Приказ књиге Алберта Мангела

Библиотека ноћу

Библиотека ноћу / Алберто Мангел ; превеле са енглеског Наташа Каранфиловић,

Нина Ивановић, Данијела Михић. – Београд : Геопоетика, 2008 (Београд : Чигоја).
276 стр. : илустр. ; 24 цм. . (Едиција Интимна историја)

Студент: Павле Димитријевић 2013/168

Професор: Др Драгана Вукићевић

Предмет: Историја читања

 Библиотека ноћу је изјава љубави књигама и местима њиховог чувања – библиотекама.
Овај подужи есеј долази нам из пера признатог канадског писца пореклом из Аргентине, Алберта
Мангела, чије је најпознатије дело Историја читања. Велика врлина те студије посвећене читању
и писаној речи, је што преко низа сложених тема лебди са лакоћом, бавећи се свим историјским
периодима и географским пределима. У том погледу, књига Библиотека ноћу може се сматрати
њеном наследницом. Поврх тога, Мангел говори о блиској теми, па чак и подударним личностима
и појмовима из света књижевности, те поново читаоцу, попут старог пријатеља уз шољу чаја,
отвара један крајње узбудљив свет.

Као човек који је пропутовао свет, живео и радио на супротним крајевима земаљске кугле,
Мангел је схватио да је неизоставни део његовог идентитета, управо библиотека коју је стварао од
детињства. Она се сада налази у његовом дому у француској провинцији, у обновљеној кући из 15.
века и броји чак 30 хиљада наслова. Ако обратимо пажњу на та дела можемо формирати
импресивни пређени пут њиховог власника. Распоред књига на полицама, њихове теме и судбина
сваког појединачног издања у виду трагова на страницама које је оставило време, воде до једног
тачно одређеног читаоца.Стога је свака лична библиотека вид аутобиографије.Тај ће лични
аспекат у овој књизи бити попут оквира који обједињује све остале теме и из којег све потиче. Но,
зашто баш библиотека ноћу? Чини се да Мангела узбуђује помисао да ноћу престају да важе
конвенционална библиотекарска мерила, класификација, хијерархија. У мрачној измаглици
између јаве и сна, мисли слободније вршљају по библиотеци, а делање оног који чита је
тајанствено. Мангел тог ноћног читаоца пореди са утваром и каже: „Ако библиотека ујутро
наговештава одјек строгог и схватљиво жељеног реда и поретка, библиотека ноћу као да ужива у
основној, исконској, радосној збрци света.“

Главно питање, којим аутор почиње своје дело, свестан да га вероватно неће(мо) решити,
је - Зашто човек од настанка писане речи складишти све врсте информација на свицима, књигама
и компјутерским чиповима, радећи посао који се никада не може урадити, тако упорно желећи да
свету око себе да привид реда и смисла? Ова књига одговара на то питање колико је могуће, али и
отвара мноштво нових. Мангел са великим жаром прати сакупљачке напоре човечанства и тај се
жар преноси на читаоца, подразумевајући да бар упола дели његову љубав према књигама. Он
промишља о есенцијалној важности библиотека, од најранијих цивилизација, старог Египта, Грчке
и Рима, па све до садашњег тренутка, илуструјући цео процес поучним, забавним, а неретко и
потресним примерима из историје и њиховим аутентичним учесницима. Више пута је човек
покушао да свеобухвати своје знање на земљи. Од Александријске библиотеке и Вавилонске куле
до Борхесове Вавилонске библиотеке, Кишове Енциклопедије мртвих и Задужбине Исака
Асимова, цивилизацијска неутажива жеља да се сакупе сва знања 'под један кров' до данас је
неостварена. Нова врата у том проблему отворио је интернет у својој безграничности. Ни тој теми
Мангел не окреће леђа; он не остаје заробљен у историји и подацима, већ разумно проматра
проблеме савременог човека у погледу библиотекарства и сакупљања информација. Он извдаја
добре, али и лоше стране интернета, као и нових медија уопште. Алатке електронских медија ипак
су подложне пропадању, што се на многим примерима и показало (БиБиСи-јев покушај из 1986.
када је потрошено 2,5 милиона фунти за стварање мултимедијалне Књиге страшног суда, само
да би се 16 година касније испоставило да дискови више нису исправни). А интернетски простор
иако бескрајан, врло је неухватљив и непредвидив, те папир у свој својој пропадљивости и даље
има примат у чувању информација. Мангел корисницима веба замера то што негирају традицију и
све што води до садашњег тренутка, јер им је важно само оно што је тренутно изложено.
Захваљујући програмима за обраду текста, више не постоје архиве са белешкама, двоумљењима и
превирањима у различитим фазама развоја књижевних дела. Мангел ипак уважава и добре
стране веба, као што је превазилажење читалачих ограничења постављених од стране разних
власти, а за његову погрешну употребу криви искључиво људе.

Теми забране и уништавања књига, посвећено је читаво поглавље. Указујући на моћ коју је
књига имала од свог настанка, Мангел предочава неке од најразличитих разлога, често потпуно
бесмислених, за либрицид и прохибицију књига. Тим чином пак, верификује се моћ књиге, а
библиотеке иако могу потврдити власт, оне је готово увек могу и оспорити. Из тог разлога
библиотеке које су нестале или никада нису настале бројчано надмашују оне постојеће. Мангел
ипак уочава њихов значај у ланцу који нас све оптужује и осуђује. Причајући о становницима
Исланда са почетка 18. века који су голи и боси похарали библиотеке и од највреднијих старих
списа на пергаменту начинили одећу, он се пита хоће ли судбина библиотека увек бити тако
неизвесна. У другим поглављима аутор се осврће и на условно речено физичке одлике
библиотека; на њихов изглед, уређење, локацију и архитектонску уметничку вредност. Говори се о
простору којег никада није довољно, о топлини дрвета, угловима под којима светлост пада.
Говори се и о реду и начину сортирања књига на полицама по разним критеријумима као што су
алфабетски, жанровски, по језику или књижевном периоду, али и оним чуднијим, не тако
практичним – по боји, датуму куповине или разним читалачким приоритетима. Мангел је као
дечак често слагао књиге по величини, али је тек касније открио да је Стивен Пипс у 17. веку
правио мале штикле за књиге да би њихови врхови формирали праву линију. Треба поменути да
ове сјајне описе прате бројне илустрације. Иако невелике и црно-беле, попут оних у Историји
читања, и више су него довољне да овој књизи дају још једну квалитетну црту, а читаоцима
представе битне актере богате библиотекарске историје, чувене светске библиотеке споља и
изнутра и ретке примерке сачуваних дела.

Библиотека ноћу бави се и правима које сваки читалац треба да има, игром случаја која је
створила и уништила многе библиотеке, храбрим ентузијастима који су допринели очувању тог
племенитог заната, некад и по цену живота, те је можда лакше рећи чиме се ова књига не бави.
Мангел показује своје умеће уводећи нас у свет тако велики, на формату који не може бити мањи.
Ова књига је својеврсно путовање, без просторних и временских ограничења, од почетака писане
речи, кроз читаву еволуцију библиотекарства и сакупљачког рада, све до Мангелове личне
библиотеке; до његовог и нашег идентитета. Библиотека ноћу је ближа књижевном делу но што
је књижевно-историјском или научном, јер узбудљиво и необјашњиво лако приближава неке
важне, вечите теме. Читаво дело прожето је занимљивим анегдотама, сваки је поглед на
библиотеку поткрепљен разумљивим примерима, свако поглавље красе прикладне илустрације.
Та поглавља баве се различитим улогама које су књига и библиотека оствариле до данас, као и
неким новим угловима посматрања тих цивилизацијских феномена. Библиотека као простор, моћ,
опстанак или идентитет, само су неке од разматраних поставки.

Потенцијалне мане овог дела су истовремено и његове врлине. Оно није темељна
историјска грађа нити строго уобличени научни рад и стога можда неће бити корисна људима који
пишу студије, спремају испите и траже прецизне библиографске податке. С друге стране, ова
књига то и не покушава да буде. Иако претреса нека практично онтолошка питања и са многим
темама се односи са озбиљношћу, она је у крајњој линији забавно-поучног карактера и може је
читати свако.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Мангел, Алберто. Историја читања. Нови Сад: Светови, 2005.

2. Белчер, Венди. Писање академског приказа књиге, Читалиште,год.11, бр.20 (2012),стр.

120-122.