић 1990: 34) Тек је знатно доцније, „сас-
вим под старост, са педесет и неколико година – захваљујући колега-
ма на Филозофском факултету у Београду” (Јевтић 1990: 36) радио као
професор на Одсеку за историју.
Академску каријеру отпочео је на Новој Сорбони, у Паризу.
Управо сам тада [почетком седамдесетих година 20. века, прим. Ј. М. Б.]
добио позив да на Новој Сорбони одржим неколико предавања о развоју
српске версификације. Отишао сам у Париз и одржао та предавања на
француском језику. Она су објављена у Паризу. Видим да се и данас у
стручној јавности користе и наводе, како у француском, тако и у совјет-
ском знанству о књижевности. (Јевтић 1990: 35)4
4 Милорад Павић докторирао је на теми о поезији Војислава Илића (1862–1894) у контексту

европског песништва. Теза је публикована у виду књиге 1971. године у издању Матице српс-
ке. Значајан увид, аргументован познавањем песникове личне библиотеке, представља анализа
лектире коју је песник читао и са којом је долазио у контакт преко књига које је поседовао на
руском језику, који је, иначе, одлично говорио. У поглављу „Француска поезија” најпре је испи-
тано да ли је Илић довољно знао француски да би читао књиге у оригиналу. Иако није задовоља-
вајуће владао овим језиком, „долазио [је] у везу с француском поезијом” (Павић 1971: 327) и „у
поезији Војислава Илића имали смо један самоникли пандан француском парнасизму” (Павић
1971: 344).

Париз у Београду (Париз и француска култура у животу и делу Милорада Павића)
Разуме се, ово искуство допринело је да Павић касније настави

универзитетску каријеру у Новом Саду, буде две године декан Фило-
зофског факултета (1977–1979) и оде у пензију 1991. године, када је,
поред осталог, постао редовни члан САНУ (уп. Поповић 2002: 144).
Образовни профил и познавање француског језика, битно је, да-
кле, одредило судбину Милорада Павића. Француски језик учио је у де-
тињству, а познавао је и руски, енглески и немачки (уп. Поповић 2002:
13). У интервјуу са Аном Шомло посебно је истакао
један важан тренутак; сада када ме питате, сећам се. Сестра и ја, када
смо били деца, имали смо једног малог пријатеља који је узимао часове
француског језика. Између два рата у Београду се много учио француски.
То је био најчешће учени страни језик тада у Београду [...] Тако сам почео
да учим француски још у првим разредима основне школе. [...] И сећам
се неизмерног задовољства када сам прве редове француског језика почео
да разумевам. Наслућивао сам један чаробни свет и тек касније, када сам
боље савладао француски, схватио сам да сам поезију открио погрешно
разумевајући француске текстове [...] Чини ми се да је тај спрег два језика,
мог матерњег и француског, био пресудан тако да су први текстови које
сам писао, у жељи да једног дана постанем писац, били написани и на
српском и на француском језику (Шомло 1990: 7–8).
Дух предратне епохе и пишчево грађанско васпитање условили су

прихватање француског језика, а самим тим и културе, још од његове
најраније животне доби. Запажа се појава првих стваралачких импулса
код дечака и то на барем два нивоа. Први је несумњиво лирски сензиби-
литет, а друго је писање „неке врсте бајке, басне на француском језику
и тај текст још, чини ми се, имам” (Шомло 1990: 8), коју је биограф
Радован Поповић (2002: 16) датирао 1947. годином. Окренутост ка по-
езији значајна је не само зато што се Павић огласио најпре као песник,
збирком Палимпсести (1967), већ зато што је томе претходио преводи-
лачки рад управо на песничким класицима, за време студија, а потом и
за потребе емисија на Радио Београду.
Према библиографији коју је саставила Јасмина Михаловић
(1996: 251–253), преводио је са руског (Пушкина), енглеског (Бајрона,
Чарлса Симића), француског (Леона Димаса, Жана Бријера) и, посред-
но, из бурманске књижевности (У Сананга, Зегија, Мун Бима и Паула
Нигера). Иако испрва делује да није много преводио са француског је-
зика, већина превода није била објављена: „Ја бих рекао да је мање по-
знато да сам, својевремено, баш за Радио Београд – који је тада био и
моја кућа [...] преводио, и то врло много, са француског. То се може у
емисијама Десет минута лирике – ако је нешто од тог материјала сачу-
вано – и данас наћи. Ретко сам то објављивао, и тада и уопште.” (Јевтић
1990: 89)
Најпосле, вреди скренути пажњу на његове позне преводе поезије
француског нобеловца Силија Придома (1839–1907), рођеног у Паризу.
Преводио га је 1999. године, за време бомбардовања (23, 24. и 26. ап-

рила): „Тешке и страшне 1999. године [...] уз ту лектиру [читао је Трав-
ничку хронику, прим. Ј. М. Б.] радио сам још нешто, што одавно нисам.
Преводио сам песме са француског. [...] Стихове нисам преводио од
ране младости, која ми је једним делом протекла у превођењу Пуш-
кина, Бајрона, и француских песника из школе зване ’Плејада’. Сада
ме је превођење помало враћало у младост.” 5 (Павић 2001: 19) Превео
је шест песама („Сумња”, „Велики медвед”, „Разбијена ваза”, „Тела и
душе”, „Странац” и „Очи”), што представља занимљив допринос, посеб-
но јер је поезија овог песника код нас махом занемарена, ако се изузму
прегнућа Јована Дучића, Анице Савић Ребац и интензивно интересо-
вање Милана Ракића.6
Када је реч о Придому, Павић (1976: 410) је упоредио његову пое-
зију са Ракићевом, у есеју „Змај, Ракићева Симонида и једна песма Гот-
фрида Келера”: „Ракић је ту још једном упоређен са Сили Придомом.
[...] Бизарни мотив угашених звезда из Ракићеве Симониде морао је
привући пажњу ових истраживача. Мусе му је видео извор у стиховима
о угашеним звездама Огиста Доршена. Матош у песми Очи Сили При-
дома, у којој се звезде заиста пореде са зеницама које се гасе.” Дакле,
иако пише да је Придомове песме за превод бирала његова кћи Јелена
Павић (1965–2006), хотећи да покрене библиотеку добитника Нобелове
награде за књижевност (Павић 2001: 19), уочава се да је одабир потвр-
дио и књижевни историчар. Такође, стил и ритмика превода Придомо-
вих песама у потпуности је истоветна са Павићевом поемом „Прстен”,
чиме се аутор поново симболички враћа младости, обележеној ствара-
лачким и преводилачким песничким искуствима.
Истичући као преломни моменат у Павићевом животу држање
низа предавања на Новој Сорбони, што је претходило универзитетској
каријери у Новом Саду и Београду, било је неопходно указати на његово
познавање француског језика и културе.7 Део предавања која је одржао
у Паризу на француском језику публикован је у тамошњој научној пе-
риодици: 1) „L’évolution de la poésie serbe”. Institut national des langues
et civillisation orientales, Université de la Sorbonne Nouvelle, Paris, 1972.
(Conférances au Centre de Poétique Comparée, Paris, 26. V 1972); 2) „Evo-
lution de la poésie serbe du point de vue de la versification”. Cahiers de Poé-
5 Период Павићевог детињства су, осим учења француског језика, обележила два бомбардовања
– 6. априла 1941. и савезничко 1944. године. У време када доживљава треће бомбардовање Бео-
града и своје земље 1999, Павић се поново враћа поезији и превођењу са француског језика. То
се може окарактерисати и као узвишени културни чин против ратног насиља и безнађа.
6 У преводу Милана Микића, објављена је књига Осаме Силија Придома 1909. у Параћину, у издању
Прве Параћинске штампарије код Хаџи-Лазе. Према каталогизацији Народне библиотеке Србије,
требало би да се у њеном фонду налази један примерак ове књиге, међутим, води се као дезидерат.
Књига није доступна није евидентирана ни у једном другом библиотечком фонду у земљи.
7 Милорад Павић је 1996. године у часопису Књижевност објавио своја два писма, која је писао
приликом путовања у Француску у време када је држао предавања у Паризу, а адресирао их својим
родитељима. Он, супруга и син обишли су Провансу и Париз, Лозану, Женеву, Сан Ремо, Кремону,
Падову, Венецију.

tique Comparée, Paris, 1973, Vol, I, Fasc. 1; pp. 3–29. (уп. Михаловић 1996:
242) У есеју и књизи Језичко памћење и песнички облик, коју је објавила
Матица српска 1976. године, дакле, три године након публиковања
Павићевих предавања на француском језику, српска академска јавност
могла се ближе информисати о новим погледима на генезу српске
поезије и проблеме њене версификације.
Самеравајући пут српског песништва са француским и енглеским,
констатовао је да „данас српски песници пишу великим делом у
слободном стиху који дели судбину енглеског free verseа и францускога
vers librea” (Павић 1976: 473), међутим, да не треба превидети посеб-
ност наше „песничке историје” (Павић 1976: 474). Вишевековна српска
традиција слободног стиха негована је у нашој средњовековној књижев-
ности, а прекинута у доба барока. Отуда би, према аутору, било зани-
мљиво наставити се на медијевистичко наслеђе у погледу трагања за
могућностима писања у слободном стиху и његовој специфичној про-
зодији, јер „немати прозодију, такође је прозодија” (Павић 1976: 473).
Поред предавања о српском стиху која су објављена 1972. и 1973.
године, Павић је 1966. публиковао чланак из области историје, под на-
словом „Aperçu sur les plus importantes périodes de l’historie des idées et
des mouvements idéologistique chez les peuples yugoslaves” (Михајловић
1996: 242). Тек године 1983. објавио је два чланка на француском језику
– о барокном славизму као меморијалном акту у српској књижевности
17. и 18. века и питањима периодизације и барока у српској књижев-
ности, али за зборнике радова који су штампани у Солуну и Фиренци.
На српском језику ови чланци публиковани су у виду подцелина његове
монографије Историја српске књижевности барокног доба: XVII и XVIII
век (1970) и књиге Историја, сталеж и стил (1985). За париски научни
часопис Cahiers de Poétique Comparée 1985. године приложио је аутопо-
етички чланак о структури Хазарског речника, а 1987. за 2. број часо-
писа Migrations, који такође излази у Паризу, студију о српском језику
предвуковског периода и латинској књижевности.
Године 1986. издавачка кућа „Отрман” из Париза, „позориште
Рено Баро са Јелисејских поља, куће писаца и Гетеовог института у Па-
ризу, одржали су Трансевропске књижевне сусрете (Поповић 2002: 89) на
којима је учествовао и Павић, читајући одломке из своје прозе. Тек када
1988. буде објављен његов роман Хазарски речник на француски језик
у преводу Марије Бежановске (Le Dictionnaire Khazar. Roman-lexique en
100 000 mots. Paris, Editions Pierre Belfond), часописи који излазе у Па-
ризу (Libératon, L’Est Républicain, Le Monde, La Quinzaine Littéraire) обја-
виће чак четири интервјуа са писцем у истој години. Дакле, након лепе
рецепције Павићевих научних радова у француској академској јавно-
сти седамдесетих година 20. века, другу половину осамдесетих обеле-
жило је одушевљење његовим планетарно познатим романом и број-
ним интервјуима, који су се надаље низали. Даљу рецепцију Павићевог
белетристичког опуса у Француској, њене успоне и падове, махом ус-
ловљене политичким приликама у нашој земљи, детаљано је испратио

Миливој Сребро (2018: 3–28) и поступно изложио у раду „Картезијан-
ски дух и византијски мајстор акробација. Рецепција дела Милорада
Павића у Француској“.
Оно што заслужује посебан осврт јесу, дакако, покушаји драма-
тизације и евентуалне филмске екранизације романа Хазарски речник:
У Паризу се ради на једном прилично амбициозном пројекту. Редитељ

и адаптатор текста је Емануела Вајс. Она је то замислила врло духовито
као један театарски викенд. [...] Она је то замислила овако – изнајмиће
један замак у Француској, у близини Париза. Допремиће публику на две
представе. Трајаће те представе по два и по сата. У свакој просторији
замка изводиће по једну одредницу Речника, што значи да ће публика
бити покретна и да ће имати своје водиче. [...] То би трајало две вечери.
Тамо би се, дакле, ноћило и онда би се поново вратили у Париз. Као у
средњем веку, када су на представе ношени јастуци и кобасице. (Шомло
1990: 86–87)
Маштовита замисао Емануеле Вајс је од околине Париза створила

позорницу на којој су се симултано играле представе-одреднице Хазар-
ског речника. Пројекат је реализован 1992. године. Тако је француска
престоница репрезентовала својеврсни надтопос адаптираног романа,
што је посве интересантна идеја. Сви градови који се спомињу у роману
(Београд, Цариград, Дубровник, Даљ, Кладово, Краков, Лавов итд.) на
неки начин сусрели су се у Паризу, тј. замку у његовој околини. Тако је
Париз био центар Павићевог романескног света, као што је овај град,
између осталог, био дучићевски замишљен „као центар света и целокуп-
ног човечанства” (Владушић 2011: 75), са ауром „која се напаја дијах-
ронијском везом са Атином и Римом, из времена када су ова два града
били центри цивилизације” (Владушић 2011: 76). Уједно, топос замка
интересантан је због тога што је писац у роману сугерисао да је читава
књига заправо хан, а одреднице би биле собе тог „хотелског“ смештаја.
Тако да је дворац био, уједно, физичка манифестација књиге. На овај
аспект указао је Душан Живковић (2016: 354) у монографији Отворени
Лавиринти: Еко и Павић:
Није коинциденција да Коен, по изгнанству из Дубровника, живи у Бе-

ограду, у ’старом хану у једној од 47 одаја које су припадале тамошњим
немачким Јеврејима, Ашкеназима’, јер управо 47 одредница садржи Па-
вићев Хазарски речник, и управо у тој згради проналази ‘књигу о тумачењу
снова писану ладином’.
Чињеница да се романескни хан налази у Београду може се сма-

трати драгоценом за тему рада, будући да, према тој аналогији, фик-
ционални Београд идејно одговара стварном Паризу. Ова паралела
између српске и француске престонице у потпуности је у сагласју са

пишчевим осећањем матерњег и француског језика, које је у детињству

осећао блиским.
То се може потврдити и другим примерима из Павићеве прозе,
посебно у роману Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру
(1991). Главна јунакиња Херонеја Букур даје, наиме, часове француског
језика, „двапут седмично за подучавање деце. Добрачина улица 6/III”
(Павић 2008: 12). Француски језик у овом роману постаје метафора за
време, а једина могућност да се Хера сретне са Леандром јесте да са-
влада ту језичко-темпоралну дистанцу која их дели. Хери се „језик рас-
цепио као у змије, али је осећала само његов леви крак. [...] Нарочито ју
је заокупљало ’друго будуће време’ на француски начин” (Павић 2008:
19). Дакле, као и Павић, Херонеја је билингвална, а француски језик,
као леви крак те двојезичности, постаје оличење ирационалности, оне
неминовне судбине која управља животом. Расцепљен змијски језик,
који се симболички рачва на српски и француски, у целости може бити
схваћен као немушти. Познавати немушти језик означава разумевање
језика свих људи, животиња, живих и неживих бића на земљи. То значи
осећати свет из центра, било да је то Београд или, пак, Париз.
Затим, ваља се осврнути на Павићеву збирку приповедака Гвоздена
завеса (1973), која је објављена у Београду, непосредно након предавач-
ког боравка на Новој Сорбони у Паризу. Неколико прича из ове збирке
интертекстуално су повезане са романом Унутрашња страна ветра, а
од највеће важности за тему рада биле би приче „Блејзер боје мора” и
„Чувар ветрова”. Мотив мора у роману представља време, тј. сâм фран-
цуски језик, што потврђује и почетак приче, где се апострофира потре-
ба за учењем овог језика: „Пре две деценије отприлике, 1972. године,
моји родитељи решили су да ме као тринаестогодишњег дечака пошаљу
у Швајцарску на летњи курс за усавршавање француског језика” (Павић
2002: 58). Истакнута 1972. година одговара стварном боравку Милора-
да Павића у Паризу и пропутовању Француском, Италијом и Швајцар-
ском, на којем су га пратили тадашња супруга Бранка Баста и син. Ње-
гов син Иван (рођ. 1960) тада је имао отприлике тринаест година, тако
да се може рећи да наратор заузима његову перспективу. Отац пише из
визуре сина можда отуда што је он у тим дечачким годинама био оча-
ран овим језиком. На тај начин покушава да савлада време које га дели
од некадашњег дечака.
Мотив ветра повлашћен је топос Павићеве прозе најшире узев,
али на примеру приповетке „Чувар ветрова” може се говорити о очиг-
ледном кореспондирању са романом из 1991. године, будући да је цен-
трални лик око којег се гради прича – Јелена Анжујска и њена задужби-
на манастир Градац:
Тако је у Градцу, на основама једне старе византијске грађевине подигла

другу под тим новим луковима, ’испуњавајући своја недра сузама горким
које су капале из њених очију’ [...] Јелена Анжујска понела је у свој нови
гроб у Градцу и тајну на ком месту је у манастиру зазидано њено благо.

(Павић 2002: 45)
Благо се налазило испод три готичка лука, што се може сматрати

синегдохом француске културе коју је краљица интегрисала у српску
задужбину. Тајна је била уписана у вртове око манастира, „прстен што
пева” (Павић 2002: 49), чиме су и симболички и буквално византијска,
српска и француска култура твориле јединство:
Према сваком од седам прозора старог конака налазио се по један мали

византијски врт, сваки са својим посебно укомпонованим птичјим певањем,
планираним још пре рођења птица које ће певати, и гајен тако да порасте
и пропева после смрти онога ко га сади. Тих седам певајућих вртова опа-
сивали су Градац укруг и чинили су ’прстен који пева’. (Павић 2002: 51)
Ако се овај концепт чувања контекстуализује са насловом романа

Унутрашња страна ветра, може се доћи до закључка по којем је роман
управо књижевно благо, виђено као сублимат српског и француског је-
зика. Херонејин суђеник Леандар свакако је градитељ, па би јунакиња,
као познавалац оба језика, била отелотворено благо његове куле.
Коначно, са причом „Чувар ветрова” кореспондентна је припове-
тка-поглавље „Хор птица из Париза” из књиге Позориште од хартије.
Роман антологија или Савремена светска прича (2007). Стварни аутор
књиге је Милорад Павић, али су сваку од 38 прича потписали фикцио-
нални писци из оних земаља у којима је до тада Павићево дело било
превођено. Аутори „Хора птица из Париза” су Жан Трестурнел и са-
радници. Трестурнел се, као и Павић, интересује за 17. и 18. век, али
у области права, а повезује их објављивање књига код истих париских
издавача („Belfond”, „Noir sur Blanc”, „Memoire du Livre”) (уп. Павић
2007: 69). Попут „прстена који пева” Јелене Анжујске у причи „Чувар
ветрова” у Паризу наратор открива да је унутар парка, сађеног у 18.
веку, а који је „био нешто као жива музичка нумера” (Павић 2007: 71),
„сто година раније, негде у XVII столећу, тачније после 1676. године,
у Паризу такође био засађен један ’врт који пева’” (Павић 2007: 72).
Благо које чува овај палимпсестни парк садржано је у могућности да се
открије истина. Истину су певале птице, изговарајући име правог убице
оца и браће Marie-Madeleine d’Aubray: „Godin de Sainte-Croix!” (Павић
2007: 75), за шта је она неправедно испаштала: „Суд ју је осудио на смрт
и одрубљена јој је глава у Паризу 1676. године” (Павић 2007: 73). Оно
што би било најдрагоценије у овом случају јесте могућност да се исти-
на обелодани без обзира на то што је прошло много времена. Може се
рећи да је поента приче како правда никада не застарева.
Најпосле, у роману Последња љубав у Цариграду Павић је јунаке
сместио у време Наполеонових војевања. Главни јунак романа, Соф-
роније Опујић, рођен је 1789. године и његов живот прати успон и пад
Наполеонових ратова. Он се, као и његов отац Харалампије, налази као

официр у француској коњици. Одрастао је по француским војничким

таборима, прошавши за сваку деценију по рат. Први пут је ратовао код
Улма 1805. када је цела аустријска армија уништена, међутим, он од
тада болује од тајновите болести. Оца није видео до Битке народа, која
је била октобра 1813, тј. од повлачења према Лајпцигу, а то је Напо-
леонов најодлучнији пораз и једна од највећих битака пре Првог свет-
ског рата. Исте године отац Харалампије је умро, а Софроније Опујић
коначно се излечио. Обистинило се предсказање: „Докле год буде др-
жава коју служиш ишла ка моћи и обиљу, припадаће твом оцу.” (Павић
1995: 29) Кад је Наполеон доживео пад, Софроније се излечио и држава
је симболички припала њему.
Поред породице Опујић из Трста, издвојени су и ликови из по-
родице Тенецки из Земуна, који ратују за Аустријанце. Лоши односи
између Опујића и Тенецких владају још од 1797. када је пропала вене-
цијанска држава. Венеција је независност изгубила Кампоформијским
миром и Наполеон је уступио Аустрији, а 1805–1815. припојио посе-
дима у Италији. Две српске породице ратују међусобно, борећи се на
страни Наполеона и Аустријанаца. Отуда, нимало случајно, срећући
пустињака, бивају питани: „Зашто сте у туђим војскама, а не у својој?
Ратујете и гинете и једни и други за две туђе царевине, за Француску
и Аустрију и све то док они ваши саплеменици у Србији и у Београду
ратују за своју земљу против Турака?” (Павић 1995: 99) Одговор гласи:
„Што се пак оних у Србији тиче њима ја шаљем паре које зарадим тро-
шећи француски барут да и они себи барута купе.” (Павић 1995: 160)
Из тога произлази закључак који одговара историјским чињеницама:
две српске породице ратују на страни Француза и Аустријанаца, не би
ли финансирали борбу својих сународника против Турака. Срби су, да-
кле, принуђени да страдају. Док Срби проливају крв за туђе царевине, у
окршајима се крв Француза и Аустријанаца који заправо ратују не про-
лива, јер она није одлучујућа за исход рата – има ко да за и уместо њих
оставља живот на бојишту. То је оно што оставља горак осећај, посебно
код српског читаоца. Французи и Наполеон, још једна су војска у чијим
редовима војују Срби, настојећи у крајњој жељи да помогну свом наро-
ду. Због тога у овом роману нема симболичког блага који спаја српску и
француску културу. Оно се своди на могућност да се проливањем крви
стекне материјално благо (барут) којим би се потенцијално извојевало
ослобођење и конституисање државе.
*
Како би се мапирале париске тачке у животу и делу Милорада
Павића, било је неопходно кренути од самеравања биографских да-
тости. Истраживање је у том аспекту подразумевало увид у Павићеве
интервјуе, писма и аутопоетичке записе, а затим биографију и библи-
ографију. Учење француског језика и сусрет са француском културом
у детињству били су пресудни за обликовање уметничког и преводи-
лачког сензибилитета Милорада Павића. Превођење са француског је
обележило пишчеве почетке (четрдесете и педесете године 20. века) и

позни животни период (бомбардовање 1999. године). Такође, одлазак
на Нову Сорбону био је од судбинског значаја, јер је означио прекрет-
ницу у његовој деветнаестогодишњој академској каријери (1972–1991),
просторно обележеној релацијом Париз–Нови Сад–Београд.
С друге стране, Париз и француска култура функционализовани
су и у његовом прозном стваралаштву. За роман Хазарски речник ва-
жна је његова позоришна адаптација у париском замку, чиме је, како
је приказано у раду, наглашена симболичка аналогија између српске и
француске престонице. У роману Унутрашња страна ветра наглашена
је карактеризација лика Херонеје Букур, која држи часове француског
језика. Издвојене су и са романом контекстуализоване приче „Блејзер
боје мора” и „Чувар ветрова”, које су настале у периоду Павићевог бо-
равка у Паризу и чини се да су инспирисане породичним путовањем
по Француској, Италији и Швајцарској. Спона која повезује приче „Чу-
вар ветрова” и „Хор птица из Париза” оличена је мотивима врта, птице
и скривеног блага. Присуство француске културе у српској јесте благо
приче „Чувар ветрова”, као што су правда и истина драгоцености приче
из 2007. године. Најпосле, на примеру романа Последња љубав у Цари-
граду уочава се историјска позадина радње, унутар које је предочена
српска драма војевања за туђе интересе, аустријске и француске.
Париз и француска култура постају својеврсна призма за сагле-
давање животног пута Милорада Павића, што је пронашло и своје пре-
водилачко, научно и књижевно уобличење. Најпосле, чином превођења
песама Силија Придома, он је, чини се, свесно естетизовао свој живот,
прстенастим враћањем на детињство и литерарне почетке. Тако је кре-
ирао сопствени „прстен који пева”, спрам чега све што је проживео и
написао треба да репрезентује лично и колективно благо.
Владушић 2011: S. Vladušić, Crnjanski, Megalopolis, Beograd: Službeni glasnik.
Живковић 2016: Д. Живковић, Отворени лавиринти: Еко и Павић, Крагујевац:
ФИЛУМ.
Јевтић 1990: М. Јевтић, Разговори са Павићем, Београд: Научна књига.
Михајловић 1996: Ј. Михајловић, Библиографија Милорада Павића, у: М. Павић,
Анахорет у Њујорку: сабране песме, прир. Јасмина Михајловић и Александар
Јерков, Београд: Драганић, 165–415.
Павић 1970: М. Павић, Историја српске књижевности барокног доба: XVII и XVIII
век, Београд: Нолит.
Павић 1971: М. Павић, Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад: Матица
српска.
Павић 1976: М. Павић, Језичко памћење и песнички облик, Нови Сад: Матица
српска.

Павић 1981: М. Павић, Нове београдске приче, Београд: Нолит.

Павић 1985: М. Павић, Историја, сталеж и стил, Нови Сад: Матица српска.
Павић 1990: М. Павић, Кратка историја Београда, Београд: Просвета.
Павић 1995: М. Павић, Последња љубав у Цариграду, Београд: Просвета.
Павић 1997: М. Павић, Два писма, Књижевност, год. 51, књ. 102, св. 1/2, (1997),
236–244.
Павић 2001: М. Павић, Из преписке са Јеленом, Књижевни магазин, год. 1, бр. 1,
2001, 19–20.
Павић 2002: М. Павић, Врата сна [Гвоздена завеса], Београд: Дерета
Павић 2005: М. Павић, Роман као држава и други огледи, прир. Јелена Павић,
Београд: Плато
Павић 2007: М. Павић, Позориште од хартије. Роман антологија или Савремена
светска прича, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Павић 2008: M. Pavić, Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd:
Evro Giunti.
Павић 2012: М. Павић, Хазарски речник, Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства.
Павић 2014: M. Pavić, Mali je svet, prir. Aleksandar Jerkov, Beograd: Vulkan
izdavaštvo.
Поповић 1936: П. Поповић, Четири рајске реке, Глас српске краљевске академије,
171/2, 88 (1936), посебан отисак.
Поповић 2002: Р. Поповић, Први писац трећег миленија. Животопис Милорада
Павића, Београд: Дерета.
Сребро 2018: М. Сребро, Картезијански дух и византијски „мајстор акробација”:
рецепција дела Милорада Павића у Француској, у: Милорад Павић: становник
светске књижевности, ур. Иван Негришорац, Нови Сад: Матица српска, 3–28.
Шомло 1990: A. Šomlo, Hazari, ili obnova vizantijskog romana. Razgovori sa
Miloradom Pavićem, Beograd: BIGZ, SKZ, Narodna knjiga.
Jelena Đ. Marićević Balać/ PARIS IN BELGRADE (PARIS AND FRENCH CULTURE

IN THE LIFE AND WORK OF MILORAD PAVIĆ)
Summary / This paper represents an image of the writer’s interweaving biography

and bibliography. Explaining such an aspect required analytic and comparative ap-
proaches to the material. This paper covers writer’s interviews, auto-poetic notes,
letters, translations, insight into the bibliography and official biography, and also
his literary work. As part of translation, scientific and literary work, Paris and
French culture are a kind of prism through which the life of Milorad Pavić should
be perceived. The writer felt close to the French language from his childhood, which
affected the shaping of his creative sensibility – writing his first literary works and
translating. Later on, knowing French language and culture well marked the start
of his academic career.
Keywords: Paris, Belgrade, biography, literature, translation, destiny, culture, language
Примљен: 21. 3. 2021.


930.85(=411.16)(443.611)
930.85(=411.16)(497.111)
DOI 10.46793/LIPAR75.085D
Невена Даковић / Nevena Daković1

Факултет драмских уметности Београд / Faculté des arts
dramatiques de Belgrade

Институт за политичке студије Београд / Institut d’études
politiques de Belgrade
LE BATACLAN – LE DORĆOL: LE PATRIMOINE

CULTUREL ET HISTORIQUE JUIF DE PARIS
ET DE BELGRADE2
À travers une perspective multidisciplinaire, basée sur les connaissances historiques et pointant
vers de nouvelles recherches sur le patrimoine culturel et historique des Juifs de Belgrade et
de Paris, il s’agit de souligner les similitudes et les différences dans l’existence, la préservation
et la présentation du patrimoine juif dans deux environnements géographiquement éloignés,
historiquement et socialement différents. L’objectif est de tenir compte du contexte historique,
culturel et artistique du patrimoine culturel juif historique et la question inextricablement liée de
l’Holocauste. L’article cherche à lancer une discussion sur le Bataclan, le quartier juif de Paris,
et Dorcol, une partie de Belgrade où les noms de rue témoignent de la vie de la communauté
juive. Le but de l’article n’est pas seulement de comparer et de souligner le lien, mais aussi de
promouvoir la diversité du patrimoine culturel de la France et de la Serbie.
Mots clés: le Bataclan, Dorćol, Paris, Belgrade, France, Serbie, Juifs, patrimoine culturel et
historique
INTRODUCTION
L’étude du patrimoine culturel et historique, en particulier sa pro-

tection et son importance, ainsi que celle du potentiel touristique du patri-
moine matériel et immatériel, est courante dans la science depuis plusieurs
décennies. L’importance du patrimoine culturel n’est pas seulement dans
le domaine de la science, politiques éducatives et culturelles, ainsi que du
tourisme, mais il est également utilisé comme un moyen de confirmer (et
1 n.m.dakovic@gmail.com
aleksandra.kolakovic@ips.ac.rs
2 Cet article a été rédigé par Nevena Daković et Aleksandra Kolaković dans le cadre du projet
scientifique de la Faculté des arts dramatiques de Belgrade et l'Institut d'études politiques financé
par le Ministère de l'éducation, de la science et du développement technologique de la République
de Serbie.
de contester) l’identité, la diplomatie culturelle et les guerres entre pays

(Ćirić 1987: 5–10; Sørensen,Viejo-Rose 2015; Borelli, Lenzerini 2012). Ce-
pendant, l’existence de diverses couches du patrimoine culturel et histo-
rique peut aussi être un moyen de connexion, une incitation au dévelop-
pement de la communication culturelle et scientifique. Le développement
des études sur l’Holocauste a amené des chercheurs de divers domaines
scientifiques à examiner le patrimoine culturel et historique des Juifs (Da-
ković 2013 ; Daković, Mevorah 2018).
Cet article comprend la présentation du patrimoine culturel et his-
torique juif de Paris et de Belgrade, ou des quartiers des villes mention-
nées – le Bataclan et le Dorćol. A travers une perspective multidiscipli-
naire, nous nous efforcerons de souligner les similitudes et les différences
entre l’existence, la préservation et la présentation du patrimoine juif de
Paris et de Belgrade – dans deux environnements différents et éloignés
du point de vue géographique, historique et social. L’objectif est d’exami-
ner le contexte historique, culturel et artistique du patrimoine culturel et
historique juif, ainsi que l’Holocauste qui en est indissociable. Aussi, nous
indiquerons de nouvelles possibilités d’exploration du patrimoine juif de
Paris et de Belgrade, en France et en Serbie. À cette fin, nous essaierons de
démarrer une discussion sur le Bataclan et le Dorćol.
LE BATACLAN COMME SYMBOLE DES JUIFS EN FRANCE
Où sont les témoignages du patrimoine juif ? Les quartiers juifs

de Paris témoignent de divers aspects de la présence des juifs dans la vie
politique, sociale, économique et culturelle de Paris. Le Marais, quartier
parisien historique et situé sur la rive droite de la Seine, est rempli de té-
moignages de la présence juive depuis le Moyen Age. Par exemple, la rue
des Rosiers est habitée par les juifs depuis le Moyen-Age (Brody 1987:
85–102). À partir de la fin du XIXème siècle, un nombre considérable de
Juifs ont déjà vécu dans cette période en France. Les Juifs de France sont
les premiers à profiter de l’émancipation que la France leur a accordé au
début de la Révolution française. L’affaire Dreyfus à la fin du XIXe siècle
a provoqué de grandes controverses, mais la libération de Dreyfus a éga-
lement permis de souligner l’importance de la culture et de la tradition
juives (Duclert 1994; Rebérioux 1975: 29–34; Leymarie 1999: 98; Winock
2003: 141–191; Kolaković 2016 : 25–38).
Avant la Seconde Guerre mondiale, la communauté juive consti-
tuait un élément essentiel de la vie économique et culturelle de Paris et
de la France. Quelques 330 000 Juifs vivent en France à la veille de la Se-
conde Guerre mondiale (Laloum 2005: 345).3 La crise économique a affecté
l’adoption par le gouvernement de mesures interdisant l’accès aux profes-
3 Certains quartiers parisiens sont des lieux traditionnels d'implantation : Saint-Gervais – Saint-Paul
dans les 3e et 4e arrondissements, Belleville (20e), Montmartre (18e), ou encore les alentours de la

Le Bataclan – le Dorćol: le patrimoine culturel et historique juif de Paris et de Belgrade
sions «libres» à ceux qui ne sont pas français de naissance. Le régime de

Vichy a par la suite porté cette logique à son maximum. Cela a été particu-
lièrement ressenti par les Juifs. Ainsi, la propagande antisémite parlait de
1 million ou de 1,5 million de juifs. Pendant l’Occupation, des 75.721. Juifs
résidant en France avant la guerre environ 23 % furent déportés et seuls
2 500 à peine survécurent (Laloum 2005 : 364 ; Riccardo 2009 : 225–244).
En ce qui concerne le patrimoine culturel et historique juif de Paris,

des traces restent dans tout le quartier du Marais. Les juifs sont présents
en France dans le théâtre, le cinéma, la littérature et les arts, mais la ques-
tion qui se pose est la suivante : Combien et comment ce paradigme de
l’héritage juif change-t-il et survit-il, tout en sachant que Paris est une
métropole, une intersection de nombreuses cultures ? Non seulement les
synagogues (notamment la synagogue de la rue Pavée, dessinée en 1913
par Hector Guimard), mais aussi le Mémorial du Martyr juif inconnu (édi-
fié en 1953), le Mémorial de la Shoah4 et le musée d’Art et d’Histoire du
judaïsme (installé 1998 dans l’ancien hôtel particulier de Saint-Aignan)
sont des lieux importants. Centre d’archives et musée, le Mémorial de la
Shoah est aujourd’hui un lieu de médiation essentiel dans la transmission
de la persécution des Juifs pendant la guerre. Le Mémorial de la Shoah
est consacré à l’histoire juive pendant la Seconde Guerre mondiale et son
axe central est depuis 2005 l’enseignement de la Shoah. Le Mémorial de
la Shoah à Drancy a été conçu comme complément de médiation au Mé-
morial de la Shoah à Paris dans les processus de mémoire. L’objectif est
de transmettre, entre l’ancien camp et ses visiteurs, le message de la souf-
france des juifs et le gouvernement de Vichy pendant la Seconde Guerre
mondiale.5 La collection d’objets religieux, de manuscrits et d’œuvres d’art
du musée d’Art et d’Histoire du Judaïsme promeut les contributions des
Juifs à la France et au monde, particulièrement dans le domaine de l’art
(les peintres de l’École de Paris: Chagall, Kikoïne, Soutine et des artistes
contemporains, comme Christian Boltanski, etc). Disposant d’importantes
archives, ce musée propose une séquence documentaire sur l’histoire de
l’affaire Dreyfus (notamment 2 700 documents), le judaïsme européen, les
communautés exterminées, l’immigration à Paris, la vie juive dans le quar-
tier du Marais, les métiers, les structures associatives, etc (Kelif 1999).6
Quand nous prononçons aujourd’hui le Bataclan en Serbie, la pre-
mière association est celle à l’événement du 13 novembre 2015, qui est
maintenant également soumis aux processus actuels de commémoration
en France (Raphaël 2018 : 107–132). Néanmoins, le Bataclan a également
rue Cadet dans le 9e, et dans le 11e, le quartier Basfroi. Aussi, la propagande antisémite parlait de 1
million ou de 1,5 million juifs.
4 Voir: http://www.memorialdelashoah.org/le-memorial/qui-sommes-nous/histoire-du-memorial-
de-la-shoah.html (23.01.2021).
5 Voir: http://drancy.memorialdelashoah.org/ (24.01.2021).
6 Voir: https://www.mahj.org/fr/decouvrir/musee (24.01.2021).
sa place dans l’histoire de Paris, étroitement liée à la communauté juive

et à sa culture. Dans le XIe arrondissement de Paris, un bâtiment, inso-
lite et important, destiné aux spectacles et performances, Le Bataclan (Le
Grand Café Chinois-Théâtre Ba-ta-clan) a été érigé en 1864, selon l’idée
de l’architecte Charles Duval. Le bâtiment, du nom de l’opérette de Jean
Offenbach, est, depuis son ouverture le 5 février 1865, progressivement
devenu un lieu culte aux multiples usages (café, théâtre et grande salle de
danse au rez-de-chaussée).7 En termes d’architecture, l’utilisation du style
chinois a fait du Bataclan un lieu mystérieux attrayant qui respire l’esprit
de l’Orient, bien que les tendances et les contenus culturels et de divertis-
sement aient changé au cours du XXe siècle. Le Bataclan est transformé
en cinéma en 1926, et l’année suivante, sous Henry Warne, il devient un
théâtre jusqu’en 1932. Dans la période précédant la Seconde Guerre mon-
diale, bien qu’une partie du balcon ait été endommagée par un incendie en
1933, le Bataclan est un cinéma (Sallée, Chauveau 1985 : 199; Manœuvre
2016: 130–141). Après la Seconde Guerre mondiale, le quartier dans le-
quel le Bataclan a été progressivement reconstruit. Le bâtiment d’origine
a été partiellement détruit en 1950 afin d’être reconstruit conformément
aux nouvelles normes de sécurité dans la construction et l’architecture en
France. Le Bataclan est connu du public comme centre de projections ci-
nématographiques jusqu’en 1969, après quoi il devient le symbole de la
salle pour les concerts, les spectacles et les expositions. Le changement
de propriétaire du Bataclan et les circonstances historiques ont également
influencé son caractère culturel (Dewilde 2016).
Pendant plus de quatre décennies, les propriétaires ont été Pascal et
Joël Laloux, fils d’Elie Touitou, musicien juif d’origine tunisienne. Ils ont
vendu le Bataclan au groupe de médias Lagardère deux mois seulement
avant l’attaque terroriste en 2015. Par conséquent, le Bataclan, ainsi que
selon le quartier dans lequel il se trouvait, était considéré comme un « lieu
juif » (Gibert, Mortaigne 2015). Même avant l’attaque de 2015, le Bataclan
était la cible d’activités d’organisations anti-juives et pro-islamiques. L’une
de ces attaques a eu lieu en 2008, lorsqu’un groupe de manifestants pro-pa-
lestiniens a enregistré une vidéo contenant une menace : « Nous sommes
venus ici pour transmettre un message. Vous étiez prévenus. Nous ne vien-
drons pas parler la prochaine fois » (Lombart 2015). Plus tard, un groupe
d’extrémistes de l’Armée de l’Islam a menacé publiquement en 2011 les
propriétaires du Bataclan pour des motifs raciaux.
C’était le vendredi 13 novembre 2015, la célèbre salle, centre de la
vie culturelle et du divertissement à Paris, rassemblait 1500 personnes.
Alors que le groupe Eagles of Death Metal des États-Unis jouait de la mu-
sique, mélange de rock garage, de blues et de hard rock, rien n’indiquait
que des explosions se répercuteraient, et que ce soir-là, ce centre culturel,
inscrit depuis 1991 comme monument historique, serait transformé en
lieu de mémoire à la suite d’un attentat terroriste. L’attaque au Bataclan a
7 Voir: https://www.bataclan.fr/le-lieu/ (04.02.2021).

fait partie d’une série d’attaques terroristes qui ont, cette nuit-là, frappé
la France à plusieurs endroits de la ville de Paris et fait plus de 130 morts
(90 au Bataclan) et plus de 500 blessés (Riou 2016:1-2). Après l’attaque
terroriste dont l’État islamique a revendiqué la responsabilité, la tradition
du Bataclan, vieille de plus d’un siècle et demi, a été réprimée. Par consé-
quent, le but de ce travail est de rappeler l’origine et le développement du
Bataclan en tant que centre culturel important à Paris, ainsi que d’expli-
quer comment le symbolisme de l’existence du Bataclan a été transformé à
la suite des attentats terroristes à travers la politique de la mémoire.
Au moment de l’attaque terroriste de 2015, Joël Laloux s’était déjà
installé en Israël. La famille Laloux a rejeté comme fausse information que
le Bataclan avait été visé le 13 novembre en raison des racines juives de
la famille ou du fait que Joël avait organisé un événement en soutien à
l’armée israélienne et aux associations caritatives juives. Les images qu’il
a vues cette nuit-là, comme il l’a déclaré dans l’une des interviews, étaient
douloureuses « mais il a été forcé de regarder, presque incrédule » et il a
ressenti « du dégoût et de l’horreur » (Haliolua 2015). De nombreux entre-
tiens avec les anciens propriétaires, publiés non seulement en France, mais
aussi dans le monde, sont pleins de détails et insistent sur les émotions
des anciens propriétaires, transformant ainsi la mémoire du Bataclan. Le
lieu passe de la sphère de l’espace culturel et des souvenirs individuels les
plus personnels, ou des souvenirs des générations et des voisins, dans la
sphère des mémoires collectives de l’attentat du 13 novembre 2015 et des
nouveaux cadres de mémoire que cet événement laisse aux anciens pro-
priétaires, visiteurs, voisins et touristes.
Chaque année depuis l’attaque, l’État français organise des événe-
ments commémoratifs de caractère différent, dans lesquels la place cen-
trale est occupée par le Bataclan, devenu un symbole de l’attaque (Hoibian,
Millot, Eidelman, Truc, Perrin, Eustache, Peschanski: 2016). De hauts res-
ponsables gouvernementaux, le président de la République française et le
maire de Paris font des déclarations et / ou participent à la commémora-
tion de l’événement à la veille de l’anniversaire de l’événement. Le premier
mémorial - une plaque commémorative dédiée aux victimes de l’attaque - a
été inauguré le 13 novembre 2018. Bien qu’il semblât que cela s’arrêterait
là, en ce qui concerne les politiques de mémoire de l’État, nous sommes
allés , en 2019, plus loin. Le Conseil municipal de Paris a décidé à l’unani-
mité de construire un jardin commémoratif à Paris en l’honneur des 130
victimes des attentats terroristes du 13 novembre 2015. A cette occasion,
la maire de Paris, Anne Hidalgo, a souligné : «Rassemblez-vous, témoignez
et gardez vivant la mémoire des victimes».8 Il est envisagé que le jardin
commémoratif ait également un rôle éducatif ce qui définit clairement le
cadre étatique de la mémoire et la place du Bataclan dans ces cadres.
8 „Attentats du 13-Novembre : quatre ans après, un jardin du souvenir en mémoire des victimes“,
France 24, publié le: 13/11/2019 https://www.france24.com/fr/20191112-france-attentats-13-
novembre-jardin-souvenir-memoire-victimes-paris (12.02.2021).
Cinq ans après l’attentat de 2015, qui place à nouveau les nouvelles
attaques terroristes au centre de la mémoire à travers le traumatisme et le
post-traumatisme, ce projet ressuscite à travers des articles de journaux
décrivant la vie quotidienne de ceux qui tentent de surmonter le trauma-
tisme grâce à des activités psychologiquement conçues comme la musique,
peinture et écriture (Marchal 2020). Par exemple, une histoire paraît en
public à propos de Christophe Naudin, professeur d’histoire, l’un des sur-
vivants qui s’est échappé en se cachant dans un garde-manger avec une
vingtaine de personnes alors que des assaillants armés détenaient des cen-
taines d’otages au Bataclan (Constant 2020). Afin de surmonter le trauma-
tisme, il a publié le livre Journal d’un rescapé du Bataclan, qui présente au
lecteur non seulement l’événement et le succès de la survie, mais aussi la
vie de Naudin après le 13 novembre 2015 (Birnbaum 2020). Dans le même
mouvement, deux pères, Georges Salines, dont la fille a été tuée dans l’at-
taque, et Azdyne Amimoura, dont le fils était l’un des terroristes, ont écrit
conjointement le livre Il nous reste des mots (Conardi 2020). À travers le
traumatisme et le post-traumatisme auxquels Naudin et les familles de la
victime, c’est-à-dire de l’un des terroristes, ont survécu, le lecteur crée des
impressions durables et émotionnellement fortes, qui influencent le pla-
cement du Bataclan dans un nouveau contexte de mémoire, qui est loin
d’être un lieu de culture et de divertissement.
QUELS SONT LES SYMBOLES DE LA COMMUNAUTÉ

JUIVE DU DORĆOL?
Actuellement, la communauté juive à Belgrade - presque exclusive-

ment sépharade – compte moins de 1500 personnes, y compris les membres
de familles d’origine non juive. Lorsque nous recherchons le contexte his-
torique et culturel du patrimoine culturel et historique juif de Belgrade,
on doit se poser la question de sa provenance. Nous allons partir du quar-
tier belgradois du Dorćol ayant depuis toujours une position géographique
particulièrement importante. Situé sur la rive droite du Danube, au pied
de la forteresse de Kalemegdan, en proximité du port et du centre com-
mercial, le Dorćol était déjà habité au VIIIe siècle avant J.-C. Mais c`est
seulement au XVIe siècle (notamment à partir de 1521, suite à la conquête
ottomane de Belgrade), que les Juifs expulsés d’Espagne – en particulier les
sépharades réfugiés dans l’Empire Ottoman, se déplaçant sur les Balkans
- viennent s’installer à Belgrade (Vidaković-Petrov 2003). Des Juifs ashké-
nazes vivant en Europe centrale et celle du Nord n’arrivent qu’à l’époque
de l’occupation austro-hongroise de Belgrade de 1717 à 1739.
Le quartier juif connu sous le nom de «Yali» - la Machala juive - fut
construit au Dorćol, considéré comme le « carrefour de quatre routes ». En
tant qu’une communauté organisée, ladite Machala est mentionnée pour
la première fois dans les documents turcs datant de 1572 et 1582. Les

mêmes sources nous offrent les noms des rabbins et des dajans (juges), des
marchands et des familles juives à partir du XVIe siècle. Au milieu du XVIIe
siècle, la communauté juive comptait environ 800 membres. Les années
suivant les conflits territoriaux entre les Turcs et les Autrichiens, sont mar-
quées par la persécution des Juifs. Ordinairement, les Juifs se retiraient et
revenaient ensemble avec les Turcs. Ce n’est qu’avec l’arrivée au pouvoir
du prince Miloš Obrenović (dans la première moitié du XIXe siècle) que la
position des Juifs à Belgrade s’améliore. Par exemple, entre 1837 et 1874,
l’Imprimerie de la Principauté de Serbie a publié environ cinquante livres
en hébreu - dont la plupart sont des livres de prières et des livres religieux
rituels. Dans les dernières décennies du XIXe siècle, la communauté juive
se heurte à des problèmes de plus en plus sérieux - une série de lois an-
ti-juives, leur expulsion de la ville et des accusations de meurtres rituels
(Vidaković-Petrov 1986). Mais, en 1888 les Juifs parviennent à regagner
leurs droits civils et commencent à s’installer en dehors de leur quartier
traditionnel (Eventov 1971; Jovanović 1992: 115–165).
En même temps, malgré l’urbanisation de Belgrade qui, à cette
époque, commence à ressembler à celle des autres capitales de la « Mit-
tel » Europe, le Dorćol garde toujours son esprit oriental. Avec sa « kaldr-
ma » (rues pavées) et ses « sokaci » (ruelles et venelles) le quartier garde
l’aspect caractéristique d’une kasaba/casbah turque. En effet, à cette
époque-là ce quartier appartient aux Turcs où vit la majorité de la popula-
tion musulmane. Cependant, la Machala juive (le mot arabe désignant la
plus pauvre partie de la ville) est toujours présente au cœur du quartier.
Cette spatialisation ethnique symbolise le multiculturalisme de Belgrade
de ce temps, en fait un mélange des pratiques orientales qui subsistent et
des efforts des autorités serbes de se tourner vers l’Occident. Pendant les
guerres du XIXe siècle, le Dorćol a été bombardé, détruit, des blocs entiers
des maisons ayant été complètement démolis. En 1942, Belgrade est dé-
clarée la première ville judenfrei en Europe. Les voisins juifs, habitants du
Dorćol, ont péri dans les camps de concentration locaux, Staro sajmište et
Topovske Šupe ou dans ceux d’Auschwitz et de Mauthausen. Des 12000
habitants juifs de Belgrade, il n’y a eu à peine que 1000 survivants (Anon
1952; Božović 2003: 77–173; 2012).
Les témoins les plus authentiques de la présence des Juifs dans le
Dorćol sont les synagogues. Au XIXe siècle, il y avait quatre synagogues
à Belgrade retenues actuellement dans la mémoire urbaine, culturelle et
juive. L’ancienne synagogue sépharade de Belgrade, Beth Israël (Maison
d’Israël) construite en 1908 - a été inaugurée par Petar I Karađorđević,
roi de Serbie, faisant un geste symbolique confirmant l’importance de la
communauté juive à cette époque - et endommagée lors du bombardement
de la ville en avril 1941. Elle a fini par être démolie en 1949. Aujourd’hui,
à cet endroit se trouve la galerie des fresques - un fait indicatif qui parle
beaucoup du traitement des Juifs en Yougoslavie à l’époque du socialisme.
Cependant, la synagogue Sukat Shalom construite en 1925 en dehors du
quartier de Dorćol est la seule qui ait survécu à la Seconde Guerre mon-
diale. A l’époque, le sous-sol du bâtiment abritait le mikve, la cantine pour
les étudiants, et la salle de gymnastique ; un orgue se trouvait dans la gale-
rie (Roter Blagojević, Dajč 2018). Pendant l’occupation nazie, le bâtiment
a servi de bordel pour les soldats allemands. Actuellement, le bâtiment
abrite des appartements privés, ceux des rabbins et des professeurs, ain-
si que l’école religieuse. Paradoxalement, cette synagogue ashkénaze est
aujourd’hui fréquentée par la communauté juive de Belgrade entièrement
sépharade.
Ce qui mérite d’être souligné est le cas de La Kal Viežo, la plus an-
cienne synagogue séfarade construite au cœur de la Machala juive dont les
traces ont été découvertes, perdues, retrouvées et finalement, de nouveau
enfouies. La Kal Viežo (ancienne synagogue) du Dorćol – datant du XVIe
siècle – était le centre autour duquel la Machala juive s’est développée.
Lors de la première conquête autrichienne de Belgrade en 1688, ainsi que
presque tout le quartier, la synagogue a été détruite et reconstruite seule-
ment après l’occupation autrichienne de 1717-1739. Sur les plans urbanis-
tiques de cette période, elle figure en forme d’un ordinaire petit bâtiment
rectangulaire. En 1806, au cours de la bataille de la libération de Belgrade,
elle a été détruite de nouveau et sa reconstruction n’a commencé qu’en
1819 (Dajč, Vasiljević 2013: 85–103). La synagogue, nommée tout court El
Kal, devient bientôt le centre de la vie culturelle et religieuse des Juifs de
Belgrade. Pendant la Seconde Guerre mondiale, El Kal est de nouveau en-
dommagée, mais pas complètement détruite. Sa destruction a été effectuée
par des autorités du « nouveau gouvernement » en 1945, malgré l’appel
de la communauté juive à préserver la synagogue en tant que monument
principal et symbolique de l’ancienne Machala juive disparue ensemble
avec ses habitants dans la Shoah.
L’ancienne synagogue, de sa construction à sa démolition, a été la
preuve et le symbole d’une continuité séculaire, d’un haut lieu religieux,
devenant aussi celui du crime, tout comme le témoin de l’histoire s’ins-
crivant dans la mémoire collective. Dans un contexte plus large, elle a re-
présenté une figure emblématique du Dorćol, autour duquel se déroulait
la vie juive, mais aussi l’édifice qui a déterminé l’urbanisation complète
du Dorćol. Les ruines de la synagogue datant des époques différentes ont
été découvertes au cours des travaux de fouilles archéologiques en 1978.
En dépit de l’existence d’une documentation technique complète, qui per-
mettrait sa reconstruction, le site est conservé, recouvert d’une couche de
terre et de béton : ce lieu de mémoire se trouve actuellement sous un ter-
rain de basket abandonné. Malheureusement, ni les autorités municipales
ni la communauté juive elle-même ne souhaitent mettre au jour et recons-
truire ce précieux témoin de la présence des Juifs à Belgrade. Le cas de
cette synagogue matérialise une profonde contradiction paradoxale : d’une
part, les Juifs avaient été cordialement accueillis et presque complètement
assimilés à la communauté serbe de Belgrade (connus alors sous le nom

des Serbes de la religion de Moïse) et, d’autre part, Belgrade a été procla-
mée la première ville libérée des Juifs (Judenfrei) dans l’Europe occupée
par les nazis. Après la Seconde Guerre mondiale, la communauté juive est
devenue sur le plan social presque invisible et pendant de longues années,
son existence est passée sous silence. Soulignons ici que malgré tout l’an-
tisémitisme n’a jamais existé. Le Conseil municipal est fier de tout ce qui y
a été fait depuis 2014 afin que la communauté juive retrouve sa place dans
la société serbe. Mais la réalité n’est pas conforme aux intentions et aux
paroles prononcées.
La politique et la culture de la mémoire en Serbie sont confuses et
inadéquates, ce qui n’est pas surprenant si l’on a en vue l’histoire turbu-
lente de la région - où il y a plus d’histoire per capita que dans d’autres
parties du monde. Comme ailleurs, la politique de la mémoire est en fait
une politique d’oubli, d’effacement ou de mémoire déformée - dissonante,
conflictuelle, dissidente. Pourtant, la mémoire de la communauté juive,
où la mémoire de l’Holocauste est celle qui la définit comme le trauma
central, persiste en silence, faisant partie de la mémoire de la Serbie ou de
Belgrade. Pourquoi? Parce qu’ elle est la seule véritable mémoire pan-eu-
ropéenne, cosmopolite qui « interconnecte » les états et transcende les
frontières.
Dans une ville multiculturelle et cosmopolite comme Belgrade - ap-
pelée en 1980 le New York des Balkans - le patrimoine juif fait partie du pa-
trimoine urbain, de l’histoire de la ville. Le patrimoine artistique et cultu-
rel reste important indistinctement s’il est mappé comme celui précédé
de préfixe « juif », pareil à une scène dans la scène, ou s’il est assimilé au
patrimoine culturel de Belgrade.
Cependant, l’histoire de la Shoah était longtemps invisible, cachée
sous « le manteau » de l’histoire de la Seconde Guerre mondiale et surtout
sous celui de la révolution communiste. Dans un État, d’abord commu-
niste puis socialiste, où prédominait la devise de la fraternité et de l’unité
des peuples, il était impossible (interdit même) de parler du génocide des
concitoyens juifs. Ce n’est que dans les années 80 du XXè siècle que, dans
le cadre de la naissance des Memory Studies (les études de mémoire), sur-
git une vague de la commémoration, réveillant ainsi l’intérêt général pour
la culture et la tradition juives, non seulement au sein de la communauté
juive, mais dans toute la société. Dès sa fondation en 1948, portant ce
nom assez général et peu indicatif, le Musée historique juif (Jevrejski is-
torijski muzej)9 était conçu comme le musée de l’histoire juive, mais aussi
celui du patrimoine culturel juif et de la Shoah. Il abrite sous le même
toit le Musée d’Art et d’Histoire du Judaïsme et le Mémorial de la Shoah.
Ce concept d’une institution destinée à exposer des artefacts bien diffé-
rents est soutenu du fait que la communauté juive minoritaire déjà peu
nombreuse, est encore plus réduite après l’éclatement de la Yougoslavie
(l’Union des municipalités juives de Yougoslavie est devenue l’Union des
9 Voir: http://www.jimbeograd.org/ (22.01.2021)
municipalités juives de Serbie). Même actuellement, bien qu’il y ait des

possibilités financières et autres de séparer ces deux musées, et le Vice-
maire de Belgrade a souligné l’importance de corriger cette injustice et de
préservé la mémoire de la culture juive. La situation n’a point changé ; la
preuve en est le cas de l’ancien camp de concentration de Staro Sajmište.
En dépit du fait incontestable qu’il s’agissait d’un camp de concentration
exclusivement pour la population juive - Judenlager Semlin - on mène de
longues discussions s’il faut en faire un centre mémorial de la Shoah en
Serbie ou le Yad Vashem des Serbes – notamment celui des victimes de
toutes les guerres serbes. La partie dédiée à la Shoah devrait y figurer pour
répondre aux critères soft pour l’adhésion à l’Union Européenne. Il faut
garder l’esprit de tolérance et reconnaître la Shoah comme une partie de
la mémoire nationale, sociale et régionale. L’un des moyens pour y réussir
- une des exigences de la Communauté Européenne – est la restitution, le
retour des biens des victimes de l’Holocauste à leurs héritiers, ou en leur
absence, à l’Union des communautés juives de Belgrade - ceci étant réglé
par une nouvelle loi « visant à éliminer les conséquences de l’Holocauste
». Malheureusement, la loi a entraîné une série de conflits et une division
au sein de la communauté juive. Nous dirions même une balkanisation de
la municipalité juive de Belgrade (bien que quelque chose de semblable se
soit produit aussi à Zagreb en Croatie).
Le cas indicatif est celui du CINÉMA REX, l’un des plus beaux bâti-
ments communaux au cœur du Dorćol. Selon Ignjat Slang, auteur du livre
Les Juifs de Belgrade, ce bâtiment, conçu par Samuel Sumbul, architecte,
et réalisé par H. Isaković – a été construit en 1923. Il abritait la Maison
de retraite pour les personnes âgées. En 1929, on a demandé la permis-
sion de construire, dans sa cour, un bâtiment au rez-de-chaussée abritant
les appartements pour les employés. Le bâtiment principal à deux étages,
construit dans un style éclectique très décoratif - censé souligner son ob-
jectif - portait deux inscriptions. L’une au niveau du deuxième étage, en
hébraïque et en cyrillique, était: Oneg Sabat et Gelimut Hasadim. L’autre
inscription en hébreu, placée dans le médaillon au-dessus de l’entrée, di-
sait: « Ne me rejette pas dans l’âge de la vieillesse, ne me quitte pas quand
la force m’abandonne ». Les inscriptions Oneg Sabat et Gelimut Hasadim
indiquent que le bâtiment était aussi destiné à offrir aux Juifs du Dorćol,
un endroit confortable pour les réunions et les cérémonies religieuses :
les festivités du samedi, de Hamis Asar Bisvat/ Frutas, de Hanoukka – des
performances d’amateurs sur les courageux Maccabées ; les festivités de
Lag Baoumer, la fête des élèves, Pourim (fêtes costumées en honneur de la
princesse Esther), mais aussi pour les manifestations organisées en vue de
la préservation de la culture séfarade et de la promotion de nouvelles idées
nationales.
Après la Seconde Guerre mondiale, le bâtiment est nationalisé et uti-
lisé à diverses fins. Au début des années 1990, lors du tournage d’un film
urbain, le nom BIOSKOP REX (Cinéma REX) est inscrit sur sa façade et de-

vient, aussitôt, tout spontanément, son nom officiel. En été 1994, la Radio
B92 a loué une partie du bâtiment (la partie droite de l’immeuble abritait
neuf appartements) et la transforme en centre de culture alternative, sorte
d’institution qui soutient la culture et la société civile. Le terme étranger
«CINEMA» (REX) au lieu de l’équivalent serbe «BIOSKOP», est pris afin
d’accentuer la mission qui est celle de présenter principalement des évé-
nements et des programmes internationaux à un public local. En 2018,
ce bâtiment situé à l’adresse 16, rue Jevrejska depuis presque 95 ans est
rendu à la communauté juive ; après sa reconstruction, il sera transformé
en centre culturel juif. C’est ainsi que l’on ferme la boucle de son existence,
de 1929 au 2019.
BATACLAN: LES CHANGEMENTS DE MÉMORIALISATION
À une époque où on a analysé les conséquences des attentats terro-

ristes, exprimé le chagrin, puis traité des traumatismes, il y a eu un paysage
urbain en constante transformation. La commémoration qui a commencé
et changé le quartier de Bataclan a également fait l’objet de sérieuses ana-
lyses scientifiques. Sarah Gensburger, chercheuse au CNRS (IPS), socio-
logue et spécialiste des études de la mémoire, dans l’œuvre Mémoire vive.
Chroniques d’un quartier, Bataclan 2015-201610 observe et analyse l’événe-
ment du 13 novembre 2015 de deux manières :
« Je vis à mi-chemin entre la place de la République et la Salle Bataclan [...]

Le 13 novembre, je suis rentrée chez moi à exactement 21 heures avec mon
partenaire et mes enfants. Au moment des tueries, les enfants dormaient.
Nous, les adultes, n’avons rien entendu au début. Puis le bruit assourdissant
des sirènes. Une avalanche d’appels téléphoniques. Une nuit blanche. Et la nuit
suivante, une nuit similaire à celle vécue par tous les habitants de la région.
À cet égard, rien d’inhabituel. Rien ne vaut probablement la peine d’écrire.
Les conséquences, lorsque l’événement lui-même « passa », emportent ces
chroniques sociologiques du fond de ma maison »(Gensburger 2017b).
Pour la sociologue, conserver ces chroniques est le résultat de la

nécessité de trouver une nouvelle manière d’écrire.
« Pour les habitants du 11e arrondissement, c’est un moyen de s’éloi-
gner de l’environnement quotidien, avec lequel il est parfois difficile de
vivre depuis des attaques », explique Gensburger qui est un témoin des
événements et un chroniqueur diligent des impressions des personnes vi-
vant et travaillant dans le quartier, ainsi que des touristes de passage ; en
même temps, elle observe scientifiquement le processus de création de la
mémoire sociale à travers la verticale non seulement des interventions of-
ficielles de l’État, mais aussi des réactions des gens à ces processus et à ces
10 Le livre est également publié en anglais: Memory on My Doorstep Chronicles of the Bataclan
Neighborhood, Paris, 2015-2016.
changements dans ce segment. Les principales questions posées par l’au-

teur sont les suivantes : Comment ai-je découvert ces attaques ? Quelle a
été ma première réaction ? Est-ce que je me suis souvenu de faire quelque
chose en mémoire des victimes ? Pourquoi ai-je fait cela ? Ai-je besoin
de conserver matériellement cette confession ou était-ce juste une vague
d’émotion ? Étais-je seul ou accompagné ? (Pour les touristes : Aurais-je
ressenti les mêmes émotions si ces attaques avaient eu lieu dans ma ville
? Et ailleurs dans le monde ?) Quel impact ces attaques ont-elles eu sur
ma perception de la nation, sur mon sentiment patriotique ? Quelle est ma
relation avec les lieux de mémoire, symbolique ou institutionnelle ? L’ana-
lyse sociologique de Sarah Gensburger ne vise pas à apporter des réponses,
mais à stimuler la recherche, l’analyse de la relation entre l’individu et
le collectif, ainsi que les changements de mémorialisation, c’est-à-dire
d’éclairer les manières de construction de la mémoire collective (Gensbur-
ger 2017a; Truc, Gensburger 2020).
Aujourd’hui, le Bataclan est devenu un symbole des traumatismes

et des souffrances. En même temps, en analysant la verticale historique
et la signification du Bataclan dans l’histoire de la scène culturelle et pu-
blique parisienne, on ne peut ignorer que le onzième arrondissement d’au-
jourd’hui est une combinaison de plusieurs cultures rencontrées à Paris :
française et traditionnelle – dont le phare représente la Place de la Ré-
publique ; juive, dont la signification est représentée par les bâtiments,
l’architecture, les noms de rue et les boîtes aux lettres ; et la culture arabe,
représentée par les marchés, les petites boutiques et les gens que les pas-
sants croisent dans les rues et qui ne parlent pas français entre eux.
LES JUIFS DE BELGRADE: DOUBLE POSITION DANS LE

CONTEXTE SERBE
Le patrimoine culturel juif occupe une double position dans le

contexte serbe. D’un côté, il s’agit d’un héritage ancien, reconnaissable et
toujours visible, mais sans doute en train de disparaître. La culture et l’hé-
ritage du judaïsme sont menacés par la diminution constante de la popula-
tion juive et, par conséquent, par la diminution du nombre de gens parlant
le yiddish (sans parler du ladino qui est officiellement une langue morte).
Sans prendre en compte des distinctions linguistiques, les textes artis-
tiques et culturels perdent beaucoup du point de vue de la reconnaissance
et restent uniquement marqués par le choix des thèmes (liés à la religion,
la Bible ou la vie quotidienne). D’autre part, la littérature et les arts juifs
sont une partie indivisible des productions culturelles régionales et enfin
serbe – toutes étant essentiellement multiculturelles, et marquées par la
richesse de « l’unité en diversité » (Verber, Mihailović, Bošković1979).

La division de l’héritage culturel et artistique commun d’après les

lignes de démarcations ethniques a précédé et suivi l’éclatement de la You-
goslavie. De grands noms tels que Andrić, Selimović, Šumanović ou Tesla
sont réclamés par plusieurs ex-républiques yougoslaves devenues des États
indépendants, d’abord et avant tout, d’après leur origine ethnique, mais
également d’après les lieux où ils ont vécu. Ainsi, Andric est déclaré en
même temps comme un écrivain serbe, bosniaque et croate. Par contre,
l’héritage juif a réussi à préserver l’unité et à échapper à cette division (Pu-
vačić 1986: 137–148; Savić Benghiat 2005; Indjić 2006: 362–367). Le cor-
pus juif reste solide et indivisible parce que l’héritage juif est incontesta-
blement reconnu comme l’héritage juif mondial, peu importe le territoire
ou l’État de son origine (Ainsi, le Limud /éducation en Yiddish, destiné à
l`éducation des Juif en général - „couvre“ toute la région de l’ex-Yougosla-
vie comme EX-Yu Limud).
Il faut souligner que les noms les plus célébrés et les plus importants
de la communauté juive littéraires (par exemple) comme Monny de Boul-
ly, Jacques Konfino, Filip David, David Albahari, Bihali Merin, Ivan Ivanji
et bien sûr Danilo Kiš (tous membres de la communauté juive) ont écrit
dans la langue serbe (en fait, la littérature juive comme la littérature en
yiddish n’existe presque pas) ou en français comme la langue de leur patrie
adoptive (Daković, Mitrović 2018: 97-114, Jović 2010: 559-609). Mais la
notion de la littérature juive se réfère aussi aux textes aux thèmes juifs.
En ce sens, les écrivains d’origine non juive - par exemple, Ivo Andrić avec
Ses contes juifs et les personnages juifs apparaissant dans son œuvre - sont
inclus dans la même catégorie. Le grand Danilo Kiš – que nous mention-
nons ici pour de très justes raisons, ayant vécu à Paris et ailleurs en France
– relativisait même l’existence d’une littérature minoritaire en prônant la
notion d’une Weltliteratur, signifiant une littérature universelle, mondiale:
« Je rejette le titre d’un écrivain juif. Je suis contre tous les aspects de la
littérature minoritaire. J’ai ma place dans la littérature et je suis en faveur
d’une notion de Goethe - d’une seule littérature mondiale- weltliteratur.
Je suis convaincu que dans mes livres le problème des Juifs n’est pas une
école intellectuelle, mais le vrai contenu littéraire de ma vie » (Kiš 2012:
151).
CONCLUSION
Pour conclure, nous soulignons quelques questions clés : dans

quelles directions de nouvelles explorations du patrimoine juif de Paris
et de Belgrade, en France et en Serbie, pourraient aller ? Comment et de
quelle manière le partage d’expériences et de connaissances peut-il aider
? Des projets communs sont-ils possibles et de quel type ? Telles sont les
questions avec lesquelles nous voulons entamer une coopération plus ap-
profondie. Aussi, des questions se posent ici : comment concilier ces sou-
venirs qui sont de provenance différentes ? Comment les intégrer dans le

corpus de mémoires partagées? Sarah Gensburger a réussi à présenter le
Bataclan et son patrimoine au public ; cependant, les recherches indiquent
également des changements dans la prise de conscience des symboles in-
dividuels de l’héritage et de l’espace juifs, qui à certaines périodes étaient
marqués comme juifs. Par conséquent, il faut une constante recherche sys-
tématique et comparative.
Aujourd’hui, une excellente collaboration concernant les recherches
de la Shoah se déroule entre le Mémorial de la Shoah à Paris et plusieurs
institutions de Belgrade. De nouveaux thèmes sont également initiés grâce
aux recherches effectuées sur la vie et le travail des artistes juifs origi-
naires de Serbie qui ont vécu et travaillé à Paris (Monny de Boully, Danilo
Kiš) et qui ont permis de redéfinir le concept des études juives. Les études
de la mémoire, la narrativisation et le mapping de la ville ne sont que
quelques-uns des encadrements de recherche possibles. Il est important
que le patrimoine juif et les thèmes juifs puissent être développés sur plu-
sieurs niveaux et dans différents domaines institutionnalisés des centres
culturels nationaux, des communautés juives, des instituts scientifiques et
de recherche, dans le cadre des études de la religion.
Bibliographie
Anon 1952: Anon, Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u
Jugoslaviji, Beograd: Savez jevrejskih opština FNR Jugoslavije.
Azéma 2005: J-P. Azéma, Vivre et survivre dans le Marais. Au cœur de Paris du Moyen
Âge à nos jours, Paris: Editions le Manuscrit.
Baroni 2018: R. Baroni, Face à l’horreur du Bataclan: récit informatif, récit immersif
et récit immergé Facing Horror at the Bataclan: Informative, Immersive, and Immersed
Narrative, Paris: Questions de communication.
Birnbaum 2020: J. Birnbaum, Journal d’un rescapé du Bataclan de Christophe
Naudin: un prof face à Daech, Le Monde, 21. Octobre 2020. ‹https://www.lemonde.
fr/livres/article/2020/10/21/journal-d-un-rescape-du-bataclan-de-christophe-
naudin-un-prof-face-a-daech_6056859_3260.html›. 22.01.2021.
Blagojević, Dajč 2018: R.M. Blagojević, H. Dajč, Kuće beogradskih Jevreja : 1920–
1941, Beograd: Heraedu, Institut za javnu politiku.
Božović 2003: B. Božović, Specijalna policija i stradanje Jevreja u okupiranom
Beogradu 1941–1944, Zbornik : studije, arhivska i memoarska građa o istoriji
subotičkih Jevreja = Jewish studies : studies, archival and memorial materials about the
history of the Jews, 8, 77–173.
Božović 2012: B. Božović, Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 1941–1944,
Beograd: Muzej žrtava genocida.
Borelli, Lenzerini 2012: S. Borelli, F. Lenzerini, Cultural heritage, cultural rights,
cultural diversity : new developments in international law, Leiden, Boston: M. Nijhoff.

Brody 1987: J. Brody, Le quartier de la rue des Rosiers ou l’histoire d’un cheminement,
Chemins de la ville : enquêtes ethnologiques, Paris: Laboratoire d’anthropologie
urbaine, CTHS, 85–102.
Verber, Mihailović, Bošković 1979: E. Verber, M. Mihailović, H. Bošković, Jezik,
pismo i knjiga Jevreja Jugoslavije, Beograd: Savez jevrejskih opština Jugoslavije.
Vidaković-Petrov 1986: K. Vidaković-Petrov, Kultura španskih Jevreja na
jugoslovenskom tlu: XVI-XX век, Sarajevo: Svjetlost.
Vidaković-Petrov 2001: K. Vidaković-Petrov, Kultura španskih Jevreja na
jugoslovenskom tlu: XVI-XX vek, Beograd: Narodna knjiga - Alfa.
Winock 2003: М. Winock, La France politique XIXe–XXe siècle, Paris: Points.
Gensburger 2017a: S. Gensburger, Mémoire vive : chroniques d’un quartier: Bataclan
2015-2016, Paris: Anamosa.
Gensburger 2017b: S. Gensburger, Chroniques de l’ordinaire après les attentats,
19.05.2017. ‹https://laviedesidees.fr/Chroniques-de-l-ordinaire-apres-les-attentats.
html›. 19.02.2021.
Gensburger, Turc 2020: S. Gensburger, G. Turc, Les mémoriaux du 13 novembre,
Paris: EHESS.
Dajč, Vasiljević 2013: H. Dajč, M. Vasiljević, Status Jevreja u osmanskom i
habzburškom Beogradu (XVII-XVIII vek): stranci, manjine ili saradnici?, Limes
plus: geopolitički časopis, 2, 85–103.
Daković 2013: N. Daković, Holokaust u digitalnom pamćenju i kolektivnom
sećanju, Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti. ‹https://www.scribd.com/
document/328013242/2013-nevena-dakovic-pdf›. 12.10.2020.
Daković, Mevorah 2018: N. Daković, V. Mevorah, Graničnici sećanja, Beograd:
Fakultet dramskih umetnosti.
Daković, Mitrović 2018: N. Daković, B. Mitrović, Monny de Boully: in search for
identity, dans: N. Daković, V. Mevorah (dir), Graničnici sećanja, Beograd: Fakultet
dramskih umetnosti, 97–114.
Dewilde 2016: F. Dewilde, Mon Bataclan, Paris: Lemieux.
Duclert 1994: V. Duclert, L’Affaire Dreyfus, Paris: La Décuvert.
Eventov 1971: J. Eventov, Istorija Jevreja Jugoslavije. 1, оd davnine do kraja 19. vijeka,
Tel Aviv: Hitahdut.
Guilbert, Mortaigne 2015: N. Guilbert, V. Mortaigne, Le Bataclan, un haut lieu de
la culture ciblé de longue date par les islamistes, Le Monde, 14. Novembre 2015.
‹https://www.lemonde.fr/attaques-a-paris/article/2015/11/15/le-bataclan-un-haut-
lieu-de-la-culture-cible-de-longue-date-par-les-islamistes_4810424_4809495.
html›. 29.01.2021.
Jović 2010: M. Jović, Ulicom nestalih kestenova: jevrejska tema kod Danila Kiša,
Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 58(3): 559–609.
Jovanović 1992: N. Jovanović, Pregled istorije beogradskih Jevreja do sticanja
građanske ravnopravnosti, Zbornik : studije, arhivska i memoarska građa o istoriji
subotičkih Jevreja = Jewish studies: studies, archival and memorial materials about the
history of the Jews, 6, 115–167.
Indjić 2006: T. Indjić, Jevrejski portreti u delima Ive Andrića, Sveske Zadužbine Ive
Andrića, 25(23), 362–367.
Kelif 1999: F. Kelif, Le musée d’Art et d’Histoire du judaïsme – De l’origine à
l’aboutissement, Paris: École du Louvre, 1999.
Kiš 2012: D. Kiš, Gorki talog iskustva, Beograd: Arhipelag.

Kolaković 2016: A. Kolaković, U službi otadzbine: saradnja francuskih i srpskih
intelektualaca, Beograd: Institut za političke studije.
Conradi 2020: P. Conradi, My child, the terrorist, killed yours. Did I fail as a father,
The Times, 5. January 2020. ‹https://www.thetimes.co.uk/article/my-child-the-
terrorist-killed-yours-did-i-fail-as-a-father-nkxq36f6m›. 09.02.2021.
Constant 2020: C. Constant, Le Bataclan:l’histoire d’une sale mythique aux
multiples visages, L’Humanite, 14. Novembre 2020. ‹https://www.humanite.fr/moi-
christophe-naudin-prof-dhistoire-et-rescape-du-bataclan-696025›. 27.01.2021.
Leymarie 1999: М. Leymarie, De la Belle Époque à la Grande Guerre 1893–1918. Le
triomphe de la République, Paris: Le Livre de Poche.
Manœuvre 2016: P. Manœuvre, Best of Bataclan, Vanity Fair, n°31, janvier 2016,
130-141.
Marchal 2020: M.A. Marchal, Attentat du Bataclan à Paris : cinq ans après, la
cérémonie d’hommage sans public à cause du Covid-19, Actu, 2. Novembre 2020.
‹https://actu.fr/ile-de-france/paris_75056/attentat-du-bataclan-a-paris-cinq-ans-
apres-la-ceremonie-d-hommage-sans-public-a-cause-du-covid-19_37190784.
html›. 11.02.2021.
Hoibian, Millot, Eidelman, Truc, Perrin, Eustache, Peschanski 2016: S. Hoibian,
C. Millot, J. Eidelman, G. Truc, M. Perrin, F. Eustache, D. Peschanski, LA
MEMORISATION ET PERCEPTION DES ATTENTATS DU 13 NOVEMBRE 2015 EN
FRANCE 7 MOIS APRES Rapport rédigé dans le cadre du programme 13 novembre,
porté par le CNRS, l’Inserm et héSam Université, financé par l’Agence nationale de
la recherche (ANR) dans le cadre du Programme Investissements d’Avenir (PIA).
Halioua 2015: N. Halioua, L’ancien patron du Bataclan a l’espoir que «la salle
survivra aux attentats, Le Figaro, 19. Novembre 2015. ‹https://www.lefigaro.
fr/musique/2015/11/19/03006-20151119ARTFIG00184-l-ancien-patron-du-
bataclan-a-l-espoir-que-la-salle-survivra-aux-attentats.php›. 20.01.2021.
Petrović 2018: B. Petrović, Memorijali ili muzeji Holokausta? Memorijal Šoe u
Parizu – sećanje, istorija i mit, dans N. Daković, V. Mevorah (dir), Graničnici sećanja,
Beograd: Fakultet dramskih umetnosti, 63–78.
Puvačić 1986: D. Puvačić, Ivo Andrić i Jevreji, Sveske Zadužbine Ive Andrića, 137–148.
Rebérioux 1975: M. Rebérioux, La République radicale? 1898–1914, Paris: Editions
du Seuil.
Riccardo 2005: C. Riccardo, Les juifs en France sous l’occupation nazie (1940–1944),
C. Riccardo (dir), Le préjugé antijuif , Paris: Tallandier, 225–244.
Riou 2016: B. Riou, 13 novembre 2015: terrorisme, résilience, et espoir, Ann. Fr.
Med. Urgence, 6, 1–12
Savić Benghiat 2005: D. Savić Benghiat, Jevrejski portreti u delima Ive Andrića =
Jewish Portraits in the Works of Ivo Andrić, Toronto: Serbian Literary Compani.
Sallée, Chauveau 1885: A. Sallée, P. Chauveau, Music-Hall et café-concert, Paris:
Bordas, coll. « Spectacles ».
Sørensen, Viejo-Rose 2015: M.L.S. Sørensen, D. Viejo-Rose, War and Cultural
Heritage : biographies of place, New York: Cambridge University Press.
Ćirić 1987: J. Ćirić, Kulturno istorijsko nasleđe: shvatanje, tumačenje i društveno
tretiranje, Leskovački zbornik, 27, 5–10.
Невена Даковић, Александра Колаковић / БАТАКЛАН – ДОРЋОЛ: ЈЕВРЕЈСКО

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКО НАСЛЕЂЕ ПАРИЗА И БЕОГРАДА
Резиме: Батаклан и Дорћол сведоче о различитим аспектима присуства Јевреја у

политичком, социјалном, економском и културном животу Париза и Београда. На
основу презентације и проматрања културно-историјског јеврејског наслеђа Париза
и Београда, односно Батаклана и Дорћола, кроз мултидисциплинарну перспективу
уочавају се сличности и разлике између постојања, очувања и презентације
јеврејског наслеђа две различите и географски, историјски и социјално удаљене
средине. Када данас у Србији кажемо Батаклан, постоји прва асоцијација на догађај
од 13. новембра 2015, који је сада подложан тренутним процесима обележавања
у Француској. Па ипак, Батаклан такође има своје место у историји Париза, које
је уско повезано са јеврејском заједницом и њеном културом. У складу са горе
наведеним, овде се постављају питања: Како помирити ове успомене? Како их
интегрисати у корпус заједничких успомена? Слично је и са културно-историјским
наслеђем Дорћола и Јевреја у Београду. Овде је поред континуиране бриге о
наслеђу, важно и укључивање у оквире заједничког наслеђа Београда и Србије.
Историјски, културни и уметнички контекст јеврејског културног и историјског
наслеђа, као и Холокауст који иде упоредо са њим поред меморијала у Паризу
и Дрансију, споменика, зграда, улица и научних и уметничких дела Јевреја,
одраз је и корпуса сећања о људима, местима и догађајима из ближе и/или
даље прошлости, који је променљивог карактера. Историја Јевреја у Француској
и Србији, као и свест о њеном присуству у оквирима културе сећања и бриге о
културном наслеђу посматрана је у циљу потраге за одговорима на питања: Како
би могло ићи даље истраживање јеврејског наслеђа Париза и Београда, Француске
и Србије? Како и на који начин размена искустава и знања може помоћи? Да ли су
могући заједнички пројекти и које врсте? Данас се одвија изврсна сарадња у вези
са истраживањима Шоа између Mеморијала Шоe у Паризу и неколико институција
у Београду. Покренуте су и нове теме захваљујући истраживањима о животу и раду
јеврејских уметника из Србије који су живели и радили у Паризу (Мони Були,
Данило Киш) и који су помогли у редефинисању концепта јеврејских студија.
Студије памћења, наративизација и мапирање градова само су неки од могућих
оквира за истраживање. Важно је да се јеврејско наслеђе и јеврејске теме могу
развијати на различитим нивоима и у различитим институционалним областима
националних културних центара, јеврејских заједница, научних и истраживачких
института, као и у оквиру студија религије.
Кључне речи: Батаклан, Дорћол, Париз, Београд, Француска, Србија, Јевреји,

културно-историјско наслеђе
Примљен: 18. 4. 2021.

929:32 Gaulle C.
929:355 Mihajlović D.
94(44:497.11)”1939/1945”
DOI 10.46793/LIPAR75.103Z
Slobodan M. Zečević1
Institut des études européennes
Belgrade, Serbie
L’INFLUENCE DU GAULLISME SUR LES SERBES
L’œuvre historique de Charles de Gaulle a-t-elle eu de l’influence sur les événements politiques
en Serbie? La réponse est oui, même plus qu’on ne le pense. Le parallélisme du comportement
politique pendant la Seconde Guerre mondiale du général Milan Nedić avec celui du maréchal
Philippe Pétain et du colonel Dragoljub Draža Mihajlović avec celui du général de Gaulle est
fascinant. Les deux militaires serbes ont été formés par l’armée française. Comme Pétain, le
général Nedić a décidé de se soumettre à l’occupant en créant un État serbe fantoche. Comme
de Gaulle, le général Mihajlović est convaincu de la victoire des Alliés, refusant la capitulation
et décidant de continuer le combat. La constitution gaulliste de la Vͤ République de 1958 a-t-elle
inspirée les rédacteurs de la constitution serbe de 2006 ? Dans une certaine mesure oui, mais
peut-être pas assez. Voici une analyse du rapport des Serbes face au gaullisme.
Mots-clefs : Le gaullisme, la Seconde Guerre mondiale, la résistance, la Vͤ république, la consti-

tution, le président de la République, le parlementarisme, le mode de scrutin
INTRODUCTION
Pendant que je préparais mon examen en Droit constitutionnel en

première année de droit à la Sorbonne, je n’ai pas eu suffisamment de
temps pour me consacrer au personnage et à l’œuvre complexe du général
de Gaulle, fondateur de la Vͤ République. Paradoxalement, la réflexion sur
de Gaulle est venue plus tard, incitée par les événements politiques qui
se sont déroulés en Serbie. Y avait-il eu du vrai dans ce que disait le pré-
sident des États-Unis à quatre mandats, Franklin Roosevelt, sur de Gaulle: 2
« Comment voulez-vous que je fasse avec un homme qui se prend à la fois
pour Jeanne d’Arc et Napoléon ? » Mais Roosevelt n’était pas plus tendre
avec Winston Churchill à propos duquel il avait remarqué : « Il a deux cents
idées par jour dont seulement quatre sont bonnes, mais il ne sait jamais
lesquelles. » (Packiry 2014) Les Anglo-saxons voyaient de Gaulle comme
un personnage pathétique qui croyait que, à force de répéter que la France
est grande, il lui rendrait sa force et son statut de grande puissance. (Mac-
millan) Quoi qu’il en soit, à la fin de la Seconde Guerre mondiale, de Gaulle
1 szecevic5@gmail.com
2 www.histoire-en-citations.fr, 01.08.2020.
a réussi à faire entrer la France dans le club des vainqueurs et à lui faire
accorder un siège au Conseil de Sécurité des Nations Unies. L’œuvre his-
torique du général de Gaulle a-t-elle eu de l’influence sur les événements
politiques en Serbie ? Je répondrais par oui, peut-être plus qu’on le pense.
1.
L’impact de la défaite française de juin 1940 sur la Yougoslavie et
la Serbie m’avait frappé. L’armée française n’était pas parvenue à arrêter
l’attaque d’Hitler, et cela pouvait arriver encore moins, lors de la guerre
d’avril 1941, à l’armée du Royaume de Yougoslavie, mal équipée et divi-
sée sur le plan national. Cependant, j’étais fasciné par le parallélisme du
comportement politique du général Milan Nedić avec celui du maréchal
Philippe Pétain et du général Dragoljub Draža Mihajlović avec celui du
général Charles de Gaulle. Les deux militaires serbes avaient été formés
par l’armée française. (Matvejević 2010) Comme Pétain, le général Nedić
avait décidé de se soumettre à l’occupant en créant un état serbe fantoche.
Comme de Gaulle, le général Mihajlović était convaincu de la victoire des
Alliés, refusant la capitulation et décidant de continuer le combat. Dans
le domaine tactique et militaire, Mihajlović suivit De Gaulle. A cause des
terribles représailles des Allemands sur la population civile y compris les
exécutions des lycéens dans la ville de Kragujevac, Mihajlović décida d’ar-
rêter les actions qui risquaient de faire des victimes chez les troupes de
l’occupant. Un peu plutôt que lui, de Gaulle comprit qu’il était inhumain
de sacrifier des centaines de vies de civils français pour quelques vies de
soldats allemands, d’autant plus que cela ne permettrait pas de libérer le
territoire national. Le concours des alliés et de leurs forces mécaniques
était nécessaire.
De Gaulle réussit à empêcher le conflit de ses partisans avec les com-
munistes et à instaurer une unité de la résistance sous sa commande. Mi-
hajlović n’y arriva pas car la haine entre les deux camps serbes était trop
profonde. A l’été 1941 en Serbie apparut une rivalité entre les tchetniks
royalistes de Mihajlović et les partisans communistes de Tito, qui aboutit à
une guerre civile. La haine des officiers royalistes envers les communistes
peut s’expliquer entre autre par l’arrivée de nombreux réfugiés russes
après la révolution d’Octobre. Ils témoignèrent des exactions commises
par les bolcheviks sur leurs adversaires politiques et de la destruction de la
société bourgeoise. Le parti communiste yougoslave fut interdit dès 1920
et les communistes s’y opposèrent en commettant des attentats contre les
représentants du pouvoir royaliste. Ils furent pourchassés, arrêtés, tortu-
rés et condamnés à de lourdes peines de prison.
L’influence du gaullisme sur les Serbes
En novembre 1942, de Gaulle dit à la radio que la résistance you-

goslave et l’activité du général Mihajlović étaient d’un grand soutien pour
le peuple français (Buisson 2016). En février 1943, Mihajlović fut cité de
l’ordre de la France libre « comme un héros légendaire, symbole du pa-
triotisme le plus pure et des vertus militaire yougoslave les plus grandes »
(Buisson 2016). Comme de Gaulle, Mihajlović voulait instaurer dans
l’après-guerre, un régime démocratique basé sur l’économie de marché.
L’un et l’autre savaient qu’ils ne pourraient pas revenir à l’ancien ordre
constitutionnel, lourdement compromis, et ils étaient favorables à des ré-
formes institutionnelles profondes. Mihajlović tarda à faire connaitre ses
propositions face aux décisions des partisans d’AVNOJ de 1943. Il le fit en
1944 lors d’un congrès des partis politiques yougoslaves dans le village Ba,
situé sur les collines de la montagne Suvobor en Serbie centrale (Ilić 2003).
La Yougoslavie serait une monarchie constitutionnelle fédérale, avec trois
composantes, la Serbie, la Croatie et la Slovénie. Les peuples ayant colla-
boré avec les Nazis et commis des crimes sur les Serbes devraient porter la
charge en territoire et en réparations économiques.
A l’été 1944, les Américains et les Britanniques débarquèrent en
France et de Gaulle prit le pouvoir. A l’automne 1944, les troupes sovié-
tiques entrèrent en Serbie et commença alors la débâcle du mouvement de
résistance du général Mihajlović. Churchill laissa tomber le général serbe
en invitant tous les combattants tchetniks à rejoindre les partisans com-
munistes de Tito. Pourquoi Churchill avait-il trahi Mihajlović? Plusieurs
raisons ont été invoquées, mais je crois que la plus probable est géostraté-
gique. Churchill a laissé la Yougoslavie à Staline pour récupérer la Grèce
beaucoup plus importante à ses yeux.
La France entra parmi les vainqueurs de la guerre mais ne fut pas
invitée à Yalta où l’on fit le partage des zones d’influences en Europe. Si
on avait demandé l’avis du général de Gaulle, la Yougoslavie ne serait pas
tombée entre les mains de Tito.
2.
Les rapports entre le mouvement gaulliste et le parti communiste
yougoslave étaient tendus pour plusieurs raisons. En juin 1946, lors d’un
procès d’une étrange ressemblance aux procès staliniens des années trente,
le général Mihajlović a été condamné à mort comme collaborateur des alle-
mands et traitre. Il a été fusillé probablement dans le quartier chic de Bel-
grade Dedinje, mais aujourd’hui encore, on ne sait pas encore où se trouve
exactement sa tombe. De Gaulle a été frappé par l’assassinat de celui qu’il
avait considéré comme le « de Gaulle Serbe ».
Dans ce contexte fut intéressante la réunion de l’internationale com-
muniste KOMINFORM qui eut lieu en 1947 en Pologne (Matvejević 2010).
Les représentants du parti communiste yougoslave encore fidèle à Staline,
avaient été chargés par celui-ci de critiquer les communistes français et
italiens à cause de leurs compromis avec les partis bourgeois. La tâche de

critiquer les Italiens revint au Slovène Edvard Kardelj, alors que pour les
Français, c’était un Serbe originaire du Monténégro, Milovan Đilas, qui en
avait été chargé. Dans son exposé, Đilas condamna les communistes fran-
çais pour avoir passé un « soi-disant accord » avec les gaullistes pendant la
guerre, car celui-ci a facilité la victoire en France de l’impérialisme amé-
ricain. De Gaulle n’était rien d’autre qu’un agent de Churchill qui n’avait
pas beaucoup de mérite dans la lutte antifasciste. « Quelle est la différence
entre lui et Draža Mihajlović ? » demanda Milovan Đilas à ses camarades
communistes. Je répondrais aucune si on prenait en compte leurs lignes
politiques respectives, mais il est vrai que Mihajlović n’avait pas le talent
politique exceptionnel du général de Gaulle. Les thèses de Đilas sont pro-
bablement parvenues par l’intermédiaire des communistes français qui
avaient gardé leur lien avec les gaullistes, jusqu’au général de Gaulle.
Durant les années 50, le soutien de Tito au mouvement de libération
de l’Algérie fit de l’ombre sur les relations franco-yougoslave – des armes
de provenance yougoslave avaient servie à tuer des policiers et des soldats
français.
Cependant, les graves incidents mentionnés, en réalité, ne font
qu’occulter le problème de fond. La Serbie depuis 1945 n’était plus sous
l’influence française pour des raisons idéologiques. Elle était tombée dans
l’univers soviétique qui reposait sur une autre vision de l’organisation de
l’état, de l’enseignement, de l’armée, de la culture et des droits de l’homme.
II
1.
Je rencontrais de temps en temps des intellectuels serbes qui me
parlaient de de Gaulle comme d’un pacificateur social et d’un homme de
consensus. En fait, il était tout le contraire car il n’hésitait pas à bousculer
les idées établies. Entre les deux guerres, seul face à sa hiérarchie militaire,
il s’opposa à la tactique défensive et à la construction de la ligne Maginot,
en optant pour une stratégie offensive reposant sur l’utilisation des chars
et des avions. En juin 1940, refusant le défaitisme du commandement mi-
litaire et de la majorité de la classe politique française, il prit un risque
énorme en partant pour Londres et en fondant la France libre. En 1958,
contre l’avis de la classe politique, des journalistes et des juristes éminents,
il opta pour un régime présidentiel et abolit la prééminence du rôle du
parlement dans la constitution (Chevallier et al 2017: 12). De Gaulle était
contre le scrutin proportionnel, les gouvernements de coalitions faibles et
la souveraineté entre les mains des chefs de partis, car il considérait que
tout cela menait à l’affaiblissement de l’état et à la corruption.
Je pensai à de Gaulle lorsque en 1991, les leaders de l’opposition

Serbe, Vuk Drašković, Zoran Đinđić et Vesna Pešić qui avaient obtenu une
poignée de députés lors des élections parlementaires, exigèrent du pouvoir
socialiste le remplacement du scrutin majoritaire par celui proportionnel.
En vigueur au Royaume-Uni, en France et partiellement en Allemagne, le
scrutin majoritaire, selon eux, était antidémocratique, alors que la pro-
portionnelle était le comble de la vérité électorale. En fait, leurs intérêts
politiques ont primé devant la stabilité des institutions de l’État.
Après la révolution démocratique serbe du 5 octobre 2000, le scrutin
proportionnel en place donna son triste résultat. Dans le gouvernement de
Đinđić, il n’y avait pas moins de dix-huit partis politiques et divers mouve-
ments. Les gouvernements qui suivirent furent tous des gouvernements de
coalition. Les ministres appartenant à différentes familles politiques consi-
déraient leurs ministères comme leurs proies où ils pouvaient employer
leurs obligés et les membres de leurs familles. La corruption était floris-
sante. Le Premier Ministre n’avait pas d’autorité sur les ministres venant
d’autres partis que le sien car il devait, d’abord et avant tout, sauvegarder
la coalition gouvernementale. Les ambassades et de riches hommes d’af-
faire se mêlaient de la composition du gouvernement. Les hommes poli-
tiques serbes avaient de plus en plus tendance à croire que leurs carrières
dépendaient très peu du choix électoral des citoyens.
2.
En 1944 ou en 1958, vu son prestige, de Gaulle aurait pu établir
un régime autocratique en France. Certains le soupçonnaient d’avoir des
ambitions de vouloir devenir un dictateur. Cependant, lors de son retour à
la tête du gouvernement en 1958, de Gaulle déclara: « Est-ce que je n’ai ja-
mais attenté aux libertés publiques fondamentales ? Pourquoi voulez-vous
qu’à 67 ans je commence une carrière de dictateur ? » (Dupuis 2020)
Certes, le général était favorable à un régime présidentiel fort et effi-
cace, mais ne pouvait pas s’imaginer à la tête d’un pouvoir sans légitimité
démocratique. Il soumit sa ligne politique au jugement du peuple à nom-
breuses reprises lors des élections présidentielles, législatives et des réfé-
rendums. D’ailleurs, il démissionna en 1969 suite à l’échec du référendum
sur une question d’importance politique mineur qui portait sur la réforme
du Sénat (Chevallier et al 2017: 159). Se sentant désavoué par les Français,
il leur fit savoir que sa fonction présidentielle cesserait le jour suivant de
sa défaite à midi.
La doctrine gaulliste sous-entendit que aucun but ne justifiait l’auto-
cratie qui durerait dans le temps. De Gaulle ne tomba pas dans le piège qui
consistait à penser que « la fin justifie les moyens » ce qui fut le cas de cer-
tains hommes politiques serbes. Le 6 janvier 1929 au nom de la sauvegarde
de l’unité de l’État, le roi Alexandre de Yougoslavie proclama la dictature.
Durant les années 90, le président Slobodan Milošević eut recours à des
méthodes autocratiques dans sa bataille pour protéger les intérêts natio-

naux. Au début des années 2000, le premier ministre Zoran Đinđić pensait
gouverner au nom de la modernisation et de la réforme de la société, mal-
gré un manque évident de soutien aux élections.
3.
De Gaulle voulait un président arbitre au-dessus de la mêlé politique,
qui bénéficiait par son élection au suffrage universel direct de la légitimi-
té démocratique (Ardant, Mathieu 2019: 462). Ce monarque républicain
dressait les lignes directrices de politique générales qui devaient être mises
en œuvre par le gouvernement. Selon la constitution de la Vͤ république, le
président avait des pouvoirs propres importants de nomination à des postes
clefs, ainsi que des compétences dans le domaine de la défense3 et de la po-
litique étrangère. Il pouvait dissoudre l’assemblée nationale,4 convoquer
un référendum, ou même instaurer dans des circonstances graves, une dic-
tature temporaire de salut public, avec les pleins pouvoirs entre ses mains.5
La constitution serbe de 2006 a été influencée par la tradition consti-
tutionnelle autrichienne et française. Cependant, dans la constitution
serbe, c’est le président du gouvernement qui a le pouvoir exécutif,6 alors
que le président de la République a un rôle protocolaire de représentation
de l’unité de l’état.7 Le président serbe est élu au suffrage universel direct,
mais n’a pas les compétences nécessaires qui découlent de cette légitimité
nationale. De son côté, le peuple qui élit un président attend de lui de me-
ner une action politique et de faire changer les choses et non « d’inaugurer
des allées de roses. » Si les rédacteurs de la constitution serbe avaient opté
pour un régime parlementaire, il était plus logique alors de faire élire le
président par l’Assemblée nationale.
Cette dualité du pouvoir exécutif en Serbie a des conséquences po-
litiques et juridiques très controversées. Lorsque le parti du président élu
par le peuple obtient la majorité à l’Assemblée, le régime devient présiden-
tiel, contrairement aux dispositions du texte constitutionnel. Le président
de la République devient le chef de l’exécutif car il a la légitimité populaire
directe dont ne dispose pas le Premier ministre. Aujourd’hui. le président
du gouvernement Serbe Ana Brnabić reconnait publiquement qu’elle est
soumise à l’autorité du président Aleksandar Vučić dont elle est la collabo-
ratrice (Čongradin, Miljković 2020). Et ce n’est pas tout. Le président de la
République qui veut préserver son statut de chef de l’exécutif doit obtenir
coûte que coûte la majorité à l’Assemblée, ce qui est très difficile et compli-
3 L’article 15 de la constitution de la Vͤ République de 1958.

6 L’article 136 de la constitution de la République de Serbie de 2006.
7 L’article 111 de la constitution de la République de Serbie de 2006.
qué avec le scrutin proportionnel en vigueur. Pour cette raison, celui-ci est
tenté de contrôler au maximum les médias et le processus électoral.
CONCLUSION
« Après Tito, Tito » a été scandé par les membres de l’Alliance des
communistes de Yougoslavie, convaincus que Josip Broz Tito leur avait
laissé en héritage un état solidement ancré et le bien-être économique.
Suite à la mort de Tito se sont effondrés l’un après l’autre le socialisme,
la constitution confédéraliste de 1974, l’autogestion, la propriété sociale,
l’Armée populaire yougoslave, la fraternité et l’unité des peuples, la po-
litique de non-alignement, les organisations de bases du travail associé
(OUR)…. A la fin de ses études, ma génération s’est retrouvés au milieu
d’un cimetière des illusions de ses parents.
La France repose toujours sur les bases constitutionnelles instaurées
par le général de Gaulle. Certain avaient pensé que son opposant historique
François Mitterrand en arrivant au pouvoir en 1981, allait introduire une
réforme constitutionnelle profonde, mais il ne toucha à rien. Entre temps,
on s’est aperçu que de Gaulle n’avais pas œuvré pour son maintien au pou-
voir, mais dans l’intérêt de la nation. Sous sa direction, les Français n’ont
pas perdu leurs libertés politiques. Toutefois, ils ont obtenu des majorités
parlementaires stables, des gouvernements cohérents et un président qui
avait les moyens de faire des choses, à condition qu’il en soit capable.
De Gaulle a dirigé la France pendant dix ans. Durant cette période,
le pays s’est doté, entre autre, de l’armement nucléaire, du programme de
lancement des satellites dans l’espace - Ariane, du programme Airbus de
fabrication d’avion civile, du boulevard périphérique, de nouveaux quar-
tiers comme celui de la Défense, de l’augmentation du PIB de 7 % par an,
de centaines de kilomètres d’autoroutes, du plein emploi… Il a laissé à ses
héritiers politiques un état sans dettes et sans problèmes de migration.
Aujourd’hui, c’est une autre réalité. La France et la Serbie, les grands
vainqueurs de la Première Guerre mondiale, ont affaibli au fil des années,
chacune à sa façon. Auraient-elles un manque d’hommes providentiels
pour soulever leurs drapeaux nationaux couverts de poussière?
Bibliographie :
Ardant, Mathieu 2019 : Ph. Ardant, B. Mathieu, Droit constitutionnel et institutions
politiques, LGDJ, Paris : 31 édition.
Buisson 2016: J-Ch. Buisson, Mihailović, ce héros de l’ Histoire méconnu, LE FIGARO.
‹https://www.lefigaro.fr/vox/histoire/2016/07/17/31005-20160717ARTFIG00102-
mihailovi263-ce-heros-de-l-histoire-meconnu.php›. 2.8.2020.
Chevallier et al 2017 : J.-J. Chevallier, G. Carcassonne, O. Duhamel, J. Benetti,

Histoire de la V République 1958–2017, 16 édition, Paris : Dalloz.
Čongradin, Miljojković 2020 : S. Čongradin, M. D. Miljković, „Premijerka
pokazivanjem slike dece unizila Vladu“, Danas. ‹https://www.danas.rs/politika/
premijerka-pokazivanjem-slike-dece-unizila-vladu/›. 08.04.2020.
De Gaulle 1953 : Ch. de Gaulle, Mémoires de guerre, Paris : Plon.
Dupuis 2020: J. Dupuis, „Le général de Gaulle, un dictateur?“,L express. ‹https://
www.lexpress.fr/culture/livre/le-general-de-gaulle-un-dictateur_2124724.html›.
1.8.2020.
Ilić 2003: С. Илић, „Велики национални конгрес у селу Ба 26-28 јануар 1944.
године“, Архив, часопис Архива Србије и Црне Горе 1-2/4, 160–171.
Macmillan: H. Macmillan, Notes, Public Record Office, Prem 3/182/6, London.
Marković 2017: R. Marković, Ustavno pravo, Beograd: 32 ponovljeno izdanje, Pravni
fakultet.
Matvejević 2010: P. Matvejević, „De Gaulle-Tito-Mihajlović“, Peščanik. ‹https://
pescanik.net/de-gaulle-tito-mihailovic/›. 1.8.2020.
Onfray 2020 ; M. Onfray, Vie parallèles-De Gaulle- Mitterrand, Paris : Robert Laffont.
Packiry 2014 : K. Packiry, „Churchill comme on ne le connaît pas“, La Liberte.
‹https://www.laliberte.ch/news/dossiers/histoire-vivante/churchill-comme-on-ne-
le-connait-pas-243619›. 01.08.2020.
Peyrefitte 2002 : A. Peyrefitte, C’était de Gaulle, Paris : Quarto Gallimard.
Vital-Durand 2007 : E. Vital-Durand, Mémento des institutions politiques françaises, 5
édition, Paris: Hachette Supérieur.
Slobodan M. Zečević / THE INFLUENCE OF GAULLISM ON THE SERBS
Summary: Did Charles de Gaulle’s historical legacy have an impact on political events
in Serbia? The answer is yes, even more than we assume. The parallelism of the
political actions of General Milan Nedić with Marshal Philippe Pétain and General
Dragoljub Draža Mihajlović with General de Gaulle during the Second World War is
fascinating. The two Serbian soldiers were educated by the French army. Like Pétain,
General Nedić decided to submit to the occupier by founding a puppet Serbian state.
Like de Gaulle, General Mihajlović was convinced of the Allied victory, refusing to
surrender and deciding to continue the fight. Did the Gaullist constitution of the
Fifth Republic of 1958 inspire the creators of the Serbian constitution of 2006? To a
certain extent yes, but perhaps not enough. We have proceeded at an analysis of the
serbian attitude towards Gaullism.
Keywords: Gaullism, the Second World War, the resistance, the Fifth Republic, the
constitution, the President of the Republic, parliamentarism, the electoral system.
Примљен: 15. 3. 2021.

929:355 Савојски Е.
DOI 10.46793/LIPAR75.111L
Душко Ж. Лопандић1
Министарство спољних послова Београд
ПРИНЦ ЕВГЕНИЈЕ САВОЈСКИ ИЗМЕЂУ ПАРИЗА,

БЕЧА И БЕОГРАДА
- Доба аустро-османских ратова и српске сеобе -
У раду се приказује лик и дело Евгенија Савојског, чувеног војсковође на прелазу XVII и
XVIII века чије деловање је оставило траг у историји бројних земаља, од Аустрије, преко
Немачке, Италије и Француске, до Србије. Биографија принца Евгенија има мултинацио-
нални, „паневропски” карактер, имајући у виду да је потицао из италијанске породице (кне-
жеви од Савоје), да је одгајен у окружењу француског краљевског двора, а да је служио три
хабсбуршка цара (Леополда I, Јосипа I и Карла VI). У периоду након Другог светског рата,
у периоду пораста популарности европске интеграције и сарадње, као и наднационалних
идеја, долази до реинтерпретације историјске улоге Евгенија Савојског као архетипског лика
„панеевропљанина”. Полазећи од хипотезе да он заиста јесте био „херој европске културе” и
„градитељ Европе”, циљ нам је да покажемо повезаност животне и посебно војне биографије
једне личности – Евгенија Савојског – са историјском еволуцијом српског народа крајем
XVII века. У закључку показујемо да су период аустро-турских ратова у којима је учествовао
принц Евгеније и његове велике победе над Турцима (Сента 1697, Петроварадин 1716, Бео-
град 1717) имали изузетан утицај и значај на историју српског народа (Велика сеоба 1690).
Велики број Срба је учествовао и у походима и биткама које је предводио Евгеније Савојски.
Кључне речи: Евгеније Савојски, Велики бечки рат, Сеоба Срба, Битка код Београда
УВОД
Лик и дело принца Евгенија Савојског, аустријског војсковође и

државника француско-италијанског порекла из времена барока и про-
светитељства, на различите начине су интерпретирани у оквиру култу-
ре сећања појединих народа и држава и сходно времену и околностима
под којима се то дешавало. Велики успеси на бојном пољу донели су му
славу још за живота. Наводно га је и Наполеон сврставао међу седам
највећих војсковођа у историји (Хендерсон 1964).
Полазећи од хипотезе да је Евгеније Савојски пример правог „па-
невропљанина”, циљ овог рада је да покаже повезаност животне и по-
себно војне биографије једне личности – Евгенија Савојског – са ис-
торијском еволуцијом Српског народа крајем XVII века, као и симбо-
1 dulopand@yahoo.com.br
лична веза између „европске биографије” овог значајног војсковође са

преокретом у националној историји Срба: од покореног народа који је
опстајао на рубовима Отоманске историје ка народу чија ће се историја
у каснијим вековима развијати паралелно и на нeки начин синхроно са
еволуцијом европске историје.
У првој српској биографији E. Савојског, Б. Бешлин указује на
стални значај и интерес који је сећање на овог војсковођу и државни-
ка оставило у аустријским и немачким круговима и историографији2,
али и на злоупотребу његовог лика и дела у време експанзије национа-
листичког пангерманизма који је свој рушитељски врхунац достигао у
време нацизма и Другог светског рата (Бешлин 2014: 10–11)3. У периоду
након Другог светског рата, у периоду пораста популарности европске
интеграције и сарадње, као и наднационалних идеја, долази до реин-
терпретације историјске улоге Евгенија Савојског као архетипског лика
„паневропљанина”, „хероја европске културе”, „градитеља Европе” итд.
Ово је ипак далеко ближе реалној слици овог култивисаног, високог
аристократе коме је матерњи језик био италијански, који је одгојен у
француској култури, писао углавном на француском, био бечки др-
жавник, а који је предводио царске аустро-немачке мултинационалне
војске4 на бојним пољима на којима се у хаосу рата стварала историја
скоро целе Европе с краја XVII и почетка XVIII века – од Француске и
Италије, до Пољске и огромних простора који су чинили некадашњи
поседи Османског царства у Панонској низији и на Балкану.
Војни подухвати и деловање Евгенија Савојског у периоду од че-
тири деценије (1683–1717), од опсаде Беча до заузећа Београда, укљу-
чујући његове велике победе код Сенте, Петроварадина и Београда –
имали су огроман значај на судбину и историју српског народа. У време
када су Османлије почеле дефинитивно „да губе” ратове и територије
(Лопандић 2015) српски народ, предвођен у првом реду Црквом, али
касније све више и војним командантима и грађанским сталежом, на-
шао се у положају да се избави из тровековног стања „ропства” под Ос-
манлијама. „За историју промене бића српског народа које су изазвали
турски ратови за освајање Средње Европе за безмало два века је најзна-
чајнији рат са Аустријом и њеним савезницима 1683–1699” (Екмечић
2007: 41). Што мачем, што сеобама, током неколико деценија Срби су
драматично променили своју националну, историјску као и географску
2 Библиографија дела о Евгенију Савојском је још до 1943. достигла 1.772 наслова, док последња
референтна монументална принчева биографија коју је написао Немац Макс Браубах шездесе-
тих година XX века има пет томова и 1890 страница текста. Изузетан преглед студија о Евгенију
Савојском је садржан у: Бешлин (2014: 20 и даље).
3 У нашим крајевима остало је злокобно сећање на СС дивизију „Принц Еугенˮ састављену од
југословенских фолксдојчера.
4 У штаб Евгенија Савојског према ондашњим обичајима пристизали су млађи чланови владар-
ских и аристократских породица из целе Европе, од нпр. Португала до Брандембурга (Пруске).
Отац Фридриха Великог, Фридрих – Вилхелм („краљ-наредникˮ) такође је служио као официр у
штабу Савојског. (Мермаз 1969: 194–195).
Принц Евгеније Савојски између Париза, Беча и Београда
судбину, померајући демографско језгро народа и народне елите ка се-

веру – ка Централној Европи. „Велика сеоба Срба 1690. је био један од
преломних догађаја у српској националној историји” (Екмечић 2007:
43). У том процесу, дошло је до модернизације и европеизације српске
културе (стил живота, грађевине, сликарство, духовна дела итд.) у духу
времена европског барока и просветитељства.
ОДРАСТАЊЕ ЈЕДНОГ ПРИНЦА – ОД ПАРИЗА ДО БЕЧА
Франсоа Еуген од Савоје-Карињана, боље познат као принц Ев-

геније Савојски, рођен је 1663. у Паризу и одрастао у средини дворана
Луја XIV. Рана младост будућег војсковође није указивала на животни
пут којим ће касније кренути. Син Eугена Мориса, савојског принца,
грофа од Соасона и Олимпије Манчини, нећаке свемоћног кардинала
Мазарена, Евгеније је као најмлађе дете по тадашњој традицији бога-
тих породица био предодређен за цркву. Отац-ратник му рано умире,
а мајка, некадашња краљева љубавница, умешана у дворске сплетке и
завере (афера тровања) била је присиљена да напусти Француску. Ев-
геније је одрастао уз бабу и тетку – бурбонске принцезе из бочне ли-
није Соасон5. Био је слабе конституције, болешљив и не особито леп.
Изненадио је своју околину, па и самог краља када је у 19. години ог-
ласио да жели да се посвети војничком позиву. Међутим, Луј XIV није
био наклоњен сину своје бивше љубавнице па је одбио да му додели
војнички чин. Ово није поколебало несуђеног „малог опата” Евгенија.
Он се одлучује да војничку каријеру тражи на другој страни. Једном
француском познанику је поручио: „У Француску ћу се вратити само
као освајач”. Одлази у Аустрију јула 1683. године баш у моменту када је
Беч опседала огромна отоманска војска. „Посветићу сву моју снагу, сву
храброст и ако треба и последњу кап своје крви у служби Вашег Царског
Величанства” – заклеће се млади принц немачком цару Леополду I од
Хабсбурга. Никада неће прекршити своју заклетву.
ОПСАДА БЕЧА И „ВЕЛИКИ РАТˮ ИЗМЕЂУ АУСТРИЈЕ И

ТУРСКЕ
Те 1683. године започео је рат који ће изменити историју Централ-

не Европе и Балкана – „Велики бечки рат” између Хабсбурга и Осман-
лија, односно између Аустрије и њених савезника Пољске и Венеције, с
5 Бурбонска линија грофова од Соасона је потицала од Луја Бурбона, првог принца од Кондеа, ху-
генотског војсковође и стрица француског краља Анрија IV од Бурбона. Унука Луја од Кондеа,
Марија, грофица од Соасона, била је баба по оцу Евгенија Савојског. Међу чувеним прецима
Евгенија Савојског, осим француских владара, били су и цар Карло V Хабсубршки и Филип II
Шпански. Louda, Maclagan, 1981, 134–238, Лопандић, 2015.
једне стране и Турске (Ганте 2003: 187–193). Рат је отпочео последњим

у историји покушајем моћне османске силе да освоји Беч – кључ Цен-
тралне Европе. У то време, Турска је држала не само Балкан, него и
највећи део Мађарске. Османска војска коју је предводио велики везир
Кара Мустафа Паша бројала је око 150.000 војника. Турци су прошли
Београд почетком маја и опсели главни град Хабсбурга 14. јула 1683.
године. Град је бранило нешто преко 11.000 војника, као и цело његово
становништво. Турци су настојали да бомбардовањем града и поткопа-
вањем зидина продру у Беч. Након два месеца опсаде резерве хране у
опкољеном граду су биле при крају. Беч је био пред предајом када су се,
11. септембра 1683. године предвече, засијале ватре на обронцима брда
Кахленберга које доминира околином града. Био је то знак да је стигла
савезничка војска од 70.000 Аустријанаца, Пољака Бавараца, Саксонаца
и Мађара под командом пољског краља Јана Собијеског. Следеће јутро
је отпочела целодневна битка која је омогућила хришћанској војсци да
пробију опсаду и да Турке одбију од хабсбуршке престонице. „Велики
рат” ће трајати још 16 година. Биће то сигурно највећи рат који је, откад
се памти, вођен у југоисточној Европи. Али битке ће се одигравати све
даље од аустријске престонице (Stavrijanos 2005: 148–170).
Већ код Беча двадесетогодишњи Евгеније Савојски је показао
своје ратничке квалитете: одлучност, велику храброст, вештину и доб-
ру процену ситуације. За испољену храброст, добио је похвале од цара:
златне мамузе као и команду у звању пуковника над драгонским пуком
„Куфштајн”. Следећих година, предводиће Савојски своје драгонце у
биткама по панонским равницама, око Дунава, Тисе и Мориша – и све
даље у земље које је држала Турска царевина.
Године 1684. створена је Света лига против Османског царства
које је показивало све већу војну слабост и државно растројство. Цар-
ско-мађарско-баварска војска је напала Будим који је бранило 100.000
Османлија. Савојски је учествовао у борбама и био рањен у руку (Беш-
лин 2014: 163). Будим је пао тек две године касније – 1686. године. При-
ликом напада на град Евгеније је продро кроз једну од капија. Након
145 година турске владавине Будим је поново постао хришћански град.
Евгеније учествује и у наредним победама над Османлијама. У великој
хришћанској победи код Мохача (Нађхаршањ) августа 1687. године он
је са својим драгонцима освојио турски логор. Исте године добио је чин
генерал пуковника. Шпански краљ га је наградио орденом Златног руна.
СРБИ И ПАД БЕОГРАДА
Тих година, уз аустријску војску све више ратују и Срби, како они
који су живели у Панонији, тако и добровољци придошли са југа, из-
беглице из турских земаља, којима је нове наде уливао успех аустријс-
ке војске. Према речима нашег знаменитог историчара Радована Са-

марџића:
Када је, после 1683. године, југоисточна Европа за неколико го-
дина само, расветљена као огромно ратно поприште, на разним стра-
нама појавили су се Срби... врли бојовници, предводници народне војс-
ке, истинске војсковође, крупне фигуре на ратиштима... Некад готово
безимени хајдуци, ускоци, горски разбојници, шајкашки заповедници
и племенски прваци постали су гласовите историјске личности (Стојан
Јанковић, Бајо Пивљанин, Јован Монастирлија, Антоније Знорић и дру-
ги)... Било је то епско доба једног народа. (Самарџић 1991: 85)
Јован Поповић Текелија из Арада, знаменити српски старешина,
учествовао је у одбрани Беча 1683. године. У исто време Ђорђе Бранко-
вић из Ердеља је поднео цару Леополду I „меморијалˮ у коме је тврдио
да је потомак српских деспота Бранковића и изложио свој план о осло-
бађању Срба и других хришћана од турске власти. Цар му је доделио
титулу барона.
После огорчених борби за освајање градова и утврђења по Мађар-
ској, царска војска (у којој је био и Савојски) под командом Макси-
милијана Еменуела Баварског упутила се ка југу, ка Београду. Војска
је бројала око 38.000 војника. Између 5. и 6. августа 1688, аустријска
војска је заузела положаје на Сави, од остружничке скеле до Земуна. У
току два дана, Аустријанци су прелазили Саву скоро неометани. Седмог
августа је постављен мост код Аде Циганлије преко ког се пребацила
сва преостала војска. Највећи део турских трупа под командом Јеген
паше се повукао без веће борбе ка Нишу. У Београду је у одбрани ос-
тало око 10.000 Турака. Хришћанско становништво (Срби, Јермени и
други) из београдских предграђа изашло је са женама и децом у сусрет
аустријској војсци, односно главнокомандујућем који их је узео у заш-
титу. Више од две хиљаде сељака слило се у Београд, где су помагали
војницима приликом копања опкопних шанчева за опсаду града. Војска
је распоређена у две борбене линије: заштитну – која је ишла иза пред-
грађа и преко Ташмајдана и „опкопну” линију (за напад) која се пружа-
ла од Саве до Дунава и у целини чинила обруч око града. На средини,
између две бојне линије, налазила се главна команда Максимилијана
Баварског. Бомбардовање тврђаве је отпочело 12. августа из 40 топо-
ва. Опсада је трајала до 6. септембра када је отпочео општи аустријски
јуриш. Главни напад изведан је са јужне, копнене стране у две глав-
не ударне колоне на два пролома начињена бомбардовањем на југо-
источном бедему Горњег града. Истовремено, извршен је и привидни
тактички напад са три стране на Доњи град. Турци су се бранили свим
снагама. Под општом ватром бранилаца аустријски напад почео је да
слаби. Тада су Максимилијан Баварски и принц Евгеније исукали своје
мачеве и уз узвике „За нама мили синови, да победимо или изгинемо!”
повели војску на бедеме. Евгеније Савојски се први попео на бедем а
за њим су јурнули његови војници и добровољци. Један јаничар му је
ударцем располутио шлем и ранио га, али је Евгеније успео да убије на-
падача. После врло тешке битке, царска војска је продрла у град. Први
пут након пада под Турке 1510. године Београд је припадао хришћани-
ма. У опсади је погинуло око 300 Аустријанаца и преко 7.000 Турака.
Заузимање Београда наишло је на велики одјек у Европи.
У борбама за Београд велики удео су имали Срби под комадом
Јована Монастерлије из Коморана. Освајање Београда је било знак за
општи устанак народа у Србији. Према писању Атанасија Србина Дас-
кала, војска се после заузимања Београда поделила на три дела и раз-
лила се „по свој земљи српској” водећи љути бој и против Турака који
су бежали и против оних који су остали. Изгледало је да се аустријска
освајачка плима неће зауставити.
Међутим, стрепећи од успеха Хабсбурга, краљ Луј XIV je oтпочео
рат против аустријских поседа на западу, што је вероватно спасло Тур-
ску од потпуне пропасти. Леополд I је био приморан да најбоље војско-
вође и највећи део трупа упути у рат са Француском. У то време, Балкан
је привремено напустио и рањени принц Евгеније (био је погођен у ногу
хицем из мускете) који ће наредних година ратну славу стицати по дру-
гим бојиштима у Италији и Немачкој. Ипак иако смањена царска војска
је неко време и даље напредовала. Аустријанци су током 1689. године
победили у биткама код Баточине и код Ниша. Заузели су и Видин на
Дунаву. Један релативно мањи аустријски одред од око 4.000 војника
под командом генерала Пиколоминија продро је чак до Скопља где је
владала куга. Аустријанци су потпуно спалили Скопље, а затим oкрeну-
ли на запад и заузели Пећ и Призрен.
ВЕЛИКА СЕОБА
Успеси аустријске војске на Балкану подстакли су покрете срп-

ског народа по целом Полуострву. Патријарх Арсеније III Чарнојевић је
у време заузимања Београда ступио у везе са Аустријанцима, тражећи
од њих подршку за ослобађање Срба. Септембра 1688. године цар Ле-
ополд је Ђорђу Бранковићу, који се прогласио за вођу свих Срба, до-
делио титулу грофа. Српски патријарх је у једном писму грофа Бран-
ковића назвао „Богоизабраним предводитељем новог Израеља и Госпо-
даром целе Српске земље”. Међутим, гроф Ђорђе се понашао сувише
самостално, па су га већ 1689. године Аустријанци ухапсили и од тада
стално држали у притвору. Брзо је број Срба бораца уз царску војску
достигао 20.000. Павле Несторовић Дејак је са 1.000 српских бораца за-
узео Смедерево, где је постављен за капетана града. Устаници из Мачве,
добровољци из Сенте, Сланкамена и других места борили су се уз цар-
ску војску. Под вођством кнежева Рашковића, Срби су подигли устанак
око старог Влаха. Мојсије Рашковић је потукао Турке код Сјенице, а
затим су Срби напали и Нови Пазар.
Крајем 1689. године отпочео је турски противнапад који ће до-

брим делом да угрози аустријска освајања, а са њима и оне који су им
помагали, попут Срба. Под Фазил Мустафом пашом Ћуприловићем
османске снаге су успеле да се престроје и да Аустријанцима нанесу
тешке поразе. Након пораза код Качаника (јануара 1690) аустријска
војска се почела повлачити ка Дунаву. Октобра 1690. године Турци су
поново заузели и Београд. Бојећи се турске освете, за Аустријанцима су
преко Дунава кренули и Срби, предвођени патријархом Арсенијем III.
Народ је бежао са свих страна. У Великој сеоби за две године, од јесени
1688. до јесени 1690. године Србија је опустела [...] Ако се нешто од
богатства и сјаја средњовековне државе Немањића и сачувало у првим
вековима турске владавине, 1690. године преобразило се то у пустош и
развалине; уколико се није склонио, народ је побијен или је одведен у
сужањство (Самарџић 1991: 96).
Под власт аустријског цара прешле су на стотине хиљада Срба
који су се насељавали уз Дунав и друге реке на север све до Будима и
Сент Андреје. Српски народ је од цара Леополда I добио црквену ауто-
номију као и право да се слободно насељава под условом да ратује за
цара, ког су 18. јуна 1690. године на црквено-народном сабору у Бео-
граду прогласили за свог владара.
Напредовање Турака је најзад заустављено августа 1691. године
у бици код Сланкамена, када је аустријска војска од око 25.000 војни-
ка поразила троструко већу османску војску. Великој победи у бици, у
којој је погинуо и турски велики везир, значајан допринос је дала срп-
ска милиција од 10.000 војника под командом Јована Монастерлије
који је именован од стране аустријског цара за српског подвојводу.
ПОБЕДА САВОЈСКОГ КОД СЕНТЕ И

КАРЛОВАЧКИ МИР (1699)
Након потписивања мира са Француском 1697. године Аустрија се

могла поново усмерити само на рат са Турском. За главнокомандујућег
целе аустријске војске је постављен прослављени војсковођа – Евгеније
Савојски. Он је био најмлађи аустријски командант који је добио титу-
лу фелдмаршала. Савојски се упутио са трупама ка југу са намером да
прати кретање турских трупа на просторима између Дунава и Тисе или
Драве и Саве. Велика турска војска од 135.000 војника под командом
самог султана Мустафе II упутила се из Београда преко Бачке ка Се-
гедину. Код Сенте, 8. септембра 1697. године турска војска је окренула
преко Тисе ка Банату. Постављен је висок мостобран и преко понтон-
ског моста изграђеног од шајки Турци су започели прелаз преко реке.
Принц Евгеније се са војском од 40.000 људи налазио код Србобрана
(Сентомаша) када је у његов логор стигао српски официр Јован Попо-
вић Текелија који га је обавестио о турском кретању. Иако је са двора у
Бечу имао изричито наређење да избегава већу битку, принц Евгеније је

наредио усиљени марш како би сустигао турску војску. Прелазећи уз по-
моћ српских водича пречицама преко разливених мочвара, аустријска
војска је 11. септембра избила на просторе око Тисе и око четири сата
поподне напала. Турци су били потпуно изненађени појавом неприја-
тељске војске и неприпремљени за битку. Њихови опкопи уз реку су
били са свих страна опкољени аустријским трупама постављеним у об-
лику полукруга. Након артиљеријског напада, Аустријанци су кренули
у јуриш. Лево аустријско крило генерала Штаремберга је уз песковито
корито Тисе прво продрло у унутрашњост опкопа. Настала је ужасна
борба прса у прса. Аустријанци су успели да допру до понтонског пре-
лаза преко реке чиме су пресекли могућност одступања Турака. У тур-
ској војсци је настала паника. Многи су покушали да беже у реку али су
се подавили. У извештају који је Савојски упутио цару описана је борба:
„Батаљони са левог и десног крила одсекли су непријатељу прилаз ка
мосту. Било је ужасно клање, како у рововима, тако и у води...Наши
војници су били тако бесни да никога нису заробљавали [...] Због тога
је било мало заробљеника”. Битка је завршена у смирај дана. Султан
Мустафа II са око 2.000 коњаника једва је избегао да буде заробљен. По-
гинуло је око 20.000 Турака док се још око 10.000 турских војника уда-
вило у покушајима да пређу реку. Погинуло је пет везира укључујући и
великог везира, 30 јаничарских ага, 13 беглербегова, а заробљено је 87
турских топова. Аустријанци су изгубили око 1.000 војника и официра.
Након велике победе принц Евгеније је наставио са офанзивом у турске
крајеве. Са око 10.000 војника продро је све до Сарајева, које је заузео а
затим 23. октобра 1697. и запалио приликом повлачења. Аустријанце је
пратило 2.000 Срба под командом пуковника Фердинанда Јована Кибе.
Повлачење Аустријанаца из Босне пратила је и велика маса народа који
се касније населио у крајеве под аустријском влашћу. Не рачунајући се-
обу под патријархом Чарнојевићем, сеоба народа са Еугеном Савојским
из Босне 1697. године сматра се за једно од највећих пресељења стано-
вништва у то време (Станојевић 1976: 72–73).
Битка код Сенте је показала све квалитете Евгенија Савојског као
војсковође: енергичност, спретност у маневрисању са трупама, добру
оцену односа снага и могућности војске, сјајну процену момента за из-
бор борбе и сл. Након успеха против Турске, принц Евгеније је постао
херој Европе. Од аустријског цара је добио одликовања и велике поседе
у Мађарској. Битка и име победника су остали и у народној успомени.
На Тиси постоји „Евженов спруд” на месту где се вероватно одиграо
сукоб. Народ верује да је тај спруд постао од турских лешева које је муљ
затрпао и од њих учинио острво.
Битка код Сенте је имала одлучујући значај за крај шеснаесто-
годишњег Дугог рата. Уз посредовање Енглеске, Холандије и Русије у
Сремским Карловцима су 24. октобра 1698. године организовани ми-
ровни преговори између Аустрије, Венеције и Пољске, с једне стране
и Турске с друге стране. Преговарачи су се састали 36 пута, а мир је

потписан 26. јануара 1699. године, само петнаест минута пре поноћи,
када су звезде према прорачуну турских астронома имале најповољнији
положај. „Карловачким миром” који је требало да траје најмање десет
година утврђене су нове границе између Аустрије и Турске према пра-
вилу да сваком у начелу припада оно што је заузео. У састав Аустрије су
ушли Ердељ, део Срема и Бачка, као и неки хрватски крајеви. Венеција
је такође добила проширења територија на Пелопонезу и у Далмацији.
На месту где је потписан мир саграђен је храм – „Капела мира” који
постоји и данас. Ипак „Карловачки мир” неће дуго важити. Седамнест
година касније Еуген Савојски ће поново водити аустријску војску ка
Београду и даље у Србију.
БИТКА КОД ПЕТРОВАРАДИНА
Почетком XVIII века ратови и сукоби по Европи избијали су један

за другим као ватрени гејзири повезани неким невидљивим подземним
везама. Oсокољени Турци су затим 1714. године на југоистоку напали
Венецију и одузели јој Пелопонез (Други морејски рат). Након мле-
тачког пораза у рат је ушла Аустрија, која се миром у Раштату (1714)
обезбедила од могућности сукоба на западу према Француској. Аустро-
османски рат се распламсао 1716. године.
Скоро две деценије након велике победе код Сенте (1697) принц
Евгеније је у пролеће 1716. године поново предводио велику армију
против Турске. Почетком јула стигао је у Футог који је изабрао за се-
диште свог штаба. Прослављени војсковођа је већ скоро четврт века ра-
товао у корист и славу аустријских царева. Његово име је било довољно
да у аустријску војску привуче бројне стране племиће-добровољце који
су се надали да ће нешто од славе Савојског прећи на њих или ће бар
под старе дане уз пламен огња моћи потомству да испричају пустолови-
не из времена чувеног принца. У војсци Савојског било је толико стра-
них великаша – Француза, Ираца, Шкота, Немаца, Холађана, Италија-
на, Шпанаца, Мађара, да су од њих могле да се сачине читаве коњичке
регименте. Више од тридесет принчева окупило се под заставом Са-
војског. Међу њима, налазио се и један авантуриста високог порекла
који је пристигао чак из Португала. Био је то инфанте Мануел од Бра-
ганце, брат португалског краља, који је тајно напустио двор у Лисабону
у потрази за славом у ратним и другим авантурама.
Kрајем јула 1716. године турска војска предвођена великим вези-
ром Дамат Али пашом прозваним „Освајач Мореје” прешла је реку код
Земуна и кренула ка Петроварадину, главном аустријском утврђењу на
Дунаву. Османлијска војска је бројала скоро 150.000 војника, јаничара,
спахија, Татара, као и савезничких мађарских трупа. Током више од
две деценије колико су Аустријанци већ држали Петроварадин, тврђава
је претворена у једно од најмоћнијих и најмодернијих утврђења сво-

га доба које је имало улогу да попут истуреног гребена заустави ото-
мански поход ка северу. По величини и бројним одбрамбеним кулама,
капијама, зградама и подземним војним галеријама Петроварадин је
постао ремек-дело у систему фортификација. Тврђава се простирала
на 112 хектара и састојала се од пет засебних утврда које су могле да се
бране и одвојено, али које су чиниле једну целину коју су неки назвали
„Гибралтар на Дунаву”. Са левом обалом Дунава тврђава је била пове-
зана преко два моста.
Већ 2. августа 1716. дошло је до крвавог сукоба између претход-
ница две војске. Око 2000 коњаника које је предводио гроф Палфи су-
кобило се са 15.000 турских војника. Палфи се повукао у тврђаву коју је
бранило 8.000 ратника. Неколико дана касније турске трупе су опколи-
ле и напале Петроварадин. Започели су бомбардовање и копање ровова
како би одоздо минирали одбрамбене зидове. Међутим, принц Евгеније
није седео скрштених руку. Предузео је брзе покрете војске, ужурбано
се пребацио на сремску страну и већ 5. августа рано ујутро изненада
напао на турске положаје који су се простирали између падина Фрушке
горе (близу Сремских Карловаца) па до саме Петроварадинске тврђаве.
Према народној легенди, пред битку током ноћи се дигла страховита
олуја. Било је тако хладно да је пао снег што је наводно веома узнеми-
рило турску војску.
У стварности, битку је одлучило спретно командовање аустријског
војсковође. Иако је имао скоро двоструко мање војника од неприја-
теља, принц Евгеније је успео да брзим и концентрисаним коришћењем
својих јединица обезбеди одлучујућу предност. Прво је лево крило
царске војске под командом Александра Витенбершког ударило на не-
пријатељско десно крило. Затим је нападнут центар али су у огорченој
борби Турци успели да се одбране и да узврате противнападом. Међу-
тим, брзим прегруписавањем снага, принц Евгеније је успео да заустави
Турски удар и да заједно са левим крилом усмери напад на место где
су се налазили положаји великог везира на брду које је по том догађају
касније прозвано „Везиревац”. Паралелним ударом са десне стране,
турске линије су се почеле распадати. Коњица која је требало да помог-
не јаничарима напустила је бојно поље. Дамат али паша је са својом
гардом лично кренуо у битку али је ускоро погинуо погођен пушчаним
зрном. Већ пре поднева битка је била решена. Турска војска се у пани-
ци повлачила. У сјајној победи Аустријанци су освојили непријатељски
логор и 160 непријатељских топова. Осим врховног заповедника, Турци
су изгубили и око 10.000 војника, док су Аустријанци имали три пута
мање губитака (Бешлин 2014: 476–479).
Успомену на битку код Петроварадина чувају и данашњи нази-
ви предела на којима се битка водила: „Алибеговац”, „Татарско брдо”
и други. Kод места одлучног сукоба на куполи цркве Блажене Девице
Марије (данашња црква „Снежне Госпе” на Текијама код Петроваради-
на) постављен крст изнад полумесеца као симбол победе хришћана над
исламом. У цркви је и икона Богородице коју је поклонио принц Евге-
није. Принц је од папе због победе над неверницима добио освећени
мач и шлем са натписом „Избављачу хришћанстваˮ. Дамат Али паша је
сахрањен у Београду где и данас на Калемегдану постоји његово турбе.
БИТКА ЗА БЕОГРАД
Повлачећи се после пораза кроз Срем, Турци су спалили српске

манастире Крушедол и Велику Ремету. У Крушедолу су тада изгореле
мошти српских светаца из династије Бранковића – деспота Стефана,
владике Максима и њихове мајке Ангелине. Убрзо после овога седиште
српског митрополита је премештено из Kрушедола у Сремске Карлов-
це.
Након победе код Петроварадина принц Евгеније је упутио један
део снага на исток са циљем да се цео Банат ослободи од Турака. Већ
октобра 1716. године ћесарска војска је ушла у Темишвар. За то време
трупе под пуковником Петрашом уз помоћ српске милиције су се бо-
риле у пределима око Саве – од Босанске Градишке до Шапца. У тим
борбама, хришћани су заузели Рачу, Бијељину и Брчко, које ће касније
Пожаревачким миром припасти Аустрији. Почетком јануара у борбама
на Фрушкој гори (Ириг) погинуо је један од српских команданата: капе-
тан Адам из чувене породице Монестирлија.
У пролеће 1717. године огромна ћесарска војска од око 140.000
војника кренула је из својих зимовника у Бачкој, Банату и Срему ка
Београду, главном циљу принца Евгенија. И једна и друга сукобљена
страна су знале да падом Београда више не би било препрека за дубљи
продор аустријске војске на Балкан. Стога су обе зараћене стране анга-
жовале све своје снаге да превладају у овој бици која се сматра за један
од највећих сукоба из тога доба и за једну од највећих победа у дугој
ратничкој каријери принца Савојског.
Београд је бранила јака посада од 30.000 војника и 600 топова
којима је командовао Мустафа паша. Тврђава је била припремљена
за дугу одбрану, опкољена рововима дубоким 5 метара а широким 8
метара, опасана високим зидовима, палисадама и котраескарпама. У
настојању да предупреде напад Турци су се утврдили и на левим оба-
лама Саве и Дунава, а посебно код велике Аде Циганлије и на Великом
ратном острву. Ископали су добоке ровове уз Дунав од речице Гроцке
све до Саве. Међутим, сјајни војсковођа и стратег, Савојски, још једном
је изненадио непријатеља. Спустио се на Дунав код Панчева користећи
флотилу низ Тамиш. Затим је преко пута села Вишњице аустријска
војска изградила понтонски мост премостивши Дунав 17. јула 1717. на
начин и на месту на коме то није било очекивано.
Београдска тврђава је брзо била потпуно опкољена. Војска принца

Евгенија у којој је било и око 6.000 српских добровољаца шајкаша, из-
градила је две опсадне линије између Саве и Дунава: ону унутрашњу за
напад на град (контравалациона линија) као и ону спољну (циркумва-
лациону) у циљу одбране од турске војске која би пристигла из унутра-
шњости Отоманског царства. Прва линија је ишла од Саве (у пределу
данашње железничке станице) узбрдо на Ташмајдан, а онда наниже на
дунавску страну. Спољна линија је у виду испупченог лука ишла од Аде
Циганлије преко Великог Врачара и Карабурме до Вишњице. Линије
су биле повезане саобраћајницама. Између њих у средини налазио се
велики војни логор заједно са главним штабом.
Аустријанци су ускоро успели да запоседну и леву обалу Саве од
Аде циганлије до Земуна. Уз помоћ српских добровољаца, шајкаша и
граничара подигли су мост преко Саве, близу велике Aде Циганлије.
Турци су покушали 5. јула 1717. године да нападом 50 бродова и шајки
поврате Земун и смање притисак. Међутим, били су одбачени при чему
су изгубили заповедника флотиле и пет бродова. Једна олуја је крајем
јуна оштетила све изграђене мостове на Дунаву и Сави, али су ћесаров-
ци успели да их поправе пре него што су Турци успели да искористе
овај догађај. Након детаљних припрема аустријска војска је 23. јула от-
почела систематско бомбардовање града са 45 топова. Принц Евгеније
је на челу својих трупа толико пришао зидинама да су му „меци непрес-
тано летели око главе”. Аустријанци ипак још нису отпочињали општи
напад ишчекујући да артиљерија доврши већ започето разарање. Неко-
лико дана касније (11. августа) Аустријанци су заузели Велико ратно
острво, па су тако и са дунавске стране знатно пришли тврђави. Ту су
поставили батерију топова која је гађала право на Калемегдан. Са ду-
навске стране, тврђава је изгледала као гомила рушевина. Са супротне,
копнене стране, утврђење се још држало.
Положај одбране је изгледао безизлазан али се Турци нису пре-
давали. Проширила се вест која је окуражила одбрану исто колико је
забринула принца Евгенија. Ка Београду је од Ниша пристигла велика
турска армија од 150.000 људи коју је предводио лично велики везир
Халил паша. Турска војска је већ крајем јула 1717. била близу Београ-
да али није одмах ударила на аустријске трупе. Уместо тога заузела је
положаје наспрам спољних аустријских линија и укопала се кружно са
краковима који су били развучени од Дунава преко Малог Мокрог Луга
до Саве. Турски штаб и центар војске су били на Дедињу. Тако је опсад-
на војска Савојског истовремено била и сама опкољена: спреда се нала-
зио утврђени град, на боковима реке, а отпозади велика турска армија.
Ситуација је била слична оној током битке код Петроварадина али са
измењеним странама – сад су Аустријанци истовремено представљали
и опсаду и опседнуте.
Положај ћесарске војске је постао драматично тежак када је прис-
тигла турска артиљерија која је са дедињских висова из више од 150
топова отпочела да бомбардује по аустријским линијама. Ћесаровци су

трпели тешке губитке. У тзв. „Мемоарима” принца Евгенија (чији он
није аутор) каже се да су турски погоци досезали и сам аустријски цен-
тар тако да „више није било безбедног места ни за постављање команд-
ног шатора” (Пр. Ежен 2010: 110). Неки од слугу принца Евгенија поги-
нули су улазећи или излазећи из његовог шатора. Осим тога, аустријска
војска је била знатно ослабљена и због дизентерије. Свакодневно је са-
храњивано на стотине војника. Нека зараза се проширила и на коње
па су поједине коњичке јединице претворене у пешадију. Савојски се
нашао пред дилемом: „покушати повлачење и пропасти или остати и
бити поражен у окружењу”. Поједини генерали су предлагали повла-
чење истичући да турска војска стално расте али принц Евгеније то није
прихватао. Рекао је: „ако их је више, то је боље – више ћемо моћи и да
их побијемо”. Савојски је веровао је да су и поред мањег броја у односу
на непријатеља његови искусни пешачки батаљони, пукови, ескадрони
и коњичке регименте много обученији и спремнији него највећи део
турске, на брзу руку прикупљене војске. Својим генералима је изјавио:
„Или ће Београд пасти у моје руке или ћу ја пасти у руке Османлијаˮ.
Аустријски војсковођа је и сам био погођен болешћу али се и поред
грознице држао и настављао да командује, дајући пример целој војсци.
Знао је ипак да не може дуго да чека у окружењу. Кључ победе лежао је
у брзини, изненађењу и иницијативи (Лопандић 2013: 168–170).
Прилика се указала већ након неколико дана када је током бом-
бардовања 14. августа погођено главно турско складиште барута у
тврђави на Калемегдану. У разорној експлозији која је одјекнула нада-
леко све до турских положаја на југу, изгинуло је три хиљаде бранилаца
града. Исте ноћи Аустријанци су добили обавештење да се Османлије
спремају да са две стране – из града и споља – усклађено крену у напад.
Принц Евгеније је решио да их предухитри. Током 15. августа сазвао
је све своје команданте и на њихово изненађење – уместо саветовања
о томе да ли да се бране или да се повуку – изложио им је план напада
за наредну ноћ. Савојски се одлучио на опасан потез: мањи део војске
је оставио наспрам тврђаве а све остале снаге од око 40.000 људи по-
ређаних у две линије концентрисао је за напад на армију великог ве-
зира. Напад је је припремљен за ноћ 16. августа. Војска је требало да
по мраку око два сата после поноћи тихо крене према Турцима, а знак
за отпочињање општег напада је био удар три бомбе. Главну коман-
ду су поред Савојског добили принц Александар од Виртенберга који
је руководио пешадијом у центру, маршал Палфи који је командовао
коњицом на левом крилу и гроф од Мерсија који је командовао другом
линијом. Резервом је командовао барон фон Шекендорф. Војници су
са одушевљењем дочекали наређење о нападу јер су више волели да
погину у бици него да страдају под бомбама или да умиру од заразе.
Целе ноћи уочи покрета принц Евгеније је обилазио јединице којима су
према старом обичају подељени вино, ракија и пиво, како би се војска

орасположила и охрабрила.
Уочи напада спустила се густа магла. Није се видело даље од десет
корака, што је знатно отежало кретање и комуницирање. Већ у самом
почетку напредовања аустријски пешаци на десном крилу су изгубили
правац, па су наслепо набасали на турске ровове, потпуно изненадивши
уснуле јаничаре. Турци су дочекали битку потпуно неспремни не оче-
кујући да ослабљена непријатељска војска може да крене у офанзиву. У
густој магли, јединице су лутајући тражиле свој пут и ударале без плана
на непријатеља на местима где то ни једни ни други нису очекивали. У
општој конфузији „пуцало се лево и десно, не знајући у шта се пуцаˮ.
ТУРЦИ У БЕКСТВУ, БЕОГРАД ЗАУЗЕТ
Након првог изненађења Турци су се прибрали и пружили велики

отпор. Напади и контранапади су се смењивали. Негде у четири сата
ујутро изведен је на Топчидеру и Дедињу напад аустријске коњице под
фелдмаршалом Палфијем. Турци су извели контранапад своје коњице
али су били одбијени. Пошто је аустријско лево крило у магли потпуно
изгубило везу са коњицом у центру, Турци су са пешадијом упали у овај
слободан простор. Цела аустријска линија је постала угрожена. Али у
том моменту магла се изненада и као неким чудом подигла. Савојски
је могао боље да сагледа стање у борби и да одмах убаци резервне је-
динице у битку. „Без мог другог ешалона са којим сам хитро успео да
затворим своје линије, био бих изгубљен.” (Пр. Ежен 2010: 116) Лично
је кренуо у битку и у том тренутку био лакше рањен. „Задобио сам уда-
рац сабљом, што беше, чини ми се моја тринаеста и вероватно последња
рана у бици.” Видевши главног команданта како се и сам жестоко бори
његови борци су јурнули у битку са удвострученом смелошћу.
Лево крило, које су чинили Баварци продрло је дубоко у турске
редове и у жестоким борбама заробило 18 топова које је бранило 20.000
јаничара. Тада је и десно крило продрло на турске позиције. Јаничари
су се повлачили. Око шест ујутро, аустријска коњица је успела да зауз-
ме положаје турских батерија на висовима Дедиња. У огорченој борби
„цела регимента (аустријске) коњице је била исечена у комаде, али две
друге, које су јој стигле у помоћ одлучиле су победу”. Негде око осам
сати ујутро аустријска пешадија најзад је разбила главнину турске војс-
ке и натерала је у бекство ка Екмеклуку. Нешто касније Аустријанци
су заузели Екмеклук и истовремено одбили све турске противнападе.
Између десет и једанест сати битка је била одлучена. Турска војска је
била потпуно разбијена. Хусари и српске јединице су упућени да гоне
и докрајче бегунце. Погинуло је око 15.000 турских војника док су ће-
саровци имали 5.000 мртвих и око 2.000 рањених. Турци су изгубили и
131 бронзани топ, 59 застава, као и сам везиров велики шатор који је
припао принцу Евгенију.
Два дана касније 18. августа 1717. предала се и посада у Београд-
ској тврђави. Турски војници као и цело становништво напустило је
тврђаву. „Људи, жене, деца, кола и камиле, сви су истовремено поме-
шани изашли из града, неки копном, неки реком.” (Пр Ежен 2010: 120)
Након уласка у Београд, за привременог гувернера града постављен је
гроф Јосиф од Одвијера.
ЕВГЕНИЈЕ САВОЈСКИ – ВОЈСКОВОЂА И ДРЖАВНИК
Велика победа код Београда је изазвала одушевљење на двору у

Бечу. Принц Савојски, који је из скоро изгубљеног положаја постигао
бриљантну победу слављен је по целој Европи. Цар је дао да се искује
посебна медаља са ликом принца Евгенија на коњу и приказом Београ-
да у позадини и са речима из Библије: „Ово мора да је мач Гедеонов.”
На другом месту на медаљи писало је: „Турци у бекству, њихов логор
запоседнут, Београд заузет.” Након пада Београда ћесарска војска је за-
узела Шабац и Смедерево и кренула кроз Србију ка Нишу где се са пре-
осталим снагама повукао велики везир. Борбе су настављене све до јула
1718. године када је склопљен мир. Преговори су отпочели 5. јуна на
једном узвишењу изнад Пожаревца а уговор је закључен 21. јула 1718.
Према одредбама Пожаревачког мира Аустрија је задржала све области
освојене од Турака: Малу Влашку, Банат, део Босне са Бијељином, Бео-
град и северну Србију до Тимока и Западне Мораве.
Београд и освојени део Србије су проглашени за „Краљевину Ср-
бију” под влашћу бечког цара. За првог гувернера области био је поста-
вљен принц Александар Виртенбершки (од 1720. до 1733).
Принц Евгеније је након закључења мира у Србији организовао
народну милицију на чијем челу су били два „оберкапетана” – Вук Иса-
ковић и Станиша Марковић, као и десет обласних капетана. Београдска
тврђава је потпуно обновљена док се град од оријенталне касабе по-
степено претварао у урбанизовано аустријско-српско насеље. Међутим,
аустријска власт је трајала само двадесетак година – до 1739. године –
када су Турци поново освојили Београд.
Након 1717. године, принц Евгеније више није долазио на Југо-
исток. Као председник Ратног већа у Бечу, поткрај живота суделовао
је с мање успеха и у Рату за пољско наслеђе. Неко време био је царски
намесник у Италији и Фландрији. Принц Евгеније Савојски је био и ве-
лики мецена, као и просвећени саговорник филозофа, попут Лајбница,
Викоа и Монтескјеа. У свом изузетном дворцу Белведере (на италијан-
ском „леп видик”) у Бечу скупио је вредну збирку уметничких дела и
велику библиотеку.
Умро је у Бечу, 1736. године. Није се никада женио и није оставио

потомство.
ЗАКЉУЧАК
Период живота и деловања Евгенија Савојског довео је до епохал-

них промена на Балкану. У раду је детаљно приказана улога овог вели-
ког војсковође у кључним биткама током аустро-турских ратова с краја
XVII века и почетком XVIII века и изведен закључак о вези коју његова
лична биографија успоставља између историјских кретања у западној
Европи са еволуцијом историје Српског народа у истом периоду. Живот
и дело Евгенија Савојског, аустријског војсковође и државника фран-
цуског порекла, битно је повезано, с једне стране, са неким од кључних
момената западноевропске историје друге половине XVII века и с по-
четка XVIII века („деветогодишњи рат”, ратови за шпанско и пољско
наслеђе, битке код Бленхајма, Удегартда и др.), а с друге стране са пре-
кретницом у аустријско-турским ратовима, која је довела до драмати-
чне еволуције на просторима југоисточне Европе, укључујући и развој
српске националне историје. Тиме су живот и дело Евгенија Савојског,
као типичног члана „паневропске” и „мултинационалне” аристократије
из периода класицизма незаобилазно повезани и са неким од кључних
збивања у историји српског народа крајем XVII века и почетком XVIII
века, међу којима је кључни (практичан али и симболичан) догађај био
„Велика сеоба” из 1690. године током „Бечког рата” (1683–1699), као и
низ других ширих збивања (укључивање на овај или онај начин доброг
дела српског народа на простору Балкана, односно „Старе Србије”, под-
стакнутог ставом Српске православне цркве, у аустријко-османлијске
сукобе на страни царске аустријске војске, етничка померања, културне
промене и др.).
Историјске победе царске војске предвођене Евгенијем Са-
војским, у биткама код Сенте (1697), Петроварадина (1716) и нарочито,
освајањем Београда (1717), представљале су епохалне догађаје у којима
су учествовали и српски помоћни одреди, као и Срби као појединци.
Као и сви ратови, аустро-турски ратови су донели велика раза-
рања и страдања српском народу крајем XVII века, који се у извесној
мери нашао „између чекића и наковња”. Подршка већег дела цркве и
народа царској аустријској војсци довели су и до великих репресалија
од стране османске војске, до уништења цркви и других културних обје-
ката на просторима од Косова до Београда и шире. Велико померање
становништва изазвано аустријским офанзивама и осмалијским проти-
вофанзивама утицало је и на знатне промене етничког састава поједи-
них подручја југоисточне Европе, чији се ефекти осећају све до данас.
Као освајач Београда, врховни војни командант и председник
дворског ратног савета, Евгеније Савојски је директно или индиректно
имао утицај и на уређење Србије након Пожаревачког мира („Краљеви-

на Србија” 1718), као и на однос бечког двора према досељеним Србима
и СПЦ у оквирима измењених граница Хабсбуршке царевине.
На основу приказаних и анализираних историјских догађаја може
се закључити да живот и дело Евгенија Савојског представљају илустра-
тиван пример повезаности европске историје са еволуцијом историје
српског народа у XVII и XVIII веку чије су последице оставиле дубоке
трагове и имале трајно значење све до данас.
Бешлин 2014: Б. Бешлин, Евгеније Савојски и његово доба, Нови Сад: Матица
српска.
Ганте 2003: C. Gantet, Guerre, paix et construction des Etats, 1618–1714; Nouvelle
histoire des relations internationales – 2, Paris: Seuil.
Хендерсон 1966: N. Henderson, Prince Eugen of Savoy, London: Weidenfeld &
Nicolson.
Екмечић 2007: М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања; Историја Срба
у Новом веку (1492–1992), Београд: Завод за уџбенике.
Лопандић 2013: D. Lopandić, Bitke za Balkan, Beograd: Arhipelag.
Лопандић 2015: D. Lopandić, Dinastije koje su vladale Evropom, Pančevo: Mali Nemo.
Мермаз 1969: L. Mermaz, Les Hohenzolern, Lausanne: Ed. Rencontres
Пр. Ежен 2010: Eugène de Savoie, Mémoires du Prince Eugène de Savoie, écrits par
lui-même (Apocryphe), Charleston: Nabu Press.
Самарџић 1991: С. Самарџић, Сеобе у српској историји, Време туђинске власти
до 1739. Београд: Научна књига.
Ставријанос 2005: Л. Ставријанос, Балкан после 1453, Београд: Екилибриум.
Станојевић 1976: Г. Станојевић, Србија у време Бечког рата, Београд: Нолит.
Кастелан 1991: G. Castellan, Histoire des Balkans, XIV-XX siècles, Paris: Fayard.
Duško Ž. Lopandić/ PRINCE EUGEN OF SAVOY BETWEEN PARIS, VIENNA AND

BELGRADE. THE ERA OF AUSTRO-OTTOMAN WARS AND GREAT MIGRATION
OF THE SERBS
Summary: The paper presents the life and work of Eugene of Savoy, a famous military
leader at the turn of the 17th and 18th centuries, whose achivements left a mark in
the history of numerous countries, from Austria, through Germany, Italy and France,
to Serbia. The biography of Prince Eugene has a mutinational, “pan-European” char-
acter, bearing in mind that he came from an Italian family (princes of Savoy), that
he was raised in the environment of the French royal court, and that he served three
Habsburg emperors (Leopold I, Joseph I and Charles VI). Napoleon considered Eugene
one of the seven greatest commanders of history.The article contains presentation of
young years and military career of Prince Eugene, especially during the Great Turkish
war (1683-1699) and after, includin presantation of crucial battles of Zenta (1687),
Petrowaradin (1716) and Belgrade (1717). The Prince’s fame was secured with his
decisive victory against the Ottomans at the Battle of Zenta in 1697, earning him
Europe-wide fame. The Battle of Zenta proved to be the decisive victory in the long
war against the Turks. Renewed hostilities against the Ottomans in the Austro-Turkish
War consolidated his reputation, with victories at the battles of Petrovaradin (1716),
and the decisive encounter at Belgrade (1717). Of all Eugene’s wars this was the one
in which he exercised most direct control; it was also a war which, for the most part,
Austria fought and won on her own. The war had dispelled the immediate Turkish
threat to Hungary and was a triumph for the Empire and for Eugene personally. In
the period after the Second World War, during the period of growing popularity of
European integration and cooperation, as well as supranational ideas, there was a
reinterpretation of the historical role of Eugene Savoy as an archetypal character
“pan-European”, “hero of European culture”, “builder of Europe”. The period of the
Austro-Turkish wars in which Prince Evgenije participated and his great victories
over the Turks had an exceptional influence and significance on the history of the
Serbian people (Great Migration 1690). A large number of Serbs also took part in the
campaigns and battles led by Eugene of Savoy.
Keywords: Eugene Savoy, the Great Turkish war, Great Migration of the Serbs, the
Battle of Belgrade
Примљен: 19. 3. 2021.

821.163.41-2.09 Шајтинац У.
DOI 10.46793/LIPAR75.129Z
Николина Н. Зобеница1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Одсек за германистику
ИДЕНТИТЕТИ НЕМАЦА И СРБА У ДРАМИ

УГЉЕШЕ ШАЈТИНЦА БАНАТ 2
У драми Банат (2007) Угљеша Шајтинац приказује Немце (Јозеф, Ервин и Магдалена Волф)
и Србе (Добривоје, Ђуђа, Светислав) у Банату током Другог светског рата. Под утицајем
историјских преврата и политичких сукоба ликови у драми настоје да сачувају стари или
изграде нови колективни идентитет и одрже његову кохезију помоћу категорија пола (полни
идентитет), територије (територијални идентитет), класе и политичких убеђења (друштвено-
економски и политички идентитет), вере (верски идентитет), нације (национални идентитет),
као и културе (културни идентитет). Полазећи од теорије британског историјског социолога
Антонија Смита (1939–2016), једног од зачетника проучавања национализма, у раду се
истражују различите манифестације колективног идентитета у Шајтинчевој драми, у контексту
хронотопа окупираног Баната, са циљем да се утврди кохезивна снага наведених категорија.
Резултати анализе су показали да пол, територија, класа, вера и нација немају довољно
снажан степен кохезије, за разлику од политике и културе који надилазе границе времена
и простора и успостављају снажнију повезаност међу појединцима.
Кључне речи: Банат, Други светски рат, хронотоп, колективни идентитет, подунавске
Швабе, Срби
1. ОКУПИРАНИ БАНАТ КАО ХРОНОТОП
Литерарно присвајање реалног историјског времена и места као

и реалних историјских личности представља компликован, дисконту-
ирани процес. Углавном се укључују одређени аспекти који су доступни
на одређеном историјском развојном нивоу, те су се развиле различите
методе одсликавања и уметничког предочавања ових аспеката ствар-
ности. Односи времена и простора у књижевности се називају хроното-
пом (грч. време-простор) и односе се на категорију форме и садржаја
у којој се просторна и временска обележја стапају у једну смислену и
конкретну целину. Време се згушњава, скупља се и постаје видљиво на
уметнички начин, док простор добија интензитет, укључује се у кре-
тање времена, сижеа, приче. Одлике времена се огледају у простору, а
време испуњава простор смислом и димензионира га, те су стога овак-
во преклапање низова и стапање њихових одлика карактеристични за
уметнички хронотоп. Као категорија форме и садржаја хронотоп у ве-
1 nikolina@ff.uns.ac.rs.
ликој мери одређује слику човека у књижевности. Та слика је у својој

суштини увек хронотопска, али се преузимају само одређени аспекти
који су доступни у одговарајућим историјским условима и формирају
се само одређене форме уметничког одсликавања реалног хронотопа
(Бахтин 2008: 7–8).
Тако се у драми Банат вишеструко награђиваног зрењанинског
писца2 даје скица историјског Баната током окупације од 1941. до 1945.
године. Временски оквир се успоставља на основу историјских догађаја:
бомбардовања Београда (Шајтинац 2014: 69), уласка Американаца у рат
и отварање Источног фронта ка Русији (83) и подизања логора за поду-
навске Швабе по завршетку рата (117). Назив места у коме се одиграва
радња се не помиње, али се налази поред Тисе, тамо где река дели Ба-
нат од Бачке (91). Ликови се углавном срећу у приватним просторима
(кућа, двориште) или у природном окружењу ван насеља, а једина јав-
на и културна институција која се приказује јесте биоскоп. Последња
сцена се измешта на палубу брода који плови за Аустралију, чиме се
превазилази оквир историјског хронотопа који нестаје на крају драме.
Приликом писања текста Шајтинац се није затрпао историјском
грађом и етнологијом, већ га је занимало оно суштинско, вечне теме
као што су очај, срећа, разочарење, издаја и освета. За његе је Банат
појам већи од личног доживљаја и од доживљаја простора на којем су
вековима живели његови преци. Противи се тумачењима која не одми-
чу од пуког историцизма, етнограђе и израбљивања стереотипа, и же-
лео би да је више писаца који Банат уздижу на ниво светске литерарне
баштине (Шајтинац 2004).3
2 Шајтинац (Зрењанин, 1971) је драмски писац, романсијер и приповедач, сценариста и музичар

(The Paors), редовни професор на Академији уметности у Новом Саду. Написао је романе Чуда
природе (1993), Нада станује на крају града (2002), ВОК ОН! – Манифест раздраганог песимизма
(2007, Награда „Биљана Јовановић”), Сасвим скромни дарови (2011, Европска награда за књи-
жевност, Виталова награда „Златни сунцокрет”, Награда „Бора Станковић”), романе и приче
за децу Ветрушкина ледина (2006), Чарна и Несвет (2013), Банда нежељених љубимаца (2017),
Биће једном (2020), збирку прича Чемер (1997), Банаторијум (2014, Андрићева награда), Жена
из Хуареза (2017, Награда „Исидора Секулић”), драме Реквизитер (1999), Право на Руса (2001),
Говорите ли аустралијски? (2002), Хадерсфилд (2005), Animals (2006), Банат (2007), Ветруш-
кина ледина (2008), Лепет мојих плућних крила (2009), Огигијанке (2010). Представе на основу
његових драмских текстова извођене су у домаћим, британским и америчким позориштима.
Написао је и радио-драме У бунару (1998) и Ђакон Богородичне цркве (драматизација романа
Исидоре Секулић, 1999). По драми Хадерсфилд, за коју је добио Стеријину награду 2005. годи-
не, настао је и истоимени филм (2007).
3 Банат се провлачи и у другим делима Угљеше Шајтинца. У вишеструко награђиваном и пре-
вођеном роману Сасвим скромни дарови (2011) кроз преписку два брата која живе на разли-
читим континентима (у Њујорку и у Банату) приказује се јаз који није само просторни, већ и
генерацијски, а огромна физичка раздаљина симболизује велике, али премостиве разлике из-
међу браће. Њихов дијалог је дијалог између Истока и Запада, старог и новог (Алексић 2014) и
такође се не може читати дословно. У збирци прича Банаторијум Шајтинац представља „Банат
као митско место свакодневице. У свету и судбинама обичних људи откривају се прворазредна
питања модерног живота” (Радојичић 2015). Већ на основу ових написа могу се наслутити об-
риси поетике писца који је везан за свој завичај као за оквир унутар којег смешта универзалне
животне приче и судбине.
Идентитети Немаца и Срба у драми Угљеше Шајтинца Банат
Критике изведбе драме Банат у Југословенском драмском позо-

ришту 2007. године у режији Дејана Мијача указују на то да је ауторова
интенција само делимично препозната. Бошковић у приказу Баната у
„предвечерје и у пуном замаху Другог светског рата, кад се силе иде-
ологије размахују мртвачким копљима” види праву слику „библијског
раскола у малом” (Бошковић 2007). Уочила је наговештаје универзал-
них тема и општих места у драми, али се задржала на конкретним по-
следицама историјских догађаја, те скреће пажњу на то да је Шајтинац
радњу комада сместио углавном међу младе људе које је ова катастро-
фа „потпуно осакатила”, те критичарка даје осврт на драмске ликове и
глумачку изведбу (Бошковић 2007). Меденица је у свом приказу пошао
од става да судбина Немаца из Војводине пружа снажну драмску грађу
и да је у њој најпровокативније то што је „заједница, из које су поје-
динци, регрутацијом или добровољно, одлазили да ратују за нацистич-
ку Немачку, по завршетку рата постала носилац колективне кривице и
била протерана из своје праве домовине у ону ᾿изворну᾽, због чијих је
накарадних идеала и страдала.” Цела етничка заједница је „кажњена без
тачног утврђивања појединачне одговорности,” мада је „њен значајан
део, добровољно или присилно, пасивно или активно, учествовао у зло-
чиначком политичком пројекту”. У следећем делу приказа Меденица
је такође прешао на анализу драмских ликова, критику њиховог ше-
матизма и уопштености, да би већу пажњу посветио анализи глумачке
игре, Мијачевог редитељског стила и сценских решења. Поредећи Ба-
нат с режијом Трга Хероја, критичар износи оштар став да је овде реч „о
обичној развучености с пропратним ефектом досаде”, јер није било ни
врхунских глумаца, ни текста, а као иницијални проблем наводи исуви-
ше велико редитељево поверење „у текст који нити је сложена и велика
историјска драма са судбинским изборима и делима, нити уверљив и
живописан приказ малих и скрајнутих људских судбина, притиснутих
великом историјом” (Меденица 2007). Полазећи од грађе, Меденица је
претпоставио да је задатак аутора да напише велику историјску драму
или да прикаже утицај историје на људске судбине, при чему није узео
у обзир ауторову интенцију: да изађе ван историцизма и пише о томе
како се општељудске теме манифестују у оквиру одабраног културног
простора.
Хронотоп Баната у време Другог светског рата условљава осећања,
размишљања, поступке и идентитете ликова у драми који га на известан
начин рефлектују. Ликови припадају трима породицама: удовац Јозеф
и његова деца Ервин и Магдалена Волф представљају подунавске Шва-
бе, Добривоје и његова сестра су Срби, као и Светислав, који настоји
да буде у пријатељским односима са свима, али му то ипак на крају не
полази за руком. Свако од њих покушава да у промењеним околнос-
тима или сачува постојећи идентитет (Јозеф, Магдалена, Ђуђа) или да
изгради нови идентитет (Ервин, Добривоје, Светислав), те се поставља
питање колико су у томе заиста имали успеха.
2. ПОЈАМ ИДЕНТИТЕТА
Идентитет суштински значи „једнакост са собом”, али као такав

представља парадокс јер претпоставља јединство које је незавршено,
подељено, неухватљиво, и које упркос свим тежњама остаје ван дома-
шаја појединца. Идентитет као нормативни појам утиче на деловање,
мотивише поступке, и не постоји без одређеног одустајања од себе
или негирања себе самог (Штрауб 2011: 280–281). Појам идентитета
се испољава на различитим лествицама: појединац, група, друштво.
Индивидуални идентитет се гради на основу појединачног искуства и
одређен је психолошким оквирима. Међутим, сопствено постојање се
исто тако схвата кроз процес спајања и раздвајања у односима са други-
ма (мајком, породицом, групама и друштвом). Појединац користи раз-
личите активности, понашање или објекте како би га други позитивно
оценили и како би добио оно шта жели (друштвени аспекат идентите-
та). У сталној тежњи ка самовредновању он искривљује своја сећања и
прилагођава своја мишљења како би била повољна, организује свет како
би у њему имао лепу улогу и како би заштитио свој психички живот
(афективни аспекат идентитета). „Ја” се непрестано гради кроз однос
са околином и са другима, у оквиру група, ужих или ширих, уговоре-
них или наметнутих, које функционишу као катализатор индивидуалне
идентификације. Група социјализује појединца, а он се идентификује с
њом, али тако да истовремено буде и различит и да делује на своје ок-
ружење. Идентитет није само спајање друштвених улога и припадности,
већ је динамична целина у којој различити елементи делују компле-
ментарно или конфликтно, а појединац помоћу „идентитетских стра-
тегија” настоји да одбрани своје постојање, своје друштвено виђење,
интеграцију у друштво, при чему истовремено вреднује себе и трага за
својом кохерентношћу. Између жеље за припадањем и независношћу
постоје тензије које могу да се доживе негативно, али и као контради-
кторности којима се појединци могу поигравати да би постигли равно-
тежу различитих идентитета. Својевољно или не, појединац се налази
ухваћен у омчу верности и припадности које му намећу своја понашања
и обезбеђују учвршћивање идентитета. Породица, ужи кругови прија-
теља или радне групе доприносе изградњи личних идентитета, али ос-
тављају простор за аутономију и допуштају индивидуални избор, при
чему се традиционалне улоге преношења наследних и моралних осо-
бина потискују у други план (Руано-Борбалан 2009: 5–10). Појединац
притом није пасиван, већ преузима активну улогу у оној мери у којој
поседује могућност избора и спреман је и вољан да ту могућност заиста
и искористи.
У процесу изградње идентитета централну улогу игра иденти-
фикација, као један од основних механизама идентитетске снаге, по-
чев од полне идентификације, преко идентификације са сликом ро-
дитеља, браће, сестара, другова, са идеалима и моделима породице и
културе (кроз митске личности, звезде, јунаке итд.). Идентификација је

двосмерна: одиграва се од субјекта ка личностима и моделима његовог
окружења, али је истовремено активна и идентификација коју околина
намеће субјекту. Идентификације не произлазе само из група припад-
ности, већ и референтних група у којима појединац налази своје моделе
или са којима жели да се интегрише, али нису део његовог непосредног
окружења. Оне тумаче положај појединца, одређен његовим описом и
друштвеним статусом, као и његова предвиђања и тежње (Марк 2009:
46). Важно је истаћи да се идентитет мења током целог живота, проис-
тиче из доградње, мање или више успешних поправљања и покушаја
интегрисања (Марк 2009: 48) и у великој мери је условљен и променама
у друштву.
Друштвени идентитети су се током времена умножили, могу се
и бирати, а осећање припадности се често гради кроз супротстављање
Другоме. Степен интеграције и припадности се мења, али пракса и про-
цеси идентификације остају исти. Свака идентификација је специфич-
на, обележена описом, постојањем или непостојањем професионалних
заједница, друштвених или страначких, постојањем медија који обли-
кују заједничку „идеологију”. У изградњи индивидуалног идентитета,
много битнији идентитети друштвених група најчешће су везани за
породичну социјализацију, професионалне, етничке и верске услове.
Кад је реч о културним идентитетима, митске приче, обреди, ритуали,
културна, верска или политичка припадност омогућавају повезивање
индивидуалних психолошких функција са друштвеним вредностима и
моралом. Нарочито значајну улогу у успостављању индивидуалних и
колективних идентитета имају верске или државне институције (Руано-
Борбалан 2009: 11–13). Исто тако, уочена је и корелација између рат-
них сукоба и колективног идентитета.
Конфликти и ратови су саставни део колективних идентитета
који се, између осталог, конструишу и посредством социјалних и исто-
ријских процеса. Носиоци колективних идентитета позивају се на зајед-
ничку историју и митове оснивања, који су често повезани управо са
заједничким искуством ратова и конфликата. Међутим, однос између
колективних идентитета и конфликата је реципрочан, јер не само што
је конструкција и мобилизација идентитета релевантна за настанак, ток
и исход конфликата (Енгелс, Хојнаки 2007: 3), већ и ратни сукоби ути-
чу на преиспитивање, реконструкцију или разарање постојећих колек-
тивних идентитета, али и на потребу за стварањем нових колективних
идентитета прилагођеним датим околностима, као што је то случај и у
драми Банат.
3. ИДЕНТИТЕТИ У ДРАМИ БАНАТ
У драми Банат идентитети се посматрају у оквиру окупације и

сукоба између зараћених страна у Другом светском рату. Полазећи од
А. Смита, разматрају се идентитети и улоге од којих се састоји лично
Ја – породични, територијални, класни, верски, етнички и полни (Смит
2010: 15). На основу тога се разликују следећи типови колективног
идентитета: полни, територијални, друштвено-економски, верски и на-
ционални, који се допуњавају политичким и културним идентитетом.
3.1. ПОЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Најочигледнија и најбитнија категорија колективног идентитета
је пол. Полне класификације су универзалне и свепрожимне, али не
и непромењиве. Управо због своје универзалности и свеобухватности,
полна идентификација је мање кохезивна и снажна основа колективне
идентификације и мобилизације (Смит 2010: 15), као што је то видљиво
и у драми Банат.
Кад је реч о полној диференцијацији у Шајтинчевом тексту се с
једне стране налазе Немци Јозеф, Ервин и Матијас, Срби Добривоје и
Светислав, а с друге стране Немица Магдалена и Српкиња Ђуђа. Као
значајни ликови се помињу Светислављев отац, Миомир и његов отац,
као и Магдаленина покојна мајка и певачица Зара Леандер.
Иако у драми Банат постоје „два сродна случаја женског подређи-
вања” (Меденица 2007), не може се рећи да је између њих успоставље-
на повезаност, будући да се оне током драме не срећу. Магдалена се
помиње у разговору са Ђуђом, која жели да набави конац од Швабица
(Шајтинац 2014: 76), те вез постаје спона између две девојке. Након
што се Ервин вратио из рата нарушеног здравља, сестра безуспешно по-
кушава да га поучи везењу (108), јединој занимацији за беспомоћног,
пасивног и зависног члана породице.
Магдалена је повучена у свет ручног рада, филмова и сањарења
о далеким дестинацијама (Меденица 2007). Не жели да чује приче о
стварности, већ бежи у музику (Шајтинац 2014: 89), није у стању да се
суочи с тим да је изгубила породицу, имање, завичај и пријатеље, већ
сањари о тропском острву и жели да задржи везу са својим женским
идентитетом, те зато захтева да јој врате њене везене радове и мајчи-
ну слику, који су нестали (118). Покојна мајка је једина особа с којим
Магдалена осећа истинску блискост, и већ на самом почетку драме
жели да се утопи како би јој се придружила (65), да би се на крају сто-
пила с таласима у Светислављевим сећањима (122). Њена жеља за нес-
танком на почетку и испуњење те жеље на крају затварају круг и указују
не само на одлазак подунавских Шваба, већ свега онога што Магдалена
представља.
Чак и река Тиса у драми асоцира на смрт, будући да Светислав

стрепи да га Добривоје не удави (92). Вода може да симболизује извор
живота, средство очишћења и средиште обнављања, има и тенденцију
да пустоши и прогута, а представља и женско, сензуално и материнско,
несвесне енергије, безобличне силе душе, тајновите и непознате моти-
вације (Шевалије, Гербран 2009: 1048, 1052, 1055). У овој драми се стога
води приписује одређени елемент опасности, јер дубока, инстинктивна
жеља за спајањем и стапањем може да има и нежељене последице.
Опозиција између мушког и женског пола у драми није изражена,
али јесте присутна. Магдалени отац не би дозволио да оде од куће, а и
кад би смела да оде, не би знала куда (Шајтинац 2014: 109), што пока-
зује у којој мери је зависна и несамостална. Добривоје своју „правдољу-
биву” (Меденица 2007) сестру Ђуђу назива глупачом (Шајтинац 2014:
116) кад год му се супростави, има другачије мишљење од њега или га
критикује. Светислав на њену критику и одбијање реагује повлачењем,
наглашавањем граница између „њих”: „Нико се никоме више неће удва-
рати. Ви ћете да везете, ми ћемо се убијати...” (106). Светислав не жели
ни да убија, ни да буде убијен, те одлази, носећи са собом Магдаленину
везену марамицу и сећање на њен глас и лик (122). Тиме се успоста-
вља дихотомија женске пасивне стваралачке енергије и мушке активне
деструктвине енергије која се провлачи кроз драму у контексту рата
вођеног у борби за територију.
3.2. ТЕРИТОРИЈАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Категорија простора или територије налази се на другом месту,
после категорије пола. Локални и регионални идентитет подједнако је
распрострањен, локализам и регионализам поседују кохезивни квали-
тет који обично недостаје полној диференцијацији. Међутим, региони
се лако цепају на локалитете, локалитети се лако могу распасти на од-
војена насеља. Моћан и кохезиван регионални покрет се ретко среће,
он углавном није кадар да подупре мобилизацију регионалних попула-
ција, од којих свака има своје муке и јединствене проблеме. Осим тога,
регионе је тешко географски дефинисати, често имају више центара, а
границе су им искрзане (Смит 2010: 15–16).
У Шајтинчевој драми територија Баната представља кохезивни
елемент који треба да повеже ликове различитих полова, друштвено-
економских статуса, верских и националних идентитета. Током из-
вођења драме се чује оригинална непрепознатљива музика на банат-
ским гајдама, а ликови користе успорени говор Баната (Шајтинац 2014:
64). Култура (музика) и говор треба стога да представљају полазиште
за препознатљивост и очување територијалног „банатског” идентитета.
Територијални идентитет пре свега жели да задржи Јозеф Волф,
уморан и умерен, резигниран и смирен, који сматра да је њихова једина
домовина она у којој већ вековима живе (Меденица 2007). Када његов
син пева химну банатских Немаца у којој се помињу стене и море којих
у Банату нема, отац га подсећа да никада није био у тој „отаџбини”,
нити тамо има неког свога (Шајтинац 2014: 71). Њега занима будућност
породице и имања, коју симболизује трешња коју треба поткресати да
би родила. Не може да поднесе поглед ни на синовљеву униформу (87),
нити на његов кукасти крст (72) и не подржава нацистичке ставове и
поступке.
Бити Немац за Ервина и оца Јозефа није исто, јер отац се осећа
везан за Банат, а син покушава да се повеже с Немачком. Заједнички
евоцирају колективно сећање о пореклу подунавских Шваба и о њихо-
вом животу у Банату, с тиме да отац тежиште ставља на новију историју,
а Ервин на старију, јер то више одговара његовим осећањима. Наглаша-
ва да су Немци у Банату, за разлику од оних у Берлину, Бремену и Мин-
хену, окружени онима који их доживљавају непријатељски (99–100).
Да је заиста тако, потврђује разговор између Добривоја и Светислава:
Добривоје Ервина сматра непријатељски настројеним есесовцем, док
Светислав у њему види малог Швабу, сељачког сина који би се упиш-
кио да га ћушнеш, несрећног, али доброг момка (90). Ервинов став о
Србима је да су непоуздани и смета му што воле Русе, иако су им Нем-
ци донели цивилизацију (81). Постаје јасно да за Ервина територијални
идентитет више нема примарни значај зато што се не осећа сигурно и
прихваћено у свом окружењу. Из тог разлога се одриче свог „банатског”
идентитета и ставља тежиште на „немачко”, све док због подсмевања
сабораца (95) не схвати да он и његови земљаци ни међу Немцима нису
истински прихваћени и цењени.
Супротстављање различитих виђења територијалног идентитета
приметно је у разговору између Добривоја и Светислава. Без Тисе, која
дели Банат и Бачку, све би био Банат, што за Добривоја значи да би све
било окупирано, а за Светислава да не би било рата, јер би све била
једна земља (91–93). У свести комунисте Банат је постао асоцијација за
окупацију, губитак слободе и борбу, те са њим више не повезује пријат-
на осећања. У том смислу се може повући паралела између Ервина и
Добривоја, будући да се обојица због осећаја угрожености одричу свог
територијалног идентитета. Насупрот томе, Светислав као да губи до-
дир са стварношћу или једноставно живи у прошлости и Банату припи-
сује значење идеалне земље у којој сви живе у заједништву и миру.
Светислав током целе драме настоји да одржи територијални
идентитет и Банат као категорију кохезије. Тако, на пример, и са чу-
веним америчким глумцем Вајсмилером проналази заједничку спону
управо по месту рођења, јер Вајсмилер је банатски Немац (86). То што
је глумац рођен у румунском делу Баната за Светислава не представља
битну разлику, јер је њему за изградњу осећања заједништва (шира) те-
риторија важнија од националне припадности, а за његов лични иден-
титет једнако важна као и нација, те се он Матијасу представља као Ср-
бин из Баната (119). На крају рата Банат као територија нестаје с мапе
света, остаје само као исцепкана регија у новим државама у којој за

Светислава више нема сигурног места, те он тражи нову територију у
којој су добродошли припадници различитих вера и нација и с којом ће
моћи да се идентификује.
3.3. ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИ И ПОЛИТИЧКИ ИДЕНТИТЕТ

У основи трећег типа колективног идентитета се налази катего-
рија друштвене класе, која се тешко може посматрати као база за трајан
колективни идентитет због ограничене емоционалне привлачности и
недостатка културне дубине. Попут полних подела, класе су често ра-
суте у територијалном погледу. Осим тога, „класа” означава друштвени
однос, подразумева постојање две или више сукобљених страна, што
доприноси заоштравању класних разлика и изоштравању идентитета
(Смит 2010: 16–17).
Носилац овог сукоба у драми Банат је Добривоје, „партизан, ос-
лободилац, паћеник и губитник, изгубљен у банатским пространстви-
ма” (Бошковић 2007), „успаљени присталица Стаљина”, са ставом „иде-
олошки задртог типа” који је „неубедљиво” „осветољубив због своје си-
ротиње” (Меденица 2007). Добривоје чита књигу Како се калио челик ру-
ског аутора Островског, о борцу, о бољшевику (Шајтинац 2014: 75–76,
93) и желео би да доживи победу револуције. На Светислављево питање
шта му смета, да ли то што се родио сиромашан и да ли зато жели да
убије богатије од себе, Добривоје инсистира на својој жељи да се бори за
пролетаријат. Иако је Светислављев деда био сиромашан сељак, отац му
је имућан и обезбедио му је леп живот, те сматра да је ружно светити се
онима који имају више. Као одговор на то, Добривоје тврди да је руж-
но издати и показује спремност да убије у име својих уверења (94–97).
За њега се сукоб између Немаца као окупатора и Срба као окупираних
преноси на сукоб између богатих и сиромашних, колаборатора и ко-
муниста као бораца за слободу. Национални, друштвено-економски и
политички идентитет се удружују, што доводи до интензивнијег заош-
травања сукоба.
Странaчка политичка или територијална идентификација пред-
ставља извор који политички и друштвени учесници настоје да користе
у оквиру своје стратегије. Политичке формације могу да користе етнич-
ку или националну припадност за освајање власти. Политички иденти-
тети су, у ствари, политичке стратегије које рационално воде учесници
које је могуће идентификовати, да би служиле њиховим интересима
(Руано-Борбалан 2009: 14–15). Тако се у драми Банат класни сукоб по-
литизује, полазни друштвено-економски статус и национална припад-
ност више нису од пресудног значаја.
Добривојева мржња више није усмерене искључиво на Немце,
већ се преноси и на припаднике сопственог народа, на „домаће”, „из-
дајничку полицију”, „наше људе” (Шајтинац 2014: 76) који сарађују с
Немцима. Исто тако, ни капитал више нема везе с класном борбом, што
показује и хапшење Миомира, образованог сина имућног сељака који
се придружио комунистима (5) и стрељан је зато што је отац одбио да
плати откуп (77, 104–105). За његово хапшење и смрт било је кључно
политичко опредељење, мада јесте постојала могућност да му се спаси
живот, могућност коју његов отац на чуђење Немаца није хтео да ис-
користи. Одабрано политичко уверење постало је важнији фактор од
наслеђене породичне, територијалне, друштвено-економске и нацио-
налне припадности.
3.4. ВЕРСКИ ИДЕНТИТЕТ

Верске институције су традиционално држале све димензије
идентитета: димензију заједнице, етичку димензију (вредности и нор-
ме понашања), културну димензију (специфична културна баштина) и
емоционалну димензију (Руано-Борбалан 2009: 13–14). Будући да су
засновани на уверењима, и верски идентитети показују виши степен
кохезивности од пола, територије и класе.
Верски идентитети настоје да у заједнице створене на њиховим
основама укључе више од једне класе, стога се обраћају свим делови-
ма популације, чак и ван етничких граница, јер њихова је порука или
национална или универзална. Верски идентитети произлазе из сфера
комуникације и социјализације, заснивају се на усаглашавању културе
и њених елемената (вредности, симбола, митова и традиција), често ко-
дификованих у обичајима и обредима и повезаних са етничким иден-
титетима (Смит 2010: 18–19). Тако се у драми Банат вера приказује као
интегрални део идентитета подунавских Шваба.
Јозеф Волф свог сина подсећа да је крштен као католик и тражи
од њега да изабере између хришћанског и кукастог крста, али Ервин
верује у Бога и намерава да задржи оба и сматра да га отац мрзи4 јер
жели да остане обичан сељак (Шајтинац 2014: 72–73). Млади Шваба
није мишљења да се нацистичко и хришћанско убеђење искључују и
несвесно открива да се иза његових одлука крије друга мотивација: нап-
редовање у друштвено-економском смислу, те се и код њега прожимају
различити идентитети: национални и друштвено-економски.
Магдалена такође верује у Бога и убеђена је да Бог све воли, чак
и када кажњава, јер само жели да нас подсети да смо људи. Говорећи о
мајчиној смрти тврди да су покојници у близини живих и да им не желе
зло, већ само добро (102–104). За Магдалену Бог представља најснаж-
није кохезивно средство, јер спаја целокупну људску врсту, а бесмрт-
ност душа осигурава повезаност чак и након физичке смрти.
4 Сукоб између оца и сина је универзална тема, а пошто се Ервин на крају сломљен враћа кући
њихова прича донекле подсећа на библијску параболу о блудном или изгубљеном сину, мада се
код Ервина не примећује покајање.
Магдалена о својим убеђењима разговара са Светиславом који та-

кође верује у Бога и онострани живот, али није сасвим убеђен у то да
нас Бог воли и када нас кажњава, а и боји се умирања. Иако су обоје
хришћани, њихови верски идентитети се разликују, јер је Магдалена
као Немица католкиња, а Светислав као Србин православац, што по-
тврђује чврсту повезаност верских и националних идентитета.
3.5. НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Кад је реч о националном идентитету, разликују се два модела: за-
падни или „грађански” и незападни или „етнички”. Западни или „грађан-
ски” модел нације заснива се на просторном или територијалном схва-
тању, те домовина постаје складиште историјских сећања и асоцијација,
место дубоког поштовања и усхићења, чија унутрашња значења могу
докучити једино посвећени, односно самосвесни припадници нације.
Природно богатство те земље искључиво се намењује њеном народу,
није за „туђинску” употребу и експлоатацију. Други елемент је идеја
patrije, заједнице закона и институција у којој влада јединствена поли-
тичка воља. Са растом правне и политичке заједнице може се пратити
и развој осећања правне једнакости међу припадницима те заједнице.
Правна једнакост подразумева извесну меру заједничких вредности и
традиција, заједничке културе и грађанску идеологију, скуп заједнич-
ких поимања и стремљења, сентимената и идеја који повезују станов-
ништво. Код примања нових, имигрантских заједница које су поседова-
ле сопствену историјску културу треба да прође неколико генерација да
би посредством националних носилаца масовне социјализације њихо-
ви потомци били примљени (онолико колико су били) у круг „нације”
и њене историјске културе. Историјска територија, правно-политичка
заједница, правно-политичка једнакост њених припадника и заједнич-
ка грађанска култура и идеологија, то су компоненте стандардног за-
падног модела нације. Незападни модел се може назвати „етничким”
схватањем нације, његово особено обележје је наглашавање заједнице
рођења и родне културе. Упркос напуштању заједнице или емиграцији,
појединац органски остаје припадник заједнице свог рођења и заувек
носи њен жиг, те је нација у том смислу пре свега заједница људи исте
лозе, фиктивна „надпородица”, а корени се налазе у приписаним зајед-
ничким прецима. „Народ” је заступљен и у западном моделу нације, али
се на њега гледа као на политичку заједницу која се покорава заједнич-
ким законима и институцијама. Место права у западном грађанском
моделу у етничком моделу заузима вернакуларна култура, најчешће је-
зици и обичаји. Стварање и распростирање свести о митовима, историји
и језичким традицијама заједнице доводи до поткрепљивања и криста-
лисања идеје о етничкој нацији. Генеалогија и претпостављене везе по
лози, народна мобилизација, вернакуларни језици, обичаји и традиција
– то су елементи алтернативног, етничког схватања нација код многих
заједница у Источној Европи и Азији, схватања које је представљало

динамичан политички изазов. Постојање различитих претпоставки
омогућава да се као битна обележја националног идентитета наведу:
1) историјска територија, односно домовина, 2) заједнички митови и
историјска сећања, 3) заједничка масовна, јавна култура, 4) заједничка
законска права и дужности свих припадника нације, 5) заједничка еко-
номија с територијалном мобилношћу припадника нације5. Природа
националног идентитета је сложена и апстрактна, ослања се на елемен-
те других врста колективних идентитета, те се национални идентитет
може комбиновати с класним или верским идентитетом, као и да се
врше пермутације национализма као идеологије с другим идеологијама
попут либерализма, фашизма и комунизма. Национални идентитет се
јасно одваја од сваког поимања државе које се искључиво односи на јав-
не институције. Државне институције се разликују од других друштве-
них институција, аутономне су према њима и у оквиру дате територије
оствараују монопол на принуду и порекло. Нација означава културну и
политичку спону, уједињујући у једну политичку заједницу све оне који
имају исту историјску културу и домовину (Смит 2010: 23–31).
У драми Банат национални идентитет Срба је једнозначан, бу-
дући да су они везани за Банат и рођењем и пореклом, али је комплек-
сан и проблематичан за подунавске Швабе, који као придошлице но-
вијег времена не успевају сасвим да се интегришу у заједницу, будући
да њих место рођења и живљења везује за Банат („грађански” национал-
ни идентитет), а „изворно” порекло за Немачку („етнички” национал-
ни идентитет). Неусклађеност ова два концепта идентитета појачана је
због тренутних политичких околности и најбоље долази до изражаја у
односу оца и сина, али је приметна и унутар самог Ервина.
Ервин на почетку недвосмислено исказује своју лојалност Хитле-
ру носећи кукасти крст и нацистичку униформу, дижући руку у знак
Хитлеровог поздрава и певањем на немачком (Шајтинац 2014: 66, 70–
71), али изругивање његовом земљаку због говора, изазива у њему бес
и огорченост, као и жељу да се покаже у боју (101) и докаже своју вред-
ност. Иако као награду за храброст добија орден, као највећи знак при-
знања, враћа се кући физички и психички оштећен (107), те долази до
његоговог одрицања од нацизма (Меденица 2007). Међутим, потпуни
слом Немачке и коначан губитак идентитета и завичаја на крају драме
тера у смрт и Ервина и његовог оца.
Колико је мало битан етнички идентитет, види се у односу Добри-
воја и Светислава који се друже упркос обостраном неповерењу, при
чему то за Светислава подразумева и животну опасност. Добривоје Све-
тислављевог оца зове издајником, а убио би и Светислава, јер може све
5 Смитова привремена, радна дефиниција нације гласи: „именована популација са заједничком

историјском територијом, заједничким митовима и историјским сећањима, заједничком ма-
совном, јавном културом, заједничком економијом и заједничким законским правима и дуж-
ностима свих припадника.” (Смит 2010: 30).
њих да види мртве, укључујући и себе (78–80) и Светислав му заиста и

верује на реч (92). За Добривоја је етнички идентитет заснован на јасној
подели на окупаторе (Немци) и окупиране (Срби). Немци бомбардују и
одводе људе, а „народ” иде срцем и опире се (69). Међутим, док Срби
могу постати непријатељи, као што је случај са Светиславом и његовим
оцем, банатске Швабе не могу да постану „народ”, чак и кад су невини,
те се једном додељене улоге у том смислу показују чврсто фиксиране и
непромењиве.
Партизани су, полазећи од таквог става, после рата обилазили на-
пуштене швапске куће и вршили попис имовине, јер „швабске” куће је
требало да добију они који су се борили за слободу и остали без својих
домова. Ђуђа се томе противи, Добривоје не учествује у тој акцији, али
има потребу да оде у кућу Волфових и пије њихово вино, као што га је
Светислав некада пио. Волфови се неће вратити, јер се Ервин удавио
канапом, отац је умро од срца, а Магдалена је завршила у логору за
швапске заробљенике (115–117). На тај начин је уклоњен политички
непријатељ с којим је изједначена цела етничка заједница, без изузетка,
без обзира на ставове и поступке појединаца, а зјапећа празнина која је
настала након њиховог одласка и подсећала на прошлост, морала је да
се попуни.
Према националном идентитету постоји интелектуални скепти-
цизам, идеја нације је у најбољем случају изгледала овлашна и неухва-
тљива, у најгорем бесмислена и противречна, а присутне су и моралне
осуде. У име „националног идентитета” људи су наводно били вољни да
се одрекну сопствених слобода, да ограниче туђе, да погазе грађанска и
верска права етничких, расних и верских мањина које нација није могла
апсорбовати. Међународни и међудржавни односи су такође трпели,
јер је идеал нације пресађен широм планете донео са собом збрку, нес-
табилност, раздор и терор, поготово у областима мешовитог етничког
и верског обележја. Уместо идеје о целокупном човечанству, о светској
заједници и њеном моралном јединству, национализам нуди уску, суко-
бом бремениту легитимацију за политичку заједницу која неминовно
противставља једну културну заједницу другој и једино може, с обзиром
на пуку бројност и разноврсност културних разлика, одвући човечан-
ство у политичку Харибду (Смит 2010: 35). Из тог разлога се све више
значаја приписује култури као основној категорији идентитета, будући
да у поређењу са полним, територијалним, класним, политичким, вер-
ским и етничким идентитетима показује већи степен кохезије, као и
толеранције, а оставља и могућност избора у складу са личним вреднос-
тима и уверењима.
3.6. (ИНТЕР)КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ

Ако култура доприноси изградњи група и појединаца, субјекти је
прихватају да би служила њиховим циљевима и интересима, те култур-
на димензија неизбежно улази у интеракцију с одређеном друштвеном

и психичком динамиком. Различите културе у суживоту суочене су са
спонтаним односима (мултикултурно) који су углавном незадовоља-
вајући, па се с обзиром на предодређеност друштва на све веће мешање,
неки одлучују за опцију „интеркултуралности” (Камијери 2009: 110). У
оквиру међукултурних и међунационалних умрежавања приликом из-
градње идентитета појединца између потпуне аутономије и апсолутне
зависности увећава се тензија, те индивидуа у том случају тежи да се
ослободи окова традиционалног и статичног схватања националних и
културних идентитета и напетости која настаје између усвојених, на-
метнутих или добровољно прихваћених идентитета. У том случају мо-
гућност креирања интеркултурног и хибридног идентитета представља
алтернативно решење (Пајић 2014: 303) за оне који не желе да прихвате
искључивост присилног избора.
Светислав, „главни јунак” у драми, стоји између два света, ни ко-
муниста, ни нациста, флертује и са Ђуђом и с Магдаленом, прилагодљив
је и реалан, није опседнут идеолошком страшћу, већ само уметничком
– филмом. Његов животни став је (ауто)ироничан, конформистички и
релаксиран (Меденица 2007). Као да је неспреман за велике историјске
преокрете, окренут радостима живота и филма као метафоре индус-
трије снова (Бошковић 2007). Њему је у датој политичкој ситуацији жао
што ће немачка пропаганда утицати на филмове, јер он нема проблем
с Немцима, диви им се, сматра да је неразумно супротстављати им се
(Шајтинац 2014: 68–69), дружи се с Магдаленом, Ервина поздравља
Хитлеровим поздравом, поштује фирера, а говори и немачки (Шајти-
нац 2014: 82–85), чиме себи у датим околностима диже цену6.
Упркос томе што Светислав поштује немачку нацију и културу, то
не значи да је апсолутно „про-немачки” оријентисан. Сматра да рушење
синагоге није било неопходно, јер су сви Јевреји већ отишли, а синагога
је била лепа. Иако се диви Мусолинију као изузетној личности, не одго-
вара на питање да ли познаје неког комунисту, јер није спреман никога
да изда. Објашњава и очај Срба због казне стотину за једног, што код
њих ствара даљу кривицу (86–87). Светислав поштује и разуме обе стра-
не, заузима став естете који цени архитектуру, филм, музику и језике,
на известан начин живи у свету илузија, без потребе и жеље да икога
повреди, али то не значи да је добродошао у новом друштву. Напротив.
Након што му је отац убијен из заседе, схвата да за њега у Банату
више нема живота. Иако није никога ни издао ни убио, обележен је као
син издајника и само је питање кад ће му неко одузети живот а да му
ни не пружи прилику да се оправда (109). Опрашта се од Магдалене и
6 Притом није толико важно што зна неколико језика, већ што говори онај који је тренутно „прес-
тижан”. Будући да матерњи говорник „престижног” језика у интеркултурним односима од по-
четка добија супериорнију позицију, од матерњег говорника мање престижног језика очекује се
да се прилагоди свом „супериорнијем” саговорнику и влада и његовим језиком (Франческини
2001: 119).
мајке и заувек одлази из свог завичаја (114). С Добривојем се није поз-

дравио – јаз међу њима постао је исувише велики и пун претње.
Последња епизода у драми употпуњује причу о Банату и одвија се
далеко од равнице (Бошковић 2007). Светислав на путовању упознаје
Матијаса Хаузера, „живописног опсенара с прекоокеанског брода” (Ме-
деница 2007), Немца који се нада миру у далекој земљи, Аустралији. Ни
он нема где да се врати, јер му је родни Дрезден уништен, мајка и сес-
тра јесу живе, али су му оца убили нацисти. Иако је он сам био преви-
ше млад да би гласао за Хитлера и не носи никакву кривицу, обележен
је својим националним идентитетом. У говору користи и италијанске
речи, јер је провео рат с партизанима у тој медитеранској земљи. Осим
што обојица знају немачки, Светислав и Матијас проналазе заједничко
интересовање у филмовима и песмама Заре Леандер, а док слуша гра-
мофонску плочу, Светислав у мислима види и чује Магдалену и у руци
држи њену марамицу (Шајтинац 2014: 119–122). Музика, путовања,
филмови и женска пасивна стваралачка енергија насупрот политици,
територији, борби и агресији, представљају повезнице за људе из раз-
личитих делова света, као и знање страних језика које је произашло из
живота у заједници с припадницима других култура, али које исто тако
представља и основ за заједничку будућност.
4. ЗАКЉУЧАК
Након окупације Баната миран суживот Немаца и Срба је био за-

увек нарушен. Територија више није била довољно јака спона између
становника овог простора, будући да су почеле све више да долазе до
изражаја њихове разлике, те се колективни идентитет гради на осно-
ву других категорија. Између Швабице Магдалене и Српкиње Ђуђе ус-
поставља се лабава веза на основу пола, недовољно јака да би се оне
среле или зближиле. Унутар српског становништва класа постаје, с
једне стране, кохезивни елемент, с друге стране, елемент раздвајања, те
сиромашни Добривоје и имућни Светислав постепено постају неприја-
тељи. Друштвено-економски статус се повезује с политиком, те припад-
ност комунистима или сарадницима Немаца постаје кључна основа за
супротстављање унутар исте етничке групе. Пример је Миомир који је
син богатог сељака (класа), али се придружује комунистима (политика),
те га се отац одриче и не спречава његову смрт, чиме убеђења ставља
изнад крвне, породичне везе, што је збунило Немце којима се на првом
месту налазио национални идентитет заснован на крвној, „породичној”
повезаности, заједничком пореклу и домовини. Етничком идентитету
се приклонио и млади Ервин, за разлику од оца Јозефа који као једи-
ну домовину посматра Банат, јер се његова породица ту налази већ ве-
ковима, те он заступа традиционални територијални идентитет. Исто
тако, Јозеф и Магдалена, а делимично и Ервин, граде свој идентитет
на вери, која превазилази уске етничке границе. Преко интересовања

за филм и музику, а делимично и вере, Магдалена успоставља везу и са
Светиславом, који зна и немачки, поштује Немце, не издаје комунисте,
разуме обе стране и заговара миран суживот. Упркос томе мора да на-
пусти Банат и потражи нови завичај у далекој Аустралији, земљи која је
отворена за појединце који избегавају да прихвате наметнути идентитет
и одлучују се за хибридни идентитет у мултикултурној заједници.
Пол, територија, класа, нација и вера не показују се као довољно
јаки кохезивни елементи, те ликови који су носиоци тих категорија или
умиру или одлазе. Одабрана политичка убеђења су кључна за изградњу
(не)прихватљивог колективног идентитета након рата, те једнима доно-
се напредак, а другима опасност. Културни елементи попут уметности
(филм и музика) и језика бришу границе и повезују људе ван полних,
територијалних, класних, верских и етничких припадности, као и поли-
тичких опредељења, и доприносе успостављању и одржавању интеркул-
турне повезаности – ако не у Банату, онда у некој другој земљи у којој
постоји могућност слободног избора и право на миран суживот носила-
ца различитих колективних идентитета.
ЛИТЕРАТУРА:
Алексић 2014: T. Aleksić, Šajtinac: Učestvujem u promenama kroz literaturu. ‹http://
www.b92.net/mobilni/kultura/915420›. 22. 11. 2020.
Бахтин 2008: M. Bachtin, Chronotopos, Stuttgart: Suhrkamp.
Бошковић 2007: D. Bošković, Kako se kalio Banat. ‹https://www.danas.rs/kultura/
kako-se-kalio-banat/›. 22. 11. 2020.
Енгелс, Хојнаки 2007: B. Engels, S. Chojnacki, Krieg, Identität und die
Konstruktion von Geschlecht. ‹https://www.fu-berlin.de/sites/gpo/int_bez/
frauenmenschenrechte/kriegidentitaetmenschenrechte/engels_chojnacki.
pdf›. 13.2. 2021.
Комијери 2009: K. Komijeri, Kulture i strategije, ili hiljadu načina prilagođavanja,
u: K. Halpern, Ž-K. Ruano-Borbalan (ured.), Identitet(i): Pojedinac, grupa, društvo,
Beograd: Clio, 105–112.
Марк 2009: E. Mark, Identitetska izgradnja pojedinca, u: K. Halpern, Ž-K. Ruano-
Borbalan (ured.), Identitet(i): Pojedinac, grupa, društvo, Beograd: Clio, 41–50.
Меденица 2007: I. Medenica, Obična razvučenost, Beograd: Vreme, 840,
Beograd. ‹http://www.vreme.com/cms/view.php?id=487282›. 22. 11. 2020.
Пајић 2014: I. Pajić, Identitet – prostor – granica – strano: identitet migranta, Banja
Luka: Filolog, 9, Banja Luka, 299–312.
Радојичић 2015: М. Radojičić, Andrićeva nagrada za 2014. godinu: Uglješa
ŠAJTINAC. ‹https://bgedtculture.blogspot.rs/2015/10/andriceva-nagrada-za-2014-
godinu.html›. 22. 11. 2020.
Руано-Борбалан 2009: Ž-K. Ruano-Borbalan, Izgradnja identiteta, u: K. Halpern,
Ž-K. Ruano-Borbalan (ured.), Identitet(i): Pojedinac, grupa, društvo, Beograd: Clio,
5–16.
Смит 2010: A. D. Smit, Nacionalni identitet, Beograd: Biblioteka XX vek.

Франческини 2001: R. Franceschini, Sprachbiographien randständiger Sprecher, in:
Biographie und Interkulturalität: Diskurs und Lebenspraxis, Tübingen: Stauffenburg,
111–125.
Шајтинац 2004: U. Šajtinac, Život je melodrama. ‹http://www.plastelin.com/
content/view/96/89/›. 22. 11. 2020.
Шајтинац 2014: У. Шајтинац, Банат, у: 4 комада, Панчево: Мали Немо, 63–122.
Шевалије, Гербран 2009: Ž. Ševalije, A. Gerbran, Rečnik simbola, Novi Sad: Stilos.
Штрауб 2011: J. Straub, Identität, in: F. ]aeger, B. Liebsch (Hrsg.), Handbuch der
Kulturwissenschaften: Grundlagen und Schlüsselbegriffe, Stuttgart: Verlag J . B.
Metzler, 277–303.
Nikolina N. Zobenca / IDENTITÄTEN VON DEUTSCHEN UND SERBEN IN

UGLJEŠA ŠAJTINACS DRAMA BANAT
Zusammenfassung: Uglješa Šajtinac zeigt im Drama Das Banat (2007) das proble-
matische Zusammenleben von Donauschwaben (Joseph, Erwin und Magdalena Wolf)
und Serben (Dobrivoje, Đuđa, Svetislav) im Banat während des Zweiten Weltkrieges.
Im Kontext von historischen Umwälzungen und politischen Konflikten versuchen
die Figuren im Drama entweder die alte kollektive Identität zu bewahren oder eine
neue zu bilden, und ihre Kohäsion mithilfe verschiedener Kategorien festzulegen:
Geschlechts (Geschlechtsidentität), Territoriums (territoriale Identität), Klasse (ge-
sellschaftsökonomische Identität), Religion (religiöse Identität), Nation (nationale
Identität), sowie Politik (politische Identität) und Kultur (kulturelle Identität). Aus-
gehend von der Theorie des britischen Historikers der Soziologie Anthony D. Smith
(1939–2016), eines der Begründer der Nationalismusforschung, werden in diesem
Aufsatz im Kontext des Chronotopos des besetzten Banats (1941–1945) unter-
schiedliche Manifestationen der kollektiven Identität untersucht, mit dem Ziel, die
Kohäsionskraft dieser Kategorien aufzuklären. Ergebnisse der Analyse zeigen dass
Geschlecht, Territorium, Klasse und Nation nicht einen genügend starken Grad der
Kohäsion aufzeigen und die Figuren, die auf diesen Kategorien ihre Identität auf-
gebaut haben, könnten sich in den neuen Zeiten nicht erhalten, im Unterschied zu
denen, die sich für Politik und Kultur entschieden haben, die die Grenzen der Zeit
und des Raums überschreiten und eine stärkere Verbindung unter den Figuren her-
stellen. So können Dobrivoje und seine Schwester als Kommunisten im neuen Staat
fortleben, während andere Figuren sterben oder das Banat verlassen müssen, um eine
neue Heimat in der Weite auszusuchen, in der die kulturellen Elemente wie Kunst
(Film und Musik) und Fremdsprachen die Verbindung unter den Menschen sichern,
trotz den ethnischen und anderen Unterschieden.
Schlüsselwörter: Banat, Chronotopos, Donauschwaben, kollektive Identität, Serben,

Zweiter Weltkrieg
Примљен: 15. 2. 2021.

821.112.2-31-09 Зебалд В.Г.
DOI 10.46793/LIPAR75.147M
Емилија П. Манчић1
Универзитет у Новом Пазару
Немачки језик и књижевност
O ПРОНАЂЕНОМ И ИЗГУБЉЕНОМ СЕЋАЊУ

И ИДЕНТИТЕТУ У РОМАНУ АУСТЕРЛИЦ
ВИНФРИДА ГЕОРГА ЗЕБАЛДА
Књижевност, сећање и идентитет представљају појмове који су постали неизоставни део

савремених расправа у књижевним и културолошким студијама. Полазећи од теоријско
методолошких приступа који у оквиру немачког говорног подручја заступају Астрид Ерл,
Марион Гимних и Ансгар Нининг, циљ овог рада је да се у делу Аустерлиц (2001) В. Г. Зебалда
испитају могућности, али и границе које има књижевност као медиј за представљање и
изградњу сећања и идентитета. Такође, циљ је да се анализом укаже на значај који књижевност
има када је реч о могућности да споји истовремено више различитих медија сећања, као и да
се укаже на улогу књижевног сећања у културној меморији. В. Г. Зебалд се у својим делима на
индиректан или директан начин, као у свом последњем роману Аустерлиц, који је овде предмет
анализе, бави темама које су га заокупљале читав живот, наиме холокаустом и разумевањем
новије немачке историје. Истраживање тако указује на различите медије и просторе сећања
који за сврху имају наративну (ре)конструкцију идентитета главног протагонисте, али и на
ограничене могућности наративног преношења трауматичне прошлости.
Кључне речи: сећање, идентитет, књижевно сећање, холокауст, В. Г. Зебалд
УВОД
У савременим студијама књижевности веза између сећања и

идентитета једна је од централних тема, стога ова проблематика отвара
непрестано нова питања. Улога сећања у стварању идентитета постала
је од Платона преко Лока до Ничеа парадигма европске интелектуалне
историје. Џон Лок већ у Есеју о људском разумевању (1690) наглашава
да се идентитет и биографски континуитет заснивају на способности
сећања2. Крајем 19. века веза између сећања и идентитета испитивана
је не само са филозофске већ и са психоаналитичке тачке гледишта, а
један од иновативнијих доприноса дао је Сигмунд Фројд, који се и данас
често цитира. Између осталог, он констатује: „Сећања нису репродук-
ција претходне реалности, већ динамични облик ажурирања искуста-
ва релевантних за идентитет. Она се активно прилагођавају условима
1 mila.mancic@gmx.de
2 Више о овоме види у: Charles Taylor (1989): Sources of the Self: The Making of Modern Identity,
Cambridge: Harvard University Press.
тренутног света у коме деламо.” (Фројд према Ерл, Нининг 2005: 152)
Наука о књижевности располаже, такође, различитим концептима књи-
жевног сећања са научно-историјског, теоријског и методолошког ста-
новишта. Спектар приступа вези између књижевности и сећања креће
се од класичних књижевних приступа као што су истраживање метафо-
ра, тема, теорије интертекстуалности, затим истраживања која испитују
однос књижевног жанра и сећања, канона преко наратолошких и меди-
олошких концепата – као што су „мимезис”, „време”, „медијалност” и
„интермедијалност” – све до иновативних интердисциплинарних истра-
живања која представљају синтезу књижевног сећања и концепта кул-
туролошких студија, когнитивне психологије, теорије система и родних
истраживања.3
Сећање се, дакле, неизоставно помиње у контексту дефиниције
идентитета. Међутим, постоји неслагање око питања да ли је сећање
укључено у формирање идентитета или је оно могуће само када постоји
свест о идентитету. Херман Либе верује да се идентитет формира на
основу искустава и историје порекла сваке особе (Либе 1986: 655).
Марион Гимних, такође, претпоставља да „биографија појединца [...]
представља важан параметар у преговарању о идентитету” (Гимних
2003: 34), баш као и Астрид Ерл, која сматра да постојање сећања
претходи формирању осећаја за идентитет: „Само сећање на прошла
искуства омогућава свест о континуитету и јединству сопства.” (Ерл
2003: 3) Да би особа знала да је она та иста особа која је нешто урадила
пре десет или двадесет година, мора бити у стању да се сети тог догађаја
и има своју, субјективну перспективу о њему. Ако о неком догађају чује
од другог, а да сама није учествовала у њему и да не може да га се сети,
можда ће бити тешко „идентификовати се” са њим, осетити „идентитет”
са особом која је суделовала у њему. Друго гледиште изражава управо
супротно становиште од претходног, наиме да се способност сећањa
ствара само кроз свест о сопственом идентитету. Тако се Давид Левита
у својој студији о појму идентитета позива на филозофа Давида Хјума
и каже, „да је сећање могуће само када се осећам идентично ономе ко
сам био у прошлости” (Левита 2002: 55). Идентитет, међутим, не може
настати само путем сећања или сећање учинити могућим. Идентитет
се може посматрати и као стање које треба сачувати упркос сећањима,
како то у дефиницији наводи Херман Баузингер: „Идентитет описује
способност појединца да остане свестан континуитета свог живота
унаточ свим променама и ломовима.” (Баузингер 1986: 210) Ова свест
3 Неке од новијих студија које се баве овом проблематиком на немачком говорном подручју су:
Astrid Erll, Ansgar Nünning (2005): Gedächtniskonzepte der Literaturwissenschaft (Media and cultural
Memory/ Medien und Kulturelle Erinnerung) (German Edition); Astrid Erll, Marion Gymnich,
Ansgar Nünning (2003): Literatur - Erinnerung - Identität: Theoriekonzeptionen und Fallstudien
(Studies in English Literary and Cultural History (ELCH) /Studien zur Englischen Literatur-
und Kulturwissenschaft (ELK), Taschenbuch; Astrid Erll (2005): Kollektives Gedächtnis und
Erinnerungskulturen: eine Einführung. Metzler; Manfred Weinberg (2006): Das "unendliche Thema":
Erinnerung und Gedächtnis in der Literatur/Theorie. Francke A. Verlag.
O пронађеном и изгубљеном сећању и идентитету у роману Аустерлиц Винфрида Георга Зебалда
о сопству је фактор идентитета који је уско повезан са сећањем. Дакле,

одређено знање о континуитету и једнакости особе овде се сматра
темељом идентитета.
Полазећи од наведених теоријско методолошких становишта,
рад има за циљ да на примеру романа Аустерлиц (2001) Винфрида
Георга Зебалда анализира следећа питања: Шта чини идентитет
особе? Како долази до њега, којим утицајима је идентитет подложан
и који део ми сами имамо у формирању нашег идентитета? Да ли је
формирање идентитета засновано и на симболичкој реконструкцији
прошлости насупрот доживљеној? Које медије и просторе сећања и на
који начин користи Зебалд? Која је улога књижевног сећања у културној
меморији? Које могућности, али и границе има књижевност као медиј
за представљање и изградњу сећања и идентитета?
Винфрид Георг Зебалд (1944–2001) спада, након изненадне ране
смрти, у најзначајније немачке писце двадесетог века и један је од
савремених аутора о коме се највише говори. У својим радовима бавио
се актуелним темама, нпр. питањима функција сећања и памћења као
и проблемима немачке историје, посебно темом холокауста. Холокауст
је присутан у већини његових прозних дела, било као главна тема,
рецимо у његовом последњем роману Аустерлиц или само као алузија
у другим прозним делима. Зебалд је веома патио због чињенице да
припада немачкој нацији и целог живота се трудио да се избори са
дуговима својих предака. Из тих разлога је емигрирао из Немачке када
је имао око 20 година и добровољно живео у „егзилу” у Енглеској (Шуте
2001: 13). Тема његових књига је потиснуто сећање на убијене Јевреје,
те аутор креће у својим делима у потрагу за траговима изгубљене,
избрисане јеврејске културе. Ликови у његовим делима су углавном
аутсајдери или, како је и наслов једне његове књиге, емигранти4,
којима и сам припада. Суочавање са немачко-јеврејским односом у
недавној прошлости посебно му је било важно. Већ је као студент био
заинтересован за ову тему. Као део магистарске тезе, бавио се Карлом
Штернхајмом и Алфредом Деблином у дисертацији, односно писцима
који имају амбивалентан однос према сопственом јудаизму. Касније
је предавао аустријску књижевност и ауторе као што су Хуго фон
Хофманстал, Артур Шницлер и Карл Краус.
Књижевни критичар Ручки5 упоређује Зебалда са Александром
Клугеом или Валтером Кемповским, јер се сва тројица баве књижевним
памћењем, а попут Кемповског, Зебалд користи обиље визуелног
материјала уз текст. Текстови В. Г. Зебалда стилски су својеврсни колаж
састављен од чињеница и фикције, привидни и аутентични документи
који чине његов израз препознатљивим. Приче као да „лебде” између
стварности и фикције. Зебалдова „Техника монтаже описа, докумената
4 Роман В. Г. Зебалда носи назив: Die Ausgewanderten (1992).

5 Ручки је своју рецензију објавио у новинама Frankfurter Rundschau 21.3.2001.
и размишљања” (Верагут 2003: 33) оставља утисак да се сам живот

ствара путем сећања на живе и мртве људе и књиге.
НАРАТИВНА РЕКОНСТРУКЦИЈА ИДЕНТИТЕТА
У савременим културолошким, социолошким и филозофским

дискурсима сећање се може разматрати као двојни ентитет. Први би
представљао садржаје у свести појединца кoje је лично доживео, док са
друге стране постоји сећање које представља симболички реконструи-
сану прошлост насупрот доживљеној. Тодор Куљић у студији Култура
сећања, каже да памћење склапа селективне садржаје прошлости у сми-
саони поредак, успоставља склад у прихватању и тумачењу света, али,
наравно, не само чувањем одређених садржаја већ и заборавом дру-
гих. Треба раздвајати памћење, складиштење садржаја прошлости, од
сећања, то јест актуелизовања сачуваних садржаја; сећање је захват у
прошлост увек из нове садашњице (Куљић 2006: 384).
Роман Аустерлиц говори о Јевреју из Прага који је као дете због
нацизма изгубио име, идентитет, родитеље, матерњи језик и домовину
и који је одрастао са хранитељима у Велсу. Међутим, дечак потискује из
свести своје чешко детињство, матерњи језик, па чак и искуство траума-
тичног губитка родитеља. Годинама је успевао да живи у незнању, чак и
када су га мучиле несигурне, мутне слике из прошлости и нејасна идеја
да је заглављен у „погрешном животу” са „погрешним идентитетом” –
осећањима која доводе до нервних сломова, депресија и која чак могу
довести до поремећаја говора. Он тек деценијама касније истражује
своје порекло и о томе у неколико наврата извештава аутора књиге.
Наративним стилом који користи, како у својој студији објашњава Ане
Фукс, писац је желео да покаже да је приповедање истовремено и болни
рад на сећању (Фукс 2004). У Аустерлицу се појављују два приповедача
у првом лицу. Аутор је један од њих, он записује оно што чује од Аус-
терлица, другог приповедача у првом лицу. Дакле, он је независтан од
онога што сазнаје од других људи. Аустерлиц повремено цитира и друге
приповедаче у првом лицу. Ово ствара вишеслојну наративну структуру
која се изнова наглашава на исти начин: „И име Андре, како ми је, казао
је Аустерлиц једном казао, отац му је наденуо у знак сећања на марша-
ла Масена, војводе од Риволија.” (Зебалд 2009: 51)6 Приче приповедача
у првом лицу и приче Жака Аустерлица на овај начин су уплетене јед-
на у другу. Двоје приповедача у првом лицу сусрећу се на различитим
местима, а читалац увек сазна тачне детаље и сваки пут Аустерлиц исп-
рича део из своје приче. Даља испреплетаност се дешава јер Аустерлиц
приповедачу у првом лицу не преноси само своја сећања већ и при-
че других људи: „Максимилијан је, како се, казао је Аустерлиц, сећала
6 Сви цитати из романа коришћени у раду узети су из превода дела на српски језик Споменке
Крајчевић: В. Г. Зебалд, Аустерлиц, Београд: Паидеиа 2009.
Вера, понекад причао да се једном, у рано пролеће 1933, после састанка

синдиката у Тепицама, одвезао на Рудну планину и тамо, у башти једне
гостионице, затекао излетнике који су у селу са немачке стране поку-
повали разне ствари [...].” (Зебалд 2009: 120)
Овај наративни стил је типичан за аустријског писца Тома-
са Бернхарда, a посебно је заступљен у његовом роману Das Kalkwerk
(1970). Иначе, Зебалд је Бернхарду, такође, посветио есеј у свој збирци
књижевних есеја Die Beschreibung des Unglücks7. Овај начин преплитања
прича ствара наративну дистанцу, наглашавајући да се само преноси
оно о чему се извештава. Аутор јасно ставља до знања да не одговара за
оно што је речено, јер говори само оно што је чуо од других. Приповедач
у првом лицу (аутор књиге) само пажљиво слуша, не меша се у причу
о Аустерлицу и уопште је не коментарише. Нараторови разговори са
Аустерлицом заправо нису дијалози, већ дуги Аустерлицови монолози.
Наратор у првом лицу преузима функцију слушаоца или, како Фукс
пише, терапеутског приповедача која се може упоредити само са
историчаром који се не суздржава од „афективне референце на другог”
(Фукс 2004: 32). Различите инстанце које извештавају о догађајима
стварају и један ̕секундарни̓ облик сећања.
Наративни идентитет се може дефинисати као „јединство
човековог живота онако како га та особа доживљава и артикулише
у причама којима изражава своје искуство” (Видерсховен 1993: 7).
Видерсховен говори о причама. Дакле, он користи множину. Шарлоте
Линде скреће пажњу на чињеницу да ова прича о идентитету заправо
никада није представљена у целости (Линде 1993). Зебалд, међутим,
овом техником приповедања сведочи о холокаусту европских Јевреја.
У складу са тим текст има трауматичну структуру која се огледа кроз
поступке избегавања, изостављања и накнадне тематизације прошлости
и трауме главног лика, а која се тешко и може изразити наративном
структуром.
МЕДИЈИ И ПРОСТОРИ СЕЋАЊА
Зебалд се зато и не ограничава само на речи већ користи и фо-

тографије, исечке слика или факсимиле докумената, попут путних ка-
рата или рачуна. Ове слике готово никада нису илустративне, већином
служе као наставак или допуна тексту. Фотографије и документи део су
књижевног текста, играју важну улогу у конструкцији контекста. Запра-
во, фотографија се може проматрати као само место памћења. Сећања
и фотографије обухватају процес реконструкције и подсећања на про-
шлост. Увођењем слика унутар знаковног система, омогућено је њено
довођење у однос са језичким знацима. Као један од знаковних система,
7 Пун назив ове збирке есеја у оргиналу је V. G. Sebald: Die Beschreibung des Unglücks: Zur
österreichischen Literatur von Stifter bis Handke Residenz-Verlag, Salzburg/Wien, 1985.
слика, као и језик, представља скуп/систем арбитрарних означитеља

који нису у нужној релацији са означенима, већ у сталном покрету и
флуктуацији; међутим, по стандардним логикама, слика и језик могу
представљати и бинарну опозицију јер припадају двама различитим ме-
дијима (Бал 2009; Барт 1986).
Аустерлиц путује једног дана у Терезин покушавајући да рекон-
струише судбину своје мајке Агате Аустерлиц, која је, како успева да
сазна, ту доведена у децембру 1942, а одатле одведена у Аушвиц у сеп-
тембру 1944. Слике закључаних врата и капија у Терезину чине срж
приказа трауматичне приче у којој језик као облик артикулације затаји.
Немогућност да се траума искаже језиком симболично је приказана
низом репродукција, у којима језик уступа место фотографији. Бивши
гето у који је његова мајка депортована суочава Аустерлица са неза-
мисливим страхотама историје. Зебалд на овај начин имплицитно по-
кушава да представи историју фотографијама продавнице „АНТИКОС
БАЗАРА”.
Какву су тајну крила три месингана авана различите величине, који као
да су преносили неко предсказање, кристалне тацне, керамичке вазе и
земљани крчази, метална табла са металним натписом Theresienstädter
Wasser, ковчезићи од шкољки, минијатурни вергл, [...]. (Зебалд 2009: 141)
Антиквитети имплицитно представљају убијене становнике

гета, који уместо њихових власника, сведоче о историји и ономе што
се догодило. Музеј гета као институција колективног сећања показује
му, такође кроз „фотографске репродукције”, сопствену „стратегију
избегавања” у погледу „историјата прогона” (Зебалд 2009: 143). Терезин
остаје необјашњив, карактерише га „oпустелост”, „напуштеност”,
„одбојност немих фронтова кућа иза чијих слепих прозора не видех да
се померила иједна завеса [...]” (Зебалд 2009: 135). Најмучнији утисак
на Аустерлица оставили су „врата и капије што као да су затварала
приступ у помрчину [...]” (Зебалд 2009: 136).
Однос фотографије и сећања представља динамични процес
производње, циркулације и пријема прошлости, као и његове
интерпретације у садашњости. Сећања се обликују посредством
садашњости, која му обезбеђује структуру за памћење. Свака
фотографија представља архивски запис, као аналогни доказ стварних
или претпостављених чињеница, заправо фотографија је директна
референца која указује на постојање свог субјекта (Шуваковић 2012).
Поред фотографија постоји читав низ других места, медија и праксе
памћења које могу помоћи што бољем разумевању удаљене прошлости.
Значајни догађаји из прошлости се уписују или памте и кроз ритуале,
споменике, јавна обележја, текстуална документа.8
8 Oвој тематици значајан допринос свакако су дали Морис Албваш, социолог, који је концепту-
ализовао појам колективног памћења, затим Пјер Нора који је указао на проблематику места
памћења и радови Јана и Алаиде Асман који се баве аспектима културног памћења.
Супротно очекивању да књижевни текст отеловљује процесе

сећања и памћења само писањем, Зебалд у Аустерлицу активира
готово све најпознатије, како писане, тако и просторне метафоре
индивидуалног, комуникативног и културног памћења. Како се радња
романа одвија претежно у већим европским градовима (Париз, Лондон,
Праг, Антверпен), где су урбани простори аутономни носиоци значења,
архитектура у својој литерарној и физичкој манифестацији је неупитно
важна за очување и комуницирање битних порука идеологије које су
некада покретале и утицале на људско понашање. „Ни у једном другом
Зебалдовом делу архитектонске фотографије не играју тако велику
улогу као у Аустерлицу.” (Егерс 2011: 31) Зграде, тлоцрти грађевинских
објеката функционишу на вербалном нивоу као метафоре сећања.
Приказани на сликама, они постају метонимије које актуализују све
прошле, потиснуте и трауматичне догађаје. Јавне зграде у Аустерлицу
углавном су идентичне модерним институцијама: нова Национална
библиотека у Паризу, Државни архив у Прагу или бриселска Палата
правде. Институције треба да регулишу социјалне услове и укроте хаос
живота, али могу и треба да надгледају и дисциплинују појединца; па
оличавају моћ с њеним предностима и недостацима (Нихаус 2006).
Аустерлиц описује нову Националну библиотеку у Паризу, коју
посећује у оквиру својих аутобиографских истраживања у нади да ће ту
открити траг свог оца, као одвраћајућу и дисфункционалну: „[...] та нова
џиновска библиотека-ризница читавог писаног наслеђа, како то данас,
користећи тај ружан појам, воле да кажу – показала се неупотребљивом
за откривање трагова мог оца, несталог у Паризу.” (Зебалд 2009: 202)
Као модерно место, зграда такође функционише као меланхолична
и песимистична слика културне меморије која заузима маргинални
положај у данашњем друштву: културна блага и знање, која се чувају
под кључем у монументалном храму, парадоксално су отуђена од људи
и не пружају му никакву подршку (Нихаус 2006: 323).
Потиснута сећања на крају проналазе свој властити, неочекивани
пут у свест главног јунака. Први импулс, који покреће процес сећања и
истовремено изазива нервни слом јунака, десио се Аустерлицу прили-
ком једног од његових истраживања историје архитектуре у Лондону.
На станици Ливерпул стрит, која је у тренутку посете у фази ренови-
рања, Аустерлиц се губи у старој, напуштеној чекаоници (Ladies Waiting
Room), чија унутрашњост евоцира слику из прошлости: види себе као
четворогодишњака који чека на станици и види своје хранитеље, пароха
и његову жену у тренутку када долазе по њега. Аустерлиц је у ствари мо-
рао стићи на станицу Ливерпул стрит – како то ретроспективно закљу-
чује – киндертранспортом; чекаоница је била место где је први пут срео
брачни пар Елијас. Архитектонска метафора железничке станице, та-
кође, служи за просторно преплитање различитих временских нивоа,
на којима се налазе успомене из различитих фаза живота главног јуна-
ка, те доводи до тога да прошлост и садашњост стоје једна поред друге.
Међутим, овај синхронитет пробија баријере које су Аустерлица шти-

тиле од сваког сећања „што је нужно довело до готово потпуне блокаде
способности говора, уништења свега што сам забележио речју и црте-
жом, бескрајних ноћних лутања Лондоном и халуцинацијама које су ме
све чешће походиле све до слома у лето 1992” (Зебалд 2009: 102).
Отуда можда и разлог зашто у једном од првих разговора са при-
поведачем у првом лицу Аустерлиц прича о белгијској тврђави Брен-
доник. Тврђаву Брендонк СС трупе су користиле као прихватни логор
1940. године, где је хиљаде људи мучено приликом ислеђивања. У свом
првом разговору са приповедачем у првом лицу, Аустерлиц тумачи
пројекат тврђаве, која је изграђена на тлоцрту „звездастог дванаесто-
угла оивиченог спољним ровом” (Зебалд 2009: 13), као „амблем апсо-
лутног насиља” (Зебалд 2009: 18) и као доказ да је у човековој тежњи за
монументалношћу у основи само његова слабост, несигурност и страх
од страног. Рационална логика утврђења и неизбежни неуспех свих
одбрамбених мера илуструју одбрамбене механизме трауматизова-
ног сећања. Аустерлиц покушава да затвори трауму раног детињства,
те као да је закључава у бункер несвесног. „Концентрични прстенови”
тврђаве Брендонк одговарају непропусним психолошким „заштитним
механизмима” који се непрестано стварају, а имају за циљ спречавање
повратка сећања, као и одбацивање било каквих спољних импулса који
би могли активирати потиснуту трауму (Мосбах 2008: 240). Аустерлиц
размишља о овом психолошком механизму на следећи начин:
Нисам читао новине, [...] радио сам укључивао само у одређене сате, и
с временом сам толико усавршио своје одбрамбене механизме да сам
изградио неку врсту имуног система налик карантину који ме је, огра-
ниченом на све мањи простор, штитио од свега што је у било каквој, па и
најдаљој вези са мојом прошлошћу. (Зебалд 2009: 101–102)
Аустерлиц се не бави само архитектуром железничких станица,

он, такође, посматра возове, мада у то време још није знао какву је уло-
гу воз играо у његовом животу. Током студентских дана посетио је једну
од железничких станица у Паризу и посматрао парне локомотиве „како
улазе у стаклене хале црне од чађи или жарко осветљене тајанствене
пулмане како клизе у ноћ као што се бродови отискују у бескрајно прос-
транство мора” (Зебалд 2009: 26). Неретко Аустерлицa на париским же-
лезничким станицама за које каже да их истовремено доживљава као
„места среће и несреће” (Зебалд 2009: 26) обузму опасна и крајње нера-
зумљива осећања. Аустерлица привлаче железничке станице, мада још
не зна зашто. На железничким станицама чинило му се „да се мртви
враћају, и да је сумрачна светлост око мене испуњена њиховим лаганим
али неуморним комешањем” (Зебалд 2009: 96).
Поред фотографија и филмови на сличан начин играју улогу у
реконструкцији прошлости главног актера романа. Вера Ришанова,
Аустерлицова дадиља из раног детињства која му својим сведочењима
помаже да склопи мозаик сопственог живота и порекла, говори му о

томе како је његов отац Максимилијан присуствовао дочеку приређе-
ном „Фиреру када је стигао на партијски конгрес” (Зебалд 2009: 121) у
Нирнберг пре рата. Вера преноси Максимилијанов опис према којем
су улице биле испуњене гомилом људи из најудаљенијих делова земље,
прозори и балкони били су пуни мештана, а читав град је „личио на
безнадежно прекрцан гето, у који, како је Максимилијан казао, управо
стиже „дуго исчекивани спаситељ” (Зебалд 2009: 121). Затим, Вера гово-
ри о Максимилијановом опису сцене из филма који је гледао у једном
минхенском биоскопу9:
[...] из птичије перспективе видео и град шатора што се беле у праскозорје

и простиру до хоризонта, а потом су, кад се мало разданило, из тих ша-
тора почели да излазе Немци, сами, у паровима и малим групама, и да
се утапају у ћутљиву и све збијенију поворку, идући сви у истом правцу,
као да следе неки виши позив, и као да су, после низа година у пустињи
коначно на путу ка Обећаној земљи. (Зебалд 2009: 123)
Нацистички филм Фирер Јеврејима поклања град игра једну од

важнијих улога за конструкцију сећања. Након неколико месеци тра-
жења, Аустерлиц коначно добија копију овог филма. Сматра да би
„можда могао да видим или наслутим како је то стварно изгледало”
(Зебалд 2009: 177), па чак и замишља да ће у њему несумњиво препо-
знати Агату, своју мајку. Као и фотографије, филм је намењен тражењу
изгубљених успомена. Поново гледа траку, али нигде не може да види
Агату
из немогућности да боље загледам слике које су се, у неку руку, губиле већ
при настајању, дошао сам, казао је Аустерлиц, најзад на идеју да направим
успорену верзију тих фрагмената о животу у Терезину, верзију која је
трајала читав сат и у којој сам [...] успевао да видим ствари и особе што
су ми у првобитној верзији остале скривене (Зебалд 2009: 177).
Начин на који поимамо кроз фотографију и филм је другачији у

односу на доживљај у физичкој стварности. Валтер Бенјамин на сличан
начин види фотографију као средство помоћу кога је могуће истаћи
слике и детаље који нису доступни природном виду, поступцима по-
већања или успоравања (Бенјамин 1936). Међутим, испоставља се да је
реконструкција прошлости непоуздана, јер успорена копија филма из-
гледа да није погодна за реконструкцију Аустерлицове животне приче.
9 Реч је о филму Triumph des Willens Лени Рифенштал из 1935.
ДЕТИЊСТВО: МИРИСИ, СНОВИ, ЛЕКТИРА
Управо из тог разлога Зебалд уводи и друге медије сећања као што
су мириси, снови, лектира из детињства, имена места (попут Лондона
или Прага) и људе као носиоце сећања (бивша дадиља Вера). На овај
начин му приликом посете тамници Брендонк мириси побуђују стара
сећања:
Joш се сећам како ми се тада, у тамници Брендонка, у носу јавио одвра-

тан мирис меког сапуна, мирис који се у некој лудој тачки у мојој глави
повезао са одувек ми одбојном речју „рибаћа четка”, коју је пак мој отац
волео да употребљава, и како су ми пред очима затитрале изукрштане
линије те сам морао да чело прислоним на зид поливен плавичастим
мрљама [...]. (Зебалд 2009: 41)
Аустерлиц често сања, а читалац, заједно с њим, поприма осећање

бивања „у мраку” када је реч о дешифровању сна. Аустерлиц сања
тврђаву звездастог облика из које покушава да пронађе излаз кроз ход-
нике који га проводе кроз све грађевине које је икада посетио и описао.
У овом сну:
[...] из птичије перспективе видео сам сумрачан предео кроз који про-
миче малена железничка композиција с дванаест минијатурних вагона
боје земље и локомотивом црном као угаљ из које се вије дим чији крај,
налик великом пауновом перу, од брзине вожње непрекидно лепрша
(Зебалд 2009: 101).
Слика воза на путу указује му се јасно „под капцима”, али када се

пробуди он више нема способност сећања. Тада схвата колико се запра-
во и „трудио да се ничега не сећа” (Зебалд 2009: 101). У овој непрекид-
ној борби између потребе за сећањем и потискивањем успомена, Аус-
терлиц често посећује гробља, где тражи своју изгубљену прошлост, јер
само ту може ући у траг последњим сведоцима ранијих времена. Ипак,
никада не проналази целу истину и резигнирано схвата немогућност
разумевања закона према којима се човек може вратити прошлости.
Опозицију између сећања и потискивања Зебалд наглашава и контрас-
тима светлости и таме, при чему су описи таме чешћи. Када Аустерлиц
чује радио пренос у књижари антикварници у Лондону о две жене које
су 1939. године дошле киндертранспортом у Енглеску, читалац сазнаје
да је дан био сунчан. Када касније стигне у Праг „по веома ведром, мог-
ло би се чак рећи преосветљеном дану” (Зебалд 2009: 104) одмах затим
следи контраст: у овом лепом дану људи изгледају тако болесно и сиво,
„као хронични пушачи чији крај није далеко” (Зебалд 2009: 104).
Још један медиј сећања представља читање лектире из детињства.
Као дете, Аустерлиц чита библијске приче, сећа се приче о Мојсију из
Библије за децу, посебно одломка у „коме се описује како су деца Изра-
ела прошла кроз страшну пустињу кроз коју се, уздуж и попреко, путо-
вало данима и где су се, куд год да се поглед усмери, видели само небо
и песак” (Зебалд 2009: 41). Аустерлиц описује потонуће у илустрацију
на целој страници која је „приказивала пустињу Синај, с голим брдима
у залеђу, која залазе једно у друго; позадина је била ишрафирана сивим
линијама, у чему сам некад видео море, а некад ваздушно простран-
ство, што је сасвим наликовало пределу у коме сам одрастао” (Зебалд
2009: 41). Према Ацеу (2005), мотиви из Библије стимулишу ону неиз-
весну зону сећања у којој се огледа кратка фаза пре киндертранспорта.
ИСТОРИЈСКЕ ЛИЧНОСТИ, МЕСТА И ДОГАЂАЈИ
Уз употребу до сада анализираних медија сећања, Зебалд помиње

историјске личности и догађаје у роману. Тако је филозоф Лудвиг Вит-
генштајн присутан у Аустерлицу. Приповедач у првом лицу сматра да
постоји физичка сличност између главног протагонисте и Витгенштај-
на: „Рекао бих да ме је на идеју о физичкој сличности Аустерлица и
филозофа који је 1951. године у Кембриџу умро од рака навео пре свега
Аустерлицов ранац.” (Зебалд 2009: 30) Витгенштајн је, такође, носио ра-
нац на путовањима. Кад год приповедач види фотографију Витгенштај-
на, мисли на Аустерлица и има осећај „као да са ње у мене гледа Аусте-
рлиц”, и обрнуто, када погледа Аустерлица види „да се из њега помаља
несрећни мислилац утамничен у јасноћу својих логичких размишљања
и пометњу својих осећања” (Зебалд 2009: 31). Ова сличност Аустерлица
и Витгенштајна може се објаснити чињеницом да је Витгенштајн, као и
Аустерлиц, био јеврејског порекла и да је морао да емигрира у Енглеску
1930-их.
Важно је нагласити да само име главног јунака представља име
места, али је и синоним за Наполеонову битку која се тамо одиграла.
Аустерлиц је и име железничке станице у Паризу, повезано је са мес-
том одакле су париски Јевреји депортовани у немачке логоре, као и са
депозитом смештеним у једном од магацина станице, који су нацисти
користили за складиштење и отпрему заплењене јеврејске имовине у
Немачку10. Из тог разлога, Аустерлицово име повезано је са насилним
присвајањем личних ствари, са железничким системом који га је спа-
сио и по свој прилици одвео његову породицу у смрт. Своје право име
он сазнаје, заправо, тек са петнаест година, а до тада ће носити име
Дејвид Елијас које су му дали хранитељи. Након смрти хранитеља, Аус-
10 Серж Кларсфелд објавио је 1978. године Memorial de la Deportacija des Juifs de France (Спомен
на депортацију Јевреја Француске), књигу која наводи имена више од 80 000 Јевреја депортова-
них из Француске у концентрационе логоре или убијених у Француској. Француски председник
Франсоа Оланд одржао је 2012. године говор обележавајући седамдесету годишњицу рације
у спортској хали Зимског велодрома (Vélodrome d’Hiver) која се одиграла 16. и 17. јула 1942,
када је француска полиција ухапсила 13.152 Јевреја и затворила их у париску спортску халу.
Касније су депортовани у немачке концентрационе логоре.
терлиц сазнаје да је његово право име Жак. У почетку не може ништа да

замисли под речју Аустерлиц. Како извештава, заправо никада у животу
није срео другог Аустерлица, „ни у телефонским именицима Лондона,
ни у Паризу, Амстердаму и Антверпену” (Зебалд 2009: 50). Главни јунак
не може у потпуности разумети шта се догодило њему и његовим ро-
дитељима, његово име му и не значи само по себи – кад препричава да
му је ово „ново” име рекао школски наставник, он није успевао ниједно
искуство да повеже са речју „Аустерлиц”.
Иза ове мреже значења крије се чињеница да име и идентитет
стоје у уској корелацији, а знање ко смо и која прича нас с ким повезује,
основа је за могућност деловања појединаца и интеракцију с другима.
Зебалд нас у Аустерлицу подсећа да главни јунак тек треба да открије
искуства која повезује са својим именом. А тај пут је ретко прав, углав-
ном је вијугав као и све врсте „вијугања” које Зебалд користи када исцр-
пно пише о темама као што су историја архитектуре, затвора, европска
железничка мрежа, француска књижевност деветнаестог века, дарви-
низам, филмови nouvelle vague-а и националсоцијалистичка пропаган-
да. Рад на поновном проналажењу прошлости и идентитета не говори
нам (само) о истоименом главном јунаку; него обухвата симптоматска
лутања услед немогућности писања о несхватљивој, неприступачној
теми као што је био холокауст.11 Као што су детаљи на фотографијама
мали, нејасни и неодређени, у тексту преовлађује нејасноћа, јер ни Аус-
терлиц, ни приповедач, ни читалац не могу ништа са сигурношћу знати,
стога страхота остаје неизрецива. Осећање измештености и лабилности
у погледу идентитета најбоље се могу изразити речима главног јунака:
[...] бивало ми је све јасније колико сам заправо сам и колико сам то увек
био, међу Велшанима, као и међу Енглезима и Французима. Био сам далеко
и од помисли да нешто предузмем како бих открио своје право порекло.
Нисам осећао припадност било којој класи, професији или религији [...].
(Зебалд 2009: 91)
ЗАКЉУЧАК
У овом раду акценат истраживања је стављен на различите ме-

дије и просторе сећања који за сврху имају наративну (ре)конструкцију
идентитета главног протагонисте у делу Аустерлиц В. Г. Зебалда. Та-
кође, циљ је био да се анализом укаже на значај који књижевност има
11 Ђорђо Агамбен тако указује да су немогућност сведочења и сећања на холокауст, аспекти које
треба преиспитати у односу на савремену уметност. О томе више види у: Giorgio Agamben:
„Prag” iz Homo Sacer/Suverena moć i goli život, Multimedijalni institut, Arkzin, Zagreb, 2006,
162–163.; Miško Šuvaković: „Trauma holokausta, Belezi: rupe i praznine – film i arhitektura”, iz
Umetnost i politika, Savremena estetika, filozofija, teorija i umetnost u vremenu globalne tranzicije,
Službeni glasnik, 2012.
када је реч о могућности да споји истовремено више медија сећања,

али и да укаже на границе онога што је уопште могуће представити.
Сама испреплетаност медија уз мноштво интертекстуалних референ-
ци изазива читаоца да настави рад на декодирању сећања. Коришћење
фотографија у Аустерлицу одражава важност медијалности у култур-
ном памћењу и тематизује проблем преношења сећања. Истовремено,
тиме се и отвара питање функције књижевности, њене читљивости у
културном памћењу, као и ограничене могућности наративног прено-
шења трауматичне прошлости, иако књижевност генерише просторе
сећања који се могу читати на сложен начин. Тако процес сећања остаје
противречан и упитан, а коришћене фотографије задржавају свој кон-
традикторни карактер и доживљавају се само кроз аранжман наратора
и његовог извештаја, а њихова изражајност је управо у комбинацији ме-
дија текста и језика. Зебалдов текст сведочи о немогућности језика да
изрази трауматично искуства холокауста. Упркос коришћењу слика и
фотографија, чија је намена да преузму функцију језика, ниједан ме-
диј не стоји самостално, а форме сведочења постају тематске и често
недоречене.
У контексту потраге за сопственим идентитетом главног актера
примарно се намеће закључак да је идентитет лабилна категорија, јер
је идентитет који се гради на основу сећања подложан сталним про-
менама. Фрагментарна сећања као нехотичне реминисценцијске слике
буде у главном протагонисти романа егзистенцијални немир, уместо да
му помогну да успостави сложен идентитет и ометају га у погледу ства-
рања слике о себи. Коначно, само наши најближи дају животу, сећању,
а тиме и идентитету значење. Стога је Аустерлиц вероватно и кренуо у
потрагу за траговима својих родитеља. Међутим, како се овај траг изно-
ва губи, његов идентитет се такође не стабилизује, што доводи до стања
сталне усамљености, несигурности и меланхолије.
Примарна литература
Зебалд 2001: W. G. Sebald, Austerlitz, Hansa Verlag.

Зебалд 2009: V. G. Zebald, Austerlic, prevela sa nemačkog Spomenka Krajčević,
Beograd: Paideia.
Секундарна литература
Бал 2009: M. Bal, „Čitanje umjetnosti?” u: Purgar, Krešimir (ured.), Vizualni studiji:
Umjetnost i mediji u doba slikovnog obrata, Zagreb: Centar za vizualne studije, 164–
165.
Барт 2004: R. Bart, Svetla komora – Nota o fotografiji, Beograd: Rad.
Бењамин 2006: V. Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Beograd: Kulturni centar

Beograd.
Егерс 2011: Ch.Eggers, Das Dunkel durchdringen, das uns umgibt. Die Fotografie im
Werk von W.G. Sebald. Frankfurt a. M.
Ерл, Ниниг 2005: A. Erll, A. Nünning, Gedächtniskonzepte der Literaturwissenschaft
(Media and cultural Memory/ Medien und Kulturelle Erinnerung), De Gruyter.
Ерл, Гимних, Ниниг 2003: A. Erll, M. Gymnich, A. Nünning, Literatur - Erinnerung
- Identität: Theoriekonzeptionen und Fallstudien (Studies in English Literary and
Cultural History (ELCH) /Studien zur Englischen Literatur- und Kulturwissenschaft
(ELK), Taschenbuch.
Ерл 2005: A. Erll, Kollektives Gedächtnis und Erinnerungskulturen: eine Einführung,
Stuttgart: Metzler Verlag.
Фукс 2004: A. Fuchs, Die Schmerzensspuren der Geschichte. Zur Poetik der Erinnerung
in W. G. Sebalds Prosa. Köln: Böhlau Verlag.
Куљић 2006: T. Kuljić, Култура сећања, Beograd: Čigojа.
Линде 1993: C. Linde Life stories. The creation of coherence, New York: Oxford
University Press.
Мозбах 2008: B. Mosbach, Figurationen der Katastrophe. Ästhetische Verfahren in
W.G. Sebalds „Die Ringe des Saturn” und „Austerlitz”. Bielefeld.
Нихаус 2006: M. Niehaus, ”No Foothold. Institutions and Buildings in W.G.
Sebald̓s Prose”, In: Denham, S. / McCulloh, M. [Hg.] W.G. Sebald. History – Memory
– Trauma. Berlin, New York, 315–333.
Шуваковић 2012: M.Šuvaković, „Arhiva građanskog rata/Arhiv: između stvarnosti
i fikcijeˮ, u: Umetnost i politika, Savremena estetika, filozofija, teorija i umetnost u
vremenu globalne tranzicije, Beograd: Službeni glasnik.
Шуваковић 2012: M. Šuvaković, „Trauma holokausta, Belezi: rupe i praznine – film
i arhitektura”, u: Umetnost i politika, Savremena estetika, filozofija, teorija i umetnost u
vremenu globalne tranzicije, Beograd: Službeni glasnik, 181–193.
Шите 2011: U. Schütte, W.G. Sebald. Einführung in Leben und Werk,
Vandenhoeck&Ruprecht.
Тејлор 1989: Ch.Taylor, Sources of the Self: The Making of Modern Identity, Cambridge:
Harvard University Press.
Вајнберг 2006: M. Weinberg, Das „unendliche Thema“: Erinnerung und Gedächtnis in
der Literatur/Theorie. Francke A. Verlag.
Видерсховен 1993: G. A. M. Widdershoven,”The story of life: Hermeneutic
perspectives on the relationship between narrative and life history.” In: R. Josselson
& A. Lieblich (Hrsg.), The narrative study of lives (Bd. 1). Newbury Park: Sage, 1–20.
Emilija P. Mančić / ZU ERINNERUNGEN UND NARRATIVE IDENTITÄTSKON-

STITUTION IM ROMAN AUSTERLITZ VON W. G. SEBALD
Resümee: Der Zusammenhang von Erinnerung und Identität ist ein zentrales Thema
in den zeitgenössischen literatur- und kulturwissenschaftlichen Diskussionen. In An-
lehnung an theoretische und methodische Ansätze, die vor allem Astrid Erll, Marion
Gymnich und Ansgar Nünning im deutschsprachigen Raum vertreten, ist das Ziel dieser
Arbeit, am Beispiel von W. G. Sebalds Roman Austerlitz (2001) die Möglichkeit der
Literatur aufzuzeigen, die unterschiedlichen (Erinnerungs-) Medien zusammenführt.
Literatur generiert Erinnerungsräume die auf komplexe Weise lesbar werden und
plädiert somit für eine vielseitige Erinnerungspraxis. Dabei wird die Unzulänglichkeit
der Möglichkeiten einer Nacherinnerung im Roman eine zentrale Rolle zukommen.
Die Untersuchung verweist auf verschiedene Verfahrensweise des Textes, in dem
kein Medium für sich allein steht und in dem Formen der Zeugenschaft thematisch
und problematisch werden. Auf dieser Weise werden die begrenzten Möglichkeiten
der narrativen Übertragung der traumatischen Vergangenheit aufgezeigt.
Schlüsselwörter: Erinnerung, Identität, literarische Erinnerung, Holocaust, W.G.Sebald
Примљен: 4. 4. 2021.
341.485”18”(=411.16)(430 Берлин)
341.485”18”(=411.16)(497.11Београд)
DOI 10.46793/LIPAR75.163NP
Милена Р. Нешић Павковић1

Катедра за германистику
РЕЦЕПЦИЈА И РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ХОЛОКАУСТА

У ИСТОЧНОМ БЕРЛИНУ И БЕОГРАДУ НАКОН
ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Циљ рада је да се истражи памћење Холокауста, односно рецепција и репрезентација

страдања јеврејског становништва у време владавине Трећег рајха (под нацистичком
влашћу и окупацијом) у главним градовима држава конституисаних након завршетка Другог
светског рата – у Источном Берлину, НДР и Београду, СФРЈ, у периоду од 1945. до 1989/1991.
Ослањајући се на достигнућа студија сећања (memory studies) и анализирајући политичка
расположења тога доба и начине конструкција званичних наратива о јеврејском страдању
у одабраним послератним комунистичким земљама указаће се на сличности и разлике
у политици репрезентације Холокауста у ове две државе и памћењу јеврејских жртава у
њиховим главним градовима.
Кључне речи: Јевреји, политике сећања, Холокауст, Источни Берлин, Београд, комунистичка
идеологија
1. УВОД
Полазећи од становишта да се град може перципирати као сим-

болички полигон на којем политика спроводи захвате културне и сим-
боличке адаптације „у складу са политичким имагинаријем” (Радовић
2013: 11), у раду ће се тежити откривању идеолошких утицаја на рецеп-
цију и репрезентацију Холокауста у послератном периоду у Источном
Берлину и Београду. Да би се остварио постављени циљ, упоредиће се
идеолошко-политичке позадине у државама насталим након Другог
светског рата – с једне стране у Немачкој Демократској Републици2
(НДР), а с друге стране у Савезној Федеративној Републици Југосла-
вији3 (СФРЈ). Посебан акценат биће стављен на указивање сличности и
1 milena.nesic.pavkovic@gmail.com
2 Нем. Die Deutsche Demokratische Republik (die DDR) – Источна Немачка.
3 Формирана је 10. августа 1945. године као наследница Краљевине Југославије под именом Де-
мократска Федеративна Југославија. Дана 29. новембра 1945. године мења име у Федеративна
Народна Република Југославија, док је 1963. године коначно променила име у Социјалистичка
Федеративна Република Југославија. 1991. година узима се као година распада СФРЈ.
разлика начина рецепције јеврејског страдања у послератном периоду

у поменутим државама, да би се затим приступило упоредној анализи
репрезентације страдања – пре свега споменика и комеморација у Ис-
точном Берлину и Београду.
2. ПОЛИТИЧКО-ИДЕОЛОШКА ПОЗАДИНА И УТИЦАЈИ НА

РЕЦЕПЦИЈУ ХОЛОКАУСТА У НЕМАЧКОЈ ДЕМОКРАТСКОЈ
РЕПУБЛИЦИ И САВЕЗНОЈ ФЕДЕРАТИВНОЈ РЕПУБЛИЦИ
ЈУГОСЛАВИЈИ
Као основа за упоредно истраживање конструкције памћења Хо-

локауста у Источном Берлину и Београду изабране су престонице Не-
мачке Демократске Републике и Савезне Федеративне Републике Југо-
славије, пре свега због заједничких идеолошких опредељености обе др-
жаве, које су себе дефинисале као социјалистичке и комунистичке. По-
себна ситуација у којој се нашла Југославија као комунистичка земља
без директног утицаја Совјетског Савеза, представља почетну тачку за
анализу идеолошког утицаја на однос према страдању јеврејског ста-
новништва за време Другог светског рата у новооснованим државама
– НДР и СФРЈ, као и према репрезентацији Холокауста у њиховим прес-
тоницама. Упоређивањем политика сећања, владајућих наратива и др-
жавних пракси сећања тежиће се одговору на питање да ли је пре свега
„транснационална везаност за поглед на свет” (Гербер 2009: 35) утицала
на однос према Јеврејима и Холокаусту у поменутим земљама или су
регионални политички фактори играли важнију улогу.
Алаида Асман (2011) указује да је веома важно препознати да зва-
нично сећање на неки догађај из прошлости обликују државна прак-
са сећања и пракса сећања коју је подржавала држава, односно да је
званично сећање регулисано одозго надоле. Због тога ће се у раду ос-
ветлити фактори (идеолошки и регионални, тј. специфични за земљу и
искуство из рата и послератног периода) који су утицали на рецепцију
и репрезентацију Холокауста у обе државе. Приликом анализе поли-
тичко-идеолошких утицаја посебна пажња ће се посветити чињеници
да су ове две државе и њихово становништво из рата изашли с разли-
читим наслеђем и искуством и да одређени механизми сећања имају
различиту функцију у конструкцији колективног идентитета станов-
ника изабраних држава и њихових престоница. Француски историчар
Пјер Нора (1989) тврдио је да колективно сећање представља „оно што
преостаје од прошлости у проживљеној стварности група, или оно што
ове групе чине од прошлости”. Како Дејвид Блајт (2015: 320) примећује
„конструкција колективних сећања одвија се свакодневно у свим друшт-
вима”, а сагледавајући ширу слику с временске дистанце откривају се
политике производње сећања које су омогућавале подршку важећим
Рецепција и репрезентација Холокауста у Источном Берлину и Београду након Другог светског рата
политичким системима, њиховом јачању, као и стварању позитивних

идентитетских слика и њиховом (само)одржању.
2.1. РЕЦЕПЦИЈА ХОЛОКАУСТA У НЕМАЧКОЈ

ДЕМОКРАТСКОЈ РЕПУБЛИЦИ
Питање суочавања с нацистичком прошлошћу била је провере-
на метода за распиривање сукоба између две немачке државе настале
након пораза Трећег рајха. Многи стручњаци, пре свега из Савезне Ре-
публике Немачке4 (СРН), тврдили су да је пракса суочавања са сопстве-
ном кривицом за учешће и дела у рату изостајала у политици Источне
Немачке, док се по њиховом мишљењу у Западној Немачкој почевши од
60-их година инсистирало на суочавању с починитељском прошлошћу
(Пајч 2015: 117–118). Развој студија сећања, познат под називом талас
сећања (memory boom), који с малим закашњењем стиже и међу Немце,
подстакао је истраживање сећања и памћења нацистичке прошлости и
њене обраде након поновног уједињења Немачке, а новије студије пока-
зале су да је поменута поларизација по питању односа према кривици
за недела почињена у Другом светском рату у Источној и Западној Не-
мачкој неодржива и да се ово питање мора сагледати у ширем контекс-
ту – да се пре свега морају анализирати различити утицаји и актери на
конструкцију слика прошлости (Фрaj еt al. 2019: 43–65).
Политика Совјетског Савеза према окупационој зони, која јој је
након рата 1945. године припала на управљање5, подразумевала је от-
плату ратне одштете, кажњавање криваца који су одржавали Хитлеров
режим и денацификацију становништва. СССР је сматрао да је про-
цес денацификације могуће спровести доследно и брзо, користећи се
постојећим ресурсима и већ провереним мерама тоталитарних систе-
ма. Спровођене мере подразумевале су удаљавање нацистичких функ-
ционера – чистку и њихово интернирање у логоре (нпр. нацистички
логори постали су логори за нацисте). Стаљинисти су искористили ове
мере да се боре и са неистомишљеницима и критичарима сопственог
система. Овакво брзопотезно деловање Совјета резултирало је прогла-
шавањем Источне окупационе зоне денацификованом, као и пооштра-
вањем сукоба са Западом – пре свега са САД и Великом Британијом,
које су, желећи да зауставе продор комунизма, финансијски и поли-
тички подржале обнављање Западне Немачке, занемарујући важност
4 Нем. Die Bundesrepublik Deutschland (die BRD) – Западна Немачка.

5 Немачка, као и главни град Берлин, након изгубљеног рата били су подељени на четири оку-
пационе зоне: совјетску, америчку, британску и француску. Савезнички план био је да четири
силе управљају уједињеном Немачком у послератном периоду. Ипак идеолошке и политичке
несугласице око начина управљања окупационим зонама, које су ескалирале након совјетске
блокаде Берлина, промениле су планове. Три западне силе ујединиле су своје окупационе зоне
из којих у мају 1949. године настаје Савезна Република Немачка. Исти сценарио примењују и
Совјети, и у октобру 1949. године конституише се Немачка Демократска Република као посеб-
на држава у оквиру Источног Блока.
обраде прошлости. Међутим, „доследно” спровођена денацификација

у Источној Немачкој само је декларативна, јер су се и у њеним окви-
рима некадашњи нацисти задржали поставши део новог тоталитарног
режима.
Оснивање Немачке Демократске Републике 1949. године као са-
мосталне државе подразумевало је утемељење комунистичких идеала,
при чему је правац политике новоосноване државе подразумевао јасан
став да се нацистички злочини никада не смеју поновити. Овако дефи-
нисана идеја била је окидач да се многи (међу њима и јеврејско станов-
ништво) врате у земљу коју су пре неколико година напустили у страху
за сопствени живот. Бергман (2010: 119) тврди да је у том периоду „до-
минирало саосећање према јеврејским жртвама нацистичког режима”6,
а члан Политбироа Паул Меркер (1948: 2) својевремено је изјавио да
„Јеврејском становништву припадају симпатије и активна помоћ свих
напредних сила. Пре свега демократске снаге Немачке имају обавезу
да искажу своје симпатије и спремност да помогну.” Иако су у почет-
ку и челници Источне Немачке, Вилхелм Пик, Ото Гротевол и Валтер
Улбрихт, у различитим фазама признавали саучесништво великог дела
немачке популације у злочинима националсоцијалиста на окупираним
подручјима, политичка аргументација полако се мења. Само неколико
недеља касније њихова званична саопштења указују да се и овде назиру
страначке политичке промене. Процес стаљинизације Источног блока
имао је утицај на однос према Јеврејима и држави Израел и у Источној
Немачкој. Антисемитске кампање Совјета прихваћене су без критике,
истовремено долази до одбацивања националсоцијалистичког варвар-
ства и одговорности за прогон Јевреја за време рата међу Немцима у
Источној Немачкој, а било каква оптужба на рачун НДР-а сматрана је
неоснованом. Кривце за ратне злочине требало је тражити на Западу, па
НДР није дужна да плаћа ратну одштету (Кихлер 2000: 40) и да враћа
одузету имовину Јеврејима. Уз то, конституисање Источне Немачке као
самосталне државе у Источном блоку тумачило се као коначна победа
комунизма над фашизмом и капитализмом, па је становништво ново-
основане државе почело да негује наратив у коме себе сматра жртвама
Хитлеровог режима (Граф 2012: 135).
Иако је више од половине жртава-повратника у Источној Немач-
кој било прогањано по расној основи (на основу антисемитских зако-
на), политика новонастале државе и владе Јединствене социјалистичке
партије Немачке7 инсистирала је на наглашавању страдања политичких
затвореника и људи који су пружали политички отпор. Међутим, како
примећује Норберт Фрај (1995: 128–132), руководство Источне Немач-
ке нашло се пред истим проблемом као и Савезна Република Немач-
ка да се становништво које је учествовало и профитирало у рату, али
6 Све цитате с немачког и енглеског превела је ауторка рада.

7 Нем. Sozialistische Einheitspartei Deutschlands (SED). У српском језику задржала се скраћеница
СЕД, па ће се као таква и користити у наставку рада.
и само поднело жртве, мобилише у наратив новог почетка. Због тога

се у комунистичкој Немачкој развија наратив о логорима који је под-
разумевао отпор и побуну против нациста, а други гласови се ућуткују
или маргинализују. Међутим, треба имати и увид у то да је у годинама
након рата слабила солидарност међу жртвама нацистичког режима.
Мање запажене жртве (Роми, Синти, хомосексуалци, асоцијални нерад-
ници8, професионални криминалци9) узалудно су тражиле признање у
обе немачке државе. Жртва по себи није доприносила изградњи зајед-
ничке будућности, па се тежило избору наратива који је нудио „заш-
титу” становништву – војни, морални и идеолошки отклон од нацио-
налсоцијализма и одговорности за почињена недела. На овај начин
обично становништво се бранило од одговорности јер су као главни
кривци виђени истакнути нацисти и индустријалци. Уз то не треба за-
боравити да стигматизација јеврејских жртава не значи да је њихово
искуство маргинализовано само у корист комунистичке херојске при-
че10, већ да је сећање на Холокауст намерно заборављано јер је прогон
и истребљење јеврејског становништва био један од најживљих доказа
о учешћу немачког становништва у националсоцијализму. Прећутки-
вање и избегавање ове теме било је у интересу становника Немачке за-
рад одржавања позитивне слике о себи и колективу (индивидуалног и
колективног идентитета).
Иако је антифашизам који је влада СЕД-а заступала као државну
политику и идентитетску слику критикована након 1990. године (Дани-
ел 2001: 7–19), не сме се прећи преко чињенице да је у Источној Немач-
кој постојало Удружење прогнаних нацистичког режима – Савеза анти-
фашиста11, које је себи приписало задатак да открива нацистичке зло-
чине и учествује у „преваспитању” становништва. На основу њиховог
ангажовања сакупљена су сведочења преживелих логораша, извештаји
са стратишта и створена је научна основа за истраживање Холокауста
(Барк 2003). До благог преокрета у суочавању с јеврејским страдањем
8 Нем. Der Asoziale – назив за групу затвореника с друштвене маргине, која је у логорима била
обележена црним троуглом и која је била означена као баласт, штеточина и некористан ко-
рисник хране.
9 Нем. Der Berufsverbrecher – назив за групу затвореника која је више пута чинила противзако-
ните прекршаје и пре рата била једном или више пута у затвору.
10 Отежавајућа околност за Јевреје повратнике био је њихов захтев за повраћај одузете имовине
од стране нациста, што председништво СЕД-а није желело да прихвати јер је већ плаћало ог-
ромне одштете Совјетском Савезу. Пошто су се у том периоду руководство СЕД-а дистанцирало
од фашистичког наслеђа Трећег рајха и пошто су победу у Другом светском рату тумачили
као победу радничког покрета, одштету нису плаћали ни Израелу. Одузета јеврејска имовина
враћана је јеврејским заједницама, док су појединачна права занемарена (Гошлер 2005). Како
би се нашло привидно решење за проблем имовине коју су нацисти одузимали Јеврејима, СЕД
се одлучује да исплаћује пензије и повластице политички подобним кандидатима након рата.
Међутим статус „нацистички прогнаник” био је одузиман уколико се појединац осмелио да
критикује Источну Немачку и њену владу.
11 Нем. Die Vereinigung der Verfolgten des Naziregimes – Bund der Antifaschistinnen und
Antifaschisten (скраћено: VVN-BdA)
у Источној Немачкој долази 1953. године, истовремено када се партија

обрачунава са својим члановима који су оптужени за сарадњу са Запа-
дом. У том тренутку укида се Удружење прогнаних нацистичког режи-
ма, при чему су највећи удар доживеле јеврејске заједнице. Овај прогон
Јевреја у званичној политици Источне Немачке није тумачен као израз
антисемитизма, већ као одбрана политичког система. Многи Јевреји
који су остали у партији и земљи били су задовољни гушењем устанка
17. јуна 1953. године, који су пратиле и антисемитске поруке. Анали-
зирајући потезе руководства СЕД-а, Хаури (2002: 391) сматра да су они
сигурно размишљали и у антисемитским категоријама јер су јеврејске
захтеве за повраћај имовине видели као изговор за гомилање капитала
код Јевреја, док Менг (2005: 618–619) тврди да је прогон и јеврејског и
нејеврејског чланства партије оптуженог да сарађује са Западом служио
за превазилажење личних страхова водећих структура партије.
Шездесете године допринеле су променама у рецепцији јеврејског
страдања у политици Источне Немачке, захваљујући разоткривању ис-
тине о концентрационим логорима у Франкфуртским процесима и
суђењу Ајхману. Управа СЕД-а је Холокауст тумачила као последицу
нацистичке идеологије која је била уско повезана искључиво са запад-
ним, капиталистичким системом12, стављајући акценат при томе на
искоришћавање јеврејских затвореника у немачким предузећима. На
овај начин комунистичка идеологија Источне Немачке укључивала је
страдање Јевреја у марксистичку интерпретацију фашизма (Хартевиг
2000: 431–611), док сопствено становништво није суочавала с почини-
тељском прошлошћу.
Да је званична политика Источне Немачке заступала став да је
кривица за прогон и организовано убијање Јевреја била искључиво на
страни западних Немаца, говори и чињеница да покушаји и борбе поје-
динаца13 да проговоре о страдању Јевреја нису спречавани. Постојало је
пуно издавачких кућа, лектора и писаца који су се борили да се објаве
сведочанства и књижевна дела која су говорила о Холокаусту. Пошто у
НДР-у званично није постојала цензура, али је било неопходно добити
„дозволу за штампу”14, може се закључити да што се тиче теме Холока-
уста није постојала забрана за објављивање. Велики број дела из Источ-
12 Кихлер (2000: 32) тврди да се фашизам у Источној Немачкој тумачио као нужно зло капита-
листичког развоја.
13 Писац Јирген Ренерт, лектор Хуберт Вит, графичар Херман Нојман, писац Арнолд Цвајг, сли-
карка Леа Грундинг, новинар Рудолф Хирш, историчар Хелмут Ешвеге, певачица Лин Јалдати
– само су нека од имена људи који су се својим личним ангажманом борили за видљивост
јеврејских жртава и приближавање јеврејске културе.
14 Уставом НДР цензура није била предвиђенa, међутим, „дозвола за штампу“ била је предуслов
за објављивање књига и утицала је на готово целокупну производњу књига. Одговорност за
издавање дозвола је у Совјетској окупационој зони имао Саветодавни одбор за културу, а од
1951. године, након што је Источна Немачка основана као самостална држава, задатак пре-
узима Уред за књижевност и издаваштво, од 1956. године Министарство културе и од 1963.
Седиште издаваштва и трговине књигама. (http://www.argus.bstu.bundesarchiv.de/dr1_druck/
index.htm?kid=e6042d86-7be4-474d-9215-a2feef84a4b6)
не Европе, која су говорила о искуствима из рата и логора, објављено је

по први пут на немачком језику у Источној Немачкој. Чак су поједине
књиге биле третиране као канонска дела која су пружала допринос ан-
тифашистичкој борби и васпитању. Премда су злочини према Јеврејима
приписивани безименим фашистима и капиталистима из сенке, у НДР-
-у је постојао потенцијал за критичко преиспитивање унутар породица.
Само неки од примера су писци попут Кристе Волф, Франца Фимана,
Хајнца Кноблоха, који су постављали питања о учешћу чланова својих
породица у нацистичком систему и њиховој одговорности. Осим поме-
нутог, пет година пре приказивања америчке серије Холокауст у Запад-
ној Немачкој, становништво Источне Немачке било је суочено са оним
што се дешавало у рату, јер је приказана серија Слике сведока Шатмана
(нем. Die Bilder des Zeugen Schattmanns) по делу Петера Едела која прати
депортацију његове породице у Аушвиц. Ово су били покушаји да се Хо-
локауст проблематизује у Источној Немачкој, али бављење овом темом
није било ни налик дебатама у Западној Немачкој након студентских
покрета 1968. године и приказивања серије Холокауст, у којој су гле-
даоци по први пут били суочени са људским страдањем једне јеврејске
породице и са сопственом одговорношћу.
До промене политичког курса у Источној Немачкој осамдесетих
година и уједињења Немачке критичко бављење темом Холокауста и
сопственим учешћем и одговорношћу у рату претежно је остало на
нивоу појединаца, који су осећали морални императив да не забора-
ве злочине сопственог народа и страдале. Бавећи се памћењем Алеида
Асман указује на две врсте културног памћења: функционално и архив-
ско. Док се функционално памћење оријентише према канону и пове-
зано је с влашћу, оно за циљ има да легитимира власт и свесно бира и
одржава „главне и виталне тачке заједничке оријентације и заједничког
памћења” (Асман 2015: 82), архивско памћење обухвата имагинарни
архив културног памћења и оно може да служи као резервоар будућег
функционалног памћења. Оно је „извор будуће другачије прошлости”
(Асман 2015: 82). Активирањем неких трагова из архивског сећања зва-
нично сећање се може пољуљати, ширити и преображавати. Најважнију
улогу у том преображавању игра уметност. Тиме што подсећа на забо-
рављено и што се сећа другачијег у нама, архивско памћење онемо-
гућава стабилизацију културног памћења и његово претварање у ста-
тичан простор, како то прижељкује свака власт. Управо због постојања
појединаца који нису заборављали учињено у рату, који су се суочавали
с неславном прошлошћу и стварали уметничка дела о овој теми, у пе-
риоду након уједињења долази до побољшања ситуације на територији
некадашње Источне Немачке. Јеврејске жртве се помињу у званичним
наративима и с маргине сећања прилазе центру око кога се формира
нова званична култура сећања уједињене Немачке.
2.2. РЕЦЕПЦИЈА ХОЛОКАУСТА У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ

ФЕДЕРАТИВНОЈ РЕПУБЛИЦИ ЈУГОСЛАВИЈИ
Крај Другог светског рата некадашњој Краљевини Југославији до-
нео је велике промене. Комунистичка партија Југославије, као једна од
најјачих комунистичких партија у региону, која је у Краљевини била
забрањивана, за време рата активно је учествовала у борби против на-
циста. Победничка страна у рату, борба против домаћих сарадника оку-
патора и осуда припадника Владе народног спаса Милана Недића омо-
гућила је придобијање великог броја становника за нову идеју и проме-
ну власти. Комунисти су непосредно након рата учврстили моћ партије,
што је довело до промене државног уређења – монархија је укинута, а
заменио ју је социјализам и једнопартијски систем. Нова Југославија
је након конституисања по завршетку Другог светског рата најпре била
под јаким политичким утицајем Совјетског Савеза (Зундхаусен 2013:
39). Ипак, народна власт на челу с Јосипом Брозом Титом тежила је
независности, Тито се изборио за улогу регионалног вође у Источном
блоку, што Совјети нису прихватали, па 1948. године искључују управу
Комунистичке Партије Југославије из Информбироа (Шулц 2015: 278).
Након Титовог разлаза са Стаљином Југославија започиње креирање
властите политике, коју Стејн Верват (2020: 34) назива „југословенски,
алтернативни пут у комунизам”. Промена правца у политици Југосла-
вије означавала је промену метода у политици – смањење ауторитарне
државне власти (Зундхаусен 2013: 40), ближу сарадњу са Сједињеним
Америчким Државама и Западном Европом, као и либералнију култур-
ну политику и политику сећања.
Упоређујући позиције Источне Немачке и послератне Југославије
уочава се разлика пре свега у односу на искуство понето из рата, а које
се односи на страну које су ове земље заузимале: победник/губитник,
жртва/починитељ (Асман 2011: 75, 85). Тодор Куљић (2006: 273) твр-
ди да „[с]ваки организовани поредак сећања почива на мање или више
осећајном супротстављању жртава и џелата у прошлости.” Док су Нем-
ци изгубили рат, починивши огромне неправде и злочине на расној ос-
нови, као и великом броју политичких неистомишљеника, Југославија је
завршетак рата дочекала на страни сила победница. За време рата била
је окупирана и борила се против фашизма јасно спознајући и истичући
зверства и злочине тог режима, а велики број страдалог цивилног стано-
вништва и палих бораца омогућавао је да се становништво Југославије
означи и као жртва. Осим што је као победник у рату могла да захтева
ратне одштете, позиција жртве означавала је моралну исправност. Вер-
ват (2020: 35) наводи да је државна комисија за утврђивање злочина
окупатора и њихових помагача на територији Југославије формирана
још 1943. године с циљем да документује злочине нациста и њихових
сарадника. Јован Бајфорд (2010: 27) тврди како су сакупљена сведочан-
ства очевидаца пре свега „коришћена као историјски материјали, као
докази на суђењима против ратних злочинаца или да би се остварило

право на ратне одштете на међународном нивоу”. Бајфорд (2010: 27)
додаје да је сведоци требало да допринесу „револуционарној историји”
земље, а њихова сведочанства су коришћена да подрже жељену слику
револуционарне државе и „да у себи сједињују доминантне идеолошке
мотиве (колективне) патње и отпора”. Сведочанства о страдању на тај
начин требало је да послуже као оправдање за спровођење акција и де-
ловање садашњих власти против окупатора и домаћих сарадника, али
и за величање јуначких чинова како би се створила основа за конструк-
цију новог југословенског идентитета. Средиште званичног југословен-
ског наратива био је херојски отпор партизана против нацистичког оку-
патора. Како би се надјачао интегрални југословенски идентитет који
је био конструисан за време Краљевине Југославије, инсистирало се
на наративу Народноослободилачке борбе народа Југославије (НОБ) и
указивало се да је једино заједничком борбом свих народности могуће
супротставити се непријатељу и поразити га.
У периоду непосредно након рата основ рецепције јеврејског
страдања подразумевао је саосећање са јеврејским жртвама, поготово
што је велики број југословенских Јевреја учествовао у антифашистич-
кој борби15. Чак је пре завршетка рата, у Београду 2.12.1944. године,
одржан помен убијеним Јеврејима у новој синагоги. Помену су при-
суствовали представници ратног парламента Антифашистичког већа
народног ослобођења Југославије и нове комунистичке владе (Маџар,
Обренић 2013: 11). Одмах након ослобођења престали су да важе анти-
семитски закони које су Силе осовине увеле на територији Југославије
након окупације. Нова влада донела је закон за кажњавање „расне и
верске мржње” (Керкенен 2001: 93) обезбедивши својим становници-
ма право на слободно исповедање религије16. Међутим, Јевреји у Ју-
гославији нису били дефинисани на основу своје вероисповести, већ
су након рата били означени као етничка мањина17 (Цалић 2010: 182).
Однос према Јеврејима је након рата био благонаклон уколико је њихо-
во деловање било у складу с идејама и политиком нове Југославије. На-
родноослободилачка борба отварала је простор за Јевреје где је владала
потпуна једнакост и солидарност, ослобођеност од ограничења нације
и религије, а председник Савеза Јевреја Алберт Вајс (1954: 27) пише
да су заједничко страдање и победа приближили Јевреје новој Југосла-
вији. Иако је јеврејско становништво готово уништено у рату, Савез
јеврејских општина Југославије опстаје и после рата. Чињеница је била
15 Керењи (2008: 221) тврди да је скоро сваки четврти преживели Јеврејин учествовао у антифа-
шистичкој борби.
16 Иако је религија из марксистичко-лењинистичке перспективе посматрана као нешто против
чега се треба борити (Керкенен 2001: 95).
17 У уводу књиге Зденка Левнтала Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против
Јевреја у Југославији Вајс (1952) пише да је за Јевреје веома важан био њихов равноправан и сло-
бодан статус, као и тековина велике народноослободилачке борбе и револуције југословенских
народа.
и да се већина Јевреја повратника у Југославији, као и у Источној Не-

мачкој, суочавала с дуготрајном борбом за повраћај имовине, будући
да се чинило да нови режими нерадо започињу процес реституције имо-
вине.
Инсистирање на борби против фашизма и укључивање Јевреја у
наратив борбе и побуне против нациста заједничко је обема новоосно-
ваним комунистичким државама, и Југославији и Источној Немачкој.
Ипак, показано је да је Немцима овај наратив служио као механизам
одбране од починитељске прошлости, док је у Југославији требало
умирити интеретничке и интраетничке18 (Кочовић 2005) напетости
због догађаја за време рата. Да би се избегло именовање жртава и да
се не би распиривали поменути сукоби, у Југославији су сви страдали
били обухваћени категоријом жртва фашизма, а разлози због којих су
страдале (нацистичка, антисемитска политика или убиства Срба, Рома
и Јевреја у НДХ-а, убиства муслимана у источним деловима Босне)
нису прецизирани (Бајфорд 2010: 24). Јевреји су били укључени у тај
наратив страдања и отпора југословенских народа током рата. Керењи
(2008:192-193) истиче да људи на водећим позицијама ни на који начин
нису ућуткивали или умањивали значај јеврејског страдања.
Ипак, Зундхаусен (1995: 81) сматра да до целовитог и критичког
бављења историјом у СФРЈ није дошло, јер су догађаји који би могли
да доведу до сукоба између нација били прећуткивани. Мелчић (2007:
547) тврди да научни чланци у којима би се именовале појединачне,
националне жртве у Југославији нису постојали и да је деценијама на-
кон рата опстајала тзв. реторика братства и јединства која је имала за
циљ одржање жељене идеолошке слике. Наратив који је давао легити-
митет Југославији заснивао се на партизанској борби против немачких
окупатора и усташке владе у НДХ-у у коју су биле укључене разне ет-
ничке групе. Ипак, не треба заборавити да су жртве у усташком логору
Јасеновац били пре свега Срби, Јевреји и Роми, док су комунисти чи-
нили неупоредиву мањину међу жртвама. Тамошња дешавања се због
тога нису могла интегрисати у херојску причу о партизанској борби, а
као последица тога јавио се „поједностављен однос према прошлости”
(Вулесица 2009: 329). Радонић (2008) сматра да је приликом говора о
логору Јасеновац за време Титове Југославије национална и религијска
припадност жртава занемаривана, док је Дулић (2006: 273) мишљења
да се приликом говора о јасеновачким жртвама пре свега инсистирало
да су Срби жртве и да је то спречило говор о јеврејском страдању. О
Холокаусту и антисемтизму у логору Јасеновац се није много говорило
(Вулесица 2013: 108).
Ипак, страдање Јевреја и постојање нацистичких логора широм
Европе била је тема у Југославији о чему сведочи велики број умет-
ничких дела која су отварала то питање, а која нису била цензуриса-
18 Кочовић (2005) износи податак да је више људи у Другом светском рату у Југославији страдало
у интеретничким и интраетничким сукобима.
на. Године 1952. у Београду је објављено издање Злочини фашистичких

окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији базирано на
извештајима Државне комисије за истрагу злочина окупатора и њихо-
вих сарадника. Истина је да Франкфуртски процеси и суђење Ајхману и
у Југославији појачавају сензитивност за тему Холокауста, иако Керењи
(2008) тврди да је однос према страдању Јевреја и пре тога заиста био
сложен – још педесетих година подигнуто је више споменика јеврејским
жртвама, било је организовано више комеморација, као лектира се
читао Дневник Ане Франк, итд. Споменици, комеморације, филмови,
књиге, радови који су проблематизовали народноослободилачку борбу
били су центар око кога се креирала идентитетска слика нове Југосла-
вије. Али да државна политика није прећуткивала јеврејско страдања и
да Холокауст није био табу тема, сведочи и велики број објављиваних
дела, превода и уметничких пројеката, који су представљали страдање
Јевреја као једног од југословенских народа. Верват (2020: 38) тврди „да
су први југословенски облици комеморације Холокауста заправо били
сложенији када је реч о присвајању јеврејског страдања у југословенски
велики наратив.”
3. РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ХОЛОКАУСТА У ИСТОЧНОМ БЕРЛИНУ

И БЕОГРАДУ
Анализом репрезентације страдања Јевреја у Источном Берлину
потврђују се закључци изнети у првом делу рада. У Источној Немачкој
није се видела потреба да се негује засебно и специфично сећање на
Јевреје који су страдали у нацистичкој Немачкој, већ су јеврејске жртве
укључене у наратив бораца против фашизма. Прве комеморације након
рата одржаване су под симболом црвеног троугла, знака који су носили
комунисти у концентрационим логорима (Валтер 2019). Непосредно
након рата оваква пракса није била одраз комунистичке доминације,
већ је представљала рефлексију логорске хијерархије, јер нико није
хтео да се идентификује са затвореницима који су били означени као
асоцијални нерадници или професионални криминалци. Жртва по себи
није пружала значајну визију будућности, већ се приликом репрезен-
тације страдања морао извући смисао који даје легитимност владајућој
идеологији и подржава је за будућност.
Званична политика сећања у Источном Берлину давала је висок
приоритет антифашистичком наслеђу концентришући се све више на
комунистички отпор и истовремено потискујући сећање на широк спек-
тар прогоњених, као и других противника нацистичког режима. Док су
у годинама непосредно након рата на спомен плочама и споменицима
помињани и чланови других партија, нестраначки чланови и Јевреји, од
педесетих година и стаљинистичке антисемитске политике изрази анти-
фашизам или антифашистичка борба служили су као оправдање да би
се присвојили или искључили припадници других група. Након Стаљи-
нове смрти почињу да се подижу спомен плоче за прогоњене и убијене

Јевреје, на којима се поред комунистичког симбола налази и Давидова
звезда. Група аутора око Штефани Ендлих, која је пописала споменике
за жртве националсоцијализма у Немачкој, указује да се не може увек
јасно закључити зашто су изабрани одређени грађани јеврејског порек-
ла да буду именовани на спомен плочама, а други су изостављени (Ен-
длих et al 2000: 32). Да би се подржало и одржало пожељно сећање у Ис-
точној Немачкој, конкретни биографски подаци страдалих прећутки-
вани су зарад стереотипних формулација које је предлагао и одређивао
Институт за заштиту споменика при Министарству културе у Источној
Немачкој. Споменици у Источном Берлину били су подизани углавном
борцима које су убили фашисти, али на спомен плочама и споменици-
ма није било прецизнијих информација да ли су они били отргнути из
свакодневног живота као обични грађани, да ли су заробљени у бекству,
да ли су умрли као радници или затвореници у концентрационим лого-
рима или су откривени у покушају пружања отпора. Натписи на спомен
плочама и споменицима подлегли су стандардизацији коју је одређива-
ла државна политика. Јеврејске жртве стављане су у заједнички оквир
бораца отпора страдалих у борби против фашизма. Да би се нагласила
улога комуниста у пружању отпора, посезало се и за изменама историје
и стварању митова.19
Анализом споменика и спомен плоча, као и истраживањем по-
литике сећања на Холокауст у Источном Берлину долази се до закључ-
19 Пример је само рецепција и репрезентација тзв. Крваве недеље у берлинском насељу Кепеник
(нем. Köpenick) 1933. године, која је подразумевала акцију СА јединице (Штурмабтајлунг –
паравојна јединица НСДАП-а) од 21. и 26. јуна 1933. године и која је била усмерена пре свега
против противника Хитлерове партије: социјалдемократа, комуниста и Јевреја. Педесетих го-
дина преувеличава се број убијених и несталих комуниста, па се на основу лажираних пода-
така закључује да су жртве били пре свега комунисти. Да се прошлошћу управљало како би се
задовољиле потребе садашњости сведоче натписи на спомен плочама подигнутим у сећање на
страдале у Крвавој недељи. Подигнуто је 5 спомен плоча у којима се велича антифашистичка
борба и борба против империјализма, односно борба за мир, демократију и социјализам (Ен-
длих ет ал 2000: 66). На спомен плочи подигнутој 1977. године на Есенплацу (нем. Essenplatz)
у насељу Кепеник стоји натпис: „НАШИМ ХРАБРИМ БОРЦИМА/ УБИЈЕНИМ ЗА ВРЕМЕ КР-
ВАВЕ НЕДЕЉЕ У КЕПЕНИКУ/ У ЈУНУ 1933./ У ЗНАК СЕЋАЊА/ ЈОХАН ШМАУС ПАУЛ ВОН
ЕСЕН/ АНТОН ШМАУС ЕРИХ ЈАНИЦКИ/ ЈОХАНЕС ШТЕЛИНГ/ ЗА ШТА СУ СЕ ОНИ БОРИ-
ЛИ И УМРЛИ/ ДАНАС ЈЕ РЕАЛНОСТ У НДР-У”/ „Unseren von den Faschisten/ während der
Köpenicker Blutwoche/ im Juni 1933/ ermordeten mutigen Kämpfern/ ein ehrenden Gedenken./
Johann Schmaus Paul von Essen/ Anton Schmaus Erich Janitzky/ Johannes Stelling/ Wofür sie
kämpften und starben/ ist heute in der DDR Wirklichkeit.ˮ (Ендлих ет ал 2000: 66). По подацима
Института за заштиту споменика само једна од пет наведених особа била је комуниста, а остали
су били социјалдемократе (Ендлих et al 2000: 32). Такви историјски конструкти видљиви су и на
сликама, пример је рељефни зид Споменика антифашистичким борцима отпора у берлинском
насељу Вајсензе (нем. Weißensee), где су успостављене директне везе између патње и борбе
отпора у време нациста са социјалистичким вредностима. На овај начин се обичан грађанин
Источне Немачке идентификовао као победник над нацизмом. Музеј безусловне капитулације
фашистичке немачке у Великом отаџбинском рату 1941–1945. (данашњи Немачко-руски му-
зеј) играо је важну улогу у грађанском образовању у Источној Немачкој, допринео је својом
поставком и приказима да совјетска победа над нацизмом постане и победа НДР-а и да се кри-
вица пренесе на СРН.
ка да су споменици јеврејским жртвама везани за просторе јеврејских

места сећања, налазе се издвојени у оквирима јеврејских гробља. Једна
од првих спомен плоча за нацистичке жртве подигнута је 1950. године
(по неким подацима већ 1945. године) на јеврејском гробљу у берлин-
ском насељу Вајсензе (нем. Berlin-Weißensee)20. Спомен-плоча је за-
мењена 1953. године спомеником где испод Давидове звезде и текста
на хебрејском језику стоји натпис: „ЗАУВЕК ПАМТИ/ ШТА НАМ СЕ
ДОГОДИЛО/ ПОСВЕЋЕНО УСПОМЕНИ/ НА НАШУ/ УБИЈЕНУ БРАЋУ
И СЕСТРЕ/ 1933-1945/ И ЖИВИМА/ КОЈИ ТРЕБА ДА ИСПУНЕ/ ЗА-
ОСТАВШТИНУ/ МРТВИХ/ ЈЕВРЕЈСКА ЗАЈЕДНИЦА У БЕРЛИНУ”21.
Споменик је окружен другим спомен плочама на којима су исписана
имена концентрационих логора како би се именовала места страдања
невиних жртава. Откривању споменика присуствовали су представници
владе НДР-а, магистрата Грос-Берлин (нем. Groß-Berlin) и цркве, борци
из Савеза антифашистичког отпора, представници Јеврејске заједнице
и рабин Мартин Ризенбургер. Иако су званичници присуствовали по-
мену јеврејских жртава, чињеница је да је споменик подигла Јеврејска
заједница, а да су прошле скоро три деценије док јеврејско гробље није
добило заслужени статус.22
На истом гробљу сахрањен је комуниста Херберт Баум, који је
око себе окупио круг људи који су се организовали у борби против на-
цистичког режима. У мају 1942. године готово сви припадници групе
ухапшени су и убијени. Сам Баум је у затвору извршио самоубиство.
Његови посмртни остаци премештени су на јеврејско гробље 1949.
године, а на надгробном споменику је записано: „ХЕРБЕРТ БАУМ/
РОЂЕН 10.2.1912/ УБИЈЕН 11.6.1942/ БИО ЈЕ УЗОРНИ БОРАЦ/ ПРО-
ТИВ РАТА И ФАШИЗМА”23. На полеђини споменика угравирано је 27
имена припадника групе Херберта Баума. У складу са важећом идеоло-
20 Након поделе Немачке и оснивања Јеврејске заједнице у НДР-у, које је омогућено захваљујући
залагању Мартина Ризенбургера, јеврејско гробље у Берлин-Вајсензе припало је управи
Јеврејској заједници у Источној Немачкој. Постоје подаци да није улагано пуно средстава за
одржавање гробља све до 1977. године, када влада НДР-а гробље уписује у листу споменика, а
осамдесетих гробље добија статус споменика културе НДР-а.
21 „Gedenke Ewiger/ was uns geschehen/ Gewidmet dem Gedächtnis/ unserer ermordeten/ Brüder
und Schwestern/ 1933–1945/ und den Lebenden/ die das Vermächtnis/ der Toten erfüllen sollen/
Die Jüdische Gemeinde von Berlin” (Ендлих еt al 2000: 205).
22 Гробље у Вајсензеу постаје централно сведочанство јеврејског живота у Берлину и истовремено
велико спомен место. Након уједињења Немачке и након што је прошло више oд 40 година од
краја рата, када топло сећање прелази у хладно (Асман 2008) долази до промене у политици
сећања према јеврејским жртвама. На северном ободу гробља, на дан годишњице ослобођења
логора Аушвиц, 27.1.1992. године уређено је поље са пепелом убијених у концентрационим
логорима. Надгробни споменици са местима погибије постављени су у спомен-зиду поред тра-
вњака. Овде су положене и урне 450 јеврејских грађана убијених у берлинским затворима. Чак
је и гробљанска архива са евиденцијом смрти око 115.000 сахрана и бројним документима
преживела уништавање нацистичке ере неокрзнута и представља јединствени друштвено-исто-
ријски извор, o коме брине фондација „Нова синагога Берлин – Јеврејски центарˮ.
23 ”Herbert Baum/ geboren 10.2.1912/ ermordet 11.6.1942/ Er war ein vorbildlicher Kämpfer/ gegen
Krieg und Faschismus” (Ендлих ет ал 2000: 205).
гијом и политиком сећања НДР-а, која је подразумевала активну бор-

бу против фашизма по Херберту Бауму названа је и улица која води
до јеврејског гробља у Вајсензеу. О важности сећања на идеју коју је
представљао Херберт Баум за изградњу жељеног идентитета сведочи и
споменик који је он добио 1981. године у насељу Берлин-Мите (нем.
Berlin-Mitte), недалеко од Берлинске катедрале (нем. Berliner Dom) на
коме су исписани типични слогани комунистичке Немачке који славе
антифашистичку борбу: „НЕЗАБОРАВЉЕНИ/ ХРАБРА ДЕЛА И/ НЕ-
ПОКОЛОБЉИВОСТ/ ГРУПЕ АНТИФАШИСТИЧКОГ ОТПОРА КОЈУ ЈЕ
ВОДИО/ МЛАДИ КОМУНИСТА/ ХЕРБЕРТ БАУМ.”24 На полеђини спо-
меника евоцира се и велича пријатељство са Совјетским Савезом: „ЗАУ-
ВЕК У/ ПРИЈАТЕЉСТВУ/ ПОВЕЗАНИ/ СА/ СОВЈЕТСКИМ САВЕЗОМ”25.
Да је група око Херберта Баума само конструкција, која је требало да
подржи жељену слику прошлости зарад изградње идентитета у сада-
шњости и одређивања правца кретања у будућности, говори и чињени-
ца да ово није била хомогена група са заједничким циљем. Група са
више од сто чланова била је састављена од социјалдемократа, комуни-
ста, младих циониста, много је жена активно учествовало у раду групе.
Ипак, јеврејско порекло и оријентација чланова прећуткивани су у Ис-
точној Немачкој, а видљиви су једино на споменику Херберту Бауму на
јеврејском гробљу у Вајсензеу.
Деветог новембра 1960. године, када се навршило 22. године
од Кристалне ноћи, откривена је спомен-плоча на месту некадашњег
јеврејског старачког дома, у улици Хамбургерштрасе (нем. Hamburger
Straße), у близини старог јеврејског гробља. Током церемоније говори-
ли су Ханс Зајгевасер, потпредседник савета Националног фронта и
рабин Мартин Ризенбургер. Натпис на спомен плочи испод Давидове
звезде, која треба да симболизује јеврејско страдање, пружа информа-
ције о догађајима који су се одиграли за време Хитлеровог режима: „На
овом месту налазио се старачки дом Јеврејске заједнице. 1942. године
Гестапо га је преточио у сабирни логор за јеврејске грађане. 55000 бер-
линских Јевреја од одојчета до стараца одведени су у концентрационе
логоре Аушвиц и Терезијенштат и тамо су зверски убијени. / НЕ ЗАБО-
РАВИТЕ ТО НИКАДА!/ БОРИТЕ СЕ ПРОТИВ РАТА! / ЧУВАЈТЕ МИР!”26
На основу предочених информација сазнаје се о дешавањима за време
нацистичке владавине, а одговорност и кривица за страдање Јевреја се
екстернализује и пребацује искључиво на чланове Гестапоа.
24 ”Unvergessen/ die mutigen Taten und die/ Standhaftigkeit der von/ dem Jungkommunisten/
Herbert Baum/ geleiteten/ аntifaschistischen Widerstandsgruppe” (Ендлих ет ал 2000: 111).
25 ”Für immer in/ Freundschaft/ mit der/ Sowjetunion/ verbunden” (Ендлих ет ал 2000: 111).
26 „An dieser Stelle befand sich das Altenheim der Jüdischen Gemeinde Berlin. 1942 verwandelte
die Gestapo es in ein Sammellager für jüdische Bürger. 55000 Berliner Juden vom Säugling bis
zum Greis wurden in die KZ-Lager Auschwitz und Theresienstadt verschleppt und bestialisch
ermordet./ VERGESST DAS NIE/ WEHRET DEM KRIEG/ HÜTET DEN FRIEDENˮ (https://
www.gedenktafeln-in-berlin.de/nc/gedenktafeln/gedenktafel-anzeige/tid/juedisches-altershei/,
приступљено 12.3.2021)
Такође у оквиру јеврејског гробља, смештеног у Шенхаузер алеји

(нем. Schönhauser Allee)27, 3. септембра 1961. године откривено је спо-
мен обележје у знак сећања на страдале Јевреје. Освештавању споме-
ника присуствовао је државни секретар за црквена питања у Источној
Немачкој и рабин Мартин Ризенбургер. На месту некадашње капеле,
која је оштећена у рату, постављена је спомен плоча уз помоћ Нацио-
налне градње, органа задуженог за изградњу и реконструкцију у Исто-
чном Берлину. Текст који стоји на спомен плочи опомиње посетиоца да
треба и мора да проговори о неправди и нехуманости нанетој жртва-
ма: „ОВДЕ СТОЈИШ/ ЋУТЕЋИ./ ИПАК,/ КАД/ СЕ ОКРЕНЕШ,/ НЕМОЈ
ЋУТАТИ”28. Међутим, и у овом случају се ради о издвојеном споменику
сећања, који управа СЕД-а и Источне Немачке није цензурисала, али
чије место није видљиво свим грађанима НДР-а, већ је искључиво на-
мењено посетиоцима јеврејског гробља.
Променом у политичкој оријентацији НДР-а осамдесетих година,
пре свега у односу према САД-у и Израелу, Холокауст постаје прихва-
тљива тема, а пажња се поклања још неким некомунистичким група-
ма које су се бориле против нацистичког режима, a њихове активности
почињу да се помињу и уважавају. Тих година подигнут је и обновљен
велики број спомен плоча, oснована је фондација Нова синагога Бер-
лин – Јеврејски центар29 итд. Деценијама је прогон Јевреја углавном
био искључен из званичне историјске перспективе СЕД-а. Поново је
укључен тек крајем 1980-их с циљем побољшања односа са Израелом
и међународног престижа НДР-а. 1988. године први пут је поново обе-
лежен геноцид над Јеврејима у оквиру главних церемонија годишњице.
По први пут су упућени и званични позиви представницима државе Из-
раел. У знак сећања на суграђане јеврејског порекла и поводом педесе-
тогодишњице ноћи погрома, магистрат Берлин 1988. године објавио је
конкурс за изградњу споменика који је требало да представи присуство
и суживот јеврејских грађана у Берлину. Вајар Карл Бидерман победио
је на конкурсу скулптуром која је била крајње необична за званичну
културу сећања Источне Немачке. Инсталација од ливене бронзе била
је у облику напуштене собе са паркетом, у соби су стајали сто и две
столице, од којих је једна пала, што је симболизовало насилни губитак.
Инсталацију није пратио никакав натпис, већ је само цитат из песме
Нели Закс О димњаци требало да пружи помоћ у разумевању:
27 Деструктивност нациста и савезничка бомбардовања претвориле су ово у прошлости веома зна-

чајно гробље у поље рушевина које се постепено рашчишћавало, углавном захваљујући зала-
гању добровољаца и захваљујући напорима чувара гробља.
28 „Hier stehst Du / schweigend / doch / wenn Du / Dich wendest / schweige nicht” (Ендлих et al 2000:
139)
29 Нем. Neue Synagoge Berlin - Centrum Judaicum
…О куће смрти/ Гостољубиво усправљене/ За господара који некад беше

гост –/ О ви прсти,/ Који на улаз полажете праг/ Као нож између живота
и смрти –/ О ви димњаци, о ви прсти,/ И тело Израела у диму кроз ваздух!
Нели Закс 10. децембар 1891. Берлин – 12. мај 1970. Стокхолм30
Јавни конкурс за изградњу споменика и концепт победничког

споменика представља назнаку у промени политике сећања НДР-а, која
као таква рефлектује и промену дотадашње политике и идеологије.
Посматрајући политику сећања Источне Немачке из данашње
позиције јасно је да јеврејско страдање није било главна тема приликом
рада на прошлости пре свега због учешћа немачког становништва у рату
и одговорности која је услед идеолошког отклона била пребачена Нем-
цима нацистима и капиталистима који нису чинили део становништва
Источне Немачке. Ипак, сећање на страдале од нацистичког рeжима
није било цензурисано, али било је оприсутњено међу припадницима
јеврејске заједнице који су се самосталним делањем, комеморацијама
и подизањем спомен плоча супротстављали забораву.
Као што се могло видети на основу приказа политичког курса

послератне Југославије, однос новоосноване државе према јеврејском
страдању умногоме је зависио од њеног положаја у комунистичком све-
ту и односа са Совјетским Савезом. Осим тога, хуманитарна помоћ коју
је обновљена Јеврејска заједница добијала од јеврејских удружења из
САД-а била је важан фактор у периоду Хладног рата и успостављања
односа између СФРЈ и САД-а. У новијим истраживањима Холокаус-
та тврди се да се у послератној Југославији избегавало наглашавање
специфичности јеврејског страдања како у оквирима историје, тако и
у оквирима колективног сећања. Јеврејске жртве тумачиле су се као
последица шире окупационе политике коју су спроводили нацисти, а
која није искључиво била окренута против Јевреја, већ и против Слове-
на и Рома. Сматра се да, као што је био случај у другим комунистичким
земљама, Холокауст није био третиран као посебан историјски догађај
условљен специфичним историјским и друштвеним факторима. Уместо
указивања на антисемитску позадину и инсистирања на јединствености
јеврејских жртава, страдање Јевреја тумачено је као „рефлекс фаши-
зма”, а сећање на јеврејско страдалништво конструисано је и одржава-
но у оквиру сећања на жртве фашизма, пре свега на пале борце у народ-
ноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији. Ипак, Керењи
(2008: 192–193) тврди да државна политика сећања није маргинализо-
вала јеврејско страдање. Комеморације, подизање споменика, наративи
30 ...O die Wohnungen des Todes, / Einladend hergerichtet/ Für den Wirt des Hauses, der sonst Gast
war – / O ihr Finger, / die Eingangsschwelle legend/ Wie ein Messer zwischen Leben und Tod –/
O ihr Schornsteine, / O ihr Finger, / Und Israels Leib im Rauch durch die Luft! /Nelly Sachs 10.
Dezember 1891 Berlin – 12. Mai 1970 Stockholm (Ендлих et al 2000: 109). На српски превео
Марко Стојкић. (доступно: http://agoncasopis.com/arhiva/stari_sajt/broj_19/prevedena%20
poezija/1_neli_zaks.html, приступљено 21.3.2021)
о патњама јеврејског народа нису маргинализовани, нити им је на неки

други начин умањиван значај што говори у прилог сложенијем односу
према страдању јеврејског народа од односа који је постојао у Источној
Немачкој, који се може објаснити пре свега на основу искустава поне-
тих из рата.
Анализом политике сећања и репрезентације јеврејских жртава у
послератном Београду уочава се да су први споменици у послератним
годинама без изузетака „били потпуно уклоњени из јавног дискурса и
смештени у затворени простор јеврејске заједнице, односно у конкрет-
ном случају на јеврејска гробља” (Стипић 2016). Улога државе у репре-
зентацији јеврејских жртава је у послератном периоду ограничена и сведена
на минимум. Време друге половине четрдесетих и прве половине пе-
десетих година 20. века својствено је по томе што углавном нема зва-
ничне државне и партијске иницијативе за подизање обележја страда-
лим Јеврејима (Стипић 2016: 105). На том основу може се закључити
да се сећање на страдале Јевреје углавном неговало међу преосталим
јеврејским становништвом. Сличност са репрезентацијом јеврејског
страдања у комунистичком Берлину и Београду уочава се, дакле, у ак-
терима и местима сећања, јер су у обе престонице пре свега јеврејске
заједнице „градиле своју супкултуру сећања на сопствене жртве стра-
дале од стране нациста” (Стипић 2020: 178), која је била удаљена од
централних места сећања. Ипак од 1947. године јеврејске заједнице ор-
ганизовале су разне мање комеморације (које није водила држава), али
тим комеморацијама присуствовали су представници народних власти
и војске (Маџар, Обренић 2013: 13).
До разлаза Југославије са Совјетским Савезом начини и естетика
репрезентације свих фашистичких жртава у Београду били су под изу-
зетно јаким утицајем соцреалистичке визуализације прошлости. Како
Стипић (2020: 178) наводи у том периоду изграђени су први спомени-
ци који су славили револуцију, партизански покрет и отпор фашизму,
међу којима је, свакако, за територију Београда најзначајнији Споме-
ник стрељанима у Јајинцима аутора Стевана Боднарова, подигнут 1951.
године31 надомак Београда. Слично споменицима у Источном Берлину,
и Споменик стрељанима у Јајинцима посвећен је свим жртвама фаши-
зма, при чему се није наглашавала јединственост јеврејског страдања.
Оваквим потезом показују се идеолошки темељи нове државе, у којима
се инсистира на заједничком и једнаком страдању свих југословенских
народа током рата.
Да су југословенске јеврејске заједнице имале свест о томе да
сопствена сећања на рат и страдање могу да се сачувају од заборава
31 У Јајинцима су убијани, из геноцидних побуда, Јевреји и Роми, комунисти и родољуби при-
падници свих југословенских народа. Од 1941. до ослобођења Београда у логору Јајинци стра-
дало је око 68 000 хиљада људи. Споменик на улазу у стрелиште подигнут је поводом десето-
годишњице од избијања устанка у Југославији 7. јула 1951. године. Ипак, приликом комемора-
ције није наглашено да су у првој групи стрељаних били пре свега Јевреји и комунисти, као и да
су у Јајинцима страдали Јевреји транспортовани из логора Топовске шупе и Старо сајмиште.
прилагођавањем послератним политичким приликама у земљи јасно

је пре свега из начина на који се сопствено страдање укључује у шири
наратив новог југословенства – наратив братства и јединства и револу-
ционарне, антифашистичке борбе. Да би били прихваћени од државних
власти, наглашавала се чињеница да је скоро сваки четврти преживели
Јеврејин учествовао у народноослободилачкој борби, чиме се спомени-
ци јеврејским жртвама уграђују у социјалистички наратив отпора (Ке-
рењи 2008: 221). На тај начин страдали Јевреји нису представљани као
пасивне жртве, већ као борци за ослобођење. Александар Леви пише о
јеврејском неговању сећања:
Желећи да изразе своје сећање и љубав, захвалност и признање палим

борцима и жртвама фашизма Јевреји Југославије подигли су многе спо-
менике. […] Јеврејска заједница у Југославији је поред споменика које
су подигли југословенски народи за све борце и жртве ове херојске и на-
паћене земље, подигла после Ослобођења у разним градовима и местима
Југославије 19 споменика. (Леви 1954: 118)
То усклађивање са званичном политиком комунистичке Југосла-

вије огледало се пре свега у натписима на спомен плочама, односно
у коришћењу различитих симбола политичке идентификације – српа,
чекића, петокраке, заједно са јеврејским симболима – Давидовом звез-
дом, Менором, који су исказивали јединственост жртва антисемитске
нацистичке политике.
Постојање идеје да се подигну централни споменици јеврејским
жртвама уочава се у југословенским јеврејским заједницама још од
краја рата, званичне одлуке о подизању споменика донете су неколико
година каснија, а остваривању те идеје озбиљније се посветило 1951.
године. Јеврејска општина Београд расписала је конкурс за подизање
споменика жртвама Холокауста, који је следеће године подигнут на се-
фардском гробљу у Рузвелтовој улици у Београду, у оквиру пројекта по-
дизања пет споменика у пет југословенских градова (Београд, Сарајево,
Загреб, Нови Сад, Ђаково). Иако је главни иницијатор изградње споме-
ника била јеврејска заједница, ту акцију је подржала држава, посредством
различитих институција и на различитим нивоима. Изградњу споме-
ника у Београду финансијски је подржала Народна Република Србија
уз донације грађана и различитих организација. Откривање споменика
медији су будно пропратили, а комеморацијама и откривању тих пет
споменика присуствовали су званичници из државе, као и стране де-
легације и делегација Израела, а Југословенска народна армија је том
приликом испаљивала почасне хице (Керењи 2008: 128). Да се радило
о пионирском подухвату репрезентације јеврејског страдања говори и
чињеница да су споменици јеврејским жртвама у Југославији подигну-
ти једино након Споменика јунацима Варшавског гета, а пре других
споменика подигнутих у Француској и САД-у. На овај начин се показала
и независност комунистичке Југославије од Совјетског Савеза (Керењи
2008: 216), као и јединственост политике сећања у односу на свет педе-

сетих година (Маџар, Обренић 2013: 17).
На основу Споменика јеврејским борцима и жртвама фашизма
Богдана Богдановића, подигнутог у Београду, јасно се уочава начин на
који је јеврејска заједница желела да репрезентује страдање сопственог
народа, али и да дефинише идентитет жртава. Споменик је постављен
у оквиру јеврејског гробља, чиме и даље остаје удаљен од централних
места сећања. Споменик је уједно доприносио јачању званичних нара-
тива и политика сећања, сведочећи о борби за ослобођење, братству и
јединству, укључујући у њих жртве фашизма и јеврејске борце. Исти-
цање јеврејског страдања представљало је одступање од уобичајених
југословенских комеморација, у којима су етничке ознаке жртава биле
у потпуности изостављене (Маџар, Обренић 2013: 17). С друге стране,
сам изглед споменика упућивао је на специфично јеврејски, несоција-
листички дискурс сећања – на споменику у Београду били су предста-
вљени Менора и Давидова звезда, а поред текста на српско-хрватском,
налазио се текст на хебрејском и јидишу. Изглед споменика може се
двоструко тумачити. Првенствено споменик приказује јеврејске жртве
на начин који не само да је компатибилан са пожељном идеолошком
сликом, већ је и јача. С друге стране, спомеником су се репрезентова-
ле јеврејске жртве и подвучена је специфична природа геноцида над
Јеврејима. Идеја подизања споменика била је да се јеврејске патње сим-
болично укључе у већи мит о оснивању нове Југославије, истовреме-
но је оцртавајући као засебан историјски наратив (Керењи 2008: 184).
Требало је да споменици причају причу о јеврејским патњама током
рата на начин који ће чврсто бити уграђен у дискурзивни универзум
комунистичке владе, али који ће истовремено путем комеморације
јеврејских жртава, пружити основу за нови образац јеврејске иденти-
фикације у Југославији. Алберт Вајс (1954: 46) пише да се на овај начин
уочавала тежња владе да подстакне да преживели Јевреји постану ко-
рисни чланови шире јеврејске заједнице да би их као такве унапредили
у савесне, културне и корисне грађане социјалистичке Југославије32.
Међутим, у прилог тврдњи да репрезентација јеврејског страдања
није завређивала пажњу социјалистичких власти Југославије и Београда
на начин који би се истакла специфичност Холокауста говори и однос
руководства државе и града према местима сећања на којима су страда-
ли југословенски Јевреји, пре свега према логору Сајмиште и Бањица.
У послератној Југославији страдање Јевреја у логору Сајмиште интер-
претирало се искључиво као део нацистичке окупационе политике, која
је била окренута против Јевреја, Рома и Словена. Страдање Јевреја није
тумачено, што је био случај и у другим комунистичким земљама, као је-
32 Вајс (1954: 27) је сматрао да је веома важан био равноправни и слободни статус Јевреја и свих
грађана нове Југославије (свих народа, народности и мањинских група). Он је тај статус посма-
трао као тековину велике народно-ослободилачке борбе и револуције југословенских народа,
што је било у складу с владајућом политиком.
динствен историјски догађај. У складу са званичном политиком сећања

логор на Сајмишту посматран је пре свега као место на коме је „тра-
гична и херојска борба прогресивног човечанства против фашизма …
оставила своје трагове”33. Прва спомен плоча подигнута је на Сајмишту
1974. године на површини између Централне куле и бившег Турског па-
виљона са натписом: „НА ПРОСТОРУ СТАРОГ САЈМИШТА НЕМАЧКИ
ГЕСТАПО ОСНОВАО ЈЕ 1941. ГОДИНЕ ЛОГОР ”САЈМИШТЕ” У КОМЕ
ЈЕ, УЗ ПОМОЋ ДОМАЋИХ ИЗДАЈНИКА, СВИРЕПО МУЧЕНО И УБИЈЕ-
НО ПРЕКО 40.000 ЉУДИ ИЗ СВИХ КРАЈЕВА НАШЕ ЗЕМЉЕ”. Спомен
плоча је након десет година замењена новом плочом са истим натпи-
сом, а комеморације које су се сваке године одржавале на Сајмишту
биле су посвећене пре свега револуционарној прошлости Београда и
сећању на жртве фашизма. Циљ ових комеморација био је реафирма-
ција вредности социјалистичке револуције, а не признавање јеврејских
жртава и сећање на Холокауст. У овим приликама истицани су симбо-
ли који су тежили да одрже симболички поредак социјалистичке Ју-
гославије (народноослободилачку борбу, отпор, братство и јединство,
херојство, револуцију), а уочљива је била и хијерархија жртава коју је
истицала званична култура сећања: борци, илегалци, родољуби, таоци
а тек на крају – Јевреји, који су виђени и тумачени само као прве жртве
Сајмишта. Специфичност јеврејске судбине, односно чињеница да су
Јевреји били жртве систематског и тоталног уништења, није адекватно
репрезентована и призната.
4. ЗАКЉУЧАК
Полазећи од постављеног питања с почетка рада, да ли је зајед-
нички (комунистички) поглед на свет од пресудног значаја за рецепцију
и репрезентацију јеврејског страдања у послератном Источном Берли-
ну и Београду, може се закључити да није. Упоређивањем владајућих
политика сећања показало се да су национално-културне специфичнос-
ти играле значајнију улогу приликом конструкције наратива о страда-
лим Јеврејима. Ослобађање Југославије од совјетског утицаја одразило
се на либерализацију њене политике сећања. Анализом културно-исто-
ријско-политичког контекста показало се да су искуство које је станов-
ништво понело из рата, као и правац кретања ка будућности, одредили
начине (ре)конструисања слика прошлости и начине на који су се ми-
нули догађаји памтили и репрезентовали у ове две државе и међу њи-
ховим становништвом. Сличност у политикама сећања ове две државе
уочава се у односу према репрезентацији јеврејског страдања, које није
приказивано као специфично и на чијој се јединствености није инсис-
тирало. Међутим, разлози за ненаглашавање Холокауста као јединстве-
ног догађаја у ове две државе и престонице су различити. У Источној
Немачкој избегавао се говор о страдању јеврејског становништва пре
33 http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/ (21.2.2021)
свега због прећутне тежње да се становништво одбрани од сопствене од-

говорности и кривице за спровођење антисемитске политике за време
нацистичке власти. У Југославији, која је рат завршила на страни сила
победница и која је за време окупације претрпела огромне жртве, избе-
гавало се наглашавање националности жртава јер је требало прикрити
интраетничке и интеретничке сукобе који би нарушили идеју и нара-
тив нових власти. У Југославији је постојао проблем усташких логора у
којима су жртве били не само Јевреји, већ пре свега Срби и Роми. Зарад
конструкције и одржања слике братства и јединства није се наглашава-
ла националност жртава. Осим поменутог, у Југославији за разлику од
Источне Немачке, нису постојале укорењене стереотипне слике Јевреја
и они нису третирани као религиозна, већ као етничка група чиме се
оправдавало укључивање наратива о јеврејском страдању у званичну
политику сећања која је подразумевала антифашистичку борбу свих ју-
гословенских народа и народности.
Ипак, највеће разлике у начину поимања, комеморације и репре-
зентације јеврејских жртава уочљиве су након пада Берлинског зида. У
Источној Немачкој, након поновног уједињења Немачке, после почет-
них тешкоћа у успостављању равнотеже међу различитим политичким
и идеолошким системима двеју држава и под утицајем Савезне Репу-
блике Немачке, почиње да се мења политика сећања – инсистира се на
специфичности јеврејског страдања и прихватању кривице за учешће у
рату, јеврејско страдање постаје део званичне политике сећања. У Југо-
славији, која је стајала пред грађанским ратом, и даље се не инсистира
на специфичности Холокауста. Премда се осамдесетих и деведесетих
година осећа трансформација у политици сећања, након оснивања Ре-
публике Србије као самосталне државе и њеним чланством у Међуна-
родној алијанси за сећање на холокауст34 од 2011. године ситуација се
полако мења, иако се још увек није на прави начин одговорило на импе-
ратив памћења и обележавање места сећања на јеврејске жртве.
Асман 2008: J. Asman, Kulturno pamćenje; Pismo, sjećanje i politički identitet u ranim
visokim društvima, Zenica - Tuzla: Vrijeme & NAM, preveo Vahidin Preljević.
Aсман 2011: А. Аsman, Duga senka prošlosti: Kultura sećanja i politika povesti,
Beograd: Biblioteka XX vek, prevela Drinka Gojković.
Асман 2015: A. Asman, „Sećanje, individualno i kolektivno”, u: Kolekitvno sećanje
i politike pamćenja, priredili: Mihael Sládeček, Jelena Vasiljević, Tamara Petrović
Trifunović, Beograd: Zavod za udžbenike, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog
razvoja i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 71–87.
34 Енгл. International Holocaust Remembrance Alliance - IHRA
Бајфорд 2010: Ј. Byford, „’Shortly Afterwards, We Heard the Sound of the Gas Van’:
Survivor Testimony and the Writing of History in Socialist Yugoslavia”, in: History
and Memory, 22.1, 5–47.
Барк 2003: S. Barck, Antifa-Geschichte(n). Eine literarische Spurensuche in der DDR
der 1950er und 1960er Jahre, Köln/Weimar/Wien.
Бергман 2010: W. Bergmann: Geschichte des Antisemitismus, München: C. H. Beck
Verlag.
Блајт 2015: D. Blajt, „Pomama za sećanjem: Zašto i zašto danas?”, Kolektivno
sećanje i politike pamćenja, priredili: Mihael Sládeček, Jelena Vasiljević, Tamara
Petrović Trifunović, Beograd, Zavod za udžbenike, Ministarstvo prosvete, nauke i
tehnološkog razvoja i Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 319–335.
Вајс 1954: А. Vajs, „Jevreji u Novoj Jugoslaviji”, Jevrejski almanah, Vol. 1, Beograd:
Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 5–47.
Валтер 2019: A. Walther, „Keine Erinnerung, nirgends? Die Shoah und die DDR”,
in: Deutschland Archiv, 15.7.2019, (доступно: www.bpb.de/293937, приступљено
21.3.2021)
Верват 2020: S. Vervat, Holokaust, rat i transnacionalno sećanje. Svedočanstvo iz
jugoslovenske i postjugoslovenske književnosti, Novi Sad: Akademska knjiga.
Вулесница 2009: M. Vulesica, „Kroatien”, in: Benz/ Distel (Hg.), Der Ort
des Terrors. Geschichte der nationalsozialistischen Konzentrationslager. Bd. 9:
Arbeitserziehungslager, Ghettos, Jugendschutzlager, Polizeihaftlager, Sonderlager,
Zigeunerlager, Zwangsarbeiterlager, München, 313–336.
Вулесница 2013: М. Vulesica, „Die Ermordung der Juden in den jugoslawischen
Gebieten 1941–1945”, in: Tomić/Zschächner/Puškarević, Mythos Partizan. (Dis-)
Kontinuitäten der jugoslawischen Linken: Geschichte, Erinnerungen und Perspektiven,
Unrast Verlag, 91–109.
Гербер 2009: J. Gerber, Verborgene Präsenzen. Gedächtnisgeschichte des Holocaust in
der deutschsprachigen Arbeiter- und Gewerkschaftsbewegung, Düsseldorf.
Гошлер 2005: C. Goschler, Schuld und Schulden. Die Politik der Wiedergutmachung für
NS-Verfolgte seit 1945, Göttingen.
Граф 2012: Ph. Graf „‘Nach Hitler wir!‘. Zu Anspruch und Wirklichkeit des DDR-
Antifaschismus”, in: Gruppe INEX (Hg.), Nie wieder Kommunismus? Zur linken
Kritik an Stalinismus und Realsozialismus, Münster,126–136.
Даниел 2001: J. Danyel, ”DDR-Antifaschismus: Rückblick auf zehn Jahre
Diskussion, offene Fragen und Forschungsperspektiven”, i, Vielstimmiges Schweigen.
Neue Studien zum DDR-Antifaschismus, : Annette Leo und Peter Reif-Spirek (Hrsg.),
Berlin, 7–19.
Дулић 2006: Т. Dulić, „Mass killing in the Independent State of Croatia, 1941–1945:
a case for comparative research”, in: Journal of Genocide Research 8 (3), 255–281.
Ендлих et al 2000: St. Endlich et al: Gedenkstätten für die Opfer des Nationalsozialismus.
Eine Dokumentation, Band II, Bonn: bpd.
Зундхаусен 1995: H. Sundhaussen, „Das ‚Wiedererstarken der Geschichte‘ und
die Juden: Antisemitismus im ehemaligen Jugoslawien”, in: Mariana Hausleitner/
Monika Katz (Hg.), Judenund Antisemitismus im östlichen Europa, Berlin, 73–91.
Зундхаусен 2013: H. Sundhaussen, „Das Projekt Jugoslawien: Von der Wiege
bis zum Grab”, in: Tomić/Zschächner/Puškarević(Hg) Mythos Partizan. (Dis-)
Kontinuitäten der jugoslawischen Linken: Geschichte, Erinnerungen und Perspektiven,
Unrast Verlag, 28–45.
Керењи 2008: E. Kerenji, Jewish Citizens of Socialist Yugoslavia: Politics of a

Jewish Identity in a Socialist State, 1944–1974. ‹https://deepblue.lib.umich.
edu/bitstream/handle/2027.42/60848/ekerenji_1.pdf?sequence=1&isAllowed=y
(рукопис)›. 20.2.2021.
Керкенен 2001: А. Kerkkänen, Yugoslav Jewry. Aspects of Post-World War II and Post-
Yugoslav Developments, Helsinki.
Кихлер 2000: S. Küchler, „DDR-Geschichtsbilder. Zur Interpretation
des Nationalsozialismus, der jüdischen Geschichteund des Holocaust im
Geschichtsunterricht der DDR”, Internationale Schulbuchforschung: Unterricht über
den Holocaust/Teaching the Holocaust, Vol. 22, No. 1, 31–48.
Кочовић 2005: B. Kočović, Sahrana jednog mita: Žrtve Drugog svetskog rata u
Jugoslaviji, Beograd: Otkrovenje.
Куљић 2006: T. Kuljić, Kultura sećanja: teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti,
Beograd: Čigoja štampa.
Леви 1954: A. Levi, „Spomenici jevrejima borcima i žrtvama fašizma”, Jevrejski
almanah 1954, Beograd: Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 117–122.
Левнтал 1952: Z. Levntal (ur) Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv
Jevreja u Jugoslaviji, Beograd: Savez jevrejskih opština FNRJ.
Маџар, Обренић 2013: V. Madžar, Z. Obrenić, „Fünf Denkmäler für die jüdischen
Opfer des Faschismus und Gefallene Kämpfer im Volksbefreiungskampfˮ,
in: Madžar/ Tepavčević /Obrenić (Hg): Jüdische Identität im sozialistischen
Jugoslawien, 1945–1952, Berlin, 7–38.
Мелчић 2007: D. Melčić, „Der Diskurs über die Vergangenheit in Kroatienˮ, in: Ulf
Brunnbauer/Andreas Helmedach/Stefan Troebst (Hg.), Schnittstellen. Gesellschaft,
Nation, Konflikt und Erinnerung in Südosteuropa. Festschrift für Holm Sundhaussen
zum 65. Geburtstag, München, 547–559.
Менг 2005: M. Meng, „East Germany’s Jewish Question. The Return and
Preservation of Jewish Sites in East Berlin and Potsdam, 1945–1989”, in: Central
European History 38. 4, 606–636.
Меркер 1948: P. Merker, „Der deutsche Staat des jüdischen Volkes”, in: Deutschland
vom 24. Februar 1948.
Нора 1989: P. Nora, „Between memory and history: Les Lieux de Memoire”,
Representations 26, 7–25.
Пајч 2015: H. Peitsch, „Antifaschistisches Verständnis der eigenen jüdischen
Herkunft in Texten von DDR-SchriftstellerInnen” (Elke-Vera Kotowski Hg), Das
Kulturerbe deutschsprachiger Juden, Oldenburg: De Gryter.
Радовић 2013: S. Radović, Grad kao tekst, Beograd: Biblioteka XX vek.
Радонић 2008: Lj. Radonic, „Vergangenheitspolitik in Kroatien – Vom
Geschichtsrevisionismus zur Aufarbeitung der Vergangenheit?”, in: zeitgeschichte
35 (5), 282–297.
Стипић 2006: Д. Стипић, „У борби против заборава: Јеврејска заједница у
Југославији и очување сећања на Холокауст 1945–1955”, Годишњак за друштвену
историју 2, Београд: Удружење за друштвену историју, 91–121.
Стипић 2020: Д. Стипић, „Конкурс за подизање споменика јеврејским борцима
и жртвама фашизма на сефардском гробљу у Београду, 1951–1952. године”,
Наслеђе 21, Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда, 177–
190.
Фрај 1995: N. Frei, NS-Vergangenheit unter Ulbricht und Adenauer. Gesichtspunkte

einer „vergleichenden Bewältigungsforschung”, in: Jürgen Danyel, (Hrsg.), Die
geteilte Vergangenheit. Zum Umgang mit Nationalsozialismus und Widerstand in den
beiden deutschen Staaten, Berlin, 125–132.
Фрај et al 2019: N. Frei, F. Maubach, Ch. Morina, M. Tändler, Zur rechten Zeit: Wider
die Rückkehr des Nationalismus, Berlin: Ullstein Verlag Hardcover.
Хартевиг 2000: K. Hartewig, Zurückgekehrt. Die Geschichte der jüdischen Kommunisten
in der DDR, Köln/Weimar/Wien.
Хаури 2002: Th. Haury, Antisemitismus von links. Kommunistische Ideologie,
Nationalismus und Antizionismus in der frühen DDR, Hamburg.
Цалић 2010: M-J. Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, München: C.H.
Beck Verlag.
Шулц 2015: H. Schultz, „Der jugoslawische Weg”, in: Wladislaw Hedeler/Mario
Keßler (Hg.), Reformen und Reformer im Kommunismus. Für Theodor Bergmann. Eine
Würdigung, Hamburg, 275–290.
Milena R. Nešić Pavković/ RECEPTION AND REPRESENTATION OF THE HOLO-

CAUST IN EASTERN BERLIN AND BELGRADE AFTER THE SECOND WORLD WAR
Summary: The goal of this paper is to investigate the memory of the Holocaust, i.e.
the reception and representation of the suffering of the Jewish population during the
rule of the Third Reich (under Nazi rule and occupation) in the capitals of the states
constituted after the Second World War - in East Berlin, GDR, and Belgrade, SFRY,
during the period from 1945 to 1989/1991. Relying on the achievements of memory
studies and analyzing the political moods of that time and the ways of constructing
official narratives about Jewish suffering in selected post-war Communist countries,
the similarities and differences in the policy of representing Jewish suffering in these
two countries and the memory of Jewish victims in places of remembrance and in
the practices of remembrance in their capitals will be pointed out.
Keywords: Jews, memory, politics of memory, Holocaust, East Berlin, Belgrade,

Communist ideology
Примљен: 20. 4. 2021.

341.311(497.11)”1999”:659.3/.4(430)
DOI 10.46793/LIPAR75.187V
Анђела Т. Вујошевић1
Катедра за германистику
УЛОГА МЕДИЈА И КОНСТРУИСАЊЕ НЕГАТИВНЕ

СЛИКЕ СРБИЈЕ У НЕМАЧКОМ МАГАЗИНУ ШПИГЕЛ
ТОКОМ НАТО БОМБАРДОВАЊА
У раду се анализира извештавање немачког магазина Шпигел током НАТО бомбардовања

Савезне Републике Југославије 1999. године са аспеката анализе дискурса и теорија о
колективном памћењу. Рад има за циљ да прикаже шта се подразумева под појмом колективно
памћење из лингвистичке перспективе, затим чему служе медијски текстови и у којој мери
обликују памћење догађаја из прошлости, како се путем медија констуришу знање и негативне
слике уопште о актерима прошлих догађаја, и напослетку на које се начине у новинским
извештавањима на немачком језику у магазину Шпигел током 1999. године конструише
негативна слика Србије. Хипотеза рада је да се негативна слика Србије у извештавању
одабраног магазина током НАТО бомбардовања конструише на основу семантике и конотација
лексема или конструкција уз које је употребљавана у дискурсу на немачком језику.
Кључне речи: колективно памћење, анализа дискурса, НАТО бомбардовање, 1999, Србија,
медији, Шпигел
1. УВОД
Предмет истраживања овог рада је слика Србије2 у извештавању

немачког магазина Шпигел о НАТО бомбардовању Савезне Републике
Југославије3 1999. године, при чему се овај догађај тумачи у оквирима
лингвистичке анализе дискурса и теорија о колективном памћењу. Рад
најпре покушава да ова два теоријска оквира сведе на заједничку осно-
ву која ће бити примењивана у анализи, указујући на значај и нераски-
диву везу лингвистичке перспективе и културолошког аспекта која је
обједињена у анализи дискурса, а како се као предмет рада посматра
догађај који се одиграо пре двадесет и две године, могуће је посматрати
га са аспеката културе сећања и теорија памћења.
1 andjela.vujosevic.kg@gmail.com
2 У раду се анализира искључиво слика Србије, што је у анализи јасно разграничено, иако је зва-
ничан назив државе тада гласио Савезна Република Југославија.
3 У даљем тексту СРЈ.
У литератури се наилази на низ термина који се користе у тео-

ријским оквирима памћења, као што су индивидуално памћење, социјал-
но памћење, колективно памћење, културално памћење, комуникативно
памћење (Асман 1997, Асман 2006), култура сећања, критичка култура
сећања (Нора 1996), места сећања и социјални заборав (Ерл 2005), што
указује на различите предмете истраживања и разноврсност приступа
памћењу и сећању.4
Колективно памћење је термин уведен у научне оквире педесетих
година прошлог века са Албвашом (1985), који сматра да је памћење
друштвено условљено, али не поставља јасну границу у односу на термин
сећање. У литератури се најпре јавља управо проблематика дистинкције
појмова памћење (нем. Gedächtnis) и сећање (нем. Erinnerung), при чему
се различити аутори труде да дефинишу и укажу на разлике између ових
појмова (в. Асман 1997, Ерл 2005, Асман 2006). Речник Матице српске
дефинише сећање као способност човека за оживљавање доживљеног,
памћење, меморија (2011: 1193), а памћење као способност запамћивања,
држања у глави, у памети (ранијих догађаја, људи, података и др.) (2011:
894). Из података приложених и у речнику српског језика примећује
се уска значењска повезаност ових лексичких јединица. За потребе
овог рада се термин колективног памћења схвата надовезујући се на
Асманово (1997: 57) схватање истог као најопштијег и надређеног појма
за колективно, културно и комуникативно памћење5, одн. као основе за
изградњу колективног понашања. Колективно памћење се манифестује
кроз митологизоване приче и ритуале, који посредују у преношењу
идентитетског знања и тиме репродукују културни идентитет (в. Асман
1997: 57). Стога се колективно памћење, а надовезујући се на схватање
памћења у истраживању Валдемара Чахура (2015: 59), у датом раду
најпре дефинише као скуп значењских елемената о прошлости. Албваш
(1985) је указао и да индивидуално памћење зависи од колектива, јер је
појединац управо део одређене социјалне групе, зато је и индивидуално
памћење увек социјално подржано, јер се сећања размењују и учвршћују
тек у комуникацији са другима (в. Нешић Павковић 2019: 72).
Овај рад обрађује неколико истраживачких питања, па самим тим
има и више циљева – најпре ће бити објашњено (1) шта се подразумева
под појмом колективно памћење из лингвистичке перспективе, затим
(2) чему служе медијски текстови и у којој мери обликују сећање на
дате догађаје из прошлости и како се путем медија констуришу знање и
негативне слике уопште о актерима прошлих догађаја, као и (3) на које
се начине у новинским извештавањима на немачком језику у магазину
Шпигел током 1999. године конструише негативна слика Србије.
4 Више код Сладечек и др. 2015.

5 Ауторка се ограђује од даљег дефинисања и коришћења наведених термина културног и кому-
никативног памћења, који превазилазе одабрану проблематику овог рада, као и због обима и
циљева датог истраживања, стога упућује на литературу Асман 1997, Асман 2006, Сладечек и
др. 2015.
Улога медија и конструисање негативне слике Србије у немачком магазину Шпигел током НАТО бомбардовања
2. УЛОГА МЕДИЈА И НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРЈ
Тврдња пољског лингвисте Валдемара Чахура (2015) да текстови

чине колективно памћење опажајним6, надовезујући се на тезу немач-
ког лингвисте Герда Антоса (2007) да текстови чине знање видљивим7,
представља почетну тачку истраживања.
У овом раду је акценат стављен на текстове журналистичког сти-
ла, јер ову врсту текстова одликује најпре информативна функција (в.
Бринкер 2005: 113, Бургер 2005: 47–48, Смаилагић 2018: 158), уз коју се
често реализује и апелативна (в. Вујчић 2014: 54).
Полазећи од чињенице да се јавно мњење о одређеним поли-
тичким и актуелним друштвеним догађајима информише најпре преко
медија, рад има за циљ и да нагласи улогу медијског извештавања при
конструисању слике света у ратним сукобима, војним интервенцијама
и оружаним нападима на макроплану, а на примеру НАТО бомбардо-
вања 1999. године на микроплану, узимајући у обзир историјски значај
догађаја за наше подручје.8
НАТО бомбардовање СРЈ представља најпре једино ратно деша-
вање на европском тлу 1999. године (Рабел 2000: 257–267), а велико
питање када се говори о људским правима, међународном праву и ху-
манитарним интервенцијама, како на националном, тако и на глобал-
ном нивоу, јер је изведено без одобрења Савета безбедности Уједињених
нација (в. Михаљинац 2018: 34). У Немачкој је представљало прво вој-
но ангажовање након Другог светског рата, при чему је немачка влада
учешћем у НАТО агресији кршила свој устав9, затим такође предста-
вља кршење Статута Међународног кривичног суда, који према члану
3 забрањује „безобзирно разарање градова, насеља или села, или пусто-
шење које није оправдано војном нуждом”, као и „бомбардовање, било
којим средствима, небрањених градова, села, стамбених или других
објеката” (Алими и др. 2020: 68–69). Према Женевској конвенцији из
1949. забрањено је свако међународно бомбардовање цивилних обје-
ката. Ваздушна интервенција НАТО-а трајала је 78 дана, током којих
су бомбардовани објекти широм Србије и Косова, укључујући мостове,
оперативне војне структуре и инфраструктуру (в. Калик 2010: 326), и
6 Texte machen kollektives Gedächtnis wahrnehmbar

7 Texte machen Wissen sichtbar
8 Више код Глишовић 2001, Живковић 2003, Кремпл 2004, Јерц 2004, Вуковић 2009, Грич 2010,
Лакић 2011, Бјегањски/Шчутковска 2017, Вуковић 2018, Михаљинац 2019, Вујчић 2019, Алими
и др. 2020.
9 У ставу 1 члана 26 устава Савезне републике Немачке из 1949. године стоји да су све радње
које ометају слободан живот становништва, као што је припремање и вођење војног напада,
противуставне и кажњиве: нем. Artikel 26 [Friedenssicherung]: (1) Handlungen, die geeignet sind
und in der Absicht vorgenommen werden, das friedliche Zusammenleben der Völker zu stören,
insbesondere die Führung eines Angriffskrieges vorzubereiten, sind verfassungswidrig. Sie sind
unter Strafe zu stellen. http://www.gesetze-im-internet.de/gg/index.html
(приступљено 3.1.2019)
током којих је изведено 30 000 напада и изручено 20 000 бомби (в. ди

Грација 2017: 91). Тако су чланице НАТО-а прекршиле члан 51-б Же-
невске конвенције, који осуђује и брани „напад од којег се може очеки-
вати да ће изазвати успутне губитке живота, повреде цивила, штете на
цивилним објектима...” (в. Алими и др. 2020: 72). Human Rights Watch
је 2000. године проценио да је НАТО бомбардовање кршење међуна-
родног хуманитарног права, иако правдано хуманитарним циљевима
(в. Алими и др. 2020: 69). Такође, НАТО агресија је називана и првим
интернет ратом, наглашавајући значај медијског извештавања о рату
на Косову и утицај на јавно мњење при одобравању интервенције путем
медија и интернета.10
Како рад има за циљ да истражи слику Србије у немачком ма-
газину Шпигел11, корпус рада чини седамнаест тематски релевантних
чланака објављених током НАТО агресије над СРЈ одн. од 24. марта па
до 10. јуна 1999. године у којима су пронађени примери обрађени у
емпиријском делу рада.
Магазин Шпигел важи за један од водећих медија у Немачкој и
прва је асоцијација на истраживачко новинарство на националном, али
и на глобалном нивоу. Како наводи Глишовић (2001), тежиште магазина
су политичке и друштвене теме, језик карактеришу иронија, неологи-
зми и честа употреба метафора, а магазин је 2004. године награђен за
језичку културу, при чему је његов језик окарактерисан као оригина-
лан, јасан, диференциран и духовит. Након што се Југославија распала,
Шпигел је своју редакцију у Београду затворио тек 2011. године, што,
према Глишовић (2001), указује на то да су дешавања у Србији дуго
била део интересовања југоисточне Европе. Узимајући у обзир циљ овог
рада, магазин Шпигел је одабран управо јер се сматра водећим медијем
у утицају на јавно мњење, као и медијем који ствара одређени рефе-
рентни оквир, који следе и други медији. (в. Глишовић 2001: 35–43)
Током НАТО бомбардовања 1999. године Шпигел је објављивао
чланке који тематизују брањење спољне политике Немачке и њеног
учешћа у НАТО агресији над СРЈ. Тако се извештавањем у Шпигелу
развија пракса одобравања интелектуалне већине и оправдавања бом-
бардовања, представљајући у већем броју заговорнике интервенције и
њихове ставове (в. Грич 1999: 85).
10 https://www.sfgate.com/news/article/Kosovo-Being-Called-First-Internet-War-Web-2936299.php
(приступљено 2.1.2021)
11 О медијским извештавањима о НАТО бомбардовању СРЈ у пољским, црногорским, енглеским и
француским медијима видети код Лакић 2011, Бјегањски/Шчутковска 2017 и Алими и др. 2020.
3. КОЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ ИЗ ЛИНГВИСТИЧКЕ

ПЕРСПЕКТИВЕ
Пратећи савремена лингвистичка истраживања као и предмете

истраживања из области лингвистичке анализе дискурса, у раду се пос-
матра социјални феномен колективног памћења из лингвистичке перс-
пективе, указујући на нераскидиву везу културолошких, друштвених,
језичких и ванјезичких фактора у обликовању слике света и реалности,
као и у обликовању колективног знања, памћења, а касније и сећања.
Мишел Фуко је у свом делу Археологија знања (1998: 116) дефи-
нисао дискурсе као праксе којима се конструишу предмети о којима се
говори.12
Дискурс се може дефинисати и као систем исказа који конструише објекат.

Дискурс се односи на скуп значења, метафора, представа, слика, прича
и тако даље, који на неки начин, заједно производе одређену верзију до-
гађаја. Сваки објекат, догађај, особа итд. може бити окружен мноштвом
различитих дискурса, при чему сви ти дискурси причају различиту причу
о датом објекту, различито га представљају свету. (Фуко 2012: 14)
Дискурс за потребе овог рада може бити дефинисан као оквир у

којем се одигравају како језичке конструкције, тако и слике реалности
и света (в. Вујчић 2013: 145). Дискурси заправо успостављају оквире
за одређене начине размишљања и продуковање знања (в. Чахур 2013),
јер у тим оквирима лексичке јединице остварују одређена дискурзивно
специфична значења. Посматрајући дискурсе као друштвене и култур-
не праксе чијом се анализом долази до знања о друштву или одређеној
социјалној групи развила се лингвистичка анализа дискурса, посебно
међу немачким лингвистима, која тежи да одређене тематске дискурсе
(нпр. дискурс о НАТО бомбардовању) анализира кроз сам језик датог
дискурса (в. Смаилагић 2018: 16–18).
Представљање одређеног догађаја у масовним медијима такође
може означавати праксу конструисања датог догађаја, па се анализом
дискурса о НАТО бомбардовању на немачком језику долази до закључа-
ка о формирању колективног знања и памћења датог догађаја од стра-
не одређене социјалне групе. Притом сваки колектив развија одређени
вид поимања стварности условљен традиционалним вредностима, со-
циокултурним и политичким околностима конкретне социјалне групе
(в. Чахур 2015: 57).
Посматрајући колективно памћење као друштвени феномен који
се најпре опажа и конструише, а затим манифестује путем текстова (в.
Чахур 2015: 65), могуће је самим тим социјални феномен колективног
памћења сматрати и релевантним објектом лингвистичких истражи-
12 Више код Милс 2003, 2007; Ристић 2018; Фуко 2019.
вања. Наиме, колективно памћење је и језички феномен (в. Албваш

1985).
Нису нове и непознате тврдње о повезаности језика и мишљења,
поимања света и конструисања друштвених пракси, па се самим тим је-
зику тако приписује не само улога у манифестацији колективног знања,
већ и при конструисању истог (в. Чахур 2015: 57). Језик се примарно
посматра као систем друштвених конвенција, а посматрајући га са ста-
новишта културе сећања, важно је указати на то да представља средство
којe служи за реконструисање прошлости. Постоји директна веза језика
и памћења управо кроз језички карактер сећања, како индивидуалног
тако и колективног, јер се наше сећање састоји од језички конструиса-
них елемената.
Албваш (1985: 368–369) тако указује да су коришћене речи у
датом дискурсу уз њихова значења у ствари значења колективног
мишљења. Према Антосу (2007) језик представља визуелно средство
којим текстови конструишу знање – знање је самим тим трајно и ду-
горочно доступно реципијентима, па се тако помоћу текстова опажају
социјалне стварности, а касније задржавају у колективном знању. Ко-
ришћење одређених језичких средстава и њихова фреквентна употреба
у датом дискурсу су доказ да ова средства служе као језичке рутине које
бивају општеприхваћене и имају релевантну дискурзивну функцију (в.
Чахур 2016: 422).
Роберт Траба (в. Чахур 2014: 25) указује на важан сегмент об-
рађен и у овом раду, а то је да се колективно памћење обликује не кроз
појединце, већ помоћу организованих институција, при чему пре свега
треба истаћи медије. Они играју веома важну улогу при преношењу до-
гађаја из прошлости обликујући језичке и визуелне перспективе и до-
дељујући колективна значења и културолошки смисао датим догађаји-
ма (в. Чахур 2016: 422).
Колективно памћење се зато са становишта лингвистике у овом
раду, а надовезујући се на Чахурово (2016: 421) виђење истог, дефи-
нише као језички конструисан, дискурзивно релевантан и колективно
прихваћен облик знања, које се односи на одређене историјске догађаје
једне заједнице и које се у актуелним политичким контекстима прено-
си специфичним језичким средствима – зато није само језички и кому-
никативни феномен, већ такође медијски и дискурзивни. Надовезујући
се на Варнкеа (2009), колективно памћење се у овом раду даље посма-
тра као језички конструисан, аргументован, општеприхваћен феномен
дистрибуиран путем масовних медија (в. Варнке 2009: 114, Чахур 2015:
64).
4. ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР
У претходним поглављима приказан је друштвено-политички

контекст НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, а како се рад ослања
на теоријске оквире лингвистичке анализе дискурса и теорија о колек-
тивном памћењу, дефинисано је најпре схватање појма колективног па-
мћења у лингивистичком контексту. У овом поглављу биће представљен
лингвистички методолошки оквир, према коме је урађена и емпријска
анализа корпуса.
Циљ рада је, између осталог, да укаже на значај одабира лексема
при представљању одређеног догађаја, групе или државе у јавним из-
вештавањима, јер како наводи Ле Бон (2018: 64) „моћ речи везана је за
слике које оне изазивају у души гомила и та је моћ сасвим независна
од њиховог стварног значења”. Аутор наглашава снагу и значај одабра-
них и коришћених речи, тврдећи да масе прихватају и најомраженије
ствари ако су означене пробраним речима. „Речи имају ... покретна
и пролазна значења ... и ако хоћемо њима да утичемо на гомилу, оно
што треба знати је смисао који оне имају у датом моменту, а не који су
имали некад, или оне које могу имати за јединке сасвим другојачијег
друштвеног склопа.” (Ле Бон 2018: 87)
Клајн (1989) уводи појам Bezeichnungskonkurrenz (опречност име-
новања13), истичући могућност контрадикторности при означавању исте
појаве од стране две различите политичке, друштвене или језичке групе.
Према Клајну (1989: 17), при коришћењу опречних појмова су у сваком
од њих истакнуте различите особине као карактеристике, које са стано-
вишта дотичне стране доводе до супротстављених перспектива у односу
на другу страну и тиме до деонтички14 контроверзних појмова. Овакве
често опречне лексеме су референтно идентичне, али се у њиховом ко-
ришћењу крију различите намере говорника. У оваким случајевима се
намеће питање које лексеме могу важити за неутралне или чињеничне,
па је задатак сваког аутора да изабере што је могуће неутралнији опис
за референтни објекат између конкурентских деонтички позитивних и
деонтички негативних лексичких јединица (в. Клајн 1989: 18), а на ре-
ципијенту је да одређену намеру говорника препозна.
Ослањајући се на Херманса (1995а) и његов концепт
Mentälitätsgeschichte (историја менталитета15), рад наглашава уску везу
између језика, мишљења и памћења одређене језичке групе. Херманс
(1995а: 74) дефинише менталитет као скуп мишљења и убеђења, који
одређује размишљања одређене социјалне групе и који је заједнички
13 Превод А. В.
14 Појам деонтичког значења користи Херманс (1995б) када говори о моделу тродимензионалног
концепта значења. Наиме, свака лексема се на семантичком нивоу развија на три равни: конг-
нитивној, емотивној и деонтичкој. Деонтичко значење је намера говорника (нем. Intention),
одн. апел упућен реципијенту да он нешто предузме и уради.
15 Превод А. В.
свим припадницима те групе. Средство преношења оваквих мишљења

и ставова у оквиру једне друштвене заједнице је свакако језик којим та
заједница говори. Када је реч о стварању одређених слика о догађаји-
ма у оквиру језичке групе, свака употреба одређених речи доприноси
јачању једне или друге језичке употребе у контексту поменуте Клајно-
ве (1989) Bezeichnungskonkurrenz, а некоришћење чини одређене речи
застарелим. Ова опречност појмова и значења речи од великог је зна-
чаја у вези са Хермансовим појмом Mentälitätsgeschichte управо зато
што се разлика у језичкој употреби поклапа са разликом у мишљењу и
поимању стварности одређене социјалне групе. Промена језичке упо-
требе заправо је питање историје менталитета (в. Херманс 1995а: 83).
Лингвистичком анализом, ослањајући се на појам Mentälitätsgeschichte
и његов теоријски оквир, потврђује се Хумболтова теза (1968) да је раз-
личитост међу језицима у ствари различитост у погледима на свет16 (в.
Херманс 1995а: 95).
Како се појам колективног памћења у овом раду дефинише као
језички конструисан и медијски дистрибуиран, ослањајући се на схва-
тање менталитета према Хермансу (1995а), кроз анализу корпуса не-
мачког магазина Шпигел биће приказан начин формирања ставова,
мишљења и убеђења немачке говорне заједнице о Србији током НАТО
бомбардовања 1999. године анализирајући семантички ниво лексема
употребљиваних у издвојеним примерима.
Коришћењем једних а не других лексема остварују се и различите
(негативне) конотације појмова, што даље утиче на реципијенте и ства-
рање (негативних) слика о одређеним појавама. Хипотеза рада која се
на основу датог методолошког оквира изводи је да се негативна слика
Србије у извештавању Шпигела током НАТО бомбардовања конструише
на основу семантике лексема или конструкција које су коришћене у
дискурсу на немачком језику.17
16 ”Es gibt nicht die Sprache, sondern nur Sprachen. Deshalb gibt es im Denken und Sprechen
eigentlich so viele Welten wie es Sprachen gibt..” – Не постоји језик, већ само језици. Зато у свести
постоји заправо онолико светова, колико има језика. (превод А. В.)
17 Према подацима онлајн речника немачког језика DWDS, чији новински корпус (Zeitungskorpora)
је категорија која обухвата корпус немачких новина Berliner Zeitung, neues deutschland, Der
TagesSpiegel и DIE ZEIT у периоду од 1945. до 2006. године, лексеме које се најчешће јављају у
координацији са лексемом Србин (нем. Serbe) су фразе ваздушни напад против (нем. Luftangriff
gegen), санкције против (нем. Sanktion gegen), затим Албанци против (нем. Albaner gegen) и
офанзива против (нем. Offensive gegen). Сам одабир именичке фразе ваздушни напад указује
на чињеницу како је НАТО агресија била језички карактерисана и каква се слика шаље реци-
пијенту на немачком језику, не агресија или бомбардовање, што је уобичајено за српски језик,
већ ваздушни напад, и то у једнини (в. Михаљинац 2019, Алими и др. 2020). Лексема Србин
се такође јавља уз глаголе оптужити (нем. anklagen), протерати (нем. vertreiben) и окри-
вити (нем. beschuldigen) као објекат, уз глаголе гранатирати (нем. beschießen), протерати
(нем. vertreiben) и напасти (нем. angreifen) као субјекат, затим предикативи који се јављају
уз одабрану лексему су агресор (нем. Aggressor), оптужени (нем. Angeklagte), зли (нем. Böse),
жртва (нем. Opfer) и криви (нем. schuld), најфрекветније лексеме које се јављају уз Serbe у циљу
поређења су као агресор (нем. als Aggressor), као ратни злочинац (нем. als Kriegsverbrecher), а
предлошке фразе које се најчешће користе у корпусу DWDS-а су на Косову (нем. auf Amselfeld),
5. АНАЛИЗА КОРПУСА
Корпус истраживања обухвата седамнаест тематски релевант-

них чланака немачког магазина Шпигел у периоду НАТО агресије над
СРЈ 1999. године. У овом делу рада наведени су примери пронађени у
корпусу, у којима се јављају лексеме Serbien (срп. Србија), serbisch (срп.
српски) и Serbe(n) (срп. Србин/Срби). Сви примери издвојени су ману-
елно приликом ишчитавања корпуса. Важно је нагласити да се рад због
обима ограничава само на чланке овог магазина, па тако и изведени
закључци важе за слику Србије у Шпигелу.
1. Лексема Serbien пронађена је у следећих шеснаест примера:
1) Man solle nicht vergessen, daß Vietnam mit einer wesentlich

schwächeren Armee die Amerikaner besiegt habe. Serbien sei
bereits jetzt mit seinem Nein gegenüber den Nato-Vandalen in
die Geschichte eingegangen.18
2) Mit obskuren Verschwörungstheorien appellierten die Belgrader
Medien an den obsessiven Nationalstolz vom Selbstverständnis
als Opfernation - Serbien, umringt von Feinden.
3) Serbien gegen den Rest der Welt, Sieg oder Tod - da wabert sie
wieder hoch, die Legende vom gedemütigten Heldenvolk.
4) Wie trunken folgte das Volk den nationalkommunistischen
Propheten. Die verkündeten, Serbien sei überall dort, wo Serben
wohnten, und alle anderen seien Barbaren - ob Slowenen,
Kroaten, Muslime, Mazedonier oder Albaner.
(Spiegel 13/99 - Alle Serben im Krieg)
Први чланак објављен у Шпигелу након 24. марта садржи издвоје-

не примере у којима је коришћена лексема Србија. На основу објавље-
ног и горе издвојеног, реципијенту је представљена слика о држави која
ће ући у историју својим „не” изреченим НАТО вандалима (1), затим
се у следећем примеру (2), служећи се иронијом, аутор позива на из-
у енклави (нем. in Enklave), против Албанаца (нем. gegen Albaner) и са ваздушним нападом (нем.
mit Luftangriff). Поменути корпус речника, који се састоји од великог броја важних национал-
них и дневних недељних новина, је такође основа за напредовање речи на опцији DWDS гра-
фика (DWDS-Wortverlaufskurven) од 1946. године, на основу ког се изводе закључци о најфре-
квентнијим лексемама у координацији са одабраном речју. Фреквентност наведених лексема
такође води ка закључку о високој присутности тема које се тичу самог НАТО бомбардовања у
немачким медијима, дакле питање Косова, друштвено-политичка ситуација на Балкану, сукоб
са албанским становништвом на Косову и само НАТО бомбардовање СРЈ 1999. године.
18 Лексеме и језичке конструкције у свим издвојеним примерима подвукла ауторка А. В.
вештавања београдских медија19 који инсистирају на националном по-

носу и Србију представљају као жртву окружену непријатељима, која
стоји сама против остатка света (3), при чему су сви остали представље-
ни као вандали (4), небитно да ли се ради о Словенцима, Хрватима или
Албанцима. На овај начин се истичу ратни сукоби који су претходили
самом чину бомбардовања, наглашавајући ставове српског народа или
идеале у које верују.
5) Jahrelang versuchte Ibrahim Rugova, 55, mit Geduld und der

Kraft von Argumenten im Kosovo die Selbstbestimmung seines
Volkes gegen die Balkan-Vormacht Serbien gewaltfrei durchzu-
setzen.
(Spiegel 14/99 - Das Gespenst von Vietnam)
6) Tausende Serben marschierten durchs Land und forderten
ein „geeintes Serbien, eine neue Führung, einen neuen Kursˮ.
Ein Vielvölkerstaat Großserbien sollte die Macht über alle
Nichtserben übernehmen.
(Spiegel 14/99 - Sehsucht nach Tito)
У горе издвојеним примерима се наглашава позиција Србије и

њен политичко-економски положај на Балкану, карактеришући је као
доминантну силу Балкана (5), која жели да оствари превласт над оста-
лим државама и народима који нису српски (6).
7) Es ist das Selbstverständlichste der Welt, daß man nicht mit

Leuten verhandelt, die einen bombardieren. Sie meint die Nato.
Und fügt hinzu: Hier werden Kulturen zerstört. Sie redet von
Serbien.
(Spiegel 15/99 - Krieg der Köpfe)
8) Auf immer lautere Kritik stößt auch das Zerstörungswerk der
Nato in Serbien, das systematisch in die Steinzeit zurückgebombt
wird.
(Spiegel 16/99 – Ziellos und traumatisiert)
Преносећи речи и став феминисткиње Алис Шварцер (Alice

Schwarzer), аутор чланка у примеру под бројем (8) ставља Србију у уло-
гу жртве, која је бомбардовањем била уништена, као и њена култура.
Притом се истиче став да је НАТО негативац, одн. да га чине људи са
19 Алими и др. (2020: 75) такође наводе податак да је француска телевизија оптуживала српску
називајући је пропагандном алатком Милошевићевог режима, поздрављајући бомбардовање
РТС-а 23. априла 1999. године, чиме је дошло до 16 цивилних жртава (такође в. Комраков
2019).
којима не би требало сарађивати јер су они – они који бомбардују. Та-

кође се наглашава критика уништавајућег дела НАТО-а, које уназађује
земљу и њену економију (9).
9) Die jugoslawische Armee sollte von Serbien aus die UCK-

Kämpfer hufeisenförmig angreifen und die Kosovo-Albaner in
Richtung Mazedonien und Albanien treiben.
(Spiegel 16/99 - Weißer Adler, schwarze Hand)
10) Auch 1914 war Serbien eine aggressive Macht, die bei Rußland
Rückhalt fand.
(Spiegel 16/99 - Alptraum 1914)
11) Damit würden acht Jahre nach Ausbruch des jugoslawischen
Erbfolgekriegs dann tatsächlich nahezu alle Serben
zusammenleben - zwar nicht im erträumten Großserbien, aber
immerhin in einem Staat.
12) Mir scheint der Gipfel des Verrats erreicht, wenn ein Journalist
die Meinung vertritt, daß Bombenangriffe eine gute Lektion für
Serbien wären.
13) Jetzt, unter den Schlägen der Neuen Weltordnung, schweigen
jene, die schon immer wußten, daß Serbien an allem schuld ist.
(Spiegel 17/99 – Die Spaltung liegt in der Luft)
Позивајући се на наводну војну операцију Потковица, чији је циљ

протеривање Албанаца са Косова (9), затим писањем о плану за живот
свих Срба у „измаштаној” Великој Србији (11), конструише се негатив-
на слика Србије као агресорске силе још од 1914. године, коју такође
подржава Русија (10), и која је одувек била крива за све (13) – за до-
гађаје и ратне сукобе на Балкану. Такође се истиче и мишљење једног
новинара о ваздушним нападима НАТО-а, који би били добра лекција
за Србију (12).
14) Doch die politischen und wirtschaftlichen Probleme, die sich der
Westen mit der Eroberung Serbiens aufbürden würde, wären in
einer total zerrütteten Region gigantisch.
15) Die Depressionen dürften sich ausweiten, wenn mit dem
systematischen Zerschlagen der Infrastruktur und der Industrie
Serbiens die Nato nun auch noch militärische Erfolge aus dem
Kosovo melden könnte.
(Spiegel 17/99 – Fertiger Plan für den Bodenkrieg)
16) Denn wenn die Bombenangriffe mit gleicher Intensität noch

20 Tage weitergingen, stelle sich die Frage, „was von Serbien
übrigbleibt”.
(Spiegel 18/99 – Ein zertrümertes Land)
Посматрајући Србију као жртву бомбардовања, у примеру (14) ау-

тор указује на огромне политичке и економске проблеме које би Запад
могао да има због освајања ове државе, као и на последице које сама
земља трпи, а које се тичу инфраструктуре и индустрије (15). Последњи
пример (16) издвојен је из чланка објављеног 3. маја 1999. године, у
ком аутор поставља питање шта ће уопште остати од Србије, уколико
се бомбашки напади наставе у наредних 20 дана истим интензитетом.
НАТО бомбардовање СРЈ окончано је тек 10. јуна 1999. године.
2. Лексема serbisch пронађена је у наредних петнаест примера:
17) Vorletzten Mittwoch abend wurden der Bürgerrechtsanwalt

Bajram Kelmendi und seine beiden Söhne von serbischen
Killerkommandos aus dem Haus gezerrt.
18) Drei Nachbarhäuser wurden von serbischen Freischärlern mit
Dynamit in die Luft gejagt, das Parteibüro in der Innenstadt
ausgeräuchert, Rugovas Fahrer halb totgeprügelt.
19) ”Haut doch ab nach Amerika”, riefen die serbischen Mordbrenner
den fliehenden Albanern höhnisch hinterher.
20) Das Kosovo, vor allem das legendäre Amselfeld, sei uraltes
serbisches Kernland, „auf dem unsere Vorfahren ihr Blut gegen
die Türken vergossen haben”, beharrte Milosevic, und seine
Landsleute hörten es gern.
21) Angereichert um ein ethnisch rein serbisches Kosovo, mag der
serbische Chauvinismus, wenn er nicht gestoppt wird, zum
Wahn eskalieren:...
(Spiegel 14/99 – Sehnsucht nach Tito)
Придев српски коришћен је у издвојеним примерима уз лексеме

убице (17, 19), милитанти (18), а у примерима (20) и (21) се истиче зна-
чај Косова за српску историју и традицију, јер се указује на косовски
мит и ставља се до знања да је у питању простор који за Србе представља
порекло и корене, док се у примеру (21) говори о жељи Србије за етнич-
ки чистим српским Косовом, што се назива српским шовинизмом.
22) Außenminister Berchtold wollte die Gelegenheit nutzen und

den serbischen Nationalismus „als einen Machtfaktor auf dem
Balkan eliminieren”.
(Spiegel 16/99 – Alptraum 1914)
23) Die Bilder von panischen Flüchtlingen und brennenden Dörfern
sowie Berichte von Morden und Vergewaltigungen einer
entfesselten serbischen Soldateska zwangen die Nato zum
strategischen Umschwenken.
24) Unter den serbischen Truppen dort herrsche „blinder Haß”.
У горе наведеним примерима придев српски стоји уз лексеме на-

ционализам (22), где се још једном истиче да је Србија фактор моћи на
Балкану, затим се говори о стратегији НАТО-а и сликама паничних из-
беглица и паљења села, као и о извештајима о убиствима и силовањима
ослобођеног српског војника (23), а истиче се и слепа мржња која влада
међу српским трупама (24).
25) Meiner Meinung nach ist die Flucht von einer Million Albaner
aus dem Kosovo die Folge der serbischen Vertreibungspolitik.
(Spiegel 18/99 - Ich bin im falschen Film)
26) „Wir können die serbische Vertreibungspolitik aus der
Luft nicht stoppen”, mußte der scheidende Vorsitzende des
Militärausschusses, der deutsche General Klaus Naumann,
sichtlich frustriert zugeben.
27) Ende Juli setzen sich die Nato-Planer als Zeitgrenze, weil sie
nach eigener Einschätzung etwa sechs Wochen benötigen, um
versprengte serbische Bewaffnete zu vertreiben.
(Spiegel 19/99 – Letzter Ausweg zum Frieden)
Примери (25) и (26) истичу српску политику истребљења као

разлог бежања милион Албанаца са Косова, а такође се наводи и став
генерала Клауса Наумана, који је сматрао да се управо та српска поли-
тика истребљења не да зауставити из ваздуха, вероватно алудирајући на
покретање копненог рата. У примеру (27) уз придев српски стоји наору-
жани људи.
28) 10. April - Die Nato berichtet von serbischen Gräueltaten,

ethnischen Säuberungen und massenhaften Vergewaltigungen
von Frauen.
29) Den Streit, ob der in Krisensituationen wie ein Weberschiffchen
hinundherfahrende amerikanische Unterhändler Richard
Holbrooke dem serbischen Diktator eine letztlich akzeptable
Lösung vorgeschlagen hat, ...
30) Eifersüchteleien, die sich nicht allein auf Deutsche, Franzosen
und Briten beschränken, erschwerten die Suche nach einer
gemeinsamen Linie gegen den serbischen Diktator.
(Spiegel 23/99 – Schachern um Frieden)
31) Die serbischen Aggressoren planen den Abzug ihrer Streitkräfte
in dem Wissen, daß über 10 000 russische Soldaten nachrücken
werden, die nicht unter direktem Nato-Kommando stehen
werden.
(Spiegel 23/99 – Dеr bittere Friede)
Надовезујући се на примере у којима је било речи о српској по-

литици истребљења (25, 26), у примеру (28) се помињу српска одвратна
дела, етничко чишћење и масовна силовања жена од стране српских аг-
ресора (31). На тадашњег српског председника Слободана Милошевића
се указује коришћењем конструкције српски диктатор (29, 30).
3. Лексема Serbe(n) пронађена је у следећих десет примера:

32) Nach acht Tagen Nato-Bombardements auf vornehmlich
militärische Ziele in Jugoslawien räumen die Serben gnadenlos
auf in ihrer Unruheprovinz.
33) Aber diese „Schlachthaus-Politik” (Fischer) ist nicht nur eine
Spezialität der Serben, der wichtigsten Nation in Europas Hin-
terhof mit seinem bunten Flickenteppich an Volksgruppen.
34) Die Serben haben mit der Liquidierung aller Kosovo-Politiker
und ihrer Sympathisanten gedroht.
(Spiegel 14/99 - Das Gespenst von Vietnam)
35) Für Serben ist das Kosovo so gefühlsbefrachtet wie Jerusalem
für die Juden.
(Spiegel 14/99 – Sehnsucht nach Tito)
Чланци објављени 5. априла извештавају о бомбардовању у пр-

вих 8 дана, наглашавајући да је реч о бомбардовању првенствено војних
циљева, при чему се акценат ставља на немилосрдно чишћење (албан-
ског становништва20) од српске стране у делу државе којим владају не-

мири (32), наводи се став тадашњег немачког министра спољних посло-
ва Јошке Фишера (Joschka Fischer) о српској специјалности – политици
клања (33). Још једном се истиче важност Косова и Метохије, наводећи
да је оно за Србе од исте емотивне вредности као Јерусалим за Јевреје
(35).
36) Die Serben nahmen sich Zeit, noch einige der Dörfer zu
zerstören, in denen sich versprengte Gruppen der UCK-Rebellen
verschanzt hielten.
(Spiegel 15/99 – Zum Siegen verdammt)
37) Ein Friedensplan mitten im Zermürbungskrieg gegen den
Serben-Diktator?
(Spiegel 16/99 – Aus freier Überzeugung)
38) Allein in der vergangenen Woche waren es wieder Tausende, die
von den Serben über die Grenzen gejagt wurden.
39) Moskau könne am ehesten Einfluß auf den kriegerischen Serben
nehmen und den Kosovo-
Konflikt schlichten.
40) Können sie noch mit den Serben zusammenleben, deren Truppen
ihre Männer ermordeten oder ihre Frauen vergewaltigten? Eine
multiethnische Zwangswiedervereinigung.
41) Die USA behaupten, sie hätten weder für noch gegen den
Haftbefehl gegen den Serbenführer etwas unternommen.
(Spiegel 23/99 – Schachern um Frieden)
Истичући албанско-српске сукобе на Косову, у издвојеним при-

мерима говори се о уништењима албанских села од стране Срба (36),
у којима су се крили припадници ОВК21, НАТО бомбардовање се ка-
рактерише као рат против српског диктатора – реферишући поново на
тадашњег српског председника Слободана Милошевића, који је окарак-
терисан и као српски вођа (41), и као рат који за циљ има ослабљивање
непријатеља (37), а поново се помињу и протеривања од стране Срба
(38), који су окарактерисани као ратоборни (39). Аутор чланка из ког је
издвојен пример (40) поставља питање да ли Албанци могу уопште да
20 Додала ауторка А. В.
21 Ослободилачка војска Косова
живе заједно са Србима (на Косову и Метохији22), чије су трупе убијале

њихове мушкарце или силовале њихове жене, наглашавајући притом да
би заједнички живот на Косову представљао присилно мултиетничко
поновно уједињење.
6. ЗАКЉУЧАК
Посматрајући феномен колективног памћења из лингвистичке

перспективе и указујући на нераскидиву везу културолошких, друштве-
них, језичких и ванјезичких фактора у обликовању колективног знања,
памћења, а касније и сећања, рад је најпре пружио увид у схватање ко-
лективног памћења као језички конструисаног, аргументованог, опште-
прихваћеног феномена који се конструише и опажа путем текстова и
бива дистрибуиран путем масовних медија. Поред историјских тек-
стова о одређеном догађају, велику улогу у констурисању званичних
верзија прошлости имају и медијски текстови, јер се путем њих јавно
мњење информише о тренутно актуелним политичким и друштвеним
дешавањима.
У раду је указано на улогу масовних медија при извештавању о
ратним сукобима, нападима и хуманитарним интервенцијама на при-
меру НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, узимајући у обзир значај
самог догађаја на националном и глобалном нивоу.
Корпус рада представљали су чланци немачког магазина Шпигел,
у којима је приликом ишчитавања корпуса пронађен и мануелно из-
двојен четрдесет и један пример у којима су употребљене лексеме Ср-
бија, српски, Србин и Срби. Хипотеза рада да је негативна слика о Србији
током НАТО бомбардовања СРЈ конструисана у дискурсу на немачком
језику коришћењем одређених лексема и језичких конструкција, чија
семантика код реципијената изазива негативно мишљење о некој држа-
ви и припадницима њеног народа, потврђена је истицањем семантике
и конотација издвојених лексичких јединица приликом анализе, које су
довођене у везу са Србијом у дискурсу на немачком језику, а односе се
на питање Косова, друштвено-политичку ситуацију и ратне сукобе на
Балкану, сукоб са албанским становништвом на Косову и само НАТО
бомбардовање СРЈ 1999. године.
Анализом примера из корпуса утврђено је да је у већем броју ре-
ализована негативна слика Србије и Срба (34 издвојена примера) него
слика Србије као жртве НАТО агресије (примери 1, 7, 8, 14, 15, 16).
У примеру (35) је само наглашен значај Косова и Метохије за Србију,
правећи паралелу са Јерусалимом и Јеврејима, тако да је тешко утвр-
дити да ли се овај пример може уврстити или у конструисање негативне
слике или слике жртве. Извештавајући о српском националном поносу,
22 Додала ауторка А. В.
шовинизму, национализму, Србији као надмоћној сили Балкана, која

жели да покори остале и створи „Велику Србију”, помињући протери-
вање албанског становништва са Косова и Метохије, српска злодела, си-
ловања, етничко чишћење и планове војних акција, конструисана је не-
гативна слика Србије као агресорске силе, истичући историјске аспекте
и ратне сукобе на Балкану који су претходили НАТО бомбардовању.
Овим средствима оправдавано је НАТО бомбардовање СРЈ и војно анга-
жовање чланица НАТО-а у сукобу српског и албанског становништва на
Косову, истичући хуманитарне циљеве, спречавање етничког чишћења
и протеривања у извештавањима немачког магазина Шпигел. Са друге
стране, у знатно мањем броју примера, конструисана је слика Србије
као жртве НАТО бомбардовања, указујући на последице по економију,
инфраструктуру, друштвени, политички и културни живот.
Још једном треба нагласити да су ови закључци изведени на осно-
ву одабраног корпуса и као такви важе за слику Србије у извештавањи-
ма Шпигела током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, који је узет
као репрезентативни медиј, чији чланци и извештавања утичу како на
мишљење јавног мњења тако и на друге медије.
Извори:
Spiegel 13/99 (29.03.1999)
„Alle Serben im Krieg” – Renate Flottau, Olaf Ihlau, Siegesmund von Ilsemann,
Dirk Koch, Jörg R. Mettke, Roland Schleicher
„Jetzt jagen sie die Albaner” - Renatte Flottau
Spiegel 14/99 (05.04.1999)
„Das Gespenst von Vietnam” – Manfred Ertel, Rüdiger Falksohn, Renate Flottau,
Olaf Ihlau, Siegesmund von Ilsemann, Dirk Koch, Helene Zuber
„Sehnsucht nach Tito” – Roland Schleicher
Spiegel 15/99 (12.04.1999)
„Krieg der Köpfe” – Reinhard Mohr
„Zum Siegen verdammt” – Joachim Hoelzgen, Siegesmund von Ilsemann, Dirk
Koch, Erich Wiedemann
Spiegel 16/99 (19.04.1999)
„Weißer Adler, schwarze Hand” – Rainer Pörtner, Alexander Szandar
„Alptraum 1914” – Klaus Wiegrefe
„Ziellos und traumatisiert” - Olaf Ihlau, Siegesmund von Ilsemann, Uwe Klussmann,
Dirk Koch, Roland Schleicher
„Aus freier Überzeugung” - Jürgen Hogrefe, Jürgen Leinemann, Paul Lersch, Rainer
Pörtner, Alexander Szandar
Spiegel 17/99 (26.4.1999)
„Die Spaltung liegt in der Luft” - Jürgen Hogrefe, Alexander Szandar
„Fertiger Plan für den Bodenkrieg” - Olaf Ihlau, Siegesmund von Ilsemann
Spiegel 18/99 (3.5.1999)

„Ein zertümmertes Land” – Olaf Ihlau, Siegmund von Ilsemann
„Ich bin im falschen Film” - Almut Hielscher
Spiegel 19/99 (10.5.1999)
„Letzter Ausweg zum Frieden” – Jürgen Hogrefe, Siegesmund von Ilsemann, Roland
Schleicher
Spiegel 23/99 (7.6.1999)
„Schachern um Frieden” – Jürgen Hogrefe, Paul Lersch, Jörg Mettke, Hajo
Schumacher, Alexander Szandar
„Der bittere Friede” – Siegesmund von Ilsemann, Roland Schleicher
Коришћена литература:
Албваш 1985: M. Halbwachs, Das Gedächtnis und seine sozialen Bedingungen,
Frankfurt a.M., Suhrkamp.
Алими и др. 2020: С. Алими, Д. Видал, М. Рејмон, А. Малер, Како се фабрикује
јавно мњење – медији и „праведни ратови”, Београд: Факултет за медије и
комуникације, Универзитет Сингидунум.
Антос 2007: G. Antos, Texte machen Wissen sichtbar! Zum Primat der Medialität im
Spannungsfeld von Textwelten und (inter-)kulturellen Wirklichkeitskonstruktionen. u:
Grusza, Franciszek/Olpinska, Magdalena/Schwenk, Hans-Jörg (Hg.): Germanistische
Wahrnehmungen der Multimedialität, Multilingualität und Multikulturalität. 34–
45.
Асман 1997: Ј. Assmann, Das kulturelle Gedächtnis. Schrift, Erinnerung und politische
Identität in frühen Hochkulturen. München.
Асман 2006: А. Assmann, Der lange Schatten der Vergangenheit – Erinnerungskultur
und Geschichtspolitik, München: Verlag C.H. Beck oHG.
Бал 1997: Ф. Бал, Моћ медија – Мандарин и трговац, Београд: Clio.
Бјегањски, Шчутковска 2017: З. Бјегањски, Ј. Шчутковска, Пољско јавно мњење
о бомбардовању Југославије 1999. године, у: Историја 20. века, 2/12017. ‹https://
www.researchgate.net/publication/322347693_Poljsko_javno_mnjenje_o_
bombardovanju_Jugoslavije_1999_godine›. 21.4.2020.
Бринкер 2005: K. Brinker, Linguistische Textanalyse: eine Einführung in Grundbegriffe
und Methoden. Berlin: Erich Schmidt.
Бургер 2005: H. Burger, Mediensprache, Berlin, Walter de Gryter GmbH & Co. KG.
Варнке 2009: I. Warnke, Die sprachliche Konstituierung von geteiltem Wissen in
Diskursen, u: Felder, Ekkehard / Müller, Marcus (Hg.): Wissen durch Sprache.
Theorie, Praxis und Erkenntnisinteresse des Forschungsnetzwerks „Sprache und
Wissenˮ. Berlin / New York, 113–140.
Вујчић 2013: N. Vujčić, Das Konzept „Jugoslawien” in den SPIEGEL-Berichten von
dem Kriegsbeginn – eine diskurslinguistische Untersuchung der SPIEGEL-Artikel aus
dem Jahr 1989, u: D. Nedeljković / N. Vujčić: Sprache und Literatur dies- und
jenseits der Mauer(n) / Jezik i književnost s obe strane zida. Zbornik u čast Božinke
Petronijević povodom 65. rođendana, FILUM: Kragujevac, str. 145–160.
Вујчић 2014: N. Vujčić, Sprachliche Bilder im Ausländer-Diskurs: Eine linguistische

Untersuchung von Texten ausgewählter deutscher Tageszeitungen. Saarbrücken: AV
Akademikerverlag.
Вујчић 2019: N. Vujčić, Das Konzept Jugoslawien in SPIEGEL-Artikeln: Bildung und
Wandel - Eine bennenungsfokussierte Diskursanalyse. Hamburg: Verlag Dr. Kovač.
Вуковић 2009: С. Вуковић, Етика западних медија – Антисрпска пропаганда
деведесетих година 20. века, Сремски Карловци/Нови Сад: Издавачка књижарница
Зорана Стојановића.
Вуковић 2018: С. Вуковић, Срби у наративу Запада: „Хуманитарнаˮ НАТО
инветрвенција, Београд: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Вуксановић 2007: Д. Вуксановић, Филозофија медија: онтологија, естетика,
критика, Београд: Факултет драмских уметности, Институт за позориште,
филм, радио и телевизију: Чигоја штампа.
Глишовић 2001: Љ. Глишовић, Србија у огледалу немачке штампе 1987-2006,
Београд: Службени гласник.
Грич 2010: K. Gritsch, Inszenierung eines gerechten Krieges? – Intellektuelle, Medien
und der „Kosovo-Krieg” 1999, Hildesheim/Zürich/New York: Georg Olms Verlag.
Ди Грација 2017: Б. ди Грација, Зашто је НАТО бомбардовао Србију 1999?,
Београд: Албатрос плус.
Ерл 2005: A. Erll, Kollektives Gedächtnis und Erinnerungskulturen, Stuttgart-Weimar:
Verlag J.B. Metzler.
Живковић 2003: N. Živković, Kako nas drugi vide? Slika Srba u nemačkim medijima
1990–2000, Novi Sad: Prometej.
Јерц 2004: W. Jertz, Krieg der Worte – Macht der Bilder: Manipulation oder Wahrheit
im Kosovo-Konflikt?, Mönch: Bernard & Graefe.
Калик 2010: M. J. Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, München:
Verlag C.H.Beck.
Клајн 1989: J. Klein, Wortschatz, Wortkampf, Wortfelder in der Politik, u: J. Klein
(Hsgb.) Politische Semantik Bedeutungsanalytische und sprachkritische Beiträge
zur politischen Sprachverwendung, Opladen: Westdeutscher Verlag, 13–51.
Комраков 2019: М. Комраков, 02:06 – Бомбардовање РТС-а – Моја истина,
Београд: Новости.
Кремпл 2004: S. Krempl, Medien, Internet, Krieg: Das Beispiel Kosovo, Ein Beitrag zur
kritischen Medienanalyse, München: Verlag Reinhard Fischer.
Лакић 2011: I. Lakić, Discourse Analysis: Montenegrin Print Media and Nato Airstrikes
an Yugoslavia, u: Media dialogues / Medijski dijalozi, Vol.2 ,No.1, 101–113. ‹http://
media-dialogues.com/Archive/MD%20Vol.%202,%20No.%201/101-113%20
Igor%20Lakic.pdf›. 21.4.2020.
Ле Бон 2018: Г. Ле Бон, Психологија гомиле, Београд: Алгоритам
Милс 2003: С. Милс, Шта је дискурс? у: Michel Foucault, Routledge, превод са
енглеског Дејан Аничић, стр. 52–66.
Милс 2007: S. Mills, Der Diskurs, Tübingen, Narr Francke Attempto Verlag GmbH
+ Co. KG.
Михаљинац 2019: Н. Михаљинац, Уметност и политике сећања: траума 1999.,
Београд: Clio.
Нешић Павковић 2019: M. Нешић Павковић, Рефлексија прошлости и (по)етика
постмеморије у романима Исељеници В. Г. Зебалда, Пешчаник Данила Киша и
В или сећање на детињство Жоржа Перека, Крагујевац, необјављена докторска

дисертација. ‹http://filum.kg.ac.rs/dokumenta/arhiva/Doktorska_disertacija_
Milene_Ne%C5%A1i%C4%87_Pavkovi%C4%87.pdf›. 16.12.2020.
Нора 1996: P. Nora, Realms of Memory, New York: Columbia University Press.
Рабел 2000: Т. Rabehl (Hg.), Das Kriegsgeschehen 1999 – Daten und Tendenzen der
Kriege und bewaffneten Konflikte, Wiesbaden: Springer Fachmedien Wiesbaden.
Ристић 2018: Д. Ристић, Границе дискурса, Нови Сад: Mediterran Publishing.
Сладечек и др. 2015: М. Слáдечек, Ј. Васиљевић, Т. Петровић Трифуновић,
Колективно сећање и политике памћења, Београд: Завод за уџбенике/Институт за
филозофију и друштвену теорију.
Смаилагић 2018: В. Смаилагић, Увод у текстну лингвистику, Сарајево: Институт
за језик.
Фуко 1998: М. Фуко, Археологија знања, Београд: Plato.
Фуко 2012: М. Фуко, Знање и моћ, Нови Сад: Mediterran.
Фуко 2019: М. Фуко, Поредак дискурса, Лозница: Карпос.
Херманс 1995a: F. Hermanns, Sprachgeschichte als Mentalitätsgeschichte.
Überlegungen zu Sinn und Form und Gegenstand historischer Semantik, u: A. Gardt,
K. J. Mattheier, O. Reichmann (Hg.), Sprachgeschichte des Neuhochdeutschen.
Gegenstände, Methoden, Theorien. Tübingen, 69–101.
Херманс 1995б: F. Hermanns, Kognition, Emotion, Intention. Dimensionen
lexikalischer Semantik. u: Harras, G. [Hg.] Die Ordnung der Wörter. Kognitive und
lexikalische Strukturen. Berlin / New York, str. 138–178.
Хол 2017: С. Хол, Медији и моћ, Лозница: Карпос.
Хумболт (1968): W. von Humboldt, Über die Verschiedenheit des menschlichen
Sprachbaues und ihren Einfluss auf die geistige Entwicklung des Menschengeschlechts,
Bonn, F. Dümmler.
Чахур 2013: W. Czachur, Ludwig Flecks Denkstilansatz als Inspiration für die
Diskurslinguistik, u: Zeitschrift des Verbandes Polnischer Germanisten 2, 141–150.
Чахур 2014: W. Czachur, Gedächtnis, Sprache und Mediendiskurse – Gespräch mit Prof.
Astrid Erll, Prof. Robert Traba und Prof. Bozena Witosz. u: tekst i dyskurs – text und
diskurs 7, 21–30. ‹http://bazhum.muzhp.pl/media//files/Tekst_i_Dyskurs_Text_
und_Diskurs/Tekst_i_Dyskurs_Text_und_Diskurs-r2014-t7/Tekst_i_Dyskurs_
Text_und_Diskurs-r2014-t7-s21-30/Tekst_i_Dyskurs_Text_und_Diskurs-r2014-
t7-s21-30.pdf›. 19.12.2020
Чахур 2015:W. Czachur, Texte Machen kollektives Gedächtnis wahrnehmbar! Zum
Text und kollektiven Gedächtnis aus Sicht der kultursensitiven Linguistik, u: Roman
Opilowski/Waldemar Czachur (Hg.), Sprache – Wissen – Medien. Festschrift
für Professor Antos, Wroclaw/Dresden, 2015, 55–69. ‹https://www.academia.
edu/16902070/Texte_machen_kollektives_Ged%C3%A4chtnis_wahrnehmbar_
Zum_Text_und_kollektiven_Ged%C3%A4chtnis_aus_Sicht_der_kultursensitiven_
Linguistik›. 23.9.2020.
Чахур 2016: W. Czachur, Kollektives Gedächtnis und Sprache. Ein Beitrag zur Grammatik
des deutschen Erinnerungsdiskurses über den Zweiten Weltkrieg. u: Warakomska,
Anna/Górajek, Anna (Hrsg.): Dialog Kultur. Warszawa, 2016, 420–430. ‹https://
depot.ceon.pl/bitstream/handle/123456789/10626/Czachur_Kollektives%20
Ged%c3%a4chtnis%20und%20Sprache.pdf?sequence=1&isAllowed=y›. 23.9.2020.
Интернет извори:
1. DWDS https://www.dwds.de/
2. https://www.sfgate.com/news/article/Kosovo-Being-Called-First-Internet-War-
Web-2936299.php
3. http://www.gesetze-im-internet.de/gg/index.html
Anđela T. Vujošević / KOLLEKTIVES GEDÄCHTNIS UND DIE ROLLE DER MASSEN-

MEDIEN – KONSTRUKTION EINES NEGATIVEN BILDES SERBIENS IM JAHR 1999
Zusammenfassung: In der Arbeit wird die Berichterstattung der deutschen Zeitschrift

Spiegel während der NATO-Bombenangriffe auf die Bundesrepublik Jugoslawien im
Jahr 1999 nach den Methoden der Diskursanalyse und der Theorien des kollektiven
Gedächtnisses analysiert. Die Arbeit soll erklären, was unter dem Begriff kollektives
Gedächtnis aus linguistischer Sicht zu verstehen ist, wofür Medientexte geeignet sind
und inwieweit sie das kollektive Gedächtnis bestimmter Ereignisse aus der Vergan-
genheit prägen, wie Wissen und negative Bilder vergangener Ereignisse durch die
Medien konstruiert werden, sowie die Art und Weise, wie ein negatives Bild Serbiens
in deutschen Zeitungsberichten des Nachrichtenmagazins DER SPIEGEL im Jahr 1999
konstruiert wurde. Die Hypothese der Arbeit lautet, dass das negative Bild Serbiens in
der Berichterstattung des ausgewählten Magazins während des NATO-Bombenangriffs
auf der Semantik des Lexems oder der sprachlichen Konstruktionen basiert, die im
Diskurs auf Deutsch verwendet wurden.
Schlüsselwörter: kollektives Gedächtnis, Diskursanalyse, NATO-Bombenangriff,

1999, Serbien, Spiegel
Примљен: 15. фебруара 2021.

821.163.41.08-14 Бећировић Р.
821.163.41-14.09:398
811.163.41’367.625
DOI 10.46793/LIPAR75.211S
Арсеније М. Сретковић1
Центар за проучавање језика и књижевности
СИНТАКСИЧКО-СТИЛИСТИЧКЕ ОСОБЕНОСТИ
ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА У ПЕСМАМА ЖЕНИДБА
БЕГА ЉУБОВИЋА И ЗИРКА КАЈОВИЋА РАДОВАНА
БЕЋИРОВИЋА
У раду се са стилистичког и синтаксичког становишта разматрају глаголски облици из песама

Женидба бега Љубовића и Зирка Кајовића. Поступак анализе обухвата синтаксички индика-
тив, синтаксички релатив, квалификатив, гномски облик, приповедачки облик и апсолутив.
Разматрају се референцијалност и нереференцијалност глаголских облика. Имајући у виду
да се глаголски облици најчешће комбинују, разматрају се стилистички ефекти комбинација
глаголских облика. Циљ овога рада јесте утврђивање инвентара глаголских облика и њихо-
вих синтаксичко-стилистичких особености. У раду је коришћена аналитичко-дескриптивна
метода. Анализа је показала да се у песмама Радована Бећировића среће богат инвентар
глаголских облика. За означавање прошлости употребљавају се перфекат, крњи перфекат,
плусквамперфекат, имперфекат, аорист и презент у својој секундарној функцији. У обема
песмама будућност се исказује футуром првим, а осим њега у песми Женидба бега Љубовића
среће се футуроид. Презент, аорист, имперфекат и крњи перфекат, јесу облици чије сти-
листичке особености доприносе актуелности, доживљености, динамичности и драматичности
догађаја о којима се саопштава. У томе им се придружује императив – глаголски начин.
Кључне речи: Радован Бећировић, стилистика, синтакса, глаголски облици, индикатив,

релатив, футуроид
1. УВОД
О Радовану Бећировићу Требјешком, до данас, написане су само

три књиге, од чега су само две објављене. Прва од њих јесте биогра-
фија песника под називом Од млинара до барда аутора Буда Симоно-
вића, друга је недовршена докторска дисертација Старац Радован или
феномен песничке популарности Милуна Марића и последња књига је
зборник радова са научног скупа одржаног у Никшићу 2017. године,
под називом Стваралачки феномен: Радован Бећировић. Према томе,
прва је биографија, а последње две тичу се књижевних особина поезије
1 arsenijekg034@gmail.com
Радована Бећировића што показује да се, до сада, његова поезија није

разматрала са лингвистичког становишта.
У разматрање су, овога пута, укључене две песме из збирке пе-
сама Царев лаз и то: Женидба бега Љубовића и Зирка Кајовића. Песме
представљају репрезентативне примере двеју тендеција унутар ауто-
ровог опуса. Женидба бега Љубовића репрезентативни је пример јунач-
ких песама, док је песма Зирка Кајовића пример песме коју одликују
лирски елементи. Обе песме спадају у ред најчешће певаних песама на
гусларским вечерима. Богат глаголски систем чини их живописним и
динамичним.
Циљ рада је утврђивање инвентара глаголских облика и описи-
вање њихових синтаксичко-стилистичких особености у изабраним пес-
мама. У раду ћемо пажњу посветити свим уоченим глаголским облици-
ма (и стандардним и нестандардним). Издвојићемо их, а потом и раз-
матрати појединачно. Анализу сваког од њих започећемо разматрањем
реализација у синтаксичком индикативу и синтаксичком релативу.
Притом, посебно ћемо разматрати глаголске облике у квалификатив-
ном, наративном или гномском значењу. Будући да се у српском језику
глаголским облицима могу исказивати референцијалне и нереферен-
цијалне радње, код сваке анализе глаголског облика издвојићемо об-
лике којим су означене референцијалне, односно, нереференцијалне
радње. Посебну пажњу посветићемо глаголским облицима употребље-
ним у својим секундарним функцијама. Имајући у виду да се глаголски
облици често комбинују са другим глаголским облицима, издвојићемо
уочене комбинације и описаћемо постигнуте стилистичке ефекте.
Овим истраживањем желимо да испитамо инвентар глаголских
облика и њихове синтаксичко-стилистичке карактеристике у одабра-
ним песмама епског песника Радована Бећировића. До сада, колико је
нама познато, систем глаголских облика испитиван је у народним го-
ворима и у уметничким делима. Односно, нису истраживани глаголски
облици у песмама епских песника попут Радована Бећировића. Стил
Радована Бећировића, са једне стране, ослања се на стил народне епске
поезије, а са друге се приближава уметничком. Његове песме прожете
су елементима којих у народним епским песмама нема (описи, особен
начин казивања, парна рима, тематика из двадесетог века, оказионал-
ни неологизми, казивање у првом лицу, саопштавање личних доживљаја
и сл.)2. Сви ти елементи чине стил Радована Бећировића јединственим,
а наша намера је да укажемо на глаголски систем као на један од тих
елемената.
2 О естетској вредности песама Радована Бећировића писали су Будимир Алексић (Алексић

2017), Будо Симоновић (Симоновић 2011) и Михаило Шћепановић (Шћепановић 1998).
Синтаксичко-стилистичке особености глаголских облика у песмама...
2. ПРЕЗЕНТ
Презент се у српском језику појављује у синтаксичком релативу

и у синтаксичком индикативу. Осим тога, остварује се као приповедач-
ки, квалификативни и гномски. Неретко се среће презент са модалним
значењима.
Осим у својим примарним функцијама, неки од глаголских обли-
ка у песмама Радована Бећировића појављују се и у својим секундар-
ним функцијама. Тако се презент чија је основна функција означавање
садашњости, појављује у функцији означавања прошлости. Употребљен
у ту сврху, презент показује свој стилистички потенцијал.
Даље, презентом се у српском језику означавају референцијалне
и нереференцијалне радње, односно, презент означава или јединство
радње или мноштво радњи.
У песми Женидба бега Љубовића, презент се у индикативном зна-
чењу среће само у једном примеру и то у нараторском дискурсу након
завршеног приповедања. Наиме, наратор завршава наративну целину,
те се питањем обраћа слушаоцима. Реторичко питање Вала богу је л то
била бајка? у којем се препознаје успостављање нараторовог односа са
читаоцима/слушаоцима, захтева одговор који даје сам песник: Није него
истина човјече/ Три стотине гробова свједоче (54). Презентски облик
свједоче у издвојеном стиху употребљен је у синтаксичком индикативу
јер се моменат говора и моменат вршења радње временски подударају.
Презент је глаголски облик који је подложан транспоновању.
Временски транспонован презент означава „радње које припадају или
прошлости или будућности” (Танасић 1996: 147). У песми Женидба бега
Љубовића често се појављује приповедачки презент. Његова употреба
у нарацији доприноси живости, сликовитости и актуелности радњи о
којим се казује. За разлику од употребе перфекта, којој је намена инфо-
рмисање, појава презента подразумева да се читалац „одваја од момен-
та говора и уводи као посматрач у саму ситуацију о којој се саопштава”
(Танасић 1996: 149). На тај начин, ствара се привид да се радња одигра-
ва ,,на позорници” пред читаоцима.
Приповедачки презент срећемо у следећим стиховима:
48. Па сад цуру у Ченгића проси,3 / 49. Бег је проси, Ченгић се поноси. (37)
// 59. Слуге носе кафу на табаци, / 60. А он старој казиваше мајци (38) //
148. Тако сву ноћ јадикује стара / 149. И Алију сина разговара. / 150. Моли
стара, преклиње Алила: (40) / 339. Триста коња једу на јаслима, / 340. За
свакога зоб и подрум има. / 341. Али опет све у реду није / 342. Хајка сузе
у кавазу лије, (46) /
У појединим стиховима уочава се тежња за карактеризацијом.

Презент у таквим стиховима има квалификативно значење (Станојчић,
3 Приликом навођења већег броја стихова наводимо стихове са редним бројевима.
Поповић 2010: 374). У стиху и не држи до дате ријечи (57), презентом се

карактерише Осман, јунак песме, тј. саопштава се о Османовој особи-
ни, неодговороности. Други стих у којем се среће презент са квалифи-
кативним значењем следи одмах након наведеног: та се болест ничим
не лијечи (57). Видно је да се болест (особина) карактерише као неиз-
лечива, непроменљива. Још један пример квалификативног презента
среће се у опису Хајке: Два се ока соколова црне (36).
Анализа показује да се презент у изабраним пемама Радована
Бећировића осим као приповедачки и квалификативни, употребљава
и као гномски. Радња означена презентом, у том случају није везана
за одређено време, већ обухвата низ таквих или сличних ситуација.
Гномски презент појављује се у моменту саопштавања о дилеми јунака
песме. У гномској употреби презент се среће у следећем стиху: Да не
слуша, од бога грехота, / Да послуша, укор и срамота (41).
На издвојеним примерима показали смо да презент у анализи-
раним песмама има неколико значења. Презентом се у српском јези-
ку изражава и „широк спектар значења при модалном транспоновању”
(Танасић 1996: 165). Облике презента са модалним значењима није
тешко уочити у изабраној грађи. Најраспознатљивији је презент са зна-
чењем заповести који се употребљава са везником нека. Среће се у низу
примера. 520. Него вранца пушти нека иде, (52) // 525. Бегу кажи -нека
ме потражи, (52) / 79. Нек поведе љуте Малисоре (38); Осим заповести,
презентом се у песмама исказује намерно значење. То илуструју сле-
дећи примери:
187. Онда стара приђе до астала, / 188. Да Осману књигу уређује - (41) //
243. Слуге трче шербет да му даду. (43) // 151. Са зором се на Закосе срете,
/ 152. Ту да чека док му стигну чете. (59) // 292. Сви сватови изишли да
виде (45).
У првом примеру видно је да стара прилази асталу са намером

да књигу уређује. Затим, у другом примеру слуге трче са намером да
онесвешћеном дају шербет. Слично је и у трећем примеру, јунак устаје
раном зором како би сачекао долазак чете. Последњи пример сведочи о
намери сватова, о њиховој жељи да виде коњаника. Дакле, сви издвоје-
ни примери у свом саставу садрже презент са модалним значењем. У
овом случају, то је значење намере.
Презент се у анализираној грађи појављује у комбинацијама са
другим глаголским облицима. Чињеница је да те комбинације нису слу-
чајне, те да су оне плански осмишљене. Употребом двају различитих
облика постиже се особен стилистички ефекат. Међу уоченим комби-
нацијама у којима је презент један од конституената као стилистички
успешна показује се комбинована употреба аориста и презента. Погле-
дајмо стихове:
Један лаки књигоноша дође / Пита: „Ко је бег Љубовић овђе (38) // Сва та
сила у планину смрже, / Само вранац Љубовића хрже. (50) // 59. Открише
јој жељу да се уда. / 60. Вребају је из горе хајдуци, / 61. А просе је османлије
Турци (56, 57).
Аорист у издвојеним стиховима претходи презенту. Даље, уоча-

ва се раздвајање приповедачких равни. Наиме, у другом примеру први
стих садржи аорист: Сва та сила у планину смрже, чиме се жели пренети
информација. Други стих се већ не тиче сватова (силе), него казује о
вранцу- само вранац Љубовића хрже. Постаје видно да употребом разли-
читих глаголских облика, песник сигнализира и догађаје на два поља.
Док са једне стране сватови страдају, са друге вранац ,,сада” хрже. Ка-
зујући о страдалима, наратор употребљава глаголски облик за прошло
време тј. аорист, а казујући о преживелом, употребљава презент. Ком-
бинација аориста и презента показује се као стилистички успешна и то-
ком описа догађаја из живота јунакиње. То илуструју следећи примери:
59. Открише јој жељу да се уда. / 60. Вребају је из горе хајдуци, / 61. А просе
је османлије Турци (56, 57).
Интересантно је да у нарацији нема перфекта, те да нарацијом

доминирају аорист и презент. Иако песма говори о давном догађају,
највећи њен део садржи облике аориста и презента.
Премда је у анализираним песмама, употреба перфекта врло рет-
ка, овај глаголски облик се среће у комбинацији са презентом. Комби-
нацију перфекта и презента илуструје пример:
366. Па се у сну пробудила стара / 367. И с Алијом сином разговара (40).
Уколико се стих парафразира овако: Стара се пробудила и са си-

ном разговара, открива се да је догађај представљен без упућивања на
тачно време догађаја.
Осим у поменутим комбинацијама, презент се среће у комбина-
цији са имперфектом, са тим да стих са презентом претходи стиху са
имперфектом. То илуструје пример: Слуге носе кафу на табаци,/ а он
старој казиваше мајци. (38) Имперфектом се означава радња у трајању
па у поменутом примеру имперфекат исказује радњу која је трајала
упоредо са ношењем кафе. Означавање трајања је вероватно и разлог
због којег се песник одлучио за овај глаголски облик.
Презентом се у српском језику означавају референцијалне и не-
референцијалне радње. Под референцијалношћу се подразумева ин-
дивидуализација „неког објекта, узетог појединачно или као мноштво
истоврсних објеката, из класе којој он припада” (Пипер и др. 2005: 50).
Референцијалне и нереференцијалне радње исказане презентом, могу
се схватити као опозиција јединство: мноштво, што значи да се рефе-
ренцијалне радње везују „за један моменат, за један временски одсек”
(Пипер и др. 2005: 347), а да се нереференцијалне радње остварују „у

низу таквих интервала” (Пипер и др. 2005: 348). Презентом су означене
референцијалне радње у следећим примерима:
169. А и слуге моле господара (41) / 189. Слуга пише, баба наређује: (41) / 192.
Шаљем вранца коња без биљега (42) / 331. Онда пољем играју хатове, (46)
/ 422. Снијег паде, облаци се боре, / 423. А планине диме ко да горе. /438. У
намете живи пропадају,/ 439. А од муке очи испадају / 449. Цркавају витке
бедевије, (49) / 460. Само вранац Љубовића хрже (50) / 487. Силан вранац
кроз пустињу броди, (51) / 495. Вришти вранац, а ушима стриже, /
Први издвојени стих А и слуге моле господара, саопштава да се

радња врши само једном, односно у једном временском интервалу.
Слично је и у другом стиху. Наиме, слуга пише само у оном моменту у
којем прима наредбу. Трећи стих радњу везује искључиво за моменат
слања коња, те се тако препознаје референцијалност. Идентична ситу-
ација је и у осталим примерима.
Осим референцијалних радњи исказаних презентом, у изабраним
песмама срећу се презентом исказане нереференцијалне радње. Инте-
ресантно је да се одређени број презентских облика са нереференцијал-
ним значењем среће у описима јунака. Нпр. у опису Хајке Ченгић.
7. Но се млада с’ љепотом поноси -/ 24. Два се ока соколова црне,/ 25. А

тјело јој од бијеса трне (36)
Затим у опису Алије: (37) 33. А Алија делија на гласу; / 34. Бритку сабљу
носи на кајасу -// 39. Лаке слуге око њега лете,/ 40. Коња јаше што га други
нема -/ 41. Млађи му га храни и опрема (37).
Потом у опису Зирке: 9. Безазлена, ка босо дијете,/ 10. Пландовала овце на

намете./ 11. Цвијет бере те вијенце плете, / 12. Облакове гледа како лете,/
13. А ждралове броји кад издижу /14. И јелене кад солила лижу./ 15. Слуша
како кошута лелече,/ 16. По Крнову кад тражи јеленче. / 17. И зна Зирка
чему гавран слути /18. Да ће негдје чета изгинути./ 19. Завиђаше орлу на
крилима / 20. Што толико преимућство има, / 21. Кад с Крнова у облаке
оде / 22. И вије се по царству слободе4 (55).
На основу контекста препознаје се да наратор истиче начине

живљења јунака, те зато саопштава радње које су јунаци понављали. У
примеру Бритку сабљу носи на појасу, употребљен је презентски облик
глагола носити, који у овом случају значи: свакога дана носи сабљу на
кајасу. Слично је у примеру Цвијет бере те вијенце плете. Наиме, нара-
тор презентским обликом означава радњу која се понављала више пута.
Таква ситуација је и у осталим издвојеним примерима.
4 Због значаја контекста за одређивање (не)референцијалности радње глаголског облика, наво-

димо и стихове у чијем саставу нема презента.
3. ИНФИНИТИВ
Поред пуног облика инфинитива, у анализираним песмама среће

се инфинитив без финалног -и (Три бих сина укопат радија, Јутрос
ће нам ударит хајдуци, Па га стаде упиткиват стара, Оће слуга корит
господара). Као и у стандарном српском језику, инфинитив је у анали-
зираним песмама допуна глаголима непотпуног значења или фазним
глаголима. Често се среће као допуна фазном глаголу стати. Ту тврдњу
илуструју примери:
92. Распучи је и читати стаде (38) // 100. Па га стаде упиткиват стара:

(39) // 244. Стаде мајци зборит од невоље: (43) // 466. А була му говорити
стаде: (51) / 428. Већ почеше коњи пропадати, (49)
Осим у функцији допуне, инфинитив се среће као део глаголског

облика футура првог. Издвајамо примере:
56. Никад неће људи од вредности, / 57. Вјеровати у такве глупости (56)
// 41. Хоџа каже „Неће много проћи’’(56) // Сутра ћемо један умријети!
(39) // 42. За Зирку ће црни свати доћи (56) // 72. Шћери моја нећеш узет
Мирка (57) // 115. „Јутрос ће нам ударит’ хајдуци (58),// 146. Да ће бје-
жат’ у Морачу с њоме (59).
Будући да је инфинитив глаголски облик „који именује глагол-

ску радњу на најнеутралнији начин међу глаголским облицима” (Пи-
пер 2005: 471), погодан је за исказивање радњи које временски нису
одређене. Таква је употреба инфинитива у следећим стиховима: 262.
Јер је боље главу изгубити, / 263. Но крвничку сабљу пољубити (44).
У анализираним песмама уочава се употреба конструкције
шћаше+инфинитив. Конструкција је специфична по појави претери-
талног облика, у овом случају имперфекта, на месту помоћног глагола
(уп. Вуковић 1967: 70). Њоме се означава радња за чије је извршење
било могућности, али се стицајем околности није реализовала. Иако
нестандардна, њена употреба је честа у источнохерцеговачком дијалек-
ту, на којем је написана читава поезија Радована Бећировића. У анали-
зираним песмама срећу се два стиха са овом конструкцијом.
344. Хоћаше се була замакнути (46) // 69. Шћаше узет Крајиновић Мирка
(57)
За разлику од презента који је високофреквентан у анализираним

песмама, инфинитив није толико фреквентан. У анализираним песма-
ма нема примера са инфинитивом у функцији субјекта.
4. ПЕРФЕКАТ
Од свих глаголских облика за означавање прошлости, перфекат

се издваја као облик са највећим могућностима означавања. Њиме се
могу заменити сви претеритални глаголски облици, те се домен његове
употребе „шири на рачун других облика” (Вељовић 2016: 47). Сходно
томе, он се употребљава у српском језику чешће од аориста, имперфе-
кта и плусквамперфекта. Међутим, анализа изабраних песама показује
другачију слику. Наиме, од свих претериталних глаголских облика, пер-
фекат има најнижу фреквентност. Разлог за то је његова неекспресив-
ност. Другим речима, главни критеријум при избору глаголског облика
јесте експресивност, па се чешће од перфекта појављују имперфекат,
аорист, крњи перфект и приповедачки презент.
У песмама Женидба бега Љубовића и Зирка Кајовића, перфектом
се најчешће започиње казивање. Тако је у стиховима:
12. Дорасла је цура за харема / 13. У њедра јој два божура расту, / 14. Благо
томе за кога дорасту! / 15. На њу ћемер од сувога злата, /16. Три ђердана
висе око врата (36)
Слична је дистрибуција перфекта у следећим стиховима: 09. При-

дошла је вода као Дрина,/ 510. Све проноси јеле из планина. (51)//44. Сам
је оста, као иза грома (37); Перфекат и овде има информативну функ-
цију.
У песмама се перфекат реализује у синтаксичком индикативу и
у синтаксичком релативу, са тим да је појава у синтаксичком индика-
тиву веће фреквентности од појаве перфекта у синтаксичком релати-
ву. Неколико стихова садржи перфекат у индикативном значењу: 09.
Придошла је вода као Дрина / 44. Сам је оста, као иза грома / 12. Дора-
сла је цура за харема […] Перфекат у синтаксичком релативу обележава
радње „временски везане за моменат одређене релативне садашњости”
(Вуковић 1967: 17). То илуструју следећи примери:
110. И пише ми Турчин по улаку / 111. Да је моју препросио Хајку; (39)//

Једном су је и хоџи водили / да би од ње ђавола одбили (56).
У другом случају, радња је давно прошла и одређује се у односу на

тренутак Зиркине младости. Да би се то потпуније приказало неопход-
но је навести већи део песме.
29. Слушала је од Демира брата / 30. За јунаштво Котлице Мијата,/ 31.

И хајдука Лопушину Вука. / 32. За џефердар Ратка Зиндовића, / 33. И Ла-
зара Пециреповића,/ 34. За господску кућу Мушовића / 35. И љепоту Бјеле
Станишића / 36. Са Његуша од Ераковића./37. Од сунца јој лице горијаше/
38. И мајка је лудом зовијаше./ 39. Једном су је и хоџи водили / 40. Да би
од ње ђавола одбили. (56)
Стилистички су врло успешне комбинације перфекта са облици-

ма крњег перфекта, при чему се перфекат појављује у почетним стихо-
вима, а у наставку се замењује крњим перфектом. То илуструје почетак
песме Зирка Кајовића.
На Крнову Гора Ћеранића / 2. Гдје је расла Зирка Кајовића,/ 3. Која није

ка остале буле / 4. У никшићке тамновала куле / 5. Ђе су буле клеле Црно-
горце,/ 6. Но чувала по Крнову овце. / 7. Пила воду с Крновскога врела,/ 8.
Из торбице са ледине јела. / 9. Безазлена, ка босо дијете, / 10. Пландовала
овце на намете. (55)
Који ће се облик за казивање прошлости употребити, да ли пер-

фекат или крњи перфекат, „увек одлучује однос експресивно: неекспре-
сивно” (Вуковић 1967: 384). Перфектом се у песмама исказују референ-
цијалне и нерефернцијалне радње. Перфектом исказане референцијал-
не радње илуструју следећи примери: 09. Придошла је вода као Дрина/
12. Дорасла је цура за харема; Нереференцијалне радње означене су у
следећим примерима:
27. Одила је откривена лица,/ 28. Жеђ гасила водом с каменица. /29. Слу-
шала је од Демира брата (56)// 3. Која није ка остале буле / 4. У никшићке
тамновала куле / 5. Ђе су буле клеле Црногорце (55).
Крњи перфекат за разлику од перфекта о чијој употреби сведо-

чи свега неколико примера, одликује се већом фреквенцијом. Среће се
приликом описа јунака:
6. Но чувала по Крнову овце. /7. Пила воду с Крновскога врела, /8. Из торбице
са ледине јела. /9. Безазлена, ка босо дијете, /10. Пландовала овце на намете
/ 155. На џефердар наслонио главу / 28. Жеђ гасила водом с каменица (55).
Иако су ретки, у песмама се срећу облици крњег перфекта

са квалификативним значењем. Издвајамо стихове: 545. Фереџа
јој смрзла ко на плоту / 542. Премрзле јој руке до лактова / 552.
Разнио јој сјевер плетенице (52, 53).
Јован Вуковић (Вуковић 1967: 384), истиче учесталост крњег
перфекта у пословицама. У гномској употреби крњи перфекат
срећемо у песми Женидба бега Љубовића.
Снила баба што би рада била (47).
Када је посреди референцијалност, крњим перфектом исказују се

рефенцијалне и нерефернцијалне радње. Примере за референцијалне
радње налазимо су стиховима: 155. На џефердар наслонио главу; / 545.
Фереџа јој смрзла ко на плоту; Облици крњег перфекта за означавање
нереференцијалних радњи срећу се у следећим примерима: 6. Но чу-
вала по Крнову овце. /7. Пила воду с Крновскога врела, /8. Из торбице са
ледине јела (55). Контекст у којем су се нашли облици крњег перфекта

(чувала, пила, јела) указује на понављане радње.
5. АОРИСТ
Поуздано се може рећи да је аорист најфреквентнији глаголски

облик у песми Женидба бега Љубовића. У песми Зирка Кајовића његова
употреба је нешто ређа. Најчешће се појављује у виду приповедачког
аориста. О томе сведоче примери:
46. Сви падоше у бој ко јунаци - / 47. А он оста у наручју мајци! (37) / 6.
И Љубовић к Невесињу оде; (37) / 57. Танкој кули стаса у заранке, // 58.
У одају сједе покрај мајке. /59. Слуге носе кафу на табаци (38) // 89. Бачи
књигу бегу из њедара, / 90. Натраг оде и не проговара. (38) /91. Бег привати
књигу са серџаде, (38) / 3. Виђе у њој погибију црну -94. / Књигу бачи и на
ноге трну, (39).
Будући да се аористом „означавају, пре свега, доживљене радње”

(Станојчић, Поповић 2010: 383), догађаји о којима се саопштава сти-
ховима са аористом у саставу, изазивају се сликовите визије. Друкчије
речено, догађаји се предочавају читаоцима, а не само саопштавају. Са
тим у вези стоји разликовање нараторског дискурса и дискурса јуна-
ка, па аорист доминира у нараторском дискурсу, а у дискурсу јунака се
ређе појављује.
За разлику од употребе аориста у индикативу, приповедачки ао-
рист „увек са собом носи и стилистичко (експресивно) обележје” (Вуко-
вић 1967: 356), па се тиме објашњава његова учесталост. Интересантни
су стихови са аористом којима се описују догађаји. Један од таквих до-
гађаја је страдање сватова:
396. У планине пусте угренташе, / 405. Сјетише се свати кабаница, / 406.

Што на путу оставише јуче, / 407. Докле муња сјеверова пуче; / 408. Магла
паде небо се наљути, / 409. Турске свате у планину смути. / 410. Изгубише
путе и богазе, / 411. Кроз планину скићу и залазе (48) / 459. Сва та сила у
планину смрже, / 460. Само вранац Љубовића хрж (50).
Затим опис Алијине акције:
574. Но Алија појаха дората -/575. Те прихвати Усеина брата, / 576. Изведе
га не бијелу кулу, / 577. Закле му се пред мајку и булу (53).
Један од најлепших описа је опис сусрета Алије и Хајке из песме

Женидба бега Љубовића. Издвајамо стихове.
532. Мало стаде, а много не прође, / 533. Под дворове Алилове дође. / 534.
Ту се стресе и булу донесе, / 535. Трипут рза под бијелу кулу, / 536. Зове бега
да прихвати булу. / 537. Бег познаде вранца како рже, / 538. Па он стрча
у авлију брже; / 539. И познаде Ченгића одиву, / 540. На гаврану само мало
живу (52).
У опису преласка набујале реке среће се комбинација аориста са

презентом. Иако аорист доминира у нарацији, на овом месту, наизме-
нично са њим, појављује се презент.
99. Није чудо како вранац гази, / 500. Но планинске путе ђе запази? / 501.
Како пређе три га клала вука / 502. Од намета И од карамлука, / 503. И
прегази Травањ и Мориње, / 504. Док у поље сиде Невесиње? / 505. Позна
поље и гору Трусину, / 506. Па ко муња из небеса -сину (51).
У песми Зирка Кајовића се такође уочава ова комбинација.
108. Тако Зирка с мајком разговара / 109. Док је виђе хајдук из омара -(58)
/ 117. Слуша Вуче што му мило није,118. У колиби женске виђе двије (58).
У једном делу песме употребљена су три глаголска облика, од-

носно, у сваком наредном стиху појављује се различит глаголски облик
од претходног.
153. Силан хајдук на планини сједи -/ 154. Као ора на високој греди, / 155.
На џефердар наслонио главу / 156. Зирка мисли на свадбу крваву. / 157. Вук
погибе тога истог дана / 158. На Крнову пољу од мегдана (59).
Најпре се појављује презент (сједи), којим се актуелизује радња,

затим се саопштава о јунаковом положају, па се у стиху среће крњи
перфекат (наслонио). После тога, појављује се поново презент (мисли).
Напослетку, појављује се аорист (погибе). Интересантно је да су сва три
облика стилистички маркирана.
Мали број примера сведочи о појави аориста од несвршених гла-
гола. Да бисмо ту појаву илустровали неопходно је да наведемо шири
контекст. Издвајамо делове песме Женидба бега Љубовића у којима се
среће аорист од несвршених глагола.
Док дођоше свати под касабу/ ту чинише до поноћи свадбу/ триста свата
оста на конаку/ у староме Ченгића оџаку (46)
Контекст показује да се употребљени облик односи на ,,сватове”

и да се ради о трећем лицу множине. Наставак -ше указује да је реч о
аористу. Осим овог примера, у песми се среће још један аористни облик
од глагола несвршеног вида. Уочава се у следећем контексту:
Хоћаше се була замакнути/ ил‘ поноћи некуд умакнути/ да јој кости у свијет
остану/ да не падне у руке Осману./ Но је браћа моле и слободе/ да за бега
Лакешића оде./ Плачући им сестра одговара:/ ,,Узет’ нећу Осман барјакта-
ра,/ све његово да је до Мостара/ Зашта ће ми дервишина стара/ Какав
ђаво амо га доноси/ у имање туђе да закоси/ радија сам о коноп цркнути/
но у конак његов замркнути.”/ ,,Немој шћери, бабо јој говори,/ какав кастиг
ноћас да се створи/ све Загорје и Ченгића дворе/ ујутру би свати да изгоре./
И тако је сву ноћ преклињаше,/ док Влашићи небом препливаше. (46, 47)
У овом примеру, контекст показује да су браћа и отац они људи

који ,,преклињаше” Хајку. То заправо значи да је издвојени облик ао-
рист од глагола несвршеног вида.
Једна од карактеристика аориста у српском језику јесте искази-
вање референцијалних радњи (уп. Пипер 2005: 427). Велики број при-
мера у песмама сведочи о употреби аориста за означавање референ-
цијалних радњи.
57. Танкој кули стаса у заранке / 58. У одају сједе покрај мајке. (37) / 90.
Натраг оде и не проговара (38) / 574. Но Алија појаха дората (53) / 459. Сва
та сила у планину смрже (50) / 533. Под дворове Алилове дође. (52) // 109.
Док је виђе хајдук из омара (58) // 187. Онда стара приђе до астала (41).
6. ИМПЕРФЕКАТ
Међу глаголским облицима за означавање прошлости у поезији

Радована Бећировића среће се имперфекат. У граматици српског јези-
ка, он се дефинише као глаголски облик који у основној служби „озна-
чава радњу, стање или збивање који су се вршили у одређено време у
прошлости” (Станојчић, Поповић 2010: 384). Осим тога, имперфектом
се означава радња у њеном трајању (уп. Вуковић 1967: 183). Специфич-
ност имперфекта јесте у томе што се реализује само у синтаксичком
релативу, у чему су сагласни лингвисти.
Имперфектом се у изабраним песмама исказују референцијал-
не и нереференцијалне радње. Референцијалне радње уочавамо у сле-
дећим стиховима.
60. А он старој казиваше мајци (38) / 334. Ту чинише до поноћи свадбу (46)
/386. Подранили бјеху у свануће (48) / 397. Ал’ за јаде велике не знаше. (48).
Осим њих, среће се одређени број имперфекатских облика којим

су означене нереференцијалне радње.
9. Завиђаше орлу на крилима (55) / 38. И мајка је лудом зовијаше /37. Од

сунца јој лице горијаше (56).
Сва три стиха у свом саставу садрже имперфекат којим се озна-

чавају понављане радње из прошлости. Зирка свакога дана излази на
планину, те свакога дана гледа орла и завиди му, затим мајка је често
назива лудом, а свакодневно јој лице жари сунчева светлост. Да је тако,
неопходно је да погледамо контекст у којем су се нашли издвојени сти-

хови.
10. Пландовала овце на намете. /11. Цвијет бере те вијенце плете, / 12.
Облакове гледа како лете / 13. А ждралове броји кад издижу / 14. И јелене
кад солила лижу. / 15. Слуша како кошута лелече, / 16. По Крнову кад
тражи јеленче. / 17. И зна Зирка чему гавран слути / 18. Да ће негдје чета
изгинути. / 19. Завиђаше орлу на крилима / 20. Што толико преимућство
има, / 21. Кад с Крнова у облаке оде / 22. И вије се по царству слободе. / 37.
Од сунца јој лице горијаше / 38. И мајка је лудом зовијаше. / 39. Једном су
је и хоџи водили / 40. Да би од ње ђавола одбили (56).
Имперфектом се уноси архаичан тон у песму, а уз то, њиме песник

читаоцу „сугерише да је аутентични сведок дешавања о којем саопшта-
ва” (Пипер 2005: 430). Такав утисак остављају на читаоца обе песме.
7. ФУТУР ПРВИ
За исказивање будућности у анализираним песмама употребљен

је футур први. Наиме, он се остварује у синтаксичком релативу. У
погледу референтности, њиме се у песми означавају референцијалне и
нереференцијалне радње.
У синтаксичком релативу среће се следећи облик футура првог:

Сам са собом збори и пријети: / ,,Сјутра ћемо један умријети’’(39). Уко-
лико се узме у обзир да је код реченица управног говора, „вријеме гово-
рења дато уводницом” (Симић 2002: 120), у којој се срећу два презентска
приповедачка облика (збори, пријети), препознаје се употреба футура
првог (ћемо умријети) у релативу. Футур први у овом контексту служи
наратору „да из приче у коју је увео слушаоца или читаоца обликом
презента упути поглед у ,,будућност’’, да саопшти нешто што се догоди-
ло касније од догађаја о коме се саопштава приповедачким презентом”
(Пипер 2005: 441). На основу контекста у којем се појављује издвојени
стих уочава се да то није радња која ће се десити већ само њена најава.
Слична дистрибуција футура првог запажа се у следећем примеру: 397.
Ал’ за јаде велике не знаше. / 398. Да ће прије раздвајања свога, / 399. Сви
помријет један код другога (48); Такође, у овом примеру се футуром
најављује будућа радња.
Футур први остварује се и у апсолутиву. О апсолутиву се може
говорити уколико је футуром означена радња која није везана „за неко
посебно време, већ се остварује у низу прилика” (Симић 2002: 135).
Издвајамо пример: Никад неће људи од вредности / веровати у такве
глупости. (56)
Осим футура првог у релативу и апсолутиву, у песмама се среће

значајан број примера за футур са модалним значењима. Уочени и из-
двојени примери сведоче о футуру са значењима намере, могућности,
сигурности и заповести. Издвајамо их.
Са значењем намере: 57. Ја ћу, сине, оженити тебе (40) / 134. Е не могу више
чаисати, / 135. Што крвнику нећу кидисати (40); са значењем заповести и
(не)допуштања: 524. Казат ћеш му, сестро моја мила, (52) / 72. „Шћери моја
нећеш узет Мирка 73. / Ту ти није мјесто ни прилика.’’ (57); са значењем
сигурности: 397. Ал’ за јаде велике не знаше. / 398. Да ће прије раздвајања
свога, / 399. Сви помријет један код другога (48) / 96. Сам са собом збори и
пријети: / 97. „Сјутра ћемо један умријети!’’ (39) / 256. Ниђе неће бити
кадилука / 257. Ђе се чути неће моја брука; (43); са значењем могућности:
221. Ако има Бога и чудеса222. / Мој ће вапај стићи до небеса, / 223. И моје
те сузе сатријети / 224. Те ће твоја сила запријети! (42)
Занимљиво је да се футур први најчешће појављује у дискурсима

јунака, а да је његова употреба у нараторском дискурсу врло ретка, те да
се на његовом месту појављује футуроид. Томе у прилог, издвојићемо
стихове из дискурса јунака, а потом стихове које затичемо у наратор-
ском дискурсу.
57. Ја ћу, сине, оженити тебе (40) / 134. Е не могу више чаисати, / 135.
Што крвнику нећу кидисати / 524. Казат ћеш му, сестро моја мила, (40)
/ 72. „Шћери моја нећеш узет Мирка (57) /„Сјутра ћемо један умријети!’’
(39) / 256. Ниђе неће бити кадилука / 257. Ђе се чути неће моја брука; (43)
/ 221. Ако има Бога и чудеса / 222. Мој ће вапај стићи до небеса (42)
Главна карактеристика стихова у којим се среће футур први, а

који притом припадају дискурсу јунака јесте казивање у првом лицу.
Стихови из нараторског дискурса исказани су у трећем лицу.
397. Ал’ за јаде велике не знаше. / 398. Да ће прије раздвајања свога, / 399.
Сви помријет један код другога. (48)
Футуром првим исказују се референцијалне радње у анализира-

ним песмама. То илуструју следећи примери:
57. Ја ћу, сине, оженити тебе (40) / „Сјутра ћемо један умријети!’’// 72.
„Шћери моја нећеш узет Мирка (57) // 224. Те ће твоја сила запријети! (42)
7.1. ФУТУРОИД
Док је футур високофреквентан у дискурсу јунака, на његовом
месту у нараторском дискурсу појављује се футуроид. Будући да се он
„не може сматрати системским морфолошким обликом футура, јер је
у супротности са системом морфолошких глаголских облика” (Коваче-
вић 2014: 25), у разматрању глаголских облика изабраних песама заслу-

жује посебну пажњу. Наиме, футуроид срећемо у следећим стиховима:
412. Угазише мећу три планине: / 413. Међу Бабу, Травањ и Морине / 414.
Ђе ће сваки данас да погине! (48) // 511. Виђе була да ће да погине (51) //
572. „Но Алија, Усо ти је река, / 573. Жив ал’ мртва ту ће да те чека! (53)
Футуроид се у литератури дефинише као двоструко неправилан

облик, јер у свој састав укључује два лична глаголска облика и друго,
осим глаголских облика садржи и везник да (уп. Ковачевић 2014: 25).
Занимљива је гномска употреба футуроида. Илуструје је следећи
пример: 599. Свак ће тако прије ил’ послије, / 600. Заслужену казну да
добије (54). Такође, футуроид се и у овом примеру среће у нараторском
дискурсу.
ЗАКЉУЧАК
Анализа глаголских облика показала је да анализиране песме

садрже богат инвентар глаголских облика. Поред основног облика за
означавање прошлости, поред перфекта, за означавање прошлости упо-
требљавају се аорист, имперфекат, крњи перфекат и временски транс-
понован презент. За означавање будућег времена, осим футура првог
употребљава се нестандардни облик-футуроид. Осим поменутих гла-
голских облика, у песмама се среће инфинитив.
Инфинитив је као и у стандардном српском језику допуна глаго-
лима непотпуног значења. Поред тога среће се као део конструкције
шћаше + инфинитив. Презент се у песмама често појављује као припо-
ведачки, а осим тога среће се и у синтаксичком индикативу, затим као
квалификативни и као гномски. Неколико примера сведочи о употреби
презента са модалним значењима. У погледу референцијалности, пре-
зентом се означавају референцијалне и нереференцијалне радње. По
фреквентности, најближи презенту је аорист, високофреквентан глагол-
ски облик у песми Женидба бега Љубовића. Најчешће се среће као при-
поведачки облик. Аористом се у песмама означавају референцијалне
радње, а гради се и од глагола свршеног и од глагола несвршеног вида.
Иако су ретки, примери за аорист од глагола несвршеног вида срећу се
у песми Женидба бега Љубовића. Ређе од аориста среће се имперфекат
у синтаксичком релативу, којим се употпуњује слика о вршењу двеју
напоредних радњи. Имперфектом се у песмама означавају референ-
цијалне и нереференцијалне радње. Аорист и имперфекат доприносе
веродостојном, експресивном и живописном приказивању догађаја.
Од глаголских облика за означавање прошлости, најређе се појављује
перфекат. Реализује се и у синтаксичком индикативу и у синтаксич-
ком релативу, а означава референцијалне и нерефернцијалне радње.
Чешће од њега појављује се крњи перфекат и то као квалификативни и

гномски облик, а означава референцијалне и нереференцијалне радње.
Када је реч о будућности, важно је разликовати нараторски дискурс од
дискурса јунака, јер се футур први као облик за означавање будућности
среће у дискурсу јунака, а ређе у нараторском дискурсу. Футур први се
често у песмама остварује у синтаксичком релативу, а ретко у апсолу-
тиву. Анализа показује да се њиме означавају референцијалне радње.
Уместо футура првог у нараторском дискурсу појављује се футуроид,
некада и у гномској употреби. Напоредном употребом ових двају обли-
ка нарушава се монотоност казивања.
Глаголски облици крњи перфекат, аорист, имперфекат и припо-
ведачки презент, доприносе драматизацији и динамици саме песме, а
осим тога, евоцирају догађаје из давних времена приказујући их као
блиске читаоцу. Сликовитост и динамичност јесу две главне каракте-
ристике песама Радована Бећировића.
ИЗВОР
Бећировић 2011: Р. Бећировић, Царев Лаз, Подгорица: Октоих.
ЛИТЕРАТУРА
Алексић, Б. (2017), Стваралачки феномен: Радован Бећировић, Никшић: Институт
за српску културу.
Вељовић 2016: Б. Вељовић, Глаголска времена за казивање прошлих радњи
у роману Бестјелесна Бранка Брђанина Бајовића, Крагујевац: Наслеђе, 35,
Крагујевац, 45–66.
Вуковић 1967: Ј. Вуковић, Синтакса глагола, Сарајево: Завод за издавање
уџбеника.
Ђорђевић Белић 2017: С. Ђорђевић Белић, Фигура гуслара, Београд: Институт за
књижевност и уметност.
Ковачевић 2014: М. Ковачевић, Може ли се рећи: Ја ћу да дођем, Језик данас, 1-2,
Нови Сад, 10–27.
Пипер и др. 2005: П. Пипер и др., Синтакса савременога српског језика, Београд:
Институт за српски језик САНУ.
Симић 2002: Р. Симић, Српска граматика 2, Београд: Јасен.
Симоновић 2011: Б. Симоновић, Од млинара до барда, Подгорица: Октоих.
Станојчић, Поповић 2010: Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српског језика,
Београд: Креативни центар.
Танасић 1996: С. Танасић, Презент у савременом српском језику, Београд:
Институт за српски језик САНУ.
Шћепановић 1998: М. Шћепановић, Напомена уз Рјечник, у: Б. Алексић (уред.),
Стабљике српства, Цетиње: Светигора, 579.
Arsenije M. Sretković / SYNTACTIC-STYLISTIC FEATURES OF VERB FORMS

IN THE POEMS THE MARRIAGE OF BEY LJUBOVIĆ AND ZIRKA KAJOVIĆA BY
RADOVAN BEĆIROVIĆ
Summary / This paper deals with verb forms in the poems The Marriage of Bey
Ljubović and Zirka Kajovića from the stylistic and syntactic standpoint. The analysis
procedure includes a syntactic indicative, a syntactic relative, qualifier, gnome form,
narrative form, and absolute. In addition, referentiality and non-referentiality of verb
forms are considered. Bearing in mind that verb forms are most often combined,
the stylistic effects of combinations of verb forms are considered. This paper aims
to determine the inventory of verb forms and describe their syntactic and stylistic
features. The analysis showed that a rich inventory of verb forms could be found in
Radovan Bećirović’s poems. Simple Past Tense, Truncated Perfect, imperfect, aorist,
and temporally transposed Present Tense denote the past. In both poems, the future
is expressed by the future one, and apart from it, in the poem The Marriage of Bey
Ljubović, a futuroid is found. The present is realized in a syntactic indicative, and,
additionally, it is found as a qualifying, gnomic, and narrative present, of which it is
most often used as a narrative. Examples of presentations with modal meanings are
not uncommon. In terms of referentiality, present forms in poems denote referential
and non-referential actions. The infinitive is found as a complement to modal or phase
verbs and is also used in the absolute. The past is realized in the syntactic indicative
and the syntactic relative and denotes referential and non-referential actions. The
aorist is a high-frequency verb form in the poem The Marriage of Bey Ljubović and is
used in most cases as a narrative. The imperfect is realized in syntactic relative and
suggests referential and non-referential actions. The Future Simple Tense is found in
the syntactic relative, then the absolute, and with modal meanings, i.e., the meaning
of intention, commandments, possibilities, etc. While the use of the Future Simple
is linked to the heroes’ discourses, the futuroid appears in the narrative discourse.
Except in the function of Future Simple, futuroid is found in gnome use. The pre-
sent, the aorist, the imperfect, and the truncated perfect are forms whose stylistic
features contribute to the topicality, experience, dynamism, and drama of the events
being reported.
Keywords: Radovan Bećirović, stylistics, syntax, verb forms, indicative, relative,

futuroid
Примљен: 12. априла 2021.

Прихваћен за штампу: јуна 2021.
Претходно саопштење
821.163.41-31.08 Велмар-Јанковић С.
DOI 10.46793/LIPAR75.229Z
Ивана С. Живанчев1
Универзитет у Новом Саду
Филозофски факултет
Одсек за српску књижевност и језик
Докторске студије
СТИЛ И ЈЕЗИК КНЕЖЕВОГ ДНЕВНИКА У РОМАНУ

БЕЗДНО СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ
У овом раду бавили смо се специфичним стилом и језиком којим је писан „Дневник” кнеза
Михаила Обреновића у роману „Бездно” Светлане Велмар-Јанковић. Фокус нашег истра-
живања био је на славеносрпским одликама Кнежевих дневничких записа. Тежили смо
да укажемо на славеносрпске стилско-језичке елементе као и на историјско-политичке
прилике које су условиле употребу овог хибридног и некохерентног књижевног језика код
нас крајем 18. и почетком 19. века. Значајна пажња посвећена је и архаизмима, којима
обилује овај текст а који помажу да се дочара дух Кнежеве епохе. Како бисмо издвојили и
објаснили славеносрпску страну „Дневника”, ослањали смо се, пре свега, на учење Алек-
сандра Младеновића. У настојању да утврдимо којим типом ћирилице би био писан овај
текст позвали смо се на Петра Ђорђића, док у циљу да разумемо друштвене околности које
су биле плодно тло за стварање овог језичког идиома осврнули смо се на теорију наше књи-
жевности 18. века Јована Скерлића. Дошли смо до закључка да je Kнежев језик доситејевски
̶ народни са примесама славеносрпског које су већински присутне на лексичком а мање на
морфолошком и фонетском нивоу. Његови стил и језик се током „Дневника”мењају и сла-
веносрпске карактеристике бледе, те му писање све више наликује живом народном језику.
Сагледавајући архаизме и састављајући њихову листу, увидели смо да по учесталости, након
рускословенских, руских и српскословенских речи, долазе турцизми, иако би се очекивало
да то место припада германизмима, романизмима и хунгаризмима, услед Кнежевог готово
дводеценијског боравка у Европи.
Кључне речи: „Бездно”, „Дневник” кнеза Михаила Обреновића, доситејевски језик,

славеносрпски стилско-језички елементи, архаизми
1. УВОД (ПРЕДМЕТ, ЦИЉ, МЕТОДОЛОГИЈА И КОРПУС

ИСТРАЖИВАЊА РАДА)
Предмет истраживања рада јесте специфичан стил али и језик

којим је писан роман „Бездно” Светлане Велмар-Јанковић. Његов циљ
јесте, наиме, указивање на славеносрпске карактеристике стила2 и
1 jaricivana@gmail.com
2 У 18. веку и почетком 19. века код Срба који су живели у Војводини и у дијаспори употреба
одређеног језичког идиома била је ознака одређеног стила. Црквени списи су се писали прво
на српскословенском, а касније на рускословенском, књижевна дела на славеносрпском, а за
свакодневну преписку био је резервисан народни језик (Стефановић 2009: 155).
језика кнеза Михаила Обреновића и њихово историјско-политичко, али

делимично и лингвистичко расветљавање. У истраживачки корпус спа-
дају одломци романа који чине „Дневник” кнеза Михаила Обреновића,
док одломци романа који представљају записе из „Бележнице” Анастаса
Јовановића ̶ Молерчића и писма кнегиње Јулије Хуњади својој мајци
нису узети у обзир. Разлог за то је што Кнегињина писма представљају
превод са мађарског на стандардни српски, те у том смислу нису толи-
ко егзотична у језичком смислу. Молерчићева „Бележница” је, наиме,
састављена превасходно на народном језику, уз знатно мање примеса
славеносрпског у односу на „Дневник”, а уз незнатно веће присуство
турцизама. Стога нам није била толико занимљива за стилско-језичку
анализу. За издвајање и анализирање стилско-језичких одлика овог књи-
жевног језика ослањали смо се примарно на Александра Младеновића
(„Типови књижевних језика код Срба у другој половини 18. и почетком
19. века”, „Историја српског језика”), за утврђивање типа ћирилице који
је владао у том периоду позвали смо се на Петра Ђорђића („Историја
српске ћирилице”), а за тумачење историјско-политичког контекста
који је условио појаву и употребу славеносрпског језичког идиома узе-
ли смо у обзир „Српску књижевност у 18. веку” Јована Скерлића. По-
себну пажњу обратили смо на архаизме којима обилује овај текст као и
на њихово порекло. Уз помоћ Мирјане Стакић и њене студије „Поетски
језик као одлика стила књижевне прозе” покушали смо разјаснити уло-
гу архаизама у „Бездну”.
2. О РОМАНУ „БЕЗДНО”
Роман „Бездно” објављен је 1995. године и наредне године овен-

чан је најпрестижнијом наградом која се додељује за роман написан на
српском језику ̶ НИН-овом наградом. Његову основу чини дневник
Анке Обреновић, кћери Јеврема Обреновића, Милошевог најмлађег
брата. Ова дама је неколико година записивала своје мисли и шта јој
се догађа на подстицај своје приватне учитељице Кристине Тирол, и не
слутећи колики значај ће ови записи имати за српску историју и књи-
жевност ̶ постаће први сачуван дневник код нас вођен женском руком
(Шапоња 2001: 916). Велмар-Јанковић се у „Бездну” поиграва са исто-
ријом и на крилима своје маште читаоцима доноси „Дневник” Миха-
ила Обреновића којег је, након његове смрти, наводно пронашао његов
пријатељ и двороуправитељ Анастас Јовановић. Предао га је у аманет
на чување својој ћерци Катарини Јовановић, која ће га даље проследи-
ти, исто у аманет, једној својој пријатељици. Након пријатељичине смр-
ти, „Дневник” ће, на основу списатељичине имагинације, тестаментом
бити завештан истраживачима српске историје. Овом мистификацијом
извора свог романа, потпуно у Пекићевом стилу, Велмар-Јанковић ће
Стил и језик кнежевог дневника у роману Бездно Светлане Велмар-Јанковић
фикцију ставити у раван са фактографијом односно релативизовати

званичну историју династије Обреновић.
„Бездно” се, као што је и речено, састоји из три дела: „Дневника”
кнеза Михаила Обреновића, „Бележнице” Анастаса Јовановића и пи-
сама кнегиње Јулије Хуњади. „Дневник” је датиран од 05.05.1858. до
07.07.1865. године и обухвата период од Кнежеве женидбе са мађар-
ском грофицом па све до њихове раставе „од постеље и стола”. У том
временском распону одиграло се пуно тога и на спољном и на унутра-
шњем политичком плану у Србији: књаз Милош Обреновић се по други
пут враћа на власт, након две године замењује га син Михаило, воде се
константни преговори са Портом и гарантним силама у вези са очу-
вањем и евентуалним повећањем српске аутономије, Кнез оружа срп-
ску војску и припрема је за коначно ослобођење земље, ради се на ус-
вајању Вукове реформе језика и отварању школа, културних удружења
и просветних институција.
„Дневник” приказује све ове историјско-политичке догађаје кроз
Кнежеву дубоко интимну визуру. Поред регистровања његових служ-
бених обавеза, проблема, дилема и дипломатских успона и падова,
„Дневник” чува и његова размишљања о уметности, читалачки и му-
зички укус, као и однос према супрузи. За потребе овог рада свакако
су нам најзначајнија и најзанимљивија његова размишљања о језику и
владајућој стилско-језичкој хетероглосији код нас3.
3. УВОДНА НАПОМЕНА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ

О ЈЕЗИКУ „ДНЕВНИКА”
У својој уводној напомени списатељица је нагласила необичност

Кнежевог језика у односу на савремени и разјаснила извесне присутне
граматичке и правописне недоследности у роману. Напоменула је да
је настојала пронаћи спону између савремених читалаца и Кнежевог
архаичног језика. Притом је покушала сачувати патину и мелодију јед-
ног од владајућих књижевних језика код Срба у Војводини и дијаспори
крајем 18. и почетком 19. века и учинити га разумљивим и пријемчи-
вим за савремену публику. Тежила је да на лексичком и синтаксичком
нивоу остане доследна Кнежевом језичком идиому, док је савреме-
3 Михајло Пантић уочио је важност и посебност стила и језика овог романа одмах по његовом
изласку. „И зато је питање језика, уз питање историчности, најважније питање које поводом
романа ̓Бездно̓ ваља поставити. Можемо сасвим слободно тврдити да је Светлана Велмар-Јан-
ковић да би написала ̓Бездно̓ морала научити један језик и да је тај језик својом инхерентном
снагом, својим меморијским капацитетима одједном сам почео да ради. Адаптацијом рома-
нескног слуха на један одумрли, и наизглед у живот вештачки враћен (реанимисан) језик који
се, што роман одмиче, све више приближава савременој норми, Светлана Велмар-Јанковић
заправо, све време и свога читаоца учи том језику и тако га постепено увлач у један минули свет
чија трагичка значења, међутим, и дан-данас, тамно, у патинизованим речима, есхатолошки
одблескују" (Пантић 1996: 756).
ни правопис повремено примењивала. Разлоге из којих је повремено

прибегавала савременим правописним решењима није навела, али на
основу наведених примера можемо закључити да се за то одлучила у
ситуацијама када његова примена утиче на значење. Већином је изо-
стављала у писању графему х, која је иначе углавном изостављана у то
време. Још једно одступање у односну на савремени књижевни језик
јесте небележење једначења сугласника по звучности и по месту твор-
бе, при чему је морфолошки претпоставила данашњем фонолошком
правопису. Светлана Велмар-Јанковић није у уводном делу, међутим,
оставила трага којим типом ћирилице је писан фикционални дневник
Михаила Обреновића, иако је питање ћирилице било једно од кључних
у том реформаторском периоду за српски језик4.
Из свега што је речено увиђа се да је ауторка уложила велики на-
пор како би оживела овај ишчезли језички идиом код нас. Како би у
томе успела, могла се само ослањати на сачуване текстове писане на
славеносрпском и на свој осећај за језик. Опонашајући шарм и звук овог
предвуковског језика, стремила је да га дочара читаоцима. Тиме што је
употребила бројне архаизме карактеристичне за тај период (српскос-
ловенске, рускословенске, турцизме, русизме, германизме, унгаризме,
романизме), васкрсла је ову минулу књижевну епоху и подстакла чи-
таоце да се интелектуално и имагинативно више ангажују како би је
појмили. Колико год да ти архаизми на моменте чине текст непрохо-
дним, уједно читалачку публику подстичу на другачији, креативнији и
плодотворнији однос према прочитаном (Стакић 2014: 129).
4. ЈЕЗИК КОЈИМ ЈЕ ПИСАН КНЕЖЕВ „ДНЕВНИК”
Период Кнежевог живота (1823–1868) је, са сигурношћу се може

рећи, најтурбулентнија и преломна фаза у развоју стандардног српског
језика. Реч је о Вуковој борби за реформу језика и правописа (1814–
1847) која је за циљ имала устоличење народног језика као стандард-
ног, а самим тим и демократизацију писмености. До Вукове коначне
победе 1868. године, на српској језичкој сцени владала је хетерогло-
4 На почетку 18. века, владала је велика графијска неусклађеност међу српским књижевници-
ма. Грубо би се могле издвојити две доминантне ћириличне верзије: брзопис, који се касније
готово потпуно изједначио са руским брзописом, и штампана. Крајем 18. века долази до нових
измена, и то поново под утицајем руске графије. Када је Орфелин 1776. израдио у бакрорезу
своје „Прописе”, други по реду приручник за учење основне писмености, у нашим школама се
више није учио српски брзопис. И у школама и у свакодневној употреби завладао је писани
тип грађанске ћирилице. Она је за разлику од црквене ћирилице имала мањи број слова. Свих
заједно у Орфелиновој таблици има 37. Важно је напоменути да је и у погледу писаног типа
грађанске ћирилице владала неуједначеност међу српским писцима и да су неретко прибегава-
ли произвољним решењима. Тако се могу уочити ортографске разлике међу текстовима Заха-
рија Орфелина, Јована Рајића и Доситеја Обрадовића, иако су сви писани истим ћириличним
типом (Ђорђић 1990: 195–196).
сија5. Александар Младеновић истиче да је од 1740. до 1780. године

рускословенски постао књижевни језик (заменивши српскословенски).
У последње две деценије 18. века и почетком 19. превагу над рускосло-
венским узима славеносрпски6. Славеносрпски је, наиме, хибридна ме-
шавина српскословенског, рускословенског, српског народног и руског
књижевног. Његова граматика и правопис нису били нормирани, те се
сваки аутор овим језиком користио произвољно (наизменично прибега-
вајући граматичким/правописним/лексичким решењима из ова четири
наведена језичка система). Kасније, почињу да се уочавају тенденције
ка образовању језичке норме (Младеновић 1973: 1). Међутим, док још
славеносрпски буде далеко од тога да изгради кохерентан стандард, Вук
ће извојевати своју победу, у којој је важног удела имала и владарска
династија Обреновић.
По Младеновићу, славеносрпски владао је само на подручју
Војводине и у дијаспори (Младеновић 1973: 1), те је Кнез имао прилику
да га научи за време свог осамнаестогодишњег изгнанства из Србије и
током образовања. С обзиром на то да са својим живим матерњим јези-
ком није био у непосредном контакту готово две деценије, не чуди да
је славеносрпски продирао и у његов говор, због чега га је Вук, његов
учитељ, иначе опомињао.
„Не једном ми је у Вијени спочитавао: ̓Како ја из Ваше близине
и из Беча отиднем̓, говорио ми је, ̓Ви тога часа свој чисти српски језик
заборављате, и наказне славјаносербске речи употребљујете.̓ Знадем да
је то истина, али по мени те речи наказне нису. Моје је мненије да све
речи, што из славјаносербскога језика долазе, ни како протерати не тре-
ба. Неке се сачувати морају, посебице оне што поимове и представе из
различних абстрактних наука изказују. Зашто да уместо једне, за ниансе
неког поима две, три или више речи не употребљујемо. Осем тога, ме-
лодија славјаносербског језика често богатији смислом звук имаде. и
лепшији” (Велмар-Јанковић 1995: 88).
Такође, на основу наведеног одломка, може се закључити да је
Кнез био више присталица доситејевског типа језика, него Вуковог. Раз-
лика између славеносрпског и доситејевског састоји се у томе што се
5 „Доцније, у 19. веку, један од главних разлога зашто је Вук Карађић у свом реформном раду
наишао на толику опозицију био је и тај што је пуно Срба држало да напусти руско-словенски
језик и азбуку и примити чисто народни говор и понемчену азбуку значи одвајати се од словен-
ске заједнице и губити словенски карактер” (Скерлић 1909: 199).
6 Разлози за одабир рускословенског као књижевног језика су историјско-политичке али и књи-
жевно-културне природе. Живећи у дијаспори, ван интензивног контакта са својом матичном
земљом, Срби су губили контакт са својом изворном културом и језиком. С обзиром на то да,
с једне стране, нису имали прилике да уче средње и високе школе на свом језику и да нису
поседовали институционалну инфраструктуру како би неговали и развијали свој језик и да су,
с друге стране, настојали да се отму утицају других култура и језика са којима су живели у
непосредном контакту, окренули су се ка руском црквеном језику. За рускословенски језик
постојали су уџбеници и доступни учитељи, а омогућавао им је да остану верни својој словен-
ској култури и традицији. Упркос томе, учење овог језика било је јалово, јер су га ученици учили
искључиво из књига, те их је то нагнало да трагају за другим решењима (Скерлић 1909: 45–69).
наноси из рускословенског и руског у доситејевском типу језика углав-

ном своде на лексички план, док су морфолошки, фонолошки и највећи
део синтаксичког плана засновани на српском народном (Младеновић
2008: 181). Из тог разлога су текстови писани на доситејевском језику
знатно разумљивији и проходнији у односу на оне писане на славено-
српском ̶ а што је и иначе био његов циљ. Кнежев „Дневник” би се,
стога, могао уврстити у дела писана на доситејевском јез. идиому.
5. КНЕЗ О ЈЕЗИКУ
У првом поглављу овог рада већ је наглашено да је Кнез у свом

„Дневнику” неколико пута износио своје ставове о српском језику. Ос-
тавио је, између осталог, и сведочанство о Вуковој вишегодишњој борби
пуној непредвидивих преокрета.
„У својим предложенијима што ми их је оставио био, молећи
ме да их прочитам, Господин Вук војну за србски језик наставља. Он
предложеније чини да се у школама и новинама, као и у печатњи књига
његов, нови правопис, примењивати почне. Док сам ова предложенија
читао, поимао сам да и мој велики Учитељ и спор свој што га је са Ди-
митријем Црнобарцем прошлога лета око истога питања водио, наста-
вља. Само сада је политическо стање друкче но што је прошлога лета
било: онда је Кнез Карађорђевић владатељ у Србији био, а Господин Вук
немили гост у Београду; онда је Димитрије Црнобарац као попечитељ
просвештенија дејствовао, па је власт себи узео да наредбом уређује
како се славјаносербско правописаније у подпуности почитавати мора.
Сада је Кнез Обреновић у Србији владатељ а Господин Вук му као први
совјетник уз колено седи” (Велмар-Јанковић 1995: 75).
На основу цитата из романа види се да је Кнез не само био упућен
у најзначајнија догађања по питању стандардизације српског језика,
него је, уз свога оца књаза Милоша Обреновића, био и активни учесник
тиме што је подржао Вукову реформу и инсистирао на њеној примени.
Уједно је био свестан да ће примена тих реформи бити спора и мукотр-
пна, јер „од како је света и века, старо се новом одупире и препреке му
чини, па ће тако и сада бити” (Велмар-Јанковић 1995: 90).
Поред актуелних дешавања на пољу стандардизације језика Кнез
је, између осталог, коментарисао и сопствени језик као и промене кроз
које су његови говор и писање прошли од кад се вратио у Србију.
„Особито сам се изненадио речима његовим да ми и у говору ве-
лике промене чује, то јест да сам живљијим и народскијим србским
језиком говорити стао. Он знаде да сам, у дугом странствовању свом,
посебну пажњу србском језику увек обраћао, у бојазни да, стране језике
једнако говорећи, свој не занемарим, и нешто странско у њега не уне-
сем. [...] Сад ми Молерчић каже да се у говору мом никакво више стран-
ско наглашеније приметити не може, а да сам многе речи из живог на-
родно говора употребљавати почео. [...] Зато сам и сам живљију форму
неку речи узео, па више нећу писати совршити но свршити, изказати
но исказати, держати но држати, и тако” (Велмар-Јанковић 1995: 155).
Са тим у вези, логично је што су славеносрпске карактеристике
доминантне нарочито у првом делу „Дневника”, а да градативно опа-
дају што дуже Кнез борави у својој отаџбини. Међутим, никада их неће
потпуно искоренити из свог писања, нити ће то желети7.
6. КНЕЖЕВ ЈЕЗИК НАСПРАМ ЈЕЗИКА АНАСТАСА

ЈОВАНОВИЋА
Занимљиво би било упоредити Кнежев језик са језиком којим је

писана „Бележница” Анастаса Јовановића, која је настала у истом вре-
менским периоду. Иако школован у иностранству, први фотограф на
Балкану одржао је виталне везе са својом земљом и матерњим језиком.
На једном месту у роману и сам Кнез ће констатовати да Молерчић има
развијен осећај за народни језик, а и за језике уопште.
„Његова Светлост притегао, па сви раде од јутра до мрака. Војска
у приправности, чланови суда не могу се мицати, ванредно стање и у
надлештвима, допуне закон на лицу места. Консули се, Бога ми, до-
бро показали. Прво је господин Лонгворт у среду, 6. јунија, дан после
бомбардовања, наредио да му се разапне шатор на бедемима Града, па
је тамо обитавао. На тај начин је собом јемчио да ће све својим очима
гледати и надгледати шта се у граду збива. Показао да у турске тврдње
поверење више не полаже” (Велмар-Јанковић 1995: 171).
Лако се да приметити да аутор „Бележнице” суверено влада наро-
дним језиком и да не посеже за језичким решењима из славеносрпског,
уколико она већ постоје у народном. Његов језик потпуно је разумљив
савременом читаоцу и стога не захтева неки нарочит ментални напор
нити снагу имагинације, али зато читаоцима и не отвара врата у овај
прохујали период.
7. СЛАВЕНОСРПСКИ ЕЛЕМЕНТИ КНЕЖЕВОГ ЈЕЗИКА
Славеносрпски елементи најуочљивији су, пре свега, на лексич-

ком нивоу, односно у употреби архаичних речи црквеног или страног
порекла (рускословенског, српскословенског, руског, немачког, мађар-
7 О „онародњавању” Кнежевог језика може посведочити следећи одломак из другог дела романа:
„Дубљије понижен нисам био ни онда кад сам, пред Вучићем, бегао. Тачно је двадесет година
од тада. Али сад нећу бегати, нити своју земљу оставити. Ни са Јулијом. А оном сам, кад ми се
пред зору јавио, рекао да му више ништа не вреди: ни то што је бели цилиндер црним заменио,
па изиграва да је у жалости за мном. Ни то што му се, као да вапије, прилика нада мном нија.
Дошло је време да он мене слуша а не ја њега. Јулија га ни сад не чује, премда јој је сан порозан
постао.” (Велмар-Јанковић1995: 385)
ског) за изражавање апстрактних или било којих других појмова за које

не постоји адекватна реч на српском народном језику8. Некада их Кнез,
међутим, користи и за појмове за које постоји пандан на српском. То
чини или стога што дата српска реч не постоји у његовом вокабулару
или стога што, на основу његовог језичког осећаја, текст, захваљујући
датој славеносрпској речи, звучи отменије, озбиљније или мелодичније
(чувствовати, внутрена, сојуз, мнити, полза, печатати, моловати, шрајб-
тиш, мебл, јестаство, возбужденије, впечатленије).
За славеносрпски је, поред недоследности на лексичком нивоу,
својствена и некохерентност на фонолошком9, морфолошком и синтак-
сичком нивоу (у појединим словима/гласовима, падежима и у префик-
сима/суфиксима), те је аутор спонтано при писању посезао за различи-
тим језичким решењима (записато, присуствујушчи, паденије, одила-
зак, могушчи), стварајући тако неретко хибридне лексичке творевине
које не постоје ни у једном од језика. Разлози за то, у историјском сми-
слу, поново леже у тежњи да се славеносрпски свесно артикулише као
другачији језички идиом у односу на народни, који је примитивнији и
приземнији и коме припада подручје свакодневне комуникације. Кне-
жеви лични разлози за ову језичку недоследност могу, наиме, бити и у
недовољном познавању матерњег језика и непоседовању слуха за исти.
На семантичко-синтагматском нивоу, реченица му повремено на-
ликује немачкој, због своје сложености, мноштва уметнутих делова и
тенденције да се глагол (односно други део сложеног глаголског облика
који је у лицу) ставља на крај.
„Јулија је за Молерчића красну и лаку вечеру дала приправити10.
Знаде она шта наш пријатељ воли, па смо ладну чорбу од краставаца
имали, јастога у мајонези, паштету од зеца, телетину у аспику, слеђене
вишње, ајскафе, воће. [...] За време вечере у којој је јако уживати умео,
Молерчић нам је приповедао да се у Србији већем цело лето олуј спре-
ма” (Велмар-Јанковић 1995: 9).
У славеносрпске карактеристике спада и непримењивање једна-
чења сугласника по звучности и месту творбе, јотовања и губљења су-
гласника (отдахнули, безшумно, изпунио, бегство, одпослан, уобште,
изчекивање, бледија, разжестити се, отца). Са Вуковом реформом, фо-
нолошки правопис се намеће морфолошком, те ће ове гласовне про-
мене у писању бити поштоване, мада не одмах доследно. Кнез током
8 „Архаизми пластично дочаравају време и амбијент у коме се дешава радња књижевног дела,
нарочито ако је она ситуирана у раздобље 18. или 19. века” (Стакић 2014: 129).
9 На фонолошком нивоу често је приметан утицај рускословенског односно руског, где се полу-
гласник развио у глас о, док је на српском прешао у а. Тако се Кнез уместо за сажаљење опре-
делио за сожаленије, уместо за сврше за соврше, сагласан – согласан и др. (Ивић 1998: 127).
10 Ова реченица би још више наликовала немачкој да се на њеном крају уместо неличног налази
лични глаголски облик.
писања изоставља слова х и ј, које је Вук увео у своју реформисану ћи-

рилицу (ј је уврстио 1818, а х 1836. године11).
8. ЗАКЉУЧАК
Пишући роман „Бездно” Светлана Велмар-Јанковић настојала

је да подражава ритам, вокабулар и структуру реченице које су одли-
ковале наш књижевни језик с почетка 19. века. За језик у Kнежевом
„Дневнику” може се рећи да је доситејевски – народни са примесама
славеносрпског које су већински присутне на лексичком а мање на
морфолошком и фонетском нивоу. У очувању славеносрпских речи,
Кнез је видео вишеструку корист: попуњавале су сиромашни вокабулар
народног језика и говору односно писању давале отменији звук. При-
том нису замагљивале значење исказа, нити отежавале комуникацију,
чиме је испуњена просветитељска тежња писаца који су се служили до-
ситејевским језиком а то је да писменост буде доступна свима.
Приметно је да се Кнежев језик мења током писања „Дневника”.
Због осамнаестогодишњег боравка у изгнанству, живи матерњи језик
био му је далек. Иако је настојао да га негује уз Вукову помоћ, није
могао да га учини природнијим и ослободи сувишних славеносрпских
наноса. Тек по повратку у Србију, његови говор и писање постепено губе
странску ноту и добијају све аутентичнији звук.
Ауторка је нарочити труд уложила у употребу архаичног вока-
булара типичног за славеносрпски период наше писмености. Пошто је
„Дневник” писан на доситејевском језичком идиому и од стране неког
ко је добро говорио неколико страних језика (пре свега немачки и фран-
цуски) и ко је непуне две деценије живео у иностранству, очекивало би
се да на лексичком плану преовладавају славенизми, потом романизми
и германизми. Током читања дела управо се и стиче такав утисак, пре
свега захваљујући мелодији и структури реченице, али и морфолошкој
равни Кнежевог језика. Састављањем списка архаизама увидели смо
да је број славеносрпских речи (рускословенских, српскословенских и
руских) заиста доминантан, али и то да су турцизми знатно бројнији
у односу на речи француског, италијанског, мађарског и немачког по-
рекла. То само сведочи о томе у којој мери турцизми представљају ин-
тегрални део српског језика и, самим тим, знатно су неприметнији у
односу на славеносрпска лексичка решења и позајмљенице романског,
германског и мађарског порекла, које се доживљавају као неаутентич-
не, вештачке и рогобатне језичке творевине.
11 Ове графеме су и пре Вука биле примењиване од стране појединих аутора а са доласком Вука
уврштене су у стандард (Ђорђић 1990: 198).
Листа референци
Извор
Велмар-Јанковић 1995: С. Велмар-Јанковић, Бездно, Београд: Време књиге.
Ђорђић 1990: П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Београд: Завод за уџбенике
и наставне средства.
Ивић 1998: П. Ивић, Преглед историје српског језика, Сремски Карловци:
Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Младеновић, А. Типови књижевних језика код Срба у другој половини 18. и почетком
19. века. Реферат за 7. међународни конгрес слависта у Варшави. ‹https://kovceg.
tripod.com/am_tipovi_knj_jez_srba_u_18.htm›. 07.03.2021.
Младеновић 2008: А. Младеновић, Историја српског језика, Београд: Чигоја
штампа.
Пантић 1996: М. Пантић, Историчност и поетичност: Светлана Велмар-Јанковић,
Бездно, Време књиге, Београд 1995, Нови Сад: Летопис Матице српске, 457,
Нови Сад: Матица српска, 751–756.
Скерлић 1909: Ј. Скерлић, Српска књижевност у 18. веку, Београд: Државна
штампарија Краљевине Србије.
Стакић 2014: М. Стакић, Поетски језик као одлика стила књижевне прозе, у:
Р. Арсић (уред.), Зборник радова учитељског факултета, књ. 8, Приштина:
Универзитет у Приштини, 123–137.
Стефановић 2009: М. Стефановић, Лексикон српског просветитељства, Београд:
Службени гласник.
Шапоња 2001: Н. Шапоња, Романсирање пустоши, Нови Сад: Летопис Матице
српске, 467, Нови Сад: Матица српска, 916–917.
Ivana S. Živančev / THE STYLE AND LANGUAGE OF THE DUKE’S DIARY IN THE
NOVEL BEZDNO BY SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ
Summary: In this paper, we dealt with the specific style and language of “The Diary”
of the Duke Mihailo Obrenović in the novel Bezdno by Svetlana Velmar-Janković. We
focused on the characteristics of the Slavonic-Serbian language. Our aim was to point
out the stylistic and linguistic elements of this language and to analyze the historical
and political circumstances that caused its creation. Special attention was given to
numerous archaisms, which helped the writer to bring the spirit of this period to life.
In order to detect and explain this style and language, we refered to the teachings of
Aleksandar Mladenović. While trying to establish which version of the Cyrillic alphabet
was actual at that time, we took Petar Đorđić’s book The History of the Serbian Cyrillic
into consideration. We tried to explain the social circumstances which were a fruit-
ful ground for the creation of this hybrid and inconsistent language thanks to Jovan
Skerlić. We came to the conclusion that the Duke was fond of a specific version of
the Slavonic-Serbian language – the Dositej version, which preserved the elements
of the Slavonic-Serbian language primarily on its lexical level, while morfological and
phonological levels remained the same. The Duke’s style and language altered during
his writing. Later on, they resembled vernacular Serbian language more. In order to
establish the role of archaisms in this novel, we made a list of them and noticed that
Russian Church Slavonic, Slavonic-Serbian and Russian words have a dominance over
Germanisms, Hungarisms and Romanisms. However, we could expect the opposite,
while the Duke had spent almost two decades in the Western countries. The second
place belongs to Turkisms, which are really hard to detect, because they became an
integral part of the Serbian language.
Key words: Bezdno, “The Diary” of the Duke Mihailo Obrenović, the Dositej language,
Slavonic-Serbian stylistic and linguistic elements, archaisms
Примљен: 13. априла 2021.

Прихваћен за штампу: маја 2021.
Приказ
821.111.09 Харингтон Е.
791.221.9-055.2(049.32)
DOI 10.46793/LIPAR75.243P
Нина М. Петровић1
Докторске академске студије Српски језик и књижевност
ГИНОХОРОР: ПРОСТОР ИСТРАГЕ ЖЕНСКОГ

ПИТАЊА
(Erin Harrington, Women, monstrosity and horror film: gynaehorror,
Routledge, Oxfordshire, 2018, 297 стр.)
Монографија „Жене, чудовишност и хорор филм” (Women,

Monstrosity and Horror Film) са поднасловом гинохорор (gynaehorror –
неологизам који је сковала сама ауторка Ерин Харингтон, како би наре-
чене појмове из наслова објединила у један), публикована 2018. године,
луцидно се обрачунава са западноевропским моделом позиционирања
жене као зазорног ентитета. Ерин Харингтон је предавач на Катедри за
културолошке студије на Кентербершком универитету на Новом Зелан-
ду, а њена монографија је део серијала „Филозофија филма са маргине”
(Film Philosophy at the Margins) који проблематизује аксиологију марги-
налног када је проучавање седме уметности по среди, узимајући као
полазиште теорију рецепције.
Основу анализе хорор филмова којима се бави ауторка у овој
монографији чини континентална филозофија, која укључује ауто-
ритативна имена попут М. Фукоа, Ж. Делеза, Ј. Кристове, Б. Крид, Д.
Харавеј. Читав серијал има циљ да успостави једну рафинирану мето-
дологију за ревидирање проблематике алтеритета у хорор филмовима,
као и у методологији континенталних филозофа, која је у основи мизо-
гина и фалократична. Прва књига серијала „Женски мазохизам у фил-
му” (Female Masochism in Film) ауторке Рут Мекфи испитује корелацију
женске сексуалности, етике и естетике. Обе монографије још увек нису
преведене на српски језик, а с обзиром на провокативност тематике,
свакако би представљалe ужитак за све љубитељ(к)е хорора, то јест за
све оне који у хорор филму не траже само разбибригу и којима су доз-
логрдили стереотипни третмани жене унутар њега.
Ауторка отвара монографију запажањем да жене заузимају при-
вилеговано место у хорор филмовима. С обзиром на то да се бит хорора
може grosso modo дефинисати као угроженост од стране претеће Дру-
1 nina_uriah_heep@hotmail.com
гости, непозваног присуства које вреба, унутар или изван нас, изази-
вајући нелагоду и страх рушењем добро утврђених канона, јако је чудно
да жена, као вечита Другост у прастаром бинарном односу Mушког и
Женског, никада није озбиљније тумачена унутар поетике хорор жан-
ра, нарочито на нашим просторима, где готово да нема проучавалаца
самог жанра хорора, а камоли улоге жене унутар њега. А како хорор
филм јесте субверзивни простор забаве, терора и игре, сам се намеће
путем своје наративне и естетске експресије као плодотворан простор
за истрагу ужаса репродуктивног, материнског и сексуалног, која ће
раскрити темеље на којима почива социјална, политичка и филозофска
сегрегација жена. Монографија нуди, како ауторка каже, дубинску ана-
лизу жена у хорору, путем испитивања тзв. гинохорора, то јест филмова
који се интересују за све аспекте женског репродуктивног живота, почев
од самог репродуктивног система жене, до виргинитета, првог коитуса,
трудноће, рађања, мајчинства, и на крају, менопаузе и постменопаузе.
Ауторка испитује начине на које улазе у односе хорор, чудовишност и
полне разлике, као и каква је природа везе између нормативне (хетеро)
сексуалности и добро уврежене дихотомије жене као честите девице и
крволочне фурије. Монографија је прегледна и свако поглавље третира
један аспект гинохорора.
У уводним напоменама монографије: „Introduction: mapping the
spaces/faces of gynaehorror” (1–32) ауторка мапира простор и лица ги-
нохорора, на јасан и кохерентан начин, представљајући га и као кон-
венцију и као изазов. Харингтонова нуди парадигму за истраживање и
разумевање различитих друштвених, културних, политичких и науч-
них слојева унутар гинохорора. Иако се префикс гино (грчког порекла
– γυνή) односи на жену, ауторка звуком жели да назначи везу са жен-
ским телом, као репродуктивним потенцијалом у биолошком смислу. У
овој монографији женски репродуктивни систем ауторка посматра као
метонимију, као део тела који репрезентује комплексну целину која је
кроз историју, са великим жаром и дисциплинованошћу, повезивана са
биолошким детерминизмом који укида жени индивидуалност. Гинохо-
рор представља интерпретативно сочиво, али и вид кинематографске
експресије која еманира читаво клупко репрезентација и конотација и
сигнализира социокултурну конструкцију женске сексуалности, субјек-
тивности и способности репродукције, која жигоше женско тело као
чудовишно per se, без обзира на године и самостварење жене третира
као промашај и непослух (7). Стога ауторка жели да истражи и реакту-
ализује све, узете здраво за готово, норме и пресумпције у вези са при-
родом женског тела, које прате и спутавају жене током животног века.
Управо нам путем анализе селектованих филмова ауторка показује да
се у њима крије исти modus operandi када је третман жене по среди,
који, без обзира на субверзивност хорор жанра, у својој бити почива
на истим конзервативним поставкама сводећи жену, чак и онда када
даје привид њене еманципације и снаге (придајући јој мушке атрибуте,
Гинохорор: простор истраге женског питања
ироније ли), на подређену структуру бинарног односа. Харингтонова у

својој монографији нема претензија да се разрачуна са горенареченим
дискурсом Запада путем феминистичке оптике, већ да укаже на нове
начине виђења жене и њеног тела, као продуктивног, субверзивног и
позитивно „чудовишног”.2
Прво поглавље под називом „Roses and thorns: virgins, vagina
dentatа and monstrosity of female sexuality” (33–86) обухвата шест
потпоглавља: „Defining virginity” (34–41); „Virginity in horror film”
(41–51); „The virgins`s other: vagina dentata” (52–55); „Imag(in)ing the
vagina” (56–69); „Vagina dentata in horror” (60–64); „A different sort of
Teeth: reframing vagina dentatа” (65–74) и „Heteronormative horrors”
(75–79). Ово поглавље проблематизује појам хетеронормативног хоро-
ра и репрезентације жене унутар њега, које се непогрешиво своде на
фетишизацију девице и демонизацију самосвојне жене путем симбола
зубате вагине. Ауторка јукстапозиционира фигуру virgo intacte (херме-
тички затворени систем зауздане сексуалности) и фигуру vagina dentate
(архаични конструкт женског, оваплоћен у архетипу Велике Мајке) као
деструктивне стране женског које апсорбује мушки принцип. Ова два
конструкта граде дијаду у којој се жена посматра као објекат, доступан
за маскулину сексуалну конзумацију, или као нешто ужасно и претеће
по фалоцентричну доминацију, и притом раскрива изразито негативан
став према женским гениталијама. Наводећи многе кинематографске
примере који илуструју рестриктивне бинарне репрезентације сексу-
алности (Спилбергова „Ајкула”, Андервудови „Дрхтаји”, Озова „Мала
продавница ужаса” Гигерово чудовиште у ”Осмом путнику”) Харингто-
нова жели да истакне њихову штетност јер анулирају било какав замах
сексуалне експресије и идентитета. Ауторка на крају овог поглавља из-
носи један необично тоничан став, да vagina dentata може бити генера-
тивна експресија женске силе, којој није потребно маскулино залеђе да
би се оправдала или одржала. Издваја два примера која указују да нису
све репрезентације чудовишне вагине негативне. Хененлотеров филм
„Лоша биологија” (2008) предочава на крајње афирмативан начин
трансгресивно уживање у хиперпотенцијалу тела, а црна хорор-коме-
дија „Зуби” (2007) слика vagina dentatu као цитаделу, путем које жене
могу да поврате аутономију над својим телима и да се одупру телесној
колонизацији.
Друго поглавље, која се црнохуморно позива називом на Хич-
коков филм из 1938. године – „Lady vanishes: pregnancy, abortion and
subjectivity” (87–129), састоји се из потпоглавља: „Framing pregnant
subjectivity” (89–76); „Keeping house: female corporeality in horror” (97–
100); „Home invasions” (101–105); „Vessels and environments” (106–112);
„Foetal visibility and the dissolution of the female subject” (113–115);
2 Синтагму “чудовишно женско“ ауторка преузима од феминисткиње Барбаре Крид, еминент-

не теоретичарке филма. („The monstrous-feminine: film, feminism, psychoanalysis“, New York:
Routledge, 1993)
„Inside: competing subjects” (116–119); „Abortion and taboo” (120–124);

„Pro-Life and Pro-Life” (125–129). Читаво поглавље свој дискурс гради
на три кључна појма – трудноћа, абортус и субјективност. Харингто-
нова истражује каква ограничења леже у предоминантним дискурси-
ма о трудноћи, чији корен почива на страху од женске способности за
репродукцију. Женско тело и материца нису ништа друго до простори
које мушкарац запоседа. Као илустрације par excellence ове тезе наводи
филмове „Роузмарина беба” (1968) и „Егзорцисту” (1973) у којима се
жени пориче право на аутономију своја тела. Нарочито је занимљива
веза мајке и фетуса у гинохорору, како нам то ауторка демонстрира у
овом поглављу, која није нимало хармонична, напротив, то је борба за
доминацију, у којој је жена, без обзира на исход, увек морални губи-
тник (француски хорор филм „Унутра” из 2009). Привилеговање фету-
са науштрб мајке је присутно и у филмовима који тематизују побачај,
и управо овде ауторка раскрива друштвену хипокризију: без обзира на
његову учесталост, абортус се ретко када обре у англосаксонским на-
ративима јер се сматра ултимативним табуом. И ако се као споредни
мотив провуче у понеком хорор филму, увек је то кроз призму морали-
сања (протослешер „Црни Божић” из 1974).
Треће поглавље монографије „Not of woman born: mad science,
reproductive technology and the reconfiguration of the subject” (149–
175) садржи потпоглавља: „Science, culture and masculinity” (141–148);
„Mad science and man making life” (149–151); „Fearing science” (152–
155); „Mad scientist and madwomen” (156– 159); „Re-gendering mad
science in Splice” (160–163); „Brave new worlds: cyborg futures and female
subjectivity” (164–175). У светлу деконструкције треће поглавље ана-
лизира улогу и место жене у науци. Могућност произвођења живота
ван или, уопште, без женског тела јако је проминентан мотив у хорор
филмовима, који избацују жену из фокуса и путем наратива и путем
визуелног језика. Али Харингтонова указује на чињеницу да новији ре-
продуктивни технохорори почињу да „луду науку” посматрају у ком-
плекснијем маниру, нарочито клишеизиране репрезентације хиперра-
ционалног мушког и хиперсексуализованог женског лудог научника. У
потпоглављу „Brave new worlds: cyborg futures and female subjectivity”
ауторка се позива на учење теоретичарке Харавеј која закључује да
обичаји феминизације непослушне технологије оперишу унутар мо-
дернистичког дискурса – страхови од технологије повезани су са стра-
ховима од женске сексуалности. Оно што је заједничко машини и жени
јесте другојачност.3 (франшиза филмова „Терминатор” – сваки нови
киборг је опаснији, страшнији и женственији). Појам киборга предста-
вља интересантну и тоничну комбинацију биолошког и технолошког,
и Харингтонова подвлачи како ове алијансе могу понудити нове мо-
гућности а самог киборга лоцира као продуктиван, прогресиван енти-
3 Donna Haraway, „A cyborg manifesto: science, technology, and socialist-feminism in the late
twentieth century“, Free Association, London 1991.
тет који има потенцијал да испровоцира конзерватизам који исијава из

наратива већине технохорор филмова. У Кроненберговим бодихорор
филмовима проналази ауторка афирмативне приступе „чудовишно
женском” путем експанзије капацитета и преусмерења жеље. Међутим,
Харингтонова резигнирано закључује да у овом „врлом новом светуˮ
ослобођење од сексизма и расизма јесте фантазмагорија. Унутар ових
филмова технологија која нуди слободу од репродукције и технологија
која обезбеђује слободу да се репродукција врши не коегзистирају до-
бро. Резултат свега тога је једна испреплетана гинохорична веза која
поробљава, жртвује и елиминише женску индивидуалност (172).
Четврто поглавље „The monstrous-maternal: negotiating
discourses of motherhood” (180–216) обухвата следећа потпогла-
вља: „Psychoanalytic discourses of motherhood” (185–187); „The legacy
of Mrs Bates: Norma, Thelma and Nola” (188–192); „Essential and
ideal motherhood” (193–195); „The legal implications of transgressive
motherhood” (199–201); „Millennial mothering and the horror of the
single mother” (201–208); „States of Grace: competing discourses of
motherhood” (209–212); „Monstrous motherhood” (2013–216). Поглавље
испитује предоминантне дискурсе у вези са мајчинством који су прису-
тни у хорор филму. Ауторка овде скреће пажњу да наративи мајчинства
у гинохорору демонизују чак и најбоље мајке и показују да сам конц-
епт мајчинства садржи нешто чудовишно у себи. Филмови попут „Пет-
ка Тринаестог” (1980), „Вриска” (1996), „Психа” (1960), „Кери” (1976),
„Бабадука” (2014)... злокобно сугеришу да постоји нешто крајње ужасно
у вези са психолошким, афективним и културолошким захтевима мај-
чинства који притискају жене и гурају их ка чудовишним чиновима. Ла-
кановски модел Лоше Мајке која, за разлику од Добре Мајке, одбија да
испуни саможртвујућу парадигму есенцијалног мајчинства не дајући
дете закону Оца, ауторка у светлу деконструкције чита другачије као,
у бити, Трансгресивну Мајку. Оно што је монструозно, истиче ауторка,
јесте идеја да жени треба и мора да се суди на основу немогућих крите-
ријума мајчинства.
Пето поглавље „Living deaths, menstrual monsters and
hagsploitation: horror and/of the abject barren body” (224–258) састоји се
из потпоглавља: „The abject barren body” (224–226); „Menstrual horror”
(226–233); „The horror of menopause” (234–242); „Ageing women in
cinema” (243–245); „Psychobiddies, grande dames and horrific harridans”
(245–258); „The ageing women as (American) horror story” (258–265).
Поглавље залази у срж гинохорора. Овде ауторка истиче како гинохо-
рор, ма колико у бити трансгресиван и маштовит у изналажењу тема
које укључују канибалистичке вагине, крволочну новорођенчад, деви-
це-хероје, натприродне in vitro оплодње, заносне сукубе, психопатске
мајке, чедоуморства... ипак ригидно искључује искуство старења не-
репродуктивних жена. Харингтонова наглашава да тело које не може
или не жели нешто да уради јесте инхерентно трансгресивно. Бесплод-
на тела одбијају да се повинују репродуктивним императивима и пред-

стављају алтернативни модалитет – одсуство није негативна категорија
већ још једна форма експресије (225). Нарочито ауторку занима како
менструација, као гранична ситуација у животу жене, може бити по-
везана са социокултурним конструктима менопаузе као болести инсу-
фицијенције. Харингтонова истиче како већина културних сценарија
маркира менструацију као нешто што је облик симболичког загађења,
али циклична природа менструације је одређује и као продуктивну, ге-
неративну. Нарочито ауторку занима веза између менструације и моћи
у гинохорору, и указује нам да менструација маркира простор унутар
којег женски репродуктивни систем постаје сопствени центар значења.
(Де Палмин филм „Кери”, Фосетова „Фатална Џинџер”). У јукстапози-
цији са њоме, одсуство менопаузе у хорору постаје још транспарент-
није. Да ли је одсуство репрезентације старијих жена и њихових прича
у вези са одсуством интересовања, пита се ауторка. Сам реципијент је
кључ, истиче, јер филмови о старијим женама не би имали публику.
Губитак репродуктивних капацитета резултира губитком друштвене и
културне вредности. Зато се жене третирају као зазорности, истовре-
мено дефицитне и прекомерне, уместо као мултивалентно тело у не-
прекидној промени. Врло је интересанатно у овом наративном делу
довођење у везу концепта менопаузе као живог пропадања са ромеров-
ском фигуром зомбија. Женско тело је као и зомби – унутарњи абјект,
стална претња од стране сопствене трансформације – опасност долази
изнутра, као што иницијално познато постаје непознато и прети да сло-
ми границе које служе да обликују и одрже друштвени ред. Промена
са плодности ка инфертилности је стална претња изнутра, овде претња
фалоцентричном реду који централизује репродукцију као употреб-
ну вредност женског субјекта. У вези са тиме, даје приказ остарелих
жена у мејнстрим америчким филмовима које имају много краћи „рок
трајања” него њихови мушки пандани, а губитак младолике нормативне
женствености резултира екскомуникацијом из културног простора. Уп-
раво у светлу овог поглавља треба тумачити ауторкин чин изостављања
текста на првој страни своје монографије, како би још боље потцртала
своју тезу – одсуство је некада речитије од присуства.
Посебно је интересантан приказ остарелих жена у поджанру
„Psycho-biddy” који је био проминентан 60-их и 70-их година прош-
лог века. У њему се најбоље осликава порицање сензуалности остаре-
лој жени и довођење њене појаве у везу са гротескним. Али истовреме-
но, баш ови гинохорори, како истиче ауторка, представљају просторе
подршке и отпора кроз афирмацију чудовишног, абјектног и стерилног
као алтернативоног облика (ре)продуктивне женствености („Булевар
сумрака” из 1950, „Шта се догодило са Бејби Џејн?” из 1962). На крају
овог поглавља ауторка искаче из свог опредељеног корпуса и подврга-
ва анализи телевизијску серију „Америчка хорор прича” која пружа,
како тврди, неке од најзанимљивијих и најпластичнијих приказа оста-
релих жена и доказује да телевизијски простор боље преноси нијансе и

различите експресије гинохорора. У свим овим остварењима ауторка
раскрива потенцијал. У неприхватању остарелих протагонистикиња да
се понашају прикладно и да ишчезну са малих или великих екрана оне
реафирмишу себе, а њихова абјектована остарела тела захтевају да буду
виђена.
У завршној напомени „Afterword: monstrous miscarriages and
uncanny births” (271–275) ауторка наводи spiritus movens за писање
своје монографије, а то је управо искуство гледања хорор филма, и
дотиче се још једног аспекта гинохорора а то су чудовишни побачаји
и бизарна рођења – корпус који тек треба истражити. Свако поглавље
прати богати попис литературе, а на самом крају монографије налази
се индекс појмова (275–297).
Поимање чудовишног у овој монографији завређује посебну
пажњу. Ауторка се позива на Делеза и Гатарија преузимајући њихове
термине ризоматичног и абјектог који постоје кроз своју несводивост,
увек измичуће продуктивни, флексибилни, флуктуални, и ван граница
које западни дискурс подиже између Јаства и Другости.4 Гинохорорич-
на „чудовишност” изражава рекомбинације које су потиснуте, али које
се промаљају и оформљују асемблаже који нуде афирмативне алтер-
нативне изразе сексуалности, женствености и самог постојања. Чудо-
вишта продукују и репродукују културолошка значења, она маркирају
а не маргинализују потенцијал жене и њеног тела кроз рецентрирање
форми женског искуства.
Ауторкина интенција током писања монографије није била да
пружи свеобухватну, темељну студију о гинохорору. Захват је смео како
би могла да генерализује своје ставове до којих долази индуктивним ме-
тодом. Признаје да је приступ грађи понегде флексибилан и фриволан,
нарочито у судовима о томе шта конституише, а шта не хорор филм.
Ипак, ауторка тврди (помало нескромно) да је ово прва књига која пру-
жа мапирање културолошки санкционисане руте женске сексуалности
и репродуктивног развића и баца светло на све негативне, штетне и не-
ретко мизогине ставове о женском телу, који жену реификују и раства-
рају до границе непостојања, и указује на другачије, знатно продуктив-
није моделе експресије. Занимљиво је да је ауторка контекстуализовала
филмове кроз судове и евалуације других културних наратива и прак-
си, те, на пример, у првом поглављу повезује хорор филмове о вирги-
нитету и vagina dentati са популарним репрезентацијама виргинитета
и женске сексуалности у порнографији, финој уметности, америчким
школским програмима за апстиненцију и урбаним легендама, шире-
ним од стране америчких војника. Загребала је иза канонских филмова
како би проширила и закомпликовала дискусију о гинохорору и пону-
дила провокативне и нове гинохоричне комбинације и пресеке. Сама
4 G. Deleuze & F. Guattari, A thousand plateaus: capitalism and schizophrenia, Continuum, London,
2004.
каже да је критеријум понегде био прозаичан, као ентузијаста хорор

жанра можда је пренебрегнула квалитет и дописала филмовима смисао
који немају. У појединим деоницама Харингтонова дивергира од теме
пишући, на пример, о мајчинству у животињском свету или наканама
савремених сајберфеминисткиња да корумпирају андроцентричну тех-
нологију. Неретко понавља своје претпоставке и закључке уместо да се
више фокусира на последње поглавље које садржи највише потенцијала
и материјала за истрагу гинохорора. Али, оно што се никако не може
оспорити монографији „Жене, чудовишност и хорор филм” јесте зас-
нованост на богатој и озбиљној литератури и широком корпусу филмо-
ва, који сачињавају махом англосаксонски филмови, иако неки потичу
из Западне Европе. Анализи је подвргнуто преко 240 филмова. Однос
према грађи је критички, у пуном смислу те речи, јер, истовремено, ис-
тичући значај идеја њених претходника, ауторка скреће пажњу и на ис-
кључивости, и све време показује да филмови нису само простор забаве
већ и простор дискурзивних конфликата који доприносе имплемента-
цији културних норми, док их симултано и изазивају и антагонизују.
Монографија збиља обогаћује радове претходних истраживача који су
се бавили овим темама, и баца фокус на подручја и одсуства која учена
литература још увек није уочила.
Интердисциплинарни модел испитивања Ерин Харингтон, који
индуктивно прилази материји с деконструктивном стратегијом тума-
чења, нуди двоструку добит – задовољава хоризонт очекивања високо-
образованог читаоца а с друге стране информише хорор ентузијасте о
филмовима о сатанизму, вампирима, лудим научницима, заводничким
сукубама, зомбијима, вештицама, демонима, и свему ономе што изази-
ва ужитак, страх, језу илити једном речју – катарзу. Управо овакве мо-
нографије представљају раритет у овдашњим научним круговима. Како
је српско друштво још увек спутано зарђалим, али ипак постојаним,
букагијама патријархалног „морала”, студије попут ове монографије
можда унесу мало промене, освесте по којег читаоца, и улију смелост
истраживачима да се упусте у сличан научни подухват, отворивши им
нове хоризонте ка потенцијалу који неконвенционалан одабир грађе у
себи носи. Можда.
Приказ
821.163.41.09 Ристић Д.
316.74(049.32)
DOI 10.46793/LIPAR75.251K
Јована Д. Костић1
Катедра за англистику
СОЦИОЛОШКИ ПРИСТУП ИЗУЧАВАЊУ ПОЈМА

ДИСКУРСА
(Душан Ристић, Границе дискурса, Нови Сад: Mediterran
Publishing, 2018, 231 стр.)
Књига Душана Ристића Границе дискурса један је од најосновнијих

и најзначајнијих прилога проучавању појма дискурса у различитим
друштвеним наукама. Она представља измењену и допуњену верзију
докторске дисертације која је под називом Значења делања: социолошка
анализа дискурзивних пракси идеологије одбрањена на Филозофском фа-
култету у Новом Саду, 1. јула 2015. године. Књига је прикладно подеље-
на у пет поглавља: Увод (17–45), Дискурс и друштвене праксе (47–83),
Социологика дискурса (84–101), Генеалогије дискурса (102–203) и Закљу-
чак (204–213). Иза поменутих поглавља налазе се додаци у виду лите-
ратуре и индекса имена.
У поглављу Увод (17–45) које садржи потпоглавља Језик, говор,
значење (17–34) и Од делања ка дискурсу (35–45) Ристић се бави дис-
курсом као универзалном појавом захваљујући којој ми артикулишемо
наше мишљење, али и феноменом кроз који се формирају друштвени
односи. Аутор указује на сву комплексност која се испољила у досада-
шњим истраживањима појма дискурса тако што методолошки наводи
различитости у теоријским тумачењима од Сапира и Де Сосира, преко
Остина и Серла, Бергера и Лукмана, Бургијеа, Шица, Мида, Хабермаса
и многих других. Са друге стране, аутор посебно истиче да, иако соци-
олошка анализа дискурса почиње од језика, проблемско поље се шири
на све могуће облике друштвених активности у којима језик посредује.
Своју методологију проучавања дискурса Душан Ристић не заснива ис-
кључиво на истраживањима социологије, већ препознаје и допринос
других научних дисциплина, као што су културна антропологија, пси-
хологија, филозофија и многе друге.
Поглавље Дискурс и друштвене праксе (47–83) садржи четири
потпоглавља: Дискурзивне праксе (47–51), Исказ и текст (51–57), Гра-
1 jovana.kostic95@hotmail.com
нице дискурса: нормативност, материјалност, моћ (57–68) и Дискурс

и друштвене стратегије (68–83). Аутор се најпре осврће на појам дис-
курзивних пракси које дефинише као „јединице анализе у истражи-
вању дискурса” (47). Значај дискурзивних пракси, како он наводи, јесте
у томе што било какво истраживање дискурса не би било могуће без
анализе дискурзивних пракси. Дискурзивне праксе у социолошкој ана-
лизи дискурса имају значај као „медијуми кроз које се индивидуална
и колективна делања друштвених актера повезују са материјалним и
структуралним друштвеним условима” (50). Са друге стране, социо-
лошка анализа дискурса, сматра аутор, заснована је на претпоставци
да дискурс представља друштвену стварност. На овај моменат аутор
обраћа посебну пажњу истичући сложеност оваквог, можда чак и фи-
лозофског, питања које излази из оквира социолошко-дискурзивне ана-
лизе. Ристић затим указује на важност темељног изучавања вербалних
форми дискурса, то јест исказа и текста, у социолошкој анализи. Поме-
нуте форме дискурса представљају медијуме артикулације друштвене
стварности, а у процесу њихове анализе не треба се ограничавати само
на њихове лингвистичке аспекте, већ их треба посматрати у ширем
друштвеном контексту. Друштвене праксе можемо изучавати, подсећа
аутор, управо захваљујући тексту као начину њихове артикулације. У
даљим истраживањима Ристић запажа проблематику дефинисања са-
мог појма дискурса. Док се у истраживањима која су лингвистички
оријентисана појам дискурса односи на говор и различите употребе
самог језика, у филозофским и социолошким проучавањима тај појам
обухвата како процесе стварања значења, тако и њихову симболичку
интеракцију. Овде се аутор први пут осврће на појам идеологије која је
од посебног значаја у критичким анализама дискурса, истичући да дис-
курс представља средство моћи и идеологије, док социолошком анали-
зом дискурса можемо спознати начине на које се различите врсте моћи
материјализују у друштвеном свету. Он даље говори о нормативним
облицима понашања који представљају последицу повиновања поје-
динца друштвеним нормама, а самим тим и дискурсима. Појединац ус-
ваја прихватљиве облике друштвеног опхођења и на тај начин постаје
прихваћен у оквиру једног друштвеног система. Последње потпоглавље
Дискурс и друштвене стратегије (68–83) садржи три потпотпоглавља:
Режими дискурса (68–71), Реконтекстуализација дискурса (71–77) и Ре-
гионализација дискурса (77–83). Овде аутор уочава улогу институција у
социолошкој анализи режима дискурса. Режими дискурса су артикули-
сани захваљујући друштвеним институцијама које парадоксално одба-
цују идеологију. Друштвене институције исто тако имају моћ да рекон-
текстуализују, то јест реконструишу, дискурс у одређеном друштвеном
тренутку. Последњи, али не и мање важан, појам који аутор уводи јесте
регионализација дискурса, а он се односи на начине артикулисања од-
ређеног дискурса и на поље његовог важења.
Социолошки приступ изучавању појма дискурса
О друштвеним процесима од посебног значаја за социолошку ана-

лизу дискурса Душан Ристић се бави у поглављу Социологика дискурса
(84–101) које се састоји од пет потпоглавља: Рационализација (85–87),
Делегитимизација (88–95), Мобилизација (95–97), Интеграција (97–98)
и Деритуализација (98–101). Социологика дискурса се односи на пи-
тања друштвене примене и начина друштвеног конструисања дискур-
зивних пракси. Дискурс има важну улогу у друштвеним процесима као
што су рационализација, делегитимизација, мобилизација, интеграција
и деритуализација. Процес рационализације, пише аутор, подразумева
процењивање, вредновање или искључивање дискурзивних пракси. Са
друге стране, појам делегитимизације односи се на значај или важење
дискурса у друштву. Овде аутор указује на важну улогу дискурса у про-
цесу (де)легитимизације зато што се друштвене праксе артикулишу уз
помоћ дискурса, одређујући притом прихватљиве облике понашања у
оквиру друштвеног система. Међу остале друштвене процесе социо-
логике дискурса аутор убраја и процес мобилизације који представља
могућност дискурса да произведе различита значења и интерпретације
друштвене стварности. Способност дискурса да конструише дивер-
гентна схватања друштвене стварности упућује на његову хетерогену
природу. У наставку поглавља аутор се бави процесом интеграције где
појединци прихватају, усвајају или мењају идеологије и на тај начин
доприносе друштвеној солидарности и кохезивности друштвених гру-
па. Ритуализација представља процес понављања устаљених облика по-
нашања или пракси у друштву, док се процес деритуализације, као дела
социологике дискурса, односи на критику већ постојећих ритуала.
Историју развоја проучавања појма дискурса Душан Ристић суб-
лимира у поглављу Генеалогије дискурса (102–203) које се састоји од
три потпоглавља: Рационални дискурс: од језика-представе ка језику-
говору (102–114), Класични приступи (114–182) и Савремени приступи
(183–203). Развој приступа проблему дискурса аутор прати од класич-
них схатања све до оних савремених. Аутор најпре истиче улогу масов-
них медија у трансформацији дискурса. Масовни медији, превалент-
но средство комуникације савременог доба, имају моћ да конструишу
дискурс одређене друштвене заједнице, а самим тим и њену друштве-
ну стварност. Са друге стране, масовни медији омогућили су, запажа
аутор, контекстуализацију дискурса као идеологије која је, напослет-
ку, као аутономни производ друштвених околности, допринела тран-
сформацији самог дискурса. Проблематиком реконтекстуализације
дискурса, друштвеном контекстуализацијом дискурса, односом између
дискурса и друштвене стварности, десубјективизацијом дискурса, кон-
текстуализацијом дискурса као идеологије, као и етиком дискурса и ње-
говом политичком економијом Ристић се бави у потпоглављу Класични
приступи (114–182). Овде аутор скреће пажњу на дивергентне присту-
пе ка проучавању појма дискурса тако што износи ставове и идеје мно-
гих интелектуалаца међу којима су Маркс, Манхајм, Фуко, Гулднер,
Хабермас и Бурдије. Од важног значаја за анализу дискурса јесте разу-

мевање идеологије. Док је Карл Маркс покушао идеологију коју је сма-
трао „лажним дискурсом” да смести у класне оквире, Карл Манхајм је,
сасвим супротно, контекстуализовао дискурс у шире друштвене оквире
од класних, сматрајући да је мишљење сваке класе идеолошко и под-
ложно друштвеном детерминизму. Аутор даље истражује комплексно
питање дискурса и друштвене стварности, наводећи Бергер-Лукманову
дијалектичку петљу као полазиште за тумачења дијалектике објективне
и субјективне стварности. Хетерогеност друштвене структуре могуће је
објективизовати посредством језика. У том смислу десубјективизација
самог дискурса настаје као последица друштвених институција којима
је концепт моћи инхерентан. Дискурс у тумачењима Фукоа, објашњава
Ристић, јесте систем који ограничава нашу перцепцију стварности. У
даљим проучавањима аутор истиче премештање тежишта како са онто-
лошког на идеолошко схватање стварности, тако и са традиционалног на
модерни дискурс. Преокрет ка идеолошкој концепцији стварности јесте
последица масовних медија, а анализу дискурса не можемо проучавати
без идеологије и, сасвим извесно, без масовних медија. Са друге стране,
масовни медији су данас узрок и модерног дискурса који више не мора
да буде ауторизован. Етика дискурса и политичка економија дискурса
су последња два класична приступа која аутор укључује у социолош-
ко-дискурзивну анализу. Предмет проучавања етике дискурса може да
буде неадекватна употреба дискурса у институционалним друштвеним
контекстима. У политичкој економији дискурса језик представља ин-
струмент моћи и ауторитета.
Савремени приступи анализи дискурса истражују језик шире
од лингвистичке анализе текста. У потпоглављу Савремени приступи
(183–203) аутор се између осталог бави и различитим савременим тра-
дицијама истраживања дискурса, међу којима су филозофска схватања
Мишела Фукоа. У тумачењима Фукоа, како аутор истиче, дискурзивне
праксе јесу праксе моћи, а сама моћ иманентна сваком друштвеном
поретку. У том смислу дискурс не репрезентује објекте у стварности,
већ их непрестано конструише. Савремена истраживања дискурса не
само да проучавају однос између језика и света и дискурс као основни
конституент друштвених односа, већ у својим студијама често обухва-
тају појам идеологије, културе и идентитета. У том контексту Ристић
пажњу посвећује и неким од постструктуралистичких теорија дискур-
зивности. Тенденција постструктурализма јесте умножавање интерпре-
тација, скривање дискурса и поигравање са језиком. Савремене анали-
зе дискурса, сматра аутор, окренуте су ка својеврсној фрагментацији,
децентрализацији и интерсубјективности света. Са друге стране, аутор
запажа да дискурс не треба посматрати као готов друштвени произ-
вод, већ га треба сагледати као процес који нема свој завршетак, док
су субјекти ти које друштво производи уз помоћ дискурса и његових
пракси. У наставку овог потпоглавља, Ристић говори о критичким и ин-
Социолошки приступ изучавању појма дискурса
тердисциплинарним студијама дискурса које проблематизују концепте

као што су моћ, друштвена неједнакост и идеологија. Критичка анализа
дискурса има за циљ да укаже на комплексност друштвених процеса,
користећи транспарентне, аналитичке методе. Важан аспект критичке
анализе дискурса јесте њена интердисциплинарност која подразумева
да се појам дискурса проучава са становишта других научних области,
међу којима су лингвистика, когнитивистика, социологија и многе дру-
ге.
Социолошка анализа дискурса, сублимира аутор у Закључку (204–
213), обухвата истраживање било које друштвене праксе којој поједи-
нац приписује некакав смисао и значење. Другим речима, социолошко
истраживање дискурса дешава се искључиво у оквиру друштва, односно
као саставни елемент друштвених пракси. У социолошким истражи-
вањима дискурса полази се од претпоставке да друштвени свет јесте
то што јесте захваљујући дискурсу који га артикулише. Дакле, социо-
лошко-дискурзивна анализа објективно, научно и емпиријски приступа
интерпретацији одређеног текста или исказа, али то ради искључиво у
контексту друштвених пракси. С обзиром на то да институције имају
могућност да конструишу друштвене праксе, акценат социолошко-дис-
курзивне анализе, закључује аутор, јесте и на институционализованим
дискурсима.
Књига Границе дискурса Душана Ристића представља изузетно ко-
рисно штиво приликом проучавања дискурса и дискурзивних пракси,
пре свега због ауторовог детаљног, концизног и објективног приступа
проблематици појма дискурса, затим јасноће стила и транспарентности
коришћене научне методологије. Пред читаоцима је свакако књига која
је по сваком основу научно утемељена, књига која се бави дискурсом
не само као медијумом комуникације, већ и средством моћи, аутори-
тета и идеологије, а све то из лингвистичке, социолошке и филозофске
перспективе.
АУТОРИ ТЕМАТСКОГ БРОЈА ЛИПАРА
Адријана МАРЧЕТИЋ, редовни професор Филолошког факулте-

та Универзитета у Београду. На Катедри за општу књижевност и теорију
књижевности, на основним, мастер и докторским студијама, предаје
теорију књижевности и држи курсеве о компаративној књижевности,
наратологији и Прустовом роману. Аутор је Фигура приповедања (2003,
2004), студије о француској наратологији и Марселу Прусту, као и низа
теоријских радова из области наратологије објављиваних у свим значај-
нијим домаћим часописима и другим публикацијама. У књизи Историја
и прича (2009), проучава однос између фикционалног и историјског при-
поведања на примерима из савременог српског, постмодернистичког
историјског романа (Кишовог Пешчаника, Павићевог Хазарског речни-
ка и Судбине и коментара Р. Петковића). За књигу О Новој компаратис-
тици (2015) добила је награду „Ђорђе Јовановић“. Под насловом After
Comparative Literature ова књига је 2018. преведена на енглески језик.
Њена најновија књига Критика о критици (2020) доноси четрнаест ог-
леда о књижевној критици, теорији и историји.
Била је један од уредника зборника Проучавање опште књижевнос-
ти данас (2005), Преиспитивања:аутофикција у фокусу компаратисти-
ке (2013) Компаративна књижевност: теорија, тумачења, перспекти-
ве (2016) и Југословенска књижевност: Прошлост, садашњост и будућност
једног спорног појма (2019). Пише књижевну критику и прати текућу књи-
жевну, а посебно прозну продукцију у Србији, бившим југословенским
републикама, и у региону Балкана уопште. У периоду од 2001. до 2003.
године била је члан НИН-овог жирија и редовно је писала књижевну
критику за овај недељник. Била је члан међународног жирија за доделу
награде Балканика од 1999 – 2019. године, као и жирија за награду „Сте-
ван Сремац” (2017–2019). Добитник је награде „Милан Богдановић“ за
најбољу критику објављену у часопису за 2017. годину. Преводи прозу и
теоријске текстове са енглеског и француског језика. Члан је Удружења
књижевних преводилаца Србије. Ангажована је на пројекту Српска књи-
жевност у европском културном простору Института за књижевност и
уметност.
Невена ДАКОВИЋ је рођена у Београду, где је завршила основну

школу и Трећу београдску гимназију. Дипломирала је на групи за Општу
књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету (1988,
Београд, БУ), и упоредо на Факултету драмских уметности (1985, Бео-
град, УУ). Године 1988. магистрирала на Филолошком факултету са
тезом Проблем рецепције филма: естетички и социолошки аспект. 1992.
године докторирала на ФДУ (Београд) са тезом Холивудска мелодрама:
1940-1960 (формула жанра).
Још током студија почиње да ради на ФДУ на Катедри за Теорију и
Историју, а од 2005. године је редовни професор Теорије филма. Током
студија и даљег научног усавршавања била је стипендиста југословенске
и француске владе (1990), British Academy of Arts (2001), Универзитета
у Нотингему (2002), NEHUS Center for Advanced Studies (2003), Norway
Research Councila (2004). Руководилац је националних пројеката Ми-
нистарства просвете, науке и технолошког развоја (ОИ 178012); ТЕМ-
ПУС пројекта (18086-2003). Чланица је научно-истраживачких тимова
међународних пројеката (Columbia, University of London Institute in
Paris, British Academy of Arts European Screen Identities) као чланица
руководећег тима SOST пројеката (IS 1307, CA 18126).
Др Невена Даковић предаје на светским универзититема (Оксфорд,
Нотингем, Ворик, Јејл, Љубљана, Беч, Анкара, Истамбул, Охајо, Рига...).
Члан је Европске Академије/ Academia Europeae. Ауторка је и уредница
преко десет књига, а преко 120 текстова објавила је у међународним
и домаћим часописима и периодици (Afterimage, Cahiers du Cinema,
Kinokulutra, Cineast…). Радове излаже на научним скуповима од којих
су најзначајнији AASN (Columbia, NewYork), LSE, Yale, Sorbonne IV,
Jordan, итд.
Александра КОЛАКОВИЋ је научни сарадник у Институту за по-

литичке студије. У свом раду је фокусирана на историју идеја, интелек-
туалну историју и културу сећања. Аутор је монографије У служби отаџ-
бине: сарадња француских и српских интелектуалаца 1894 – 1914 (Инсти-
тут за политичке студије, 2017), као и низа научних радова објављених у
земљи и иностранству (Sapienza – Universita di Roma; Cambridge Scholars
Publishing; Western University of Arad). Као гостујући истраживач је бо-
равила на Универзитету Сорбона (L’Université Paris I Panthéon Sorbonne)
у Паризу (2010) и на Георг Екарт Институту у Брауншвајгу (Georg Eckert
Institute for International Textbook Research), у Немачкој (2016). Аутор
је и реализатор семинара за стручно усавршавање наставника историје
Иновације у настави историје (2014, 2015), као и уџбеника и приручника
историје за други и трећи разред гимназије (2014, 2015, 2016). Члан је
British Association for Slavonic and East European Studies.
Ана ВУЈОВИЋ (1964, Београд) – редовни професор на Учитељском

факултету Универзитета у Београду. Предаје предмете Француски је-
зик, Историја француске цивилизације и Савремена француска култура.
Објавила је неколико монографија (Француска цивилизација у уџбеници-
ма француског језика, Савремена француска култура, Српско-француска
сусретања, Франкофонија у свету и код нас), три универзитетска уџбени-
ка француског језика (L’Education en France, Француски језик за студен-
те теологије, Le Français de l’éducation) и преко 90 научних и стручних
радова, приказа и хроника. Учествовала је у раду бројних научних ску-
пова у земљи и иностранству, држала предавања по позиву на Универ-
зитету Париз IV – Сорбона и Универзитету Клод Бернар – Лион I, као и
на Педагошком универзитету у Кракову и на Универзитету Коменијус у
Братислави. Сарађивала је на међународном ТЕМПУС пројекту DELFIS
– Develoрping Lifelong Learning Framework in Serbia и на два научно-истра-
живачка пројекта која је финансирало Министарство просвете, науке и
технолошког развоја Републике Србије (Промене у основношколском об-
разовању – проблеми, циљеви, стрaтегије и Концепције и стратегије обез-
беђивања квалитета базичног образовања и васпитања). Члан је Уређива-
чког савета часописа Иновације у настави, управног одбора Друштва за
стране језике и књижевност Србије и надзорног одбора Друштва за кул-
турну сарадњу Србија-Француска. Као председница Секције универзи-
тетских наставника страног језика струке борила се за побољшање поло-
жаја страних језика струке и наставника ових предмета у нашем високом
образовању. Већ неколико година успешно организује размену студената
београдског Учитељског факултета са Универзитетима Лион I и Бордо.
Николина ЗОБЕНИЦА (1976, Ријека) редовни је професор за ужу

научну област Германистика на Филозофском факултету Универзитета у
Новом Саду, где је завршина основне студије немачког језика и књижев-
ности, енглеског језика и књижевности, магистарске и докторске студије
из немачке књижевности. Области њеног интересовања обухватају исто-
рију немачке књижевности (средњи век, класика, двадесети век), ком-
паративна проучавања, интердисциплинарне студије (проучавање кул-
турног памћења, идентитета, социјализације итд.), дечију књижевност,
дидактику немачке књижевности као стране, дидактику универзитетске
наставе и теорију и праксу књижевног превођења. Преводи с немачког
и енглеског на српски језик. Објавила је десетине научних радова из
наведених области, учествовала је на низу конференција, сарађивала у
уређивању неколико часописа, зборника (У царству речи – језици и кул-
туре, Превођење као вештина и уметност) и Приручника за припремну
наставу за студије немачког језика и књижевности. Ауторка је моногра-
фије Књижевно дело између естетике и политике: Лимени добош Гинте-
ра Граса у Немачкој и Србији 1959–2009 и Дидактике немачке књижевнос-
ти као стране.
Слободан ЗЕЧЕВИЋ (Београд, 1966), дипломирао је у Паризу на

Правном факултету на Сорбони (Université Paris и Panthéon Sorbonne), а
специјализирао се за право Европске уније. Магистрирао је и докторирао
на Европском универзитету у Београду са темама из области привредне
регулативе Европске уније, где је изабран за редовног професора. Док-
торирао је и на Факултету политичких наука у Београду на тему еволу-
ције институционалног система Европске уније. Аутор је више књига.
Запослен је као научни саветник у Институту за европске студије у Бео-
граду.
Душко ЛОПАНДИЋ је професионални дипломата и стручњак за

европско право и регионалне односе. Докторирао је на Универзитету
Париз I (Сорбона). Објавио је двадесетак публикација и преко сто на-
учних чланака на теме Европске уније и међународних односа. Душко
Лопандић годинама пише и књиге и повести из области популарне ис-
торије, као и уџбенике историје. Написао је историјске књиге: Летопис
великих жупана, Пурпур империје, Ликови и приче из српског средњег века,
Династије које су владале Европом, Послужити своме драгом отечеству –
из дипломатске историје Србије 1804–1914. Објављивао је и историјске
фељтоне и бројне чланке у часопису „Политикин забавник”.
Емилија МАНЧИЋ (1969) предаје немачку књижевност и културу

на Универзитету у Новом Пазару од 2017. Основне студије завршила је
на Филолошком факултету у Београду, затим боравила на усавршавању
у Берлину. Докторирала је на Бечком Универзитету. Њено истраживач-
ко поље се односи на симболичку и наративну конструкцију идентитета,
теорију културе и медија, друштвену и културну функцију текстуалних
и визуелних наратива, као и на културну имагологију. Организовала је
више интердисциплинарних дискусија, радионица и конфернција у тиму.
Учествовала је на бројним међународним конференцијама и аутор је
бројних чланака у међународним зборницима. У Немачкој јој је објавље-
на књига под називом Umbruch und Identitätszerfall. Narrative Jugoslawiens
im europäischen Kontext Тибинген 2012. Члан је Бечког удружења за кул-
турну анализу (aka / Association for Cultural Analysis).
Mилена НЕШИЋ ПАВКОВИЋ (1987, Крагујевац) основне и мас-

тер студије завршила је на Катедри за германистику Филолошко-умет-
ничког факултета у Крагујевцу, на коме је 2019. године одбранила док-
торску дисертацију „Рефлексијa прошлости и (по)етика постмеморије у
романима Исељеници Винфрида Георга Зебалда, Пешчаник Данила Киша
и В или сећање на детињство Жоржа Перека”. Усавршавала се на Универ-
зитету у Констанцу као стипедниста ДААД-а и на Универзитету Хумболт
у Берлину. Од 2014. године запослена је као асистент на Филолошко-
уметничком факулету, на Катедри за германистику, а 2020. изабрана је
у звање доцента за ужу научну област Немачка књижевност и култура.
Области интересовања: студије сећања, књижевност Холокауста, компа-
ративна књижевност, немачка послератна књижевност.
Јелена МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ (1988, Кладово) радила је као лек-
тор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову. Тренутно је
асистент с докторатом на Одсеку за српску књижевност и језик Фило-
зофског факултета у Новом Саду. Докторирала је 2016. године са радом
на тему „Барок у белетристичком опусу Милорада Павића”. Добитник је
награда: Боривоје Маринковић за 2014. годину и Доситејево златно перо
2018. године. У уредништву је Летописа Матице српске. Објавила је две
стручне књиге Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Бео-
град 2016) и Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност
и барокност српске књижевности (Нови Сад 2018), те песничку књигу Без
длаке на срцу (Београд 2020).
Анђела ВУЈОШЕВИЋ (1994, Пећ) основне и мастер студије герма-

нистике завршила је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу,
а тренутно је докторанд на истом факултету. Такође је ангажована је у
настави на Катедри за германистику. Током мастер студија боравила је
на Универзитету у Триру. Занимају је научне области лингвистичка ана-
лиза дискурса, лингвистика текста, семантика, прагматика и контрастив-
на лингвистика.
Никола БЈЕЛИЋ, доцент за француску књижевност и културу на

Департману за француски језик и књижевност Филозофског факултета
Универзитета у Нишу. Дипломирао француски језик и књижевност на
Филолошком факултету у Београду, где је и магистрирао и докторирао.
Објавио већи број научних и стручних чланака о француској, српској и
компаративној књижевности, као и о превођењу. Бави се превођењем по-
езије и драме. Приредио књиге: По Вароши поваљана трава (Библиотека
„Јован Томић“ Нова Варош, 2014) и 70 сезона позоришта на Црвеном кр-
сту (са Савом Радовићем, БДП, 2017).
Часлав НИКОЛИЋ је рођен 1983. године у Пећи. Основне студије

завршио је 2006. године на Филолошко-уметничком факултету Универ-
зитета у Крагујевцу. Магистарски рад Проблем биографског метода и би-
ографија Пера Слијепчевића одбранио је 2008. године на Филозофском
факултету (Пале) Универзитета у Источном Сарајеву. Докторску дисер-
тацију Политички и идеолошки хоризонт у романима, есејима и новин-
ским чланцима Милоша Црњанског одбранио је 2011. године. Запослен
је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, као ванредни
професор на Катедри за српску књижевност. Поље интересовања: српска
књижевност 20. века.
Листа рецензената
У рецензирању радова пристиглих за објављивање у Липару 75,

учествовали су
др Катарина Мелић, редовни професор

Филолошко-уметнички факултет у Крагујевцу
др Ана Вујовић, редовни професор
Учитељски факултет у Београду
др Слободан Зечевић, научни саветник
Институт за европске студије у Београду
др Душан Живковић, редовни професор
др Диана Поповић, ванредни професор
Филозофски факултет у Новом Саду
др Милена Нешић Павковић, доцент
др Марина Петровић Јилих, доцент
др Никола Вујчић, доцент
др Нина Михаљинац, доцент
Факултет драмских уметности у Београду
др Александра Лазић Гавриловић, доцент
Филолошки факултет у Београду
др Никола Бјелић, доцент
Филозофски факултет у Нишу
др Бојана Вељовић Поповић, доцент
др Јелена Арсенијевић Митрић, ванредни професор
др Часлав Николић, ванредни професор
којима искрено захваљујемо на професионалности и колегијалности.

Уредништво Липара
Липар
Часопис за књижевност, језик, Lipar / Journal for Literature, Language,
уметност и културу Art and Culture
Издавач Publisher
Универзитет у Крагујевцу University of Kragujevac
За издавача Published by
Ненад Филиповић Nenad Filipović
Ректор Rector
Суиздавач Co-publisher
Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац Faculty of Filology and Arts Kragujevac
За суиздавача Co-published by
Зоран Комадина Zoran Komadina
Декан Dean
Лектор Proofreader
Милица Милојевић Миладиновић Milica Milojević Miladinović
Преводилац Translator
Андрија Антонијевић Andrija Antonijević
Ликовно-графичка опрема Artistic and graphic design

Лазар Димитријевић Lazar Dimitrijević
Технички уредник Technical editor

Ивана Тодоровић Ivana Todorović
Адреса Adress
Јована Цвијића б.б, 34000 Крагујевац Jovana Cvijića b.b, 34000 Kragujevac
Тел: (+381) 034/370-270 Phone: (+381) 034/370-270
Факс: (+381) 034/370-168 Fax: (+381) 034/370-168
e-mail: casopislipar@gmail.com e-mail: casopislipar@gmail.com
www.lipar.kg.ac.rs www.lipar.kg.ac.rs
Аутор типографског писма Resavska Author of font Resavska

Оливера Стојадиновић Olivera Stojadinović
Штампа/Print Print
Birograf Comp, Земун Birograf Comp, Zemun
Тираж Impression
100 примерака 100 copies
Липар излази Lipar comes out

три пута годишње three times annually
Часопис се суфинансира средствима Publication of the Journal has been

Министарства просвете, науке и технолошког sponsored by the Ministry of Education,
развоја Републике Србије Science and Technological Development of
the Republic of Serbia
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82
ЛИПАР : часопис за књижевност, језик, уметност и културу

= Journal for Literature, Language, Art and Culture / за издавача
Ненад Филиповић. - Год. 1, бр. 1 (1999)- . - Крагујевац : Универзитет
у Крагујевцу, 1999- (Земун : Birograf Comp ). - 29 cm
Доступно и на: http://www.lipar.kg.ac.rs/. – Три пута годишње.

ISSN 1450-8338 = Липар
COBISS.SR-ID 151188999

Lipar 75

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Lipar 75

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Липар XXII/ 75 / 2021.

Уредништво Editorial Board

година XXII / број 75 / 2021

ТЕМАТ ЛИПАРА / THEMATIC ISSUE

Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

РАСКРСНИЦЕ СУСРЕТАЊА И СЕЋАЊА:

Невена Даковић / Nevena Daković

АУТОРИ ТЕМАТСКОГ БРОЈА ЛИПАРА....................................... 257

Сећање и памћење ближе и даље прошлости представљају важну

Константни напредак и судбину Европе одређују земље предвод-

8 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

занимљив, инспиративан и разнолик тематски број Липара, који поред

ПАРИЗ И БЕРЛИН КАО КУЛТУРНЕ ПРЕСТОНИЦЕ

Од самог њеног настанка, Француска и Немачка су земље пред-

расветлити прошлост, већ, што је можда и значајније, предвидети бу-

Дух и карактер једног народа појављују се у многим приликама, како у

Имајући у виду различите фазе узајамног уважавања, оспоравања,

2. КУЛТУРНИ УТИЦАЈ ФРАНЦУСКЕ И НЕМАЧКЕ

Геополитичке, економске и културне поделе и разлике одувек су

14 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

У 19. веку и првој половини 20. века културне престонице играју

дернизацијом која би јој омогућила да достигне изванредни париски

16 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

и преводе дела, да побуде интересовања интелектуалаца и интензиви-

3. КУЛТУРНИ ОДНОСИ СРБА СА ФРАНЦУЗИМА И

Од раног средњег века, а посебно од времена првих великих уста-

Али та Европа никада није могла пружити један и јединствен културни

Читав Балкан је, у погледу структуре културног идентитета вла-

који углавном потичу са простора југоисточне Европе, улажу велике

18 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

жаве, па и из иностранства. Београд постаје, и до данас остаје, средиште

Француска и Велика Британија уложиле су највише новца у нашу привреду

Наизглед веома блиски односи између двеју земаља заснивали су

И поред јасно истицане захвалности према Француској, њена популарност

Обнављање културних веза са Немачком било је увод и у економс-

 Културни утицаји у уметности (књижевности, музици, ли-

20 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

 Трансфер научних знања и технологија – У нашој земљи

 Образовање и стручно усавршавање (предавања, размене

лина најчешће зависи од познавања језика, а онда и од угледа и успеха

 Организације и удружења за сарадњу у области културе – Од

22 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

кнеза Павла, била је врхунац француско-српске културне сарадње из-

 Свакодневни живот људи у Србији је и у саставу нове и прос-

5. Детаљније о француским културним утицајима у Србији, али и о присуству српске културе у

Разумљиво је да су велике и моћне државе одувек настојале да

24 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

Ana M. Vujović / PARIS ET BERLIN COMME CAPITALES CULTURELLES ENTRE

période donnée, l’influence culturelle de la France a été dominante, ce pays passant

Примљен: 20. новембра 2020.

26 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

СEЋАЊЕ, ИДЕНТИТЕТ, ТРАЈАЊЕ

Кључне речи: Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом, нехотично сећање,

У интервјуу који је, поводом објављивања Свана, прве књиге

По мени, хотимично сећање – а то је пре свега оно које се ослања на

Укус мадлене умочене у липов чај пробудио је у приповедачу Тра-

Одломак на који Пруст овде алудира налази се у једној од нај-

И чим сам препознао укус комадића мадленице замочене у липов чај

Под појмом „нехотичног сећања” (а у литератури се као сино-

28 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу / Година XXII / Број 75

давно заборављени прошли тренутак у пуном интензитету; функција

3 Подвукла ауторка рада.

Вољно сећање региструје само мртви чињенични материјал про-

Налазим да је врло разложно келтско веровање да су душе оних које смо