Недеља о блудном сину

Милостив је и Добар Господ (Пс. 102: 8)

Лк 15,11-32

Зацело, милосрдан је и милостив Господ. И старији и млађи брат су наше духовно

наслеђе! Они су наша старозаветна и новозаветна дилема. Двојица браће су у нашим дух-
душама: љутимо се и удаљујемо од Оца, те преумљењем и опроштајем васкрсавамо из
мртвих ми распикућни синови.

Обично се сви проповедници посвећују код иконе Оца и млађег сина, а ја ћу

покушати да oсветлим и старијег сина. Сви смо на његовој супротној страни. Не допада
нам се како се он понаша и шта говори. Нисмо на његовој страни. Не разумемо зашто се
он љути и удаљује и од Оца, а и од млађег брата. Не свиђа нам се он као личност, јер се
јавно супроставља Оцу, отпораш је, бунџија. Ипак, из текста светог Еванђеља се не види
шта је одлучио. Да ли ће он пасти пред Оца и пригрлити брата. Чини ми се да нам Господ
у овом лику предсликује старозаветног, јеврејског верског ревносника који сву своју наду
полаже на бескрајна старозаветна правила Закона и у њихова извршавања. Он није срдачан
и отворен према Оцу. Зацело тај однос Оца – сина му је небитан. Дочим у овој еванђелској
причи, Бог се поистовећује са Оцем. Он је, међутим, тачан и беспрекоран у вршењу
закона. Задивљујући став према овом разочарању старијег сина је онај који заузима Отац.
Своје очинство Он настоји да предочи старијем сину као оно што њих двојицу повезује. То
нису прописи, односно правила, већ љубав.

Браћо и сестре, неопходно је да брижљиво читамо Стари завет, не само због тога да
откријемо Бога Оца у његовом „мраку“, већ и да се окупамо у новозаветној светлости. Ако
не упознамо добро Стари завет, никада нећемо схватити Нови. Нови завет је тумачење
Старог.

Преподобни Амвросије Оптински би рекао да старији син постаје лош зато, јер
заборавља да је изнад њега Бог. Он се смутио и то је знак његове гордости. А она показује
незнање и неискуство у остваривању и спровођењу свог дела у љубави. Овај преподобни
отац који је био духовник великом списатељу Фјодору Михајловичу, учи нас да би било
боље да је старији син себе укоревао и непријатну кривицу примио на себе, а не да је
сваљује на Оца и млађег брата. Само тако би стекао дух-душевни мир и одржао се
усправним на истинском путу спасења. Он није остварио онај спасоносни тренутак
покајања, јер покајање буди љубав. И чини се да је пао у грех осуђивања Оца због
злопамћења, зависти, а можда и мржње. Да се старији син није преузнео и одао гордости?
Ипак се не зна када ће и њега посетити тренутак поправљивости и љубави, али ће га
сигурно посетити. За сада он је дрзак и самољубив, па и разочаран. Сујета га мучи из
недостатка смирења. Он је клонуо дух-душом, јер још није покушао да се смири. Он за
сада не гради своју кућу на камену. „И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и
навалише на кућу ону, и не паде, јер беше утемељена на камену!” (Мт. 7: 25).