Спољни литерарни чиниоци коиј су допринели конституисању стерије као писца.

Плаут који се
заснива на комичким ликовима који су смештени у неку комичку радњу која се заснива на неким
неспоразумима. Комичан је и начин представљања живих дијалога. Плаутов ћуп са благом -
тежиште је на осветљавању лика тврдице чији је модел касније преузео молијер и стерија и држић
и сви. Држић у прологу скупа и износи како је преузео све од плаута. Комедија ћуп говори о
еуклиону који чува своје благо које је нашао и намерава да уда кћер за богатог старца да би
сачувао благо и да не би дао мираз. Крај није сачувано, али у прологу је назначено оно што би
требало да се деси на крају. Крај је срећан, еуклион чува благо и млади се венчају. Мотив шкртости
и препредености старца који је приказан на комичан начин. из тог мотива се развија читава радња.
Мотив шкртости који се у прологу појављује. Еуклионово порекло. Говор о томе како је његов
прадеда сакрио ћуп са благом, али је био толико шкрт да није никоме рекао о томе, па је кућни бог
помогао кћери еуклионовој...

Стеријина комичка структура рудиментарна. Нема оног стања хармоније хауса хармоније. Код
плаута исто као и код стерије нема тог стања хармоније. Свађа између еуклиона и слушкиње
скапуле. Заплет ове комедије заснован је на неспоразуму. Слуга интригант. Код стерије у тврдици
имамо другачији обраац - имамо тврдицу који већ има благо, не тражи га. Он покушава да га
заштити. Еуклионова параноја - он је непријатељски настројен према свима које доживљава као
претњу. Разлике између плаута и стерије у аулуарији и тврдици - важно је да није плаутовска
структура комичког аплета својствена стерији. Ту се виде основе разлике. еуклион се заклео у само
један кип страсти и лик није толико сложен као кир јања. Стеријин лик не доживљава толико
трансформацију. Еуклион је доживео трансформацију и види се у делу његова трансформација.
Трећа кључна разлика је проблем завршетка. У плауту постоји срећан крај који није код стерије
случај. Код плаута је назначено да је крај срећан. Плаутова комедија припада и комедији каратера
и комедији ситуације. Палијата - ерудитна комедија, плаутовска комедија.

Разлике између молијеровог тврдице и стерије. Стерија самосталнији у односу на плаута.

Стеријина покондирена тиква има заједнички молијеровски мотив тежње ситног грађанства да се
уздигне на ниво племства. Ликови су слојевитији и животнији ликови. Код молијера су ликови
типски. Пљоснати и обли ликови. Постоје два термина у употреби. Први је термин тип а други је
термин карактер. Плаут има тип, а код стерије постоји карактер што значи да излази из домена
типског. Реалистички конципирани и локално обојени ликови што им даје аутентичност. Стерија
говори о ситуацији свог времена и своје средине кроз те ликове. Имамо код молијера лик тврдице.
Страх који се може сматрати према свима, патолошка димензија. Не можемо сматрати стеријине
ликове као негативне. Код молијера је то јасније. Разлика је такође у томе што код стерије видимо
недостатак драмске акције. Све је пасивно, статично и вербално. Код молијера постоји активност.
Вербална комика код стерије надомешћује тај недостатак. Код стерије треба правити разлику
између комике и хумора јер он својом комиком више иде према сатири и подсмеху и према
иронији него што се то дешава код молијера.
Проблем идентитета

Шта одређује идентитет јунака препрека у тикви и тврдици. Катица као параметар јањиног статуса
карактера а не типа. Суров ондос према петру. Морална неоправданост јањиних поступака.

Уводна реплика јањина - све са мером а мере нигде нема. То прича док млада жена шије хаљину.
Прокламација тврдичине вере у умереност - заговарање умерености када то неумерености иде на
руку - комично. Замена теза којом овај лик препрека уљуљкује себе о лажне представе о
сопственом идентитету. У литератури која постоји о овом теми примећено да се идентификација
фиктивног лика или предмета на исти начин врши као да је у питању стварна особа. Акција
идентификације - препознавање нечега према познатим знаковима да би се то могло сместити у
категорију познатог. Себе одређујем према нечему што ми је познато, а са друге стране то је акција
поистовећивања некога или нечега. У овом смислу идентификација је присвајање личних или
туђих својстава самоме себи. Други моменат је када нема идентификације већ се поистоветим са
оним што је туђе. Од пресудне важности за јању је оно што он мисли да поседује па за његово
саморазумевање важи принцип оно сам што поседујем. На делу је поступак идентификације са
оним што јања одређује као своје јер као и у сваком процесу идентификације који израста на
дефинисаном односу, моје ја је одређено оним што ја сматрам мојим и према чему се односим
као власник. Ово је вело незгодна ситуација поготово унутар породичног односа. отуда оно и што
нећемо да поседујемо или чинимо постаје израз нашег идентитета јер смо у тај однос унели
целокупан свој идентитет. Ако јања сматра да је јуца његово власништво он не може да дозволи
да она има аутономију зато што он њу поседује, а оно што он поседује не може да ради оно што он
не жели. Алудирајући на оно (заменица за ствари) ми поричемо индивидуалност те особе зато што
оно не представља субјекат већ објекат. У јањином примеру овај сегмент идентификације повезује
се са извитоперавањем одређене ситуације. Јања повезује себе са оним што поседује. Он развија
такав однос према новцу да његове особине преноси на себе. Он новац антропоморфизује па онда
његови дукати постају његова срца која од ењга очекују да их ником не да и да буду увек са њим и
да буду увек његови. Оживљаваењ правог објекта. Преношење особе које сматрамо својим на
себе. Карактеристике новца који је антропоморфизован у овом односу преносе се на јању. Јања је
патолошку природу јањиног тврдичлука демонстрирао у квазидијалогу који јања води са новцеми
изговара своје реплике и замишљене реплике новца. Опседнутост новцем и љубомора - посесиван
однос према материјалном добру и жени. У оквиру сценског израза постоје бројни начини којима
се може представити изглед правог тврдице. Он се увек појављује као особа која носи свежањ
кључева. Кључеви као симболички показатељ и његове тежње да он сам над нечим има власт, тако
и значаја онога што он под кључем држи. Трећи моменат везан за овај материјални идентиет је
социјална структура којој он припада- трговачки еснаф у коме је он шпекулант на гласу. Ови
наведени елементи стоје као доминантни са другим особинама које су дефинишуће за његов
лични идентитет. Јања је за друге трговрац грчког порекла који је свој иметак стекао трговачким
махинацијама на основу којих је стекао добре приходе. Он је постао добар и пожељан младожења
па се лако жени после смрти своје жене. Сви ови догађаји смештени у пре почетка ове драме. О
њима сазнајемо из реплика ликова и закључивања. Порекло којим се јања дичи требало би да
буде моменат који је важан за убеђивање других како је он попут својих старих предака грка веома
мудар и истичући своју мудрост у први план он наступа одбрамбено желећи да створи дистанцу
према другима (ви сте сви немудри зато што нисте потомци старих грка). Залог његове мудрости
не лежи у њему самом већ се учитава у његове поступке по аутоматизму. Дисбаланс грчке
мудрости и људске глупости. Јања по овом принципу себе искључује из света других. Пошто није
као други за њега не важе правила којих други треба да се придржавају што је нека врста
дефанзивне аутистичности. Свет других уноси у јунакову представу о себи самом елементе
социјалног идентитета. Стерија уноси оно што је карактеристично као стереотипно мишљење о
цинцарима као о тврдицама и стерија даје локално обележије свом јунаку. Лик кир диме аболира
јањине махинације. Јања није једини па није толико страшан. Писац је диму увео у другом издању
свога дела. У првом издању тај лик не постоји и он то бележи у предговору другом издању. Када су
у спитању спољашњи знаци и симболи битни у социјалном формирању идентитета, они су за јању
небитни. За јуцу су они битни - шешри, хаљина, кочија... јања сматра да ће свет пропасти ако
доволи да се стави акценат на знаке социјалног идентитета. Постоји мало ствари са којима не
збијамо шале. Стерија управо у овом тренутку када се приказује јања који жели да изврши
самоубиство показује да са овим не може разумети шалу. Иако са свиме може да се збија шала,
стерија показује да се са извесним елементима то не може и изостаје комички јак и снажан
моменат који би показао да се јања према себи може односити критички и да на основу тога може
његово комичко преображење да се деси. У тумачењу ових завршних јањиних речи до сада је
истицано да управо овај однос ахара-ахана говори у прилог тези да је јања схватио у чему је
његова грешка. Ако он овако завршава своју јадиковку (ахара значи зло, а ахама значи огорчење
туга и зловоља) ова тумачења могу сугерисати да је он на неки начин прошао кроз то. шта је сам
писац давао објашњења треба видети шта је рекао за ово. За прво издање тврдице у предговору
стерија је нагласио да је нужно дати објашњење за неке грчке изразе. У наредном издању он је у
фуснотама дао објашњење свих грчких речи и израа. Он наводи да је значење речи ахара зло а
ахамна велико зло. Остављајући по страни могућност да је сам писац могао погрешити у тумачењу
неких речи. Ако је сам стерија ахама навео као велико зло и већи степен зла од ахаре. Онда ваља
имати на уму значење које је за писца имало реч. Одатле би јањина завршна реплика зло кир јања
зло, не зло него велико зло. Речници грчког бележе да се реч ахамна врло ретко користи и да је
карактеристика за народни говор. Њега основно значење изражавају придеви неважан и слаб.
Синонимни изрази који се могу пронаћи у грчком и нашем за ахамна било би танко млеко, кост и
кожа, исушен, болесна биљка или спарушен као биљка, увенуо као биљка. Ми имамо разне друге
варијанте. Занимљиво је и то да сва наведена значења могу представљати емфатички облик
значења речи зло. Па бисмо у слободном преводу ово могли да преведемо зло кир јања зло, зло и
наопако. Страва и ужас... наглашава се да је велико зло. Како год ово преводили очигледно је да у
овим речима не постоји заиста знак саморазумевања и да ако га преведемо као туга и очајање не
можемо на основу тога да учитамо да постоји обрт у јањином разумевању него да он себе криви
што је лоше проценио ситуацију, а не што је тврдица.

фема и митрово решење. Фема мења своју биографију, прави нову биографију и када јој митар
каже да ће га још и истерати. Што сам била нећу да знам а што сам сад то ти не можеш бити. Ја те
не препознајем за мога брата. Кида потпуно везе. Свет стеријиних јунака почива на односима који
су владали и у пишчевој стварности на провј половини 19 века. Положај жене по смрти мужа био је
регулисан бројним правилима која су регулисала стечену судбину. Новац и брачне могућности.
Удовице мајстора као што е била фема веома често су се удавале за калфе својих мужева не би ли
се остварио континуитет успешног пословања. Није спорна фемина жена да се уда већ је споран
њен избор младожење. Њен императив је бити нобл, а не бити удата жена и сви поступци воде у
смеру од онога да треба да се надогради постојећи иметак. Она немилице троши. У том смислу је
индикативан лек којим митар жели да излечи фему од болести зване мода а то је да иде у париз о
његовом трошку ако га 3 године све лсуша. Оона прихвата најпре пут у париз као центар отмености
па макар радила шта треба да ради. Када сазна да може као неплеменита да има 3 мужа, она на то
пристаје пре на нобл. Три мужа од једном као нека врста полигамије. Реч је о нечему другом.
Друго венчање у стеријино време био је формалан чин. У црквеном обреду је мање
церемонијалан од првог. Тумачење цркве да је само први брак легитиман, а трећи се дозвољавао
само када није било деце. Четврти брак се склапао кришом и држао у тајности. Митрова опаска
као трострука могућност новог почетка да се по разводу или смрти сваког наредног мужа креће
кроз бракове носећи и чувајући почетни капитал. Митар добија време да сестру врати у оквире
њеног слоја и врати сестру у овкире иметка који је оставио покојни опанчнар пера. Она рачуна на
оно што јој обећава будућност у паризу. Прелазак у двокатне куће може симболиовати
материјални успон који је праћен адекватним статусом у друштву. Ва врста бесмисленог лека који
нуди брат заблуделој сестри је покушај да се купи време. Он ће добити на времену да је уразуми и
измештање из света варалица када буде под његовом командом успеће да се врати у нормално
стање. То је нтшо што је у вантекстуалном времену. Она пристаје на то и одриче се ноблеса зато
што је апсолутну слободу добила преко 3 мужа. Сваки нови брак као могућност да ради шта хоће.