Stih- Svetozar Petrović

1. Tradicionalna proučavanja stiha –metrička terminologija

da li je književno delo u stihu -u vezanom slogu ili u prozi-nevezanom slogu

prvobitno su reči stih i proza označavale uputstvo za pisanje
Grčko i latinsko prosa i prorsus sugerisalo je da treba pisati napred, do kraja retka, bez
prekida; grčko stikhos znači red ili vrsta, a latinsko versus (odakle slovenski naziv verz i naš
stariji naziv veras) upućuje na okretanje, vraćanje pera na novi red.

Grafičkim oblikom pesnici su želeli izazvati naročite efekte

(posebno kod modernih pesnika) grafički oblik nam govori kako stihove treba čitati
ipak oblikom pisanja ne možemo protumačiti razliku između proze i stihova
retke čitamo drukčije, oni se odupiru proznom čitanju, mi ih uprkos grafičkom obliku
prepoznajemo kao stihove.
ravnomernost, ponavljanje nekih elemenata u jednakim razmacima, kraj-glasovno
podudaranje

Jednak broj slogova u svakom stihu, pravilna izmena naglašenih i nenaglašenih, glasovno
podudaranje -srok- na kraju stiha- to su naša pravila opažanja o razlici stiha od proze.
red reči, naročit izbor reči, smišljeno ponavljanje nekih izričaja, itd.
Baš tim trima osobinama, ipak, najviše su se zanimala tradicionalna proučavanja stiha.
ono što mi danas smatramo bitnom osobinom poetskog govora nazivamo ritmom
fusnota(ritam prema grčkom rhythmós, tok, od rhein, teći) na onu naročitu organizaciju
glasovnih i smislenih elemenata, ne dopuštajući izmene bilo u redu reči, bilo u njihovom
izboru. Antički su istraživači shvatali stih pre svega kao pravilnu izmenu dugih i kratkih
slogova (dug slog isticao se u grčkom jeziku, donekle i u latinskom više nego naglašen).
Temelj proučavanja stiha bila je za njih prozodija (slogomerje), nauka o dužini (kvantiteti)
slogova. Antička je metrika , nauka o stihu, najviše izučavala različite rasporede dugih i
kratkih slogova u stihu, različite dužine stihova i različita povezivanja stihova u veće celine,
a svoj je način izučavanja i svoje interese ostavila u nasleđe i modernoj metrici ili versifikaciji
(stihotvorstvu).

Sistemi versifikacije

sistemi versifikacije, svaki od njih, zavisan o jednom glavnom elementu koji se u stihu
ponavlja (o dužini sloga, ili o naglasku, ili o broju slogova u stihu). Priroda svakog jezika, po
tom verovanju, odlučuje koji će se versifikacioni sistem u poeziji tog jezika razviti.

Kvantitativna versifikacija ( nazvana često i antičkom, klasičkom, metričkom, ili muzičko-

govornom) razvila se u staroj Grčkoj, a nalazimo je i u latinskoj poeziji nekog doba i u nekim
orijentalnim književnostima. Poezija je tu u vezi s melodijom, pevanjem, a temelj je stihu
pravilna izmena dugih i kratkih slogova. Izgovor dugog sloga traje dvaput duže od izgovora
kratkog; za dužinu trajanja kratkog sloga uzimao se naziv mora.2 Osnovna jedinica merenja u
stihu jeste stopa ili mera, koju čini po nekoliko kratkih i dugih slogova. Metrički dugom slogu
nadenuli smo u novije doba naziv arza 3 (ili jako vreme ili podizanje) a beležimo ga znakom -
- makron 4; metrički kratkom slogu dali smo ima teza (ili slabo vreme ili spuštanje) a
beležimo ga znakom ͜ breve. Po tradiccionalnoj metrici, uz metrički duge i kratke slogove
postoje i neodređeni, opšti syllaba anceps 5 ͢͝ koji po potrebi mogu biti dugi ili kratki i
namesto kojih može doći bilo dug, bilo kratak slog.
Metričari spominju tridesetak stopa

jamb, trohej ili horej, pirihij, spondej, daktil, amfibrah

anapest, tribrah, molos, kretik, bakhej, palimbakhej

Stopa odgovara taktu u muzici. Po nekoliko stopa tvori metar 6 tj. razmer ili merilo.
dipodija-skupina ili stih od dve stope (npr. trohejska dipodija), tripodija- skupina ili stih sa tri
stope, tetrapodija-sa četiri stope, pentapodija-sa pet stopa, heksapodija-sa šest stopa,
hektapodiji-sa sedam stopa, oktopodija- sa osam stopa. Ili dimetar-za stih od dve stope ili
dipodija, trimetar- za stih od tri stope ili tri dipodija, tetrametar-za stih od četiri stope ili četiri
dipodija, pentametar ili petostopac-za stih od pet stopa, heksametar-za stih od šest stopa.

2-Mora, prema latinskom mora zadržavanje, boravak, trajanje

3-Arza, prema grčkom arsis dizanje, obeležavala je slabo vreme u stihu, ali i dizanje,
povezano s podizanjem glasa. Teza prema grčkom thesis postavljanje, tj. spuštanje,
4- Makron prema grčkom makrón- dugo, breve prema latinskom breve-kratko
5- lanitsko syllaba anceps, dvoglavi, dvolični slogovi
6-Metar prema grčkom metron- mera

pentametar je i ime jednog čvrsto određeno g klasičnog stiha koji i nema pet stopa;
heksametar obično ounačuje daktilski heksametar

Kvantitativna versifikacija pretpostavlja strogu izmenu dugih i kratkih slogova u stopi i strog
raspored stopa u stihu, a pretpostavlja i čvrstu organizaciju stihova u veće jedinice, strofe.
Slična joj je po tome silabičko-tonska versifikacija (nazvana često i akcenatskom ili
kvalitativnom) koja pretpostavlja neki stalan raspored naglasaka u stihu. U njoj znače nam
naglašeni i nenaglašeni slogovi.
Od stihova silabičko-tonske versifikacije bitno se razlikuje čist tonski stih tj. onaj u kojem nije
važan broj slogova u stihu, te broj i mesto nenaglašenih slogova može varirati, a astalan je
samo broj naglašenih.
U silabičkoj versifikaciji važno je da isti broj slogova bude u svim stihovima; pri tom, u
nekim jezicima broj slogova se računa do poslednjeg naglašenog sloga u stihu (a broj
nenaglašenih na kraju stiha može varirati), dok se u drugima, uključujući u i naš, broje u
pravilu svi slogovi; po broju slogova mi često razlikujemo stihove, poznajemo peterac,
šesterac, sedmerac, osmerac, deveterac, deseterac, jedanaesterac, dvanaesterac... No uz broj
slogova u silabičkom stihu važna mogu biti i druga ponavljanja, a silabičnost se takođe često
uzima samo kao jedna od osobina silabičko-tonskog stiha, u kojem je uz broj slogova važan i
neki stalan raspored naglasaka u stihu.
Da bismo označili kakav je smeštaj naglašenog i nenaglašenih slogova u nekoj reči ili
akcenatskoj celini (tj. skupini reči u kojoj je samo jedan naglasak) i za silabičko-tonski stih
upotrebljavamo često nazive trohej, daktil, amfibrah, u ostalim evropskim knjiženostima
dolaze i nazivi jamb, anapest, zbog prirode našeg akcenta, u našem su akcentu vrlo retke
akcenatske celine koje bi odgovarale jambu i anapestu, ali te termine ipak upotrebljavamo, u
različitim značenjima, napose govoreći o rasporedu naglasaka u stihu kao celini.,
zanemarujući granice među rečima i akcenatskim celinama, pa možemo govoriti o jampskom
početku u stihu- i moje misli san ozari- mada prvu akcenatsku celinu možemo shvatiti kao
amfibrah. Neki od naziva stopa, nastali sasvim prema potrebama antičke poezije, u kojoj je
bilo i reči bez ijednog dugog sloga ili sa po nekoliko dugih slogova, ne mogu se uopšte
upotrebiti kad govorimo o novovekovnom silabičko-tonskom stihu, gde merimo raspored
naglašenih i nenaglašenih slogova, a u svakoj je reči ili akcenatskoj celini uvek po jedan i
samo jedan naglašen slog. Ipak nazivi pirihij i spondej gdegod se upotrebljavaju.
U silabičkoj i silabičko-tonskoj versifikaciji stih je ne samo metrička već u pravilu i
sintaksička celina, svaki je stih jedna rečenica ili jedan njen čitav, povezan i zatvoren deo.
U našem primeru to je pravilo dosledno provedeno, kraj svakog stiha označen je
interpunkcijom. Ipak u poeziji nije uvek tako. Delovi rečenice, gramatički usko povezani,
često su podeljeni na dva stiha:

primer-U ovoj strofi sintaksička celina je razbijena: započeta u jednom, a dovršena tek u
sledećem stihu.U prvom slučaju u novi stih preneto je nekoliko reči, takvu pojavu zovemo
opkoračenjem (još nazivi prekoračenje i zakoračenje). U drugom slučaju opkoračenjem je
preneta jedna reč; takva pojedinačna reč prenesena u drugi stih naziva se prebacivanje.
(pojedinačna reč koja koja opkoračuje granicu polustiha). Opkoračenje i prebacivanje
najčešće u doba moderne i ima uvek neko izražajno značenje. Prenesene se reči u opkoračenju
i posebno ona reč u prebacivanju naročito ističu. Opkoračenje i prebacivanje karakteristični su
za naglašeno nervozno, napeto saoštavanje, puno sumnje ili bola, oni takođe često služe
(naročito u dramskoj poeziji) kao sredstvo da se stihu nametne razgovorna, prozna intonacija.

Za stihove silabičke i silabičko-tonske versifikacije, osobito za duže stihove karaktaristična je

i cezura (prema latinskom caesura-usek)i taj je termin pozajmljen iz klasičke metrike, tamo on
znači odmor u stihu, koji preseca stopu (usek) i razlikuje se od dijereze- rastave, dijareza
(prema grčkom diairesis-rastava) odmora koji se poklapa sa krajem stope. Cezura presek ili
zasek jeste stalna granica među rečima iza nekog sloga, provedena kroz sve stihove neke
pesme. npr. cezura iza petog ili iza šestog sloga,. Cezura se često naziva i odmorom, ali taj
naziv zavodi na pogrešan put, da se na mestu cezure –kako to formulišu tradicionalne metrike
–glasom malo zaustavimo i odmorimo. cezura u modernom smislu ne označuje takav odmor
Isto tako je neisoravno govoriti o slobodnim i stalnim cezurama, jer je baš stalnost granice
reči ono što čini cezuru. Cezura je čvrsta u našoj narodnoj pesmi (melodija koja prati stih,
uteče da u narodnom stihu na mestu cezure zaista često biva odmor, a članci, delovi stiha,
koje ona rastavlja, često uzimaju ulogu čitavog, potpunog stiha. Noviji pesnici osobito od
moderne naovamo ponekad lome cezuru, izbijajući iz toga naročite stilističke efekte.
Mnogi su istraživači stiha saglasni u mišljenju da je svakom jeziku kongenijalan po neki od
tih sistema, te da je uvek jedan od principa (izmena dugih i kratkih, ili naglašenih i
nenaglašenih slogova, ili samo jednak broj slogova) temelj stihu jednog naroda ili barem
jednog razdoblja u književnosti tog naroda. Nema sumnje, postupci građenja stiha zavise od
prirode jezika.
Ako se stih može shvatiti kao smesa daktila i troheja ili jambova nazvan logaedskim, nazvan
je mešovitim ili složenim.
pojam vladajuće stope –stope koja je u stihu najčešća, mada uz nju dolaze i druge.
pomoćni naglasci (poluakcenti) i nenaglešene dužine (nenaglašeni dugi slogovi) mogu postati
metrički aktivni, mogu zameniti naglasak, ako se nađu na mestu na kojem bi akcenat prema
metričkoj shemi, morao biti, dok u metričkim slabom položaju ostaju eaktivni.
Nazivom ortotona krštena je nanaglašena reč koja dobija akcenat zbog metričke potrebe ili
neke druge važnosti u stihu. Naziv predudar (anakruza, Auftakt) upotrebljen je da označi slog
na početku stiha, obično nenaglašen, koji se u metričkom opisu smatra uvodom izvan
osnovnog metra pesme.
Anakruza-prema grčkom započinjanje, uzmeh, Auftakt- predudar, uzmah, uvod

metrički naglasak ne mora podudarati s gramatičkim

termini kojima se opisuju promene u dužini stiha tj. odstupanje pojedinog stiha u pesmi od
ustaljenog ili metričkom shemom predviđenog broja slogova. Kad se to odstupanje desi na
kraju stiha, govori se o kataleksi (prema grčkom katalego- prestajem tj. prestaje pre nego što
se napuni). Akatalektičan je ili potpun onaj stih u kojem se kraj stiha podudara s krajem
zadnje stope; katalektičan je ili nepotpun stih onaj kojem je od poslednje stope ostala samo
arza; hiperkatalektičan je stih koji uz sve očekivane slogove stope ima i jedan nenaglašen slog
više. Ako se unutar stiha nađu previše slogova, tradicionalna metrika predlaže nekoliko načina
pomoću kojih se ti stihovi ipak mogu pomiriti sa zahtevima metričke sheme ; najrašireniji su
elizija 13. , izostavljanje poslednjeg vokala u reči iza koje iduća reč opet počinje vokalom
(označuje se apostrofom) hifereza 14 ista pojava unutar reči (k’o) sinalefa 15 izgovaranje
dvaju vokala, od kojih jednim reč završava drugim iduća počinje, kao jedan slog, istu pojavu
unutar reči označuju s malom nijansom u značenju, nazivi sineceza i sinereza. 16

13-Elizija- izbiti, isterati, izagnati

14- Hifereza-potajno oduzimanje
15- Sinalefa- stopiti, spojiti
16-Sinalefa- stopiti, spojiti
18- Siniceza- zajedno, Sinereza- prikupljanje, sabiranje

Strofa, srok i glasovna ponavljanja

Stih naime ne dolazi sam. Stihom pojedini skup reči postaje tek onda kad se nađe u kontekstu
–tek u nizu stihova osećamo one jednostavnije oblike ponavljanja

Ako se u pesmi ponavlja neprestano isti oblik stiha, a pesma nije podeljena u neke čvrste
manje delove, kažemo da je stih upotrebljen stihički; stihične su npr. naše narodne epske
pesme i većina lirskih. Ako se unutar pesme stihovi vezuju u neke manje simetrične skupine
od kojih je svaka spojena u celinu sintaksički, srokom ili nekim drugim postupkom, upotreba
je stiha strofična. Strofa ili kitica
Prema broju stihova u stopi razlikujemo: dvostih ili distih (imenom distih zovemo i jednu
naročitu vrstu dvostiha-elegisjki distih), trostih ili tercet( od čega moramo razlikovati tercinu,
jedan naročit pesnički oblik), četverostih ili katren-najčešću strofu u evropskoj poeziji
poslednjih stoleća, petostih, šestostih, sestet ili sekstinu(od čega treba razlikovati sestinu,
jednu naročitu vrstu sekstine), sedmostih ili septimu, osmostih, oktet ili oktavu( ponekad
oktava dolazi i kao naziv za stancu, jedan naročit osmostih), devetostih ili nonu,desetostih ili
decimu (od čega valja razlikovati naročit desetostih, španjolsku decimu ili espinelu).
Srok (rima ili slik) glasovno je podudaranje na kraju stihova ili ponekad članaka u stih. Srok
označuje kraj stihu, pojačava njegovu izolovanost i samostalnost, ali i veže stihove u strofe,
on ima ulogu organizatora u ritmičkoj kompoziciji pesme.
U strofi srokovi dolaze u različitim rasporedima: parni su ili glatki srokovi oni koji vezuju dva
uzastopna stiha, a označuju se aabbcc, ukršteni ili unakrsni- abab, obuhvaćeni ili obgrljeni
abba, nagomilani aaa ili aaaa, isprekidani- bez odrđenog reda, u katrenu najčešće abcb.
Naročite vrste su leoninski srokovi (pučkom etimologijom nazivani i lavovskim) koji dolaze
oba u istom stihu, na kraju prvog i drugog polustiha, česti su u našim epskim narodnim
pesmama npr. Danak prođe, tamna noćca dođe.
Sasvim je redak srok kojim se veže kraj jednog stiha s krajem prvog članka drugog stiha
(rimalmezzo) primer na str 291.
Pravi ili pravilanjeste onaj srok u kojem se podudaraju naglašeni glasovi i svi glasovi koji za
njim slede: npr. trava-krava. Francuski se taj takav srok zove rime pure (čist srok) no u našoj
upotrebi srok je čist, ako se u njemu podudaraju i naglasci trava-glava. Nečist je srok u kojem
se ne podudaraju svi suglasnici ili naglasci ili oboje, npr trava-krava, loše-bože. Nepravi srok
jeste onaj u kojem podudaranje počinje iza naglašenog slogaigrahu-lomljahu. Bogat je ili
obilan onaj srok u kojem se podudaraju i glasovi ispred naglašenog, bludnica-ludnica.
Ako se u sroku podudara po jedan slog (dan-san) zovemo ga muškim, ako se podudaraju po
dva sloga srok je ženski (trava-glava), ako se podudaraju po tri sloga (bludnica-ludnica) srok
zovemo daktilskim, srednjim ili dečijim. Završava li se srok na samoglasnik zovemo ga
vokalnim 8trava-glava) završava li se na suglasnik, nazivamo ga konsonantnim (dan-san).

Pre pojave rime, a neko vreme i uporedo s njom, ulogu organizatora jedinstva u pesmi ili
strofi u nekim evropskim knjiž vršile su aliteracija i asonanca. Aliteracija karakteristična za
stari germanski stih, to je ponavljanje istih glasova na početku nekoliko reči u stihu. Asonaca
potiče iz španske knjiž, gde prati originalnu špansku romansu. Asonanca je ponavljanje samo
naglašenih vokala(ponekad i vokala iza naglašenog) na kraju prva dva i svih daljih parnih
slogova u pesmi. U novije doba javlja se u knjiž i konsonanca ponavljanje na kraju stiha, reči
jednakih suglasnika, a različitih samoglasnika.
Srodan je sroku pripev ili refren. To je izričaj ili stih koji se ponavlja periodično, iza svakog
stiha u pesmi ili iza svake strofe. Pripev je veoma čest u usmenom pesništvu, a nalaze se i u
savremenom slobodnom stihu, nekad ima značenje koje je u vezi sa značenjem pesme, pa se
ponekad postepeno i menja, s pesmom raste, no često, ili ima neko drugo stilističko i ritmičko
značenje.
Pripev u bugarštici ima i naročito ime: priložak.
glasovna ponavljanja vezana uvek za jedno određeno mesto u stihu.
U stihu glasovna ponavljanja imaju uvek ritmičko značenje. figure ponavljanja anafora
(ponavljanje istih reči na početku stiha) epifora (ponavljanje istih reči na kraju stiha) ,
simploka (ponavljanje istih reči i na početku i na kraju stiha) anadiploza (ponavljanje istih
reči i na kraju jednog i na početku idućeg stiha)
Asonanca označava svako samoglasničko, a aliteracija svako suglasničko podudaranje reči u
istom ili različitim stihovima pesme.
u nekim pesmama insistiranje na nekom vokalu može biti glavni organizator ritma stiha.
pesnik i samim glasovima može nametnuti izražajnu vrednost kad je tome pogodovao smisao
reči u kojima su se nalazili.
stihovi jampski ili trohejski, naglasak je u njima najčešće na parnom, odnosno na neparnom
slogu.

2. Stalni oblici

Navika, tradicija, dela velikih pesnika mogu im dati takvo značenje pojedinim razdobljima
knjiž . Tada se stvara norma. (daktilski srok može imati humorističan prizvuk, trohej može biti
podoban za ep). Ali ni ta norma nije apsolutna, ona se može prekršiti ..
Oblici stiha čuvaju tradiciju, a u isto vreme traže njeno kršenje. Svaka nova pesma u nekom
stalnom obliku sadrži i odnos pesnika prema čitavoj tradiciji s kojom je taj oblik u našoj svesti
vezan. Najpoznatiji stalni oblici u srpskom pesništvu simetrični osmerac, dvostruko rimovani
dvanaesterac, stih bugarštice, epski i lirski deseterac, jedanaesterac i dvanaesterac.

Simetrični osmerac – osobine tipičnog simetričnog osmerca: imaju po osam slogova, iza
četvrtog je sloga u stihu cezura, a slog je na kraju stiha i pred cezurom nenaglašen. Naši stariji
simetrični osmerci parno su povezani srokom, a tako je i s većinom tih naših stihova u
najstarije vreme (u crkvenim himnama i prikazanjima).
simetrični osmerac poreklom je iz usmenog pesništva, razlikuje se od narodnog po elizijama
Pod uticajem narodne poezije simetrični osmerac bio je jadan od najraširenijih stihova od
Radičevića do Jakšića

dvostruko rimovani dvanaesterac, stih od dvanaest slogova, veoma jakom cezurom podeljen
na dva članka od po šest slogova. parno vezani i krajevi stiha i prvi članci u stihu, srokovi s
krajeva prviih dvaju stihova se nastavljaju još i na kraju članaka idućeg dvostiha.
u poeziji potkraj 15. i početka 16. poreklo nejasno, varijanta mletačko starofrancuskog
dvanaesterca.

Još je teže objasniti postanje stihu bugarštice, narodne pesme koju poznajemo samo po starim
zapisima. Stih je obično petnaesterac ( s cezurom obično iza sedmog sloga) ili šesnaesterac (s
cezurom obično iza osmog sloga) no broj slogova je i nestalan. Redovan je u bugarštici i
pripev (priložak) od šest ili ređe pet slogova. On dolazi često iza prvog i svaka dalja dva stiha,
ali izostaje iza zadnjeg. U bugaršticama se pokazuje jasna težnja da se kraj stiha označi
daktilskim ili višesložnim dočetkom,
za prvi stadijum nastanka rime u mnogim knjiž, u kojem se glasovno podudaranje spontano
postiže nameštanjem glagola srodnih oblika na kraju stiha

Epski deseterac –junački i nesimetrični kojem noviji istraživači R. Jakobson pripisuje

indoevropsko poreklo, karakterističan stih epske narodne pesme, a čest je i u narodnoj lirici.
Čvrsta cezura deli ga na dva članka, prvi sa četiri, drugi sa šest slogova. U epskom desetercu
narodne pesme cezura je redovito i odmor, opkoračenje je sasvim izuzetno
Četvrti i deseti slog uvek su nenaglašeni.
Kraj stiha je označen, bar u glavnom tipu narodnog stiha kvantitativnom klauzulom, deveti
slog, ako je naglašen, redovno je dug, a ako nije naglašen, često zna biti dug, obično na kraju
stiha je trosložna ili višesložna reč s naglaskom na trećem ili četvrtom slogu od kraja.
modifikovani epski deseterac kakav je izgrađen u našoj lirici 19. i početka 20. veka po uzoru
na narodni stih. Stihovi su ovde raspoređeni u strofe, vezani su srokom, a izostala je
kvantitativna klauzula (uvek je naglašen predzadnji slog, a on je češće kratak no dug, i red
reči u stihovima, pozajlmljenim iz narodne pesme, zato je izmenjen. Cezura je sačuvana kao
stalno ponavljanje granica između akcenatskih celina, ali ne i kao odmor
Njegošev deseterac metrički se razlikuje od narodnog po napuštanju kvantitativne klauzule
(koju ipak ne zamenjuje uvek rimom), po opkoračenju, koje je u njega češće, i po izrazitoj
težnji da ritmički iskoristi pravilnost u izmeni naglašenih i nenaglašenih slogova.

Lirski deseterac- ženski i simetrični, stih od deset slogova s cezurom iza petog. Taj stih čest je
u lirskoj narodnoj poeziji, (privlačio je Kostića i Jakšića), neko vreme je smatran prvims
stihom srpske drame.

jedanaesterac i dvanaesterac naročito u modernije doba 8početkom 20. veka)

Stihovi i strofe klasičnog porekla

Oponašanje klasičnih metričkih oblika bilo je u italijanskoj, francuskoj, a posebno u engleskoj

i nemačkoj knjiž već u 16.veku. U to se doba pesnici ne samo okušavaju u klasičnim
oblicima nego žele da i utisak ritma stvore izmenom dugih i kratkih slogova (kako je to bilo u
najvećem delu klasične poezije), a zanemaruju naglasak koji se u rečima modernih evropskih
jezika mnogo više ističe. dva stoleća germanske se knjiž vraćaju klasičnim stihovima i
strofama. Naglasku reči sada se pridaje uloga koju je u klasičnoj poeziji imala dužina sloga.
Od starih grčkih i latinskih stihova heksametar (šestomer). Metričari su verovali da je
heksametarnajstariji stih, otkriven ljudima od boga Apolona, da su iz njega izvedeni svi grčki
metrički oblici. U klasičnim knjiž on je bio prihvaćen oblik epa, ponekad, mada retko
nalazimo ga i u lirici i u drami. Kao što mu ime kaže sastavljen je od šest mera ili stopa , pet
daktilskoh (koje se mogu zameniti spondejima) i jedne spondejske na kraju.
stih može biti različite dužine može imati najmanje 12, a najviše 17 slogova, cezura –metrički
odmor u kojem se svršetak stope ne poklapa sa svršetkom reči, koja je najčešće iza prvog
sloga treće stope, iza prvog sloga četvrte stope ili iza drugog sloga treće stope ako ona nije
spondejska.
epovi Ilijada, Odiseja, Vergilijeva dela Ovidijeve metamorfoze, kod nas L. Mušicki,
pseudoheksametar kod V. Ilića
takvih pseudoheksametara, nemaju cezuru po klasičnom uzoru, već naginju odmoru kakav
poznaje naša narodna pesma, retko imaju opkoračenje, izbegvaju leoninski srok
Heksametar je najčešće epski, narativan, pripovedački oblik
ponekad udružen s pentametrom on tvori jednu naročitu lirsku strofu.
Pentametar ime mu krivo upućuje na misao da je reč o stihu od pet stopa, zapravo je krnji
heksametar, metričke shema
Iza trećeg je dugog sloga u pentametru stalna dijereza (metrički odmor u kojem se poklapa
svršetak stope i svršetak reči, označen znakom || ), pentametar je u klasičnoj poeziji retko
dolazio sam, nalazimo ga vezanog uz heksametar u elegijskom distihu. Bio je to u antici
omiljen oblik za poeziju elegičnog setnog raspoloženja.

safička strofa –bila je popularna u srednjovekovnom latinskom crkvenom pesništvu. Ime po

Sapfi grčkoj pesnikinji iz 6. veka p.n.e.
od tri jedanaesterca (s odmorom iza petog sloga) i jednog peterca
u novovekovnim knjiž stari (kvantitativni) spondej na kraju prvog polustiha uvek se pretvara
u moderni (akcenatski) trohej, a trohejom je zamenjen i spondej na svršetku svih četirju
stihova.
uz stalan odmor i neuvažavanje izvorne metričke sheme, safičku strofu veže sa Sterijinom, a
kasnije sa pokušajima Kostića i V. Ilića

Alkejska strofa sastavljena je od dva jedanaesterca i po jednog deveterca i deseterca.

U klasičnimknjiž prvi slog prva tri nekad bio dug, čest je bio i spondej na kraju prvog
polustiha jedanaesteraca i deveterca, ali u našoj alkejskoj strofi, otkako je na naglasak
prenesena metrička uloga dužine, zadnji slog i polustiha i stiha bio je uvek nenaglašen.

alkmanijska ili daktilska strofa – nazvana po grčkom pesniku Alkmanu; sastavljena od dva
nejednaka stiha

asklepijadska- nazvana po grčkom pesniku Asklepijadu; sastavljena od četiri stiha koji nisu
jednake metričke građe.

arhiloška- nazvana po grčkom pesniku Arhilohu; sastavljena od dva nejednaka stiha

Stihovi i strofe romanskog porekla

Neki prvi izgled dobili su u provansalskoj knjiž oko 12. veka, ne bez veze sa strofnim
oblicima arapske poezije, kakvi su se razvili u Španiji do tog doba.
Ugled italijanske knjiž u doba renesanse i kasniji ugled francuske poezije nametnuli su te
oblike svim evropskim knjiž.
U italijanskoj knjiž tercina (Danteova tercina ili terza rima). Stvorio ju je Dante za svoju
Božanstvenu komediju, i ona je zatim glavni narativni oblik u italijanskoj poeziji sve do
renesanse, kad je u toj ulozi zamenjuje stanca.
u engleskoj knjiž u tercinama piše Milton, Bajron, Šeli, u nemačkoj Gete
Tercina je trostih ili tercet sastavljen od jampski intoniranih jedanaesteraca (endecasillaba) s
karakterističnim rasporedom srokova: svaki srok se javlja triput, rimuju se prvi i treći stih
terceta, a drugi se stih srokom veže za idući tercet; na kraju pesme (ili pevanja u epu) dolazi
još jedan jedanaesterac koji je srokom vezan za srednji stih zadnjeg terceta. Shema je srokova:
aba bcb... mnm n Pojedine strofe, terceti, u tercini očito ne žive samostalno. Strukturu tog
oblika čini se zato podesnom za neko neprekinuto povezano kazivanje ili razmatranje.

U 15. i 16. stoleću mesto tercine tipičnom strofom italijanskog epa postaje stanca (ottava
rima). Sastavljena je od osam jampskih jedab+naesteraca, sa srokovima abababcc . Javio se
taj oblik već u verskoj poeziji i crkvenim prikazanjima potkraj 13. veka, ugled u knjiž dao mu
je Bokačo, a preuzeli su ga italijanski pesnici Ariosto (Besni Orlando) i Taso (Oslobođeni
Jerusalim). Kao epski oblik stanca prešla je u portugalsku, francusku, englesku Bajronov Don
Žuan, pa i nemačku. U engleskoj knjiž 16. veka oblik joj je nešto izmenio Spenser-proširio ju
je još jednim devetim stihom i uveo drukčiju shemu srokova. Ta Spenserova stanca

kao lirski oblik dolazi u srpskoj poeziji 19. veka npr. u Padičevićevoj Tugi i opomeni,
Kostićevoj Santa Maria della Salute, Struktura Radičevićeve i Kostićeve stance podseća na
strukturu Geteove, čitava se strofa vodi prema poslednjem dvostihu, koji je potcrtan i obično
donosi neki obrt, a srokovi pa i stihovi katalektički i akatalektički.

Sličan stanci je i italijanski pučki oblik strambotto, i nekad se u njemu traži praoblik stance. U
italijanskoj umetničkoj knjiž javlja se u 12. veku. Stranbotto je za razliku od stance lirski
oblik, čini ga obično samo jedna strofa od osam jedanaesteraca, raspored srokova u
strambottu je raznolik, najobičnije sheme su abababab, ababccdd, abababcc, aabbccdd.

Italijanskog je porekla i sonet. Tzv. italijanski ili Petrarkin oblik soneta sastavljen je od dva
katrena i dva terceta (ili od jedne oktave i jedne sekstine) od četrnaest stihova, redovno
jedanaesteraca. Tipična mu je shema srokova za katrene abba abba, važno je da se u tercete ne
prenose srokovi iz katrena, ali da terceti ipak budu srokovi međusobno povezani.
za sonet u italijanskoj knjiž smatraju karakterističnim srokovi u tercetima cdc dcd ili cdc cdc,
cde cde ili cde edc, u novijoj francuskoj knjiž ccd ede. pa su poetike često zahtevale za
idealan sonet da zadovolji unutrašnje zahteve kompozicije, da mu npr. unutrašnja struktura
bude dvočlana, da se između katrena i terceta uspostavi odnos očekivanja i ostvarenja,
napetosti i opuštanja, pretpostavke i zaključka...ili da bude tročlana, da mu svaki od katrena i
oba terceta čine sintaksički zatvorenu celinu, s posebnom funkcijom u pesmi, npr. na način
tez, antiteze i sinteze.
Nastao je sonet u Italiji, na početku 13. veka (kao oblik umetničkog pesništva, delimično
verovatno inspirisan pučkim sicilijanskim oblikom). Najstariji su sačuvani soneti u
jedanaestercima (endecasillabima) a shema srokova mu je abab abab cde cde. U prvo doba
sonet se često shvata kao strofa i dolazi tako u većim spevovima, ali se postepeno odomaćuje
kao lirski oblik. U katrenima mu preovladava raspored srokova abba abba. Više soneta takvog
rasporeda piše Dante, a Petrarkin Kanconijer.
U engleskoj knjiž 16. i početka 17. veka razvio naročit oblik soneta tzv. elizabetanski ili
Šekspirov sonet. Shema srokova je abab cdcd efef gg ili ređe abba cddc effe gg, tu imamo tri
katrena i jedan dvostih u kojem obično dolazi do naglog obrta.
Soneti su gotova polovina Bodlerovog Cveća zla, taj najvažniji kanconijer 19. veka, sadržajno
i formalno suprotstavljen Petrarkinoj ljubavnoj zbirci, postao je uzor modernog soneta.
simbolisti izgradili kult muzikalnog soneta, Rilkeovi soneti.
Soneti često dolaze u ciklusima. Naročito ustrojen ciklus soneta jeste sonetni venac. To je niz
od petnaest soneta, poslednji stih svakog soneta ponavlja se kao prvi stih idućeg, a petnaesti
sonet, nazvan magistrale ili majstorski sonet, sačinjen je od početnih stihova prvih četrnaest
soneta. Prva slova stihova u majstorskom sonetu, čitana odozgo tvore akrostih.
u srpskoj knjiž Orfelin, Pačić, Mrkalj, Radičević sonetni pokušaj u rukopisu, soneti kod J.
Ilića, Zmaj je parodirao sonetni oblik. sonet kod Disa, Šantić, Rakić, Dučić udaljuju se od
tradicionalnog obrasca

izometričnost- prema kojoj bi stihovi u pesmi morali biti istog metra

Drugi popularan italijanski lirski oblik, verovatno najstariji metrički oblik je kancona
(canzone), kancona je provansalskog porekla, sastavljena je od više strofa stanza koje su
obično međusobno povezane rimama i simetrično komponovane. Obično se u kanconi osećaju
dva dela međusobno suprotstavljena. Velike razlike postoje među vrstame kancone – i u broju
strofa, i u broju stihova u strofi, i u dužini stiha, rasporedu rima i strukturi.

Naročit je oblik kancone je sestina (sestina lirica) sastavljena je od šest strofa sa po šest
stihova i jednog dodatka od tri stiha.
Paund, Eliot, majstori sestine su Dante, Petrarke Servantes...

Nazivom sestina ili sesta rima zovemo još jedan italijanski pesnički oblik, italijansku epsku
strofu, sastavljenu od šest endecasillaba s rimama ababcc. U italijanskoj se knjiž 14. veka

provansalska tencona (contrasto) pesničko prepiranje obično o vrednosti ljubavi i sličnim

temama.

provansalski i starofrancuski oblici. Ti oblici su triolet, rondel, rondeau, poznati svaki od njih
i po nekoliko varijanti, zasnivaju se na raznovrsnim doslovnim, ili delimičnim ponavljanjima
stihova, na višestrukom ponavljanju pojedinih rima ili početnih i zadnjih reči u stihu i sl. Svi
su ti oblici veoma izveštačeni privlačili pažnju. javljaju se u manirizmu

španska decima –espinela

drugi španski oblik glosa, Glosa je sastavljena od jednog uvodnog katrena i četiri strofa,
obično desetostiha. Uvodni katren je motto pozajmljen obično iz dela nekog drugog pesnika.
Čitava pesma je razvijanje tog katrena, i po jedan njegov stih ponavlja se na kraju strofa.

Aleksandrinac je dobio ime po starofrancuskom spevu o Aleksandru Velikom iz 12. veka,

relativno je redak do 16. veka u francuskoj knjiž. Francuski pesnici Plejade počinju ga
upotrebljavati u 17. veku postaje stihom klasične francuske tragedije i komedije (Kornej,
Molijer, Rasin) otad je najčešći francuski stih. Aleksandrina je dvanaesterac sa cezurom iza
šestog sloga,raspored naglasaka u stihu pretežno je jampski, a izvornom je aleksandrincu
konstanta naglašen šesti i dvanaesti slog. U starije doba je često astrofičan stih tj.
aleksandrinci izvorno često dolaze i u epu i u lirici u nekom neprekinutom sledu i ne tvore
strofe. Uvek je rimovan, u drami obično parno (aabb...) a u lirici obično ukršteno ( abab...).

Endecasillabo, jedanaesterac ( u stvari stih kojem je konstantan naglasak na desetom slogu a

završetak obično ženski) za italijansku. Endecasillabo je izvorni stih gotovo svih ranije
spomenutih italijanskih lirskih oblika, pa i stih najvažnijih italijanskih epskih i stihovanih
dramskih dela, često u nekoj strofi, često i astrofičan.
Endecasillabo sciolto- jedanaesterac bez sroka
Mada se pojedinačni primerci tog stiha mogu naći u 13. veku nastao u pravom smislu tek na
početku 16. veka 8pandan nerimovanom klasičnom heksametru).

u engleskoj poeziji blank verse (beli stih), glavni stih engleske dramske poezije i omiljen stih
engleskog speva. Ponesen ugledom Šekspira i Miltona, taj nerimovani petostopni jamb –
deseterac ili jedanaesterac, s jednosložnom ili dvosložnom rečju na kraju, postao nakon
Lesinga stihom nemačke drame a u 19. veku i u Srednjoj Evropi.

koliko je za klasične metričke oblike neki stalan raspored naglašenih-dugih slogova, za sve
romanske oblike značajna izometričnost (silabičnost) i osobito rima

Stihovi i strofe germanskog porekla

nibeluška strofa

Stihovi i strofe orijentalnog porekla

Najčešće baš preko Nemačke ili Engleske prodrli su u Evropu i pojedini orijentalni stihovi i
strofe.
Preko nemačkih romantičara stekla je u Evropi popularnost persijska gazela (ghazal). Nastala
je u arapskoj poeziji verovatno na početku 7. veka, ali su je na glas izveli persijski pesnici
Sadi i Hafiz u 13. i 14. veku. Prvobitni oblik ima obično 5 do 15 distiha, s jednom rimom
provedenom kroz sve distihe ( i s rimovanjem oba stiha u prvom distihu). Iz persijske se knjiž
s različitim modifikacijama, proširila gazela još rano u tursku i različite knjiž Indije i
Centralne Azije. U Nemačkoj prvu je gazelu napisaao F. Šlegel. Preko arapske poezije prodrla
je gazela u Španiju, postala je tamo oblikom španske narodne pesme i svojevrsnih gazela
nadahnutom narodnom poezijom nalazimo u modernoj španskoj lirici npr. kod Lorke.
Karakteristična nemačka gazela ima od 6 do 20 stihova, prva dva stiha vezana su rimom, rima
prvog para stihova ponavlja se u svim daljim parnim stihovima, a neparni ostaju nerimovani.
Rima može ući u unutrašnjost stiha, nakn te unutrašnje rime, dolazi dodatak od jedne ili
nekoliko reči, koji se svaki put u istom ili malo promenjenom vidu ponavlja uz rimu.
Pesničko ime autora spominje se često u poslednjem paru stihova. Gazela je lirski oblik, tema
joj je obično erotična, mistična, ton smiren, idiličan.

arapska kasida Kasida ima sistem rimovanja poput gazele , no obično je mnogo duža,
ponekad ima i po stotinu dvostiha.

Rubaija –arapski katren, pesma od četiri stiha sa shemom srokova aaba, u zadnjem je stihu
obično klimaks tog persijskog epigrama.
niz katrena sa srokovima ababa bcbc cdcd.... nana i po pravilu s ponavljanjem čitavih stihova
po istoj shemi koji se sviđao Igou i parnasovcima.

Japanski oblici- tanka- pesnički oblik posebno u ranijim vremenima, pesma od 5 stihova,
5,7,5,7,7 slogova u pojedinim stihovima. Haiku, (engleski i američki imažisti) je tercet sa
svega 17 slogova (5,7,5) ali se dobroj pesmi tog oblika postavljaju i drugi zahtevi, u ogledu
postupka, tona, metaforike, čak i teme npr. haiku na neki način mora da nagovesti godišnje
doba.
Staroindijska šloka- šloka je izvorno opšti naziv za strofu, ali u evropskoj upotrebi gotovo
uvek označava najpopularniji indijski epski oblik, koji se sasoji od dva polustiha, svaki po 16
slogova, ima više dopuštenih varijanti u rasporedu dugih i kratkih slogova u šloki.

Stihovi i strofe slovenskog porekla

Poljski trinaesterac- preko ruskke knjiž dopro je u srpsku u 17. veku (najstariji je iz 1649.) a u
18. veku postao je glavnim stihom srpske poezije, stihom Orfelina i Rajića, stihom drame,
epa, ali i manjih pesničkih vrsta npr. soneta i safičke strofe, Sterijino Davorje
Poljski trinaesterac podeljen je cezurom na dva članka, prvi od sedam, a drugi od šest
slogova, prvi članak u našoj adaptaciji tpg stiha pomoćna cezura deli na dva polustiha (4+3
sloga) Dolazi obično u strofama u dva stiha povezana srokom, ali se nekad vezuje i sa
stihovima drugih vrsta u složene kompozicije.

Drugi poljski oblik krakovjak poreklom iz narodnog pesništva, ušao je u druge slovenske
poezije na početku 19. veka. To je jednostavan katren sa četiri šesterca sa srokovima abcb.

Prevodeći Hasanaginicu 1775 sa slutnjom ritma originala Gete je stvorio emački stih blizak
našem epskom desetercu (nemački ga metričari zovu obično srpskim trohejom

Srpski trohej je nerimovan trohejski petostopac, cezura je iza četvrtog sloga uobičajena, ali ne
i neophodna.

Opšta teorija stalnih oblika

U svim stalnim oblicima što su dosad opisani, zbir nekih osobina stiha postao je norma.
Samo stvaralačkim rešavanjem napetosti između norme i pesničkog doživljaja nastajala je
prava poezija. To je rešenje u svakoj pesmi bilo drugačije, nasleđena norma nekad se
održavala gotovo nedirnuta, a nekad se gotovo sasvim uništavala.
Ocenjujući pesme u nekom stalnom obliku, moramo se čuvati dve predrasude. Prva koju
dugujemo tradicionalnoj poetici, mnogo je proširenija. To je verovanje da pesma u nekom
stalnom obliku (sonet, npr.) može biti dobra samo onda kad ispunjuje normu tog oblika.
Drugo je verovanje manje popularno, ali opasnije. Izvor je tog verovanja kasnoromantičarsko
naziranje, koje u poeziji vidi jedino samoizražavanje pesnika, a ne i sredstvo komunikacije.
Antipatija prema svakom određenom obliku, prirodna za takvo naziranje, očitovala se ranije u
odricanju svake vrednosti stalnim pesničkim oblicima. Kako je takvo mišljenje bilo neodrživo
–demantuje ga veliki deo poezije-ono je u naše vreme modifikovano tako da se u gotovo
svakom odstupanju od norme vidi prednost pesme.
Uistinu kažemo li npr. da je neki sonet pravilan ili nepravilan, mi smo time opisali samo
njegov odnos prema tradicionalnom obliku, a nismo ga vrednovali –ni negativno, ni
pozitivno. I među najboljim Petrarkinim sonetima ima ih sa shemom srokova abab abab mada
su inače baš njegovi soneti nametnuli kao normu abba abba, Šekspir je pisao sonete i od 12
stihova, a nema gotovo odstupanja od tradicionalnog oblika soneta koje se ne bi moglo
potvrditi primerima iz dobrih sonetista. Kako je sa sonetom, tako je i sa svim drugim stalnim
oblicima. Svako je odstupanje od norme dopušteno, a i potpuno je potčinjavanje normi
dopušteno, ali dopušteno je oboje samo onda kad je motivisano.
Neki oblik stiha ili strofe nazvali smo stalnim ako smo našli da on ima prošlost koje smo i
pesnik i mi svesni, a koje smo a koje se prisećamo svaki put kad naiđemo na pesmu tog
oblika. Ta je prošlost bogata za nas raznilikim asocijacijama, svaki oblik i svaku nijansu u
njemu navikli smo da pamćenjem svog doba vežemo uz neku naročitu temu, raspoloženje,
izbor reči i metafora. Nova pesma u tom obliku mora se odrediti prema prošlosti: potvrditi
neke asocijacije i poreći druge. No i ona naše pamćenje o tom obliku obogaćuje novim
asocijacijama, prošlosti oblika pridaje novu nijansu.

3. Slobodni stih

I slobodni stih može se objasniti kao posledica želje pesnika da se oslobodi onih stihova i
strofa, (oslobađanje od rimovanja, i brojanja slogova), otkinuo se od tradicije, od
tradicionalnih poetskih oblika.
Zato slobodnim stihom ne smatramo one starije pesničke oblike bez sroka i nejednakih
stihova kakvih je bilo već i u najstarijoj poeziji.
Doduše ti stariji oblici ponekad su bili ohrabrenje modernim stvaraocima slobodnog stiha.
Biblijski verset (versetto-redak, stavak u Bibliji) bio je uzor lirskom pesniku Vitmanu za
širok, bujan stih njegovih Vlati trave 1855. Vitmana bismo mogli smatrati prvim pesnikom
slobodnog stiha, on se sam nije smatrao takvim i ono što je pisao nazivao je slobodnom
prozom. Slobodni stih (vers libre). Prve je slobodne stihova navodi se na poljskom napisala
na francuskom Poljakinja Marie Krysinska
Priprema za slobodni stih u Francuskoj bile su pesme u prozi (Bodlerove 1862) i vers libere
( s mešanjem nejednakih stihova u strofi i napuštanjem kulta čiste i bogate rime). Pesmama u
prozi i ritmičke proze koja se približava slobodnom stihu, nalazimo i u drugim evropskim
knjiž 19. veka, no pravi slobodni stih javlja se u njima tek u 20.veka, u Italiji s DiAnnunzijem
i futuristima, u Nemačkoj (u kojoj od sredine 18.veka živi značajna tradicija slobodnih
ritmova i drugih oblika koji anticipiraju moderni slobodni stih) zapravo tek sa
ekspresionistima, u Rusiji ( i ostavljajući po strani obilje starijih graničkih oblika) ipak već u
simbolizmu.
G. Kahn navodi kao bitnu osobinu slobodnog stiha apsolutan ličan ritam.
Dve karakteristične crte slobodnog stiha – sklonost običnom govornom, neinventiranom sledu
reči
Uopšteno se može reći da je slobodni stih nastao kao pobuna protiv tradicionalnih metričkih
oblika
Francuski slobodni stih krši pre svega silabičnost (jednak broj slogova u stihu, obaveznost
cezure) i ršava se rime, a uvodi aliteraciju i teži nekoj pravilnosti u izmeni naglašenih i
nenaglašenih slogova u stihu. engleski slobodni stih izbegava, ali u njemu rima ne deluje
neobično, glavna osobina stroga silabičnost.

srpski slobodni stih, Kostić, Crnjanski, R. Petrović

Nerimovani slobodni stih

4. Ritam

U citiranoj pesmi a. b. Šimića nema sroka, stihovi nisu istog broja slogova, nema pravilnosti u
izmeni naglašenih i nenaglašenih , nema, dakle, ni jedne od onih osobina koje smo uočili u
primeru na početku ovog poglavlja. Osećamo ipak da su pred nama stihovi. Osećamo u njima
ritam.
Ritam je ključni termin svakog raspravljanja o stihu. U ranije doba on je obično označavao
pravilno i beziznimno ponavljanje nekih jedinica govora: dugih i kratkih slogova, naglašenih i
nenaglašenih i sl. Već je rano uočeno da takve potpune pravilnosti nema u poeziji
Mnogi noviji istraživači definišu ritam kao kršenje, odstupanje od metra.
Mi naime, u nekoj trohejski intoniranoj pesmi već nakon prvih nekoliko stihova očekujemo
ponavljanje naglasaka na neparnim slogovima, ako ti naglasci negde izostanu, naše je
očekivanje prevareno, baš po tom prevarenom očekivanju, misle neki istraživači stiha,
pesnički se ritam razlikuje od automatskog, od ritma stroja npr. Ti istraživači uvode i novu
terminologiju, govore o metričkim konstantama (osobinama stiha koje se ponavljaju na
očekivanim mestima), metričkim dominantama (osobinama koje izostaju samo retko) i
ritmičkim tendencijama (kad je ponavljanje samo više ili manje verovatno). Oni odnos tih
elemenata u stihu prikazuju obično dijagramima, na kojima se npr. može označiti postotak
naglašenosti pojedinog sloga stiha u pesmi. Kako su merenja istraživača tog smera pokazala,
određen izgled dijagrama može biti karakterističan za nekog pesnika, on se čak postepeno
razvija s razvojem tog pesnika. Takvi dijagrami mogu biti veoma korisni za utvrđivanje
autorstva ili datiranje pesama, oni omogućavaju opis stiha koji dopušta veću meru
pouzdanosti i u karakterizaciji pojedinačne stihovne upotrebe i u proučavanju tradicije i
preobrazbi stihovnih oblika u povesti. Put od statističkog opisa stiha do takvog suda u ritmu
koji je za celovito njeno razumevanje značajan, nije neposredan, a često je i nepouzdniji nego
što bi se na prvi pogled reklo, zato što u statističkom opisu stiha postupci tumačenja dobijenih
podataka nemaju ni izdaleka one mere pouzdanosti što ih imaju postupci njihovih prikupljanja
i predstavljanja. statistički opis stiha
Iz težnje egzaktnosti proučavanja nastao je još potkraj prošlog stoleća i akustički pristup stihu.
Stih po tom uverenju može postojati bez značenja, te čovek može studirati i ritam neke pesme
napisane na jeziku koji ne razume. Štaviše on je prema istom mišljenju tada u boljem
položaju, jer ga ne zavode sporedne asocijacije što mu ih izazivaju reči, pogotovo stihovi
vlastitog jezika. Merenje se obavlja oscilografom i drugim fonetskim aparatima. Nedostatak je
ovih istraživanja što žele egzaktnim, objektivnim metodama studirati poeziju, koja postoji
samo u odnosu prema meni ili nama, za koju su sporedne asocijacije zapravo vrlo važne. Uz
to u studiju fonetskim aparatima beleži se objektivno samo jedno subjektivno tumaćenje
pesme (svako je čitanje samo jedno od mogućih) a aparati ne vrše isti izbor kao naše uho.
Fonetska ispitivanja mogu pomoći studiji stiha utoliko što pomažu bližem određivanju nekih
osobina jezika, ali ne mogu postati osnovni a kamoli isključiv oblik proučavanja stiha.
Spoljnja sličnost ritma u poeziji i muzici ( i sam naziv ritam pozajmljenica je iz muzike)
navela je neke istraživače da u studiju stiha iskoriste postupke i terminilogiju nauke o muzici.
Melodija i stih zaista su često živeli zajedno (npr. pisanje pesama na poznate melodije)
neke sličnosti između poezije i muzike, melodičnost i muzikalnost
shvatanja o ritmu- ono mišljenje prema kojem je ritam poezije samo jedno od izražavanja
opšteg principa ritmičnosti u prirodi i životu čoveka.
(ritmički se menjaju periodi pega na Suncu, ritmički su obilasci Zemlje oko Sunca, dan i noć,
plima i oseka. Ritmički kuca srce i radi krvotok, ritmičku udišemo i izdišemo, ritmički se diže
i pada temperatura našeg tela. Koren ritma neke pesme traži se u životnom ritmu samog pisca.
veliki deo poezije živeo je u vezi s melodijom ritmičnost poezije
oblici u stihovima magijske formule, poslovice, zagonetke, zdravice
geneza poetskog ritma, veza između njega i ritma prirode i fiziološkog ritma čovekovog
organizma
Prelaženje proze u stih, ritmički slobodnijeg u ritmički čvršće organizovan govor
Proza je po svojoj prirodi realistična, a stih nerealističan
On nam mnogo više nagoveštava nego što opisuje, rečima daje izrazitije, samostalnije
značenje, a svakoj reči bogatiji smisao.
(Mlad i uopšte neiskusan ili težak čitalac prati u književnom delu fabulu, hvata sadržaj, njega
ne zanimaju formalne osobine teksta. On ignoriše nijansu u umetnikovom kazivanju i zato ne
zapaže njegovo odstupanje od konvencije, njegovo odvojeno mišljenje. Ritam ga disciplinuje,
i u prozi i u poeziji, no u poeziji on je hipertrofiran i agresivan: nametnuo se svim osobinama
stiha kao princip njihove organizacije.
Poetski ritam pretpostavlja neka periodična ponavljanja, ali to nisu samo (i nisu neophodno)
pravilna ponavljanja naglašenih i nenaglašenih slogova ili jednako dugih stihova. Ritmički su
važne i granice akcenatskih celina, u našem stihu i razlike među vrstama naglasaka i dužine,
te različite vrste glasovnih ponavljanja i ponavljanja reči, paralelizam (jednak sintaksički
sklop stihova ili njihovih delova), struktura strofe itd. Ritmički osećamo i invertiran
(premetnut) red reči u stihu. A i obrt u smislu u pesmi, koji se može označiti nekim ritmičkim
signalom, može to i sam postati.
Kao što reče A.B. Šimić „osim akcenta što ga ima svaka reč za se, gleda se i na akcenat što ga
ima svaka reč u stihu, mislim na onaj akcent, na onu težinu reči u stihu koju određuje misao
pesnika i koja se mora očitovati u ritmu“. Nije dakle ni ritmički svejedno da li je reč u stihu
retka ili obična, kakav joj je smisao i u kojem je od mogućih značenja u pesmi upotrebljena.
Pojedini elementi stiha organizuju se u ritmu svaki put na nov način: tek u kontekstu čitave
pesme dobijaju ili ne dobijaju ritmički smisao. Zato statistička proučavanja stiha, distinkciju
između dobrog i lošeg stiha mogu koristiti samo ako ih shvatimo kao ispitivanje jezičnih
mogućnosti i pripremni posao za analizu ritma. Metode analize stiha moramo izgraditi svaki
put ponovo, prema delu koje analiziramo.
ni tada ne smemo zaboraviti da je ritam samo organski, urastao deo pesme i da on živi samo s
tom celinom.
(Studije stiha ne mogu nam dati recept o pisanju pesme)
najvažniji smisao analize stiha, kao i svake analize književnog dela jeste u tome da naš
doživljaj poezije učini bogatijim. (Analiza stiha razvija osetljivost našeg oka i uha za suptilne
unutrašnje odnose poetskog dela, vežba nas da čitamo književno delo analitički, kritički,
otvoreni doživljaji. Takvo je čitanje nadmoćniji oblik književne analize.)