Јасика – Милан Ракић

Песма је доживљена у болесничкој соби санаторијума у Неју кроз чији је

прозор, пред смрт, песник посматрао подрхтавање јасике. Чинило му се да је
читав свет на издисају. Сваки конкретан мотив песме има своју функцију у
стварању тужне, безнадежне атмосфере. На оморини у мртвој тромости
изједначили су се људи, звери и биље. Небо је сиво, влажна измаглица покрива
видик. Доживљавајући је као меко ткиво, песник је поистовећује са болешћу која
је затворила све правце његовог пута. Тако све чулне појединости добијају
духовни одјек.
Песникову пажњу је привукло над крововима небо сиво. Положај за
постељу везаног човека нуди тај видик. Под тим небом наслућујемо очајног
човека.
Тада његово око запиње за јасику, и то у моменту кад све се мртво чини.
Док је именује, он као да није сигуран, а онда, уверивши се у њене нежне кретње,
понавља: Јасика једна тек трепери. Потпуно је окупиран њоме. Контраст
омогућује снажан ефекат: болесна атмосфера општег мртвила и треперење танке
јасике у висини. Тајанственим и светлуцавим трептајима она се отима из опште
обамрлости. Попут мноштва огледалаца њени листићи бљескају. Одудара од
околине и својом висином која се чини стреловитом због њене виткости.
Јасика је израсла у поетски симбол. Песник је подстиче: Трепери само, о
јасико, очигледно у све јачем настојању да се с њоме идентификује.
Апострофирајући је, као да и сам жели да затрепери и животним импулсима се
супротстави претњи смрти. Опчињен трепетљиком песник размишља о свом
животу и јадима који су стигли са болешћу. На болове сам давно свико. Слути
скору смрт и зато с тугом гледа на јасику, али и са чежњом, јер се у њему
пробудио нагон, исконска љубав према животу. Јасика је постала експресивни
еквивалент за живот, вечан и неуништив, јачи од смрти и од бога. У њу је
пројектовао тајну живота, вољу да се у животу одржи макар нитима тањим од
паукових. Јасика трепери по неком неразумљивом, тамном нагону. (Округласти и
сребрнасти листови с дугачким танким петељкама трепере и при најслабијем
ветрићу.) Треперење таквог нагона осетио је и песник у својој души. Потврдило се
да је живот победник вечни, увек чио.
Десетак дана после ове песме Милан Ракић је умро. Јасика је доказ
песникове љубави, снажне и грчевите привржености за живот.